Mirjana Radojièiæ
UDK: 316.64: 941.711 Institut za filozofiju i društvenu teoriju Originalni nauèni rad BeogradNEVLADINE ORGANIZACIJE I POLITIKA
INTERPRETIRANJA NOVIJE
JUNOSLOVENSKE PROŠLOSTI
*Apstrakt:U tekstu se razmatra politika interpretiranja novije junosloven-ske prošlosti, kakvu je u protekloj deceniji praktikovalo nekoliko najprominentnijih aktivista srbijanskih nevladinih organizacija, nominalno usmerenih zaštiti i unapre-ðenju ljudskih prava, promociji vrednosti mira i nenasilja, multikulturalizma i tole-rancije. Saimajuæi njihovu interpretaciju nedavne prošlosti junoslovenskih naroda u nekoliko taèaka, autorka identifikuje kljuène karakteristike jedne nove i vulgarne – interpretatorskepolitiènosti („politikantstvo“), kakvu su ove nevladine organizacije demonstrirale u proteklom desetleæu svoga delovanja na srbijanskoj javnoj sceni: arogantnost i ekstremizam kao stil, falsifikatorstvo i kontrafaktualnost kao strategiju i antisrpski nacionalizam i rasizam kao ideološko uporište. U zakljuènom delu teksta autorka pledira za precizno zakonsko regulisanje ove delikatne oblasti civilnog delo-vanja, koje bi jasno definisalo sve njegove vanije aspekte (izvori finansiranja, do-men delatnosti, kriviène sankcije za njegovo prekoraèenje,...).
Kljuène reèi:nevladine organizacije, civilno društvo, raspad Jugoslavije, politika, vrednosti, interesi.
Srbijansko društvo ima relativno dugu i respektabilnu tradici-ju dobrovoljnog, neprofitnog i nelukrativnog graðanskog samoor-ganizovanja. Kroz svekoliku svoju noviju istoriju, èiji stradalnièki karakter je presudno odredio geopolitièki poloaj njegove dravne „kuæe nasred druma“, srpski narod je demonstrirao i potvrðivao gra-ðansku vrlinu humanosti, brige za drugoga i solidarnosti s njim u te-gobnim vremenima. Istorijski uslovi za razvoj ovog oblika društve-nog delovanja u Srbiji postojali su, kako je uoèeno, veæ na prelasku iz XIX u XX vek i mogu se naæi „u tradicionalnim formama seoske
FILOZOFIJA
I
DRUŠTVO
2/2005
* Tekst je nastao kao rezultat rada na nauènoistraivaèkom projektu Instituta za
solidarnosti, uticaju Srpske pravoslavne crkve i njenog razumevanja dobroèinstva, kao i u aktivnostima brojnih humanitarnih i drugih društava koja su delovala u Jugoslaviji od poèetka XX veka do II svetskog rata.“ (Stanisavljeviæ, 1995, 22) Od posebnog znaèaja u tom smislu bila je i aktivnost srpske kraljevske porodice, pod èijim pokroviteljstvom su prve društvene ustanove ove vrste i nastajale. Termin „nevladine organizacije“ se iz više razloga (distinktivna in-suficijentnost, refleksno asociranje sa socijalistièkom društveno-po-litièkom sistemu rivalskim i difamiranim – kapitalistièkim oblikom politièkog i ekonomskog ureðenja društva,...) za oznaèavanje ovog oblika moderne društvenosti, u novije vreme na našim prostorima
koristi tek odnedavno1i sve do danas u više politièki nego teorijski
etabliranom diskursu. Poslednja decenija XX veka koju je na global-no-politièkom planu kardinalno obeleio slom socijalizma, a na lo-kalno-politièkom dodatno i razbijanje zajednièke drave Junih Slo-vena, situirala je ovaj oblik civilnog organizovanja u sasvim nov politièki kontekst i atribuirala mu neoèekivano veliki društveni znaèaj. Okolnost da je na junoslovenskim prostorima socijalizam zajedno sa jednim od svojih dravnih otelovljenja, skonèavao u nizu surovih i višegodišnjih meðuetnièkih ratova, uèinila je urgentnom potrebu što masovnijeg samoinicijativnog, vaninstitucionalnog i so-lidaristièkog graðanskog samoorganizovanja, kojim bi se bar u izve-snoj meri amortizovale posledice nadolazeæe socijalne katastrofe, pre svega po one najvulnerabilnije, odnosno njome najtee pogo-ðene i deprivilegovane socijalne grupacije (izbeglice, ene, deca, pauperizovano radništvo,...) Namenjene im zadatke ove nevladine
organizacije2su obavile na valjan naèin i, besumnje, znaèajno
dopri-nele da socijalna cena dravnoga sloma i društvenog rasula, iako objektivno veoma visoka, bude, ipak, znatno manja nego što je, ten-dencijski uzev, mogla biti.
U fokusu naše panje u ovome tekstu neæe, meðutim, biti na-reèeni oblik civilnog organizovanja, veæ nevladine organizacije u
uem smislu, odnosno tzv.alternativnenevladine organizacije, kako
su definisane u jednoj, umnogome arbitrarnoj i subjektivnoj, ali
MIRJ
ANA
R
ADOJ
IÈIÆ
1
Prvi put je, inaèe, upotrebljen davne 1874. g. u èasopisuGlas javnosti. 2
prilièno široko usvojenoj klasifikaciji.3 Adjektiv „alternativne“ u ovoj odredbi ne referira na marginalnu društvenu poziciju ovih orga-nizacija, veæ na njihovo usmerenje na, kako se tvrdi, promociju vrednosnih alternativa zateèenom stanju u društvu. U tom smislu, one su, dodaje se, emancipatorske, progresivne, demokratizujuæe i modernizujuæe forme civilnog organizovanja, odnosno promocije civilnog društva kao „podruèja organizovanog društvenog ivota koje je dobrovoljno, samogenerirajuæe, samodovoljno, autonomno od drave i povezano sa legalnim poretkom ili skupom zajednièkih pravila. Ono je razlièito od ‘društva’ uopšte po tome što ukljuèuje graðane koji kolektivno deluju u javnoj sferi kako bi izrazili intere-se, raspoloenja i ideje, razmenili informacije, ostvarili zajednièke ciljeve, istakli zahteve dravi i uèinili dravne slubenike odgovor-nima.“ (Diamond, prema Paunoviæ, 1997, 437) Njih karakteriše, tvrdi se nadalje, „tenja za promjenama, briga za zajednièko dobro i usmjerenost na politièke probleme u društvu (‘nova vrsta poli-tiènosti’ koja nije usmjerena prema osvajanju vlasti, veæ prema cen-trima politièkog odluèivanja).“ (Paunoviæ, Ibid, 436) Namera mi je da u ovom tekstu, u nekoliko krupnih poteza, detektujem prirodu te „nove politiènosti“ kakvu su u proteklih desetak godina u svome radu demonstrirale i još uvek demonstriraju nevladine organizacije, u srbijanskoj javnosti uglavnom samopredstavljene kao promoteri onih postuliranih vrednosnih alternativa stanju u srbijanskom dru-štvu, zateèenom nakon meðuetnièkih ratova u kojima je skonèavala nekadašnja zajednièka drava Junih Slovena. Preciznije uzev, po-zabaviæu se karakterom politike interpretiranja novije prošlosti junoslovenskih naroda, politike kakvu su u protekloj deceniji prak-tikovale i još uvek praktikuju ove nevladine organizacije, odnosno
njihovi najprominentniji aktivisti. Moguænost ili, moda, pre,
nu-nost upravo ovakvog ueg tematskog usmeravanja istraivanja
„nove politiènosti“ ovih nevladinih organizacija u proteklom tragiè-nom desetleæu, proistièe iz bizarne èinjenice da se njihovo intenziv-no delovanje, intenziv-nominalintenziv-no i deklarativintenziv-no usmereintenziv-no sasvim drugaèijim ciljevima (zaštititi i unapreðenju ljudskih prava i sloboda, širenju kulture mira i nenasilja, afirmaciji ideja multikulturalizma i
toleran-cije,...), uglavnom iscrpljivalo u onome što je domen radanauènih
institucija – imperativno nametanom interpretiranju dogaðaja iz
FILOZOFIJA
I
DRUŠTVO
2/2005
3
novije prošlosti, koji su uspostavili socijalni kontekst u kojem su de-lovale ove, kao i sve ostale nevladine organizacije, formirane ili
obnovljene u poslednjoj deceniji XX veka na podruèju Srbije.4
Evo, dakle, kako je, sumarno, odnosno u nekoliko taèaka
sa-eta, izgledala, to jest – kako bitrebaloda bude interpretirana
ne-davna prošlost junoslovenskih naroda prema imperativnom naho-ðenju najprominentnijih aktivista srbijanskog „nevladinog sektora“, odnosno onog njegovog dela koji je u fokusu naše panje u ovome radu:
– Ustavni aranman odnosa izmeðuex-jugoslovenskih naroda,
uspostavljen 1974. godine najvišim pravnim aktom SFRJ,
predstavljao jeidealno rešenje njihove višedecenijske
kon-fliktnosti, rešenje èiju pravnu i politièku izvrsnost je, doduše – sa aljenjem se primeæuje – implicitno i sa velikim zaka-šnjenjem, priznala i sama Evropa, preuzimajuæi i ugraðujuæi njegove principe u konstitutivne akte nastajuæe integristièke
graðevine Evropske Unije;5
MIRJ
ANA
R
ADOJ
IÈIÆ
4
Èinjenica je da jedan, brojèano nezanemarljiv deo aktivista nevladinih orga-nizacija koje su u fokusu naše panje u ovom tekstu, jeste potekao iz srbijanskih nauènih institucija. Materijalna devastiranost, idejna dezorijentisanost i, pre svega, profesionalno- i privatno-moralna neutemeljenost mnoštva pojedinaca zaposlenih u njima, uèinili su ih „lakim plenom“ i znaèajnim izvorom kadrova za materijalno mno-go atraktivnije – nevladine organizacije, finansijski podravane uglavnom iz dobrosto-jeæih inostranih izvora. Ne treba, razume se, sasvim zanemariti ni znaèaj onih autentièno civilno-društvenih, odnosno „novopolitièkih“ motiva za ovu vrstu društve-nog angamana intelektualca. Neki od njih su na toj istoj, „novopolitièkoj“ platformi istovremeno utemeljivali i one klasiène, „staropolitièke“ forme politièke borbe, nepos-redno usmerene ka osvajanju vlasti. Reè je, jasno je, o nekoliko, poèetkom devedese-tih nastalih, a danas skoro sasvim rasformiranih srbijanskih politièkih stranaka. O karakteru pomenute platforme na kojoj su bile utemeljene i nivou poverenja steèenog u biraèkom telu Srbije, dosta govori i podatak s kraja prethodne reèenice.
5
– Nekadašnja SFRJ seraspala, to jest nestala kao dravni entitet
sa geografske karte sveta delovanjem iskljuèivo unutrašnjih
aktera, u prvom redu politièkim aktimasrpskoganaroda,
od-nosno njegove politièke i intelektualne elite, nespremne, kako se tvrdi, da se suoèi sa izazovima decentralizacije i demokrat-ske transformacije jedne sloene dravne tvorevine kakva je bila II Jugoslavija. Neuèestvovanjem u drami njenoga raspa-danja ni na koji naèin izuzev kao nevoljni i nemoæni, a inaèe dobronamerni posmatraèi, i sami teško ošteæeni njenim posle-dicama (prinuðenost da prihvate desetine hiljada izbeglica sa
ex-jugoslovenskih prostora, izdvajanje ogromnih finansijskih
sredstava na ime donacija za njihov post-ratni oporavak,...)
eksterni faktoriex-jugoslovenske propasti su, tvrdi se, lišeni
moralne i kriviène odgovornosti za njene posledice. Retke pri-medbe na njihovo delovanje imaju se iscrpeti u sporadiènom i naglašeno moderiranom ukazivanju na povremenu neadekvat-nost upotrebljenih sredstava (ekonomske sankcije, višeme-seèno bombardovanje Srbije 1999.g,...) proklamovanim cilje-vima, èija politièka i moralna besprekornost se nièim ne sme
dovesti u pitanje.6Svaki pokušaj tumaèenja uloge
meðuna-rodne zajednice u ex-jugoslovenskoj drami u drugaèijem
kljuèu, izraz je privrenosti konspirološkim („teorije zavere“) viðenjima istoga i kao takav, precizira se, predstavlja indivi-dualnu ekspresiju kolektivne srpske sklonosti paranoji i samo-saaljenju, koji onemoguæavaju obavezno srpsko suoèavanje s nedavnom prošlošæu, preuzimanje odgovornosti za njen ratni
ishod i kolektivno pokajanje pred rtvama;7
FILOZOFIJA
I
DRUŠTVO
2/2005
6
Iz tog ugla predsednik Beogradskog centra za ljudska prava -V.Dimitrijeviæ i Jelena Pejiæ analiziraju desetogodišnje sankcije prema SRJ (cf. Dimitrijevic & Pe-jic, 2000), a M.Dereta i J. Hyatt – NATO bombardovanje Srbije u proleæe 1999. g. (cf. Dereta & Hyatt, 1999).
7
– Srpski nacionalizam je autohtoni i za raspad II Jugoslavije najznaèajniji nacionalistièki pokret na njenim prostorima;
na-cionalizmi drugihex-jugoslovenskih naroda, ukoliko uopšte
dospeju u fokus interpretatorske panje, smatraju su
reaktiv-nimi bez suštinske odgovornosti za raspad zajednièke drave.
Svako eventualno nastojanje da se ukae na mnogo sloeniju istorijsku dinamiku meðunacionalnih odnosa na prostorima
ex-Jugoslavije, ima biti proskribovano. Ono, smatra se,
pred-stavlja pokušaj relativizacijeapsolutne srpske odgovornosti
za sva konfliktna dešavanja na politièkoj sceni nekadašnje za-jednièke drave koja su rezultirala njenim raspadom. Isto-rijsko-dinamièka dimenzija se ima interpretativno oduzeti i
meðuetnièkim ratovima koji su ga pratili.8Izdvajanjem
neko-liko taèaka u vremenu njihovog višegodišnjeg trajanja, taèaka u kojima se i zaèinje i okonèava interpretatorska panja, slo-ena dinamika mnoštva, pa i brojnih zloèinaèkih ratnih akata svih zaraæenih strana, interpretativno se redukuje na prosti zbir srpskih ratnih zloèina koji se predstavljaju u kontinuira-nom nizu, uvek kao inicijalni i samosvrhoviti akti srpskog
agresorana meðunarodno priznate drave Hrvatsku i Bosnu i
Hercegovinu.9Zloèini ostalih aktera
ex-jugoslovenske drame,
ukoliko nisu predmet interpretatorskog tabua, smatraju se re-aktivnim i odbrambenim i kao takvi, tvrdi se, ne podleu
MIRJ
ANA
R
ADOJ
IÈIÆ
novije srpske istorije – genocid nad Srbima izvršen tokom II svetskog rata na prosto-rima tzv. Nezavisne Drave Hrvatske. Geografski topos i simbol tog stradanja, za S. Biserko je tek„srpski mit o Jasenovcu i sledstveno tome, genocidnosti hrvatsko-ga naroda“.(Biserko, 2003, bold M. R.) Na drugom mestu ista autorka je preciznija: „Olakim kvalifikovanjem ratnih zloèina nad Srbima terminom ‘genocid’, na delu je pokušaj relativizacije (srpskih zloèina, prim. M. R.), koji je veoma uzeo maha, uglav-nom strateški osmišljen i promovisan od strane beogradske elite.“ (Biserko, 2005a)
8
Ratni ishod raspada nekadašnje zajednièke drave, interpretira se, inaèe, isklju-èivo u kljuèu srpske violentnosti kao supstancijalnog i petrifikovanog etno-mentalitets-kog svojstva srpsetno-mentalitets-koga naroda, politièki instrumentalizovanog u svrhe velikosrpsetno-mentalitets-kog imperijalnog projekta. Odnosno: „Kontinuitet politièkog nasilja koje karakteriše politiè-ku politiè-kulturu Srbije, kljuè je za njeno razumevanje“, uverena je S. Biserko. (2003a)
9
kriviènim i moralnim sankcijama istih razmera, niti su vredni ozbiljnije interpretatorske panje, bar ne panje srpskih inter-pretatora i moralnih valorizatora nedavne ratne prošlosti
junoslovenskih naroda.10Politièku odgovornost i za te
zloèi-ne, precizira se, treba da preuzme srpski narod kao njihova rtva, odnosno njegova nekadašnja politièka elita, koja je svo-jim pro-ratnim politièkim aktima prinudila ostale narode
ex-Jugoslavije da pribegnu svim sredstvima odbrane, pa i
zlo-èinaèkim. Ta èinjenica, meðutim, naglašava se, ne menje ništa bitno na moralnoj besprekornosti njihove pobede u nastojanji-ma na realizaciji svojih politièkih aspiracija, koje su, apodik-tièki se dodaje, bile sasvim u skladu sa dominantnim svetskim
procesima.11Moralnom dimenzijom njihove,
odbrambeno-ra-tne obièajnosti bi eventualno, odnosno ukoliko ele, mogli (ne i morali!) da se pozabave pripadnici njihovih naroda, inaèe tokom cele protekle ratne decenije u tom svojstvu nevidljivi, odnosno neprisutni na javnoj sceni novostvorenih junoslo-venskih drava. Jer, pretenzija na univerzalnost, odnosno jed-nakost primene u svim, u moralnom smislu sliènim
situacija-ma, nije, samouvereno su ustvrðuje, differentia specifica
moralnog stanovišta. Ono se, naprotiv, ima iscrpeti u insisti-ranju na kriviènoj i moralnoj odgovornosti iskljuèivo
sopstve-noga naroda12, bez obzira na karakter i razmere sankcija
FILOZOFIJA
I
DRUŠTVO
2/2005
10„Tu se sada mešaju neki intelektualci koji su nekakvi ‘polutani’ i koji
po-kušavaju da zamrse stvar sa Zakonom (o saradnji sa Haškim tribunalom, prim. M.R.) pa stalno prièaju prièe u šreh, u korist ili protiv pomirenja, izvinjenja, Vilija Branta i kleèanja, pa onda se ide još više u šreh s prièama tipa ‘svi su patili’, ‘svi su èinili zloèine’ što je èista banalnost, jer je to opšte mesto, decidna je Vesna Pešiæ. „Ma, ne zanima me to,...interesuje me zakonska i pravna pravda za Srebrenicu i druge (srpske) zloèine, a ne istorijska i moralna naklapanja.“ (Pešiæ, 2002)
11
„Meðutim, i pored vojne nadmoæi koju je imala, Srbija nije mogla da savla-da otpor ostalih jugoslovenskih narosavla-da, jer se pokazalo savla-da oni imaju moralnu nadmoæ i da su njihove tenje u skladu sa dominantnim svetskim procesima“, nepokolebljiva je S. Biserko (2005).
12
kojima bi on time mogao biti izloen, štaviše, upravo sa sve-snom pretenzijom da se i one preostale moguæe, a još
nena-metnute srpskome narodu, isprovociraju;13
– Srpska pravoslavna crkva je dolaskom Slobodana Miloševiæa na vlast vraæena na istorijsku pozornicu i u narednoj deceniji se, po mišljenju aktivista srbijanskog „nevladinog sektora“, samokonstituisala kao kljuèni operacionalizator njegovog velikosrpskog dravnog projekta. Manipulišuæi religijskim i nacionalnim oseæanjima ona je, tvrdi se, obezbedila pogodno socijalno-psihološko tlo i masovnu podršku predstojeæim srpskim imperijalnim pohodima na tuðe etnièke teritorije. Si-laskom Miloševiæa s vlasti, desekularizacija, odnosno
svo-jevrsnaklerofašizacijasrpskog društva je dobila na ubrzanju.
Na ruku joj je, dodaje se, išla i èinjenica poraza Srbije u agre-sorskim ratovima i njena prinudna pacifikacija, što je otvorilo puteve alternativnim agensima svesrpskog ujediniteljskog pregnuæa, meðu kojima, tvrdi se, crkva ima privilegovano
mesto.14Posebno je, upozorava se, opasno njeno delovanje na
prostorima Crne Gore i Makedonije, koje bi moglo proizvesti
graðansko-ratni ishod legitimnih crnogorskih nastojanja na
stvaranju samostalne drave, odnosno odloiti definitivnu emancipaciju makedonske crkve i drave od srpskoga uticaja; – Vazdušna invazija NATO na SRJ u proleæe 1999. nije imala karakter agresije, veæ iznuðenog pokušaja meðunarodne za-jednice da detronizuje zloèinaèki srbijanski reim, odnosno,
precizira se, da okonèa njegovu desetogodišnju genocidnu
politiku, èije su rtve bili, ili su mogli biti, svi ostali narodi Zapadnoga Balkana. Kao takva, ona je bila ne samo nuna i legitimna, veæ i uveliko zakasnela. Trebalo ju je, autoritativno se procenjuje, okonèati angaovanjem i kopnenih trupa,
MIRJ
ANA
R
ADOJ
IÈIÆ 13
„Relativizacija i deetnifikacija srebrenièke tragedije“, upozorava zabrinuto Sonja Biserko, „onemoguæila bi plaæanje ratne odštete... i pomogla u ostvarivanju strateških ciljeva Beograda da trai teritoriju Republike Srpske u zamenu za Kosovo.“ (Biserko, 2002, kurziv M. R.) U tom smislu i „pokušaj grupe nekomunistièkih pravni-ka da pred jednim drugim, Meðunarodnim sudom pravde u Hagu, ospori tubu Bosne i Hercegovine i Hrvatske za agresiju i genocid, deluje amoralno.“ (Biserko, 2002,b)
14
odnosno potpunim vojnim porazom, okupacijom i
demilitari-zacijom Srbije;15
– Meðunarodni krivièni tribunal za bivšu Jugoslaviju (tzv.
Ha-ški tribunal) nije samoobjektivnai respektabilna institucija16
koja utvrðuje individualnu odgovornost za zloèine poèinjene tokom meðuetnièkih ratova na prostorima nekadašnje zajed-nièke drave i odreðuje kriviène sankcije za njihovo izvrše-nje, veæ, kategorièki se tvrdi, i mesto na kojem se ispisuju
je-dine pouzdane stranice novije politièke istorije tog regiona17,
èemu, prema sopstvenom priznanju, nemali doprinos daju i aktivisti srbijanskih nevladinih organizacija. Identitet njenih kljuènih aktera, i u fenomenalnom i u personalnom smislu, je za njih nesumnjiv – srpski nacionalizam, njegovi kreatori i
operacionalizatori;18
– Sporazum izmeðu predstavnika triju zaraæenih bosanskoher-cegovaèkih naroda sklopljen 1995. godine u Dejtonu, legali-zovao je etnièku podelu ove bivše jugoslovenske republike, nastalu, tvrdi se, kao rezultat srpske agresije i politike etniè-kog èišæenja, odnosno genocida. Slièan karakter imao je,
do-daje se, i višegodišnji srpski tretman legitimnih politièkih
aspiracija kosmetskih Albanaca.19Stoga æe planirani akti
me-ðunarodne zajednice u pravcu amputiranja Kosova i Metohije
FILOZOFIJA
I
DRUŠTVO
2/2005
15Cf. izjavu S. Biserko citiranu u urednièkom uvodniku
New York Times-a, May 9, 1999. (Harden, 1999) Takoðe i izlaganje iste pred Helsinškim komitetom za ljudska prava u Štokholmu (Biserko, 1999).
16„Zašto bi Haški tribunal radio nešto što ne bi bilo u skladu sa pravdom“, pita
se neupuæeno Vesna Pešiæ (1999).
17„Sve je jasnije da æe haški procesi dati sasvim novi kljuè za èitanje istorije
Balkana XX veka“, tvrdi S. Biserko. (2002a) Iz tih razloga, smatra ona, i meðu-narodnu zajednicu treba podvrgnuti kritici kada svojom aktualnom politikom poène da pokazuje naznake delovanja „izvan istorijskog kontekstakoji sud definiše“. (Bi-serko, 2002 b, kurziv M. R.) Istovetnoga je mišljenja i Nataša Kandiæ: „Naalost, to naše suoèavanje (sa prošlošæu, prim. M. R.) mora da se zasniva na èinjenicama koje iznosi Haški tribunal...“ (Kandiæ, 2002)
18
„Proces Slobodanu Miloševiæu u Haškom sudu ispisuje preciznu hronologi-ju svi ratnih dogaðanja i otkriva njegove ciljeve, ideologihronologi-ju srpskog nacionalizma i njegove arhitekte.“ (Biserko, 2005)
19
od ostatka srbijanskog dravnog organizma, odnosno revizije Dejtonskog sporazuma u smislu poništavanja dravnosti Re-publike Srpske njenim utapanjem u dravno telo unitarno koncipirane Bosne i Hercegovine, biti legitimna odmazda za, kako se tvrdi, jednodecenijsku politiku dravnoga terora, bru-talnog kršenja ljudskih prava i pokušaj genocida nad kosmet-skim Albancima, odnosno za, pred nepristranim i kredibilnim tribunalom u Hagu utvrðeni genocid nad bosanskim Musli-manima, na kojem je, precizira se, nastala Republika
Srp-ska.20U tom smislu, od posebnoga je znaèaja, tvrdi se, veæ
po-minjana uporna apsolutizacija i etnifikacija svih srpskih
zlo-èina tokom graðanskih ratova na prostorimaex-Jugoslavije,
posebno srebrenièkog.21No, politièka fragmentacija prostora
Zapadnog Balkana ne bi, sugeriše se, trebalo na tome da se okonèa. Crna Gora je iz interpretatorske perspektive aktivista „nevladinog sektora“ veæ nezavisna, srbijanskog imperijali-stièkog i hegemoniimperijali-stièkog zagrljaja osloboðena drava, koju
bi kao takvu trebalo i priznati.22Kada je reè o manjinskim i
re-gionalnim problemima, koji, znalaèki se upozorava se, svo-jom brojnošæu i intenzitetom veæ ozbiljno dovode u pitanje unutrašnje ureðenje matice srpskoga naroda, treba oèekivati
slièno razrešenje.23Logika po kojoj se raspadala nekadašnja
MIRJ
ANA
R
ADOJ
IÈIÆ
20 „Ohrabrujuæa je èinjenica da visoki predstavnik u BiH – Pedi Ešdaun na
Dejtonski sporazum gleda kao na akt koji se ‘mora prevaziæi da bi se ušlo u Evropsku Uniju’, jer je saèinjen da bi se ‘zaustavio rat’“, mišljenja je S. Biserko. Jer, „samo ukidanje Republike Srpske, što je veæ i uèinjeno brisanjem dravnosti i suverenosti iz njenog Ustava, biæe pozitivan signal za celi region.“ (Biserko, 2003b)
21„Srebrnica je posve poseban sluèaj. To je više od tragedije. Istrebljenje
toli-kog broja ljudi za èetiri dana (prema tvrdnjama ove aktivistkinjeviše od 10 000, prim. i bold M. R.), organizovano i sistematski, to nije bio nikakav eksces, veæ sama suština – radikalno zlo. Metodi korišæeni u Srebrnici nadišli su sve ono što se dešavalo na terito-riji bivše Jugoslavije. To se neæe i ne sme zaboraviti. Za Srbe je to teška hipoteka koja se kao ogroman teret ostavlja buduæim generacijama.“ (Biserko, 2005a)
22
„Crna Gora je u traganju za svojim identitetom i buduæim statusom. Ona uveliko postaje mediteranska zemlja; njeni stanovnici, oni koji su mlaði od 40 godi-na, smatraju sebe Crnogorcima,...i samo je pitanje vremena kada æe nezavisna Crna Gora postati stvarnost na Balkanu.“, predviða S. Biserko (2001, kurziv M. R.)
23
zajednièka junoslovenska drava, sada je, trijumfalno se
zakljuèuje, na delu i u samoj Srbiji.24Tek potpunom
finaliza-cijom tih procesa, za prostor Zapadnog Balkana, procenjuje
se, nastupa period stabilnog i prosperitetnog razvoja;25
– Politièki prevrat u Srbiji koji se dogodio 5. oktobra 2000. go-dine predstavlja neiskorišæenu istorijsku šansu da se usposta-vi personalni i ideološki diskontinuitet sa dotadašnjom
nacio-nalistièkom i imperijalistièkom politikom oficijelne Srbije.26
Izborom Miloševiæevog naslednika, po mišljenju aktivista srbijanskog „treæeg sektora“, umesto diskontinuiteta,
omogu-æen je kontinuitet te politike27, tragièno potvrðen ubistvom
prvog postmiloševiæevskog premijera Srbije marta 2003.
go-dine.28Vreme njegove kratkotrajne vladavine ima se smatrati
nekom vrstom izuzetka, reformistièkog i pro-zapadnog inci-denta u kontinuiranom istorijskom toku srpskog konzervati-vizma i antizapadnjaštva;
FILOZOFIJA
I
DRUŠTVO
2/2005
24„Logika raspada Jugoslavije sada je prisutna i u Srbiji.“ ( Biserko, 2005)
25„Evropska Unija je tek na vlastitim greškama poèela da razvija jasniju
stra-tegiju, koja u suštini prihvata ideju o disoluciji Jugoslavijebez koje nema konsolida-cije regiona“, uverena je S. Biserko. (2005, kurziv M. R.)
26„Nesporazum Srba sa svetom krajem XX veka ostao je i nakon 5. oktobra,
uprkos ogromnoj elji sveta da se Srbija primi natrag u okrilje meðunarodne zajedni-ce. Nijedna zemlja u tranziciji nije dobila tako povoljne uslove za prijem u Savet Evrope, niti je dobila tretman kakav je dobila Srbija. Evropska Unija je prostrla crve-ni tepih sa nadom da æe nova demokratska vlast napraviti istinski diskontinuitet sa Miloševiæevim reimom“, rezignirana je S. Biserko. (2005)
27
„Ovakav (personalni, prim M. R.) ishod 5.oktobra omoguæio je kontinuitet sa politikom prethodnog reima, posebno na planu nacionalistièkog projekta, a time i odravanje kriminalizovanih i represivnih dravnih i paradravnih struktura.“ Jer, precizira Biserko, „Vojislav Koštunica nije ni u jednom trenutku osudio Miloše-viæevu ratnu politiku, niti se ikada pozitivno izjasnio o Haškom tribunalu. Takoðe, Vojislav Koštunica se nikada nije distancirao od projekta Velike Srbije. Naprotiv, on je koristio svaku priliku da Republiku Srpsku tretira kao drugu srpsku dravu, koja je privremeno razdvojena od Srbije.“ (Biserko, 2005)
28
Ergo,
– Svekolikom svojom, a napose novijom istorijom, srpski
na-rod je potvrdio svoju inherentnu militaristièku29,
tradiciona-listièku,30 antimodernizacijsku,31i iracionalistièku32
vredno-snu orijentaciju i kao takav je, upozorava se, nepoeljan u porodici evro-atlantskih naroda, èijem tegobnom nastajanju svedoèimo; biæe u nju dobrodošao tek nakon višegodišnjeg, a moda i višedecenijskog etno-karakternog disciplinovanja („denacifikacija“) i politièko-kulturalnog resocijalizovanja
pod protektoratom, odnosno jednom vrstom kolonijalne
uprave meðunarodne zajednice.33 Povlašæenu ulogu u tom
MIRJ
ANA
R
ADOJ
IÈIÆ
29„Aktivna uloga vojske u politici pokazala se kao konstanta moderne istorije
Srbije i Jugoslavije i predstavlja jedno od njenih najmarkantnijih obeleja. Vojska je, s jedne strane, bila glavni oslonac reima i zvaniène dravne ideologije, ali je èesto bivala i samostalni politièki èinilac koji na sebe preuzima kreativnu ulogu u formuli-sanju nacionalno-politièkih ciljeva, s druge strane... Tokom poslednje tri decenije XX veka vojska je imala istaknutu ulogu aktivnog èuvara reima, odnosno dravne ideologije (socijalizam), što se poklapalo sa interesima srpske nacionalne elite.“ (Bi-serko, 2005)
30„Srbija je u Rusiji, odnosno pravoslavnoj civilizaciji traila istorijski
oslo-nac. Èinjenica je da je Srbija deo tog pravoslavnog sveta, što se najbolje vidi kroz njen odnos prema trišnoj privredi i evropskim vrednostima.“ (Biserko, 2005)
31„Problem Srbije je u nedostatku unutrašnje podrške za promene i okoštali
otpor modernizaciji. Antizapadni otpor je konstanta u srpskoj istoriji koji je verovat-no sada i najveæi zbog izazova i pozitivnih okolverovat-nosti koje su se stekle za proevropsku orijentaciju.“ (Biserko, 2003c)
32
„Racionalno objašnjenje za sve što se dešavalo u Srbiji, ne samo poslednje dve decenije, veæ i tokom celog XX veka, nije moguæe... Korene verovatno treba traiti u èinjenici da u srpskoj istoriji ne postoji razdoblje prosvetiteljstva i racionaliz-ma u kojiracionaliz-ma su sazrevala moderna evropska društva“. (Biserko, 2005)
33
procesu trebalo bi da imaju Sjedinjene Amerièke Drave, kao, naglašava se, jedini nesporni politièki autoritet meðu go-tovo svim dravama Zapadnoga Balkana, prevashodno
oni-ma još uvek optereæenim nerazrešenim etnièkim pitanjioni-ma.34
* * *
Tako je izgledala nedavna prošlost junoslovenskih naroda iz perspektive najprominentnijih aktivista srbijanskog „nevladinog
sek-tora“, promotera jedne doista nove i vulgarne –interpretatorske
poli-tiènosti („politikantstvo“), nesmetano praktikovane na srbijanskoj javnoj sceni celih desetak proteklih godina. Arogantnost i ekstre-mizam kao stil, falsifikatorstvo i kontrafaktualnost kao strategija i an-tisrpski nacionalizam i rasizam kao ideološko uporište, njene su samoevidentne karakteristike, èvrsto jezgro njenog identiteta formi-rano i stabilizovano u jednom od najtragiènijih perioda novije istorije ovih prostora. Veliki ideali ljudskih prava, mira, nenasilja i tolerancije u praksi aktivista srbijanskog „treæeg sektora“ degenerirali su u puki i ogoljeni instrument politikantskog egzibicionizma opasnih namera, a
srbijanskodruštvood deklarisanog objekta demokratizacije,
moder-nizacije i politièke emancipacije, retorièki prevedeno u objekat
di-skurzivne eliminacije srpskoganarodai njome obezbeðenog
moral-nog legitimizovanja finalnih akata politièke fragmentacije njegovih etnièkih prostora. Na taj naèin samoidentifikovane u protekloj dece-niji svoga javnoga delovanja, pre svega u svojstvu entuzijasta na jed-nom krupjed-nom i samonametnutom zadatku za koji su imale premalo
struènih kvalifikacija, a previše politikantskih i profiterskih motiva,35
umesto ugleda neophodnog i dragocenog korektiva vlasti u iskrenim
FILOZOFIJA
I
DRUŠTVO
2/2005
34
Dobrim namerama meðunarodne zajednice, prema mišljenju direktorke Centra za kulturnu dekontaminaciju, nije, ipak, naodmet pridruiti i lièna pregnuæa u naznaèenom smeru: „To (naziv Centra, prim. M. R.) znaèi da su tokom svih tih godi-na ljudi postali bolesni, kultura godi-naroèito, i da godi-nam je potreban jedan centar koji æe de-kontaminirati tu neverovatnu ksenofobiju i nacionalizam koji se raširio Srbijom, koji je, zapravo, odreðena vrsta nacional-socijalizma i koji je prerastao u istinsku šizofreniju i pravu katastrofu....Mislim da zaista treba dekontaminirati tu teritoriju od svih tih imida, tih idiotskih prièa koje su upuæivane narodu i korišæene kako bi reim konstruisao nove etnièke granice.To nije sloboda i demokratija.“ (Paviæeviæ, 2001)
35
nastojanjima na stvari zajednièkoga dobra, nevladine organizacije koje su bile u fokusu naše panje u ovome tekstu zaslueno su sticale reputaciju maligne izrasline na veæ razorenom društvenom tkivu Srbije i status ozbiljne pretnje ionako minijaturnim ostacima njenih, veæ uglavnom osujeæenih dravno-nacionalnih interesa. Za paljive i objektivne alitièare tzv. „treæeg“, odnosno „nevladinog sektora“ i de-struktivne uloge jednog njegovog dela u epohalnom, po interesnoj meri aktualnih potentata globalne moæi projektovanom geopolitiè-kom redizajniranju posthladnoratovskog Zapadnog Balkana, ali i
ne-kih drugih – evroazijsne-kih prostora savremenog sveta36, nareèena
èi-njenica je poodavno izgubila status saznajnognovuma. Ono što bi za
njih, ali i za ostale graðane Srbije predstavljalo iskustveni novum
jeste urgentna akcija, u pogledu aktivne brige o sopstvenim drav-no-nacionalnim interesima veæ poslovièno neagilne postmiloševiæev-ske politièke nomenklature, na preciznom zakonskom regulisanju
ove delikatne oblasti civilnog organizovanja37, koje bi jasno
definisa-lo sve njegove vanije aspekte (izvori finansiranja38, domen
delatno-sti, kriviène sankcije za njegovo prekoraèenje,...). Saznajno ovlada-vanje nedavnom prošlošæu junoslovenskih naroda trebalo bi prepustiti, davno ustanovljenom društvenom podelom rada za to jedi-no ovlašæenim i na sasvim drugaèiji naèin društvejedi-no tretiranim – nauènim ustanovama (institutima humanistièkih nauka, katedrama za humanistiku na srbijanskim univerzitetima,...) Pritom ne bi nipošto trebalo gubiti iz vida sledeæe – za jednu, teritorijalno još uvek nekon-solidovanu dravu, njeno u potpunosti devastirano društvo i pogubno stigmatizovani narod, valjano obavljanje tog ozbiljnog istraivaèkog zadatka odavno je nadišlo znaèaj pukog saznajnog interesa njene hu-manistièke nauke.
MIRJ
ANA
R
ADOJ
IÈIÆ 36Tim saznanjima bila je motivisana nedavna odluka èelnog èoveka
najmno-goljudnije drave slovenskoga sveta da predloi zakonski akt o zabrani inostranog fi-nansiranja nevladinih organizacija koje deluju na njenoj teritoriji.
37
Rad nevladinih organizacija u Srbiji sve do danas „ureðuje“Zakon(„o udru-ivanju graðana u udruenja, društvene organizacije i politièke organizacije koje se osnivaju za teritoriju SFRJ“), usvojen davne 1990. g.!
38
Citirana literatura i ostali izvori:
Diamond, L. (1994). „Toward Democratic Consolidation“, in:Journal of De-mocracy,Vol. 5, No. 3, John Hopkins University Press, Baltimore. Stanisavljeviæ, N. (1995). „The Profile of the Voluntary Sector in
Post-Communist Countries: Case of Yugoslavia“, Druboslavne razprave, tom X, No.19-20., Ljubljana
Petroviæ, B. & Paunoviæ, . (1994).Nevladine organizacije u SR Jugo-slaviji, Otvoreni univerzitet & Evropski graðanski centar za
rešavanje konflikata, Subotica
NGO Policy Group, (2001). Treæi sektor u Srbiji-stanje i perspektive,
Centar za razvoj neprofitnog sektora, Beograd
Paunoviæ, . (1997). „Razvojni ciklus nevladinih organizacija u SR Jugo-slaviji“, U: Granice – izazov multikulturalnosti, (ed. B. Jakšiæ),
Beograd, Forum za etnièke odnose
Harden, B. (1999). „What It Would Take To Cleanse Serbia“, http://www.riga.lv/minelres/archive.html
Biserko, S.:
(1999). „Crisis or Stability in the Balkans, http://www.usip.org/ events/pre2002/bib99/biserko-address.html
(2001). Izjava, http://www.medijaklub.cg.yu/izjave/202001/jul/ 24-html
(2002). „U potrazi za identitetom“, Helsinška povelja, No.56.,
http://www.helsinki.org.yu
(2002a). „Reciklaa istorije, Helsinška povelja, No.53.,
http://www.helsinki.org.yu
(2002b). „Eho prošlih vremena, Helsinška povelja, No.58.,
http://www.helsinki.org.yu
(2002c). „Internacionalizacija unutrašnjih sporova“, Helsinška povelja, No.52., http://www.helsinki.org.yu
(2003). „Prinudni izlazak iz krize“, Helsinška povelja, No.60.,
http://www.helsinki.org.yu
(2003a). „Pobeda antievropske vertikale“, Helsinška povelja,
No.70., http://www.helsinki.org.yu
(2003b). „Konsolidacija patriotskog bloka“, Helsinška povelja,
No.63., http://www.helsinki.org.yu
(2003c). „Pokušaj stabilizacije“, Helsinška povelja, No.68.,
http://www.helsinki.org.yu
(2003d). „Borba za Ðinðiæevo nasleðe“,Helsinška povelja, No. 64.,
http://www.helsinki.org.yu
FILOZOFIJA
I
DRUŠTVO
(2005). „Bilans promašenog projekta“, Helsinška povelja, No. 79-80., http://www.helsinki.org.yu
(2005a). „Sjeæanje na Srebrnicu“ u:Srebrnica:sjeæanje za buduæ-nost, Sarajevo, Fondacija „Heinrich Bell“, regionalni ured u
Sarajevu
Dereta, M. & Hyatt, J. (1999). „Hidden Heroes“,Guardian, London, April 14
Dimitrijevic, V. & Pejic, J. „The Effects of UN Sanctions Against Yugosla-via (Serbia and Montenegro): Theory and Conventional Wisdom in the Current Context, http://www.kent.ac.uk/politics/research/kent-papers/dimitri.html
Kandiæ, N. „Human Rights in Time of War“, http://www.speaktruth.org/de-fend/profiles/profile-22.asp
Kandiæ, N. (2000). „Niko ne eli da ivi sa zloèincima“,Free Serbia,
inter-net izdanje, 28. avgust
Kovaèeviæ-Vuèo, B., „Kuvam najbolje na svetu“, http://www.politika.co.yu/ ilustro/2318/2.html
Paviæeviæ, B. (2001). „Serbian Democratic Uprising“, http://www.solidar-ity-us.org/borka 66.txt
Pešiæ, V.
(2000). „Serbia Needs a Total Turnaround“NIJ,Issue no..202,
De-cember 8
(2002). „I DOS i DSS na prvo mesto stavljaju svoju stranaèku taktiku“Danas, 27. jul
(2000a). „Ništa dok se narod sa Miloševiæem ne potuèe“, Reporter, 28. januar
(2005). Intervju za Radio B92, 26. jun, http://www.b92.net
MIRJ
ANA
R
ADOJ
Mirjana Radojièiæ
NON-GOVERNMENTAL ORGANIZATIONS AND POLITICS OF INTERPRETATION OF SOUTH-SLAVIC’S RECENT PAST
Summary
In the text the author considers politics of interpretation of South-Slavic peoples’ recent past, which was demonstrated by the most prominent activists of Ser-bian non-governmental organizations. By summarising the interpretation in a few points, the author attempts to identify its key features: arrogance and extremism as a style, counterfactuality as a strategy and anti-Serbian nationalism and racism as an ideological strongpoint. In the final section of the text, what is pleaded is a precize le-gal regulation of that delicate area of civil activism, which in the last decade has pre-sented a malignant proturbance on destroyed social tissue of Serbia and serious threat to the rest of its considerably lost national interests.
Key words:non-governmental organizations, civil society, disintegration of Yugoslavia, politics, values, interests.
FILOZOFIJA
I
DRUŠTVO
