Practical implications of 'postmodern philosophy'

Mile Saviæ

E-mail: [email protected]

PRAKTIÈNE IMPLIKACIJE

„POSTMODERNE FILOZOFIJE“

Apstrakt:U ovom èlanku autor razmatra praktiène implikacije diskursa o

postmoderni. On analizira posmodernu kao slo`enu diskurzivnu figuru. U okviru dis-kursa o postmoderni on razlikuje postmoderno stanje, postmodernizam i refleksiju postmodernog stanja. Poseban predmet o kome se raspravlja u ovom èlanku jeste globalizacija i problem primene modernih projekta u istoènoevropskim društvima, posebno u Srbiji. Ova društva autor naziva objekt-društvima, a njihovu varijantu moderne – istmoderna. Autorov odgovor na slo`enost postmodernog stanja predsta-vlja koncept politike opstanka.

Kljuène reèi:postmoderna, istmoderna, objekt-društvo, globalizacija,

poli-tika opstanka.

Nekoliko poslednjih decenija dvadesetog veka voðena je širo-ka i kontroverzna polemiširo-ka oko problema postmoderne. Ona se postepeno širila na sva podruèja`_{ivota – od umetnosti, preko}

politiè-kog delovanja, transformacije društva, buduænosti zapadne tradicije, posledica tehnološke i kibernetièke revolucije, de(kon)strukcije filo-zofije kao metafizike, kraja istorije, globalnog društva do svako-dnevnog`_{ivota. Iako su se u meðuvremenu izoštrile neke pojmovne}

razlike, u trenutku kad intenzitet ove polemike veæ jenjava, ili se predmet polemike odvija preko drugih figura, sam pojam postmo-derne nije postao odreðeniji nego što je bio na njenom poèetku. Po-red toga, neki autori, koji su bili u samoj`<sub>i</sub>`_{i postmoderne filozofije}

(npr. Lyotard i Derrida) istièu da postmoderna ne predstavlja radika-lan raskid, ni sa modernom, ni sa tradicijom evropskog mišljenja. Stoga je sasvim opravdano pitanje da li je „postmoderna“ istrošen

FILOZOFIJA

I

DRUŠTVO

XIX–XX

* _{Èlanak je raðen u okviru nauènoistra`ivaèkog projekta Instituta za filozofiju}

i društvenu teoriju u Beogradu Moguænost primene modernih filozofsko-politièkih

paradigmi na procese društvene transformacije u Srbiji/Jugoslaviji, koji finansira

pojam. Uprkos tome, braniæu u ovom radu postavku da ona još uvek ima heuristièku vrednost i to baš zbog svoje višeznaènosti. Naime, nepostojanje konaèno utvrðenog korpusa „postmodernih ideja“ posmatram kao pozitivan fenomen. Pojmovnu neodreðenost ne shvatam kao potvrdu da „postmoderni“ nedostaje znaèenje, nego kao simptom koji preko preobilja znaèenja ukazuje na mnoštvo pokušaja da se racionalizuje postojeæa kompleksnost društvenog fakticiteta. U tom pogledu ona izra`<sub>ava faktièki eklekticizam, kako</sub> `_{ivotnih formi, tako i teorijskih obrazaca.}

Pojam postmoderne1 prepoznaje se kao razvijena filozofska koncepcija pojavom knjige La condition postmoderne (Lyotard, 1979. godine) u kojoj je postmoderno stanje u zapadnom društvu de-finisano kao stanje nepoverenja prema metanaracijama kakve su pro-svetiteljska naracija o emancipaciji èoveèanstva, idealistièka naracija o teleologiji duha i istorijska naracija o hermeneutici smisla. Nastala kao odgovor na pitanje kakve društvene promene treba oèekivati pod uticajima nove informatièke tehnologije, ova knjiga je odmah pokre-nula opse`_{nu polemiku o praktiènim i politièkim implikacija koje}

sa-dr`_{i. U suštini, zahtev za refleksijom stanja u kome moderna više}

nema potrebu da programski nagoveštava svoje ciljeve, jer su se oni ostvarili, otvorio je pitanje genealogije same moderne. U tom kontek-stu nametnuo se problem odreðenja postmoderne – da li je ona ozna-ka za stanje u zapadnom društvu koje dolazi posle moderne, ili za jednu njenu modifikaciju, radikalizovanu modernu; da li predstavlja temeljan raskid sa modernim konceptima društva, ili upuæuje na

MILE

SA

VIÆ

1 _{Inaèe sam pojam „postmoderno“ pojavljuje se jedan vek ranije (oko 1870.}

godine) u Engleskoj u vezi sa „progresivnom“ kritikom francuskog impresionizma u

slikarstvu, zatim u Nemaèkoj 1917. godine u deluDie Krisis der europäischen

Kul-tur(Pannwitz) u kome „postmoderni èovek“ predstavlja parafrazu Nièeovog

„nadèo-veka“. Potom se pojavljuje izraz „postmodernismo“ kao oznaka za jedan reaktivni

period u španskoj knji`_{evnosti izmeðu „modernismo“ i „ultramodernismo“ (OniŸ,}

1934). Sledeæe pojavljivanje pojma u Engleskoj odnosi se na savremenu fazu zapad-noevropske kulture, koja zapoèinje 1875. i koju odlikuje preoblikovanje

nacional-no-dr`_{avne u politiku globalne interakcije (A. Toynebee: A Study of History,}

Abridgement of Volumes I-VI by D.C. Somerwell, Oxford, 1947). Pojam

„postmo-derna“ pojavljuje se zatim u amerièkoj knji`_{evnoj kritici, najpre kao oznaka za}

sla-bljenje modernog avangardizma (1959), a zatim kao afirmacija pluralizma u

knji`_{evnom izrazu. Široka upotreba pojma „postmoderna“ najviše duguje}

prenoše-nju iz knji`_{evnosti u arhitekturu, za šta najveæe zasluge ima Jenks (The Rise of}

Post-modern Architecture, 1975). (Up. B. Velš: Naša postmoderna moderna, IK Z.

predmoderno stanje; da li se odnosi samo na zapadno, ili i na globalno društvo; da li predstavlja pozitivan koncept buduænosti (transmoder-na), ili je koncept èeonog suprotstavljanja moderni (kontramoderna); da li u praktiènom smislu predstavlja koncept „novog prosvetitelj-stva“, ili proboj iracionalizma; da li je postmoderna osoben fenomen društvene situacije na kraju dvadesetog veka, ili je još jedna od modi-fikacija kapitalizma; da li prihvatanje ovog koncepta uvodi društvo u stanje neobuzdanog anarhizma (agonalizma), ili je reafirmacija kon-zervativnih vrednosti; da li je postmoderna još jedan od oblika zapad-ne dominacije, ili dozvoljava afirmaciju kulturnih razlika; da li je postmoderna još jedan od oblika avangarde, ili je retrogradna itd. Reèju, „postmoderna“ je apîretièan pojam, a tu aporetiènost mo`d_a

najbolje pokazuje Lyotardova primedba da je postmoderna deo mo-derne, da na primer jedno delo mo`_{e postati moderno tek ukoliko je}

prvo bilo postmoderno. „Tako shvaæen postmodernizam – ka`_e

Lyotard – nije modernizam na_{svom kraju, nego u svom nastanku, a to}

stanje je konstantno.“ (Lyotard, J. F, Postmoderna protumaèena deci, A. Cesarec, Zagreb, 1990. str. 26)

U filozofskom pogledu koncept postmoderne nije samonikla pojava, veæ se nastavlja na jednu posebnu tradiciju evropske filozofi-je. Njeni najznaèajniji predstavnici (Lyotard, Derrida, Foucault, Va-timo...) izrièito se pozivaju, na primer, na strukturalizam, destrukciju metafizike (Heidegger), koncept „jezièkih igara“ (Wittgenstein), ni-èeovsku genealogiju, Kantovu podelu saznajnih moæi, èak na Aristo-tela. S druge strane, koncept postmoderne ne ostaje ukotvljen samo u filozofiju nego je isprepletan sa teorijom umetnosti i teorijom dru-štva u najširem smislu. Kad je u pitanju teorija drudru-štva, postmoderna je, na primer, srodna sa pojmovima kao što su postistorija (Gehlen), „kraj istorije“ (Fucuyama), postindustrisjko društvo (Bell, Turen, Riesman), rizièno društvo (Beck), globalno društvo (Giddens, Held), pozni kapitalizam (Jameson), postkolonijalizam (Said), ki-bernetièko društvo... Nasuprot pokušajima da se postmoderna strogo razdvoji od pomenutih pojmova (Welsh), u ovom radu prihvaæena je pretpostavka da svi pomenuti pojmovi spadaju u sadr`_{aj pojma}

„postmoderna“, da mnoštvo isprepletanih odreðenja predstavlja simptom faktièkog eklekticizma, i to ne neutralnog, nego aktivnog eklekticizma. Shodno tome, sledeæa pretpostavka koja se podrazu-meva u ovom radu jeste ta da je „postmoderna“ pozitivan fenomen, odnosno, oznaka za osobeno istorijsko stanje društva.

FILOZOFIJA

I

DRUŠTVO

Šta èini osobenost postmodernog stanja? Pre odgovora na ovo pitanje, potrebno je uvesti nekoliko razgranièenja. Veæ je istaknuto da je „postmoderna“ pojam razuðenog i èesto neusklaðenog, èak protivreènog znaèenja. Zbog toga predla`_{em razlikovanje izmeðu}

postmodernog stanja, postmodernizma i refleksije postmodernog stanja. U tom kontekstu, „postmoderna“ bi bila oznaka koja obuhva-ta svu slo`_{enost njihovih modifikacija.}

„Postmoderno stanje“ upotrebljavam kao oznaku za specifiè-nu društvespecifiè-nu situaciju nastalu ostvarenjem modernih programa, koju odlikuje sukobljavanje tih programa, njihovih posledica i razlièitih -`<sub>ivotnih formi u ispunjenom delatnom prostoru, što se mo</sub>`_e

drugaèi-je oznaèiti kao radikalna meðuzavisnost dogaðaja u svetu. U ovom kontekstu „postmodernizam“ oznaèava razlièite `_{anrove delovanja}

koji nastaju kao ultramoderni oblici izrièitog distanciranja od moder-ne. Tako odreðen postmodernizam predstavlja sastavni deo postmo-dernog stanja, ali ne samo on. Refleksija postmopostmo-dernog stanja trebalo bi da obuhvati i izrazi osobenu strukturu aktivnog eklekticizma u postmodernoj situaciji. Jasno je da se refleksija postmoderne situacije i postmodernizam ne podudaraju, osim u nekim sluèajevima.

Vratimo se pitanju – u èemu se sastoji osobenost postmoder-nog stanja? Svakako ne u tom smislu što postmoderna nema veze sa modernom. Postmoderna se znaèajnim delom odnosi na radikalnu realizaciju modernih programa. Meðutim, postmoderno stanje nije samo to. Pored inercije moderne, ona obuhvata i distanciranje od nje, preispitivanje funkcionalnosti modernih programa u uslovima koji su nastali upravo njihovim praktikovanjem, i to u uslovima koje odreðuju posledice razlièite (èak suprotne) od oèekivanih. U tom smislu refleksija postmodernog stanja mo`_{e da se odnosi na}

preispi-tivanje genealogije moderne, što je svakako potrebno, ali nije do-voljno da se izaðe iz kontroverzi modernih posledica. Refleksija postmodernog stanja nalazi se pred prilièno paradoksalnim zadat-kom – ona treba da konceptualizuje pluralizam `_{ivotnih formi u}

ne-dostatku opšteprihvaæenog principa konceptualizacije. Taj problem se pokazuje još izrazitije kada se ima na umu da postmoderno stanje nije samo oznaka za stanje u zapadnim društvima, nego i za planetar-nu situaciju, koja se konaèno konstituiše globalnim širenjem politiè-kih, ekonomspolitiè-kih, kulturnih i tehnoloških projekata sa Zapada. Upravo kontekstualno premeštanje ovih projekata u nezapadna

druš-MILE

SA

tva otkriva njihove implikacije koje se ne pokazuju u inicijalnim uslovima. Preuzimanje zapadnih modela u nezapadnim društvima, s jedne strane, pobuðivanje dubinskog otpora prema njima, s druge strane, i rekonstrukcija inicijalnih modela na samom Zapadu, s treæe strane, èine postmodernu situaciju osobenom u jednom neobiènom smislu – u tom da faktièka slo`_{enost društava prevazilazi sintetièku}

imaginaciju postojeæih teorijskih modela interpretacije društva. Èi-njenica da interpretativni modeli ne obuhvataju stvarnu slo`_enost

društvenog fakticiteta nije sasvim nova. Ona se iz sadašnje perspek-tive, dakle naknadno, mo`_{e utvrditi za sve postojeæe interpretativne}

modele. Meðutim, u vreme njihovog nastajanja postojalo je nesum-njivo poverenje, i to ne samo u njihovu moæ deskriptivne inerpretaci-je, nego i u moæ praktiènog projektovanja buduænosti društva. Meðutim, takvo poverenje više ne postoji ni u jedan interpretativni model, bar ne kao opšteprihvaæeni obrazac. Nasuprot tome, suko-bljava se više interpretativnih modela, koji se èesto uzajamno isklju-èuju. U uslovima globalne informatièke mre`_{e njihove razlike}

postaju vidljive, i to kao razlike koje ne mogu da se svedu na zajed-nièki imenitelj. Ove disperzivne interpretacije predstavljaju polaznu èinjenicu u refleksiji postmodernog stanja, koja tek treba da naðe princip njihove sintetièke interpretacije.

Ako je filozofska postmoderna nastala iz pokušaja da se od-govori na pitanje kakve promene u znanju treba oèekivati pod utica-jem novih informatièkih tehnologija, u sledeæem koraku ovo pitanje preformulisano je u pitanje o tome kakve promene treba oèekivati u praktiènoj, posebno politièkoj ravni u uslovima uspostavljanja glo-balnog društva i šta postmoderna nudi u tom pogledu. Upravo u poli-tièkoj ravni presecaju se razlièite teorijske i praktiène perspektive kritièara postmoderne i njenih predstavnika. Problem politièkog i fi-zièkog nasilja, a time i totalitarni oblici društva u kome se oni prakti-kuju (nacizam i komunizam) postaju središnje figure oko koje se kristališu razlike meðu njima. Na primer, u tom pravcu ide Frankova polemika sa postmodernom u knjizi Conditio moderna. Uprkos op-se`_{noj polemici ostaje otvoreno pitanje da li „postmoderna“, ili}

„mo-derna“ otvaraju put u totalitarizam. Ono što je posebno va`_{no uoèiti}

u ovoj polemici jeste èinjenica da se ona vodi preko upotrebe „tradi-cionalnih“ figura („fašizam“, „komunizam“, „totalitarizam“, „kon-zervativizam“...) što u krajnjem ishodu odreðuje polemiku kao

FILOZOFIJA

I

DRUŠTVO

opredeljivanje – za i protiv moderne, kao opredeljivanje za i protiv „humanizma“. Meðutim, izlaz iz ove polemièke situacije moguæ je u razlièitim pravcima – u pravcu kontramoderne, transmoderne, radi-kalne, ili refleksivne moderne (u kojoj „modernisti“ preuzimaju ele-mente postmodernih strategija, a „postmodernisti“ reinterpretiraju modernu). U svakom sluèaju, oèigledno je da polemika oko praktiè-nog (politièkog) znaèenja odnosa moderna-postmoderna nije proiz-vela neku relativno prihvaæenu konceptualizaciju postmodernog stanja, èak ju je još više komplikovala. U tom smislu izraz „nova ne-preglednost“ (Habermas) sasvim pristaje konceptualizaciji postmo-dernog stanja (s tim da i Habrmasova koncepcija spada u korpus „nove nepreglednosti“). Konaèno, mo`_{e se reæi da refleksija}

post-modernog stanja nije izrodila, niti široko prihvaæenu konceptualiza-ciju tog stanja, niti pozitivan politièki koncept koji bi odgovarao na njegove implikacije. Svi pokušaji (npr. Lyotard, Derrida) završavali se na apelu na „novu politiku“, ili pozivom na globalno praktikova-nje zapadnog modela politike na osnovu praktikova-njegove komparativne prednosti (Rorty, Habemas, Giddens...) Meðutim, nedostatak pozi-tivne politièke koncepcije ne diskvalifikuje „postmodernu“. Napro-tiv, taj nedostatak treba uzeti kao pozitivnu èinjenicu koja intenzivira potrebu za artikulacijom odgovora na pitanje koja politika pristaje stanju aktivnog eklekticizma u ispunjenom praktiènom prostoru. Diskurzivna rasplinutost i neodreðenost nije razlog da se napusti re-fleksija postmodernog stanja, nego nasuprot tome razlog da se suoèi-mo sa èinjenicom da postojeæi diskursi ne odgovaraju na faktièku slo`<sub>enost. Shodno tome, pokušaæu u ovom radu da faktièkoj slo</sub>`

e-nosti postmodernog stanja pristupim polazeæi od èinjenice o mnoš-tvu neusaglašenih diskursa o savremenoj situaciji. Pošto diskurzivne interpretacije i same konstituišu sadr`_{aj postmodernog stanja,}

pola-zim od pretpostavke da je analizom razlièitih vrsta diskursa, koji su simptom društvenog fakticiteta, moguæe interpretirati sam fakticitet.

Sledeæa pretpostavka na kojoj poèiva ovaj rad sastoji se u to-me da je „postmoderna“ oznaka za jednu èinjenicu, koja svoj izraz nalazi u pluralizmu nekoherentnih i iskljuèivih diskursa, a ne norma-tivno odreðenje stanja. Radikalna meðuzavisnost dogaðaja (drugo ime za ispunjenost praktiènog prostora u globalnim razmerama) i insistiranje na raznorodnosti i iskljuèivosti`<sub>ivotnih formi izra</sub>`_avaju

osnovnu kontroverzu postmodernog stanja. Diferneciranje

auto-MILE

SA

nomnih oblasti moderne, na razlièite naèine iskazano, na primer, kod Webera i Wittgensteina, dovedeno je u postmodernom diskursu do taèke u kojoj se naglašava neuporedivost logika tih oblasti, koje uprkos tome dele jedan jedinstven`_{ivotni prostor. Upravo}

jedinstve-nost prostora, uspostavljena širenjem evropskih planetarnih projeka-ta, koja obuhvata razlièite i èesto neuporedive `_{ivotne forme, otvara}

moguænost njihovog uzajamnog sukoba. Dovoljno je podsetiti da je u dvadesetom veku, po verodostojnim procenama, samo u ratovima ubijeno 187 miliona ljudi. Sve izrazitija tendencija stradanja civil-nog stanovništva upotrebom sve razornijih sredstava uništenja, mo -`_{e se oèekivati i ubuduæe, a to samo po sebi izazivaja strah pred}

bu-duænošæu. Uzme li se u obzir nepredvidljivost posledica modernosti u svim sferma `_{ivota (Giddens) i projekcija „riziènog društva“}

(Beck), ne mo`_{e se izbeæi oseæanje straha kao osnovna odlika}

post-modernog stanja. Pokušaj da se to oseæanje otkloni tako što bi se uspostavio „novi svetski poredak“ izaziva, meðutim, nova `_arišta

straha i disperzivne taèke otpora koje vode latentnoj subverziji tog poretka. Da bi se odgovorilo na latentnu subverziju, intenzivira se primena nasilja i tako produ`_{ava spirala sukoba za koju ne postoji}

pripremljen racionalan odgovor.

Insistiranje na principu razlike u diskurzivnoj ravni, što se najèešæe istièe kao odlika postmoderne, pretvara se u ravni praktiè-nih odluka i politike u svoju suprotnost – praktièno stapanje auto-nomnih oblasti razvijenih u modernim viskorazvijenim društvima. Naime, autonomne oblasti sa svojom posebnom i neuporedivom logikom (Lyotard) u stanju radikalne meðuzavisnosti u ispunjenom praktiènom prostoru ne mogu više da se razvijaju kao neuporedive u svojim izolovanim sferama. Nasuprot tome, posledice u jednoj obla-sti, na primer, u genetskom in`<sub>enjeringu, odra</sub>`_{avaju se na sasvim}

razlièite oblasti `_{ivota, na primer, u politici. (U vreme kad se}

nago-veštava praktièna moguænost kloniranja ljudi, ne mo`_{e se izbeæi}

pita-nje kakva politika odgovara generaciji novih biæa.)

Pluralizam`_{ivotnih formi artikulisan u postmodernom}

diskur-su, ne zadr`_{ava se samo na slavljenju principa razlike, nego ukazuje na}

va`_{an praktièni (politièki) problem – kakva politika odgovara}

plurali-zmu diferenciranih sfera `_{ivota i kulturnih razlika? Drugim reèima,}

kako je moguæe racionalno urediti radikalni pluralizamm`_ivotnih

for-mi i u èemu bi se sastojala praktiènu svrsishodnost tog ureðenja?

FILOZOFIJA

I

DRUŠTVO

Pitanje praktiène svrsishodnosti tièe se u krajnjoj liniji proble-ma opstanka. U usloviproble-ma radikalne meðuzavisnosti dogaðaja u pla-netarnim razmerama, oèigledno je da moguænost globalnog ili elementarnog opstanka postaje kljuèna praktièna norma. Upravo ova ambivalentnost – radikalni pluralizam heterogenih `_{ivotnih formi i}

monizam pitanja opstanka – predstavljaju kljuèni praktiènu teškoæu koju treba rešavati u postmodernom stanju.

Iako je „postmoderna“ oznaka za stanje u visokorazvijenim društvima Zapada, ona se ne tièe samo zapadnih društava, nego ima planetarni znaèaj. Planetarni znaèaj postmoderne predstavlja posle-dicu globalnog širenja, nametanja i prihvatanja modernih zapadnih projekata širom sveta. Shodno tome, došlo je do dubokih struktural-nih promena i u društvima koja nisu zapadna, što je pored preuzima-nja zapadnih modela dovelo i do stvarapreuzima-nja taèaka otpora Zapadu. Pri tome treba imati na umu da se otpor izra`_{ava upravo sredstvima koja}

su nastala na Zapadu, na primer, primenom savremene tehnologije i simuliranjem zapadne politike. Praktikovanje ovih modela izvan Zapada pokazalo je da se oni mogu preuzimati i u nezapadnim tradi-cijama, i to prevashodno u interesu tih tradicija. Meðutim, same nezapadne tradicije našle su se pred izazovom unutrašnje rekon-strukcije, tako da je teško govoriti o tome da se „tradicionalna druš-tva“ odr`<sub>avaju u doslovnom smislu. Svako od njih pro</sub>`_ivljava

specifièan oblik modernizacije u kome nije primetno samo ujedna-èavanje globalnog poretka koji se širi iz zapadnog centra, nego tako-ðe suprotstavljanje globalizaciji zapadnog poretka.

Globalizacija moderne stvara u nezapadnim društvima speci-fièan oblik društvenog poretka koji ukazuje na mnoštvo modifikaci-ja moderne. S druge strane, moguænost unošenmodifikaci-ja modernih projekta u nezapadne tradicije ukazuje na to da konstitucija istorijskog toka po obrascu predmoderna – moderna – postmoderna nije univerzalno pravilo. Naime, ne mo`_{e se tvrditi da su savremena nezapadna}

dru-štva predmoderna u smislu u kome su to istorijski bila zapadna druš-tva. Proces socijalnog uèenja modernizacije ne podrazumeva da se mora preæi istovetan istorijski put koji su prešla zapadna društva. Specifièan spoj moderne i tradicije stvara osobene društvene struk-ture, koje se mogu posmatrati, s jedne strane, kao modifikacija mo-derne, a s druge strane, kao modifikacija unutrašnje tradicije.

MILE

SA

Širenje zapadnih modela društva na evropskom Istoku uslo-valjava, takoðe, osobene modifikacije moderne, razlièite od one na Zapadu, koje se ne mogu iskazati samo kategorijama predmoderne, moderne ili postmoderne, razvijenim iz potrebe za konceptualizaci-jom praktiènih problema zapadnih društava. Preuzimanje modernih projekata na evropskom Istoku, posmatrano kao praktièno-hermenu-tièki problem kontekstualnog premeštanja moderne u specifiène tra-dicije, ozaèavam u ovom radu imenom istmoderna. Istmoderna predstavlja, s jedne strane, specifiènu modifikaciju moderne, a sa druge strane, jednu od komponenti postmodernog stanja. Samo ime ne sugeriše da se stanje u svim zemljama evropskog Istoka mo`_e

izjednaèiti, nego više ukazuje na potrebu da se u kompleksu postmo-dernog stanja fokusira jedan njegov element koji se razlikuje i od klasiènog odreðenja moderne i od dominantnog tumaèenja postmo-derne. (Ali ne u tom smislu da bi bilo shvaæeno kao da je sasvim izvan njihovog domena.)

Usmeravanje pa`_{nje na istmodernu istovremeno je analiza}

jednog tipa društava u kojima glavni tok njihove transformacije i re-konstrukcije identiteta nije presudno odreðen elementima njihove suverenosti, nego njenom destrukcijom. Takav tip društava oznaèa-va se u ovom radu objekt-društvima, jer je njihovo unutrašnje stanje odreðeno kao politièko nepunoletstvo što i uslovljava da je njihov polo`_{aj u odnosu na širenje zapadnog poretka odreðen prevashodno}

interesima tog poretka, a ne njihovim unutrašnjim interesima.

Ova društva su pre svega optereæena dilemama sopstvenog opstanka, dok je njihov udeo u odluèivanju o pitanjima globalnog opstanka beznaèajan. Meðutim, rešenje teškoæa pojedinaènog op-stanka u uslovima radikalne planetarne meðuzavisnosti odvija se u senci problema na koje ova društva nemaju uticaj, što ne znaèi da se globalni problemi ne odra`_{avaju na njihov opstanak. Naprotiv. U}

tom pogedu u njima se koncentrišu radikalne posledice postmoder-nog stanja, ali bez potrebne konceptualizacije. Nedostatak adekvatne konceptualizacije nadoknaðuje se reprodukovanjem konceptualnih obrazaca koji su nastali u zapadnim društvima i koji odgovaraju po-sebnim prilikama u tim društvima. Time se, meðutim, ne pojašnjava društvena situacija, nego još više zamagljuje. Zbog toga je pristup društvenom fakticetu moguæe prokrèiti tek posredstvom razlaganja uhodanih obrazaca interpretacije društva i njihove reprodukcije.

FILOZOFIJA

I

DRUŠTVO

Drugim reèima, postojeæu diskurzivnu nepreglednost treba posma-trati kao simptom društvenog stanja u kome neodostaje ozbiljna praktièna reflesija. Meðutim, nedostatak samorefleksije u objekt--društvima nije znak da su ona analitièki nezanimljiva. Nasuprot tome, mo`_{e se primetiti da ona predstavljaju primere radikalnog}

eklekticizma i na pojedinaènim primerima objekt-društava ispolja-vaju se krajnje konsekvence postmodernog stanja.

Objekt-društva pokazuju na koji naèin se vrši modifikacija klasiènih politièkih obrazaca prilikom njihove primene izvan izvor-nog konteksta. Ova modifikacija je znak dublje rekonstrukcije samih klasiènih modela, a ne samo posledica nepripremljenosti objekt-dru-štava za njihovo praktikovanje. Tome u prilog mo`_{e se navesti}

èinje-nica rekonstrukcije tih modela u okviru zapadnih društava zbog uslo`_{njavanja društvenih okolnosti, kako na unutrašnjem, tako i na}

planetarnom planu. No, uprkos rekonstrukciji klasiènih politièkih modela na samom Zapadu, u objekt-društvima najèešæe se diskur-zivno reprodukuju klasiènni modeli u pojednostavljenom obliku. Ali, ako se u diskurzivnoj ravni i vrši pojednastovljeno reprodukova-nje klasiènih politièkih obrazaca preuzetih sa Zapada, to još uvek ne znaèi da oni faktièki tako funkcionišu, ni na samom Zapadu, ni objekt-društvima, ni na globalnoj ravni. „Nezrelost“ objekt-društava predstavlja samo jedan od razloga modifikacije zapadnih politièkih obrazaca, ali kljuèni razlog predstavlja izmena društvenog konteksta u odnosu na poèetni kontekst. Naime, uspostavljanje klasiènih poli-tièkih modela nije inicijalno imalo u vidu slo`_{enost globalnog}

kon-teksta u kome se sada nalazi. Ako je va`_{no pitanje „koja politika}

odgovara postmodernom stanju na globalnom nivou“, takoðe je va -`_{no i pitanje „koja politika odgovara stanju u objekt-društvima“?}

Drugim reèima, naèin primene modernih politièkih obrazaca u objekt-društvima treba posmatrati kao jedan od pravaca njihove mo-difikacije, što je i jedan od razloga njihove redefincije na samom Za-padu. Meðutim, povod za redefinisanje klasiènih modela politike u objekt-društvima èešæe se nalazi u faktièkoj, nego diskurzivnoj rav-ni, i to upravo zbog praktikovanja diskurzivnog imitiranja i simulaci-je zapadnog politièkog diskursa u njima. Zbog toga simulaci-je i potrebno prilikom analize istmoderne praviti razliku izmeðu posebnih tipova diskursa i socijalnog fakticiteta. Preovlaðujuæi istmoderni diskurs ne mo`_{e se uzeti kao opis funkcionisanja klasiènih politièkih obrazaca}

u objekt-društvima, nego kao jedan od naèina praktikovanja politike.

MILE

SA

Stoga suoèavanje sa socijalnim fakticitetom zahteva distanciranje od interpretativne inercije koja se ogleda u beskonaènom i pojednosta-vljenom reprodukovanju vladajuæih interpretativnih matrica. U su-protnom, mo`_{e se oèekivati da æe jedan tip diskursa o kljuènim}

praktièkim topoima, kao što su demokratija, sloboda, pojedinac, na-cija, Evropa, tradina-cija, pravo, moæ... prerasti u diktat tog diskursa.

Suoèavanje sa modifikovanjem klasiènih politièkih obrazaca u objekt-društvima posmatra se, dakle, u ovom radu kao jedan od oblika njihove opšte transformacije u posebnim istorijskim uslovima planetarne meðuzavisnosti nepredvidljivih posledica radikalizovane moderne, a ne kao deformacija, degenracija ili degradacija osnovnog modela. U tom pogledu u ovim društvima odvija se faktièko izvoðe-nje praktiènih implikacija modernog projekta (projekata), kojima meðutim nedostaje odogovarajuæa konceptualizacija u samim tim društvima. Èak se mo`_{e reæi da se specifiènost socijalnog fakticiteta}

interpretativno tabuizuje pojednostavljujuæim reprodukovanjem do-minantnih praktièno-normativnih naracija. Zbog toga je socijalni fakticitet objekt-društava i njihovo mesto u globalnom poretku znaèajniji primer koji ilustruje postmoderno stanje, nego što je to po-stojeæa diskurzivna konceptualizacija. Meðutim, otkrivanje nedi-skurzivne, faktièke scene zahteva „desakralizaciju“ dominantne reproduktivne matrice tumaèenja.

Ako se poðe od toga da su objekt-društva najizratiji primeri koji otkrivaju praktiène implikacije uspostavljanja globalnog poret-ka u postmodernom stanju društva, onda sledi da se znaèenje inici-jalnog zapadnog poretka ne nalazi samo u okviru sopstvenog razumevanja i definisanja, nego i u tome koje posledice proizvode prilikom kontekstualnog premeštanja u nezapadne svetove `_ivota

(tradicije). Drugim reèima, uspostavljanje unutrašnje strukture u za-padnom svetu nije samo rezultat unutrašnjeg samoodreðenja, nego takoðe i odnosa prema ne-zapadnom svetu/svetovima. Meðutim, odnos prema „drugom“ ne konstitutiše se nikad jednostrano, jer niti postoji jedinstven „drugi“, niti je zapadni svet jedinstven. Višestruki pluralizam `_{ivotnih formi sa disparatnim unutrašnjim logikama}

de-lovanja uslovljava stvaranje mnoštva „scenarija“, pri èemu je odluka za davanje prvenstva jednom od njih uvek odreðena ogranièenom praktièno-istorijskom perspektivom, a ne sasvim verodostojnim sve-doèanstvom ili univerzalnim naèelima.

FILOZOFIJA

I

DRUŠTVO

Radikalna meðuzavisnost raznorodnih segmenata društvene stvarnosti i dogaðaja u razlièitim društvima uslovljava to da dispa-ratne logike delovanja ne mogu da se odvijaju u izolovanim domeni-ma. U skladu sa tim, promene u jednom domenu izazivaju lanèanu reakciju u drugim domenima, i to tako da se tok tog odvijanja ne mo`<sub>e unapred predvideti, niti se njim mo</sub>`_{e pouzdano upravljati.}

Znaèajna posledica takvog stanja, koje nazivamo postmodernim, jeste disperzija polja u kome se donose politièke odluke. Naime, „politièko“ ne figuriše samo u javno imenovanoj politièkoj sferi, nego èesto presudnije u sferama koje su u tradiciji moderne bile obe-le`_{ene kao ne-politièke (ekonomija, tehnologija, kriptopolitika).}

Disperzija politièkog polja u sve sfere društva ukazuje na još jednu va`_{nu èinjenicu – konstituisanje jedinstvene ravni u kojoj se}

suèelja-va pluralitet `_{ivotnih formi, ravni koja ne dozvoljava njegovo}

funk-cionisanje u oblasti izolovanih autonomnih podruèja. Ovu ravan obele`_{avamo kao osnovnu praktiènu ravan koja se u osnovi tièe}

pita-nja opstanka. Politika postmodernog stapita-nja je „politka opstanka“. Pošto problem opstanka (globalnog ili elementarnog) pred-stavlja kljuènu normu u postmodernom stanju, potrebno je pokazati da je do kraja dovedena rekonstrukcija politièkog polja u kojoj mesto politièkih utopija i problema njihovog ostvarenja zauzimaju politiè-ke strategije. U tom pogledu i globalizacija, kao jedan aspekt post-modernog stanja, predstavlja jednu od strategija opstanka, uprkos tome što u doktrinarnom obliku lièi na novi oblik utopijsko-norma-tivnog projekta. U doktrinarnom pogledu globalizacija se mo`_e

in-terpretirati kao zamena za neodostatak poverenja u moderne filozofije istorije. Meðutim, od razlièitih oblika filozofija istorije ona se razlikuje po tome što „vertikalnu“ istorijsko-dijahronijsku per-spektivu zamenjuje „horizontalnim“, prostornim ureðivanjem sveta, kome u osnovi stoji problem opstanka najrazvijenije, zapadne civili-zacije. Proces globalizacije je èinjenica i sporovi koji se vode o glo-balizaciji tièu se njenih posledica, a ne njene stvarnosti (Giddens). Ali isto tako, stvarnost je i otpor progresiji globalizacije, i to baš po-vodom tih posledica. Zbog toga globalizacija predstavlja ambiva-lentnu pojavu u postmodernom stanju èiji ishod nije istorijski predodreðen, nego kontingentan. Pogotovu zbog toga što ona inten-zivira pitanje opstanka, kako u pogledu oèuvanja posebnih tradicija, tako i u pogledu prava na ureðivanje globalnih uslova opstanka.

MILE

SA

U svakom sluèaju, globalizacija ne predstavlja jednoznaèan iz-laz iz kontroverzi postmodernog stanja, ali u zaoštrenom obliku otkriva problem opstanka kao kljuènu praktiènu temu. U tom pogledu ona nije rešenje problema, nego jedna od njegovih moguæih definicija, koja na spefièan naèin prevodi pluralizam`_{ivotnih formi na „jezik“ u kome se}

odvija diskurs o redefinisanju uloge visokorazvijenih zapadnih društva u svetu. Pošto se èinjeniènost globalizacije ne tièe samo ovih društava i pošto ne postoji njeno jednoznaèno odreðenje, ona se mo`_{e posmatrati}

kao jedan od va`_{nih, ali ne i jedini problem postmodernog stanja.}

Konaèno, refleksija postmodernog stanja obelodanjuje kon-troverzni odnos izmeðu pluralizma `_{ivotnih formi i njihove}

radikal-ne meðuzavisnosti. Disparatnost diferenciranih logika posebnih

`_{ivotnih formi ipak nije neogranièena – ona se zakljuèuje u ravni}

moguæeg praktikovanja. Pošto se podruèje izolovane automije sve više su`_{ava, razvijeni pluralizam moderne svodi se na staro pitanje o}

moguænosti opstanka razlièitih `_{ivotnih formi u posebnom}

istorij-skom kontekstu postmodernog stanja. „Politika opstanka“ se ujedno nameæe i kao kljuèna tema refleksije postmodernog stanja preko koje bi bilo moguæe doæi do odgovora na pitanje koja politika odgo-vara postmodernom stanju u kome je opstanak razlièitih `_ivotnih

formi ujedno i kljuèni praktièni problem i kljuèna praktièna norma. Polazeæi od prethodnog obrazlo`<sub>enja, istra</sub>`_{ivanje æe imati}

sledeæu strukturu:

I. Odreðenje praktiènih implikacija diskursa o postmoderni

– Vrste postmodernog diskursa (B. Welsh) – Radikalna moderna (A. Giddens)

– Rizièno društvo (U. Beck)

– Politika prijateljstva (J. Derrida)

– Politièko nasilje i postmoderna (M. Frank) – Postmoderna, politika i filozofija (J.F. Lyotard)

II. Istmoderna – objekt-društvo u postmodernom stanju

– Postmoderna kao kontramoderna – Tradicija i postmoderna

– Desupstancijalizacija politike

– Dekonstrukcija kritièko-normativnog diskursa

III. Globalizacija i postmoderno stanje

IV. Postmoderno stanje i politika opstanka

FILOZOFIJA

I

DRUŠTVO

Bibliografija

Angehrn, E. and B. Baertschi (1999). Demokratie und Globalisierung. Bern: P. Haupt.

Apel, K.-O., V. Hösle, et al. (1998). Globalisierung: Herausforderung für die Philosophie: Erste Philosophie heute? Von der zeitgemössen Letztbegründung der Philosophie zur Antwort der Philosophie auf die Herausforderung der „Globalisierung“. Bamberg: Universitäts--Verlag.

Appignanesi, R. and C. Garratt (1995). Introducing Postmodernism. New York: Totem Books.

Arac, Jonathan, (Ed). (1986). Postmodernism and Politics. Minneapolis: University of Minnesota Press.

Armitage, J. (2000b). „From Modernism to Hypermodernism and Beyond: An Interview with Paul Virilio“, pp.25-56 in J. Armitage (ed) Paul Virilio: From Modernism to Hypermodernism and Beyond. Lon-don: Sage.

Armitage, J. (2001a). „The Kosovo War Did Take Place: An Interview with Paul Virilio“, in J. Armitage (ed). Virilio Live: Selected Interviews. London: Sage.

Armitage, J. (2001b). „The Military is the Message“, in J. Armitage and J. Roberts (eds.) Living With Cyberspace: Technology & Society in the 21st Century. London: The Athlone Press.

Ashley, D. (1990). „Habermas and the Project of Modernity“. In: Theories of Modernity and Postmodernity. Bryan Turner (ed). London: Sage Axtmann, R. (1996). Liberal Democracy into the Twenty-first Century: Globalization, Integration and the Nation-state. New York: Manche-ster University Press.

Bamyeh, M. A. (2000). The Ends of Globalization. Minneapolis: University of Minnesota Press.

Baudenbacher, C. and E. Busek (2000). Europa im Zeitalter der Globalisie-rung. Vorträge des 1. DDr. Herbert Batliner Symposiums. Wien: Manz.

Bauman, Z. (1998). Globalization: the Human Consequences. New York: Columbia University Press.

Bauman, Z. (1997). Postmodernity and its Discontents. New York: New York University Press.

Beck, U. (1997). Was ist Globalisierung: Irrtümer des Globalismus, Ant-worten auf Globalisierung. Frankfurt am Main: Suhrkamp.

Beck, U. (1998). Politik der Globalisierung. Frankfurt am Main: Suhrkamp.

MILE

SA

Beck, U. (1999). What is Globalization?. Cambridge: Cambridge Polity Press.

Bell, D. (1973). The Coming of Post-industrial Society. New York: Basic Books.

Bertens, H. (1995). The Idea of the Postmodern: A History. London and New York: Routledge.

Best, S. and D. Kellner. (1991). Postmodern Theory: Critical Interrogations. New York: Guilford Press.

Best, S. and D. Kellner. (1997).The Postmodern Turn. New York: Guilford Press

Biotechnologie – Globalisierung – Demokratie: politische Gestaltung tran-snationaler Technologieentwicklung. (2000). Berlin: Edition Sigma. Böttcher, S. (1999). Kulturelle Unterschiede, Grenzen der Globalisierung: ein Vergleich zwischen dem Westen und Ostasien. Berlin: Duncker & Humblot.

Brown, R. H. (1995). Postmodern Representations. Chicago: University of Illinois Press

Bryan, S. T. (ed). Theories of Modernity and Postmodernity. London: Sage. 88-107.

Bürger, P. „The decline of Modern Age“, Telos 62/1984-1985.

Christopher, N. (1992). Uncritical Theory: Postmodernism, the Intellectuals and the Gulf War. London: Lawrence and Wishart.

Claussen, B. and W. Donner. (2001). Krise der Politik – politische Bildung in der Krise?: Diskurse im Kontext von Globalisierung und Ost-West-Perspektiven. Materialien aus der Zusammenarbeit zwischen der Akademie fur Politik, Wirtschaft und Kultur Mecklen-burg-Vorpommern und dem Verband der Politiklehrenden. Glienic-ke/Berlin: Galda – Wilch.

Derida, @_{. (1997). Sila zakona. Novi Sad: Svetovi.}

Derida, @_{.. (2001). Kosmopolitike. Beograd: Stubovi kulture.} Derida, @_{. (2001). Politika prijateljstva. Beograd: Beogradski krug.} Derida, @_{. (2001). Vera i znanje. Novi Sad: Svetovi.}

Dreyfus, H. and P. Rabinow (1983). Michel Foucault, Beyond Structuralism and Hermeneutics. 2nd. ed Chicago: University of Chicago Press. Eagleton, T. (1996). The Illusions of Postmodernism, Blackwell.

Europa im Zeitalter der Globalisierung: Vorträge des 1. DDr. Herbert Batli-ner Symposiums. (2000). Wien: Manz..

Fukuyama, F. (1992). The End of History and the Last Man. New York Frank, M. (1983). Was ist Neostrukturalismus. Frankfurt/M: Suhrkamp.

Frank, M. (1995). Conditio moderna. Novi Sad: Svetovi.

FILOZOFIJA

I

DRUŠTVO

Gellner, E. (1980). Society and Western Anthropology. New York: Colum-bia University Press.

Genosko, G. (1999). McLuhan and Baudrillard: The Masters of Implosion. London: Routledge.

Giddens, A. (1998). The Third Way: the renewal of social democracy. Cam-bridge: Polity Press.

Giddens, A. (2001). The Global Third Way Debate Polity.

Giddens, A. (with U. Beck and S. Lash). (1994). Reflexive Modernisation, Cambridge: Polity Press; Palo Alto: Stanford University Press. Gidens, A. (1998). Konsekvence modernosti, Beograd: Filip Višnjiæ. Harvey, D. (1989). The Condition of Postmodernity. Oxford: Blackwell. Hassan, I. (1985). „The Culture of Postmodernism“. Theory, Culture, and

Society, V 2, pp. 123-4.

Hassan, I. (1987). The Postmodern Turn: Essays in Postmodern Theory and Culture. Columbus: Ohio State University Press.

Held, D. et al (1999). Global Transformations : Politics, Economics and Culture. *

Hoesterey, I. (ed). (1991). Zeitgeist in Babel: The Post-Modernist Contro-versy. Bloomington: Indiana University Press.

Höffe, O. (1999). Demokratie im Zeitalter der Globalisierung. München: Beck. Hutcheon, L. (1989) The Politics of Postmodernism. London, New York:

Routledge.

Huyssens, A. (1984). „Mapping the Postmodern.“ New German Critique 33. pp. 5-52.

Kaiser, K. and H.-P. Schwarz (2000). Weltpolitik im neuen Jahrhundert. Ba-den-Baden: Nomos.

Kearney, R. (1986). Modern Movements in European Philosophy. Manche-ster: Manchester University Press.

Kellner, D. (2000). „Virilio, War, and Technology: Some Critical Reflecti-ons“, pp.103-126. in J. Armitage (ed). Paul Virilio: From Modern-ism to HypermodernModern-ism and Beyond. London: Sage.

Laclau, E. (1988). „Politics and the Limits of Modernity.“ Universal Aban-don? The Politics of Postmodernism. Ed. Andrew Ross. Minneapo-lis: University of Minnesota. pp. 63-82.

Lash, S. (1990). Sociology of postmodernism. London: Routledge. Liotar,@_{.F. (1988). Postmoderno stanje. Novi Sad: Bratstvo-Jedinstvo.} Lyotard, J.F. (1985). Grabmal des Intellektualen, Gratz – Wien.

Lyotard, J.F. (1987). Widerstreit. München.

Lyotard, J.F. (1987). „On the Postmodern.“ Eyeline 6. pp. 3-22.

MILE

SA

McGowan, J. (1991). Postmodernism and Its Critics. Ithaca, NY: Cornell UP. McLuhan, M. (1994 [1964]). Understanding Media: The Extensions of

Man. Cambridge, Mass: MIT Press.

Menzel, U. (1998). Globalisierung versus Fragmentierung. Frankfurt am Main: Suhrkamp.

Norris, C. (1990). What’s Wrong with Postmodernism. England: Harvester Wheatsheaf.

Norris, C. (1992). Uncritical Theory: Postmodernism, Intellectuals, and the Gulf War. Amherst: University of Massachusetts Press.

Norris, C. (1993). The Truth about Postmodernism. Oxford/Cambridge: Blackwell.

Rorty, R. (1991). „Cosmopolitanism without Emancipation: A Response to Jean-Francois Lyotard“, in Objectivity, Relativism, and Truth: Phi-losophical Papers, Volume I. Cambridge. pp. 211-222;

Said, E. (1978) Orientalism. New York: Routledge. Said, E. (2000). Orijentalizam. Beograd: XX vek.

Said, E. (1983). The World, the Text, and the Critic. Cambridge, MA: Har-vard University Press.

Sarup, M. (1993). An Introductory Guide to Structuralism and Post-modernism. Atlanta: University of Georgia Press.

Scheil, S. (1999). Logik der Machte: Europas Problem mit der Globalisie-rung der Politik. Uberlegungen zur Vorgeschichte des Zweiten Wel-tkrieges. Berlin: Duncker & Humblot.

Schmidt-Glintzer, H. (2000). Wir und China – China und wir: kulturelle Identitat und Modernitat im Zeitalter der Globalisierung. Gottingen: Wallstein.

Schreiber, W. (2000). „Vom Imperium Romanum zum Global Village: ‘Glo-balisierungen’“. im Spiegel der Geschichte. Neuried: Ars Una. Schweppenhäuser, G. and J. H. Gleiter (1999). Paradoxien der

Globalisie-rung. Weimar: Bauhaus-Univerität Weimar.

Turner, B. S. (1990). Theories of Modernity and Postmodernity. London: Sage.

Vatimo, Ð. (1991). Kraj moderne. Novi Sad: Jedinstvo.

Velš, V. (2000). Naša postmoderna moderna. Novi Sad-Sremski Karlovci: IK Z. Stojanoviæa.

Virilio, P. (2000a [1998]). The Information Bomb. London: Verso.

White, S. (1992). Political Theory and Postmodernism. Cambridge: Cam-bridge University Press

Zurbrugg, N. (1993). The Parameters of Postmodernism. London: Routledge.

FILOZOFIJA

I

DRUŠTVO

Mile Saviæ

PRACTICAL IMPLICATIONS OF “POSTMODERN PHILOSOPHY”

Summary

The article examines the implications of the discourse about Postmodernity. Postmodernity is analyzed as a complex discursive figure. Within the discourse about Postmodernity three levels are distinguished: the postmodern condition, post-modernism, and reflection of the postmodern condition. Special attention is paid to globalisation and the problem of the enforcement of modern projects in East-Euro-pean societies, particularly Serbia. These societies are termed object-societies, while their modification of Modernity is called Eastmodernity. The author’s answer to the complexity of the posmodern condition is a conception of the politics of subsistence.

Key words:postmodernity, eastmodernity, object-society, globalisation

pol-itics of subsistence.

MILE

SA