Tito-Obavještajna služba,KGB-ov pokušaj sloma Jugoslavije

13 

Loading....

Loading....

Loading....

Loading....

Loading....

Texto

(1)

POBEDA OBAVEŠTAJACA PORAZ NARODA II...KGB PROTIV JUGOSLAVIJE PREKO KOSOVA

SSSR je, takodje, imao ideju i praksu da "proverava" SFRJ i Josipa Broza tako sto bi preko KGB izazivao krizna stanja u pojedinim delovima Jugoslavije. Formirana kao federacija Jugoslavija je bila slicna SSSR-u i to je bio razlog da na primeru SFRJ zvanicn...a Moskva moze da izvuce zakljucke za sebe. Drugi razlog je, naravno, bio neprestano slabljenje Beograda, jer se Moskva bojala da ce zarazni primer SFRJ, koja je sa Titom uspela da se priblizi Americi i koja se dovoljno osamostalila, moze da poremeti politicku ravnotezu i raspolozenje unutar Varsavskog pakta i sovjetskog lagera.

Otuda je KGB imao zadatak da "radi" protiv Beograda, koristeci albanske nacionaliste kao svoje saradnike.

SSSR je prizeljkivao nerede u Srbiji i Jugoslaviji. Kako inicijator tih politickih tenzija trebalo je da budu korisceni albanski nacionalisti. Za tezu o rusilackoj ulozi KGB i GRU na Kosovu dokazi se tesko mogu izvesti, jer je drzava SFRJ zvanicno za to huskanje albanskih separatista okrivila Albaniju i njenu sluzbu Sigurimi, ali ne SSSR i KGB. Sigurno je, medjutim, da je moskovska spijunska aktivnost u Jugoslaviji bila obrnuto srazmerna nivo prijateljskih, politickih i diplomatskih odnosa izmedju Beograda i Moskve, odnosno imedju Tita i sovjetskih lidera. Onoga trenutka kada se Staljin naljutio na Josipa Broza i kada se pohvalio da je dovoljno da mrdne malim prstom pa da Tita ne bude vise, tada je KGB otvoreno krenuo protiv FNRJ i Udbe, koja je i nastala iz njenog sinjela.

U vreme kada su se Josip Broz Tito i Enver Hodza dogovarali oko stvaranja Balkanske federacije i ujedinjavanja naroda u komunistickim zemljama, u Albaniji i na Kosmetu, balisti, nacionalisti i agenti iz Tirane su nastavljali sa svojim etnickim obracunima. Dvanaestog marta 1945. godine Sigurimi je

organizovala atentat na Miladina Popovica, tadasnjeg sekretara Oblasnog komiteta KPJ za Kosmet. Njega je u pristinskoj kancelariji ubio Haki Taha, agent Sigurimija, kod koga je prilikom hapsenja nadjena albanska zastava na kojoj je pisalo: "Slobodno Kosovo u zajednici sa Albanijom!"

To je bio znak da siptarski nacionalisti u novoj Jugoslaviji nisu napustili svoju ideju o ujedinjenju svih Albanaca. Ali to je bio i znak da se Staljin predomislio i da mu vise nije stalo do Balkanske federacije, koja bi ojacala Tita.

Mir na Kosmetu vladao je jedva godinu dana. Izbijanjem Rezolucije Informbiroa u leto 1948. godine, te zvanicne politicke svadje izmedju Staljina i Tita, zbog koje se Enver Hodza priklonio Moskvi, a okrenuo ledja Beogradu, otpoceo je diverzantsko-spijunski rat Albanije prema Srbiji i Jugoslaviji. Kao vrli sledbenik Staljinovih metoda, posle izbijanja Rezolucije IB, albanski predsednik Enver Hodza se izvukao ispod "Titovog sinjela" i odlucio da sa SSSR-om i tajnom sluzbom KGB realizuje parolu: "Albanstvo je jedina religija Albanaca".

Tada je "briga" za Siptare u Jugoslaviji postala osnovni spoljnopoliticki cilj zvanicne Tirane i put ka stvaranju uslova za redefinisanjem albanskih granica. I ovog puta nasiljem, koje je organizovala i

sprovodila tajna sluzba Sigurimi. A kako je za to Albanija imala saglasnost SSSR, to znaci da je i KGB bio protiv FNRJ.

U doba IB albanski obavestajni centri i pri odeljenjima unutrasnjih poslova prigranicnih srezova prema Jugoslaviji kao sto su Skadar, Peskopeja i Podgrade, izvodili su manje akcije u dubini nase zemlje. Teziste im je bilo da odrzavaju vezu sa postojecom agenturom i da stvore novu, pretezno od svojih gradjana i

(2)

emigranata, kako bi u slucaju potrebe bila spremna za ubacivanje na teritoriju SFRJ. Ta subverzivna aktivnost Albanije prema nasoj zemlji od 1948. godine i Rezolucije IB odvijala se neprekidno.

Albansko spijuniranje Jugoslavije moze da se podeli na cetiri perioda: od donosenja Rezolucije 1948. do juna 1954. godine, kada smo bili izlozeni najgrubljim napadima i najdrskijim metodama rada obavestajnih sluzbi; od juna 1954. do 1961. kada je Albanija prekinula odnose sa istocnoevropskim zemljama i prestala sa ubacivanjem teroristickih grupa ali i dalje intenzivno nastavila obavestajni rad; od 1961. do 1968. kada je Albanija izasla iz Varsavskog pakta i pojacala rad iz svojih diplomatsko-konzularnih predstavnistava u inostranstvu; i od 1968. do danas kada Sigurimi sve vise koristi legalne metode za prikupljanje podataka u SFRJ i SRJ, pojacava svoj rad prema nasim radnicima na privremenom radu u inostranstvu, izaziva pogranicne incidente i direktno ubacuje teroristicke grupe na Kosmet.

U tom prvom periodu Albanija i Sigurimi su intenzivno saradjivali sa KGB i sa svoje teritorije izvodili akcije protiv SFRJ uz pomoc Moskve.

Posle Rezolucije IB, dakle u drugoj polovini 1948. godine, albanska obavestajna sluzba pocela je da ubacuje naoruzane grupe i pojedince u nasu zemlju, sa zadatkom da vrbuju i uspostavljaju obavestajne kontakte sa gradjanima albanske narodnosti na Kosovu. Onima koji su prihvatili saradnju, obecan je visok drustveni polozaj u "novoj drzavi" ako budu pomogli da se srusi poredak u Jugoslaviji i da se njeni delovi pripoje "Velikoj Albaniji". Medjutim, te grupe su u to vreme, akcijama nasih organa, uz pomoc postenih, cestitih i jugoslovenski opredeljenih Albanaca, pohvatane.

Te grupe su pripremane u posebnim obavestajnim centrima i posle toga su ubacivane preko granice, gde su se zadrzavale tri-cetiri dana. Bile su opremljene naoruzanjem i municijom, propagandnim i sanitetskim materijalom, hranom za nekoliko dana, novcem i nasom uniformom, koja ime je omogucila lakse

prebacivanje i kretanje u nasoj zemlji. Mehmet Sehu, tvorac tajne sluzbe Sigurimi i saradnik KGB je licno ucestvovao u pripremi i ubacivanju agenture i grupa u nasu zemlju. Pored njega, angazovane su i druge vodece licnosti Albanije, medju kojima se istice potpredsednik vlade Tuk Jakova, zatim predsednik prezidijuma Narodne skupstine Albanije, kao i general-major Hadzi Lesi, koji je licno vodio mnoge obavestajne kombinacije i akcije.

Prva ilegalna grupa koju su Sigurimi i KGB instalirali na Kosmetu otkrivena je septembra 1949. godine u lipljanskom kraju. Agente je predvodio Skender Kosova, koji je licno zavrbovao dvadeset Siptara iz Lipljana. Njegova grupa je izrasla u organizaciju od 57 clanova. Kosova nije doziveo da se vrati u Albaniju, jer su ga njegovi dousnici Jasar Zecir i Osman Musli ubili i predali Udbi. Iste godine u leto otkrivena je i unistena i tajna grupa "Baskimi Siptare" u Peci i Djakovici, koju je formirao Kostadin Vasiljac, ibeovac i spijun Tirane zajedno sa agentom Dzevadom Morionom.

Objavljivanje Rezolucije Informaciongo biroa, juna 1948. i kasniji tok dogadjaja imali su nesumnjivo presudan uticaj na ozivljavanje i dalju eskalaciju albanskog nacionalizma i iredentizma. U jednoj analizi Sluzbe drzavne bezbednosti SFRJ je napisano:

"Kontrarevolucionarni dogadjaji na Kosovu i aktivnost albanskih nacionalista i iredentista posledica su dugogodisnje kontinuirane neprijateljske delatnosti, priprema i akcione sprege iredentista iz zemlje i inostranstva, a osnovne pravce i ton, pocev od 1948. godine, davala je Enverova Albanija".

Kako tvrdi Antun Miletic, od 1948. do 1956. Albanija je na Kosmet ubacila 650 spijuna tajne sluzbe Sigurimi. U isto vreme Udba i KOS su otkrili dvadeset ilegalnih siptarskih grupa sa hiljadu saradnika, koji su radili za Sigurimi, ali i za KGB, italijanski SIM, britanski MI6 i americku CIA.

Treci masovni talas regrutovanja agenata Sigurimija jugoslovenskih gradjana izvrsen je krajem sezdesetih i pocetkom sedamdesetih u vreme ekonomske migracije Jugoslovena na privremeni rad u drzave Zapadne Evrope, sto se poklapa sa periodom politicke emigracije jednog dela Siptara sa Kosova i Metohije. Procene su SDB SSUP-a iz 1975. da je medju njima je identifikovano, kako pise u izvestaju, preko 100 agenata

(3)

Sigurimija i KGB. Cetrdesetak ih je, medjutim, upucivano na razne akcije u SFRJ. Spijunske poslove u Becu i Istanbulu su pocetkom osamdesetih koordinirali Rakip Hodza, Veip Proti, Mahmut Hodza i Hamdi Varosi, koji je pokrivao" Istanbul. Mnogi od njih su bili na vezi sa KGB.

Najveci broj ruskih spijuna u Jugoslaviji je i regrutovan posle sukoba Tita i Staljina, Beograda i Moskve 1948. godine na liniji IB. Jedan poprilican broj sovjetskih agenata ubacivan je u Jugoslaviju iz susednih bratskih drzava i bio je regrutovan ili u SSSR-u ili u Madjarskoj, Rumuniji, Bugarskoj, Albaniji, pa cak i Italiji. Drugu grupu spijuna KGB cinili su jugoslovenski prebezi, domaci staljinisti koji su emigrirali iz zemlje, ali ih je potom Moskva ilegalno vracala natrag da politicki i obavestajno deluju.

Jedna takva grupa Jugoslovena je, na primer, krenula u Albaniju. Podaci SDB kazu da je to bila poveca grupa od oko 2.500 drzavljana, uglavnom albanske narodnosti, iz koje je, do sredine sedamdesetih, regrutovano 270 spijuna, koji su pored Tirane radili i za Moskvu. Njihove vodje i instruktori su bili pukovnik Skender Backo, Salih Satri, Imer Mekuli, Dzebadin Djuro, Saban Braha, Mustafa Beci, bivsi oficir SDB i Osman Citaku, direktor Zavoda za socijalno osiguranje iz Titove Mitrovice.

Drugu grupu spijuna Moskve predvodio je Mileta Petrovic, koji se u Tirani upoznao sa dvojicom generala Albanske sluzbe bezbednosti i predstavio im "privremeno rukovodstvo" tzv. nove KPJ i njene ciljeve. Ova grupa, u kojoj su bili i generali Dapcevic i Kalafatic, bila je primljena od strane albanskih vlasti.

Omoguceno joj je delovanje na propagandno subverzivnom planu. Zvanicno je u Tirani prihvaceno jedno pismo koje je preko Albanske partije rada poslato svim komunistickim partijama u istocnoevropskim zemljama.

Predlozeno im je i da napisu antijugoslovenski pamflet o Golom otoku, na cemu su angazovani svi pripadnici grupe. Napisali su jedan materijal pod naslovom "U zatvorima i koncentracionim logorima Jugoslavije", koji je u nastavcima objavljivan u listu "Zeri i Populit". Ova brosura je zatim prevedena i na ruski jezik i preko diplomatsko konzularnih predstavnistava Albanije u istocnoevropskim zemljama rasturana.

Grupa ibeovaca u Albaniji, u vreme boravka od 1958. do 1960. godine, u vise navrata zajedno sa

odredjenim partijskim telima i rukovodiocima APR radila na organizacionom povezivanju i intenziviranju antijugoslovenske delatnosti. Pokusavala je da uspostavi i slicne veze u SSSR-u, gde je trazila da u svojstvu "delegacije" prisustvuje 21. kongresu KPSS. Medjutim, dozvolu za obrazovanje organizacija nisu dobili, vec samo uveravanje da ce se njihovi zahtevi i problemi kasnije resavati u "povoljnijem trenutku". Sredinom 1960. godine emigrantima iz Albanije dozvoljen je ulazak u SSSR, posle cega su u dve grupe prebaceni u Odesu.

U SSSR-u je rukovodeca grupa emigranata sastavila jedno pismo u kome je navela razloge dolaska, tj. povezivanja sa ranijom strukturom informbirovske emigracije i da uz pomoc KP socijalistickih zemalja odrzi "kongres" i "obnavljanje nove KPJ". Duze vreme ibeovci, osim "razumevanja" za njihove probleme nisu imali i direktnu pomoc u antijugoslovenskoj neprijateljskoj delatnosti, pre donosenja Deklaracije moskovskog savetovanja 81 komunisticke i radnicke partije u kojoj je proklamovana borba protiv "jugoslovenskog revizionizma". Emigracija je pozdravila donosenje teksta Deklaracije i uputila pismo ucesnicima savetovanja, na kraju koga su od centralnih komiteta KP istocnoevropskih zemalja trazili da im se omoguci i pomogne u svrgavanju legalnih organa u SFRJ.

Ova grupacija je potom sacinila i posebno pismo i isto uputila svim IB emigrantima, u kome su izlozili svoju dotadasnju aktivnost i sebe predstavili "privremenim rukovodstvom", apelujuci na ostale da im se pridruze radi omasovljenja clanstva i odrzavanja "kongresa". Pismo je upuceno svim emigrantima u istocnoevropskim zemljama, a pozivom da se izjasne u borbi protiv "jugoslovenskog revizionizma".

(4)

Kasnih sedamdesetih godina kada se Tirana pomirila sa istocnim blokom, prvo sa Kinezima, a potom i sa Sovjetima, obnovljena je i saradnja dve tajne sluzbe Sigurimi i KGB.

Na Univerzitetu u Tirani 1971. godine, uz pomoc KGB, na primer, formiran je obavestajni punkt u okviru Odeljenja za veze sa inostranstvom, zaduzen za usmeravanje i koordinaciju rada prema nasoj zemlji preko univerziteta i drugih albanskih naucnih i kulturnih institucija. U njega su ukljucene i neke istaknutije rukovodece licnosti i profesori univerziteta Bujar Hodza, Kraja Osman, Androkli Kostolari, Simon Cirici, kao diplomata proteran iz Turske zbog spijunaze i Nduo Simoni. Samo lica iz ovog punkta i "profesori" vezani za njega mogli su slobodno da dolaze u Jugoslaviju, odnosno primaju profesore, naucne i kulturne radnike iz nase zemlje. Ovaj punkt je takodje vrsio pripreme njihovih profesora koji su drzali predavanja na fakultetima u Pristini. U nekim primerima ove pripreme su trajale i do 10 dana.

Profesori iz Albanije su koristili za uspostavljanje brojnih kontakata sa nasim gradjanima albanske narodnosti iz svih drustvenih struktura, medju kojima i sa znatnim brojem neprijateljski eksponiranih lica, bilo da su bili bivsi politicki osudjenici ili agenti ALOS-a, nacionalisti i iredentisti, kao i sa povratnicima i emigrantima iz Albanije, u obradi SDB. U tome su se narocito isticali: Bujar Hodza, Androkli Kostolari, akademik, direktor Instituta za jezik i knjizevnost i clan CK PRA, Ljuan Omari, dekan Fakulteta pravno-politickih nauka i sekretar Akademije nauka, sestric Envera Hodze, Stefanac Polo, direktor Instituta za istoriju, clan CK PRA, Aleks Buda, predsednik Akademije nauka, Notrici Plasari, direktor Partijske skole pri CK PR, Alfred Uci, direktor Instituta za folklor, Zejnulah Balanca, profesor Fakulteta pravno-politickih nauka, Cabeja Ekrem, profesor albanologije, uziva neograniceno poverenje albanskih vlasti iako je bio zamenik ministra u Zoguovoj monarhistickoj vladi. Ucestvovao je na svim medjunarodnim skupovima albanologa. Pa Redzep Ismail, profesor u Pristini, koji je bio Ekremova bliska veza. I Osman Kraja, prodekan, clan obavestajnog punkta na Univerzitetu, koji je imao brojne veze na Univerzitetu u Pristini i drugim naucnim institucijama od Ali Hadri, Mark Krasnicia, Vehaba Sita do Ramiza Kelmendija. Sluzba drzavne bezbednosti je utvrdila neposredne organizatore i nosioce aktivnosti organizacije "Grupa marksista-lenjinista Kosova", koji su imali jake veze sa Rusima i KGB. I pokazalo se da SDB Kosmeta sedamdesetih godina nije obavestavala SDB SSUP i SDB SR Srbije o ovim licima, iako su Metus Krasnici, Enver Talji i Ali Aliju i ranije bili optuzivani za iredentizam i spijunazu. Metus Krasnici, koji je 1959. osudjen kao organizator ilegalne grupe na 18 godina zatvora i Enver Talji su sedamdesetih, na primer, pred vise proverenih ljudi SDB izjavljivali da "na Kosmetu deluje ilegalna organizacija", da su njih dvojica ranije razlike u gledanjima na borbu za ujedinjenje Kosova sa Albanijom, otklonili "jer to zahtevaju interesi albanskog naroda" i u odvojenim razgovorima sa dousnicima SDB isticali da za svoju aktivnost dobijaju direktive iz jednog centra. Metus Krasnici je 1979. u razgovoru sa grupom iredentista - Fehmija Bajrami, Osman Begzad i Ethem Bajrami - koji su pusteni iz zatvora, nakon sto im je dao direktive za rad, izmedju ostalog, izjavio:

- Posle Tita u Jugoslaviji ce doci do rasula i zbog toga moramo biti pripremljeni da bi tu guzvu iskoristili, da Kosmet najprije dobije status republike u okviru Jugoslavije, a posle da se trazi odvajanje i prikljucenje Albaniji.

U SDB Jugoslavije je, medjutim, bilo indicija da su u formiranju levicarkih iredentistickih organizacija kako na Kosmetu, tako i u drzavama Evrope, gde su siptarski gastarbajteri bili brojni, ucestvovali i agenti sovjetske tajne sluzbe KGB. Na celu jednog ovakvog ovog drustva "Crveni front Kosmeta", na primer, nalazio se Jean Klog, belgijski drzavljanin i Djerdj Prifti, emigrant iz Albanije i poznati agent KGB. Uz njih preko 70 amigranata iz nase zemlje i radnika na radu u Belgiji, bili su aktivisti ovog drustva. U antijugoslovenskoj delatnosti isticali su se Semsedin Spahija, Valdet Kuci, Iljaz Cingu, Avni Dzara i posebno Enver Hadri. Sa Hadrijem su radili i Akif Gubetini, iz okoline Pristine, koji je pre 20 godina

(5)

emigrirao u CSSR i Mustafa Pacarda, majstor za kopiranje materijala. On je uvelicavao i umnozavao fotografiju Adema Demacija sa tekstom "Sloboda za Adema Demacija". Svi ovi materijali su distribuirani i nekim belgijskim institucijama i stampi.

Albansko rukovodstvo u sprezi sa rukovodiocima novoformiranih "maoisticko-lenjinistickih" partija i grupa u nekim zapadnoevropskim zemljama, najavljivali su 1973. i 1974. godine formiranje i legalizovanje "Marksisticko- lenjinisticke partije Jugoslavije" na Zapadu. Franc Strobl, sef ovih lenjinista u Austriji i urednik glasila ove partije "Rote Fahne" ili "Crvena zastava", koji se od 1968. godine pojavljivao u drustvu albanskih obavestajaca iz ambasade u Becu, je aprila 1973. godine odlucio da ide na formiranje

"Marksisticko-lenjinisticke partije Jugoslavije" sa sedistem u Austriji. Za to je agitovao i kod Siptara, nasih radnika u Austriji, Svajcarskoj i SR Nemackoj. Najavljivao je cak i pripreme, do marta 1974. godine, za "Osnivacku skupstinu" u cilju konstituisanja partije koja bi delovala na platformi borbe protiv

"revizionisticke" politike SKJ i na rusenju samoupravnog socijalistickog sistema.

Medjutim, u periodu od 1974. do sukoba Kina - Albanija 1978. godine, iz SR Nemacke u nasu zemlju su ubacivani, putem poste ili na druge nacine, razni antijugoslovenski pamfleti izrazito staljinisticke i

informbirovske sadrzine sa pozivom na rusenje ustavnog poretka SFRJ. Kao autor i potpisnik ovih pamfleta oglasavala se "Jugoslovenska Komunisticka partija 1948/78. - predstavnistvo za SR Nemacku". U njima se reagovalo na sve znacajnije dogadjaje u nasoj zemlji i spoljno-politicke akcije Jugoslavije u pokretu nesvrstanih, Ujedinjenim nacijama i drugim medjunarodnim organizacijama i telima. Najvise ovih materijala pristizalo je sa podrucja Stutgarta, Diseldorfa, Bremena i Hamburga - gradova u kojima kasnije imamo pojavu proalbanskih grupa medju nasim radnicima na radu u SR Nemackoj, a koje su nastale pod direktnim uticajem Sigurimija.

Prilikom ponovnog susreta sa agentima iz Jugoslavije, tek oktobra 1979. godine, Franc Srobl je priznao da je doslo je do rascepa u maoistickom pokretu. Tada je insistirao je na stvaranju "zdravih jezgara" albanskih "marksisticko-lenjinistickih" grupa po sistemu "ilegalnih trojki" i zahtevao je da se one stvaraju kako u inostranstvu tako i na teritoriji Jugoslavije.

Program novih staljinista izneo je u svom hvalisanju zemljaku Siptaru jednom prilikom Cakaj Hajriza, iz sela Trstenik kod Glogovca, gastarbajter u Hagenu, Nemacka, inace povratnik iz Albanije:

"Odgovoran sam clan organizacije i cesto obilazim celije u Belgiji, Austriji i Frankfurtu, gde se nalazi predstavnik ove organizacije, cije ime ti jos ne zelim pominjati. Ciljevi ove organizacije su da ujedini Kosovo i Albaniju. Organizacija ima zadatak da pronalazi i ukljucuje u svoje redove ljude sa

komunistickim idejama, kako bi nas buduci pokret imao sto doslednije ljude. Rad organizacije, mada to drugi clanovi ne znaju, pomazu albanske ambasade u zapadnim zemljama i CSSR. Obecali su da ce nas u datom momentu podrzati i naoruzati. Zadatak svakog clana je da po povratku u zemlju stvara sto vise baza, drugova i prijatelja na onim mestima gde se mogu vrsiti razne sabotaze, obustave rada, kvarovi. Sve sa ciljem da se kod radnika izazove strah i nesigurnost prema sadasnjem sistemu u Jugoslaviji. Organizacija u svojim redovima ima clanove iz svih struktura, a najvise iz redova nasih radnika na privremenom radu. Ako se neko od clanova organizacije prijavi i dekonspirise druge organima u zemlji, odmah sledi mera

likvidacije njega ili clana porodice. Mi smo zatvoreni i nepoverljivi prema drugim licima tako da za prijem neke osobe u clanstvo nase organizacije zna samo onaj ko vrsi uclanjivanje i on odgovara na vernost novoprimljenog clana...".

I proalbanske marksisticko-lenjinisticke grupe na Zapadu imale su svoje organizacije, koje su kopirale politicki sistem Albanije. U toku 1976. godine, uz pomoc "marksista-lenjinista" u Francuskoj, stampan je prvi materijal sa pozivom za osnivanje "Partije rada Kosova". Operativci SDB Jugoslavije tvrde da su prve ovakve grupe "marksista-lenjinista" sastavljene od nasih gradjana albanske narodnosti na radu u

inostranstvu formirane u Nemackoj pod direktnim uticajem albanske ambasade u Becu i stutgartske sekcije KP Nemacke, takodje marksisti-lenjinisti.

(6)

student. A od 1977. godine na radu u Bohumu, SR Nemacka. On je pocetkom 1979. godine osnovao svoju grupu pod nazivom "Fronti i kuq" ili "Crveni front" radi sirenja nacionalisticke i iredentisticke delatnosti prema nasim gradjanima albanske narodnosti na radu u inostranstvu. Pre toga, u toku 1978. godine, Kelmendi je izdao "Radnicki list" na devet kucanih stranica sa parolom u zaglavlju "Proleteri svih zemalja i ugnjeteni narodi, ujedinite se" i brosuru dzepnog formata na 37 kucanih stranica pod naslovom:

"Revolucija je neizbezni put za izvojevanje slobode". Aprila 1979. godine pojavio se i prvi broj lista "Baskimi" ili "Jedinstvo", glasila ove grupe.

Druga grupa novih lenjinista pod nazivom "Zeri i Kosovos" tj. "Glas Kosova", formirana je 29. septembra 1979. godine u Stutgartu. Organizatori osnivackog skupa na kome je prisustvovalo oko 50 nasih gradjana, bili su Riza Salihu, rodjen 1952. godine u selu Musutistu, SO Suva Reka, radnik-armirac i Hisen Gegalj, rodjen 1950. godine, u selu Grazde, SO Suva Reka, radnik, tada obojica na radu u ovom gradu. Ovaj drugi je je 1981. godine uhapsen u SFRJ i osudjen na 13 godina strogog zatvora. Grupa u Stutgartu je prva izradila svoj program "Pravila o radu", zatim "Upitnik za prijem u clanstvo" i "Registar simpatizera". Svi ovi materijali rasturani su i medju clanovima ilegalne iredentisticke grupe koja je delovala na podrucju Urosevca i Prizrena. Prvu akciju ispisivanja neprijateljskih parola grupa je izvela 14. i 15. septembra 1979. godine na zidovima kluba - Doma jugoslovenskih radnika u Stutgartu.

Pripadnici grupe u Stutgartu su se posebno angazovali na pridobijanju novih clanova medju nasim gradjanima u SR Nemackoj. Neke od njih su slali u zemlju u cilju rasturanja antijugoslovenskih pamfleta i izvodjenja drugih akcija. Tako je Rifat Jupoli, rodom iz Podujeva je po nalogu Rize Salihua, jednog od rukovodilaca stutgartske grupe, uneo u svojim kolima u zemlju 120 primeraka pamfleta ove grupe i 2. septembra 1979. godine rasturio u Podujevu i tri okolna sela. Preko Hisena Gegaja grupa je uspela da stvori odredjene pozicije na podrucju Suve Reke i Prizrena, gde su im saradnici bili Rahmona Lugadzi i Ruzdi Samarati, koji su po njegovom nalogu izvodili akcije pisanja parola i zapalili simsir sa natpisom "Tito" u parku bolnice. U nekim od akcija ucestvovao je i Hisen Gegaj. Svi su bili naoruzani i bili spremni da upotrebe oruzje u slucaju da budu sprecavani u izvodjenju akcija. Prilikom hapsenja Hisena Gegaja u pistolju koji je kod njega pronadjen nalazio se metak u cevi.

Glavni saradnik Moskve i KGB sa Kosmeta sezdesetih godina bio je Adem Demaci, tada mladi student u Beogradu, otvoreni nacionalista, koji nije krio svoj politicki angazman. On je zavrbovan uz obecanje da ce ga Moskva podrzati, kada dodje vreme, da postane predsednik autonomnog Kosmeta.

Adem Demaci, vanredni student prava i poznati pisac nacionalistickih i iredentistickih tekstova, okupio je oko sebe 1958. manju grupu Albanaca - knjizevnika, koja bi radila na okupljanju mlade albanske

inteligencije na platformi borbe za prikljucenje Kosova Albaniji. Dogovorili su se da pristupe stvaranju ilegalne organizacije koja bi, u prvoj fazi, radila na sprecavanju iseljavanja Albanaca u Tursku, zatim na "budjenju" nacionalne svesti i patriotizma prema Albaniji. A kasnije bi se islo i na akcije individualnog terora i atentata na pojedine rukovodece licnosti na Kosovu. Demaci je za nepunu godinu dana formirao "opstinske komitete" u Pristini, Djakovici, Peci i Titovoj Mitrovici, zatim dva "aktiva" u Gnjilanu i Djakovici. Prvom su dali ime "Alija Ulcinaku" - ime poznatog albanskog partizana na Kosovu, a drugom "Haki Taka" - ime ubice Miladina Popovica. Imali su i "udarne grupe" od 3-5 clanova u nekoliko sela oko Pristine.

Organizacija je imala svoj "program" i "statut" u kojima se na prvo mesto istice "borba za obezbedjenje prava na samoopredeljenje do ocepljenja teritorija nastanjenih Albancima i njihovo ujedinje sa majkom Albanijom", da ce pokret u borbi za realizaciju ovog cilja upotrebiti sva sredstva, pocev od propagande na "budjenju" nacionalne svesti, posebno kod inteligencije i omladine i razvijanja osecanja o ptorebi borbe da se Kosovo i drugi delovi nase zemlje gde zive Albanci ujedine sa Albanijom, do izvodjenja akcija - pisanje i rasturanje propagandnih materijala, izvodjenje demonstracija i opsteg narodnog ustanka, uz pomoc Albanije.

(7)

Adem Demaci je preduzimao niz mera u cilju povezivanja sa Albanijom i dobijanja pomoci odnosno instrukcija za rad. Deo clana organizacije slao je ilegalno u Albaniju i Rusiju, a po jednog u albanske ambasade u Ankari i Beogradu.

Ovo je bila prva iredentisticka organizacija na Kosovu koja je i u svojim programskim dokumentima primarnu ulogu dodelila mladoj albanskoj inteligenciji. Sve organizacije i grupe koje su kasnije nastale, bez obzira na razlicitosti organizacionih formi - "celije", "trojke", "desetke", "komiteti", "udarne grupe", "aktivi" - kao i odredjene nijanse u programskim orijentacijama, baziraju manje ili vise na programskoj platformi ove Demacijeve organizacije.

Prilikom rasturanja ove agenture KGB i organizacije Adema Demacija, Sluzba drzavne bezbednosti SSUP Jugoslavije uhvatila je 86 lica, krivicno je gonjeno i osudjeno 46, a prekrsajno 40. Pored toga, utvrdjeno je da je u radu ove organizacije ucestvovalo ili znalo za njeno postojanje jos oko 300 lica, medju kojima i 35 clanova Saveza komunista. Adem Demaci osudjen 1959. na pet godina strogog zatvora. Kaznu je izdrzavao u Sremskoj Mitrovici zajedno sa Milovanom Djilasom. Izdrzao je tri godine.

Demaci je rodjen 1936. godine. Jos tokom studija u Beogradu poceo je da pokazuje svoju otvorenu netrepljivost prema Srbima i Srbiji. Na predavanjima je jos 1956. godine izricito zahtevao od profesora i studenata da o njemu govore kao o Albancu, a ne kao o Siptaru. Bio je to pocetak njegove politicke teorije o ugrozenosti Albanaca u Srbiji i njihovoj potrebi da se bore za vlastitu drzavu unutar Jugoslavije. Kada se vratio u Pristinu, kao novinar i urednik "Rilindije" stampao je ove svoje nacionalisticke stavove. Uhapsen je prvi put 19. novembra 1958. godine, jer je jos tada govorio da na Balkanu nece biti mira dok se Kosovo ne otcepi od Jugoslavije.

Cim se nasao na slobodi 1961. godine Adem Demaci je formirao ilegalnu iredentisticku organizaciju sa cak tri stotine clanova. Mnogi od njih su bili komunisti kao i on, pa su se ideoloski napajali delima Lenjina, Staljina, Mao Ce Tunga i Envera Hodze. Materijalima ih je snabdevao KGB preko Sofije, a ponekad i preko Tirane. Generalni politicki cilj im je bio odvajanje Kosova i Metohije od SFRJ i pripajanje Albaniji. Zato je ova organizacija i dobila naziv "Revolucionarni pokret za ujedinjenje Albanaca". Organizacija je formirana 1963. sa sedistem u Pristini, a raskrinkana 1964. godine.

Adem Demaci je uhapsen drugi put pocetkom juna 1964. godine i posle priznanja da je vodja tajne

iredentisticke organizacije je osudjen na petnaest godina raobije. Njegovi najblizi saradnici Ramadan Salja, Redzep Elmazi, Zecir Gervala i Hilmi Rakovica dobili su po dvanaest godina zatvora. Ovog puta kaznu je Demaci izdrzavao u Nisu i Pozarevcu.

Adem Demaci se tako pojavljuje kao idejni vodja i organizator dveju ilegalnih iredentistickih organizacija. "Revolucionarni pokret za ujedinjenje Albanaca" je postojao od 1963. do 1964. godine, a "Pokret za nacionalno oslobodjenje Kosova" od 1974. do 1975. godine. Kao rukovodilac ovih organizacija Demaci je osudjen na 15 godina strogog zatvora. Zbog drzanja na prvom sudjenju 1959. jer je u toku sudjena isticao je da se ne oseca krivim za svoj rad i "jer ce Kosovo kad-tad biti prikljuceno Albaniji", Demaci je postao idol albanskih nacionalista i iredentista u zemlji i inostranstvu i proglasen za "nacionalnog heroja". Njegove fotografije se rasturane kako u zemlji, tako i u redovima albanske emigracije i nasih gradjana na privremenom radu na Zapadu.

U programu "Pokreta za nacionalno oslobodjenje Kosova" u vezi Adema Demacija, izmedju ostalog, stoji: "Dovoljno je da podsetimo nas primer naseg velikog revolucionara Adema Demacija koji je citav svoj zivot proveo po jugoslovenskim koncentracionim logorima napacen kao jedan pravi promotej i nikada

pokoleban, pa da vidimo kakvu snagu daje proleteru oslanjanje na Partiju radi Albanije".

Nekoliko meseci posle hapsenja Adema Demacija, organizatora i jednog broja aktivista "Revolucionarnog pokreta za ujedinjenje Albanaca", koje je izvrseno juna i jula 1964. godine, gotovo na citavoj teritoriji SAP Kosova otkrivene su nove ilegalne grupe i organizacije sastavljene pretezno od ucenika visih razreda

(8)

srednjih skola, studenata, prosvetnih radnika i drugih intelektualaca, kao i neotkriveni ostaci ovog

"pokreta". Samo u toku 1965. godine otkriveno je 11 grupa i organizacija u kojima je identifikovano preko 120 aktivnih clanova.

Jos dok je bio u zatvoru Adem Demaci je postao simbol albanskih nacionalista. Vodje siptarskih studentskih demonstracija iz 1968. godine, a i organizatori iredetistickih akcija na univerzitetu 1974. u Pristini, bile su u tajnoj vezi sa Demacijem. Njegovo ime je bilo propusnica za Tiranu, a preko nje za Pariz i Moskvu. Novi Demacijevi saradnici u Pristini bili su Kadri Osmani, Adem Rukici i Skender Kastrati. Svi su zajedno uhapseni pocetkom septembra 1975. godine. Sudjeno im je zbog neprijateljskog organizovanja radi ugrozavanja SFRJ. Adem Demaci je treci put osudjen na petnaest godina zatvora.

Sledeci primer Demacija KGB je inicirao formiranje slicnih nacionalistickih grupa komunisticke orijentacije. Na terenu bivseg Peckog sreza, otkrivena je 1958. grupa Sali Rustema bivseg sekretara Opstinskog komiteta u Beranima koji je 1956. omogucio ratnom zlocincu Neziru Demusu da pobegne u Albaniju. Grupu su sacinjavali uglavnom bivsi rukovodioci partije i iz rata Rustem Salja, poverenik sreskog narodnog odbora; Zenun Duljdulj, predsednik opstinskog narodnog odbora za Berane; Ibis Sulja, iz

Celopeka, predsednik opstine; Adzi Gasi, bivsi predsednik opstine u Beranima; Taf Gasi, sekretar OO SKJ u selu Lesane; Saban Dasi, jedan od poznatih licnosti iz starih neprijateljskih struktura. Programska orijentacija grupe im je bila sirenje propagande na liniji borbe za prikljucenje Albaniji, u prvoj fazi, a kasnije bi presli na konkurentne akcije u sprezi sas Albanijom.

U Vitini je 1960. otkrivena grupa koju su formirali Amir Gasi, sudija Sreskog suda i Ferizi Iljman, sluzbenik. Grupa je delovala po sistemu "trojki", a svaka trojka je imala svoju sifru. Na planu omasovljavanja grupe, Amir Gasi je obavio razgovore sa 22 sluzbenika, 19 ucitelja, 9 emigranata iz Albanije i 6 zemljoradnika, od kojih je 10 znalo za postojanje, iako je medju njima bilo 12 clanova SKJ. Ilegalna organizacija "Antirevizionisticki komitet za oslobodjenje Kosova i Metohije" sa sedistem u Pristini i ograncima u Djakovici, Peci, Titovoj Mitrovici, Gnjilanu, Urosevcu i nekim selima oko Pristine formirana je 1959. godine a otkrivena 1960. Glavni organizatori su bili Halimi Kadrija, kustos muzeja, bivsi asistent Filozofskog fakulteta u Beogradu; Halimi Ramadan, bibliotekar - idejni inspirator koji je delovao po instrukcijama iz Albanije i Ali Alija, ekonomista - bivis informbirovci sa stanom u Pristini. Oni su zeleli da izvrse objedinjavnaje svih iredentistickih grupa na platformi borbe za prikljucenje Albaniji i izvodjenje raznih akcija ukljucujuci i demonstracije.

Adem Demaci je za vreme izdrzavanja kazne zatvora u KPD Pozarevac neprijateljski delovao. Bio je u kontaktima i usmeravao aktivnost i ponasanje jednog broja osudjenih organizatora demonstracija 1968. kao i clanova njegove organizacije iz 1964. godine. Prilikom pustanja na slobodu Seljatin Novosela i Bajram Hetema zatvoreni Demaci je insistirao da se povezu sa organizatorima demonstracija koji su na slobodi i da nastave sa neprijateljskom delatnoscu, "kako se ne bi izgubio kontinuitet u radu".

Prema zamisljenoj koncepciji organizacija je trebala da deluje po teritorijalnom principu, a osnovni oblik organizovanja da bude po sistemu trojki, sa osnovnim zadatkom "prodiranja u sve drustvene strukture radi omasovljavanja "pokreta" i "idejno-politickog" uzdizanja masa na platformi "marksizma-lenjinizma" sa pozicija Partije rada Albanije, kako bi se u odredjenoj "kriznoj" situaciji u zemlji uspesno mogao podici opstenarodni ustanak, izdejstvovati otcepljenje Kosova i njegovo ujedinjenje sa Albanijom.

Demaci nije bio samo ideolog i vodja, on je bio zarazan primer, koji su drugi sledili, jer su smatrali da je pronadjen nacin kako Siptari da doskoce Srbima.

Kroz istragu koja je vodjena nad pripadnicima organizacije "Revolucionarni pokret za ujedinjenje Albanaca" Barjaktari Dibran, Zecir Grvala i Mehmeti Enver, doslo se u SDB do podataka da se Miftari Hisen 1964. nalazio na celu jedne grupe Adema Demacija. Na celu ove organizacije nalazio se "komitet" koji je objedinjavao celokupan rad preko grupe koje su formirane kao radna tela i to grupa za nabavku oruzja; grupa za sredjivanje evidencija izdajnika; operativna grupa; kontraobavestajna grupa i grupa

(9)

ubacena u redove SDB i JNA. Prema saznanjima operativaca SDB ova organizacija je bila povezana sa albanskom ambasadom u Beogradu i imala je tri radio-stanice za odrzavanje veze sa Albanijom. I pored toga sto je Udba na Kosmetu pretrpela velike kadrovske promene i cistke, nova SDB je, ipak, uspevala da nastavi svoju bitku protiv albanske iredente. U drugoj polovini 1966. godine, razbijena je, na primer, grupa sastavljena pretezno od mladjih prosvetnih radnika zaposlenih po osmogodisnjim skolama na teritorijama Pristine, Vucitrna i Glogovca. Ova grupa je prakticno od 1966. godine radila na obnavljanju organizacije "Revolucionarni pokret za ujedinjenje Albanaca". Vremenom su u svoje redove primili i jedan broj prosvetnih radnika - penzionera kao i nekoliko radnika iz Kombinata u Obilicu i rudnika "Kosovo", uglavnom poznatih jatackih ili rodbinskih veza emigranata - agenat akoje je ALOS ubacivala u nasu zemlju, a preko kojih bi se mogli laise povezati sa Albanijom.

Od ukupno 75 lica - clanova i simpatizera grupe koja su prolazila kroz materijale obrade, 68 ih je bilo ispod 30, a samo sedmoro izmedju 45 i 55 godina starosti. Kao ekstremisti i aktivisti posebno su se isticali ucitelji Adem Istref, Rahman Jasari i Curila Ethem, kao i Prenic Tafilj, koji je kao jatak Azisa Zelivode bio osudjen na 17 godina strogog zatvora. U ovoj grupu su bile ukljucene i dve uciteljice Djemailja Demaci, supruga Adema Demacija iz Pristine i Nurija Hakaj, iz Titove Mitrovice, koja je 1965. trebala biti kaznjena zbog sovinistickih i iredentistickih istupa, ali do toga nije doslo jer su je zastitile njene kolege iz grupe, sto ukazuje na njihov uticaj.

Velike nevolje jugoslovenskoj tajnoj policiji stvarao je i "Pokret za nacionalno oslobodjenje "Kosova". Ova organizacija je nastala krajem 1974. godine od vise ilegalnih grupa koje do tada nisu bile cvrsce

medjusobno povezane. I to na predlog Adema Demacija koji je te godine, pusten iz zatvora. Neposredni organizatori bili su Skender Kastrati, Hasan Drmaku, Osman Dumosi, Seljatin Novosela, Adem Rukici, Iljaz Pireva, lica koja su se posebno eksponirala u studentskim demonstracijama 1968. u Pristini i Podujevu, a zatim i neki neotkriveni clanovi "Revolucionarnog pokreta za ujedinjenje Albanaca", kao i jedan broj osudjenih clanova ove organizacije koji su, do 1974. godine, pusteni iz zatvora medju kojima i Adem Demaci koga su odmah prihvatili kao "lidera" organizacije.

Presecanje neprijateljske delatnosti pripadnika ove organizacije, izvrseno je 1975. godine. Merama Sluzbe drzavne bezbednosti zahvacena su 93 lica, od cega je 36 osudjeno na kazne strogog zatvora od 1-15 godina. Medju njima je bilo najvise prosvetnih radnika, i osam clanova SKJ. Medju osudjenima bilo je i petoro povratnika iz Albanije, od kojih su Isa Kastrati, Redzep Maljaj, Samit Drmaku i Hilmi Ramadani, bili povezani sa konzulima iz albanske ambasade u Beogradu. A preko Osmani Bezgada, brata osudjenog Kadri Osmanija i Arifi Miljazima bili su u vezi i sa albanskim diplomatama u Becu.

Enver Talji i Zejnel Kelmendi, lideri ove organizacije, izjavili su marta 1976. da je njihova organizacija povezana sa albanskom vladom od koje, posredstvom albanske ambasade u Becu, primaju propagandne materijale i direktive za rad.

Svoje sledbenike Demaci je imao i u Makedoniji. Prva "Komunisticka marksisticko-lenjinisticka organizacija" u SFRJ formirana je 1976. u Kumanovu. Njen osnivac je bio Seljani Jahia Muharem, diplomirani pravnik u Opstinskom javnom pravobranilastvu u Kumanovu. Kad je uhapsen 1979. u stanu je cuvao slike Envera Hodze i mapu velike Albanije. Redovno je slusao emisije Radio-Tirane. Organizacija je imala oko 20 clanova, pretezno intelektualaca iz prosvete sa podrucja Makedonije i Kosmeta. Prilikom prijema svaki clan je polagao zakletvu o vernosti organizaciji. Na sastancima koji su odrzavani u stanu Seljanija, glorifikovan je albanski drustveno- politicki sistem. Pisane propagandne materijale su nabavljali, takodje, iz Albanije.

Osnovna orijentacija bila priprema borbe za "oslobodjenje Kosova" i njegovo prikljucenje Albaniji. Sakupljali su novac za kupovinu oruzja u inostranstvu, pisace masine, sapilografe i hartije za pisanje i umnozavanje letaka- pamfleta i drugih materijala. Isak Bediu, clan organizacije odrzavao je vezu sa Ademom Demacijem u zatvoru, koji im je davao sugestije i instrukcije za rad.

(10)

O samom Demaciju prvi policajac Srbije, ministar Radmilo Bogdanovic je jednom prilikom rekao: - Najopasniji nacionalista na Kosovu je Adem Demaci. On se pedeset godina bori za slobodno siptarsko Kosovo, zbog toga je robijao 27 godina. On je uporan i to treba respektovati. Ibrahim Rugova nije toliko opasan, jer i on je kao Azem Vlasi, zagovornik ideje o autonomnom Kosovu, naslonjenom na Jugoslaviju. Kako bi Albanci mogli da drze pod svojom kontrolom nasu teritoriju, nasu vlast i nase pare. Oni hoce da im mi finansiramo drzavu, mada svi znamo da Albanci na Kosovu okrecu mesecno najmanje dve milijarde maraka kroz sivu ekonomiju.

Preko profesora Mihajla Mihajlova, kog je upoznao u zatvoru, Adem Demaci je uspeo da za svoju sudbinu nacionaliste, iredentiste, ali i disidenta, kako se predstavljao, pridobije simpatije zapadnih medija i politicara. Na taj nacin je preko radio "Slobodna Evrope" pokusao da prvi internacionalizuje svoju antisrpsku delatnost i albansko pitanja u Jugoslaviji. Kao disident i nacionalista Adem Demaci je u Norveskoj predlozen za Nobelovu nagradu. Sam je, medjutim, znao da Evropa nije iskrena prema Albancima:

- Evropa od Albanaca ocekuje da oni sami ucine za sebe sto vise mogu, i da od Evrope ocekuju sto manje, jer pred njom ne stoji samo nas problem. Evropa nas je uvek podrzavala i podrzavace nas, ali to ne znaci da ce ona uraditi sve za nas i bez nas.

Takav Adem Demaci bio je idol novih albanskih separatista koji su formirali sirom Kosova stotinak tajnih marksisticko-lenjinistickih grupa i organizacija. Mnoge od njih su politicko nasilje koristile kao osnovu svog delovanja, sto se i pokazalo prilikom siptarskih nereda tokom osamdesetih godina.

Kako se za slucaj Demaci zainteresovala i slovenacko-hrvatska koalicija, to je Republicki sekretarijat za pravosudje Hrvatske po odluci Predsednistva SFRJ drugog aprila 1990. godine pomilovalo i odmah ovog Albanca pustilo iz kaznionice u Slavonskog Pozegi na slobodu. Po savetu prijatelja iz inostranstva, Adem Demaci kao "borac za albansko nacionalno ujedinjenje" prihvatio se funkcije humanitarca. Umesto da je preuzeo vodjstvo albanskog nacionalistickog pokreta, Demaci se pocetkom devedesetih zadovoljio pozicijom predsednika Saveza za odbranu ljudskih prava i sloboda.

Adem Demaci je tada mislio da su nove albanske stranke dovoljno snazne da mogu da samostalno vode politicku bitku sa Srbijom i Jugoslavijom. Nije zeleo da, dok ne vidi gde mu je mesto, svojim prisustvom izaziva nejedinstvo unutar separatistickog pokreta.

Devedesetih godina Adem Demaci, koji kao marksista zagovarao radikalnu liniju odnosa prema Srbiji i Srbima, imao je sve vise pristalica na Kosovu i Metohiji. A i rukovodstvo Albanije sve otvorenije se stavlja na stranu Adema Demacija. On i Bujar Bukosi su tada dr Ibrahima Rugovu direktno okrivili za monopol u vodjenju nacionalne siptarske politike.

I Hidajet Hiseni, vodja desnog krila Demokratskog saveza Kosova i Adem Demaci, kao predsednik Parlamentarne partije Kosova osudili su kao izdaju i kapitulaciju pristanak dr Ibrahima Rugove da u Beogradu rsredinom devedesetih azgovara sa predsednikom SRJ. Jugoslovenski Mendela, kako sebe naziva Adem Demaci, javno je rekao da pregovori Rugove sa Milosevicem nece doneti ono sto albanski

nacionalisti prizeljkuju, a to je nezavisno Kosovo:

- Rugova je napravio fatalnu gresku i de facto prihvatio Milosevicev predlog autonomije za Kosovo. Albanski pregovaraci i mirotvorci iz grupe G-15 i G-4, posle iznenadjujuce velikog uspeha koji beleze albanski narod i naoruzani vojnici u borbi protiv srpskih okupatora, poklekli i pristali da se odreknu cak i Republike Kosovo, koja bi bila u konfederalnom odnosu sa Srbijom i Crnom Gorom. Tako nesto se ocekivalo od kolebljivaca - izjavio je Adem Demaci.

(11)

Poznat po svojim radikalnim politickim stavovima Adem Demaci se ovim javno predstavio kao zagovornik albanskog politickog nasilja na Kosovu. On nijednom recju nije osudio terorizam samozvane

Oslobodilacke vojske Kosova, sto se od njega moglo ocekivati, jer je Demaci zvanicni zastupnik Helsinskog odbora za ljudska prava u Pristini.

Vrlo brzo, medjutim, Demaci je opet pozeleo da bude prvi, da licno vodi albanske nacionaliste:

- Sasvim jasno da je nase organizovanje potpuno neadekvatno novim okolnostima u kojima se nasao nas narod. Partije su se upustile u borbu za vlast koja tada vec ni fakticki nije postojala. Uspeo sam da se sastanem sa dr Ibrahimom Rugovom, u njegovoj kancelariji u Albanoloskom institutu. Rekao sam mu sve sta bi, po mom misljenju, trebalo preduzeti da bi se ta organizovanost ozbiljnije usmerila, i kako da se nas narod, jedna numericka snaga, transformise u uvazavajucu politicku snagu. Moj pokusaj je bio uzaludan. Demokratski savez je sve vise postajao demokratska partija, koja se borila za nepostojecu vlast. Rezultati nase dotadasnje politike bili su katastrofalni u odnosu na ugrozenost nase nacionalne supstance - govorio je tada Adem Demaci.

Njegova prva politicka deviza je bila: "Ni rat, ni kapitulacija!"

Pocetkom devedesetih Adem Demaci se trudio da bude jugoslovenski Mendela. Odlazio je u Tiranu na razgovore sa albanskim funkcionerima, u Beogradu se susretao sa srpskim liderima. Pokusavao je da se nametne i jednima i drugima kao pregovarac, koji ima spasonosno resenje - stvaranje nezavisnog Kosova. Kada je, medjutim, 1993. godine Demaci shvatio da je kao komunista-nacionalista nepotreban i Pristini i Beogradu, odlucio je da skrene paznu na sebe. Stupio je u strajk gladju, koji su sami albanski mediji bojkotovali. Podrzala ga je samo Parlamentarna partija. Tada je Demaci shvatio da su ga nove albanske politicke snage svrstale u "starce komunizma" i ostavili da bude ziva legenda iredentizma.

Adem Demaci tu vrstu poraza nije zeleo da prihvati. Uclanio se u Parlamentarnu partiju i krenuo u politicku ofanzivu. Pretvorio je privremeno u najveceg kritizera albanskog pokreta i u lovca na izdajnike siptarskog naroda.

U svom napadu na dr Ibrahima Rugovu i Demokratski savez Kosova jugoslovenski Mendela je za svoju tezu da lideri albanskog pokreta ne brinu o narodu vec o svojoj karijeri nasao dokaze u besmislenosti donosenja Ustavne deklaracije od 2. juna 1990. usvajanja Kacanickog ustava, 7. septembra 1990. i formiranja ilegalne Skupstine i Vlade Republike Kosovo 24. maja 1992. Svi tvorci ovih institucija nepostojeceg "nezavisnog Kosova", rekao je Demaci, pobegli su u inostranstvo i izdali albanski narod. Ovaj njegov napad nije ostao bez odgovora. Novi siptarski lideri su preko svojih medija odgovorili Demaciju tvrdnjama:

"Ujka Adem je nas simbol rezistencije, dobar covek, ali politicki ga je zgazilo vreme"; "Adem Demaci je marksista-lenjinista"; "Adem Demaci je staljinista"; "Adem Demaci je enverista"; "Adem Demaci je srbofil, jer naziva Srbe bracom"; " On svojim kritikama zeli da unisti nase partije, a pogotovo Demokratski savez Kosova"; "Adem Demaci svojim kritikama zeli da srusi Ibrahima Rugovu, kako bi zauzeo njegovo mesto, jer je karijerista"; "On zeli da uspostavi svoj kult"; "on zeli da postane diktator"; " avanturista je"; "Demaci zeli rat!"

Adem Demaci je, doduse, jos u januaru 1991. godine, na stranicama nedeljnika "Zeri", argumentima pokusao da dokaze da Albanci u ovakvom stanju, u kojem su zateceni, nemaju dovoljno mogucnosti za rat, ali zato imaju sve mogucnosti za politicku borbu. I da mu je zato potrebno saveznistvo sa Albanijom. - Ja mislim da Albanija ima pravo da se brine o kosovskom problemu, jer taj se problem tice direktno Albanije. Stvaranje nezavisnog Kosova bi moglo da pokrene resavanje ovog problema sa mrtve tacke. Nezavisno Kosovo je zalog za stabilnost na Balkanu. Ujedinjenjem albanskog naroda u Albaniji, Crnoj Gori, Srbiji, Kosovu i Makedoniji stvorila bi se jedna "Balkanija", konfederacija drzava albanskog naroda -

(12)

planirao je Adem Demaci stvaranje svoje Velike Albanije mirnim putem.

Posle tajnih poseta Tirani i razgovora sa predsednikom Sali Berisom, promenio je misljenje i poceo javno da govori o potrebi koriscenja metoda politickog nasilja protiv Srba i Srbije. Jos u junu 1991.

Adem Demaci je predlozio Ibrahimu Rugovi i Bujaru Bukosiju da izvedu albansku omladinu na ulice Pristine i napadom, golim rukama osvoje zgradu RTV Pristina.

- Tako sto cemo zauzeti ulice i prolaze, i tu ostati danima, i nedeljama, ako treba, i necemo se rasprsiti cim dodju policijske snage. Na isti taj nacin, kasnije bismo mogli da oslobodimo i nase fabrike i radionice, bolnice i kulturne institucije... i za sve to, imali bismo podrsku sveta, uvek. Moze da pogine i deset hiljada, a mozda i dvadeset hiljada Albanaca, ali sve dok jos jednom nasom krvlju ne okupamo Radio i Televiziju, skole i Univerzitet, dok ne okupamo nasom krvlju fabrike i radionice, bolnice i institucije, ni Srbija nece odustati od svog paklenog cilja da srbizuje Kosovo, a ni svet nece uzeti za ozbiljno nasu stvar i nece posredovati i intervenisati da se prekine ovaj divlji srpski projekat - govorio je Adem Demaci.

Kada njegove ideje nisu prihvacene Demaci je jos tri puta strajkovao gladju, ne bi li tako pridobio kod mladih [iptara neki politicki poen vise. Stpanje ilegalne Oslobodilacke vojske Kosova na politicku scenu i ofanzivu siptarskih terorista Adem Demaci, helsinski humanitarac pozdravio je kao nove oslobodioce Kosova od Srba. Njegov radikalizam i nacionalizam su bili toliko snazni da je i sam Ibrahim Rugova morao da prihvati ideju o bezuslovnom stvaranju nezavisnog Kosova.

U svakom slucaju, medju albanskim politickim faktorima, pocinje da se bije prava bitka ko ce preuzeti ili zadrzati primat, ne samo medju Albancima nego i u inostranstvu.

Demaci zeli da ostane na vrhu ili da u pregovore uvede svoj stare komunisticke drugove, kakav je, na primer, Mahmur Bakali. A to znaci da se i jugoslovenski Mendela bori za vlast na Kosovu. Sam Demaci, svestan svoje legendarne uloge u albanskom nacionalistickom pokretu, svoju ispovest potpisao je stihovima:

"Ja sam kao sveca, polako se topim, ali drugima osvetljavam put."

Nije tada rekao kuda taj put vodi. Ovog puta u krvoprolice i rat, sto se i dogodilo 1998. i 1999. godine.

Prema podacima jugoslovenskih kontraobavestajaca najaktivniji strane tajne sluzbe na Kosmetu godinama su bile CIA, Sigurimi, BND, SISMI, Mosad, KGB, ali i MI5. Njihovi obavestajci bili su u pokrajini prisutni kao diplomatski predstavnici, mirovnjaci, clanovi raznih humanitarnih organizacija, novinski izvestaci, cak i kao profesori i akademici. Povratkom kosovskog pitanja na medjunarodnu scenu i veci broj stranih obavestajaca opet je stigao u Pristinu. A neki su se tu probudili i poceli opet da rade.

Iz izjava srpskih i siptarskih zvanicnika, datih tokom 1996. videlo se, zapravo, da ni jedna, ni druga strana nema kontrolu dan albanskim ekstremistima, koji u vreme dogovorenog primirja i priprema za dijalog, mogu da dovedu do udaljavanja Srba i Siptara od pregovarackog stola.

Uticaj Adema Demacija je bio presudan na formiranje novih nacionalistickih, ali naoruzanih i teroristickih snaga albanskih nacionalista sredinom devedesetih godina na kosmetu. Naime, zajedno sa "Organizacijom marksista- lenjinista Kosova" i drugim levicarskim organizacijama oni su osnovali "Narodni pokret Kosova" koji je delovao kao organizaciono i politicko jezgro OVK. U njemu je bilo mnogo "demacista", Siptara koji su vodjeni idejama Adema demacija verovali u samostalno Kosovo.

(13)

- Takozvana Oslobodilacka vojska Kosova nastala je, uglavnom, u jugoslovenskim zatvorima i njen tvorac je bivsi politicki zatvorenik Jakup Krasnici koji je 1981. osudjen zbog udruzivanja radi neprijateljske delatnosti i rusilackih demonstracija. On je postao 1998. portparol OVK. Upamcen je da je 1. i 2. aprila 1981. godine na demonstracijama uzvikivao, izmedju ostalog, "Ziveo Adem Demaci!" sto samo po sebi govori o OVK - tvrdio je Milivoje Mihajlovic, sef Medija centra u Pristini.

Dodatni impuls jacanju OVK dale su demonstracije albanskih studenata u jesen 1997. godine koje su na kosovsku politicku scenu izvele novu generaciju Albanaca, ciji su lideri bili pod uticajem Adema Demacia i drugih albanskih politickih lidera "marksisticko-lenjinisticke orijentacije".

- Drzava vec deset godina, tolerise ustav tzv. republike Kosovo na osnovu koga su dva puta sprovedeni izbori na kojima je izabran tzv. predsednik republike, skupstina, vlada i ministri. Albanci imaju po svetu svoja diplomatska predstavnistva, pedesetak novina, finansijsku cak i tajnu policiju. Dakle, imaju paralelnu drzavu kojoj je samo nedostajala vojska. Taj element je OVK koja je stvorena ranije, a koja je tek 1997. godine stupila na politicku i ratnu scenu. OVK je plod zaokruzivanja institucionalizacije tzv. republike Kosovo - izjavio je Momcilo Trajkovic, lider Srpskog pokreta otpora sa Kosmeta pocetkom 1998. godine, kada je OVK postao najagresivniji.

Ta "vojska" oglasila se krajem 1996. godine, da bi u 1997. njen "stab", posle izvrsenih ubistva civila, i Srba, i Albanaca, i pripadnika policije na Kosovu i Metohiji, izdao oko tridesetak saopstenja. OVK je tada imala samo 600 clanova. Razbojnistva u ime islama i tzv. Velike Albanije bilo je razlog sto se OVK prikljucilo i nekoliko stotina stranih placenika i mudzahedina, pa je na pragu 1998. narasla na dve hiljade ljudi.

"Oslobodilacka vojska Kosova" je stvorena u Albaniji, u diverzantskim logorima u Tropoji i Bajram Curiju. Oko dve hiljade ljudi obuceno je i regrutovano za "Oslobodilacku vojsku Kosova", u kojoj je pored bivsih oficira JNA bilo i dosta albanskih emigranata, zatim placenika iz SAD, Nemacke, Svajcarske, Italije, Slovenije, Hrvatske i islamskih zemalja.

Prema kosovskim medijima na albanskom jeziku, tzv. OVK su cinile tri grupacije: drenicka, deo pod vodjstvom Bujara Bukosija i deo ciji je mentor Fatos Nano i jezgro Adema Demacija i bivsih politickih zatvorenika u Juniku. Ove formacije su bile povezane horizontalno, bez stroge vojne subordinacije armije. Najjaci albanski "vojnopoliticki centar" bilo je mesto Junik sa oko 1500 ljudi pod oruzjem, koji je obisao i americki ambasador Ricard Holbruk i tako od OVK napravio gerilsku armiju. Kada je Adem Demaci dao ostavku, jer nije zeleo autonomiju vec nezavisnost, Madlen Olbrajt ga je primorala na povlacenje, pa je mladi Hasim Taci izbio u prvi plan. Kada je Medlin Olbrajt i inaugurisala Hasima Tacija za prvaka Kosmeta, gurnula je i Adema Demacija i dr Ibrahima Rugovu u cosak politickog odlucivanja.

Imagem

Referências

temas relacionados :