Isidora Jariæ
UDK: 316. 644(364.65): 323 (491.11) Institut za filozofiju i društvenu teoriju Originalni nauèni rad BeogradU KANDAMA IZNEVERENIH OÈEKIVANJA
Apstrakt:Tekst razmatra poziciju mlade generacije u Srbiji danas, onako
kako se ona moe išèitati iz empirijskog materijala prikupljenog studijom „Politika i svakodnevni ivot – tri godine posle“. Oslanjajuæi se na tipologiju koju je izgradila prilikom analize intervjua s mladim ljudima pre tri godine (kada su izdvojena èetiri osnovna naèina samopozicioniranja u odnosu na društveni kontekst: „B92 generaci-ja“, „provincijalci“, „fundamentalisti“ i „gosti“), autorka prati promene u stavovi-ma prestavovi-ma politici, sopstvenom angastavovi-manu, pogledu u buduænost i doivljaju samih sebe do kojih je kod istih ispitanika došlo tokom protekle tri godine. Razoèaranje zbog izneverenih oèekivanja, probuðenih dogaðajima od 5. oktobra 2000, stvara kontekst u kojem mlade ljude u Srbiji ponovo napušta vera da æe pronaæi za sebe mesto u vlastitom društvu. Na pozadini osnovne napetosti u odnošenju prema politici – izmeðu preterane zainteresovanosti i gaðenja – formiraju se tri dominantne strate-gije mladih 2005. Najzastupljenija „strategija povlaèenja“ iskazuje povratak mladih u uski lièni, privatni, imaginarni svet, posle kratkog izleta u realnost i aktivno sudelo-vanje u oblikosudelo-vanje uslova sopstvenog društvenog ivota. Strategija „napada i na-metanja svog pogleda na svet“, koja je u porastu, ukazuje na radikalizaciju mlade generacije. Konaèno, „strategija planiranja“, koju zastupa mali broj ispitanika, je-dina zadrava tragove vere u poboljšanje stanja u društvu.
Kljuène reèi:mladi, Srbija, strategije, razoèaranje.
Ponovljeno istraivanje o odnosu politike i svakodnevice u ivotima „mladih“ ispitanika pokazalo je izvesne pomake u sadraju generacijske/ih strategije/a suoèavanja sa realnošæu (politièkom i socijalnom) koja ih okruuje. Istina, prilikom razmatranja ovog od-nosa morali smo voditi raèuna o èinjenici da empirijski uzorak po-novljenog istraivanja, konstruisan na naèin pomenut u uvodnoj belešci, zapravo ne reprezentuje statistièku rasprostranjenost i odno-se proporcije meðu grupama mladih, koji biraju razlièite pristupe ivotu i politici, a samim tim i realnosti koja ih okruuje, na nivou populacije mladih. Iz ovog razloga smatrali smo nunim da odre-ðena „prazna polja“, koja se jasno mogu identifikovati èak i letimiè-nim uvidima u javni diskurs i medijsku realnost Srbije, rekonstru-išemo uvodeæi u analizu – pored empirijske graðe prikupljene za
FILOZOFIJA
I
DRUŠTVO
potrebe istraivanja – i razne druge, za našu temu relevantne izvore informacija (knjievne konstrukte, informacije iz štampanih i elek-tronskih medija i tome slièno). S obzirom na to da je ponovljeno istraivanje izvedeno u šest gradova Srbije, vano je spomenuti da se svi zakljuèci istraivanja odnose pre svega na mlade ljude iz grado-va. Dominantno oseæanje koje prati gotovo sve intervjue ispitanika sa kojima smo obavili razgovore u ponovljenom istraivanje jeste razoèaranje, veæeg ili manjeg intenziteta, politièkim i socijalnim promenama koje su se odigrale u Srbiji u poslednjem periodu. Inten-zitet ovog oseæanja moda najslikovitije opisuje Marko Vidojkoviæ, mladi beogradski pisac, i sam pripadnik generacije koja je bila u fo-kusu našeg interesovanja.
„Gomila bolesnih iluzija, bratstvo i jedinstvo, srpstvo, komu-nizam, pravoslavlje. Jahaèi apokalipse, koji su od mene i mo-jih vršnjaka napravili govanca bez ivota. Jedino što smo mi sa naših dvadeset godina nauèili jeste kako se hraniti kod keve bivše ribe i kako studirati fakultet koji mrziš iz dna duše, spremajuæi se za posao koji æeš mrzeti iz dna duše, u zemlji ludaka, tirana i ratnih zloèinaca.“ (Kande, Marko Vidojko-viæ, Samizdat B92, Beograd 2004, str. 233),
kae Vidojkoviæev glavni junak opisujuæi realnost vlastite ge-neracije uhvaæene u kovitlac socijalno-politièkih previranja na kraju XX i poèetkom XXI veka. Nekoliko rasprodatih izdanja i intereso-vanje javnosti za mladog pisca, koje prevazilazi interesointereso-vanje za njegovu knjievnu poetiku, svedoèe o nespornoj popularnosti roma-na koja iskoraèuje izvan okvira Beograda i uskih krugova knjievnih konzumenata na ovim prostorima, što ovaj roman kandiduje kao re-levantan izvor dragocenih informacija o generaciji mladih ljudi na ovim prostorima. Na èudan naèin Vidojkoviæ je uspeo da unutar vlastitog knjievnog konstrukta materijalizuje senzibilitet generaci-je mladih, odraslih u atmosferi beznaða i nemaštine, ratnih razaranja i bola, osujeæenja koje dolazi spolja i tenzije koja razara iznutra, elje da se ivi „normalno“, ma šta to uopšte znaèilo, ili bar drugaèi-je od usuda ivota u kandama neizdrivog, u kodrugaèi-je su ih geografske koordinate mesta roðenja situirale. Svest o nepostojanju alternative i prisila ivota unutar jasno omeðenog geografskog i mentalnog pro-stora s jedne strane, i elja da se iskoraèi Izvan i ispitaju vlastite kreativne, emotivne i ljudske potencije, s druge strane, konstruišu
ISIDORA
J
A
generacijski identitet kroz unutrašnji konflikt izvesnog i eljenog, onoga što društvo nudi kao moguænost mladima i mladalaèke fanta-zije kako buduæi ivot treba da izgleda.
U prethodnom istraivanju bilo je govora o „tipovima/meha-nizmima reagovanja mladih ljudi na nestabilno okruenje unutar koga se odvija njihov ivot“ (Jariæ, 2003: 278). Na osnovu prikuplje-nog empirijskog materijala u istraivanju iz 2002. godine, unutar grupe ispitanika koje smo klasifikovali kao pripadnike generacije R/mladih izdvojili smo èetiri podgrupe ispitanika koji artikulišu razlièite tipove odgovora na prisilu spoljašnjeg. Unutrašnju tenziju, proisteklu iz nemoguænosti da svoj ivot koncipiraju na prieljkiva-ni naèin, nametnutu spoljašnjim okolnostima koje diktira društvo u permanentnom procesu bezplanske i nekontrolisane transformacije sa neizvesnim ishodom, oni prevazilaze uz pomoæ razlièitih psiholo-ških mehanizama koji im pomau da uspostave kontrolu (makar i virtuelnu) nad vlastitim ivotima. I tako, „dok jedne nezadovoljstvo naèinom ivota podstièe na delanje („B92 generacija“1), druge
za-strašuje i pasivizira („provincijalci“2), treæe, opet, èini agresivnim i
rigidnim („fundamentalisti“3), èetvrte destabilizuje i parališe
(„go-sti“;4up. Jariæ, 2003: 281). Svi oni dele isto oseæanje uskraæenosti
FILOZOFIJA
I
DRUŠTVO
2/2005
1 U prethodnom istraivanju smo ih opisali kao politièki aktivne mlade ljude,
koji veruju u moguænost socijalne i politièke promene posredstvom liène inicijative i
angamana. Èesto participiraju u radu NVO sektora, igrass roots inicijativama.
Maštaju o tome da ive u trišnoj privredi ureðenoj po principima liberalne ekonomi-je, sa jasno definisanom privatnom svojinom, pravima i obavezama graðana-uèesni-ka u njoj, dravi gde æe struènost biti na ceni. Spremni su na odricanje. Reforme im idu na ruku. Imaju velika oèekivanja od njih (Jariæ, 2003: 278).
2 U prethodnom istraivanju smo ih opisali kao mlade ljude sa izraenim
oseæanjem izolovanosti od glavnog toka. Mesto svog prebivališta identifikuju sa pe-riferijom u odnosu na imaginarni centar. Ipak, za razliku od prethodne „B92 genera-cije“, kod koje se ovo osnovno oseæanje moe takoðe javiti, njih to saznanje parališe i pasivizira umesto da podstièe na akciju i promene (Jariæ, 2003: 279).
3
U prethodnom istraivanju opisali smo ih kao mlade ljude koji misle unutar zatvorenog sistema pravila i vrednosti u koji su odluèili da veruju i koji ih, po njiho-vom mišljenju, amnestira od mišljenja i suoèavanja s realnošæu. Èesto negiraju ili izraavaju sumnju u postojanje empirijskih èinjenica koje se suprotstavljaju kon-struisanom sistemu/realnosti u kome ive. Njihovim ivotima gospodari strah, koga èesto nisu ni svesni (Jariæ, 2003: 280).
4
moguænosti izbora i osujeæenosti spoljašnjim okolnostima i iz toga proisteklu elju da se iz tog neprijatnog stanja/oseæanja iskoraèi/po-begne/pronaðe izlaz.
„Jedino gde moeš da pobegneš je u svoju sobu, ili da izaðeš napolje i poèneš goloruk da srljaš na sve što ti se ne dopada.“ (Vidojkoviæ, 2004: 233)
kae Vidojkoviæev junak, sumirajuæi u jednoj reèenici sve ge-neracijske opcije – virtuelni beg u krhku sigurnost izmišljenog ili silovit sudar sa realnim sa neizvesnim ishodom. Peti oktobar 2000. godine u ivotima pripadnika generacije R oznaèio je simbolièki prelomni trenutak u kome je decenijski stihijski generacijski izbor ivota u izmišljaju ustupio mesto politièki artikulisanoj kolektivnoj akciji i svesnoj odluci da se uðe u odluèujuæi okršaj sa neizdrljivim realnim i preuzme kontrola nad vlastitom buduænošæu.
Na mnogo naèina empirijski materijal prikupljen u prethod-nom istraivanju svedoèi o vanosti petooktobarskih dešavanja unu-tar liène mentalne hronologije svakog pojedinaènog ispitanika. Mnogi od ispitanika, pripadnika generacije R, u prikupljenim inter-vjuima govoreæi o vlastitom ivotu, svesno ili nesvesno, dele ga na period pre i period posle petog oktobra. Ovakva narativna strategija, kao i komparativni uvid u sadraj onoga što se odnosi na „pre“ i ono-ga što se odnosi na „posle“, govore o nadama i oèekivanjima koja je ovaj, u trenutku izvoðenja istraivanja veæ istorijski, dogaðaj probu-dio u njima. Za veæinu ispitanika peti oktobar simboliše trenutak po-novnog, dugo odlaganog, susreta sa realnim, u kome su poverovali da je ivot izvan granica virtuelnog utoèišta moda ponovo moguæ. Zaèarani krug kolektivnog generacijskog eskapistièkog projekta si-mulacije je prekinut. Otvorena je moguænost da se mladi ponovo integrišu u društvo koje im ništa nije ponudilo tokom prethodne de-kade, kome su oni za uzvrat okrenuli leða, odbijajuæi da participiraju u njegovoj socijalnoj dinamici kroz kreaciju vlastitog virtuelnog konstrukta unutar koga se ivot veæini od njih èinio jedino moguæim. Intenzitet neizvesnosti realnog u kontrastu sa umirujuæom sigurno-šæu virtuelnog oèarao je mnoge ispitanike, probudio dugo potiskiva-ne elje i oèekivanja, veru da se svet, ili bar zemlja u kojoj ive moe promeniti na bolje i ponuditi im moguænost/i da ive u saglasju sa vlastitim, dugo odlaganim, eljama i potrebama.
ISIDORA
J
A
Generacija R tri godine kasnije
Ponovljeno istraivanje, sa istim ispitanicima, ali na smanje-nom uzorku, tri godine kasnije, naalost, nudi bitno drugaèiju sliku. Èini se kao da se toèak istorije koji je peti oktobar zavrteo unapred ponovo okrenuo unazad. Optimizam probuðen petooktobarskim de-šavanjima ponovo je ustuknuo pred svakodnevicom koja je u stanju da podri samo razoèarenje.
„Onda je pozvonio telefon....Znao sam da su loše vesti, znao sam da je ponovo neko sranje, nekog su prebili, neko je uhapšen, neko je umro, takve su vesti koje ja dobijam. Nikada neæu èuti dobio si nasledstvo od ujaka iz Los Anðelesa, dobio si nagradu za najbolji film, rodio ti se sin, supruga ti je dobila Nobelovu nagradu za knjievnost.“ (Vidojkoviæ, 2004:215) Ono što veæina ispitanika prepoznaje kao dominantno oseæa-nje u trenutku sprovoðenja ponovljenog istraivanja jeste gubitak nade, a pojavu/povratak tog oseæanja vezuje za period posle ubistva premijera Ðinðiæa.
Ispitanik, taksista, 29 godina, Beograd:
„Nestalo je nade, naroèito posle ubistva Ðinðiæa. Ljudi su se išèuðavali kako on ide tamo-vamo, kao, oni ne bi išli. Jok, da su na njegovom mestu išli bi na more u Èanj, a tamo nema vode, sve smrdi. Baš su iskreni, nema šta. Nema varnice, ništa se ne dešava. Ako ovaj (Koštunica) nastavi da vozi u rikverc, rezonuju ljudi, što ne bih digao kredit, kad tresne neæe morati ni da vraæaju. Takva iskustva smo veæ prošli.“
Neiskrenost i licemerje koji ih okruuju bude strah, èesto pre-zentovan u formi uverenja, da nikakav stvarni korak zapravo nije uèinjen i da novi poredak stvari u koji su investirali sebe kroz proje-kat petooktobarske promene zapravo nikada nije ni ustanovljen. Suoèavanje sa idejom da je „sve bilo uzalud“ intenzivira oseæanje nemoæida se na bilo koji (legalan) naèin utièe na promenu politiè-ko-socijalne situacije u zemlji.
Ispitanica, sekretarica, 33 godine, Beograd:
„Preovlaðuje mišljenje da se u stvari ništa ne moe promeniti. Optimizam sa kojim smo prihvatili petooktobarske promene je nestao. Korupcija je i dalje na delu, ekonomska situacija se
FILOZOFIJA
I
DRUŠTVO
sve više pogoršava, promene su samo kozmetièke naravi. Ni-koga ne interesuje boljitak naroda.“
Povratak, odnosno ostanak, obièajnih mehanizama (korupcija) i socijalnih trendova (konstantno pogoršanje ekonomske situacije) koji su oblikovali socijalnu atmosferu u vremenu „starog reima“, oko èije promene su pripadnici generacije R postigli neverbalizovani ge-neracijski konsenzus petog oktobra, iskoraèivši u svet Izvan i uzevši uèešæe u neposrednom procesu promene, proizveo je sumnju, a kod nekih i uverenje, da su promene uopšte moguæe. To je rezultiralo širo-ko rasprostranjenim oseæanjemapatijemeðu najmlaðim ispitanicima.
Ispitanik, poštar, 31 godina, Beograd:
„Izgubio sam veru da æe se stvari u ovoj zemlji promeniti. Ta-man sam pomislio da je zlo vreme iza nas, a ono opet sve isto. Izgubio sam poverenje u dravu, u ljude, postao sam apatièan“. Posledice dugogodišnjeizolacije, permanentne politièke
ne-stabilnosti i sveopšte ekonomske krize kroz koju je prolazila i još uvek prolazi naša zemlja posebno su vidljive u naèinu na koji mladi artikulišu svoj odnos prema politièkom. Imajuæi u vidu tipologiju strategija mladih za prevazilaenje napetosti koju proizvodi neizdr-ljivost realnosti koja ih okruuje, u ovom istraivanju moguæe je izdvojiti tri najèešæe strategije koje mladi koriste kako bi ostvarili komunikaciju sa spoljašnjim svetom/društvom u kome ive. Iz opisa ove tri strategije, u izvesnom smislu, proistièe drugaèija tipologija mladih od one do koje smo došli u prethodnom istraivanju:
1. Strategija povlaèenja. Najveæi deo ispitanika u
ponovlje-nom istraivanju dovodi u sumnju široko rasprostranjeno uverenje u odgovorima ispitanika iz prethodnog istraivanja da se u realnost moe intervenisati putem organizovane politièke akcije. Široka ra-sprostranjenost ovog uverenja u prethodnom istraivanju moe se, pre svega, objasniti odblescima revolucionarnarnog petooktobar-skog zanosa, koji u vreme njegovog izvoðenja još nije bio potpuno zaboravljen. Zabrinjava nalaz da je broj mladih koji promišlja na ovom tragu u porastu. U prethodnom istraivanju ovo politièko uve-renje delili su samo „gosti“ i delimièno „provincijalci“, dok im se u ponovljenom istraivanju pridruuju i razoèarani pripadnici „B92 generacije“, koji su u prethodnom istraivanju bili najvatreniji zago-vornici reformi. Oseæanja izneverenosti, uzaludnosti i nemoæi da se
ISIDORA
J
A
bilo šta promeni dominiraju intervjuima ispitanika koje smo klasifi-kovali u ovu podgrupu.
„Koliko god se mi trudili rezultat nikada nije naša ... odluka.... Ljudi su postali malodušni, gledaju da koliko god je moguæe spa-šavaju sopstvene ivote, da ne mogu ništa da urade. Povreðeno je èoveku dostojanstvo tom kolièinom prevare, lai i obmana i ne-moguænošæu da izabere zaista nešto što mu odgovara. Nama se ne nudi izbor koji nama odgovara. Oni nama nude ono što njima odgovara, što znaèi da mi njima pomaemo da ostvare njihove ciljeve.“ (diplomirana inenjerka agronomije, Novi Sad) Paljivom èitaocu teško moe da promakne bolno razoèarenje u rezultat petooktobarskih „promena“ o èemu svedoèe brojni odgo-vori ispitanika pet godina posle istorijskog dešavanja. Revolucionar-no ushiæenje iz prethodRevolucionar-nog istraivanja smenilo je oseæanje rezignaci-je i razoèarenja. Veliki broj ispitanika krivicu za takvo stanrezignaci-je pripisurezignaci-je politièarima, politièkim elitama, Njima, u èijim rukama je stvarna po-litièka moæ, (svesno ili nesvesno) amnestirajuæi sebe/graðane od eventualne politièke odgovornosti, jer oni/graðani nemaju moguæno-sti ni inmoguæno-stitucionalnih sredstava da bitnije utièu na politièke odluke.
„Krive su politièke elite u drastièno veæoj meri nego graða-ni... Ne mislim da je èovek kao pojedinac, u našem konkret-nom sluèaju, odgovoran.“ (student, Novi Sad)
Naalost, ova strategija neutralisanja vlastitog razoèaranja aktuelnim politièkim i socijalnim ivotom društva èesto se ne zaus-tavlja samo na odbijanju odgovornosti za politièke poteze izabra-nih/delegiranih, od strane graðana, pripadnika „politièke elite“. Suoèeni sa oseæanjem nemoæi da bilo šta promene i razoèarani u stitucionalni sistem koji, po mišljenju ispitanika, nema razvijene in-stitucionalne mehanizme putem kojih bi graðani mogli aktivnije da utièu, ako ništa, a ono na sadraj opcija koje se nude kao institucio-nalni predlozi za razrešenje odreðenih problema, mnogi ispitanici donose odluku da se potpuno povuku i distanciraju od participacije u politièkom ivotu društva.
„... Veæina mojih prijatelja nije izašla ni na jedne izbore, ni na predsednièke, ni na lokalne i kad sam ih ja pitala zašto, oni su mi rekli da ih ne interesuje, i da nemaju utisak da njihov glas moe da utièe na bilo šta.“ (studentkinja, 21, Kragujevac)
FILOZOFIJA
I
DRUŠTVO
2. Strategija napada i nametanja vlastitog pogleda na svet. Ova strategija aktuelizuje fenomen „radikalizacije“ politièkih
pozicija u populaciji mladih o èemu se u javnosti dosta govorilo pos-lednjih godina, ali nikad na sistematièan i konzistentan naèin. Brojni „politièki incidenti“ u koje su bili involvirani mladi ljudi èesto su korišæeni kao predloak za otvaranje ove teme u javnom diskursu. Navešæu samo neke od poznatijih sluèajeva. Na primer,nemiri od 17. marta 2004.prilikom kojih su se stihijski okupljene grupe uglav-nom mladih ljudi, demonstranata, našle na odreðenim punktovima u gradovima (Beogradu, Novom Sadu, Nišu...) kako bi izrazile svoj protest protiv onog što se u tom trenutku dešavalo na Kosovu. Kako je situacija izmakla kontroli? Zašto se mirni graðanski protest pret-vorio u piromanski performans sa elementima uliènog nasilja? – neka su od pitanja na koja unutar javnog diskursa još nije na adekva-tan naèin odgovoreno. Da li se moda revolucionarni petooktobarski scenario, u tom trenutku, okrenuo protiv revolucije i njenih protago-nista, nas samih? Jer, kako drugaèije objasniti ogromno spontano uèešæe mladih ljudi u ovim nasilnim dogaðajima. Da li je ikom palo na pamet da oni (mladi) ne znaju za adekvatniji naèin reagovanja? Da ne znaju da nasilje nije i ne moe biti zadovoljavajuæi odgovor na bilo koju politièku situaciju, pa makar se mi i ne slagali sa njom? Odrastanje u nestabilnom, promenljivom i èesto neprijateljskom okruenju pripadnike generacije R je nauèilo da promene, kao po pravilu, dolaze naglo i neoèekivano, poput promene granica, reima, mesta boravka, imena drave... na koje su navikli tokom 1990ih. U svetu u kome su odrasli promene su se jedino i odvijale nasilno i na-prasno, zato ne bi trebalo da iznenadi da ovaj uvid proistekao iz nji-hovog liènog ivotnog iskustva moe postati, ili veæ jeste, deo njiho-ve politièke strategije. Da li je ovo moda deo odgovora na pitanje: Šta se desilo 17. marta 2004. u pomenutim gradovima? Ako jeste, onda je ovo poslednji trenutak da se zamislimo nad sudbinom društva èiji smo deo, ili æenasilje, paljenje i destrukcija postati legi-timni naèin iznošenja odreðenih politièkih pozicija.
Drugi paradigmatièan primer je, svakako „sluèaj Guroviæ5“, kao iafera sa slikom Drae Mihajloviæa sa kojom je troje srpskih
ISIDORA
J
A
RIÆ
5
studenata pokušalo da se fotografiše na trgu Bana Jelaèiæa u centru Zagreba, koje æu tretirati kao dva lica istog socijalnog fenomena. Po-litika iskljuèivosti koja je dominirala javnim diskursom poslednje decenije dvadesetog veka, tokom koje su ovi mladi ljudi odrastali, potrudila se da „druge“/politièke neistomišljenike/one koji su ostali sa druge strane stvarne ili zamišljene granice... dehumanizuje do taè-ke da nam njihove potrebe, ono što misle, kako ive, èega se plaše, šta ih boli... postane daleko, nepoznato, nebitno.Verujem da su inci-denti koji su se dogodili svedoèanstvo i opomena o emotivnoj šteti koja je uèinjena i sa kojom æemo još dugo morati da ivimo. Prilièno sam uverena da ni Guroviæ, kada je odluèio da istetovira lik Drae Mihajloviæa na ruci, ni troje pomenutih studenata koji su odluèili da se slikaju sa njegovom slikom usred Zagreba nisu imali svest da ovi ne naroèito dramatièni postupci mogu nekome naneti emotivnu bol, pobuditi neprijatne uspomene, uznemiriti. Opet, reakcija sa druge strane pokazuje da se i hrvatsko društvo suoèava sa istim proble-mom. Razgnevljeni mladi graðani koji su pritrèali studentima i poèe-li da ih biju, nemi posmatraèi koji ne intervenišu veæ samo posmatra-ju ... i jedni i drugi i treæibez imalo empatije prema bolu koji bi
mogli ili oseæaju drugi, onom emotivnom (beogradski studenti), ili fizièkom (hrvatski graðani – protagonisti tuèe i posmatraèi).
I naše istraivanje pokazuje da je broj ispitanika koji pokazu-ju sklonost ka strategiji „radikalizacije“ u porastu u odnosu na pret-hodno istraivanje. Grupi „fundamentalista“ koji su u pretpret-hodnom istraivanuju jedini pokazivali sklonosti ka radikalnim (brzim i jed-nostavnim) odgovorima na komplikovane politièke situacije, pone-kad zagovarajuæi politièke strategije koje ukljuèuju nasilje i odsu-stvo empatije za Druge (ma ko oni bili), 2005. godine se pridruuju i razoèarani pripadnici „B92 generacije“ koji, istina, ne zagovaraju u potpunosti pozicije desnih politièkih partija na politièkoj sceni Srbi-je, ali ni ne emituju strpljenje i veru u pozitivan ishod promena/trans-formacije kroz koje prolazi Srbija, koji su dominirali njihovim odgo-vorima u prethodnom istraivanju. Uopšteno govoreæi, moguæe je izdvojiti dva osnovna tipa radikalizma koji se javlja u populaciji mladih – otvoreni (kod onih koji otvoreno zagovaraju politiku desni-èarskih politièkih partija) i prikriveni (npr. kod onih koji se deklarišu kao demokrate, ali oko odreðenih politièkih pitanja, npr stava prema Hagu, zagovaraju krajnje radikalne pozicije).
FILOZOFIJA
I
DRUŠTVO
Ispitanica, Niš, bivša èlanica Otpora:
„Moje mišljenje je da ne moemo da imamo 18 ili 20 strana-ka, zna se šta dravu vodi, jedno sreðeno, disciplinovano ustrojstvo“.
Iz razloga navedenih u uvodnoj belešci s poèetka ovog te-matskog bloka, koji se odnose na metodološke manjkavosti reduko-vanog uzorka ispitanika u ponovljenom istraivanju, i iz njih proi-steklu natproseènu zastupljenost ispitanika demokratskih politièkih ubeðenja, ostali smo uskraæeni za informacije koje nam mogu ponu-diti ispitanici koji otvoreno zagovaraju politiku desne politièke opci-je. Iz medija i sredstava javnog informisanja znamo da nije mali broj mladih ljudi koji se priklonio ovoj politièkoj poziciji (npr. medijski vrlo aktivni èlanovi organizacije Obraz, udruenja kao što je Sveti Justin filozof i tome sl.), ali naalost prikupljeni empirijski materijal nam nije omoguæio da nešto više saznamo o liènim i politièkim ra-zlozima zbog kojih su se ovi mladi ljudi opredelili za pomenutu poli-tièku poziciju. Treæi hibridni oblik, koji se moe posmatrati i kao podtip otvorenog radikalizma, obuhvata one ispitanike koji zagova-raju demokratske politièke pozicije (uglavnom pripadnici „B92 ge-neracije“, kako smo ih imenovali u prethodnom istraivanju), ali, ra-zoèarani ishodom petooktobarskih „promena“, smatraju da prilikom ostvarenja „viših“ ciljeva (planiranih reformi i sl.) ne treba birati po-litièka sredstva.
3. Strategija planiranja. Ovoj strategiji pribegava najmanji
broj ispitanika i ima razloga da se pretpostavi da æe njihov broj biti u daljem opadanju. U ovu grupu smo klasifikovali malobrojne ispita-nike (pripadispita-nike „B92 generacije“) koji su uspeli da oèuvaju peto-oktobarski optimizam i veru da æe se promene ipak desiti i da æe imati prieljkivan, pozitivan ishod. Iz svih prethodno navedenih razloga, koji su stimulisali ispitanike da se priklone prvoj i drugoj strategiji, broj ovih ispitanika se, s porastom broja izneverenih oèe-kivanja, sve više osipa. Zanimljivo je istaæi da se komparativnim uvidom u intervjue ispitanika iz ove grupe prikupljene tokom prvog (2002) i ponovljenog (2005) istraivanja jasno moe osetiti pad in-tenziteta oseæanja optimizma u odgovorima vezanim za projekcije za buduænost. Optimistiène projekcije za buduænost registrovane u ponovljenom istraivanju su oprezniije i odmerenije nego one iz prethodnog istraivanja. Ono što je vano jeste da ispitanici
klasifi-ISIDORA
J
A
kovani u ovu grupu nisu izgubili nadu da je na realnost moguæe uti-cati i da lièni angaman i osmišljena individualna i kolektivna akcija mogu preoblikovati svet/društvo u kome ivimo i prilagoditi ga našim sopstvenim eljama i potrebama.
Muškarac, Beograd, aktivni uèesnik petooktobarskih dešavanja: „Ne odustajem ja od toga da delujem, samo sam promenio taktiku. Više se ne konfrontiram direktno, nego potkopavam. Tu taktiku svi koriste.“
Bez obzira na odabir politièke strategije delanja i suoèavanja sa politièkom i socijalnom realnošæu društva unutar koga ive, kod svih ispitanika je primetno prisustvo oseæanjaunutrašnje napetosti
koje prati razmišljanja o politièkom. Mladi su rastrzani izmeðu, s jedne strane, preterane zainteresovanosti za politiku (koje moe biti i pervertirano, npr opsesivno gledanje politièkih talk show-a6), jer promene u politièkom ivotu zemlje percipiraju kao odluèujuæe za vlastiti ivot i, s druge strane, gaðenja:
„Danas se ... još više ljudima gadi politika. Zato što nije došlo do nikakvog raspleta, nego se situacija još više zakompliko-vala i u politièkom i u ekonomskom pogledu i ne vidi se izlaz iz te situacije.“
dosade,
„Intervjuer: Kako tumaèiš neizlazak velikog broja graðana na ... izbore? Zašto graðani apstiniraju?
Ispitanik: Pre svega zbog dosade. Bilo je tih krugova toliko puno i toliko je ljudi isfiguriralo da je stvarno bilo preterano.“ ....nemoguænosti da se vlastita socijalna i politièka pozicija sagleda na optimistièan naèin.
Pogled sa distance
Uprkos petooktobarskoj revoluciji i dramatiènoj promeni reima, èini se da mladi u Srbiji, na izvestan naèin, i dalje ive u de-fragmentisanom konstruktu realnosti prethodnog reima.Stari reim je zamenjen novim, ali je novi, èini se, umesto da uspostavi FILOZOFIJA
I
DRUŠTVO
2/2005
6
novi sistem ustrojstva društva, u sudaru sa nasleðenim problemima (nezaposlenost, ekonomske teškoæe ...i tome slièno) koje nije bio u stanju da razreši u proteklom petogodišnjem periodu, u mnogim seg-mentima društvenosti repetirao stari. Ovakav rasplet socijalnog za-pleta razoèarao je veliku veæinu generacije mladih koja se u projekat socijalne promene investirala sa ogromnom strašæu i nadom. Naa-lost, projekat promene spoljašnjih okolnosti unutar kojih se odvijaju njihovi ivoti nije ispunio probuðena oèekivanja. Povratno, to je do-prinelo tome da osnovni postulati hegemonog konstrukta, izgleda, ostanu nepromenjeni. Umesto moguænosti zaposlenja i kakve-takve ekonomske stabilnosti, mladi su ponovo prepušteni neizvesnosti Društva koje nije u stanju da ponudi bilo kakvu perspektivu genera-ciji na pragu ulaska u svet odraslih. ivot u izmišljaju, to je ono što je prethodna vlast ponudila mladima, a izgleda da ni ova nova mladima nema šta drugo da ponudi. Kratkotrajni svesni i organizovani sudar sa realnošæu 5. oktobra 2000, pod pritiskom razoèarenja i iznevere-nosti od strane nove vlasti, u èijem su ustolièenju pripadnici genera-cije R neposredno uèestvovali, ustupa mesto begu u izvesnost izmišljenog. Društvo ništa nije uèinilo da to promeni. Ali i u takvom društvu moguæe je preiveti, o èemu svedoèe intervjui o kojima je bilo reèi u ovom istraivanju. Pitanje je samo sa kakvim æe se politiè-kim posledicama to društvo suoèiti kad mladi ljudi odrasli u okolno-stima neizdrljivog jednog dana odrastu.
„...ja sam sve uèinio da ne dobijam takve vesti, nisam snimao filmove, nisam imao ujaka u Americi, uèiniæu sve da svako dete koje napravim najpre sazna šta je abortus, ribe s kojima sam se druio teško da su umele da èitaju, a kamoli da dobija-ju knjievne nagrade. Situacija je bila nepodnošljiva, ali izgleda još ne toliko da bih recimo pomislio da se ubijem. Postao sam pravi pacov, nikada neæe biti dovoljno ðubreta, kuge i maèaka koji bi me naterali na samouništenje.“ (Vidoj-koviæ, 2004:215)
ISIDORA
J
A
Isidora Jariæ
IN THE GRIP OF BETRAYED EXPECTATIONS
Summary
The paper discusses the position of young people in Serbia today, as can be inferred from the evidence collected in the study “Politics and everyday life – three years later”. Starting from the typology she developed in her 2002 analysis of young people’s interviews (when four basic ways of self-positioning within the social con-text were identified: “B92 generation”, “provincials”, “fundamentalists”, and “guests”), the author traces the changes that have intervened over the past three years in the attitudes of these same respondents concerning politics, personal engagement, views of the future and of their own selves. The fact that the expectations, awakened by the events of 5 October 2000, have been betrayed, has brought strong disappoint-ment, and it is the context in which young people in Serbia once again are losing faith that they will ever find their place in their own society. Against the background of a basic tension in relation to politics – between excessive interest and disgust – there basic strategies of young people in 2005 are formed. “Withdrawal”, as the most com-mon strategy, indicates a return of the young to their narrow personal, private, imagi-nary world, after a short exit into reality and active participation in creating the conditions of their own social existence. The increasingly frequent strategy of “ag-gression and imposition of one’s own worldview” points to the rising radicalization of the young generation. Finally, it is only the “planning strategy”, espoused by just a handful of respondents, that retains traces of faith in future improvement of social conditions.
Key words:the young, Serbia, strategies, disappointment.
FILOZOFIJA
I
DRUŠTVO
