Danijela
NE GOVORI NIŠTA,
SAMO ME LJUBI
1. poglavlje
Bio je to beskrajno dug dan: venčanje u maloj kapeli u Donjem Menhetnu i prijem u vili Odone.
Nino Odone nije mogao dočekati da ode kući, gde ga u krevetu čeka... žena. Bar je jutros bila tamo kad je izašao iz stana.
- Moraš li da ideš, Nino? - bunila se napućenim usnama, savršenim kao i njeno telo.
Nino je popravio kravatu i bacio pogled na uglancane cipele. Onda se vratio do kreveta, poljubio ju je u kosu i rekao da zaista mora.
Uostalom, nije se svakoga dana ženio njegov brat.
Nije joj rekao o čijem je venčanju reč, jer da joj je priznao...
Nije mu se dopala misao da prezime Odone izgovori u vezi s bilo kakvim venčanjem.
- Zvaću te.
Nino joj je usput dobacio da može ostati u stanu do njegovog povratka.
Otpio je gutljaj šampanjca. Nadao se da ga ona nije poslušala, jer nije želeo da ovaj dan okonča scenom kakve uglavnom slede na kraju afere.
Vreme je bilo da pođe.
Pogledao je kroz prozor u baštu. Grmlje koje je njegova sestra pre nekoliko godina zasadila bilo je i dalje zeleno, mada je već pozna jesen, a zid oko bašte dovoljno visok da blokira buku sa ulice.
Moderne prodavnice, skupi restorani, umetničke galerije... Napredak se video na svakom koraku. Nino je mrzeo što mora sve to da gleda. Tu je odrastao. Kad je nekome otac na čelu kriminalne organizacije, on mnogo toga brzo nauči. Mrzeo je oca što se upustio u mutne poslove.
Nasuprot tome, njegova veza s majkom i sestrama oduvek je bila snažna. Što se tiče odnosa prema braći... Nasmešio se.
Svađali su se dok su bili klinci, ali su bili složni protiv ostale dece. U tinejdžerskom uzrastu putevi su im se razišli. Kad su se ponovo našli na okupu, osnovali su svoju firmu kao pandan očevoj.
Njih četvorica bili su dobar tim: Rozario, Dino, Franko i on. Fizički su ličili jedan na drugog, ali i po karakteru i temperamentu.
Hoće li se to promeniti? Moraće, sada kad su se trojica oženila. Nino je otišao do bara da uzme još jednu čašu šampanjca.
Apsolutno je neverovatno da su se njegova braća skrasila. Zaljubili su se...
- I tebi će se to jednoga dana desiti - rekao je prethodne večeri Rosario kad su našli na piću.
- Neće, sigurno - odgovorio je odlučno. Jednom je to doživeo i nema šanse da dozvoli da se bilo šta slično ponovi.
- O, hoće - tvrdio je i Dino - jednom će te uhvatiti.
- I to kad to najmanje budeš očekivao - dodao je Franko. - Naići će neka žena i već u sledećem trenutku zarobiće tvoje srce.
Svi su se nasmejali, ali Nino je znao da neće dopustiti da još jednom prođe kroz sve to.
Naravno, moguće je da njegova braća izmišljaju govoreći o statistici, koja potvrđuje da se tri od četiri braka razvedu. A njihove žene su sve prijatne i pune ljubav. Ali to se nekako podrazumeva...
Zašto se onda ženiti?
Nino je znao odgovor: čovek želi da ostavi nešto trajno za sobom, želi da njegova deca nose njegovi prezime. I on će se jednoga dana oženiti, ali neće dozvoliti da ga neka žena pogrešno shvati i pomisli da je on voli.
Padala je noć. Najavili su kišu i činilo se da su jednom, za promenu, bili u pravu. Nino je izašao na terasu.
Kad bude spreman za ženidbu, pristupiće tome logično. Potrebna mu je žena koja će se bez pogovora prilagoditi njegovom načinu života, koja nema nikakve prohteve, koja ne očekuje ništa osim da joj on pruži lep život i da je poštuje. I od nje će zauzvrat zahtevati samo poštovanje.
Logika je važna, bez obzira da li je reč o poslu ili o venčanju. Pa ne vodi se emocijama kad kupuje banku ili akcije! Zašto bi prilikom izbora supruge bilo drugačije?
Greška je prepustiti se emocijama.
Jednom je zamalo pogrešio, ali o tome nikome nije pričao, čak ni svojoj braći. To mu se tada činilo baš posebnim.
Ali postojale su stvari koje muškarac treba da zadrži za sebe. Na primer, da je bio iskorišćen.
Prošle su četiri godine od tada. Na službenom putu u Sijetl upoznao je zabavnu, inteligentnu i lepu ženu. Poticala je iz porodice bliske plemstvu, ali je sopstvenim trudom postala finansijska direktorka privatne banke, radi čije je kupovine Nino tamo otišao.
Prve večeri završili su u krevetu, a on je poželeo da je zadrži. Ubrzo je sve prešlo u naviku: za vikend je on putovao u Sijetl ili je ona dolazila u Njujork. Tvrdila je da joj užasno nedostaje kad nisu zajedno, a on joj je priznao da oseća isto.
Bio je na dobrom putu da se zaljubi.
Posle mesec dana odlučio je da joj ispriča o svom ocu. Ranije mu se to nije činilo važnim, žene bi ili saznale da je njegov otac mafijaš ili ne bi. Uostalom, koga briga za to? Međutim, ovoga puta bilo je drugačije, jer je ovo bila prava veza.
Saopštio joj je to dok su ležali u krevetu.
- Moj otac je Kristofer Odone - pošto nije reagovala, ispričao joj je i ostatak: da je on šef njujorške mafije, kriminalac velikog kalobra.
- O - rekla je zavodljivo se smešeći - znala sam to. Da budem iskrena... mislim da je to uzbudljivo.
Ovakvo priznanje bilo je znak za uzbunu, ali tada nije razmišljao glavom i nije dobro shvatio.
Pred njima je bio dug vikend. Pitao ju je da li je raspoložena da budu zajedno. Bilo joj je žao, ali morala je da odbije, jer joj se baka razbolela, pa je htela da bude uz nju.
Ninu je bilo drago što je ona tako brižna.
A onda mu je u petak palo na pamet da pođe za njom, da upozna njenu baku i da joj kaže koliko mu njena unuka znači.
Odlučio je da je iznenadi. Otputovao je privatnim avionom u Sijetl, iznajmio je automobil i upotrebio ključ, koji mu je dala, da uđe.
Dočekao ga je hladan tuš.
Njegova draga bila je u krevetu s direktorom banke i smejala se Ninu Odoneu, koji će sigurno dati dobru ponudu za banku, mnogo bolju od stvarne vrednosti.
- Jedan Odone i ti, draga - nasmejao se čovek. - To je klasika. Princeza i seljak...
Čaša sa šampanjcem eksplodirala je u Ninovoj ruci, penušava tečnost razlila se po njegovom odelu, a crvena mrlja obojila mu je prst. Izvadio je maramicu i obrisao krv.
- Hej - čuo je glas iza sebe. - Ipak taj šampanjac nije loš.
Bio je to Rozario, koji je nosio konzerve "hajnekena" u ruci. Nino je prihvatio ponuđeno pivo.
- Spasao si me. Otkud ti ovo?
- Ne pitaj, jer ću morati da slažem - Rozario se namrštio. - Šta se dešava?
Nino je slegnuo ramenima.
- Izgleda da nisam svestan svoje snage. Ne brini, pokupiću staklo. - Ne brini, pre nego što se okreneš, neko će se pojaviti... - mlada žena s metlom i lopaticom u rukama prišla je da pokupi krhotine.
- Vidiš?
Nino se zahvalno osmehnuo ženi i sačekao je da ona ode, pa je nazdravio bratu konzervom piva. Zvončica & neky.
- Za mala čuda i braću koja se uvek pojave u pravom trenutku - nazdravio je.
- Mislio sam da ti je potrebno kad sam video izraz tvog lica. - Kakav? Ja... mora da sam mislio na ugovor sa Švajcarcima.
- Zaboravi bar danas posao - Dino im se pridružio. - Danas slavimo. Glorija kaže da te mala iz ketering-servisa posmatra sve vreme.
- Naravno - odgovorio je, jer je znao da se to od njega očekuje. Pričali su još neko vreme, a onda su se mladenci oprostili s gostima.
Najzad je mogao da nestane. Usledili su uobičajeni poljupci, zagrljaji, obećanje majci da će doći na ručak. Oca nije bilo na vidiku. Tim bolje, pomislio je i krenuo prema izlazu. Osim „doviđenja" nije imao šta drugo da kaže ocu.
- Nino...
Već je bio pred vratima i samo je uzdahnuo. - Oče. - Moramo da razgovaramo.
- Imam sastanak. Ti i ja nemamo o čemu da razgovaramo.
- Naprotiv. Osim toga, mislim da možeš da mi posvetiš nekoliko minuta. I tvoja braća su mi učinila tu uslugu.
Otac je bio u pravu. Sa ostalim sinovima već je obavio taj famozni razgovor. Nino je znao šta ga očekuje: kombinacija sefa, pretinci, imena advokata i knjigovođa i drugi detalji, koje bi sinovi, po očevom mišljenju, posle njegove smrti morali da znaju. Pritom nijedan od njih nije nameravao da uzme ni cent od očevog novca.
- Pa dobro, pet minuta, ne vise - Nino je pošao u radnu sobu. - Bolje da imaš nešto pametno da mi kažeš.
Otac se nasmešio. - Verujem da je tako.
Deset minuta kasnije Nino je zabezeknuto zurio u svog oca.
- Da vidim da li sam dobro razumeo... Hoćeš da uložiš novac u nekakav vinograd?
- Tačno - otac je klimnuo glavom.
- U vinograd Agostini u Firenci... u Italiji.
- U Toskani, Nino. Toskana je provincija, a Firenca je grad u njoj. - Poštedi me lekcija iz geografije. Znači, uložićeš u vinograd.
- Još im nisam konačno odgovorio, ali se nadam da ću investirati u vojvodino imanje.
- Vojvoda? Zvuči kao naslov lošeg pozorišnog komada: Vojvoda i don, farsa u dva čina.
- Drago mi je što te ovo zabavlja - prokomentarisao je otac. - Da li si mu dao ponudu, koju ne može odbiti?
Donovo lice se uozbiljilo.
- Pripazi na ton kojim mi se obraćaš!
- Inače? - Nino se naslonio na sto i nagnuo prema ocu. - Odavno te se ne plašim... zapravo, od trenutka kad sam otkrio ko si.
- Ne ukazuješ mi poštovanje.
- Ništa ti ne dugujem. Ako očekuješ poštovanje od mene... - Gubimo vreme. Hoću tvoj stručni savet.
Nino je prekrstio ruke na grudima. - A to znači?
- Hoću da znam pravu vrednost tog vinograda pre nego što dam konačnu ponudu. Ti treba da uradiš procenu.
- Ja procenjujem banke, ne vinograde.
- Ti procenjuješ imovinu u firmi, koju ste ti i braća osnovali. - Nadam se da shvataš razliku između tvojih i naše firme.
- Ja sam biznismen, a ti si ekspert za finansije. Vojvoda nudi desetoprocentni udeo za pet miliona evra. Hoću da znam treba li da za tu svotu dobijem više. Ili ću izgubiti sve, jer je ta firma možda u problemima? Poslao mi je cifre i želim da čujem tvoje mišljenje.
- Pošalji tamo svog knjigovođu - odgovorio je Nino. - Nekoga od onih koji ti vodi duple knjige.
- Moram da saznam za šta mu treba moj novac. Tvrdi da želi da gradi, ali da li je to tačno? Imanje je već petsto godina u porodici i sad odjednom traži investitore u inostranstvu? Trebaju mi odgovori i najbolje da ih pribavi neko ko je moja krv i meso.
- Malo je kasno sa uradim to za svog tatu, zar ne? - To ćeš učiniti za svoju majku, ne za mene. Nino je prasnuo u smeh.
- Svaka čast! Baš bi mama investirala u vinograd! - onda se uozbiljio. - Ako je to sve...
- Postoji ponešto o tvojoj mami i meni što ne znaš. - Tačno. Ne znam zašto se uopšte udala za tebe?
- Iz istog razloga iz koga sam se ja njome oženio: iz ljubavi. Ona i ja... mi smo pobegli. Bila je verena s najbogatijim čovekom u selu.
Nino je razrogačio oči.
- Taj čovek je otac Rozariove žene. Tvoj brat je to saznao i zadržao je tu informaciju za sebe kako i priliči. Tvoja majka i ja pobegli smo u Toskanu.
- Zašto u Toskanu? Ako ste oboje sa Sicilije...
- Toskana je predivna, nije krševita kao Sicilija. Ljudi kažu da je Toskana srce naše kulture... a to je zapravo bio san tvoje majke.
- Zašto ste se onda iselili u Ameriku? - u Ninu se probudila radoznalost.
Na očevom licu zaigrao je mišić.
- Želeo sam samo jedno, a to sam kao dečak naučio na Siciliji: da tvojoj majci pružim više od života u siromaštvu.
- Uradio sam šta sam uradio - odgovorio je otac.
- To je bila moja odluka i ne nameravam da se zbog nje izvinjavam. Ali kad bih tvojoj majci poklonio delić Toskane... To je jedino za šta me je u životu molila.
- Dirljiva priča.
Ali da li je istinita? Otac ga koristi... pa šta? Dva dana biće dovoljna da to obavi, a toliko će moći da odvoji.
- Dobro, dva dana u Toskani - uzdahnuo je. - Onda se vraćam. Otac mu je pružio koverat.
- Ovde je sve što ti treba. Hvala. - Ne zahvaljuj meni nego svojoj ženi.
- Dva dana, Antonela - obratio se vojvoda Agostini svojoj kćerki. - Ne tražim više.
Antonela Agostini prešla je pogledom preko vinograda obasjanih mesečinom. Posle berbe izgledali su beživotno.
- Rekla sam ti već, tata, imam posla u Rimu.
- Posao - podrugljivo je ponovio vojvoda. - Tako nazivaš izlaske među džet-set?
Antonela je pogledala oca u oči. Stajali su na verandi porodične vile stare nekoliko vekova.
- Radim za PR firmu - odgovorila je. - Retko izlazim i brinem o klijentima.
- Zato ti ne bi bio problem da u ovom slučaju zastupaš interese svog oca.
- Nemam vremena.
- Možda ne želiš da budeš dobra kćerka.
Mogla je nabrojati mnogo argumenata, ali bilo je prekasno. Odlučila je da se ne upušta u to.
- Nisi smeo da pristaneš na posetu tog Amerikanca ako si znao da tada nećeš biti tu.
- Objasnio sam ti. Nešto mi je iskrsnulo i bilo bi neučtivo da gospodinu Odoneu otkažem posetu.
- Hoćeš da kažeš da bi bilo opasno razočarati tog gangstera? - On je biznismen. Zar veruješ tračevima?
- Tvoji saradnici mogu se za sve pobrinuti. Knjigovođe, sekretarica...
- A parti? Zar da neko od osoblja bude domaćin?
- Godinama to nisam radila. Neka tvoja ljubavnica to obavi, uostalom radila je to u više navrata.
- Gospodin Odone poreklom je odavde. - On je sa Sicilije!
- A Sicilijancima je tradicija važna. Kad bi ga moja ljubavnica primila, možda bi se uvredio. A znaš u kakvom je stanju tvoja majka.
Antonela ga je gledala ne shvatajući o čemu govori. - Moja je majka u sanatorijumu.
- Tačno. U vrlo skupom sanatorijumu. Osetila je jezu.
- Šta time hoćeš da kažeš? Vojvoda je uzdah nuo.
- Bez dodatnog kapitala, plašim se da ću morati da donesem tešku odluku... u vezi s tvojom majkom i sanatorij umom.
Antonelino srce poskočilo je otkucaj.
- Nema mnogo izbora: ili će biti u sanatorijumu ili u opštoj bolnici. - Kao što i sama kažeš: ili - ili. Znala je da je ozbiljan, uostalom, njen otac nema srca.
- Vidim da me osuđuješ, ali neću lako odustati od onoga što je vekovima u našoj porodici.
- Trebalo je o tome da misliš pre nego što si firmu doveo na ivicu bankrota.
Vojvoda je odmahnuo rukom. - Hoćeš li učiniti ono što te molim? - Dva dana. Više ne mogu da odvojim. - Hvala, draga moja.
2. poglavlje
Umesto žene, Nina je dočekala poruka: Pozovi me. Uzdahnuo je. Pozvaće je, ali tek kad se vrati s putovanja. Poziv, buket cveća, doviđenja.
Vreme je da se ovo okonča.
Skinuo je smoking, obukao trenerku i ušao u kuhinju koju je jedva koristio. Dok je pripremao kafu, razmišljao je o razgovoru sa ocem, koji ga je uhvatio na prepad. Ta priča o mami... Čak i ako je istinita, zašto je otac čekao četrdeset godina da joj pokloni "delić" toskanske zemlje?
Ipak, dao je reč.
Nasuo je punu šolju kafe i posegnuo za dokumentima iz koverte. Sutra treba da se sastane s vojvodom.
- Bilo bi bolje da si me ranije obavestio, oče - mrmljao je. A opet... što pre to obavi, to bolje.
Uzeo je telefon u ruke. Njihovim privatnim avionom otputovali su mladenci, ali to nije bio problem, jer je firma sarađivala s jednom putničkom agencijom, a Nino je poznavao vlasnika.
Iznenadio se kad je saznao da nema direktnih letova za Firencu. Moraće da presedne u Rimu, a to znači da će mu trebati više vremena. Ipak, dva dana moraju biti dovoljna. Rezervisao je kartu i apartman u hotelu.
Udubio se u papire o vinogradu. Nije saznao mnogo više od onog što je već znao. Vekovima zemlja i vinograd pripadaju porodici Agostini. Vojvoda je preuzeo imanje od svog oca, a potom će pripasti njegovoj kćerki iako ona ne deluje baš zainteresovano.
Antonela je parti-devojka. Doduše, sebe naziva PR agentom, ali najviše vremena provodi u Rimu, s ljudima koji su previše bogati da bi brinuli o svom duhovnom životu. Poznavao je takve ljude, razmažene egoiste. Njujork ih je pun.
Vrlo važno, razgovaraće s njenim ocem.
Tu je bilo i pismo s plemićkim grbom. Treba da javi vojvodinoj sekretarici vreme svog dolaska. Dočekaće ga na aerodromu i biće gost u vili Agostini, u okolini Firence.
Nino je obavio razgovor. Pošto je u Italiji odavno noć, ostavio je poruku potvrdivši svoj dolazak, ali je odbio da se smesti u vili.
U ponoć je imao mnogo pitanja, a malo odgovora. Mogao je samo da se nada da će vojvoda odgovoriti na njih.
Vojvoda... Sve mu je to zvučalo kao loša šala.
Antonela je nervozno šetala po aerodromskom holu. Mora da je ovo šala, pomislila je.
Gangster Odone ostavio je poruku usred noći. Zar nije čuo za vremensku razliku?
Koeficijent inteligencije sigurno mu nije visok. Poruka je bila na lošem italijanskom, zapravo, na lošem sicilijanskom. Akcenat niže klase. Ipak, glas mu je zanimljiv, morala je to da prizna: dubok, taman, pomalo hrapav. I previše mladalački za jednog starca.
Moglo se desiti da ne čuje poruku. Nije naveo ni vreme ni avio-kompaniju, samo je potvrdio dolazak. I pomenuo je rezervaciju hotela.
Proverila je letove iz Pariza i Londona, ostao je samo još jedan iz Rima.
Satima već bila je na aerodromu. Izgubila je čitav dan! Opsovala je, a jedna časna sestra šokirano ju je pogledala u prolazu.
- Da ste na mom mestu, i vi biste psovali - promrmljala je pomislivši da gubi razum.
Konačno je sleteo avion iz Rima, mora da je on na ovom letu. Pet minuta za iskrcavanje, deset za prtljag, još deset za carinsku kontrolu...
Noge su je bolele. Obula je Diorove čizme s visokim potpeticama, na sebi je imala Armanijev kostim boje slonovače. Pažljivo je birala odeću, ali ne zato da bi na gosta ostavila utisak, nego da podseti gosta na to ko je ona, a ko je on.
Zar će taj gangster kupiti Agostinijeve vinograde? Ona će odrediti pravila, jer joj je ovo otac nametnuo. Da ju je išta pitao, taj američki bandit ne bi se iskrcao na toskansko tlo.
Konačno je ugledala prve putnike iz aviona: trojicu sveštenika, ženu srednjih godina, tinejdžere s ruksacima na leđima, majku s bebom u naručju, starijeg gospodina sa štapom, mladi par koji se držao za ruke... i jednog privlačnog muškarca, visokog, tamnokosog, u savršeno skrojenom odelu. Bio je smrknut i Antonela se instinktivno povukla za korak ulevo.
Greška, jer je i on zakoračio u istom smeru. Sudarili su se, osetila je nešto poput udara struje.
Pogledao ju je, mora da je osetio isto. Lice mu je bilo muževno i lepo.
- Izvinite.
Antonela je zatreptala. Zapravo, uopšte nije nameravao da se izvini, naprotiv, njegov je pogled govorio: zašto mi se ne sklonite s puta?
Hladno mu je odgovorila: - Oprošteno vam je.
- Šarmantno - promrmljao je i požurio dalje.
Bezobranik! Govorio je engleski i ona mu je refleksno tako odgovorila. Očigledno je Amerikanac.
Trenutak! Zar nije taj glas već čula? Dubok, taman, pomalo hrapav... Putnici su žurili pokraj nje i nije ugledala nijednog korpulentnog, niskog čoveka u tamnom kaputu i sa šeširom na glavi, kako je zamislila pridošlicu.
Antonela se okrenula prema izlazu. Neka se njen otac brine o svom gostu, njoj je svega bilo preko glave.
Kad je prišla svom crnom "mercedesu", ugledala je iza brisača dve kazne. Bacila ih je na suvozačevo sedište i startovala motor. U Italiji se saobraćajna pravila ne poštuju preterano. Vozila je polako, onda je dala gas...
... začula je zvuk stakla koje se lomi...
... i prepoznala zadnji far "ferarija" ispred sebe.
Vrata su se otvorila, čovek je izašao, pogledao u far, pa u nju... Bože! Baš on! Amerikanac. I nije više bio samo smrknut, oči su mu iskrile od besa. Duboko je udahnula, nasmešila se, pa je i ona izašla iz automobila.
- Žao mi je - rekla je. - Nisam vas videla.
- Niste me videli? Zar vozim automobil-igračku? - besneo je. - Nemate šta da kažete?
Ponašao se kao da je ona kriva, a to nije tačno! Parkirao je tamo gde je to zabranjeno.
- Prvo pokušavate da me srušite u gužvi - nastavio je - a sad hoćete i da me pregazite?
Toliko o ljubaznosti. Antonela je ratoborno podigla bradu. - Ne sviđa mi se vaše ponašanje.
- Vama se na sviđa moje ponašanje? - nasmejao se.
- Ovaj razgovor nema smisla. Predlažem da razmenimo polise osiguranja. Oboje smo nepovređeni, a vaš je automobil ogreban. I bezobrazni ste.
- Znači, ja sam bezobrazan, ali vi mi velikodušno opraštate? – besno ju je odmeravao.
- Kakva je ovo zemlja? Nema direktnih letova iz Njujorka, četrdeset minuta zadržavanja u Rimu pretvorilo se u tri sata, jer je neki mehaničar - idiot nežto zabrljao, a kad sam pokušao da iznajmim privatni avion, morao sam...
Pričao je i dalje, ali ona ga više nije čula, jer je sklapala kockice u glavi: Njujork, Rim, kašnjenje...
- Govorite li italijanski? - upitala je.
Ućutao je pogledavši je kao da je poludela.
- Molim? Ne, ne govorim italijanski, tek poneku reč. - Recite nešto. Na italijanskom.
I dalje ju je gledao, onda je pomislio da ne treba izazivati ludake, pa je izgovorio dve-tri reči.
Antoneli je zastao dah jer je čula sicilijanski dijalekat. - Da li ste vi Kristofer Odone? -prošaputala je.
- Ne - odgovorio je.
- Jeste li sigurni? - nasmejao se i ona je pocrvenela. - Ja mislim da jeste. Ako je to tačno, zbog vas sam izgubila celi dan.
- A to znači?
- To znači da vas satima ovde čekam.
- Neću vam poverovati ako budete tvrdili da ste vojvoda Agostini. - Ja sam njegova kćerka Antonela. A vi ste očigledno taj, za koga tvrdite da niste.
- Pitali ste da li sam Kristofer Odone. Nisam, ja sam Nino Odone. Kristofer je moj otac.
- Vaš otac? Nemoguće. Nisam znala za promenu plana.
- Onda smo kvit - odgovorio je hladno - jer ni ja to nisam znao. Po planu, trebalo je da vaš otac dođe po mene... da sam pristao, a nisam.
- Pojma nemam o čemu pričate.
- Onda nas je dvoje. Ni ja vas ništa ne razumem. - Gde ste bili sve vreme dok sam vas ovde čekala? - U VIP prostoriji Alitalije u Rimu - odgovorio je.
Nino je odmeravao Antonelu počev od frizure preko kostima do čizama s visokim potpeticama. Pocrvenela je.
- Ja sam...
- Čekali ste mog oca, toliko sam shvatio. Ono što ne razumem jeste... gde su vaš otac i vozač?
- Znači, priznajete da ste znali da će vas neko dočekati. Zašto niste javili kad stižete?
- Izvinite što sve ne teče po protokolu, princezo. Ali nisam želeo da me neko pokupi i odvede u vilu govoreći mi koliki sam srećnik zato što smem da investiram u vinograd, koji je verovatno prava katastrofa.
- Mislila sam da je vaš otac gangster, taj koji namerava da investira. To što se usuđujete da imanje nazovete katastrofalnim...
Ostala je bez daha kad joj je prišao na korak. Morala je da zabaci glavu da bi ga gledala u oči.
- Tu sam po nalogu svog oca - rekao je opasno tiho.
- A vama, princezo, savetujem da birate reči. Ako uvredite jednog Odonea, uvredili ste ih sve.
- Vaš otac je ono što jeste. Ne očekujte od mene da ulepšavam stvari.
U njenim očima video je prkos, obrazi su joj goreli. Sva je bila sluđena, a ipak ga je očarala. Tek je sad to shvatio. Pogled njenih očiju govorio je da nije vredan čak ni njenog prezira.
Ubacila ga je u isti koš s njegovim ocem. On nije takav, ali nešto ga je sprečilo da joj to kaže. Ona je aristokratkinja dok njegov otac potiče iz zemljoradničke porodice. Nino je jednom davno pročešljao porodičnu istoriju.
- Vaš je otac takođe ono što jeste - rekao je. - Ili ćete radije zaboraviti da je bogatstvo stekao na tuđem znoju?
- Poštedite me lekcija iz socijalne ekonomije. Uostalom, vremena su se promenila.
- Svakako. Vaš otac i vi sad morate da prosite od mene, jednog Odonea.
Antonela se ukočila.
- Agostinijevi ne prose. Zaboravljate da smo se obratili vašem ocu, ne vama.
Bila je u pravu. On treba samo da podnese izveštaj ocu. - Ućutkala sam vas, gospodine?
Vekovna arogancija krila se u njenom osmehu, govorila je o razlici između običnih građana i plemstva. Ninu se zgrčio želudac, ali je i on uspeo da se nasmeši. Htela je da se odmakne za korak od njega, ali uhvatio ju je za zglob šake privukavši je sebi.
- Još jedna promena plana, princezo. - Pustite me.
Učinio je to, ali samo zato da bi ruku spustio na njen vrat.
- Ja sam potencijalni investitor, a ne moj otac - iznenađeno ga je pogledala tim lepim ljubičastim očima. - Verujte mi, princezo, ja sam jedini Odone s kojim ćete imati posla.
Antonela je odmahnula glavom.
- Ne - rekla je i on ju je ućutkao na jedini mogući način na koji muškarac može da ućutka ženu: poljubio ju je.
3. poglavlje
Antonela je bila previše iznenađena da bi mogla da reaguje.
Tek kad je postala svesna onog što se događa, počela je rukama da ga gura od sebe pokušavajući da okrene glavu.
To je bila greška. Rukama ju je obuhvatio preko leđa i pritisnuo još jače uza se.
Zar je poludeo? Ljubio ju je kao pomaman, a prvi put su se sreli pre nekoliko minuta osetivši prezir jedno prema drugom.
Antonela je ponovo pokušala da se oslobodi iz njegovog naručja. Još jedna greška, čak gora od prethodne. Osetila je koliko je uzbuđen. Srce joj je snažno tuklo u grudima, počela je da drhti. Odjednom joj se zavrtelo u glavi i učinilo joj se da gubi tlo pod nogama.
Ruke je nisu slušale. Milovala je njegova ramena, prste je zavukla u njegovu kosu, a njene usne sasvim su mu se prepustile...
Nino se u trenu osvestio i odgurnuo ju je od sebe. Zurila je u njega. Crte lica postale su mu grube, a oči su se suzile. Na licu mu je poigravao mišić.
Antonela je poželela da ga ošamari i da pobegne odatle.
Međutim, nije učinila ni jedno ni drugo. Kao tinejdžerka naučila je da ne sme pokazati strah pred napadačem. Bilo joj je dvanaest godina kad je, šetajući toskanskim šumama, naletela na divljeg vepra. Mogao je da je usmrti. Uprkos strahu, ostala je nepomična gledajući ogromnu životinju pravo u oči. U jednom trenutku stvorenje se okrenulo i povuklo u šumu.
I sad je prisilila sebe da se ne pomeri. Ne samo životinje, i ljudi su računali na strah u želji da pobede. Zato ju je Nino Odone poljubio i zato ona neće pobeći.
Nadlanicom je obrisala usne.
- Ako je ovo trebalo da ostavi utisak, bojim se da je izazvalo suprotan efekat.
Na njegovim usnama pojavio se nagoveštaj osmeha. - Zaista?
- Upozoravam vas, gospodine. Ako vam ovako nešto još jednom padne na pamet...
- Poštedite me pretnji, jer niste u situcaiji da pretite. Bože, ovaj čovek je grozan!
- Pravi ste varvarin - rekla je.
- Mislite? Hajde, mala, slobodno iznesite svoje mišljene. Ali ne zaboravite da je novac u mojim rukama, što znači da bi trebalo da pronađemo zajednički jezik.
Antonela ga je gledala u oči.
- Ne treba nam zajednički jezik. Evo još jedne promene plana: vinogradima Agostini nisu potrebne investicije. Uzalud ste prevalili toliki put.
Vojvotkinja je stajala uspravno pred Ninom. On joj se ne sviđa i to je u redu. Ni njegovo mišljenje o njoj nije bolje. Dakle, to je jasno. Samo se postavlja pitanje zašto ju je poljubio?
Da bi joj pokazao gde joj je mesto?
Ne. Nikad se nije tako ponašao prema ženama. Seks nikada nije koristio kao oružje, od žena je uzimao samo ono što su mu dobrovoljno davale.
Osim toga... ako je zaista nameravao nešto da joj dokaže, izabrao je pogrešan način, jer ona nije bila ni zbunjena ni potresena, nego hladna i gorda. Mora da je umislio da mu je uzvratila poljubac.
- Vratite se kući, gospodine Odone. Nema ovde ničega za vas - poruka je bila jasna. - Naravno, mi ćemo pokriti vaše troškove.
Mi - kraljevski upotrebljena množina. Princeza, koja se obraća podanicima. Prekrštenih ruku, naslonio se na ferari i prasnuo je u smeh. Takvog smeha plašili su se njegovi protivnici.
- Velikodušna ponuda - rekao je. - I ja mislim. Pokrićemo i troškove popravke automobila.
- Zajedno s listom mojih troškova?
- Kako hoćete. A sad, gospodine... Nino ju je odmeravao od glave do pete. Bila je raščupana, kao da je upravo ustala iz kreveta. Iz mog kreveta, pomislio je, besan na sebe zbog reakcije sopstvenog tela. Kako bi bilo da ovu arogantnu vojvotkinju pretvori u vatrenu ljubavnicu?
Sabrao se. Antonela Agostini jeste lepa, kao što su lepe statue, ali na njoj nije bilo ničeg toplog niti nežnog. Nije čak ni izazovna. To što ju je poljubio sve više ga je ljutilo i bes je sad usmerio na nju.
- U pravu ste, bilo je ovo dugo putovanje. Osam sati leta iz Njujorka, tri beskorisna sata u Rimu...
- Želite da vam se to odmah nadoknadi - video je da pretura po svojoj tašni i konačno je izvukla čekovnu knjižicu. - Recite cifru.
Gotovo je prestala da diše kad ju je uhvatio za zglob šake. - Uvek ste tako samouvereni, princezo?
Sevnula je očima.
- Pustite me, gospodine Odone! Nasmešio se. - Prozreo sam vas.
- O čemu pričate?
- Slušajte! Kao što sam rekao, imao sam mnogo vremena na putu ovamo i iskoristio sam ga da detaljno iščitam dokumenta o vašem dragocenom vinogradu. Ipak, nedostaju neke informacije.
- Ne znam koja ste dokumenta dobili niti me to zanima. Vi ste... - Otpušten? Vaš vinograd samo što nije propao.
- To nije vaš problem.
- Četiri godine zaredom lošeg vremena uništile su čokote. Vaš otac je zasadio novu vinovu lozu, koja ne rađa. Osim toga, loši marketinški potezi doprineli su propadanju. Ne znam mnogo o vinogradima...
- Lepo je što to priznajete.
- ...ali jedan sam od najboljih kad je o investicijama reč. Informacije koje sam dobio od vašeg oca isto su toliko važne kao i one koje nije naveo.
- Još uvek ne znam o čemu govorite. Nino je osetio da ona laže.
- Mislim da znate. Vaš otac je iz firme uzeo mnogo više gotovine nego što je uložio. Za šta mu je to trebalo? Za konjičke trke? Kockanje? Žene?
Antonela je pokušala da se oslobodi njegovog stiska. - Ovaj razgovor je završen!
- Bez finansijske pomoći, a oboje znamo da je potrebno više od pet miliona, vaša porodična firma otići će na doboš.
- Našao se neko ko će pričati o porodičnoj firmi.
Tuše! Mada je pogrešila, Nino nije hteo da se pravda. Mislila je da je on na visokom položaju u mafiji? Neka tako i ostane.
- Činjenica je da vam treba moj novac inače će vekovna tradicija otići u istoriju.
- Mislite da me je briga?
- Dovoljno, jer ste danas došli na aerodrom po pripadnika građanskog staleža.
- Grešite, gospodine Odone. Ovde sam zato...
Zato što ju je neko poslao da bude odbor za doček, Ona je Agostini, neiskusna u ophođenju sa seljacima, ali nema ovlašćenje da otpusti seljaka. Ona je samo vozač gostu iz Amerike.
Šta je bilo? upitao je. Da li vam je nešto palo na pamet? -izvukao je mobilni. - Pitajte oca treba li odmah da se vratim kući.
Antonela je pogledala u aparat u njegovoj ruci, pa je podigla pogled do njegovog lica. Pokvarenjak! Tačno je znao da neću pozvati oca iako pojma nema zašto. Mama, kako da ne mislim na tebe?
Dakle, zaključila je pakt s đavolom. Ako je želela da obezbedi majci smeštaj u elitnom sanatorijumu, ne sme oterati Nina Odonea. Mora s njim da izađe na kraj... iako je grozan. Njegov mačo nastup, odvratno zanimanje - ako se to uopšte naziva zanimanjem - a onda i onaj poljubac...
On je njen problem, a ona zna kako da se izbori s tim. Njen otac je, doduše, verovao da je posao PR-a ispijanje šampanjca s ljudima punim sebe, koji imaju previše novca, ali Antonela je uložila mnogo truda da nauči kako da se ponaša s ljudima koje njena firma zastupa. Titula vojvotkinje donekle joj je pomogla. Ostalo je bio težački rad.
U njen posao spadalo je i to da spreči visokopozicionirane ljude da u javnosti naprave budalu od sebe, kao i da počisti za njima. Neki klijenti bili su zaista fini i talentovani, drugi nisu. Bilo je i nekolicina njih koji su umišljali da ih novac, slava i izgled čine bogovima.
Nije bilo sumnje u koju kategoriju Nino Odone spada, a ipak je izuzetan primer muževnosti. U svom poslu Antonela je upoznala mnoge atraktivne muškarce, ali ovaj nije bio neodovljiv samo zbog odela skrojenog po meri i savršene frizure, već zbog sebe. Sve je na njemu seksi: mišićavo telo, markantno lice, savršen oblik usana.
- Samo me vi odmeravajte, princezo. Kasnije mi javite da li vam se dopada ono što vidite.
Antonela ga je pogledala u oči. Njegov ton bio je ponižavajući, kao i vatra u tim tamnim očima. Osetila je da joj obrazi gore.
Šokiralo ju je to što joj je on toliko privlačan, jer na izgled nikada nije polagala.
- Upravo sam razmišljala o tome - brzo se sabrala, čemu ju je naučio odnos sa ocem - da ne izgledate kao necivilizovani varvarin, gospodine Odone. Ali to je samo dokaz da izgled može da prevari.
Slegnuo je ramenima.
- Ono sam što vidite, princezo. Zbunjujući odgovor, ali onda joj je postalo jasno: on je sin velikog mafijaša, kakve cene na Siciliji, ali ih u ostatku Italije preziru.
A ona će morati da brine o njemu. Dakle... Ujutro će obići vinograde i firmu, uveče će biti poslužena oficijelna večera, a sledećeg dana on će nestati zauvek.
Izdržaće toliko.
A plan njenog oca da Odonea smesti u vilu... nema šanse! On joj je to olakšao. Iznajmio je automobil i rezervisao je sobu. Dakle...
Za to vreme Nino je obavio kratak razgovor mobilnim telefonom s renta-a-kar firmom. Trebalo je da dođu po automobil. Što se tiče oštećenja fara, nek se povežu sa osiguravačem.
- Naravno da će vam trebati automobil - rekla je Antonela. - Kako ćete otići u hotel?
Nasmešio se tipkajući sledeći broj, pa je otkazao rezervaciju u hotelu.
- Vaš otac je želeo da odsednem u vili i da mi pokažete imanje, zar ne, princezo?
- Ne zovite me tako!
- Ali vi to jeste: princeza koja naređuje seljanima.
Htela je da mu odgovori, ali se predomislila pokazavši glavom svoj "mercedes".
- Uđite.
- Kakav srdačan poziv! Sela je za volan. - Dva dana - procedila je kroz zube. - Izvinite?
Mrzela je njegov ljubazan ton.
- Rekla sam da mogu odvojiti dva dana. To mora biti dovoljno da pogledate vinograd i podrume i da se sastanete sa zaposlenima.
I on je planirao dva dana, ali sve se promenilo...
- Dve nedelje - rekao je. - Toliko mi vremena treba da donesem odluku. Očekujem da ćete mi sve to vreme biti na raspolaganju.
Zurila je u njegovo lice i on se gotovo nasmejao. Ovoj ženi treba lekcija.
- Jeste li poludeli? Nema šanse da dve nedelje s vama...
Nagnuo se i poljubio ju je. Kad je pokušala da se povuče, jače ju je stegnuo...
Iza njih trubili su vozači.
Nino je pustio Antonelu, naslonio se na sedište, prekrstio ruke i zagledao se pravo preda se.
- Dve nedelje. Ako vam treba novac, toliko će potrajati pre nego Što ga dobijete.
4. poglavlje
Nino nije voleo da bilo kome prepusti kontrolu. Ili volan. U životu je najvažnija kontrola. Tu lekciju naučili su svi Odoneovi.
Vozili su se dvadesetak minuta, a on je gotovo probio patos stalno kočeći.
Gledao je njen profil. Koliko joj je godina? Dvadeset pet ili šest? Njegova osamdesetpetogodišnja baba-tetka bolje vozi od Antonele. Setio se glupih viceva o ženama za volanom, ali nije mu bilo do smeha, naprotiv. Uspaničio se.
To nije bio dobar znak za čoveka koji praktično ne zna šta je to strah.
Antonela je ubrzala na auto-putu na stotinak kilometara na čas. Ostali automobili jurili su mimo njih.
Vozila je srednjom trakom pa su je vozila lako obilazila s obeju strana, a vozači su joj dobacivali kroz otvorene prozore.
Ipak, ne trepnuvši, vozila je dalje.
Morao je nešto da preduzme. Nakašljao se, pažljivo birajući reči. - Nešto nije u redu s "mercedesom"? - sačekao je koji trenutak. - Mislim, postoji li razlog što vozite tako sporo?
- Držim se ograničenja brzine.
- Mislim da na auto-putu možete brže voziti.
- Svejednom mi je šta vi mislite - hladno je odbrusila.
- Zapravo, želim da kažem da treba da se prilagodite saobraćaju. - Onda je greška u saobraćaju. Ovo je brzina prilagođena uslovima vožnje.
- Kakvim uslovima? Suvo je vreme, put ravan, u saobraćaju nema zastoja osim...
- Ja vozim, gospodine Odone, ne vi. - Tačno, ali...
Jedan ogroman kamion, uz snažan zvuk sirene, protutnjao je desno od njih. Nino je gotovo ogluveo.
- Ovo je moj automobil i moja zemlja, voziću kako hoću. I zaista bih cenila kada me ne biste stalno nazivali princezom. Titula je prošlost..
- Bože! - trgnuo se Nino. - Onaj automobil zamalo da nas udari! - Vozi isuviše brzo.
- Ne, vi vozite sporo! Voleo bih da upoznam onoga ko vam je dao dozvolu - promrmljao je.
Antonela ga je pogledala krajičkom oka. Možda je u tome problem, jer joj niko nije držao časove vožnje, bar ne onako kako je on to zamišljao. Ali neće mu to reći. Ona oprezno vozi. I nije njen problem što je jurnjava automobilima italijanski nacionalni sport.
Zapravo, nije želela da Nino sazna da je ona tek pre dve godine dpbila dozvolu. Dotad je poštovala želje svog oca.
Ovaj američki gangster ne bi razumeo kako je to odrastati uz oca, koji je više mislio na sopstvena zadovoljstva nego na porodicu.
Kad je u šesnaestoj godini htela da ide u na obuku, otac joj je rekao da njoj ne priliči da vozi. Sa osamnaest je pohađala elitni koledž u Rimu i nije joj trebala dozvola, jer je gradski prevoz bio bolje rešenje. I lakše joj je bilo da se povinuje očevim željama.
U dvadesetoj je dobila beskorisnu diplomu. Ponela ju je kad je pošla majci u posetu.
- Učini nešto od svog života, dete - rekla joj je majka tom prilikom. - Nemoj dopustiti da ti on uništi životnu radost.
Antonela nije morala da pita na koga njena majka misli.
To je bilo prosvećenje. Vratila se kući, spakovala je najnužnije i iselila se. Zajedno s još trima mladim ženama delila je stan u Rimu. Njen otac je poludeo od besa. Kako se usudila da mu se usprotivi?
Ukinuo joj je izdržavanje i neko vreme radila je kao konobarica, jer joj školovanje nije bilo ni od kakve koristi, poslužilo bi samo prilikom udaje za bogatog čoveka, čemu se njen otac nadao.
Tako se jednoga dana probudila s mišlju da mora naučiti da vozi. Zamolila je jednu cimerku da je poduči na napuštenom zemljištu.
Vežbala je svakodnevno, potom je položila vožnju, ali još uvek joj to nije pričinjavalo zadovoljstvo i u gužvi se osećala nesigurno.
To što je stranac sedeo pored nje činilo je sve još gorim, pogotovo što je to Nino Odone. Da je bar uzela očevog vozača! Ovako je sama kriva za sve.
- Gospode Bože! - vrisnuo je Nino dok je kamiondžija pritiskao sirenu. - E, sad je dosta! Pređite u zaustavnu traku i stanite.
Nino je zgrabio volan i automobil je skrenuo udesno. - Kočite! - povikao je i, na sreću, ona je reagovala.
Automobil se zaustavio, Nino je isključio motor. Nekoliko trenutaka nisu se pomerili. Sačekao je da se ona donekle sabere, ali glas mu je ipak bio hrapav kad je rekao:
- Izađite. - Molim?!
- Učinite to što vam kažem! Izađite iz prokletih kola! - Ne primam naređenja.
Nino je počeo da psuje na sicilijanskom dijalektu. Onda je otvorio vrata i izašao, obišao je vozilo i izvukao Antonelu.
- Šta to radite? Prokletniče, nemate pravo... - Zamalo ste nas ubili!
- Koješta, vozač kamiona...
- Verovatno će stati na sledećem odmorištu da dođe sebi. - Grubi ste!
- Ali ne predstavljam opasnost za ljude oko sebe!
Antonela je pokušala da zadrži suze. Uzalud. On je u pravu. Ali kako da to njemu prizna?
- Pustite me - otimala se.
- Poštedite takvog tona onoga koga pokušavate da ubijete. Sedite na mesto suvozača i budite mirni.
- Neću! Nisam ja... Gospodine Odone! - Nino ju je podigao na rame. Pesnicama ga je udarala po leđima. - Ne možete to da radite!
- Ne? Gledajte me!
- Pokvarenjače! - vikala je. - Isti ste kao i svi muškarci. Smatrate da su žene nesposobne da se snalaze. Smatrate da muškarac mora da misli umesto žene, jer inače...
E, sad je dosta, pomislio je, pa ju je spustio na zemlju i poljubio. Jedva je disala.
Sve to nije imalo nikakvog smisla. Čovek ljubi ženu koju voli ili koju želi. Ova mlada žena nije mu simpatična niti je želi. Ljubio ju je zato što je besan? Dođavola, ne! Reč je o toplini...
Antonela je prestala da se brani, a on da razmišlja. Poljubac je postao... iskonski. Pridigla se na vrhove prstiju zavukavši prste u njegovu kosu. On ju je dlanovima milovao po leđima osećajući toplinu njene svilenkaste kože. Mrmljala je nešto...
Začula se sirena, vozač im je nešto dobacio. Nino ga nije razumeo, ali nije morao biti lingvista da bi shvatio smisao.
Podigao je glavu. Stajao je na auto-putu ljubeći ženu koju nije ni poznavao ni voleo, a zamalo...
Antonela je otvorila oči, nije razumeo šta mrmlja. - Izvinite - rekao je. - Ne znam šta mi bi...
Ošamarila ga je tako snažno da mu je obraz brideo. - Nadam se da se sad osećate bolje...
Htela je još jednom da ga udari, ali on ju je uhvatio za ruku. - Sad je dosta! - upozorio ju je.
- Vi... bedniče!
Znala je i gore psovke, ali... On nju jeste poljubio, ali ona mu je uzvratila.
- Samo sam nas zaštitio da ne poginemo na ovom putu. - Ovo je bila mačo-predstava. Šta mislite, ko ste vi?
- Ja sam čovek koji će spasti aristokratsku guzicu vašeg oca, dušo. Pod uslovom da se prema meni ponašate pristojno.
Da li ga je ikad neka žena toliko iznervirala? Hteo je da je zgrabi za ramena i prodrma. Ili da je ljubi dok ne zaboravi na sve...
Sabrao se i nakašljao.
- Uđite - primetio je da se ona predomišlja. - Jeste li čuli?
U očima su joj se nakupile suze besa. Kad ju je prebacio preko ramena, kostim joj se malo izgužvao.
Ipak je prelepa i ranjiva. Pitao se zašto je to tek sad primetio? Konačno se udobno smestila na kožno sedište i Nino je za njom zatvorio vrata.
Narednih sat vremena vozili su se u tišini. Onda je ona rekla: - Uskoro ćete videti tablu s nazivom vinograda, pa skrenite desno.
Ugledao je natpis, pa je skrenuo i ugledao se zgradu na brdu. Bila je to ogromna, raskošna vila.
- Možete parkirati pred kućom. - Baš ste velikodušni.
Zašto je tako reagovao? Samo mu je rekla nešto što treba da zna. Dok je izlazio iz automobila, ona je požurila uza stepenice hodajući
što je brže mogla. Vrata su se otvorila i u njima se pojavio lakej, kao iz
nekog istorijskog filma.
- To je Džordž - dobacila je preko ramena. - On će vas odvesti u gostinsku sobu.
Aha, princeza se obratila jednom podaniku, pomislio je. - Princezo?
Okrenula se. Smešeći se, dobacio joj je čizme koje je u međuvremenu skinula.
- Nećete valjda tako polunagi hodati po kući? U redu je dok smo vi i ja bili sami, ali sad...
Pocrvenela je. Htela je nešto da kaže, ali se predomislila. - Ovuda, gospodine - rekao je Džordž.
Popeli su se širokim stepenicama. Ova kuća podsećala je na muzej: visoki plafoni, na zidovima portreti predaka.
Nije muzej, zaključio je Nino. U muzejima ima više topline.
Ninova soba sastojala se iz dnevne, spavaće sobe i kupatila. Lakej se ponudio da raspakuje Ninovu torbu. Zatim je upitao želi li nešto da pojede i povukao se.
Nino se bacio na krevet, s rukama pod glavom zagledao se u oslikani plafon. Vila je očigledno veoma stara. Da li je trebalo da ostavi utisak na njega? Njegov stan u Njujorku prepun je antikviteta, ali vredeo je isto koliko i ova vila, s obzirom na cene nekretnina u Njujorku.
Šta se to dešava s njim? Otkad ga to zanima? Treba mu tuš, nešto da pojede i da odspava.
Tuširanje mu je prijalo. Batler je doneo poslužavnik sa sendvičima i kafom, salatom, sirom, krekerima i voćem. Krevet je bio udoban... a u dva noću on je ipak još uvek bio budan. Izašao je na balkon i zagledao se u baštu obasjanu mesečinom.
Ugledao je vitku priliku. Bila je to žena u dugoj spavaćici, duge kose i laganog hoda. Antonela.
Brzo navukavši farmerke, izašao je bos i nag do pojasa u baštu. U trenu je bio pored nje, spustio je ruke na njena ramena i okrenuo ju je sebi. Bila je iznenađena, ali ne i uplašena.
- Gospodine...
- Ime mi je Nino - rekao je. Bože, baš je lepa. Kao princeza iz bajke. Oklevala je. Izgovori moje ime, pokušao je telepatski da je nagovori.
- Nino, šta radite napolju u ovo doba? - Nisam mogao da zaspim. Kao ni vi.
- Da. Morala sam da razmislim o onome što se desilo na auto-putu. - I ja.
- Ja sam kriva - prošaputala je. - Nisam najbolji vozač.
U drugoj situaciji bi se nasmejao. Sad je sklonio uvojak s njenog čela i obema šakama obuhvatio njeno lice.
- Nisam mislio na vožnju, nego na poljubac.
Primetio je da je pocrvenela, jer joj je mesečina obasjavala lice. - Ne želim o tome da razgovaram.
Naravno. Ali ona je u pravu, ni on nije želeo o tome da razgovara. Uzeo ju je u naručje i počeo je da je ljubi. Ljubio ju je sve jače dok ga nije zagrlila.
5. poglavlje
Nino je bio ranoranilac. U vojsci se to podrazumevalo, a kad se vratio civilnom životu, ostala mu je ta navika. Rano jutro bilo je nekako umirujuće, pogotovo na Menhetnu. Čovek je mogao da trči po Central parku pre nego što u njega dođu turisti i izletnici.
Drugačije je bilo kad se budio sa ženom u krevetu. Jutarnji seks bio mu je majmiliji.
Jutros pored njega nije bilo žene niti je Central park bio u komšiluku. Zato su se njegove misli rojile oko Antonele Agostini.
Ko je ona? Možda je bolje formulisati to ovako: šta je ona? Vojvotkinja, plemkinja. Nije mu se dopadala ni ona ni klasa koju predstavlja. Nije bilo sumnje da ona isto misli o njemu. Ne mora da voli neku ženu da bi je poželeo, ali mora bar da mu se dopadne.
Sve to nije imalo nikakvog smisla.
Sunce je počelo da se podiže. Nino je ustao, obukao je majicu i kratke pantalone, obuo je patike i izašao.
Pet kilometara, sedam, osam. Pojma nije imao koliko je daleko otrčao. A ipak nije uspeo da izbaci iz glave pitanje u vezi s vojvotkinjom. Sunce je bilo visoko na nebu kad se vratio u vilu. Istuširao se i obukao, a kako je bio užasno žedan, pošao je u kuhinju.
Pretpostavio je da je kuhinja u drugom delu kuće i bio je u pravu. Lepo, nikog na vidiku. Prostorija je bila...
... nije bila prazna. Antonela je stajala kraj frižidera i pila vodu. Zaustavio se i patike su zaškripale po podu.
Antonela se okrenula. Boca s vodom iskliznula joj je iz ruke. Brzo je reagovala uhvativši je, ali malo vode ipak se prosulo po njenoj majici. Nino je bio oduševljen, jer su joj se jasno ocrtale grudi ispod majice.
- Šta radite ovde?
Napala ga je kao da ga je zatekla u nedozvoljenoj radnji. Očigledno nije računala s tim da će zateći hladnu poslovnu ženu, koju je juče sreo, u majici, šortsu i patikama. Kosu je vezala u rep, koža joj je bila znojava.
Setio se slika iz prethodne noći. Puštena kosa, providna spavaćica. Kako ju je ljubio i kako mu je uzvraćala...
Mogao je da vidi puls na njenom vratu. Da li je i ona pomislila na taj poljubac?
- Gospodine, šta radite ovde? - Kradem porodično srebro,
- Nisam tako mislila... - pocrvenela je. - Uplašili ste me.
- Izvinite, nisam namerno - slegnuo je ramenima. - Trčao sam i ožedneo. Vidim da ste i vi trčali...
Progutala je knedlu. Zašto joj smeta što on to zna? Trčala je svakog jutra ma gde bila. Pre mnogo godina otkrila je da joj trčanje da je osećaj slobode. Njen otac smatrao je da to nije u skladu s njihovim staležom i možda je baš zato to volela.
- Ovo je moj dom - odgovorila je.
- Ako želim da trčim, onda to radim - bože, baš je šašavo zvučala. Zašto priča takve gluposti? Zašto su njene misli uvek zbrkane kad je on u blizini?
Mišićav i preplanuo, prekrstio je ruke na grudima. - Sigurno - prokomentarisao je.
- Trebalo je da pitam za dozvolu. - Ne, samo sam htela da kažem...
- pojma nije imala šta je htela da kaže. Pričala je bez veze. Izvukavši iz frižidera bočicu vode, pružila mu je. - Mora da ste žedni.
- Hvala - nasmešio se.
Prsti su im se jedva dotaknuli. Osetila je nešto kao udar munje i nervozno se osmehnula.
- Statički elektricitet - rekla je.
- Elektricitet u svakom slučaju - otpio je malo vode sve vreme je gledajući. Nekoliko kapi slilo mu se niz bradu, pa niz vrat...
Nakašljala se. Nino ju je posmatrao. Reci nešto, bilo šta! Ali ništa joj nije palo na pamet. I to njoj, koja ja zarađivala ćaskajući s nepoznatima, a sad nije znala šta da kaže!
Ovaj čovek je baš lep i zgodan. Nije joj se dopao, ali morala je priznati da mu je telo savršeno, a lice kao u anđela... ili đavola. Markantno, muževno. Usne, koje su nežno i strasno ljubile njene...
- ...vi i ja zajedno. Zatreptala je osetivši da je pocrvenela. - Vi i ja... šta?
- Da trčimo, naravno. Šta drugo? - Ne, ne bih. Hoću da kažem... - šta je htela da kaže? Nije znala.
- Treba da se obučemo. Za sat vremena srešćemo se s ljudima mog oca.
Vojvotkinja je prošla kraj njega izlazeći iz kuhinje, a njegovo telo odmah je reagovalo. Zato je izrekao onu glupost. U suprotnom, učinio bi ono što su oboje želeli.
Zgrabio bi je i pritisnuo bi usne na njene. Udisao bi njen miris, podigao je na radni deo i ljubio po vratu. Onda bi joj pocepao mokru majicu, vrhovima prstiju dotičući njeno telo. Jer ona je bila voljna da mu se preda...
Stresao se.
Pogledao je za njom. Onda je popio vodu do poslednje kapi, pa je otišao da se opet istušira, ovoga puta ledenom vodom.
Nije pomoglo.
Posle deset minuta zavrnuo je vodu, a misli su mu se i dalje vrzmale oko onoga što se desilo u kuhinji ili, bolje rečeno, onoga što se nije desilo.
Odlučio je da više ne misli na nju.
Obrisao se i obukao je odelo - trodelno, Armanijevo, boje antracita, belu svilenu košulju, tamnocrvenu kravatu i stavio je zlatne manžetne.
Iz ogledala ga je posmatrao muškarac, koji je delovao veoma poslovno.
I dalje je mislio na nju iako nije njegov tip. Da, atraktivna je, ali nije mogao da zamisli da bi ona nekom muškarcu udovoljila. A on je voleo popustljive žene, koje su se prepuštale.
Duboko je uzdahnuo, pa se vratio na plan: uložiće u vinograd, ako ne u očevo, onda u svoje ime. Dva dana će biti dovoljna da pregleda knjige, sastane se sa zaposlenima i stekne nekakav utisak o imanju. A onda će šesti na prvi avion za Njujork.
Ovde je ipak reč o poslu. Čekala ga je u dnu stepeništa.
Elegantni kostim, bela svilena bluza, crne čizme. Bilo mu je smešno što su se slično obukli. Iz njenog pogleda bilo je jasno da joj se sviđa ono što vidi.
- Najnoviji krik gangsterske mode u Njujorku - rekao je osmehujući se. Ako je pomislio da će joj biti neprijatno, prevario se.
- Atraktivnije je od tetoviranih srca, zar ne?
- Princezo, videli ste me gotovo nagog i znate da nisam tetoviran. Pocrvenela je, ali glas joj je bio odlučan.
- Nisam vas videla nagog.
- Do pojasa bar - rekao je sležući ramenima. - I to je sve.
Načinio je korak napred, a ona korak unazad.
- Da li me izazivate, princezo? Nasmešio se. Kad je izbačena iz koloseka, baš je privlačna.
- Izazov - ponovio je i pošto mu se činilo da je to jedino ispravno, nagnuo se poljubivši je.
Njene usne bile su meke i nežne. Zar nisu malo podrhtavale? Mogao je to da otkrije na samo jedan način.
Uhvatio je rukama njenu bradu utisnuvši jači poljubac. Da, njene usne ipak su podrhtavale. Isprekidano je disala, propela se na vrhove prstiju i naslonila na njega...
U njenim plavim očima mogao je da pročita hiljade pitanja. Za trenutak se poigravao mišlju da odgovori i njoj i sebi tako što će je ljubiti do trenutka kada će ga ona zamoliti da ovu ludost privede kraju.
Ali možda je samo on lud.
- Antonela - glas mu je bio promukao. Uhvatio ju je za obe ruke, ali ništa mu pametno nije padalo na pamet.
- Nino - prošaputala je.
Opet je izgovorila njegovo ime. Zvučalo je tako seksi...
Pustio ju je i odmaknuo se od nje. Zateturala se, on ju je uhvatio za podlakticu da ne padne. Ugrizla se za usnu, a on je osetio da su mu kolena nesigurna.
Mišić je zaigrao na njegovom licu. Svaka druga žena svalila bi krivicu na muškarca. Želeo je opet da je poljubi, ali se uzdržao. Ne, neće je dodirnuti, a sutra će u cik zore otići!
- U pravu ste, mora - potvrdio je. - I prestalo je ovog trenutka. Hajdemo na sastanak. Onda ćete mi pokazati firmu i imanje, a ujutro ću otići.
- Ali rekli ste...
- Znam šta sam rekao - bože, koliko je želeo da je dodirne! - Predomislio sam se. Tražiću da pošalju naš privatni avion po mene. Tako ću brže otići.
- Za trenutak sam zaboravila ko ste. Hvala vam što ste me podsetili. Bilo je jasno šta je želela da kaže. Vreme je da joj objasni da on i njegov otac nemaju ništa zajedničko...
Ali onda je pomislio: dođavola, nikome ne treba da se pravda, pa ni Antoneli Agostini.
- Razumem, princezo. Strast ne bira - pocrvenela je, a on joj je pokazao rukom prema vratima: - Posle vas, draga.
6. poglavlje
Vozač ih je dovezao crnim "bentlijem" pred palatu iz petnaestog veka. Zanimljiva je priča o ovoj toskanskoj porodici jer je, prema legendi, jedan daleki predak vinogradom platio ćutanje svoje ljubavnice.
Antonija je mislila da je ta priča smešna. Koga danas interesuju takve bajke?
Otac je pozdravio njenu ideju da gosta dovede u ove prostorije, jer je bio ubeđen da će one ostaviti utisak na pridošlicu.
Njeni motivi bili su drugačiji: želela je da on vidi njeno mesto na društvenoj lestvici, jer sam tu ne pripada. Drugim rečima, trebalo je da se oseća grozno. Nino Odone možda ima manire i elegantnu fasadu, ali... on nije džentlemen. Nije čak ni pošten biznismen. On je bandit, koji uzima ono što hoće. Uostalom, iskusila je to na sopstvenoj koži, jer mu nije palo na pamet da ostavi na miru ženu, koja ga ne želi.
Poljubio ju je. Zašto mu je to dozvolila? Zašto je noć provela zamišljajući kako bi bilo kada bi te tople usne ljubile njene grudi...?
- Princezo?
Trgnula se. Vozač je izašao otvorivši joj vrata "bentlija".
- Hvala. Za dva sata vraćamo se u vilu - rekla mu je. Čovek se naklonio, a Nino se nasmejao.
- Nešto vam je smešno?
- Ne, zabavno je... začuđujuće - odgovorio je.
- Čovek se ponaša onako kako se to od njega očekuje. - Nisam tražila da mi se nakloni.
- To nije potrebno. Jasno mu dajete na znanje gde mu je mesto. Osetila je da joj je krv jurnula u lice.
- Ne poznajete me, gospodine, a ipak mi sudite? Osmeh mu je nestao s lica.
- Samoj sebi skačete u stomak. Objasniću vam ako ne razumete ovu uzrečicu.
Kako je bezobrazan! Krenula je u palatu.
- Nino se divio pozlaćenoj fasadi.
- Kladim se da je Lorenco. On je bio umetnička duša. - Čuli ste za Medičijeve?
- Da, naravno. Iznenađeni ste? - Ne, zašto?
Kakva lažljivica! Sigurno je mislila da će on pomisliti da je to palata iz Diznilenda.
- U pravu ste, Lorenco je bio mecena. Ali naš predak je, u stvari, Kozimo.
Da li je to zaista izgovorila?
Liftom su se popeli do trećeg sprata. Izabrala je najraskošniju prostoriju za sastanak.
- Posle vas - rekao je.
Nije pokazao oduševljenje, ali primetila je da mu je zastao dah dok je razgledao. Sigurno je shvatio da je na pogrešnom mestu.
Petorica muškaraca, koji su sedeli za okruglim stolom, ustali su istog trena. Advokat i knjigovođa njenog oca, upravnik vinograda i još dvojica stručnjaka za vinogradarstvo. Nino je svakom stegnuo ruku. Sela je za sto čekajući da vidi kako će se gangster izblamirati.
Pa gangster sigurno pojma nema o pravu, finansijama i vinu, zar ne?
Pet minuta kasnije shvatila je da ga je sasvim pogrešno procenila. - Čast mi je - rekao je Nino rukujući se sa advokatom - da upoznam čoveka koji je prošle godine dobio sud u slučaju Palermo.
A knjigovođa je bio baš ponosan kad je Nino izjavio da mu je drago što je lično upoznao čoveka o kome je prethodnog meseca objavljen tekst u međunarodnom časopisu.
- U vino se ne razumem, ali cenim dobru berbu - rekao je i prisutni su se nasmejali.
Na kraju se divio starim majstorima koji su oslikali zidove zgrade. - Izuzetno - prokomentarisao je, uz napomenu da je pre nekoliko meseci kupio jednu Donatelovu statuu na licitaciji. Osim toga, zadužio je svog agenta da bude na oprezu, jer se priča da će jedno Rafaelovo delo uskoro biti na tržištu.
Pre nego što su prešli na poslovni deo sastanka, svi su mu jeli iz ruke. Ali to će se uskoro promeniti... čim gangster ponovo postane gangster.
Antonela je neprimetno odmahivala glavom. Ne, ovo nije fer. Nasuprot njoj sedeo je moćan čovek, koji je mogao da parira svakome u ovoj prostoriji. Verovatno je inteligentniji od svih njih i razume se u finansije.
I razumeo je da ga lažu.
Primetio je da su advokat i knjigovođa izbegavali direktne odgovore na njegova pitanja. Posle pola sata podigao je ruku.
- Dovoljno je. Ako treba da odlučim da uložim novac, treba mi dobar razlog.
- Polazimo od toga - rekao je advokat - da je vaš otac odobrio kredit vojvodi.
- Ja sam investitor - rekao je Nino. - Ništa od onoga što sam čuo i video neće me podstaknuti na to da vam prepustim deset miliona evra.
- Deset mili...
- Tačno, deset miliona - Nino ih je pogledao redom. - Promenili su se uslovi kreditiranja. Očekujem pedeset jedan posto učešća.
- Ne - odmah je reagovala Antonela. - Ništa vam nećemo prodati. - Firma pripada vašem ocu i ako on hoće kredit od mene, uradiće kako kažem - Nino se obratio advokatu i knjigovođi: - Moji će ljudi pogledati ova dokumenta. Što se tiče stanja vinograda... loza i zemlja mogu se spasti ili su predugo bili zapušteni?
- Naravno da se mogu spasti ukoliko se preduzmu određene mere - požurio je da potvrdi knjigovođa.
- Dobro - Nino je ustao. - U tom slučaju, gospodo, očekujem sve pravne i finansijske detalje do kraja nedelje u svojoj kancelariji u Njujorku.
Advokat je hteo nešto da kaže, ali se predomislio. Antonela se namrštila.
- Hteli ste nešto da kažete, princezo?
- Samo ono što sam već rekla. Nikada vam otac neće prepustiti kontrolu nad firmom koja je vekovima u našoj porodici.
- Izvinite nas na trenutak. Antonela? Molim vas da razgovaramo u četiri oka.
Čim su zatvorili vrata za sobom, u prostoriji je nastao žagor.
- Princezo, bolje je da prihvatite i vi i vaš otac - rekao je. - Neću uložiti u vinograd ako se ne uverim da će se investicija isplatiti. A ja ne investiram ako ne posedujem većinu.
- To se neće desiti. Znali ste za očevo finansijsko stanje pre nego što ste došli. Nikada nije spomenuto da ćete tražiti većinu udela.
- Došao sam po nalogu svog oca. Njemu je svejedno koliko ste zaglibili, ali meni nije.
- Promenili ste pravila. Sad hoćete da uložite svoj novac, a ne očev. Zašto?
Dobro pitanje. Nino je već pokušavao da odgovori na njega. Ipak, instinkt mu je govorio da je ovde reč o nečemu zapetljanom i da je sve povezano sa ovom ženom.
- Odlučio sam da uložim. Iako vam je možda teško da u to poverujete, spreman sam.
- Naravno - odgovorila je sarkastično. - Vi i inače investirate u vinograde.
- U različite oblike svojine, koji se isplate. - Ovde se ulaganje sigurno isplati.
Glas joj je podrhtavao. U svoj toj zbrci smetnula je s uma da je zapravo reč o njenoj majci. Mama je jedina važna i ko zna šta bi se desilo s njom kad bi se Nino predomislio.
- Nino - usiljeno mu se osmehnula. - Zar vama nije dovoljno da investirate u toskansku zemlju? Zar baš morate da je prisvojite? Vi niste poreklom odavde...
Prestala je da diše kad su se njegove šake spustile na njena ramena. - Ne, ja sam Amerikanac sicilijanske krvi i, po vašem mišljenju, pripadam nižoj klasi.
- Nisam tako mislila...
- Ja sam Odone, Antonela, ali to ne znači da sam budala. Ne lažite me, jer laž ne mogu da oprostim.
- Ja ne lažem! Samo pokušavam da otkrijem zašto bezuslovno želite kontrolu nad vinogradom mog oca.
- On to neće dopustiti. A ako se vi povučete i ne date mu novac... - Da? Šta onda?
Antonela ga je ćutke gledala. Bio je moćan i činilo se kao da mu je čitav svet na dlanu. On je čovek koji postiže sve što poželi. Od početka je to slutila.
A da mu sve ispriča? O očevim pretnjama, o majci, koju on, stranac iz drugog sveta, može da spase?
- Recite mi istinu, Antonela. Znam da tu ima još nečeg - tiho je izgovorio. Njegovi prsti nisu bili grubi, umirujuće su je milovali. Pogledala ga je u tamne oči. Mogla je da mu kaže istinu i...
I šta onda?
On je beskrupulozan čovek kome nije smela da veruje.
- Nema ničeg više. Ja sam toskanska devojka, koja je odlučila da učini sve za svog oca.
Nino joj nije poverovao. Vratili su se u salu. - Gospodo, recite mi sve što treba da znam.
Opisali su mu stanje u vinogradu, svako iz svog ugla, a pričali su mu i o uspešnim godinama, koje su proslavile vinograde Agostini.
Zavladala je tišina, Antonela je zadržavala dah. Nino se nasmešio.
- Zaista sam prijatno iznenađen - ustao je sa stolice. - Nadam se da će ova investicija biti uspešna i želeo bih da mi budete saradnici.
Rukovao se sa svima i muškarci su, jedan po jedan, napustili salu. Nino se naslonio na sto posmatrajući Antonelu, koja je prekrstila ruke ispod grudi.
- Čekam. - Šta? - Ostatak.
- Ostatak prezentacije? Večeras ćete se naći s gradonačelnikom i uglednim gradskim ličnostima...
- Čekam ostatak onoga što se odnosi na prodaju. Palo mi je na pamet da i vi igrate neku ulogu u tome - pogotovo što su advokat i knjigovođa zaobilazno odgovarali na pitanja kad su pokušali da ubede Nina u to da vojvodi, u stvari, nije baš hitno potreban novac. Ninovo istraživanje pokazalo je suprotno. Tada je pomislio da Antonelini poljupci i taktika ne-diraj-me igraju nekakvu ulogu u ovoj priči. Trebalo je da ga izlude da bi pristao na sve.
Mogao je sad još jednom da je poljubi i da reši tu zagonetku... a on se povukao.
- U redu. Ako nemate drugih predloga, ponudiću vam nešto. Da li je vaš ormar izložbeni deo ovdašnje Armanijeve prodavnice?
- Molim?!
- Imate li i drugačiju garderobu osim ovih kostima? - Naravno. Ne razumem vas.
- Odrasli ste ovde, zar ne? - Da, ali...
- Želim da me provedete po vinogradima... vi, ne upravnik. Obucite farmerke ili ono što nosite kad ste obična žena.
- Gospodine! Ja sam obična...
- Žena - dopunio je. Onda se nasmejao zbog izraza njenog lica i učinio je baš ono što se zakleo da neće. Privukao ju je sebi i poljubio. Nekoliko sekundi bila je ukočena, a onda mu je uzvratila.
To nije bilo dovoljno. Ninova ruka skliznula je pod njenu suknju. Zadrhtala je, promrmljala nešto na italijanskom i jače ga je zagrlila. Snažno ju je privukao sebi da bi osetila koliko je uzbuđen. Uzdahnula je i...
... onda se čulo kucanje na vratima. - Vojvotkinjo?
Vozač. Antonela je pokušala da odgurne Nina, ali čvrsto ju je držao. - Oteraj ga.
- Vojvotkinjo, rekli ste za dva sata. Karabinjeri će mi napisati kaznu za parkiranje.
- Ti si princeza. Kako mogu da te kazne? - šaputao je Nino. Nasmejala se. Dobro je što može da je nasmeje.
- Odmah stižemo - doviknula je. - Antonela...
Odmahnula je glavom i on ju je pustio. Namestila je frizuru i poravnala odeću. Otišla je do vrata a Nino ju je pratio. Pre nego što su se vrata lifta otvorila, još jednom ju je strasno poljubio.
- Nije gotovo - rekao je.
- Naprotiv, jeste. Videćemo se večeras u sedam. - Pre toga zahtevam da mi pokažete imanje.
- Slušajte, Nino...
- Ne slušam ono što govoriš - prestao je da joj persira - nego ono što mi tvoji poljupci govore - pre nego što je uspela da se pobuni, ponovo ju je zagrlio i poljubio.
7. poglavlje
Kad se vratio u svoju sobu, Nino je pokušao da shvati šta se dogodilo. Ovo nije ni umeo ni mogao da kontroliše, pa se razbesneo na sebe.
Bio je ljut na vojvodu, koji je, zajedno sa svojim menadžmentom, ubedio njegovog oca da će se ulaganje isplatiti, bio je ljut na oca, koji je ovaj problem prebacio na njega. I bio je ljut na Antonelu, koja se ponašala kao da je zbunjena njegovim reakcijama, a zapravo je on u svemu tome bio zbunjen.
Ali možda nije o tome reč. Možda ona zbilja igra igru, koja je stara kao čovečanstvo i opasnija od svega čemu je on mogao da se suprotstavi.
Svukao je odelo proklinjući sve: svog oca, princezu, njenog oca... Glasno je opsovao i požurio u kupatilo, gde se zagledao u svoj odraz u ogledalu.
Zašto lagati sebe? Bio je ljut na sebe jer je dopustio da ova žena pravi budalu od njega. I svi akteri ga iskorišćavaju: njegov otac, koji ga je ovamo poslao, vojvoda, koji pojma nema šta je to poštenje i koji je uništio vekovnu imovinu svoje porodice, kao i ova mlada žena koja pokušava da manipuliše njime.
A on, budala, sve je to dozvolio. Ona ga sve jače uvlači u vrtlog strasti kakav dosad nije doživeo.
Za njeno ponašanje postojala su dva objašnjenja: ili je bila spremna da učini sve da bi obezbedila finansijsku podršku vinogradima ili želi s njim avanturu.
Ovako ili onako, njemu je dosta igrica. Čas mu se obraćala kao da je niže biće, čas je gorela od strasti u njegovom naručju. Da li je to bila taktika ili stvarnost... tek, vojvotkinja je igru dovela do savršenstva. A on je reagovao kao dresirana životinja.
Vreme je da se to okonča. I tačno je znao kako.
Odvešće je u krevet. Ništa nežno, ne. Divlje i strasno će je voleti, iznova i iznova dok ne bude počela da moli... dok ne zaboravi sve osim njega. A onda će ustati iz kreveta, opušteno će ispisati ček na deset miliona evra i ostaviti ga na stočiću za najskuplju prostitutku na svetu.
Nino je podigao pesnicu i... raspršilo se staklo ogledala. Krv je potekla s njegovih prstiju. Brzo je umotao šaku u peškir, a onda se nasmejao.
Znači, dotle smo došli. Toliko su ga ophrvale seksualne fantazije da je razbio ogledalo. I to sve samo zato što je toj ženi dozvolio da mu se uvuče pod kožu. Pustio je malo vode preko posekotine, pa je otišao pod tuš.
- Dovde i nema dalje - rekao je. Popodne će se sresti sa Antonelom, ali možda će zaboraviti na razgledanje vinograda. Kao i na večeru s gradskim čelnicima.
Pre večeri okončaće sve ovo i požuriće nazad u Ameriku. A vojvotkinja će shvatiti kakve su posledice poigravanja s porodicom Odone.
Ležerno se obukao: crna kožna jakna, crna majica, farmerke i patike. Nešto pre jedan sišao je niza stepenice. Pomislio je da ga ona neće čekati, ali ugledao ju je pred vratima, bila je obučena kao i on, u jaknu i farmerke, a kosu je vezala u rep kao jutros.
Bože, zar je to bilo pre nekoliko sati? Učinilo mu se kao da je bilo pre sto godina.
- Gospodine...
Gledala ga je dok je silazio. Želudac mu se stisnuo, izgledala je fascinantno. Bila je lepša od svih žena koje je upoznao.
Prestani!, upozorio je sebe. Ona nije mogla da se igra ako on ne bude učestvovao. Vreme je da to shvati.
- Princezo.
Prisilila je sebe da se osmehne.
- Vidim da ste shvatili da je obilazak udobniji u neformalnoj odeći. - Ništa ovog popodneva ne zahteva odelo.
- Ne razumem najbolje...
- Zar više nisam Nino? Primetio je da je progutala knedlu. - Ja... ipak je reč o poslu, pa treba...
- Zaboravite - ugledao je džip parkiran ispred kuće. - Dajte mi ključeve.
Oklevala je, pa je ipak spustila ključeve u njegovu šaku.
