Artur Snicler - Novela o Snu

ARTUR ŠNICLER NOVELA O SNU

I

»Dvadeset četiri mrka roba gonila su veslima raskošnu galiju, koja je trebalo da donese princa Amgiada do Kalifova dvorca. A princ je, uvijen u svoj purpurni ogrtač, ležao sam na palubi pod tamnomodrim noćnim nebom osutim zvezdama i njegov pogled ...«

Dotle je devojčica glasno čitala; sada joj se gotovo iznenada zaklopiše oči. Roditelji se pogledaše, osmehujući se. Fridolin se naže ka njoj, poljubi je u plavu kosu i zatvori knjigu, koja je ležala na još neraspremljenom stolu. Dete pogleda kao da su je u nečemu uhvatili.

— Devet časova — reče otac — vreme je da se ide na spavanje. — Pa pošto se i Albertina sagla ka detetu, ruke roditelja nañoše se na dragom čelu i njihovi se pogledi sretoše sa nežnim osmehom, koji se više nije ticao samo deteta. Uñe gospoñica i opomenu malu da kaže roditeljima laku noć; ona se poslušno podiže, isturi ocu i majci usne na poljubac i pusti da je gospoñica mirno izvede iz sobe. A Fridolin i Albertina, pošto su ostali nasamo pod crvenkastom

svetlošću lustera, najednom užurbano obnoviše razgovor o doživljajima na jučerašnjem balu pod maskama, započet pred večeru.

To je bio njihov prvi bal ove godine: odlučili su se da učestuju na njem još pre završetka karnevala. Fridolina su odmah prilikom ulaska u dvoranu pozdravila dva crvena domina kao nestrpljivo očekivanog prijatelja. Njihove ličnosti nije mogao sebi jasno da predstavi, iako su ona neobično tačno znala svakojake zgode iz njegovih studentskih dana i doba kad je bio u bolnici. Iz lože, u koju su ga pozvala sa srdačnošću od koje se moglo mnogo očekivati, ona su se udaljila uz obećanje da će se vrlo brzo vratiti, i to nemaskirana, ali su se toliko zadržala da se on, postavši nestrpljiv, uputio u parter, gde se nadao da će opet sresti ove

dve zagonetne pojave. Koliko god je napregnuto motrio unaokolo, nigde nije mogao da ih ugleda; ali umesto njih, drugo žensko biće neočekivano mu se obesi o ruku: njegova supruga, koja se upravo naglo oslobodila neznanca, čije ju je melanholično-blazirano biće i strani, verovatno poljski naglasak isprva privukao, ali koji ju je odjednom uvredio, pa i prestrašio neočekivano izbačenom ružnom i bestidnom rečju. I tako muž i žena, u osnovi radosni što su umakli igri maski, banalnoj do razočaranja, gotovo kao dvoje zaljubljenih, sedoše meñu druge zaljubljene parove, u bife kraj ostriga i šampanjca, ćaskajući zadovoljno, kao da su se tek upoznali, u komediji galantnosti, odbijanja, zavoñenja i ispunjavanja; pa posle brze vožnje kolima kroz belu zimsku noć padoše kod kuće jedno drugom u naručje, ispunjeni ljubavnom srećom koju već odavno nisu tako

strasno doživeli. Svitanje ih prebrzo probudi. Supruga je poziv vukao posteljama njegovih bolesnika; dužnosti domaćice i majke jedva da su dopuštale Albertini da spava duže. Kako su časovi protekli bezbojno i po unapred utvrñenom redu u svakidašnjim brigama i radu, prošla noć, od početka do kraja, bila je izbledela; i tek sada, kad su oboje završili dnevne poslove, dete otišlo na počinak i kad nisu očekivali niotkud da ih nešto uznemiri, vratile su se u stvarnost tajanstvene osobe sa bala pod maskama, melanholični neznanac i crvena domina; i oni neznatni doživljaji bejahu odjednom čarobno i bolno optočeni varljivim prividom propuštenih mogućnosti. Potekoše bezazlena pitanja, koja su ipak vrebala prepredeni, dvosmisleni odgovori; ni jednom od njih nije izmaklo da ono drugo nije do kraja iskreno, pa su oboje bili raspoloženi za malu osvetu. Oboje su preuveličavali meru privlačnosti kojom ih je ozračio nepoznati partner na balu pod maskama, podsmevali se ljubomori koju su zapažali kod drugog, i poricali vlastitu. Ali lako ćeretanje o prolaznoj pustolovini protekle noći preraslo je u ozbiljan razgovor o onim skrivenim, jedva slućenim željama koje mogu i u najčistijoj i najnevinijoj duši da uzvitlaju mutan i opasan vrtlog, i oni govorahu o tajnim oblastima, za kojima gotovo nisu ni čeznuli, a kuda ih je neshvatljivi vetar sudbine ipak jednom mogao odneti, pa bilo to i samo u snu. Jer ma koliko

da su jedno drugom pripadali osećanjem i čulima, znali su da ih juče nije prvi put dodirnuo dah pustolovine, slobode i opasnosti; bojažljivo, mučeći sami sebe, sa nečistom radoznalošću, pokušavali su da izmame jedno drugom priznanja i, bojeći se da se primaknu bliže, svak je u sebi tragao za bilo kakvom činjenicom, što nevažnijom, za doživljajem, što je mogućno ništavnijim, koji bi važio kao izraz neizrecivog i iskreno poveravanje kojeg bi, možda, moglo da ih oslobodi napetosti i nepoverenja, koje je postepeno postajalo nepodnošljivo. Albertina, da li zato što je bila nestrpljivija, poštenija ili bolja, prva se odvažila da otvoreno saopšti; i nešto drhtavim glasom zapita Fridolina da li se seća mladića koji je prošlog leta na danskoj obali jedne večeri sedeo sa dva oficira za susednim stolom, za vreme večere primio telegram i na to se brzo oprostio od svojih prijatelja.

Fridolin klimnu glavom. »Šta je bilo s njim?« zapita.

— Ja sam ga već videla toga jutra — odvrati Albertina — dok se peo hotelskim stepeništem, sa žutom ručnom torbom. Letimično me je osmotrio, ali je tek nekoliko stepenica više zastao, okrenuo se k meni i naši pogledi su morali da se sretnu. Nije se osmehivao, štaviše, pre mi se činilo da se njegovo lice natmurilo, i ja sam se slično osećala, jer sam bila uzbuñena kao nikad. Čitavog dana ležala sam besano na plaži. Da me je pozvao — mislila sam da sam sigurna u to — ne bih se mogla usprotiviti. Verovala sam da sam spremna na sve; da žrtvujem tebe, dete, svoju budućnost, verovala sam čvrsto i odlučno, a istovremeno — hoćeš li to razumeti? — bio si mi draži nego ikad. Baš tog popodneva, svakako se još sećaš, dogodilo se da smo ćaskali tako prisno o hiljadu stvari, pa i o svojoj zajedničkoj budućnosti, i o detetu, kao što odavno nismo činili. Prilikom zalaska sunca sedeli smo na balkonu, ti i ja, kad je on prošao dole plažom, a da nije ni pogledao nagore, i ja sam bila srećna što ga vidim. Ali sam tebe pomilovala po čelu i poljubila te u kosu, i u mojoj ljubavi prema tebi bilo je u isti mah mnogo bolnog saučešća. Uveče sam bila vrlo lepa, sam si mi to kazao, i nosila sam belu ružu u pojasu. Možda nije bilo slučajno što je tuñinac sedeo blizu nas sa svojim

prijateljima. Nije gledao prema meni, ali ja sam maštala o tome da ustanem, priñem njegovom stolu i kažem mu: Ovde sam, očekivani moj, moj dragi — uzmi me. U tom trenutku doneli su mu telegram; on ga je pročitao, pobledeo, došapnuo mlañem od dvojice oficira nekoliko reči i, kosnuvši me se zagonetnim pogledom, napustio dvoranu.

— I? — zapita Fridolin suvo, dok je ona ćutala.

— Ništa više. Znam samo da sam se sledećeg jutra probudila sa nekom bojazni. Od čega sam više strahovala — od toga da je on otputovao ili od toga da je još mogao biti tu — ne znam, to nisam znala ni onda. Pa ipak, kad ga nije bilo ni o ručku, odahnula sam. Ne ispituj me više Fridoline, rekla sam ti ćelu istinu. Pa i ti si na onoj plaži nešto doživeo — ja to znam.

Fridolin ustade, proñe nekoliko puta tamo-amo po sobi, a onda reče: »U pravu si.« On stade kraj prozora licem u tami. »Ujutro«, poče potmulim, malo

neprijateljskim glasom, »katkad još vrlo rano, pre no što bi ti ustala, običavao sam da hodam duž obale izvan mesta; i ma koliko bilo rano, sunce se uvek nalazilo svetio i jako nad morem. Tamo daleko na obali postoje mali letnjikovci, kao što znaš, od kojih svaki stoji tu kao sićušan svet za sebe, nekoji sa

ograñenim vrtovima, nekoji samo okruženi šumom, dok su kućice za kupače bile odvojene od kuća drumom i delom obale. U tako rane časove gotovo nikad nisam sretao ljude; ni kupači se uopšte nikad nisu videli. Ali jednog jutra opazio sam sasvim iznenada žensko biće, koje je upravo još bilo nevidljivo, na uskoj terasi kućice za kupače, pobodene u pesak, kako se oprezno kreće, stupajući nogu pred nogu i oslonivši se raširenim rukama pozadi o drven zid. Bilo je to sasvim mlado, možda petnaestogodišnje devojče, raspletene plave kose, koja joj je padala preko ramena a sa jedne strane preko nežnih grudi. Devojče je gledalo preda se, nadole ka vodi, lagano klizilo dalje duž zida, očiju uprtih prema

drugom uglu, i odjednom stade baš naspram mene; rukama se hvatala daleko iza sebe, kao da je htela da se jače učvrsti, diže pogled i najednom me ugleda.

da se kreće samo sasvim lagano dalje po, uzanoj dasci, ona odluči da se zaustavi — i stajaše tu, isprva uplašenog, zatim srditog i najzad zbunjenog lica.

Najednom se, ipak, osmehnu, osmehnu se čudesno; bio je to pozdrav, čak mig očima — i istovremeno lak podsmeh, uz koji ona sasvim ovlaš dodirnu vodu ispod svojih nogu, koja me je razdvajala od nje. Tada ona visoko istegnu mlado vitko telo, kao da se raduje svojoj lepoti i, kao što je moglo lako da se zapazi, gorda i slatko uzbuñena sjajem mog pogleda, koji je osećala na sebi. Tako smo stajali jedno prema drugom možda deset sekundi, poluotvorenih usana i

svetlucavih očiju. Nehotice raširili svoje ruke prema njoj, predanost i radost bejahu u njenom pogledu. Najednom ona žustro zatrese glavom, odvoji jednu ruku od zida, negoveštavajući zapovednički da treba da se udaljim; pa pošto nisam hteo odmah da poslušam, u njenim detinjim očima ukaza se takva molba, takvo preklinjanje da mi ništa drugo nije preostalo nego da se okrenem. Što sam brže mogao, nastavih opet svoj put; ne osvrnuh se nijednom, zapravo ne iz obzira, poslušnosti, predusretljivosti, nego zato jer sam pod njenim poslednjim pogledom osetio takvo uzbuñenje koje je prevazilazilo sve što sam ikad doživeo, da sam bio gotovo nemoćan.« I on zaćuta.

— I koliko si često — zapita Albertina, pogleda uprta ispred sebe i bez ikakvog naglaska — posle toga išao istim putem?

— Ono što sam ti ispričao — odgovori Fridolin — slučajno se dogodilo poslednjeg dana našeg boravka u Danskoj. Ni ja ne znam šta bi bilo u drugim okolnostima. Ne pitaj ni ti više, Albertina.

Još uvek je stajao kraj prozora, nepomičan. Albertina ustade, priñe mu, njene oči bejahu vlažne i tamne, čelo blago namršteno. »Takve stvari ćemo ubuduće uvek jedno drugom odmah ispričati«, reče ona.

On ćutke klimnu glavom. — Obećaj mi.

On je privuče sebi. »Zar nisi sigurna u to?« zapita; ali njegov glas još uvek je odjekivao tvrdo.

Ona ga uhvati za ruke, pomilova ih i pogleda ga zamagljenim očima, na čijem dnu je mogao da pročita njene misli. Sada je ona mislila o njegovim drugim, stvarnijim, mislila je o njegovim mladalačkim doživljajima, na neke u koje je bila posvećena, pošto joj je on, odveć dragovoljno popustivši njenoj ljubomornoj radoznalosti, poneku otkrio u prvim godinama braka, čak, dižući ruke, kako mu se često činilo, od onoga što bi radije zadržao za sebe. U ovom času, znao je, njoj se nužno nameće neko sećanje i on se gotovo nije ni začudio kad je ona, kao iza sna, izgovorila poluzaboravljeno ime neke dragane njegove mladosti. Ipak ono mu zazvuča kao prekor, čak kao blaga pretnja.

On privuče njene šake svojim usnama.

— U svakom biću, veruj mi, iako to može da zvuči i jevtino, u svakom biću koje sam mislio da volim, uvek sam tražio samo tebe. To znam bolje no što ti možeš da razumeš, Albertina.

Ona se sumorno osmehnu. »A da se i meni prohtelo da prvo poñem u potragu?« reče ona. Njen pogled se promeni, postade hladan i neprobojan. On ispusti njene šake iz svojih, kao da je hteo da je uhvati u neistini, u prevari; ali ona reče: »Ah, kad biste vi znali«, i opet ućuta.

— Kad bismo znali...? Šta hoćeš time da kažeš?

Ona odvrati neobično grubo: »Otprilike ono što ti zamišljaš, dragi moj.« — Albertina... onda postoji nešto što si mi prećutala?

Ona klimnu glavom i pogleda ispred sebe sa čudnim smeškom. Neshvatljive, besmislene sumnje probudiše se u njemu.

— Ne razumem dobro — reče on. — Ti si imala jedva sedamnaest godina kad smo se zaručili.

— Nešto više od šesnaest, čak, Fridoline. Pa ipak... — gledala mu je otvoreno u oči — nije moja zasluga što sam još bila devojka kad sam ti postala žena.

— Albertina...! I ona ispriča:

— Bilo je to na Verterskom jezeru,1 sasvim kratko vreme pred našu veridbu, Fridoline. Jedne lepe letnje večeri, vrlo lep mlad čovek stajao je kraj mog

prozora, koji je bio okrenut prema prostranim dalekim livadama; ćaskali smo i u toku ovog razgovora zamišljala sam, štaviše, sećam se samo onoga što sam zamišljala: Kako je to drag, zanosan, mlad čovek; kad bi sada kazao samo jednu reč, dakako, morala bi da bude prava, izašla bih k njemu na livadu i šetala sa njim kud god zaželi, možda u šumu; ili bi bilo još lepše da se izvezemo čamcem na jezero... i on bi mogao da čini sa mnom te noći sve što ushte. Da, tako sam mislila. Ali on mi ne izgovori tu reč, zanosni mladi čovek; on me samo nežno poljubi u ruku... i sledećeg jutra me zapita hoću li da mu postanem žena. A ja odgovorih da hoću.

Fridolin zlovoljno ispusti njenu ruku. »A da je te večeri«, reče on tada, »slučajno kraj tvog prozora stajao neko drugi i da mu je pala na um prava reč, na

primer...«, razmišljao je koje bi ime izgovorio, ali ona već ispruži ruke kao da se brani.

— Drugi, ma ko to bio, mogao bi da kaže što god hoće ... malo bi mu pomagalo. I da nisi to ti stajao ispred prozora — osmehnu mu se ona — ni letnje veče ne bi bilo toliko lepo.

On podrugljivo razvuče usta. »Tako govoriš u ovom času, tako, možda, i misliš u ovom času. Ali...«

Začu se kucanje. Uñe sobarica i saopšti da je došla vratarka iz Ulice Šrajfogel da pozove gospodina doktora dvorskom savetniku, kome se stanje opet veoma pogoršalo.

Fridolin poñe u predsoblje, saznade od poslužiteljke da je dvorski savetnik pretrpeo srčani napad i da se oseća veoma rñavo, i obeća da će odmah doći. — Odlaziš...? — zapita ga Albertina dok se on brzo spremao za odlazak, tako ljutitim tonom kao da joj je hotimično naneo nepravdu.

1

Fridolin odgovori gotovo začuñeno: »Zbilja moram.« Ona tiho uzdahnu.

— Nadam se da mu nije tako zlo — reče Fridolin — dosad su mu tri kubna centimetra morfija pomagala da se povrati od napada.

Sobarica donese krzneni kaput, Fridolin poljubi Albertinu prilično rasejano u čelo i usta, kao da mu se razgovor poslednjih časova već izbrisao iz pamćenja, i pohita odatle.

II

Na ulici je morao da otkopča krzneni kaput. Odjednom je odjužilo, sneg na pešačkoj stazi se skoro istopio i u vazduhu je pirio dah proleća koje dolazi. Od Fridolinova stana u Jozefštatu blizu Opšte bolnice bilo je jedva četvrt časa do Ulice Šrajfogel, te se Fridolin uskoro pope rñavo osvetljenim zavojitim

stepeništem stare kuće na drugi sprat i povuče zvono; ali pre no što se čuo starinski zvuk zvonceta, on zapazi da su vrata samo pritvorena, uñe kroz neosvetljeno predvorje u dnevnu sobu i odmah vide da je stigao prekasno. Petrolejka sa zelenim zastorom, koja je visila sa niske tavanice, bacala je mutnu svetlost na prekrivač, ispod kojeg je nepomično ležalo opruženo mršavo telo. Mrtvačevo lice bilo je zasenčeno, ali Fridolin ga je tako dobro poznavao da mu se činilo kako ga sasvim razgovetno vidi — suvonjavo, smežurano, visoka čela, sa belom kratkom punom bradom, upadljivo ružnim ušima pokrivenim belim maljama. Marijana, savetnikova kći, sedela je na donjem kraju kreveta sa opuštenim rukama, kao u najtežem zamoru. Zaudaralo je na stari nameštaj, lekove, petrolej, kuhinju; malo i na kolonjsku vodu i sapun od ruže, a Fridolin odnekud oseti i sladunjavo bljutav miris ove blede devojke, koja je još bila mlada, a već je mesecima, godinama lagano venula u teškom kućnom radu, napregnutoj nezi bolesnika i bdenju.

Kad je lekar ušao, ona okrenu pogled ka njemu, ali u oskudnoj svetlosti teško da je on video kako su njeni obrazi pocrveneli, kao i inače kad se on pojavi. Ona htede da ustane, jedan Fridolinov pokret rukom uskrati joj to. Ona mu u znak pozdrava klimnu glavom sa krupnim, ali setnim očima. On priñe gornjem delu postelje, mehanički dodirnu mrtvačevo čelo, njegove ruke, koje su u dugim otkopčanim rukavima košulje ležale preko prekrivača, zatim sleže ramenima sa površnim sažaljenjem, metnu ruku u džepove svog krznenog kaputa, baci pogled unaokolo po sobi i najzad ga zaustavi na Marijani. Kosa joj je bila gusta i plava, ali suva, vrat lepo uobličen i vitak, ali ne sasvim bez bora i žućkastog preliva, a usne tanke kao od mnogih neizgovorenih reči.

— E, pa — reče on šapatom i gotovo zbunjeno — moja draga gospoñice, ovo vas, svakako, nije zadesilo nepripremljenu.

Ona mu pruži ruku. On je prihvati pun saučešca, zapita, shodno dužnosti, o toku poslednjeg smrtnog napada. Ona ga obavesti stvarno i ukratko, i ispriča o

poslednjim, srazmerno mirnim danima otkad Fridolin nije video bolesnika. Fridolin primače stolicu, sede prema Marijani i pruži joj utehu da misli kako njen otac u poslednjim časovima jedva da je patio; onda upita da li su obavešteni roñaci. Da; vratarka je već otišla stricu, a, u svakom slučaju, uskoro će se

pojaviti doktor Rediger, »moj zaručnik«, dodade ona i pogleda Fridolinu u čelo umesto u oči.

Fridolin samo klimnu glavom. On je sreo doktora Redigera u toku godine dva ili tri puta ovde u kući. Preterano vitak, bled mlad čovek sa kratkom, plavom, punom bradom i naočarima, docent za istoriju Bečkog univerziteta, veoma mu se dopao, ne pobuñujući više njegovu zainteresovanost. Marijana bi sigurno bolje izgledala kad bi bila njegova dragana. Njena kosa bila bi manje suva, a usne rumenije i punije. Koliko li ima godina? pitao se dalje. Kad su me prvi put pozvali dvorskom savetniku, pre tri ili četiri godine, imala je dvadeset tri. Tada je još bila živa njena mati. U to vreme i ona beše vedrija. Nije li kratko vreme učila pevanje? Dakle, za ovog docenta će se udati. Zašto to čini? Jamačno, nije

zaljubljena u nj, a ni mnogo novca on ne može da ima. Kakav će to biti brak? Pa, brak kao hiljadu drugih. Šta se to mene tiče. Vrlo je verovatno da je nikad više neću videti, jer u ovoj kući nemam više nikakva posla. Ah, koliko ljudi koji su mi bliži od nje neću više nikad videti.

Dok su mu ove misli prolazile kroz glavu, Marijana je počela da govori o umrlom da bi se utešila — sa očevidnom ponesenošću, kao da je on

jednostavnom činjenicom svoje smrti odjednom postao značajniji čovek. Zar je doista imao tek pedeset četiri godine? Istina, mnoge brige i razočaranja, supruga koja je neprestano bila bolesna — i sin mu je zadao toliko muka! Kako, ona ima brata? Dabome. Pa, ona je to jednom već pričala doktoru. Brat je živeo sada negde u ino-stranstvu, a tamo u Marijaninu kabinetu visi slika koju je on slikao kao petnaestogodišnjak. Ona prikazuje oficira koji skače sa brežuljka. Otac se uvek pretvarao da uopšte ne vidi sliku. Ali to je bila dobra slika. Brat bi ionako mogao da je nastavi u povoljnijim okolnostima.

Kako uzbuñeno govori, razmišljao je Fridolin, i kako joj oči sijaju! Groznica? Mogućno! Smršala je u poslednje vreme. Po svoj prilici, katar plućnih vršaka. Ona je neprestano govorila dalje, ali njemu se činilo kao da ona više ne zna tačno kome govori; ili kao da govori samoj sebi. Već dvanaest godina brat je daleko od kuće, upravo, bio je još dete kad je iznenada nestao. Pre četiri ili pet godina, za Božić, dobili su poslednju vest od njega iz malog italijanskog grada. Čudno, zaboravila je ime. Tako je govorila još neko vreme o stvarima koje se nisu nikoga ticale, bez nužde, skoro nepovezano, dok najednom ne ućuta i ostade da sedi tu sa glavom u šakama. Fridolin je bio umoran i još više mu je bilo dosadno; čežnjivo je iščekivao da neko doñe, roñaci ili zaručnik. Ćutanje je teško pritiskivalo u prostoru. Činilo mu se kao da mrtvac ćuti sa njima; možda ne zato što stvarno sada nije mogao da govori, nego namerno i zlurado.

I pogledavši iskosa na nj, Fridolin reče: »U svakom slučaju, bar kako stvari stoje, dobro je, gospoñice Marijana, što nećete morati još predugo ostati u ovom stanu« — pa pošto ona malo podiže glavu, ali ne pogleda Fridolina, dodade:

»Vaš verenik će svakako uskoro postati profesor. Na filozofskom fakultetu prilike su u tom pogledu povoljnije nego kod nas.« Mislio je na to kako je pre više godina i sam težio akademskoj karijeri, ali se, zbog svoje sklonosti ka udobnijem životu, najzad opredelio za praktičnu primemi svog poziva; i

odjednom se učini sebi ništavan u poreñenju sa izvrsnim doktorom Redigerom. — Na jesen ćemo se preseliti — reče Marijana ne pokrenuvši se — njega zovu u Getingen.

— Ah — reče Fridolin i htede na neki način da poželi sreću, ali to mu se nije činilo mnogo podesno u ovom trenutku i u ovim okolnostima. On pogleda ka zatvorenom prozoru i, ne zapitavši prethodno za dozvolu, kao da ispunjava lekarsko pravo, otvori oba krila i pusti unutra vazduh, koji je u meñuvremenu još otoplio i postao prolećniji, kao da donosi sa sobom blag miris probuñenih dalekih šuma. Kad se opet osvrnuo prema sobi, ugleda Marijanine oči upitno upravljene ka njemu. On joj se približi i napomenu: — Svež vazduh će vam svakako prijati. Baš je otoplilo, a noćas ... — hteo je da kaže: vraćali smo se sa bala pod maskama kući kroz mećavu, ali brzo preinači rečenicu i dovrši: — Sinoć je na ulicama još bio sneg visok pola metra.

Teško da je ona čula šta je rekao. Njene oči se ovlažiše, krupne suze potekoše joj niz obraze i ona opet sakri lice u šake. On joj nehotice položi ruku na teme i pomilova je po čelu. Osećao je kao njeno telo počinje da drhti, ona zajeca u sebi, isprva jedva čujno, postepeno sve glasnije i najzad bez ikakvog uzdržavanja. Najednom ona skliznu sa sedišta, nañe se pred Fridolinom, obgrli rukama njegova kolena i pritisnu uz njih svoje lice. Zatim pogleda u nj široko

otvorenim, bolno divljim očima i prošaputa vatreno: »Neću da idem odavde. I ako nikad više ne doñete, i ako vas nikad više ne budem videla; hoću da živim u vašoj blizini.«

On je bio više tronut negoli začuñen, jer ipak je znao da je zaljubljena u njega, ili da to bar uobražava.

— Ali ustanite, Marijana — reče on lagano, sagnu se k njoj, blago je podiže i pomisli: naravno, tu je i histerija.

On pogleda iskosa na mrtvog oca. Nije li sve čuo, pomisli. Možda je obamro? Možda je svaki čovek u prvim časovima pošto premine samo obamro? ... Držao je Marijanu u zagrljaju, ali u isti mah nešto udaljenu od sebe, i pritisnu skoro nehotice poljubac na njeno čelo, što mu se samom učini malo smešno. Namah se seti jednog romana koji je čitao pre mnogo godina i u kojem je sasvim mladog čoveka, gotovo dete, uz majčinu samrtničku postelju zavela, tačnije, silovala, njena prijateljica. U istom trenutku, ne znajući zašto, morao je da pomisli na svoju ženu. U njemu je rasla gorčina prema njoj i potmula mržnja prema gospodinu u Danskoj sa žutom putnom torbom na hotelskom stepeništu. On privuče Marijanu čvršće sebi, ali ne oseti ni najmanje uzbuñenje; prizor suve kose bez sjaja, sladunjavo bljutavi miris njene neprovetrene odeće pre izazva u njemu laku odvratnost. Kad napolju odjeknu zvono, on se oseti kao da je spasen, poljubi hitro Marijanu u ruku, kao u znak zahvalnosti, i ode da otvori. Na

vratima je stajao doktor Rediger, u tamnosivom haveloku,2 sa kaljačama i

kišobranom, ozbiljna izraza lica, prema prilici. Muškarci se neusiljeno pokloniše jedan drugom, kao što je odgovaralo njihovim stvarnim odnosima. Zatim

obojica uñoše u sobu. Rediger izjavi Marijani saučešće pošto je snebivljivo pogledao mrtvaca. Fridolin se uputi u susednu sobu da bi sastavio lekarski zaključak o smrti, odvrnu više plamičak petrolejke iznad pisaćeg stola i pogled mu pade na portret oficira u beloj uniformi, koji skače sa brežuljka, vitlajući sabljom na nevidljivog neprijatelja. Slika je bila u uzanom okviru boje starog zlata i nije delovala mnogo bolje od skromne oleografije.

Sa ispunjenom umrlicom Fridolin se vrati u drugu sobu, gde su na očevu krevetu, sa rukom u ruci, sedeli verenici.

2

Opet odjeknu zvono na vratima, doktor Rediger ustade i ode da otvori; u tom trenutku Marijana reče gotovo nečujno, gledajući u pod: »Volim te.« Fridolin samo odvrati, izgovorivši, ne bez nežnosti, Marijanino ime. Rediger se vrati sa starijim bračnim parom. To su bili Marijanini stric i strina; bilo je izmenjeno nekoliko reči u skladu sa okolnostima, sa zbunjenošću koju obično širi oko sebe prisustvo čoveka koji je upravo umro. Mala soba izgledala je odjednom kao da je prepuna gostiju u koroti. Fridolinu se učini da je suvišan, preporuči se, i do vrata ga otprati Rediger, koji se oseti obavezan da se zahvali nekolikim rečima i da izrazi nadu da ću se uskoro opet sresti.

III

Pred ulaznim vratima Fridolin pogleda prema prozoru koji je nedavno sam otvorio. Krila su lako podrhtavala na ranom prolećnom vetru. Ljudi koji su tamo gore ostali, živi isto kao i mrtvac, bejahu mu podjednako avetinjski nestvarni. Učini mu se kao da je umakao; ne toliko nekom doživljaju koliko setnoj čaroliji, koja nije ovladala njime. Kao jedinu posledicu on oseti čudno odsustvo volje da poñe kući. Sneg sa ulica se istopio, levo i desno naslagale su se male prljavobele gomile, gasni plamenovi u fenjerima su treperili, sa obližnje crkve odzvanjalo je jedanaest. Fridolin odluči da pre odlaska na spavanje provede još pola časa u mirnom kutku neke kafane blizu svog stana i uputi se kroz park Gradske većnice. Na klupama u senci sedelo je tu i tamo po dvoje, čvrsto priljubljeno jedno uz drugo, kao da je proleće već stvarno nastalo i da varljivo topao vazduh nije bio bremenit opasnostima. Na jednoj klupi, ispružen po dužini, namaknuvši šešir na čelo, ležao je prilično odrpan čovek. Kako bi bilo da ga probudim, razmišljao je Fridolin, i da mu dam novac za prenoćište? Eh, šta bih time učinio, promisli dalje, morao bih i sutra da se pobrinem za nj, inače ne bi imalo smisla, i najzad bi još posumnjali da sam sa njim u nedozvoljenim odnosima. I on ubrza

korak, kao da hoće što je mogućno pre da pobegne od svake vrste odgovornosti i iskušenja. Zašto baš njemu? zapita se. Samo u Beču postoje hiljade takvih

nesrećnika. Kad bi se trebalo brinuti o svima njima — o sudbinama svih

neznanaca! I on se seti mrtvaca koga je upravo napustio, pa sa izvesnom jezom, ne bez gañenja, pomisli kako su u opruženom mršavom telu ispod mrkog

flanelskog pokrivača već počeli da deluju večni zakoni truljenja i raspadanja. I on se radovao što još živi, što su za njega, po svoj prilici, sve ove odvratne stvari još daleko; što se još nalazi u jeku mladosti, ima vlastitu ženu, dražesnu i

dostojnu ljubavi, a može da ima, povrh toga, još jednu ili više ako mu se baš prohte. Za to, dakako, treba više slobodnog vremena no što ga on ima; i on se seti da će sutra u osam izjutra biti u odeljenju, od jedanaest do jedan obilaziti privatne pacijente, po podne od tri do pet mora da drži ordinaciju, i da mu za večernje časove predstoji još nekoliko poseta bolesnicima. Pa... verovatno se bar neće opet zadržati do ponoći, kao što mu se danas dogodilo.

On preseče trg pred Gradskom većnicom, koji je mutno blistao kao smeña bara, i okrenu prema Jozefštatu, gde je stanovao. Iz daljine je čuo potmule,

ravnomerne korake i video, još prilično udaljen, tek što je skrenuo za ugao ulice, kako mu u susret dolazi grupa obojenih studenata,3 njih šest ili osam. Kad mladi ljudi dojezdiše na svetlost fenjera, učini mu se da u njima prepoznaje plave alemane.4 On nikad nije pripadao nijednoj družini, ali u svoje vreme pobedio je u nekoliko studentskih dvoboja sabljama. U vezi sa ovim sećanjem na doba kad je studirao padoše mu na um crvena domina koja su ga prošle noći namamila u ložu i ubrzo opet uvredljivo napustila. Studenti su bili sasvim blizu, govorili su glasno i smejali se; ne bi li mogao nekog od njih da prepozna iz bolnice? Ali pri nesigurnom osvetljenju bilo je nemogućno jasno razaznati fizionomije. Morao je da se drži sasvim blizu zida kako se ne bi sudario sa njima; sada su bili prošli; samo dugački momak u raskopčanom zimskom kaputu, sa prevezom preko

3

Članovi jedne od studentskih družina, nosioci boje te družine. — (Prim. prev.)

4

levog oka, koji je išao poslednji, kao da baš namerno zaostade delić puta i munu ga izbočenim laktom. To nije moglo da bude slučajno. Šta li je momak naumio, pomisli Fridolin i nehotice stade; onaj posle dva koraka učini isto i tako su gledali trenutak jedan drugom u oči sa umerenog odstojanja. Ali Fridolin se odjednom opet okrenu i poñe dalje. Čuo je za sobom kratak smeh — skoro je hteo da se još jednom okrene i pokaže momku, ali oseti da mu srce čudno lupa — baš kao jednom pre dvanaest ili četrnaest godina kad je neko tako žestoko zalupao na njegova vrata dok se kod njega nalazilo ljupko devojče, koje je uvek volelo da izmišlja mladoženju koji je živeo daleko i, verovatno, nije nikad ni postojao; u stvari, tako preteći, kucao je samo poštar. I sad je osećao kako mu srce kuca baš kao onda. Šta je to, zapita se ljutito i opazi da mu kolena malo podrhtavaju. Strah?... Besmislica, odvrati sam sebi. Treba li da se suprotstavljam pijanom studentu, ja, čovek sa trideset pet godina, lekar praktičar, oženjen, otac jednog deteta! — Kontrahaža!5 Svedoci! Dvoboj! I na kraju, zbog takve glupe čarke — udarac u ruku? I nekoliko sedmica nesposoban za rad? Ili iskopano oko? Ili bar trovanje krvi?... I za osam dana daleko kao gospodin u Ulici Šrajfogel ispod pokrivača od mrkog flanela! Strah? ... On je pobedio u tri dvoboja sabljama, a jednom je već bio spreman i za dvoboj pištoljima, i nije on dao povod da se tada stvar prijateljski izgladi. A njegov poziv! Opasnost sa svih strana i u svakom trenutku — samo se to obično zaboravlja. Koliko je prošlo vremena otkako mu se dete bolesno od difterije nakašljalo u lice? Tri ili četiri dana, ne više. To je ipak opasnije nego tamo neka borba sabljama. A on o tome uopšte nije više mislio. Pa, ako opet sretne momka, stvar se još uvek može raščistiti. On nipošto nije bio obavezan u ponoć na putu od bolesnika ili ka bolesniku, konačno, moglo je i tako da se dogodi — ne, on stvarno nije bio obavezan da reaguje na takvo budalasto studentsko zadirkivanje. Kad bi sad, na primer, susreo mladog Danca sa Albertinom — ah, ne, šta mu je samo palo na

5

pamet? Pa — to ipak nije bilo drukčije nego kad bi ona bila njegova dragana. Još gore. Da, kad bi taj sada naišao. O, to bi bila prava slast, stati naspram njega negde na proplanku i uperiti cev pištolja u čelo sa zaglañenom plavom kosom. On se, najednom, nañe daleko od cilja u uskoj uličici, kojom je skitalo samo nekoliko bednih bludnica u noćnom lovu za muškarcima. Avetinjski, pomisli on. I studenti sa plavim kapama postadoše mu u sećanju slični priviñenjima, isto kao i Marijana, njen zaručnik, stric i strina, koje je on sada zamišljao sve poreñane oko samrtničke postelje starog dvorskog savetnika; i Albertina mu sada iskrsnu u mislima kako duboko spava sa rukama skrštenim ispod zatiljka — čak i njegovo dete, koje je sada ležalo sklupčano u uzanom belom mesinganom krevetiću, i gospoñica rumenih obraza sa mladežom na levoj slepoočnici — svi su mu se bili sasvim pretvorili u privid. I u ovom osećanju, mada se od njega pomalo ježio, bilo je istovremeno nečeg što kao da ga oslobaña svih

odgovornosti, čak razrešuje svakog ljudskog obzira.

Jedna od devojaka koje su tumarale unaokolo pozva ga da poñe s njom. To je bilo ljupko, još sasvim mlado biće, vrlo bledo, sa narumenjenim usnama. Mogao bih baš na taj način da završim, mislio je, samo ne tako brzo! Opet bojažljivost? U osnovi. Čuo je za sobom njene korake, a uskoro i njen glas. »Zar nećeš sa mnom, doktore?«

On se nehotice osvrnu. »Odakle me poznaješ?« zapita.

— Ne poznajem vas — reče ona — ali u ovom kraju svi su doktori.

Otkako je bio u gimnaziji nije imao nikakva posla sa devojčurama. Da li se odjednom vratio u godine svog dečaštva te ga je ovo biće privuklo? On se seti jednog prolaznog poznanika, elegantnog mladića, kome se pripisivala čudesna sreća kod žena, sa kojim je on kao student posle nekog bala sedeo u noćnom lokalu i koji je, pre no što se udaljio sa jednom prostitutkom, na Fridolinov nešto začuñen pogled odvratio rečima: »Uvek ostaje ono što je najugodnije; a to nisu ni one najgore.«

— Pa, kako se mi zovemo? Naravno, Mici. — Već je okrenula ključ u ulaznim vratima, ušla u hodnik i čekala da Fridolin poñe za njom.

— Brzo! — reče ona dok je on oklevao. Odjednom on se nañe kraj nje, vrata se zatvoriše za njim, ona zaključa, upali voštanu svećicu i osvetli mu. Jesam li poludeo? zapita se on. Naravno, neću je ni dotaći.

U njenoj sobi gorela je uljanica. Ona odvrnu fitilj. Bila je to sasvim udobna prostorija, uredno održavana, i, u svakom slučaju, mirisalo je znatno prijatnije negoli, na primer, u Marijaninu stanu. Dakako, ovde nije mesecima ležao bolestan starac. Devojka se osmehivala, približi se nenametljivo Fridolinu, koji je blago odbi. Zatim pokaza na stolicu za ljuljanje, u koju bi se rado spustio. — Zaista si vrlo umoran — izrazi ona svoje mišljenje. On klimnu glavom. A ona, dok se svlačila bez žurbe:

— Pa da, čovek koji radi po ceo dan. Ovakvima kao što smo mi lakše je.

On opazi da joj usne nisu namazane, nego da su prirodno rumene, i načini joj za to kompliment.

— A zašto bih se mazala? — zapita ona. — Šta misliš, koliko mi je godina? — Dvadeset? — nagañao je Fridolin.

— Sedamnaest — reče ona, sede mu u krilo i obgrli mu kao dete rukom zatiljak. Ko bi na svetu mogao pretpostaviti, mišljaše on, da se sada nalazim baš u ovoj prostoriji? Jesam li pre jednog časa, pre deset minuta smatrao to mogućnim? A — zašto? Zašto? Ona je tražila svojim usnama njegove, on se povi unazad, ona ga pogleda začuñeno i malo tužno, skliznu sa njegovog krila. Skoro mu beše žao, jer je u njenom zagrljaju bilo mnogo utešne nežnosti.

Ona obuče crvenu kućnu haljinu, koja je visila preko naslona raspremljene postelje, zavuče se unutra i stisnu ruke preko grudi, tako da je cela bila pokrivena.

— Je li ti sada pravo? — zapita ona bez podsmeha, gotovo bojažljivo, kao da se napreže ga hvati. On je jedva znao šta da odgovori.

— Tačno si pogodila — reče on onda — stvarno sam umoran i vrlo mi je

prijatno što sedim ovde u stolici za ljuljanje i što te jednostavno slušam. Ti imaš tako mio, blag glas. Samo govori, pričaj mi štogod.

Ona sede u krevetu i zatrese glavom.

— Ti se bojiš — reče ona lagano — a onda za sebe, jedva čujno — šteta! Ove poslednje reči učiniše da mu krv uzavri. On joj priñe, htede da je zagrli, objašnjavaše joj da mu ona uliva potpuno poverenje i da time govori suštu istinu. Privlačio ju je sebi, osvajao, kao devojku, kao voljenu ženu. Ona se opirala. On se zastide i najzad odustade.

Ona reče:

— Ko bi ga znao, jednom to ipak mora doći. Potpuno si u pravu što se bojiš. A ako se štogod desi, mogao bi me prokleti.

Novčanice koje joj je pružio ona odbi sa takvom odlučnošću da nije mogao dalje da navaljuje. Ona se zaogrnu uzanim plavim vunenim šalom, upali sveću, osvetli mu, otprati ga dole i otvori vrata. »Danas ostajem kod kuće«, reče ona. On uze njenu ruku i nehotice je poljubi. Ona pogleda u nj zaprepašćeno, gotovo

uplašeno, zatim se nasmeja zbunjeno i srećno. »Kao neku gospoñicu«, reče. Vrata se zatvoriše za njim i Fridolin brzim pogledom ureza u pamćenje kućni broj kako bi mogao sutra da pošalje dragoj sirotici vino i slatkiše.

IV

U meñuvremenu je još malo otoplilo. Povetarac je doneo u uzanu ulicu miris vlažnih livada i dalekog planinskog proleća. Kuda sad? mišljaše Fridolin, kao da se nije razumelo po sebi da treba najzad da ode kući i legne da spava. Ali on na to nije mogao da se reši. Posle neprijatnog susreta sa alemanima činio se sebi kao beskućnik, kao da je izbačen na ulicu... Ili posle Marijanina priznanja? Ne, još odranije — od sinoćnog razgovora sa Albertinom odmicao se sve dalje iz kruga u kojem je obično živeo u neki drugi, dalek, tuñ svet.

Krstario je noćnim ulicama, izložio čelo strujanju južnog vetra, i najzad, odlučna koraka, kao da je sada dospeo na dugo traženi cilj, uñe u nižerazrednu kafanu, starobečki lagodnu, ne naročito prostranu, umereno osvetljenu i malo posećenu u ove kasne sate.

U jednom uglu tri gospodina igrala su karte; kelner koji je dotle posmatrao igru, pomože Fridolinu dok je skidao krzneni kaput, primi porudžbinu od njega i položi mu na sto ilustrovane novine i večernje listove. Fridolinu se učini kao da je zbrinut i poče letimično da prelistava žurnale. Pogled mu se zadrža tu i tamo. U nekom češkom gradu bile su srušene ulične table na nemačkom jeziku. U Carigradu je održana konferencija zbog izgradnje železničke pruge u Maloj Aziji, na kojoj je učestvovao i lord Kranford. Firma Benis i Vajngruber postala je insolventna.6 Prostitutka Ana Tiger ubila je iz ljubomore vitriolom svoju prijateljicu Herminu Drobicki. Večeras se održava gozba sa haringama u Sofijinim dvoranama. Mlada devojka Marija B., sa stanom u Šenbrunškoj glavnoj ulici 28, otrovala se živinim hloridom.

Sve ove činjenice, hladne i kukavne u svojoj suvoparnoj svakidašnjosti, nekako su treznile i umirivale Fridolina. Mlade devojke, Marije B., bilo mu je žao; živin hlorid, kako je to glupo. U ovoj sekundi, dok on udobno sedi u kafani i Albertina spokojno spava sa rukama prekrštenim iza potiljka, a dvorski savetnik je već prevazišao sve zemaljske jade, Marija B., Šenbrunška glavna ulica 28, uvija se u bezumnim bolovima.

On pogleda iznad novina i ugleda dva oka upravljena prema njemu od stola koji se nalazio naspram njega. Je li mogućno? Nahtigal?... Ovaj ga je već bio poznao, radosno iznenañen digao obe ruke, prišao Fridolinu, krupan, prilično pun, skoro zdepast, još mlad čovek sa dugom, blago kovrdžavom, plavom, već nešto

prosedelom kosom i plavim brkovima koji su visili nadole kao u Poljaka. Nosio je raskopčan siv havelok, ispod njega malo umašćen frak, izgužvanu košulju sa

6

tri lažna brilijantska dugmeta, zgužvanom kragnom i lepršavom belom svilenom kravatom. Očni kapci bili su mu crveni, kao da je probdeo mnoge noći, ali oči su sijale bistro i plavo.

— Ti si u Beču, Nahtigale? — povika Fridolin.

— Zar ne znaš — reče Nahtigal poljskim mekim naglaskom sa umerenim jevrejskim prizvukom. — Kako to da ti ne znaš? Ja sam ipak toliko čuven. — On se nasmeja glasno i dobrodušno, i sede prema Fridolinu.

— Kako? — zapita Fridolin. — Možda si krišom postao doktor hirurgije? Nahtigal se nasmeja još zvonkije: »Zar me nisi sada čuo? Baš sada?«

— Kako čuo? Ah, da! — I tek sada Fridolinu doñe u svest da je još ranije, dok se približavao kafani, čuo kako dopiru zvuci klavirske svirke iz neke podrumske dubine. — Dakle, to si bio ti? — uzviknu on.

— Nego ko? — smejao se Nahtigal.

Fridolin klimnu glavom. Naravno, ovaj osobeni energični udar, ove čudne, malo samovoljne ali blagozvučne harmonije leve ruke učinili su mu se odmah tako poznati. »Dakle, ti si se potpuno posvetio tome?« zaključi on i seti se da je Nahtigal konačno napustio studije medicine već posle drugog prethodnog ispita iz zoologije, koji je čak uspeo da položi, iako sa sedmogodišnjim zakašnjenjem. Ali još dugo je on švrljao po bolnici, sali za sekciranje, laboratorijama i

slušaonicama, gde je sa svojom plavom umetničkom glavom, svagda

zgužvanom kragnom, lepršavom kravatom, koja je nekad bila bela, predstavljao upadljivu figuru, popularnu zbog svoje vedrine i upravo omiljenu ne samo meñu kolegama već i meñu pojedinim profesorima. Sin Jevrejina krčmara iz poljske zabiti, on je svojevremeno došao iz otadžbine u Beč da studira medicinu. Neznatna roditeljska potpora bila je od početka jedva vredna pomena i, povrh toga, uskoro je sasvim obustavljena, što njemu nije smetalo da se i dalje

pojavljuje u Ridhofu za stalnim stolom medicinara, kome je pripadao i Fridolin. Plaćanje njegovih računa od izvesnog trenutka preuzimao je svaki put drugi imućniji kolega. I komade odeće dobijao je ponekad na dar, što je on uvek

primao rado i bez lažnog ponosa. Već u svom rodnom gradiću naučio je prve osnove sviranja na klaviru kod jednog tamošnjeg propalog pijaniste, a u Beču kao studiosus medicinae7 posećivao je istovremeno konzervatorijum, gde je navodno važio kao talent koji mnogo obećava. Ali ni tu nije bio dovoljno ozbiljan ni marljiv da bi se dalje pravilno usavršio; i uskoro se potpuno zadovoljio muzičkim uspesima u krugu svojih poznanika, upravo uživanjem koje im je pričinjavao svojom svirkom na klaviru. Neko vreme radio je kao pijanist u školi igranja u predgrañu. Kolege sa univerziteta i drugovi koji su sa njim jeli za stolom pokušali su da ga u tom svojstvu uvedu u bolje kuće, ali on je u takvim prilikama uvek svirao samo ono što se njemu sviñalo i koliko mu se sviñalo, upuštao se sa mladim damama u razgovore koji sa njegove strane nisu uvek bili bezazleni, i pio je više nego što je mogao da podnese. Jednom je svirao za igru u kući nekog direktora banke. Pošto je još pre ponoći galantnim

primedbama punim nagoveštaja zbunio mladu devojku koja je igrala u njegovoj blizini i izazvao negodovanje njenog oca, pade mu na um da odsvira raskalašan kankan i uza nj svojim krepkim basom otpeva dvosmislen kuplet. Direktor

banke ga je oštro prekorio. Nahtigal, kao u oduševljenju, ustade, zagrli direktora, ovaj, premda i sam Jevrejin, razjaren, frknu pijanisti u lice psovku uobičajenu u zemlji, koju Nahtigal smesta uzvrati uz snažan šamar — čime je njegova

karijera u boljim kućama grada konačno propala. U intimnijim krugovima umeo je on uopšte uljudnije da se ponaša, iako su i u takvim prilikama u poodmaklim časovima ponekad bili prinuñeni da ga silom izbace iz lokala. Ali su sledećeg jutra takve nezgode opraštali i zaboravljali svi učesnici. Jednog dana, sve

njegove kolege su već odavno završile studije, on je iznenada iščeznuo iz grada, ne oprostivši se. Još nekoliko meseci stizale su od njega karte s pozdravima iz raznih ruskih i poljskih gradova; i jednom, bez daljeg objašnjenja, Fridolina, kome je Nahtigal vazda bio osobito drag, podsetio je na Nahtigalovo postojanje ne samo pozdrav već i molba da mu pozajmi umeren novčani iznos. Fridolin je

7

smesta poslao iznos, ne primivši nikad izraz zahvalnosti ili bar znak života od Nahtigala.

Ali u ovom trenutku, u tri četvrti časa posle ponoći, posle osam godina, Nahtigal je nastojao da neodložno naknadi ovaj propust, i izvadi tačno onoliko novčanica koliko je trebalo iz prilično otrcane lisnice, koja je, uostalom, bila pristojno napunjena, tako da Fridolin mirne duše pristade da primi novac natrag... — Dakle, dobro si — zaključi on smešeći se, kao da bi sam sebe umirio.

— Ne mogu da se požalim — odvrati Nahtigal i, dok je njegova šaka ležala na Fridolinovoj ruci, dodade: — A sada mi reci kako si dospeo ovamo usred noći? Fridolin objasni svoju prisutnost u tako kasne sate neodoljivom potrebom da popije još jednu šolju kafe posle noćnog obilaska bolesnika; ali prećuta, i ne znajući pravo zašto, da svog pacijenta nije više zatekao u životu. Zatim se izrazi sasvim uopšteno o svojoj lekarskoj delatnosti na poliklinici i o svojoj privatnoj praksi, i spomenu da je oženjen, srećno oženjen i da je otac šestogodišnje devojčice.

Onda ispriča Nahtigal. Kao što je Fridolin tačno pretpostavljao, on se više od godinu dana potucao kao pijanist po svim mogućnim poljskim, rumunskim, srpskim i bugarskim gradovima i gradićima. U Lavovu8 mu živi žena sa četvoro dece; a on se vedro smejao, kao da je to bilo naročito smešno što ima četvoro dece, sve u Lavovu i sve od jedne iste žene. Od prošle jeseni opet se zadržao u Beču. Varijete koji ga je bio angažovao odmah je propao, pa je sada svirao po raznim lokalima, kao što se upravo dogodilo, ponekad i u dva-tri iste noći; na primer, ovde dole, u podrumu — ne baš tako otmenom lokalu za zabavu, kako napomenu, upravo nekoj vrsti kuglane i što se tiče publike... »Ali kad treba da se brineš za četvoro dece i ženu u Lavovu« — i on se opet smejao, ništa manje veselo nego pre toga. »Imam nekad posla i u privatnim kućama«, dodade on brzo. Pa kao da opazi na Fridolinovu licu osmeh koji opominje — »ne kod

8

direktora banke i sličnih, ne, u svim mogućnim krugovima, i višim, javnim i tajnim.«

— Tajnim?

Nahtigal pogleda preda se u isti mah mrko i prepredeno. »Sada će opet poslati po mene.«

— Kako, danas još sviraš?

— Da, tamo, naime, počinjem tek u dva. — To je izvrsno — reče Fridolin.

— I jeste i nije — nasmeja se Nahtigal, ali se odmah opet uozbilji. — I jeste i nije? ... — ponovi Fridolin radoznalo.

Nahtigal se naže preko stola prema njemu.

— Danas sviram u privatnoj kući, ali ne znam kome pripada.

— Znači, danas sviraš tamo prvi put? — zapita Fridolin još više zainteresovan. — Ne, treći put. Ali to će, verovatno, opet biti druga kuća.

— Ne razumem.

— Ni ja — nasmeja se Nahtigal. — Bolje ne pitaj. — Hm — učini Fridolin.

— Oh, ti si u zabludi. Nije ono što ti misliš. Ja sam već video mnogo stvari u koje je teško poverovati, u takvim malim gradovima — naročito u Rumuniji — može se doživeti svašta. Ali ovde... — On zagrnu malo žutu prozorsku zavesu, pogleda na ulicu i reče za sebe: — Još nisu tu — a onda Fridolinu objasni: — naime, kola. Uvek me odvoze kolima, i uvek drugim.

— Ti pobuñuješ moju radoznalost, Nahtigale — reče Fridolin hladno.

— Slušaj — reče Nahtigal posle izvesnog oklevanja. — Ako bih nekom na svetu dopustio ... ali, kako se samo čini... — pa odjednom: — Jesi li hrabar?

— Čudno pitanje — reče Fridolin tonom uvreñenog obojenog studenta. — Nisam mislio tako.

— E pa, kako si mislio? Čemu u ovakvim prilikama tako osobita hrabrost? Šta se to može nekome dogoditi? — I on se nasmeja kratko i prezrivo.

— Meni se ne može ništa dogoditi, najviše da danas budem poslednji put — a to je možda i inače tako. — On ućuta i opet pogleda kroz razmak kraj zavese. — Dakle?

— Šta misliš? — zapita Nahtigal kao u snu.

— Pričaj dalje. Kad si već počeo... Tajna organizacija? Zatvoreno društvo? Zvanice?

— Ne znam. Onomad je bilo trideset ljudi, a prvi put samo šesnaest. — Bal?

— Naravno, bal. — Kao da se sada pokajao što je uopšte rekao. — I ti tamo sviraš?

— Kako to tamo? Ja ne znam gde. Stvarno, ne znam. Svirao sam, svirao sam — vezanih očiju.

— Nahtigale, Nahtigale, kakvu ti to pesmu pevaš!

Nahtigal tiho uzdahnu. »Ali, na žalost, ne sasvim vezanih. Ne tako da baš ništa ne vidim. Naime, u ogledalu sam video kroz crn svileni rubac preko mojih očiju...« I opet ućuta.

— Jednom rečju — reče Fridolin nestrpljivo i prezrivo, ali se osećao čudno uzbuñen — gole devojčure.

— Ne govori devojčure, Fridoline — odvrati Nahtigal gotovo uvreñeno — takve žene još nikad nisi video.

Fridolin se lako nakašlja. »I koliko staje ulaz?« zapita uzgred. — Misliš, ulaznice, a? Tja, šta ti pada na pamet.

— Pa kako se obezbeñuje pristup? — procedi Fridolin i zadobova po stolu. — Moraš da znaš lozinku, a svaki put je druga.

— A današnja?

— Još ne znam. Saznaću je tek od kočijaša. — Povedi me sa sobom, Nahtigale.

— Nemogućno, suviše je opasno.

Nahtigal ga je posmatrao ispitivački. »Takav kakav si ne možeš ni u kojem slučaju, pošto su svi maskirani, i gospoda i dame. Imaš li uza se masku, a? Nemogućno. Možda sledeći put. Nešto ću izmudrovati.« On oslušnu i opet pogleda kroz razmak kraj zavese na ulicu, pa, odahnuvši, reče: »Tu su kola. Adieu.«9

Fridolin ga je čvrsto držao za ruku. »Nećeš tek tako otići od mene. Povešćeš me sa sobom.«

— Ali, kolega...

— Prepusti meni sve ostalo. Ja već znam da je »opasno« — možda me baš to i privlači.

— Ali rekao sam ti već — bez kostima i obrazine... — Postoje biroi za pozajmicu maski.

— U jedan izjutra!...

— Poslušaj me jednom, Nahtigale. Na uglu Vikenburške ulice nalazi se takav biro. Svakog dana prolazim onuda na obed. — I užurbano, sa uzbuñenjem koje je raslo, dodade:

— Ostani ovde još četvrt časa, Nahtigale, za to vreme okušaću tamo svoju sreću. Vlasnik pozajmnog biroa stanuje, po svoj prilici, u istoj kući. Ako ne — ja

odustajem. Neka odluči sudbina. U istoj kući je kafana, mislim da se zove

»Vindobona«.10 Reći ćeš kočijašu da si u kafani nešto zaboravio, ući ćeš onamo, ja ću te čekati blizu vrata, ti ćeš mi brzo reći lozinku i opet ćeš se popeti u kola; a ja, ako mi poñe za rukom da dobijem kostim, uzeću brzo druga kola i krenuću za tobom — ostalo će se pokazati. Nahtigale, dajem ti časnu reč, snosiću tvoj rizik u svakom slučaju.

Nahtigal je nekoliko puta pokušavao da prekine Fridolina, ali uzalud. Fridolin baci na sto novac za račun sa odveć bogatom napojnicom, kako mu se činilo da priliči stilu ove noći, i ode. Napolju su stajala zatvorena kola, na sedištu je

9

Zbogom (franc). — (Prim. prev.)

10

nepokretno sedeo kočijaš, sav u crnom, sa visokim cilindrom — kao mrtvačka kola, pomisli Fridolin. Posle nekoliko minuta trkom je stigao do zgrade na uglu koju je tražio, zazvonio, raspitao se kod nastojnika da li ovde u kući stanuje pozajmljivač maski Gibizer, nadajući se u potaji da nije tako. Ali Gibizer je stvarno stanovao tu, na spratu ispod biroa za pozajmicu; nastojnik čak nije bio iznenañen zbog pozne posete, nego odobrovoljen Fridolinovom krupnom napojnicom, napomenu da za vreme poklada ljudi dolaze veoma često čak i noću da bi pozajmili kostime. On je osvetljavao svećom odozdo sve dok

Fridolin ne zazvoni na prvom spratu. Gospodin Gibizer, kao da je očekivao na vratima, otvori sam. Bio je mršav, ćosav, ćelav, nosio je staromodan kućni kaput ukrašen cvetovima i tursku kapu sa kićankom, tako da je izgledao kao smešan starac iz pozorišta. Fridolin izreče svoju želju i dodade da cena nije važna, na šta gospodin Gibizer skoro prezrivo napomenu: »Ja tražim ono što mi piripada, ne više.«

On povede Fridolina zavojitim stepeništem gore u skladište. Ono je mirisalo na svilu, parfeme, prašinu i suvo cveće; iz kolebljive tame sevalo je srebrno i crveno; i najednom zasija mnoštvo malih lampica izmeñu otvorenih ormana uzanog dugog hodnika, koji se pozadi gubio u tami. Desno i levo visili su kostimi svih vrsta; na jednoj strani vitezi, paževi, seljaci, lovci, naučnici,

istočnjaci, budale, na drugoj — dvorkinje, plemkinje, seljanke, sobarice, kraljice noći. Iznad kostima mogle su se videti kape koje njima odgovaraju, i Fridolin se oseti kao da korača alejom obešenih, koji se spremaju da pozovu jedni druge na igru. Gospodin Gibizer je koračao za njim. »Ima li gospodin kakvu posebnu želju? Luj Četrnaesti? Direktorijum? Staronemačku?«

— Meni treba tamna kaluñerska mantija i crna obrazina, ništa više.

U tom trenutku s kraja hodnika odjeknu zveket stakla. Fridolin uplašeno pogleda u lice pozajmljivaču maski, kao da je ovaj obavezan da odmah objasni. Ali Gibizer se ne pokrenu, napipa prekidač koji je bio negde skriven — i namah se zaslepljujuća svetlost razli do kraja hodnika, gde se mogao videti malen zastrt

stočić sa tanjirima, čašama i bocama. Sa dve stolice desno i levo podiže se po jedan femrihter11 u crvenom talaru, dok u istom trenutku jedno ljupko

svetlokoso biće iščeznu. Gibizer se sjuri tamo, uhvati preko stola belu vlasulju i držaše je u ruci dok se ispod stola iskobelja dražesna sasvim mlada devojka, gotovo još dete, u kostimu Pjerete sa belim svilenim čarapama, i dotrča

hodnikom do Fridolina, koji je nehotice dočeka u naručje. Gibizer ispusti belu periku na sto i čvrsto uhvati femrihtere za nabore njihovih talara. Istovremeno doviknu Fridolinu: »Gospodine, čvrsto mi držite curicu.« Mala se priljubi uz Fridolina, kao da on mora da je zaštiti. Njeno sitno uzano lice bilo je belo

napudrano, pokriveno nekolikim veštačkim mladežima; od njenih grudi dopirao je miris ruža i pudera — iz njenih očiju smešili su se šeretluk i zadovoljstvo. — Gospodo — povika Gibizer — ostaćete ovde dotle dok vas ne predam policiji.

— Šta vam pada na um? — povikaše obojica. I kao jednim glasom dodadoše: — Mi smo se odazvali gospoñičinom pozivu.

Gibizer pusti obojicu i Fridolin začu kako im kaže: »O tome ćete dati bliža obaveštenja. Ili niste odmah videli da imate posla sa ludim stvorenjem?« pa se okrenu Fridolinu: »Izvinite zbog neugodnog dogañaja, gospodine.«

— Oh, ništa zato — reče Fridolin. Najradije bi ostao ovde ili bi malu odmah poveo sa sobom, ma kuda — i ma šta otuda proisteklo. Ona ga je gledala mameći ga i detinjasto, kao očarana. Femrihteri na kraju hodnika uzrujano su razgovarali. Gibizer se poslovno obrati Fridolinu pitanjem: »Vi želite mantiju, gospodine, hodočasnički šešir, obrazinu?«

— Ne — reče Pjereta blistavih očiju — ogrtač od hermelina moraš da daš ovom gospodinu i grudnjak od crvene svile.

11

— Ti se ne miči od mene — reče Gibizer i pokaza na tamnu mantiju, koja je visila izmeñu landsknehta12 i venecijanskog senatora. — Ova odgovara vašoj veličini, evo šešira koji se slaže, uzmite, brzo.

Sada se iznova javiše femrihteri: »Smesta nas pustite napolje, gospodine Žibizje.« Na Fridolinovo čuñenje oni su izgovarali Gibizerovo ime francuski. — Ni govora o tome — odvrati podrugljivo pozajmljivač maski — prethodno ćete biti ljubazni da sačekate ovde moj povratak.

Za to vreme Fridolin namaknu hitro mantiju, zaveza krajeve opuštenog belog gajtana u čvor, Gibizer mu, stojeći na uskim lestvicama, dohvati crn

hodočasnički šešir sa širokim obodom i Fridolin ga stavi na glavu; ali sve ovo je činio kao pod nekom prinudom, jer se sve jače osećao obavezan da ostane i bude kraj Pjerete u slučaju opasnosti koja joj preti. Obrazina koju mu je Gibizer zatim tutnuo u ruku i koju je odmah probao mirisala je na neobičan, malo neprijatan parfem.

— Ti ćeš ići ispred mene — reče Gibizer maloj i pokaza zapovednički u pravcu stepenica. Pjereta se okrenu, pogleda prema kraju hodnika i baci setno-veseo oproštajni pozdrav. Fridolin je sledio njen pogled; tamo više nisu stajali femrihteri nego dva vitka mlada čoveka u frakovima i sa belim kravatama, ali obojica još sa crvenim obrazinama preko lica. Pjereta slete niz zavojito

stepenište, Gibizer poñe za njom, Fridolin ih je sledio. Dole u predsoblju Gibizer otvori vrata koja su vodila u unutrašnje prostorije i reče Pjereti: — Smesta

odlazi u krevet, pokvareni stvore, razgovaraćemo čim se gore obračunam sa gospodom.

Stajala je na vratima, bela i nežna, i zatresla glavom, tužno gledajući u Fridolina. Fridolin ugleda u velikom zidnom ogledalu desno suvonjavog hodočasnika, koji nije bio niko drugi do on sam, i začudi se šta se to dogodilo sa tako prirodnim stvarima.

12

Pjereta je nestala, stari iznajmljivač maski zaključa za njom. Zatim otvori vrata stana i izgura Fridolina na stepenište.

— Izvinite — reče Fridolin — mojom krivicom ...

— Pustite, gospodine, platićete kad budete vraćali, verujem vam.

Ali Fridolin se ne pomače. »Zakunite mi se da nećete učiniti ništa nažao jadnom detetu.«

— Šta se to vas tiče, gospodine?

— Čuo sam kako ste malu malopre označili kao ludu, a sada ste je nazvali pokvarenim stvorom. Čudna protivrečnost, priznaćete.

— Pa, gospodine — odgovori Gibizer tonom kao u pozorištu — zar lud nije pokvaren pred bogom?

Fridolin se zgrozi.

— Kao i uvek — napomenu on tada — može se pronaći izlaz. Ja sam lekar. Sutra ćemo nastaviti razgovor o tome.

Gibizer se smejao podsmešljivo i bezglasno. Na stepeništu odjednom zasja svetlost, vrata izmeñu Gibizera i Fridolina se zatvoriše i odmah beše namaknut šip. Dok je silazio niza stepenice Fridolin se oslobodi šešira, mantije, maske, uze sve pod ruku, nastojnik otvori vrata. Mrtvačka kola su stajala na drugoj strani sa nepokretnim vozačem na sedištu. Nahtigal se upravo spremao da napusti kafanu i ne bi se reklo da mu je naročito prijatno što vidi da je Fridolin stvarno

spreman.

— Dakle, zbilja si nabavio kostim? — Kao što vidiš. A lozinka?

— Znači, ti insistiraš? — Bezuslovno.

— E pa ... lozinka je Danska. — Jesi li šenuo, Nahtigale? — Zašto šenuo?

— Ništa, ništa. Slučajno sam ovog leta bio na danskom primorju. Pa, penji se... ali ne odmah, kako bih imao vremena da uzmem kola preko.

Nahtigal klimnu glavom, zapali natenane cigaretu, dok je Fridolin hitro prešao ulicu, uzeo fijaker i uputio svog kočijaša bezazlenim tonom, kao da je posredi šala, da sledi mrtvačka kola, koja su upravo kretala ispred njih.

Ona su vozila Alzerovom ulicom, zatim ispod železničkog vijadukta u

predgrañu i dalje rñavo osvetljenim pustim sporednim ulicama. Fridolin pomisli da kočijaš njegovih kola nije, možda, izgubio trag prethodnih, ali koliko god je puta promolio glavu kroz otvoren prozor u neprirodno topao vaz-duh, uvek je ispred sebe video druga kola na umerenom odstojanju i kočijaša sa visokim crnim cilindrom koji je nepokretno sedeo na sedištu. Moglo bi i rñavo da se svrši, razmišljao je Fridolin. Pri tome je još uvek osećao miris ruža i pudera, koji je do njega dopro sa Pjeretinih grudi. Kakvog li sam se čudnog romana dotakao u prolazu? pitao se. Ne bi trebalo da idem dalje, možda ne bih ni smeo. Gde sam, zapravo, sada?

Put je vodio laganim usponom izmeñu skromnih vila. Sad je Fridolin držao da razabira gde se nalazi; pre više godina šetao je ponekad naovamo: brdo na koje se peo moralo je biti Galicin. Sa leve strane u dubini video je grad zamagljen parom kako svetluca hiljadama svetiljki. Začu kotrljanje točkova iza sebe i pogleda nazad kroz prozor. Za njim su se kretala dvoja kola i to mu beše drago, jer, u svakom slučaju, više nije mogao da sumnja u kočijaša mrtvačkih kola. Odjednom, uz vrlo snažan trzaj, kola skrenuše u stranu i izmeñu rešetaka, ograda, padina poñoše nizbrdo kao u neku klisuru. Fridolin se seti da je

poslednji čas da se maskira. Skide krzneni kaput, navuče mantiju isto onako kao što se obično svako jutro u odeljenju bolnice uvlačio u rukave svog platnenog radnog mantila; i kao na nešto spasonosno, pomisli kako će već za nekoliko časova, ako sve proñe dobro, kao i svakog jutra, obilaziti krevete svojih bolesnika — lekar spreman da pomogne.

Kola se zaustaviše. Kako bi bilo, pomisli Fridolin, da ne siñem, nego da se odmah vratim? Ali kuda? Maloj Pjereti? Ili bludinčici iz Ulice Buhfeld? Ili Marijani, pokojnikovoj kćeri? Ili kući? I on sa lakom jezom oseti da nikud nije manje želeo nego baš tamo. Ili je to bilo zato što mu se ovaj put činio najduži? Ne, ne mogu natrag, pomisli. Moram dalje, ma i u smrt. Sam se nasmeja krupnoj reči, ali pri tome ne beše tako vedro raspoložen.

Kapija vrta bila je širom otvorena. Kočijaš mrtvačkih kola ispred njega vozio je sve dublje naniže u klanac ili u tamu, kako mu se činilo. Dakle, Nahtigal je svakako već sišao. Fridolin hitro iskoči iz kola, naloži kočijašu da ga sačeka gore na onoj okuci koliko god bude trebalo. I da bi se obez-bedio, dade mu bogat predujam i obeća mu isti iznos za povratak. Kola koja su sledila njegova bejahu stigla. Fridolin spazi kako iz prvih silazi umotana ženska prilika. On uñe u vrt, i stavi masku. Uzana staza osvetljena od kuće vodila je do vrata; dvoja krila se naglo otvoriše i Fridolin se nañe u uskom belom predvorju. U susret njemu dopreše zvuci harmonijuma, dva lakeja u tamnim livrejama, lica pokrivenih sivim obrazinama, stajahu desno i levo.

— Lozinku? — šapnuše mu u dva glasa. A on odgovori: »Danska.« Jedan lakej primi njegov krzneni kaput i izgubi se sa njim u susednoj prostoriji, drugi otvori vrata i Fridolin stupi u neku sumračnu, skoro tamnu visoku dvoranu, zastrtu unaokolo crnom svilom. Maske, sve u duhovničkoj odeći, hodale su tamo-amo, šesnaest do dvadeset lica, kaluñera i kaluñerica. Zvuči harmonijuma, nežno bujajući, neka italijanska crkvena melodija, činilo se da dopiru odozgo sa visine. U jednom uglu dvorane stajala je mala grupa, tri kaluñerice i dva kaluñera; odande su se, reklo bi se namerno, svaki čas letimično okretali ka njemu. Fridolin zapazi da on jedini ima kapu, skide hodočasnički šešir i prošeta gore-dole što je mogao bezbrižnije; jedan kaluñer dotače njegovu ruku i pozdravi ga klimanjem glave; ali iza maske pogled je čitavu sekundu duboko ponirao u Fridolinove oči. Okruži ga neobičan zagušljiv miris, kao da dopire iz vrtova južnih zemalja. Opet ga neko očeša rukom. Sad je to bila kaluñerica. Kao i

ostale, i ona je imala oko čela, glave i potiljka obavijen crn veo, ispod crne svilene čipke obrazine blistala su usta crvena kao krv. Gde sam? pomisli Fridolin. Meñu ludacima? Meñu zaverenicima? Jesam li dospeo na skup neke verske sekte? Jesu li Nahtigalu naredili ili platili da dovede sa sobom nekog neposvećenog, koga bi hteli da preobrate? Ipak za kostimiranu zabavu sve mu se činilo suviše ozbiljno, jednolično, neprijatno. Zvucima harmonijuma pridružio se ženski glas, staroitalijanska duhovna arija razlegla se prostorom. Svi su se umirili, činilo se da osluškuju, i Fridolin se neko vreme prepusti čudesnoj melodiji koja je nadolazila. Odjednom iza njega prošaputa ženski glas: »Ne okrećite se meni. Još je vreme da odete. Vi ne spadate ovde. Ako se otkrije, rñavo ćete proći.«

Fridolin se uplaši. Jednu sekundu je mislio da se povinuje opomeni. Ali

radoznalost, iskušenje ii, pre svega, njegova gordost nadjačaše sve nedoumice. Kad sam već zašao tako daleko, pomisli, neka se završi kako bilo. I on zavrte odlučno glavom, ne okrenuvši se.

Tada glas iza njega prošaputa: »Bilo bi mi vas žao.«

Sada se on okrenu. Ugleda kako usta crvena kao krv svetlucaju kroz čipku maske, crne oči utonuše u njegove. »Ostajem«, reče on herojskim tonom, koji nije poznavao u sebi, i opet okrenu lice od nje. Pesma se čudesno razlivala, harmonijum je zvučao na nov, više nimalo crkven način, nego kipeći svetovno, razbludno, kao orgulje; i gledajući oko sebe, Fridolin zapazi da su sve kaluñerice nestale i da se u dvorani nalaze samo još kaluñeri. I glas koji je pevao u

meñuvremenu se promenio iz svoje duboke ozbiljnosti, preko trilera koji se umetnički uzdizao, do zvonkosti i klicanja, a namesto harmonijuma počeo je da svira zemaljski i smelo klavir — Fridolin odmah prepozna Nahtigalov divlji udar koji razdražuje — i dotle tako plemenit ženski glas u poslednjem

prodornom pohotnom kriku uzvi se gotovo kroz tavanicu ubeskraj. Otvoriše se vrata desno i levo: na jednoj strani Fridolin prepozna za klavirom nejasne crte Nahtigalove pojave, dok je prostorija na suprotnoj strani blistala zaslepljujućom

svetlošću, a žene su stajale tamo bez pokreta, sve sa tamnim velovima oko glava, čela i zatiljaka, crnim obrazinama od čipke preko lica, ali inače sasvim nage. Fridolinove oči bludile su požudno od bujnih do vitkih, od nežnih do gizdavo rascvetalih oblika; i to što je svako od nepokrivenih bića ipak ostalo tajna i što su krupne oči iza crnih maski zračile ka njemu kao najnerešivija zagonetka, pretvaralo je njegovo neizrecivo zadovoljstvo posmatranja u gotovo nepodnošljiv bol žudnje. Ali isto kao on osećali su se i ostali. Prvi uzdasi

ushićenja preobražavali su se u uzdisaje, koji su odjekivali kao dubok jauk; tu i tamo otimao se krik — i najednom, kao da ih neko goni, svi oni, ne više u kaluñerskim mantijama, nego u svečanim belim, zelenim, plavim, crvenim odelima, sjuriše se iz sumračne dvorane ka ženama, gde ih dočeka mahnit,

gotovo opak smeh. Fridolin jedini beše ostao kao kaluñer i prikradao se, donekle bojažljivo, najudaljenijem uglu, gde se našao blizu Nahtigala, koji mu je bio okrenut leñima. Fridolin zbilja ugleda da Nahtigal nosi prevez preko očiju, ali mu se, istovremeno, učini da je opazio kako iza ovog preveza njegove oči pilje u visoko ogledalo naspram njega, u kojem su se šareni kavaljeri vrteli sa svojim nagim igračicama.

Odjednom jedna od žena stade kraj Fridolina i prošaputa — jer niko, kao da su i glasovi morali da ostanu tajna, nije izgovarao glasno nijednu reč — »Zašto si tako usamljen? Zašto ne igraš?«

Fridolin opazi kako ga dva plemića iz drugog ugla drže oštro na oku i posumnja da su stvorenje kraj njega — ono je bilo dečački razvijeno i vitko — poslali k njemu da ga proveri i iskuša. Uprkos tome, on raširi ruke prema njoj da ne bi privukao pažnju na sebe, kad se druga žena odvoji od svog suigrača i trčeći priñe pravo Fridolinu. On je odmah shvatio da je to bila ona koja ga je ranije upozorila. Ona se napravi kao da ga je ugledala prvi put i prošaputa, ali dovoljno razgovetno da se moglo čuti i u onom drugom uglu: »Jesi li se najzad vratio?« I dodade, smejući se veselo: »Sve je uzalud, poznali su te.« Pa se okrenu onoj

koja je ličila na dečaka: »Prepusti mi ga samo dva minuta. Onda će opet biti tvoj, ako hoćeš, sve do jutra.« I reče joj tiše, pretvarajući se da je obradovana: »To je on, da, on je.« Druga se začudi: »Zaista?« i odlete u ugao kavaljerima. — Ne pitaj ništa — reče sada ona koja je ostala Fridolinu .— i ničemu se ne čudi. Pokušala sam da ih prevarim, ali ti kažem odmah: to nije zadugo. Beži dok ne bude prekasno. A svakog časa može biti prekasno. I pazi da ti ne uñu u trag. Niko ne sme saznati ko si. Izgubio bi spokojstvo, životni mir zauvek. Odlazi! — Hoću li te opet videti?

— Nemogućno. — Onda ostajem.

Njeno nago telo, koje mu se poverilo i skoro mu pomračilo čula, zadrhta. — U igru se ne može uložiti više od mog života — reče on — a ti to u ovom trenutku zaslužuješ. — On je uhvati za ruke i pokuša da je privuče sebi. Ona opet prošaputa, skoro u očajanju: »Odlazi!«

On se nasmeja i začu sebe kao što se čuje u snu. »Ja vidim gde sam. Vi ipak niste tu, svi vi, samo zato da bi čovek poludeo gledajući vas! Ti se samo naročito zabavljaš sa mnom da bi mi sasvim zavrtela mozak.«

— Biće prekasno, odlazi!

On nije hteo da je sluša. »Ne postoji li ovde tajna odaja u koju se povlače parovi koji su se zbližili? Zar će se svi koji se ovde nalaze rastati jedni od drugih sa učtivim poljupcima u ruku? Ne izgledaju tako.«

I on pokaza na parove koji su prema besomučnim zvucima klavira i dalje igrali u preosvetljenoj, blistavoj susednoj prostoriji, užarena bela tela priljubljena uz plavu, crvenu, žutu svilu. Učini mu se da se sada niko ne brine o njemu i o ženi pored njega; stajali su u skoro tamnom središtu dvorane sasvim sami.

— Jalova nada — šapnu ona. — Ovde nema odaje o kojoj sanjaš. Poslednji je minut. Beži!

— Poñi sa mnom.

On se opet nasmeja i ne prepozna svoj smeh. »Ti me vučeš za nos. Zar su ovi muškarci i ove žene došli ovamo samo da bi jedni druge raspalili a onda prezrivo odbili? Ko ti može zabraniti da odeš sa mnom ako želiš?« Ona duboko uzdahnu i obori glavu.

— Ah, sad razumem — reče on. — To je kazna koju ste odredili onome ko se uvuče nepozvan. Niste mogli izmisliti svirepiju. Oprostite mi. Smiluj mi se. Dosudi mi drugu pokoru. Samo ne ovu — da odem bez tebe!

— Ti si lud. Ja odavde ne mogu otići s tobom isto kad ni sa bilo kime drugim. I onaj ko pokuša da me prati uništiće i svoj i moj život.

Fridolin je bio kao opijen, ne samo njom, njenim mirisavim telom, njenim

crveno užarenim usnima, ne samo atmosferom ove prostorije, pohotnim tajnama koje su ga ovde okružavale — njega su istovremeno opili i izazvali u njemu požudu doživljaji ove noći, od kojih nijedan nije imao svršetak; sam on,

sopstvena smelost, promena koju je u sebi osećao. I on dodirnu rukama veo koji je bio obavijen oko njene glave kao da hoće da ga skine.

Ona ga zgrabi za ruke. »Jedne noći nekom je palo na pamet da jednoj od nas strgne veo sa čela. Strgli su mu obrazinu s lica i napolju ga izbičevali.« — A ... ona?

— Možda si čitao o lepoj mladoj devojci... bilo je to pre nekoliko sedmica, koja se trovala uoči svoje svadbe.

On se seti, čak i imena. Reče ga. Nije li to bila devojka iz kneževske kuće, koja je bila zaručena sa italijanskim princem?

Ona klimnu glavom.

Neočekivano se tu nañe jedan od kavaljera, najotmeniji od svih, jedini u belom odelu, i sa kratkim, doduše učtivim, ali istovremeno zapovedničkim poklonom, pozva u igru ženu sa kojom je Fridolin razgovarao. Fridolinu se učini da je ona oklevala trenutak. Ali već ju je onaj drugi obuhvatio i vrteo se sa njom prema parovima u osvetljenoj susednoj dvorani.

Fridolin se obrete sam i ova iznenadna napuštenost obuze ga kao jeza. On pogleda oko sebe. U tom trenutku činilo mu se da se niko ne brine o njemu. Možda je ovo još poslednja mogućnost da se udalji nekažnjen. Šta ga je, uprkos tome, držalo prikovanog u njegovu uglu, gde je mogao da se oseća neviñen i neposmatran — zazor od neslavnog i smešnog povratka, neutoljena, mučna žudnja za čudesnim ženskim telom čiji se miris još širio oko njega; ili pomisao da sve što se dotle dogañalo možda znači proveru njegove hrabrosti i da će mu divna žena pripasti kao nagrada — nije znao ni sam. Ali, u svakom slučaju, bilo mu je jasno da ovu napetost ne može više podnositi i da uza svu opasnost mora prekratiti to stanje. Na šta god da se odluči, nije moglo da ga staje života. Možda se nalazio meñu ludacima, možda meñu razvratnicima, jamačno ne meñu

nevaljalcima i zločincima. I pade mu na um misao da stane meñu njih, prizna sam da je uljez i stavi im se viteški na raspolaganje. Samo tako, kao nekim izvanrednim akordom, smela je da se završi ova noć ako je trebalo da znači više nego nejasan i zbrkan zbir sumornih, žalosnih, luckastih i veselih pustolovina, od kojih ipak nijedna ne bi bila doživljena do kraja. I pošto je odahnuo, poče da se priprema.

Ali u tom času začu se šapat kraj njega: »Lozinku!« Jedan crni kavaljer mu je neopaženo prišao, pa, kako Fridolin ne odgovori odmah, postavi pitanje ponovo. »Danska«, reče Fridolin.

— Sasvim tačno, gospodine, to je lozinka za ulazak. Lozinku kuće, ako smem da zamolim?

Fridolin je ćutao.

— Nećete da budete dobri da nam kažete lozinku kuće? — odjeknu oštro kao nož.

Fridolin slegnu ramenima. Onaj drugi stade u sredinu prostorije, diže ruke, svirka klavira prestade, igra se prekinu. Priñoše još dva kavaljera, jedan u žutom, drugi u crvenom. »Lozinku, gospodine«, rekoše obojica istovremeno.