P O Z O R I [ N E N O V I N E B R O J 1 1 2 F E B R U A R 2 0 0 4 . G O D I N A X I I C E N A 5 0 D I N A R A
JASMINA
AVRAMOVI]
Ne snalazim se
u banalnim
temama
GORAN
STEFANOVSKI
Praznik u
Beogradu
Kao da nisam
ni odlazila
Bez straha od
glume
@iv festival ne
prave
samozado-voljni ljudi
TATJANA
VEN^ELOVSKI
VLADISLAV
MIHAJLOVI]
MIRJANA
MARKOVINOVI]
Dom je tamo gde
je jastuk na kome
spava{
I[TVAN
BI^KEI
U O V O M B R O J U:
Milena Dravi}:
SAMA SEBI UPRAVNIK
@elela bih da
Du{ko
Kova~e-vi} napi{e ne{to
za mene, za
otvaranje
no-vog,
obnovlje-nog Zvezdara
Teatra.
Vreme-na ima, samo
da smo `ivi i
zdravi, ka`e
dobitnica
na-grade „@anka
Stoki}“
SKELA ZA DVA VEKA
Scenskim spektaklom Skela Gorana
Petrovi}a, u re`iji Kokana
Mladenovi}a, izvedenim u Ora{cu
obele`ena su dva veka
moderne srpske dr`ave
IVA MILO[EVI]
:
PREDSTAVA JE NA PRVOM MESTU
Premijera u Jugoslovenskom
(Foto: Vukica Mika~a)
M
ilena Dravi}, ovogodi{nja dobi-tnica nagrade „@anka Stoki}“, na sve~anom uru~enju priznan-ja u Narodnom pozori{tu rekla je da ga ne do`ivljava kao trofej ve} kao – misiju. Posve}enost @anke Stoki} pozori{tu i umetnosti nasilni~ki je prekinuta jo{ pre 6 decenija. Mira Stupica je krenula, pre 2 godine, u veliku misiju. Pridru`ila joj se Svetlana Bojkovi}, kao prva dobitnica @ankine nagrade. Sada je tu i Milena Dravi}, uvek solidarna i odana. Umetni-ca kroz ~iju se biografiju mo`e ispri~ati i prelomiti epoha, znana je kao osoba koja ne odustaje. Samo, kada }e @anka Stoki} biti rehabilitovana? Mogle su razne vlasti to ve} da u~ine, a nisu. Mogla je to da uradi i ova, odlaze}a, a nije. Slabi su izgledi da }e to u~initi i ova, dolaze}a, vlast koju ~ekaju pre~i poslovi, razne legalizacije i legitimizacije. Ko jo{ da brine o glumici ~ija slika bledi na skrom-nom spomeniku na Top~iderskom gro-blju?Ni glumac Branislav Le~i}, odlaze}i ministar kulture i medija, koji sâm ka`e da je „uradio rudarski posao“, dok drugi vele da nije uradio ni{ta, nije se postarao za @anku. Ko }e, ako svoj ne}e? Mo`da je ministar mislio da se @ankom bavi u ~etvrtoj godini svoga mandata, kada je nameravao da „zaokru`i kulturni ambi-jent“. Tvrdi da iza sebe ostavlja 10 go-tovih zakona iz kulture i 2 iz oblasti me-dija, a namera mu je bila da, kao {lag na tortu, formuli{e i zakon o kulturnoj poli-tici. Avaj, ministar je svoje delo ostavio u traljama! Ra~una li biv{i ministar Le~i} u svoje rudarske napore i to {to je u Srbi-ji za kulturu 2002. izdvajano 0,6 posto, manje od malog u prethodnoj godini (0,8)? (Po standardima Uneska, dr`ava koja izdvaja za kulturu manje od jedan odsto ne mo`e se zvati kulturnom dr`a-vom.) Ko sad u svim tim velikim poslovi-ma jo{ da misli na @anku!
Skela i mutno
Dunavo
Kona~no da se i glumci osevape. Do-sta su metanisali na partijskim konve-ncijama i promocijama, izlagali se na izbornim listama, bio je poslednji ~as da ne{to urade za sebe i narod. (Nekada je bilo beri}etnije: malo malo pa neka pro-slava, ako nije Kadinja~a, onda je Sutje-ska, ako nije jedan, drugi je datum, re-publika i pokrajina kol'ko 'o}e{, isto to-liko raznih recitala i prikazanija. Sad, ostali samo vertepi i dodole.) U okviru proslave 200. godi{njice Prvog srpskog ustanka i ustanovljenja moderne srpske dr`ave uprili~ena je predstava Skela. Pisac je Goran Petrovi}, reditelj Kokan Mladenovi}, a na skeli je bila „dramska reprezentacija Srbije“, tj. svi koji u sr-pskom glumi{tu imaju ime i prezime, njih 50! Namera pi{~eva i rediteljeva bila je da svetu poka`u novo, ozbiljnije i tre-zvenije lice Srbije „koja je svesna svoje istorijske veli~ine, ali i svojih tragi~kih zabluda“. Poslednja velika srpska pro-slava bila je gazimestanska, 1989. Re-ditelj Mladenovi} ovako razmi{lja: „Ako je onda{nja proslava trebalo da probudi nacionalni zanos, sada{nja treba da pro-budi nacionalnu svest i savest. Onda{nja je napravljena da eufori~nu masu
kana-li{e prema budu}im ratovima, a ovda{nja da se postradali narod zapita, ili zabrine nad svojom sudbinom. Sami smo skrojili neke veli~anstvene trenutke na{e istorije, ali i neke ogromne zablude koje su nas, na kraju te na{e novije, dovele na istori-jsku stranputicu. Moramo da `ivimo i sa svojim uspesima i sa svojim porazima“. Reditelj je u pravu, samo tu lekciju treba ~e{}e ponavljati.
Skela je odigrana na Sretenje u Ora{cu, TV je prenosila i – nema vi{e. Sad treba ~ekati 11 godina do proslave godi{njice Drugog srpskog ustanka, do Takova. Kod nas je uvek tako: ko ne ve~era u „Ora{cu“, ide u „Takovski grm“, izme|u je mutno Dunavo.
Doma}in premijere Memoara Prote Mateje Nenadovi}a, koje je u Ateljeu 212 govorio Ljuba Tadi}, bilo je Ministarstvo za kulturu i medije. Izuzetan doga|aj i izuzetan do`ivljaj. Tadi}, sada u Proti-nim godinama a posle duge pauze (prva premijera bila je l972, a poslednja pre-dstava 1992), ponovo je sau~esnik i svedok ustani~kih `alosnih doga|anja. I, {ta tu nije valjalo? Nije valjalo {to je ministarstvo predstavu namenilo svojim gostima, a gosti nisu do{li, izuzev ~asnih izuzetaka. Ni ministar Le~i} nije se po-javio. (Ni ~asnog dr Vojislava Ko{tunice nije bilo. Nije video ni pou~nu Skelu, ni jo{ pou~nije Memoare. O~igledno, ne lju-bi pozori{te.) Ali, prisustvovalo je, u polupraznoj sali, mo}no obezbe|enje.
Vila Sa{ino
U Ateljeu 212, a u njegovom Teatru u podrumu (!), odr`ana je premijera Pi-randelovog Henrika IV, u re`iji Du{ana Petrovi}a. Komad se na intrigantan na~in bavi pitanjem da li je lud onaj ko je odabrao da bude druga~iji ili su to svi ostali koji pristaju na op{teprihva}enu dru{tvenu podelu uloga. Kada je pre mnogo godina Henrik IVigran u Jugo-slovenskom dramskom, u re`iji Bore Dra{kovi}a, predstava, ka`u, nije nai{la na razumevanje. Ovu sada{nju hvale, a hvale i Tihomira Stani}a kao Henrika. Ne izostaju ni pohvale drugim glumci-ma. Zna li se, napokon, ko je lud?
U istom pozori{tu premijerno je pri-kazana drama Gorana Stefanovskog
Svako. Re`irala je \ur|a Te{i}. Jedan pozori{ni kriti~ar zabele`io je da je rediteljka postavila komad „na vi{eslojan na~in koji nikoga ne ostavlja ravno-du{nim“. Kako je Stefanovski tekst pisao po porud`bini, za londonsko Pozori{te Melan`, valja o~ekivati da }e ga tamo postaviti jo{ vi{eslojnije i da }e biti jo{ manje ravnodu{nih.
Ho}e li se u Ateljeu ponovo igrati @arijev Kralj Ibi? Kraljevsko pozori{te „Zetski dom“ s Cetinja napravilo je „vru-}u probu“: gostovalo je sa Ibijemu kojem je monumentalni kralj Petar Bo`ovi}, a tanana mama Ibi Varja \uki}, sve u re`iji Slobodana Milatovi}a. Sva je prili-ka da }e ovaj Ibi, bar dva puta mese~no, svra}ati u Atelje, na zadovoljstvo pu-blike. Bo`ovi} nije Zoran Radmilovi}, ali je doli~an kralj.
U Beogradskom dramskom u sili na-javljenih doga|aja o~ekuje se onaj gla-vni: Vila Sa{ino Gorana Markovi}a. Re`ira Milan Karad`i}. Krvavi kraj di-nastije Obrenovi} tema je nove
Marko-vi}eve drame. Autor ka`e da su likovi i doga|aji stvarni, ali da nije smatrao da treba da ih prika`e u obliku koji isto-ri~ari smatraju svetinjom. O~ekuje da }e se stru~njaci mr{titi nad nau~nim sveto-gr|em, kao {to se ~uvari nacionalnih mi-tova u`asavaju nad „srozavanjem“ sr-pskih veli~ina. Jedno niko ne mo`e osporiti: kralj i kraljica su iskasapljeni i izba~eni kroz prozor dvora.
Pisac se, veli, rukovodio umetni~kom istinom, svestan posledica koje mu takav pristup mo`e doneti. Na pitanje u ~emu je savremena konotacija dvorskih, krvo-lo~nih doga|aja s po~etka pro{log veka, odgovara: „Analogija je mnogo. Pre ta~no sto godina, zbog ubistva kralja Aleksandra i kraljice Drage, Srbija je bila izolovana od ostale Evrope. U centru stra{nih doga|aja i onda, kao nedavno, bio je bra~ni par na vlasti“.
U proteklim mesecima, dok nije iza-{ao trobroj „Ludusa“ – neki su ve} po~eli da strahuju da }e „Ludus“ izlaziti kao godi{njak – najvi{e se pisalo o Naro-dnom pozori{tu. Na sceni ovog teatra Mi{i Janketi}u uru~ena je nagrada za `ivotno delo, Dobri~in prsten, pred samu premijeru Kova~evi}evog Sabirnog cen-tra u kojem ovaj glumac igra glavnu ulogu. Janketi} nije krio da ga priznanje raduje i da je stiglo u pravom trenutku: niti je previ{e mlad da bi posumnjao da ga je zaslu`io, niti toliko mator da bi mu bilo svejedno! Da li bi, da se ponovo rodi, bio glumac? Ne, nikako! Na ovom ze-maljskom {aru ima mnogo privla~nih stvari, a jedna od njih je `ivot u prirodi i gajenje p~ela i ovaca. (Da su Janketi}a to pitali pre neku deceniju, odgovor bi, sigurno, bio druga~iji.)
[to se Sabirnog centra ti~e, prvo gostovanje Du{ana Kova~evi}a na sceni nacionalnog teatra, u re`iji Bo`idara \u-rovi}a, nije bilo doga|aj sezone. „Kako od ovako dobrog dramskog teksta napraviti nedovoljno ubedljivu predstavu, identi-~no je pitanju kako sa ko{arka{kim drim timom izgubiti utakmicu, a to predstavlja svojevrstan podvig koji je te{ko objasni-ti.“ To, ipak, poku{ava, da objasni \or|e Lazin u „Danasu“. „Mo`da obja{njenje treba tra`iti u poku{aju reditelja da komad izdigne iz obi~ne tragikomedije (ta je, tobo`e, suvi{e prosta) i dati mu neka dublja zna~enja, u ~emu, na `alost, nije uspeo. Poku{avaju}i da tekst, na neki na~in, intelektualizuje, reditelj je nepotrebno umanjio efekat lake komi~ne igre koja se neosetno preliva u tragiku, i sama po sebi ima dovoljno dubokog pre-nesenog zna~enja da neka posebna nad-gradnja nije ni potrebna. On (reditelj), pri tom uspeva, {to bi retko kome po{lo za rukom, da sa drim timom izgubi uta-kmicu.“
Jago{ Markovi} najavljuje Nu{i}evu
Gospo|u ministarku, i on s drim timom koji predvodi Radmila @ivkovi}. Na sceni nacionalnog teatra @ivku su igrale @a-nka Stoki}, za koju je Nu{i} i napisao ko-mad, Nevenka Mikuli}, pa, godinama, nezaboravna Ljubinka Bobi}, zatim Oli-vera Markovi}... Poslednja beogradska @ivka bila je Mirjana Karanovi} u JDP, u re`iji Dejana Mija~a. [ta radi i {ta }e uraditi Jago{ Markovi}, zna}e se na pre-mijeri krajem marta.
U nacionalnom teatru Rahim Bu-rhan priprema se da re`ira Borinu Ko-{tanu, a Loran Vanson, belgijski reditelj, projekat pod naslovom Rupa. U prvim najavama ka`e se da je Rupa„vi{e dru-{tveni gest nego predstava“, a pri~a je o ljudima koji bez „papira“ i mogu}nosti da u sredinama u kojima su se na{li ostvare osnovna prava. O svom „slu~aju“
govori}e Mira Jokovi}, glumica na pri-vremenom radu u Americi, Esma Red`e-pova, peva~ica romskih pesama, dva Roma iz „Gradske ~isto}e“... Projekat je me|unarodni i o~ekuju se me|unarodna gostovanja.
U Slavija teatru bila je premijera novog komada Ljiljane La{i}. Naslov:
Kafana Kod zajedno. „Komad samo}e“
slovi kao „boemska rapsodija“ i „oda je poslednjim mohikancima prestonice“. Glavnu ulogu tuma~i Goran Sultanovi} (za njega je Kafana i pisana), a par-tnerke su mu Ljiljana La{i} i Iva [trlji}. Pri~a je o ~uburskom novinaru, boemu, filozofu i pijancu Aleksi, vlasniku kafane koju su namerili da sru{e.
H R O N I K A P O Z O R I [ N I H Z B I V A N J A
KAFANA KOD ZAJEDNO
Zorica Paši¯
PORUD@BENICA
Neopozivo poru~ujem pouze}em slede}a izdanja Saveza dramskih umetnika Srbije:
11. Marija Crnobori . . . primeraka
12. Mata Miloševi} . . . primeraka
13. Ljiljana Krsti} . . . primeraka
14. Petar Kralj . . . primeraka
15. Olivera Markovi} . . . primeraka
16. Rade Markovi} . . . primeraka
17. Stevan [alaji} . . . primeraka
18. Mira Banjac . . . primeraka
19. Vlastimir \uza Stojiljkovi} . . . primeraka 10. Branka Veselinovi} . . . primeraka 11. Stevo @igon . . . primeraka Poru~ene knjige i PTT troškove plati}u poštaru prilikom preuzimanja Naru~ilac:
Adresa: Telefon:
MARIJA CRNOBORI
Priredio Aleksandar Milosavljevi} cena: 400 dinara
MATA MILOŠEVI]
Priredile: mr Ksenija Šukuljevi} - Markovi} i Olga Savi} cena: 400 dinara
LJILJANA KRSTI]
Priredila Ognjenka Mili}evi} cena: 400 dinara
PETAR KRALJ
Priredila Ognjenka Mili}evi} cena: 400 dinara
RADE MARKOVI]
Priredio Zoran T. Jovanovi} cena: 400 dinara
MIRA BANJAC
Priredio Zoran Maksimovi} cena: 400 dinara
Savez dramskih umetnika Srbije, Beograd, Studentski trg 13/VI, 631 464, 631 522, 631 592;
OLIVERA MARKOVI]
Priredio Feliks Pa{i} cena: 400 dinara
STEVAN [ALAJI]
Priredio Petar Marjanovi} cena: 400 dinara
VLASTIMIR \UZA STOJILJKOVI]
Priredio Zoran T. Jovanovi} cena: 400 dinara
STEVO @IGON
Priredio Zoran T. Jovanovi} cena: 400 dinara
BRANKA VESELINOVI]
Priredio Zoran T. Jovanovi} cena: 400 dinara
U vreme
ratne opasnosti
Ni jedan [ekspirov komad, a mogu}e i ne samo njegov, nije toliko bio zlou-potrebljen u razne politi~ke svrhe kao
Mleta~ki trgovac. Kao mogu}e naj~u-veniju od njih navodi Kre~kovi} onu koja se dogodila u Be~u, u Burg teatru, pre Drugog svetskog rata, predstavu postav-ljenu s namerom da javnost podstakne na antisemitizam.
U najnovijoj beogradskoj verziji radnja drame sme{tena je, umesto u Ve-neciju XVI veka, u prvu polovinu 20-ih godina XX, zato {to je to, obja{njava Kre~kovi}, „verovatno poslednje vreme u kojem podsticanje na antisemitizam mo`e da se desi jer je potom Holokaust toliko obele`io istoriju da je nakon toga, `elimo da verujemo, takva propaganda nemogu}a.” Drugi razlog za
„osavre-menjavanje” radnje je atmosfera Veneci-je koja se u to vreme niVeneci-je bitno razliko-vala od [ekspirove Venecije: ose}ala se ratna opasnost, tr`i{no ure|enje, novac, trgovina, dekadencija aristokratije, kon-fuzija unutar gra|anske klase - sve je to bilo gotovo isto. „Druga bitna promena originala je V ~in. Kod [ekspira je sre-}an, dok su se autori beogradske verzije odlu~ili da Antonijeve la|e ne budu spa{ene. Kod [ekspira je Antonije spa-sav{i `ivot i bogatstvo izgubio voljeno bi}e, dok je tragi~ni rasplet na na{oj sce-ni u~isce-nio da se do kraja realizuje njegova sudbina autsajdera u dru{tvu“.
Savin se odlu~io da poka`e svih pet ~inova ovog dela. „Nisam `eleo da pra-vim kompromis s ukusom vremena pa da {trihujem [ekspira, da ga ogolim i svedem na sat i po do dva, koliko su limi-ti dana{nje pa`nje. Mislim da je odnos prema takvoj vrsti literature va`niji od neuroti~nosti dana{njeg gledaoca. Osta-vili smo peto~insku strukturu, tri ~ina igramo vezano, druga pauza je izme|u IV i V”. O Mleta~kom trgovcureditelj ka`e da „kao {to je poznato, to nije najpo-pularniji [ekspirov komad, niti se sma-tra {picom [ekspirove literature, ali je neobi~no `iv jer govori o mr`nji, o pre-drasudama, i kao retko koji komad ima toliko i mr`nji i ljubavi istovremeno. I ovo na{e vreme je, svi to znamo, podje-dnako puno predrasuda nacionalnih, polnih - a komad je, ponavljam, upravo o tome”.
Vrhunac artizma
Predragu Ejdusu je Mleta~ki trgo-vac, kako ocenjuje, prvi ozbiljni [ekspir. „Trebalo je da pro|e vi{e od 30 godina, koliko sam glumac, da do|em do velikog zna~ajnog [ekspirovog komada i slo`e-nog lika u kojem su se isprobali veliki glumci i pro{losti i dana{njice. Jednog od njih, Dastina Hofmana sam gledao. I
ta-da sam shvatio koliko je to zanimljiv i slo`en lik, da se mo`e tuma~iti na razli-~ite na~ine, a da se sve nijanse koje po-stoje u tom liku sa~uvaju. Veoma smo vodili ra~una o uglu posmatranja, pogo-tovo zbog izme{tanja radnje komada u XX vek. Igrati [ekspira je privilegija do koje glumac mora da stigne tek kad dosegne njegovu komplikovanost i sve {to ona podrazumeva, pre svega pamet i igra~ku zrelost.”
Irfan Mensur nije igrao od po`ara Jugoslovenskog dramskog, pa zato Mle-ta~kog trgovcado`ivljava i kao povratak pred publiku. Svoj lik, iako je naslovni, svrstava iza [ajloka: „Imam tri scene u prva tri ~ina, i imam IV i V ~in“. Napo-minje da se u svetu Mleta~ki trgovac ~e-sto naslovljava [ajlok. Prihvatio je po-nu|enu ulogu zbog reditelja. „Egon je bio provokacija za mene i isklju~ivo zbog toga sam u{ao u komad, isprovocirao me je da se zainteresujem”.
Glavni `enski lik, Porciju, igra Dra-gan Mi}anovi}. Savin opravdava ovakav potez samim likom: „Porcija je dvopolno bi}e, ona je nadpolno bi}e. Ona je ni mu{ko ni `ensko, ali i mu{ko i `ensko. Njena ljubav je takva, njena strast je takva. „Dragan Mi}anovi} je, ocenjuje se, u Porciji dostigao vrhunac svog artizma. Ka`e da je kao nikada ranije smi{ljena svaka njegova kretnja i da se naro~ito vodilo ra~una da Porciju ne predstavi prenagla{enim sredstvima koja bi vukla na jeftin humor. „To je lik koji mora da nosi bajkovitost, romantiku i lepr{avost, tako je napisan, kao kontrate`a [ajloku koji nosi tugu, jad i mrak, i opet, s tre}e strane, Antonija trgovca koji nosi ogrom-nu patnju, zaljubljenost i hazarderstvo.”
Premijera i prve reprize zavr{avane su velikim aplauzima
u punom gledali{tu.
Doma}a scena
[EKSPIR JE PRIVILEGIJA
Sonja ¬iri¯
U Beogradu, u Jugoslovenskom dramskom
pozori{tu, 3. februara odigran je [ekspirov
Mleta~ki trgovac, prvi nakon 50 godina.
Re`irao ga je Egon Savin, dramaturg je
Milo{ Kre~kovi}, scenograf Miodrag Taba~ki,
kostimograf Kristina Ignjatovi}, [ajloka igra
Predrag Ejdus, Antonija Irfan Mensur, a
Porciju Dragan Mi}anovi}
MUCIJU – SONJA
Veliki Muci rastom i Du{om, duboko skritom U BI]U
[to mu bez ikakvog upozorenja pradedovi i pramajke ostavi{e u amanet Da zaigra sa najboljima da {titi nemo}ne DA ISMEVA licemere Lakta{e
preko tu|ih le|a bogata{e sveznaju}e glupake i razne druge mediokritetske ludake vlastoljubive pohlepnike seksualne dojebnike A da ih ne osudi da im ne presudi da nas zasmeje du{u nam ogreje iluziju stvori da smo BOLJI da sve po Bo`ijoj volji da nismo golji ni bosi ni zli ni ru`ni ni tu`ni ve} dobri lepi i nimalo sme{ni ozbiljni i radeni od sebe ukradeni u pozori{tu
mirisom i ogledalima omamljeni istinom zavarani
smehom spa{eni kao u snu svega li{eni sebi najbli`i-tebi zahvalni Tvoji smehoobo`ava~i istinoruga~i-uvek ljubavi `edni biv{i, sada{nji i budu}i igra~i.
Sonja Divac
M
leta~ki trgovac je prva tzv. mra~na [ekspirova komedija, napisao ju je u uznemireno i problemati~no vreme, u doba velike ra-tne pretnje, izra`ene mnoge vrste neto-lerancija, a me|u njima i netolerancija prema manjinama. „Su{tina komada je ono {to nas je najvi{e privuklo da ga postavimo na scenu”, ka`e Kre~kovi}. „To su pitanja vezana za sadr`aj, pitanje ljubavi i mr`nje, predrasuda, pitanja tolerancije, odnosa prema onome {to da-nas nazivamo manjinama. Komad po-kazuje da te predrasude diskrimini{u sve manjine, pripadnike druge vere ili rase, seksualnog opredeljenja i sve druge vrste autsajdera. Zato je veliko pitanje da li zaista imamo posla s komedijom iakoMleta~ki trgovacima strukturu komedi-je zato {to su nkomedi-jen ton i sudbine junaka tragi~ni”.
U Slaviji 9. III po~inje me|unarodni pozori{ni festival „Slavija 2004.“, a na repertoaru su predstave iz biv{ih repu-blika SRJ, Engleske, Albanije i Bugar-ske. Ne treba sumnjati da }e Balkanski {pijun Du{ana Kova~evi}a iz zagre-ba~kog pozori{ta „Kerempuh“ (nekada-{nji „Jazavac“) izazvati posebno intere-sovanje. Interesantan grad iz kojeg do-lazi predstava, interesantan reditelj, Mu-stafa Nadarevi}, a interesantna i redi-teljska intervencija: balkanski {pijun, tj. Ilija ^vorovi}, vi{e nije mu{ko, nego `ensko! Obrni-okreni i `ene je uhvatila dou{ni~ka paranoja.
Gola Vera
i seks-trafiking
Najavljivana kao „{ok predstava“, u Beogradu je gostovala Gola Vera, pre-dstava kragujeva~kog Teatra „Joakim Vuji}“. Kragujeva~ka publika je malo te`e „podnela“ komad „krvi i sperme“ \or|a Milosavljevi}a, koji je re`irao Jug Radivojevi}, pa je na premijeri izlazila iz sale, po{to nije mogla da podnese golu istinu o silovanju monahinje Vere. Gosto-vanje u Beogradskom dramskom novi-nari su najavili na velika zvona, sve govore}i da su predstavu pozori{ni kri-ti~ari i teatrolozi (!) uvrstili me|u 5 naj-boljih u protekloj godini. Posle gostovanja nije bilo zna~ajnih reakcija (beogradska publika navikla na razna silovanja, a i da je siluju). Zanimljiv je intervju mla-dog reditelja Radivojevi}a koji u svojoj 34. godina iza sebe ima ve} 60 re`ija. Radivojevi} se poverava da je u stalnom radnom odnosu u Jugoslovenskom
dra-mskom u kojem dobija platu, ali ne re`ira ve} 3 godine. Prva i poslednja njegova re`ija (ina~e diplomski rad) u ovom teatru bila je Ko{tana Bore Stankovi}a, koja je odavno skinuta s repertoara. Radivojevi}, naravno, radi punom parom i na sve strane, upravo se sprema da krene u megaprojekt s Kornelijem Kova~em – opera o Jese-njinu! – s vi{e od sto izvo|a~a, u Sava centru, ~ekaju ga u „Bo{ku Buhi“...
Nije, naravno, u pitanju rediteljski kredibilitet Juga Radivojevi}a, ve} – plata. Poznavaoci prilika znaju da su srpska pozori{ta puna {to glumaca, {to reditelja koji primaju platu a ne rade. Ni jedno pozori{te ne objavljuje koliko ima takvih „slu~ajeva“ na platnom spisku, ali svi kukaju kako su plate poni`avaju}e. Plata je mala ali kaplje, posao je na drugoj strani.
Mladi i uspe{ni Radivojevi} izjavlju-je da nizjavlju-jega apsolutno ne doti~e najavlizjavlju-jeno sklapanje ugovora. Plata mo`e, a ne mo-ra! Ka`e: „Beogradsko pozori{no tr`i{te ima vi{e od 200 odli~nih glumaca koji ve} funkcioni{u po tom principu. Postoje 3 klju~na klana, 3 velika pozori{ta. Zato i navijaju za ugovore jer njima ugovori odgovaraju, po{to }e ukloniti ljude koji im smetaju. Oni maksimalno ~uvaju svoje institucije, pretvaraju ih u privatne gde rade {ta ho}e. Najbitnije je da ta 3 klana sara|uju i to je, zapravo, zajed-ni~ki klan. To nisu klanovi koji se izme-|u sebe ne podnose. Dovoljno je pogledati ko vodi koje pozori{te, ko igra, re`ira. Uop{te ne patim da radim u ta tri po-zori{ta“.
I oko podgori~kog Seks-trafikinga
bilo je talambasanja pred gostovanje. Te zabrane, te autorska prava, te ko je autor
(Minja Obradovi} iz Kulta ili glumac i, istovremeno, reditelj Pe|a Su{kav~evi}), te u Podgorici je od oktobra predstavu videlo 14.000 ljudi (!), te sudbina glumice Jasmine Stoiljkovi}, plava i seksi (Mo-ldavka S.^. nije joj ni prineti!), te... O umetni~kom dojmu ovog so~injenija posle se nije govorilo. Valjda je organizator gostovanja bio zadovoljan zaradom.
Oni su oti{li
Usred predstave Molijerovih Ska-penovih podvala, igraju}i Arganta u pozori{tu „Antonjin Dvor`ak“ u Ostravi, u ^e{koj, umro je glumac Jan Odl. Novine bele`e da su Skapen i Argant sedeli na klupi, i tu je bio kraj.
U Ateljeu 212 ne sedi vi{e reditelj Ljubomir Muci Dra{ki}. Napustio je svoje mesto naprasno, jednog nedeljnog jutra. ^udno je u}i u bife Ateljea i ne zate}i ga na tom mestu kao ne{to ljutitog, bru-ndavog, velikog psova~a ne`nog srca, uvek spremnog da pomogne i zalegne za drugog.
Oti{ao je i Mihajlo-Bata Paskaljevi}, do poslednjeg ~asa odan umetnosti kojom se bavio. Mnoge lepe re~i izre~ene su o njemu. Valja zabele`iti da je i u svojim ozbiljnim godinama umeo da bude neo-doljiv kavaljer: umeo je da se udvara, {to su svi ve} davno zaboravili, pa i glumci.
Nema vi{e ni reditelja Olivera Vikto-rovi}a ~iji `ivot nije bio obasjan sre}om.
I? Sre{}emo se za dan, mesec ili godinu, naravno ako „Ludus“
B
ravurozno, veli~anstveno, spek-takularno... Ove tri re~i, u najkra-}em, uglavnom su predstavljale reakciju publike, neposredno po zavr-{etku muzi~ko scenskog dela Skela, ~ijim je premijernim izvo|enjem, 15. februara u Ora{cu, obele`en centralni deo proslave dva veka Prvog srpskog ustanka i stva-ranja moderne srpske dr`ave. ^ak ni sneg koji je uporno padao sve vreme, pa i temperatura od nekoliko stepeni ispod nule, nisu uspeli da pokvare ovaj vrhun-ski umetni~ki do`ivljaj.Prolog
Ina~e, pri~a o zalutaloj skeli, koja na svom neobi~nom putovanju prolazi pored osam vezova predstavlja poetsku i dram-sku viziju Gorana Petrovi}a o poslednja dva veka istorije srpskog naroda, „overe-na“ je pod rediteljskom palicom Kokana Mladenovi}a, a me|u dve stotine u~esni-ka, pojavilo se i oko 40 eminentnih srp-skih glumaca predvo|enih Vojislavom Brajovi}em, Predragom Ejdusom, Tiho-mirom Stani}em, Ru`icom Soki}, Ljilja-nom Blagojevi}, Tanasijem Uzunovi}em, Nenadom Jezdi}em, Jelisavetom Sabli}, Mi{om Janketi}em...
Ovaj tekst, namenski napisan za pomenuti doga|aj, ima za svoju osnovnu metaforu plovidbu. To nemirno putovanje du` poslednjih dva stole}a nacionalne istorije u sebi spaja simboliku Nojeve barke i splava Meduza, Odisejevog luta-nja i potrage za Zlatnim runom, uklju-~uju}i simboliku vode, njenih virova, matica, mrtvaja, brzaka, sprudova, ne-vremena, kr{tenja, prelaska sa jedne obale na drugu, inicijacije, hodo~a{}a, lutanja...
Sve na{e podele
Proslava u Ora{cu, koja se odvijala na nekoliko lokacija, bila je zami{ljena veoma dobro, ali je, na `alost, u samoj realizaciji mnogo toga nedostajalo i „{kripalo“. Me|utim, najbitnije od svega, jeste da je ukupan bilans ipak ostao pozi-tivan, zahvaljuju}i pre svega autorima i izvo|a~ima Skele. Po|imo redom. Ono ~ega uop{te nije nedostajalo i {to je bilo uo~ljivo i prisutno ba{ na svakom ko-raku, jesu razlike u politi~kim stavovi-ma. I dok su monarhisti urlali „Ho}emo kralja“, oni drugi, republikanski opre-deljeni, uzvra}ali su vulgarnim parola-ma, uz neizbe`an komentar „pa, on ne zna ni srpski da pri~a“, tre}i su zamerali Mar{i}aninu i Demokratskoj stranci Srbije {to „{uruju“ sa „espeesovcima“,
~etvrti potpisivali peticiju za „Kulturnu bunu“ jer je „srpski jezik pod okupacijom latinice“... Budi Bog s' nama.
Stoga, kao prilog ovome, a pod-se}anja radi, citira}emo Kokana Mladen-ovi}a koji je 20-ak dana uo~i premijere
Skele, u intervjuu, govorio o aktuelnoj politi~koj situaciji: „Mislio sam da }e
Skelabiti jedina metafora toga dana. Na `alost, su{tinska metafora za rasulo i op{te stanje nacije bi}e to {to }emo se na Sretenje na}i podeljeni u vi{e tabora, ne-slo`ni i dezorjentisani bez ikakvog vi{eg cilja. Ono {to su ustanici 1804. godine posedovali, bez obzira na svoje razlike i protivre~nosti, na sukobe i interese u svo-jim nahijama, bila je svest da je Srbija zna~ajnija od toga. Previ{e `ivota za ovih 200 godina je uzidano u temelje te Srbije da bi se sada, gotovo jeftino, obreli u isto-rijskom }orsokaku, li{eni mudrosti onih koji su pozvani da nas iz njega izvedu. Mi smo uvek na neverovatne na~ine uspevali da na|emo razloge za deobe i sukobljavanja...“
No comments
Momci „u plavom“, redari i ostalo osoblje nisu bili ba{ blagonaklono raspo-lo`eni prema predstavnicima „sedme si-le“. Iako smo svi imali uredne propu-snice, odnosno akreditacije za ovaj do-ga|aj, uglavnom smo morali da se sna-lazimo „na mi{i}e“ i dovijamo na razne na~ine da bismo zabele`ili ono {to smo naumili. Na putu od scene, na kojoj }e biti izvedena predstava, do Doma kulture „Ora{ac“, gde su bili sme{teni glumci, dakle na potezu od jedva stotinak me-tara, bili smo, uvek iz po~etka, izlo`eni besomu~nim i istim obrazlo`enjima u stilu „ne mo`ete tamo, tako nam je nare-|eno“. Ipak, „plavce“ smo nekako zaobi-{li, „bogatiji“ za nekoliko stotina grama blata na obu}i i napokon stigli „tamo“, ali nas je redar na vratima do~ekao re~ima: „A, ne mo`ete unutra, tu ima i glumica, znate, one se svla~e“... No co-mments.
Ipak, zahvaljuju}i poznanstvu s „ljudima iza kulisa“, pre svega sa inspi-cijentom iz Narodnog pozori{ta Draga-nom Todorovi}em, uspeli smo, bar na kratko, da omiri{emo situaciju, otprilike pola sata uo~i po~etka predstave. U sali od stotinak kvadratnih metara vladala je opu{tena atmosfera, za~injena duvan-skim dimom i opojnim mirisom kuvane rakije. U razgovorima u~vr{}ivani su poslednji dogovori pred izlazak na scenu. S jedne strane zatekli smo Mi{u Jan-keti}a, Predraga Ejdusa i Marka Niko-li}a, pored izlaznih vrata stajali su
Tihomir Stani} i Tomislav Trifunovi}, u improvizovanoj kabini sedeli su Tanasije Uzunovi}, Ru`ica Soki}, Aleksandra Nikoli}... Prime}ujemo i autora komada
SkelaGorana Petrovi}a. Zauzeo je busiju u }o{ku. Stoji sam. Za razliku od ostalih, popularni pisac deluje poprili~no ner-vozno. Demantuje na{u tvrdnju, a onda nastavlja: „Posao pisca je usamljeni~ki – jedan na jedan. Dakle, sve zavisi od toga kako se sa sobom dogovorim. Ovde je u pitanju velika ekipa... Da ne bude za-bune, ona je zaista zdu{no pri{la ovom tekstu, apsolutno svi, od reditelja Kokana Mladenovi}a do najva`nijih saradnika, kostimografa Katarine Gr~i}, scenografa Borisa Maksimovi}a, Zorana Hristi}a koji je napravio zaista sjajnu muziku. Ona je vazduh ove predstave, ne vidi se, ali se itekako ose}a i bez nje se ne bi moglo. Vide}emo kako }e sve ispasti. Mnogo toga }e zavisiti od tehnike. Vreme nije ba{ ponajbolje, ali nadam se da }e biti sve onako kako je zami{ljeno u tekstu i kako je zamislio Kokan Mladenovi}“.
Bez cepidla~enja
Odlazimo polako prema sceni. Na putu zati~emo, valjda, iste one „face u plavom“ koje nam, ovog puta, saop{tava-ju da ne mo`emo ni „u lo`u, jer su mesta u njoj namenjena za VIP li~nosti“ i upozoravaju nas da po`urimo po{to pred-stava po~inje „kroz neki minut“.
Uspeva-mo nekako da se probijeUspeva-mo do jedne padine, na kojoj zati~emo ve}inu kolega. Pogled je sasvim pristojan, malo bolji nego u drugom redu druge galerije u Narodnom pozori{tu. Sa strane, naravno. Ali dobro, ne}emo ba{ toliko cepidla~iti. Ipak, prisustvujemo prvom i verovatno jedinom „`ivom“ izvo|enju Skele.
Radnja se de{ava u Srbiji, na vo-dama i obalama, od 1804. do 2004. go-dine. Na krajnjem i mal~ice prore|enom delu „VIP lo`e“ prime}ujemo reditelja Mladenovi}a. U ruci mu kamera. Pro{lo je 10-ak minuta od po~etka predstave i za sada sve funkcioni{e kako treba. Ipak, u jednom trenutku po~inju da padaju prve pahulje snega. Hladno}a polako ulazi u kosti. Posmatramo u~esnike koji sve to vi{e nego stoi~ki podnose. Pojavljuje se prvi, kasnije }e se ispostaviti i jedini tehni~ki problem. Naime, Tanasiju Uzu-novi}u je polako po~eo da otkazuje mikrofon. Ipak, on naravno igra i dalje, kao da se ni{ta nije desilo. Me|utim, publika ~uje tek svaku ~etvrtu ili petu re~...
Epilog
Sneg, potpomognut vetrom, pada sve ja~e i ja~e. Ali, moramo priznati, i sjajno se uklapa u ambijent predstave. I tako do pred sam kraj. U me|uvremenu, trojica, ~etvorica gledalaca, verovatno zbog hlad-no}e, odlaze sa predstave. Me|u njima i
jedna „velika faca“. Poslednja slika u kojoj jezikoslovac zahvata vodu u obe {ake, prosipa je i ponovo zahvata, deluje zaista veli~anstveno. Ba{ kao i finale ho-ra i orkestho-ra pod dirigentskom palicom Darinke Mati} Marovi}. Posle pedesetak minuta usledio je kraj. Za dug i srda~an aplauz uz povike „bravo“...
Prilazimo Bo{ku Milinu, uredniku programske publikacije za ovaj doga|aj, koji nam je preneo prve utiske: „Fasci-nantno je koliki je pregala~ki trud bio ulo`en da se napravi jedno ovakvo poet-sko, a opet scensko i dramsko delo. Fasci-nantan je trud svih glumaca koji su sve to uspe{no izveli, uprkos veoma te{kim vremenskim uslovima. Vreme je izgleda-lo kao da je poru~eno, a samim tim trud svih u~esnika bio je jo{ vi{e uveli~an. Umetnost je ipak uspela da pobedi vremenske okolnosti“. Zadovoljstvo nije krio ni reditelj Kokan Mladenovi}, upr-kos onom malom tehni~kom problemu koji se pojavio tokom predstave: „Igrati sat vremena, pod ovakvim uslovima, jednu ovako veli~anstvenu temu, pred-stavlja pravi heroizam. Ja sam zaista prezadovoljan onim {to je prikazano“.
Posle nepunih mesec dana napornog rada, Skela je napokon isplovila. Me-|utim, da li }e uploviti i u neku po-zori{nu ku}u u Srbiji, za sada ostaje samo u domenu naga|anja. Ipak, ne bi bilo lo{e da se prona|u neke mogu}nosti, jer kao {to Kokan re~e, ovaj
tekst je suvi{e dragocen... Doma}a scena
SKELA ZA DVA VEKA
Mikojan Bezbradica
Skela Gorana Petrovi}a, u re`iji Kokana
Mladenovi}a, izvedena na proslavi u
Ora{cu, pri~a je o nemirnom putovanju du`
poslednjih dva stole}a nacionalne istorije i u
sebi spaja simboliku Nojeve barke i splava
Meduza, Odisejeva lutanja i potragu za
Zlatnim runom, uklju~uju}i simboliku vode,
njenih virova, matica, mrtvaja, brzaka,
sprudova, nevremena, kr{tenja, prelaska s
jedne obale na drugu, inicijacije, hodo~a{}a,
lutanja...
S
G
oran Stefanovski, makedonski dramski pisac, obele`io je zna~ajno pozori{no doba na prostoru nekada zajedni~ke domovine, a od polovine 90-ih `ivi u Engleskoj. Bio je, na kratko, u Beogradu da u Ateljeu 212 vidi premijeru svog komada Everyman/ Svakou re`iji \ur|e Te{i}.Zanima me Va{a pri~a o komadu
Everyman?
Pre mnogo godina sam bio student engleskog jezika na skopskom Filolo-{kom fakultetu. Profesor, Beogra|anin, Svetozar Brki} predavao mi je englesku knji`evnost i veoma se `ivo se}am ~asova Engleskog pozori{ta srednjeg veka. Je-dan od tih kratkih komada o kojima smo u~ili zvao se Everyman. To je vrlo kratka pri~a, pou~atelna, o tome kako smrt do|e ~oveku koji se zove Svako i ka`e mu kako je do{lo vreme da umre. ^ovek obja{njava da nije spreman, da se nije nadao, ali {ta se tu mo`e do{ao mu je sudnji ~as. Jedina pomo} koju dobija za taj poslednji put su njegova dobra dela koja je u `ivotu ~inio, a nije ih bilo previ{e. U toj pri~i ~ovek je zbunjen i mali, a smrt apsolutna i bespogovorna. U mojoj verziji komada je subverzija te pri~e. Izgleda ovako: u {panskom hotelu neka `ena koja nama govori da je smrt, sre}e se sa 6 engleskih turista koji su tu do{li da ban~e nekoliko dana. Oni su svi toliko puni sebe i svi su toliko samozado-voljni i apsolutno sigurni da nikad ne}e umreti, jer imaju razne varijante pre-`ivljavanja. Tako zbune jadnu smrt da ona ne zna {ta }e sa sobom. Metafizika je tako izgubila svaki smisao. Ova `ena se kune da je iz Vizantije, da se se}a nekih starinskih stvari, ali joj niko ni{ta ne veruje. Sasvim je mogu}e da je ona iz na{ih krajeva, i iz ko zna kojih razloga je stigla u taj svet i jedino {to ima je to {to zna i ~ega se se}a iz podsvesti. To na `alost nema preveliku pro|u na tr`i{tu Velikog sveta. Poslednjih godina `ivim u Engleskoj i nau~io sam da mora{ zabo-raviti neke stvari koje su ti zna~ile celog `ivota. A to zna~i, nema bratstvo i jedin-stvo, nema sloga do groba, nema porodice i nema dru{tva koje postoji kao sistem. Postoje pojedinci koji `ive na tr`i{tu. To ima svojih mana, ima i svojih prednosti, ali ne}emo o tome.
Izme|u Istoka
i Zapada
Koliko dugo ste `itelj Engleske?
Tamo `ivim poslednjih 5 godina, pre sam `iveo izme|u Engleske i Skoplja. Nisam tako lako mogao da napustim posao profesora na Fakultetu dramskih
umetnosti, tako da sam punih 6 godina `iveo u avionima. To me je jako iscrpilo, i finansijski i fizi~ki i psihi~ki, pa sam dve godine `iveo u Stokholmu gde sam bio gostuju}i profesor na Dramskom institu-tu, a poslednjih nekoliko godina preda-jem dramaturgiju na Univerzitetu u Kentu. S daleko ve}im brojem studenata, {to naravno uti~e na kvalitet nastave. U Skoplju sam imao 6 studenata u toku 4 godine, sada imam 400 studenata u toku godine. Tako da sve ima svoju cenu.
Na neki na~in povezujete te dve sre-dine?
Po vokaciji sam i prevodilac, moja `ena je Engleskinja. Bila, pre no {to je 18
Meni je ovo
veliki praznik
Vratimo se pozori{noj dramaturgiji, kakav je Va{ pogled na ono {to zovu Nova evropska drama?
Pomenuo sam tr`i{te. [ta se tu de-{ava: Sara Kejn je napisala komad i njega u jednoj sezoni odigra 50 nema~kih pozori{ta! Rojal kort teatar je u „Gardi-janu“ optu`en da imperijalisti~ki koristi ceo evropski pozori{ni prostor. Svi samo gledaju {ta }e odatle iza}i da stave na svoj repertoar. To je do te mere sme{no ili ozbiljno. Nemci su isto jadni zihera{i. Ono {to se igra u Berlinu je valjda dobro i za pozori{ta van prestonice. Dubravka Ugre{i} mi je pri~ala da je bila na sajmu knjiga u Frankfurtu i da to uop{te nije sajam pisaca ve} sajam promotera, koji odlu~uju {ta }e te sezone biti hit. To su prosti komercijalni odnosi. Moja gene-racija se toliko spremala za „bitku“, to-liko smo se nagledali sjajnih predstava na Bitefima, toliko smo se dru`ili sa sjajnim ljudima iz ~itavog sveta koji su dolazili na na{ teren, toliko smo upu}eni i ta~no informisani da nam je veoma mu~no da to sve gledamo. U`asno je marginalizovana ideja pozori{ta. Po tim velikim centrima se predstave prave {tapom i kanapom i u na{em op{tem siroma{tvu ima mnogo vi{e ozbiljnosti, jer ostalo je vi{e smisla. Jo{ uvek se bavi-mo smislom. Dok se svi oni zabavljaju, mi ovde u pozori{tima jo{ uvek tra`imo
premijeru ovde nije mala stvar. Uzbu|en sam jako {to sam ponovo ovde.
Da li vam se Beograd promenio za ovo vreme?
Intervju
PRAZNIK U BEOGRADU
Olivera Miloševi¯
Doveo sam }erku Patri{u i sina Igora u
Beo-grad, izme|u ostalog, i sa `eljom da
pro-{etamo od Slavije do Kalemegdana i da im
poka`em gde sam nekada bio mlad i lep,
ka`e Goran Stefanovski, autor drame
Every-man/ Svako, izvedene u Ateljeu 212
godina `ivela u Skoplju, pa je postala ve}i Makedonac od mene. Sada se takva vratila u Englesku. Kao i ona, i ja sam osvojio oba sveta. Sebe sam toliko investi-rao u engleski jezik da to sada jedno-stavno ne dam nikome. Poslednjih godi-na imam utisak da ni jedgodi-na ni druga sredina ne mare za tu vezu koju sam u stanju da premostim. Izvesnog premo{-}avanja ima i u ovom komadu.
smislena. U Evropi ni{ta nije tako kako nama izgleda. Toliko Evropa ima u Evro-pi i toliko svetova koji su u svojim ve-likim `rvnjevima da je sve mnogo komp-likovanije. Ose}am da sam osuje}en jer cela ta igra koja se desila i koja se jo{ de{ava ovde jako me brine. Vi{e ne razumem principe te igre. To je dra-maturgija `ivota i imam utisak da sam na toj liniji amater.
smisao i jo{ smo siroma{ni, ali ispunjeni zbog toga.
Za ovu sredinu i pozori{ni svet Va{ dolazak u Beograd i izvo|enje Va{eg komada je praznik, koliko Vama ova sredina zna~i?
Meni je ovo veliki praznik. Studirao sam dramaturgiju u Beogradu, `iveo u ovom gradu i ovo je moj grad. Zato imati
Jedan od bitnih razloga {to sam tako jako `eleo da ponovo do|em je {to sam odlu~io da sa mnom po|u moja }erka Patri{a i moj sin Igor. Oni nisu nikada bili u Beogradu. Doveo sam ih, izme|u ostalog, i s jakom `eljom da pro{etamo od Slavije do Kalemegdana i da im poka`em gde sam nekada bio
mlad i lep.
Sekretarijat za
kulturu
Skupštine grada
Beograda
usrdno dariva
svoje jedine
pozorišne
novine.
„Ludus“
uzvra}a s
blagodarnoš}u.
IIddeejjaa ppoozzoorrii{{ttaa jjee uu``aassnnoo mmaarrggiinnaalliizzoovvaannaa:: GGoorraann SStteeffaannoovvsskkii ((FFoottoo:: \\oorr||ee TToommii}}))
Kakav je Va{ pogled na odnos izme|u ta dva sveta?
Moj glavni problem je bio taj {to sam zara|ivao na Istoku, a `iveo na Zapadu. Sasvim je razumljivo kad neko zara|uje na Zapadu pa do|e da `ivi ovde. Primao sam platu u Skoplju i bio u situaciji da nemam novca da platim put i vidim decu u Engleskoj. Ogromni su ti nesporazumi. A {to se odnosa ta dva sveta ti~e, problem na{ih prostora je u tome {to smo bili deo Evrope. Bili smo u Isto~noj Evropi; to se prosto tako zvalo. Bili smo, dakle, Evro-pljani. U poslednjih 10-ak godina se dogodilo da se Isto~na Evropa prebacila na Zapad. To je sve sad NATO, Unija, konvertibilno, a mi smo ostali sami, van Evrope, na njenom orijentalnom prive-sku koji se danas zove Zapadni Balkan. To je odvratna pozicija koja pro`dire ljude u svakom smislu. Kod nas imate vrlo polarizovana mi{ljenja - ili se sma-tra da je samo Evropa prava stvar, da sve treba zaboraviti i samo se tamo uputiti, bez obzira na cenu. S druge strane imate ljude koji smatraju da je Evropa vavilon-ska bludnica i da joj zauvek treba okre-nuti le|a. Mislim da su i jedna i druga pozicija potpuno isklju~ive, i obe su us-merene na ne{to tre}e. Nemamo meha-nizme kojima mo`emo izmeriti svoju po-ziciju. Ta umorna i stalna premeravanja u odnosu na krajnje glupe kli{ee je
be-Intervju
IMAM SEBE A NA[AO SAM
I JO[ PONEKOG
Sne¦ana Mileti¯
Uvek zadrhtim pred posve}eno{}u, i kao
glumac i kao ~ovek. Vrlo cenim tu ljudsku
osobinu, ka`e glumac Nikola Ristanovski
P
redstava Nigdje nikog nemam, koju je po komadu Edvarda Bonda u Crnogorskom narodnom pozori-{tu u Podgorici re`irao Egon Savin,dovela nam je jo{ jednom bli`e izuzetnog Nikolu Ristanovskog, vrsnog skopskog glumca kojeg, na `alost, nemamo ba{ ~esto priliku da vidimo na ovda{njim
scenama. Tek tu i tamo, kada nam u go-ste do|u predstave Mamu mu jebem ko je prvi po~eo, Divlje meso, Balkan nije mrtav.
Zati~emo ga u U`icu, tokom tamo-{njeg pozori{nog festivala. Iako je pret-hodna no} jutro do~ekala na nogama, glumac sti`e na intervju u dogovoreni cik zore – 9 sati – a ve} u 10 je morao put Podgorice.
Bondov komad asocira stra{ne emo-tivne prizore, zapravo odsustvo istinskih ljudskih odnosa i komunikacije, sve {to smo pre`iveli i ve} predugo isku{avamo na Balkanu, sve ono {to nas sve manje
O
~ekivali smo vas na sceni Jugo-slovenskog dramskog, dobro biste pristajali nekoj od podela na novoj sceni?Ako verujete Bergsonovoj definiciji smeha kao izneverenom o~ekivanju, onda mi verujte da ve} mesecima umi-rem od smeha.
Koliko je za vas Jugoslovensko dramsko „novo” u su{tinskom, umet-ni~kom smislu?
Pamtim ru`niju zgradu i bolja umet-ni~ka vremena velike scene JDP-a, a pamtim i lo{ija. Ne vidim ni{ta su{tinski novo, ali ne zna~i da ga nema (jer ne vidim nekad ba{ najbolje). „Novo“ meni nekako ide uz „nove ljude“. A mo`da je ono „staro“ uni{teno u trenutku dok je bilo „novo“. Su{tinsko pitanje je u stvari: da li je ovo novo „novo“ na nivou onog starog „novog“?
Nedostajali ste, u me|uvremenu, publici koja vas je zavolela kao mar-kantnu, lepu `enu izra`ajnog lica. Gde ste bili i kako ste proveli to me|uvreme?
Hvala! U me|uvremenu sam se ba-vila sobom (mo`da previ{e), porodicom (nadam se koliko treba), sportovima (mo`da ne dovoljno), politikom (nimalo, ali se ipak ona bavila mnome), prijatelji-ma, domom, ba{tom i cve}em...
Da li je gluma ostala va{a ljubav i osnovna preokupacija?
Gluma nikada nije bila moja jedina ljubav i nije uvek bila moja osnovna preokupacija. Uglavnom sam be`ala od nje kada bih osetila pritisak kalupa u koji su hteli da me uguraju. Mislim na uloge „pa}enica“, koje su mi i{le od ruke i opasno pretile da se na mala vrata u{u-njaju u moju autenti~nu li~nost i postanu deo nje. Zbog takvih uloga sam imala potrebu da se „odmorim od glume“. U tim trenucima bi neka bitno razli~ita uloga pozitivno uticala na moju gluma~ku ambiciju, a ako je ne bi bilo - sledila bi pauza. U ovim godinama bih rekla da ti povremeni odlasci mogu biti i dobar marketin{ki potez. ^ak bih ga prepo-ru~ila mladim glumicama - ali samo ako znaju da to vreme tro{e na pravi na~in. Zar nije bolje da misle da vas ima prema-lo umesto previ{e? Uvek ste im „kao otkrovenje“. Kvalitet se naravno podra-zumeva. Gluma je jo{ uvek va`na pored jo{ mnogo va`nih stvari u mom zivotu. Najva`niji je svakako moj 14-ogodi{nji sin, Andrija.
Htela sam
da glumim
Mo`da ste odbili ne{to {to mi ne znamo?
U pozoristu nikada nisam odbila ulogu (na filmu - da). Uglavnom su mi nu|ene zahtevne uloge koje nisam htela da odbijem. Kada sam morala da se odmorim „od glume“ - jednostavno ni-sam bila „pred o~ima onih koji dele uloge“. Uvek se potvrdi: „Daleko od o~iju, daleko od srca“. A to {to vi „ne znate“ bilo je sporazumno raskidanje saradnje
-obostrano ponu|eno - dodu{e na razli~ite na~ine (moj na~in je bio vrlo „takti~an“ -direktno). Raskidanje je izazvano na{im umetni~kim neprepoznavanjem u po~et-noj fazi rada. Bilo je to jedinstveno iskustvo za 18 godina profesionalnog bavljenja glumom. Tada sam dobila savet od starije glumice, zvezde na{eg pozo-ri{nog sveta, koju iskreno cenim: „Du{o, neka njega. On pri~a {ta ho}e. Ti ka`e{ dobro, i radi{ {ta ho}e{!“. Jo{ razmi{ljam o njenom savetu i tuma~im ga.
Iznenada, pojavili ste se u Beograd-skom dramBeograd-skom, u predstavi Vinsent
igrate Ursulu Lojer?
Htela sam da glumim, i pojavila sam se „pred o~ima onih“. To se desilo na premijeri predstave koju je trebalo da gledam sa scene, a gledala sam je iz gledali{ta i pri tom sebi razjasnila neke nedoumice. Gospodin Neboj{a Bradi} mi je ubrzo ponudio saradnju s BDP-om re~ima: „Vreme je da dobijete ono {to zaslu`ujete“. Pro~itala sam tekst i {to bi rekla Ursula: „Tome nisam mogla da odolim“. Takva se uloga ne odbija (osim ako niste ve} odigrali istu pre dva mese-ca). Nisam znala ni ko su ljudi u ekipi, {to obi~no odmah pitam. Vrlo su mi va`ni saradnici. I oni zahtevaju izvesne pri-preme.
Anja Su{a voli da otkriva nova lica, a i da ona poznata „vra}a” u orbitu – da li vas je iznenadila pozivom?
Anja Su{a mi je rekla da se prijatno iznenadila ~injenicom da ja igram Ursu-lu, a ja sam odmah, iz na{eg prvog razgovora stekla utisak da }e to s nama dvema dobro funkcionisati.
Vinsent je, uz ostalo, i komad `enskih odnosa – kakva je bila komu-nikacija na liniji rediteljka - glumica?
Anja i ja smo vrlo sli~nog pozori{nog ukusa i estetike. Na isti na~in smo raz-mi{ljale o mnogo stvari. Ona je osoba s puno energije (energija koja ne pra{ti u prazno i misli da je sama sebi dovoljna), a to mi je bilo jako va`no posle onog slu~aja „za koji se ne zna“. Uop{te, cela ekipa je skup talentovanih, vrednih, lepo vaspitanih, jo{ ne ogor~enih na glumu, `ivot i sve {to hoda na dve noge, i glu-mom i slavom neiskvarenih mladih ljudi. Ta pozitivna energija koja je izbijala podjednako iz ne malo va`nih ljudi -suflerke (Zorica) i vo|e predstave (De-jan), bila je osnova za moju uspe{no sprovedenu terapiju zvanu Vinsent.
Uz vas su tu dve mlade glumice jakih, karakteristi~nig tonova {to je i u profesionalnom smislu predstavljalo iza-zov i „poziv na borbu”?
Milica Zari} i Vanja Mila~i} su dve boje, dva temperamenta, dva na~ina, ali su obe vrlo jake „u svome“ i obe su odli-~no uradile svoj posao. Naravno da je bolje da imate kvalitetne partnere jer vas to negde podsti~e. Ja ih obo`avam i ho}u opet da igram sa njima - odmah!
@ivot s genijem nije lak, ali je pred-vidiv.
A sad }emo malo o Ursuli Lojer – pre svega to jedna od onih retkih, velik-ih `enskvelik-ih uloga kakve se samo po`eleti mogu?
Za mene postoje dve vrste uloga. Prve su „`dera~ice“. Posle njih se ose}am jako umorno, prazno... Kao da mi neko tokom predstave uzme ne{to jako va`no i treba vremena da mi to vrati. Postoji vi{e `dera~a energije prilikom igranja takve uloge. To mo`e biti: pisac, reditelj, sce-nograf, kostimograf, partner, ili se sama moja du{a okrene protiv sebe jer je na to nagovori uloga. Druge su „punja~ice“. Posle njih sam puna energije, zadovoljna bez razloga, prepuna snage i kao da sam se na sceni rekreirala. Ursula je takva (i nije jedina). Da sam ovu ulogu „upro-pastila“ to bi mi bio znak da ne treba vi{e da se bavim glumom. To je zadatak koji se ne sme lo{e uraditi i zato je ne sma-tram nikakvim podvigom niti naro~itim uspehom. Smatram to potvrdom da sam glumica.
Zas Ursulu je nailazak neznadne ljubavi komplikacija, ali i ponovno ose-}anje vlastitih vrednosti, emotivna rea-firmacija?
Ursula nije obi~na osoba iako to za sebe tvrdi. Vrlo je komplikovana, ~ak narcisoidna. Zato je depresivac. Najupe-~atljivije re~i koje su zabele`ene o depre-siji ka`u da je izgovorio muslimanski mistik D`elaludin Rumi u XII veku: „Va-{a depresija je povezana s drskos}u i
odbijanjem pohvala“. Pod drsko{}u je podrazumevao narcisoidnost ili neku vrstu izopa~enog ponosa koji potencira depresiju. Nije crnilo njene du{e u njenoj samo}i mada je to `ena `edna ljubavi. Shvatila sa da je slutila {ta njoj ta ljubav mo`e dati i {ta uzeti. Zato je u nju uroni-la sa strahom i neodlu~no, ali i sa `eljom da stvari dr`i pod kontrolom, a duboko svesna da je to nemogu}e (i to je crta depresivca). „Dobro je pro{la“ jer je pametna `ena, ali nije mogla pro}i neo-krnjeno. @ivot s genijem nije lak, ali je predvidiv.
Ursula je lepo pristala va{oj `ivotnoj i gluma~koj zrelosti?
Upravo komplikovanost njene pri-rode i za~udna genijalnost mladog ~o-veka u koga se zaljubila posle 15 godina emotivne pusto{i pomera moju moti-visanost bavljenja du{om ove `ene mno-go dalje od problema o~aranosti udovice u menopauzi mladim muskarcem. Le`e mi stvari koje nisu banalne. Banalne probleme ne umem da igram. Tu se pot-puno zatvorim.
Dobili ste mnogo pohvala, premijera je uspela, ali kako se sad odvija `ivot te predstave i vas u njoj; da li je mo`da uzbudljivije, lak{e ili te`e?
U`ivam u igranju ove predstave i volim sve ljude koji su sa mnom na sceni. Moj mladi kolega Radivoje Bukvi} ima veliki i vrlo komplikovan zadatak. Prosto nije fer {to tako zahtevnu ulogu mora da igra jo{ neiskusan glumac. I on to zaista dobro radi. Nadam se da mu ne odma-`em. Gi{a je sve bolji i grabi od dobro odigrane uloge ka odli~noj. Savr{en mi je partner u ~etvrtom ~inu. @ao mi je {to se ova predstava ne igra ~e{}e. Mislim da je najprirodnije za predstavu igrati je vrlo ~esto sve dok ima publiku, a onda je skinuti. Ritam - jedna mese~no pa 10 godina - ubija predstavu (osim ako ne menjate postave).
@ivite u Valjevu, glumite u Beo-gradu... pa mo`da je to i prednost?
Ima svojih mana, ali i prednosti. Mogu potpuno da se posvetim poslu kad sam u BG, kao {to mogu da se distanci-ram od njega kad sam u Valjevu. „Putu-ju}i `ivot“ omogu}ava promenu sredine i razbija kolote~inu. Zapravo `ivim isto-vremeno i u malom i u velikom gradu i mislim da to pru`a mnogo vi{e od „fiksnog zivota“.
[ta vas ~eka?
Mogla bih vam pri~ati o dva teksta na kojima radim, ali `ivotno i gluma~ko iskustvo me je nau~ilo da ono {to je danas istina sutra mo`e biti la`, a ja
ne volim da me uhvate u la`i.
NE SNALAZIM SE U BANALNIM TEMAMA
Branka Krilovi¯
Za mene postoje dve vrste uloga: prve su
„`dera~ice“, posle kojih se ose}am umorno,
prazno, a druge su „punja~ice“, i posle njih
sam puna energije, ka`e Jasmina
Avra-movi}
P
P
o Kolodijevom romanu Li Hol je napisao dramatizaciji po kojoj smo mi napravili predstavu“, ka`e Iva-na Dimi}. „Hol je Iva-napisao neku vrstu scenarija s otvorenim situacijama i in-strukcijama za pozori{ne autore da mogu da izaberu re{enje koje im odgovara. Scenario je obiman jer sadr`i te izbore. Li Hol je o~igledno izvanredan pozna-valac pozori{nog rada, zna kako se melje tekst da bi se napravila predstava. Moj posao, kao dramaturga, bio je da svedem njegov ponu|eni materijal na ono {to smo odabrali. Za Milana je bilo najzanimljivi-je da se udalji malo od sholasti~kog uPinokiju,jer je Pinokiopou~iteljna pri~a kako de~ko treba da razlikuje dobro od
zla i ko su mu prijatelji a ko neprijatelji. A Milanu je bilo zanimljivije da pravi pri~u o putu koje pre|e dete iz egocen-trizma u ~oveka koji i sam voli. Lik \e-peta je roditelj, bezuslovna ljubav rodite-lja, koju u odrastanju dete po~inje da uzvra}a. A kad po~inje da je uzvra}a, ono postaje odgovorno. I to je psiholo{ki su{tinska stvar u odrastanju“.
Milanu Karad`i}u Pinokio je 25. re`ija u „Buhi“. Rad za decu smatra sre}om. „I kad odraste{ mo`e{ da bude{ dete, mo`e{ da se igra{. Ja to radim bave}i se bajkama. Volim ih zato {to reditelju i glumcima daju imaginaciju. U bajkama na sceni sve je mogu}e, i da Pinokio pada s visina, pliva, ba{ sve“.
Karad`i} ka`e da mu Pinokionije bila omiljena bajka u detinjstvu. „Od svih bajki koje sam re`irao, nije mi Pinokio
bio omiljena bajka. ^ak sam imao i prob-lem prema toj didakti~koj, katoli~koj pri~i napisanoj s kraja XIX veka, ali ne mogu a da ne priznam i ne osetim da je stvarno genijalna pri~a. Daje mogu}nost za ra-zna tuma~enja, kao san je. Pinokio je vrsta sna, ko{mara, nadrealna pri~a ispri~ana simbolisti~kim sredstvima. Da li mu je Vila majka ili devojka, {ta mu je Zrikavac, da li savest, drug, - interesan-tno je otkrivati sve te slojeve“. Autori „Buhine“ verzije smatrali su da njihova publika zna osnovnu pri~u i sve likove
Pinokijazahvaljuju}i istoimenom Dizni-jevom filmu pa su je u predstavi samo nadgradili. „Najvi{e smo se bavili novim re{enjima i u strukturi pri~e, i u izvo-|enju. Kako opisati da on tr`i po gradu, pada s visina, pliva po moru uz ajkulu. Najvi{e smo se bavili glumom, smatra-ju}i da }e gluma najbolje uvu}i gledaoca u tu nadrealnu pri~u“.
U predstavi dominiraju mladi glum-ci, jo{ studenti. Karad`i} se namerno odlu~io za njih, smatraju}i da je koncep-tu predstave, kakav je zamislio, upravo bila potrebna njihova radost i `elja da budu i stignu do kraja. Radovan Vujovi}, student tre}e godine FDU u klasi Biljane Ma{i}, igra Pinokija, smatra da }e verzi-ja u kojoj se Pinokio zaljubljuje biti atraktivnija od ve} vi|enih verzija. Nada Macankovi}, tre}a godina FDU u klasi
Susreti / Doma}a scena
ZALJUBLJENI PINOKIO
Sonja ¬iri¯
Pinokio Karla Kolodija je, znamo svi, pri~a o
odrastanju, o dobru i zlu, o isku{enju.
Pinokio u pozori{tu „Bo{ko Buha“ je i o
ljubavi. Evo za{to su se autori najnovije
„Buhine“ premijere, reditelj Milan Karad`i}
i dramaturg predstave Ivana Dimi}, odlu~ili
na takvu dopunu
~ini ljudima, ali i ono {to nas, mogu}e, tek ~eka, i to zbog onih koji nikako da se prizovu pameti. Ristanovski, i sam deo, u najmanju ruku bizarnog balkanskog grotla, na pitanje mo`e li sada, kada smo se bar naizgled mal~ice izvukli iz njega, re}i da ima negde nekog svog, ili makar da jo{ uvek ima sebe, pri~a.
Na|i sebe
da na|e{ druge
„Pripadam generaciji koja je mnogo pre`ivela, u svakom smislu. I to pitanje imanja sebe i imanja drugih, odnosno opstanka sebe u samo}i i u su`ivotu s drugima, uop{te nije pateti~no s obzirom na to {ta nam se sve ovde obilo o glavu. U mom slu~aju, odgovor je, sre}om, potvr-dan. Imam sebe a imam i jo{ ponekoga. Su{tinsko je pitanje upravo to, ima{ li sebe, jer ako na to pitanje mo`e{ da da{ potvrdan odgovor, onda mo`e{ da ide{ dalje, da se bori{ za druge. To je pravi smer. Bondov junak kojeg igram u ovoj predstavi govori upravo o tome - gublje-nju sebe. Mi u Skoplju, Beogradu... jo{ uvek nismo dru{tvo robota. Jo{ ne gubi-mo bli`nje, skloniji sgubi-mo da gubigubi-mo sebe, i ja ba{ to igram u ovoj predstavi. Kada bih ovaj isti lik igrao u [vedskoj, na primer, igrao bih ono drugo - gubljenje ljudi. Ovaj posao radim upravo zato da ne bih izgubio sebe, odnosno da bih dobio ili na{ao sebe, sa~uvao svoja ose}anja, svoju ljubav. Naravno da sve to ne dobi-jam samo preko posla, ali i preko posla”. U tom traganju za sobom i drugima, hrabri ljudi odrastaju, postaju mudriji, i iskreniji prema sebi. Kriterijumi im se poo{travaju, pragovi za tolerisanje neistina, neiskrenosti i gluposti se sman-juju, razo~arenja su zato neminovna.
Kakva su ona u tananoj gluma~koj profesiji? Koliko se glumac ~esto neugod-no iznena|ivao?
„Imao sam vrlo malo vremena da se tako bavim ljudima. Ja sam se vi{e bavio likovima. To je i dobro, i lo{e istovre-meno, jer koliko me takav izbor spa-savao, ujedno me i udaljavao od `ivota. Imao sam golemu sre}u da su me rano stigle uloge i to dobre. To je bilo veoma va`no jer sam mogao da odr`im kondici-ju, a i zbog mog karaktera i tempera-menta. Da nije bilo tako, ko zna {ta bi se desilo. Mo`da bih po~eo da se bavim ljudima na onaj prozai~an na~in koji ni~emu ne vodi, sem uzaludnoj Kalimero pri~i, kako su svi grozni a ti jadan i nesre}an, sve to na besmislenoj {ank li-niji. Kada govorim o ljudima u pozori{tu, mo`da sam imao talenta da za prijatelje i sagovornike u poslu biram ljude s kojima sam imao zanimljive hemije. Mislim da imam malo talenta i za doziranje, neku meru da sve svedem u prili~no ta~ne okvire. Sve doziram i ne de{ava mi se da ljudi u pozori{tu ganjaju moje likove. Vrlo retko ostajem posle predstave u pozori{nom bifeu i to ne zato {to nemam {ta da pri~am s partnerima - s njima se ispri~am na sceni – nego zato {to imam porodicu i cenim svoje slobodno vreme”.
Dom je
i jaje na oko
Na pitanje boji li se tog sveta koji nam Edvard Bond najavljuje, Ristanovs-ki se smeje i ka`e da ne strahuje od nje-ga, jer to nama nije futurizam, ve} vreme pro{lo, koje smo `iveli, samo to ljudi treba da osveste. A na pitanje, sme li se nakon tih, ovde dakle, pre`ivljenih
bon-ju}i da svaki nepre`ivljeni deli} sa-da{njosti oduzima zbir budu}nosti?
„To je ono - treba li ukinuti pro{lost da bismo najzad postali svesni sada{-njosti i po~eli da kora~amo napred... Treba ukinuti ljude... Ma {alim se... Nekim stvarima nema kraja i mislim da o nekim nema svrhe da se pri~a. Po-nekad mi se u~ini da su razdoblja mir-nog `ivljenja samo oaze u ~ove~anstvu, da je pogre{na teza da je mir, mir, mir, pa se desi neki rat. Meni se ~ini da je obrnu-to: rat, rat, rat, pa se desi neki kratkotraj-ni mir. Moramo se suo~iti s tim da je konstantno rat. Sve situacije posledica su istorije, geografije, ~esto pogre{nih hemi-ja, ali i genetike. I nikada ne treba zabo-raviti velike propuste u vaspitanju i obrazovanju ljudi. Imam utisak da ljudi u pozori{tu sve to jasnije vide, jer su stal-no u toj svojoj laboratoriji kopanja po sebi i okru`enju. Skoplje i Makedonija gene-ralno se ne razlikuju od nekog kruga koji ima{ kada zabode{ {estar ovde u U`icu pa jo{ 1.000 km u krug. Svuda ima sre}nih i manje sre}nih ljudi, onih koji ho}e da rade svoj posao, onih koje neko u tome ometa, druge koji nisu zado-voljni vla{}u i uvek bi ne{to da menjaju, one koji idu na izbore, tre}e koji piju kafu po ceo dan i najbolji su selektori na svetu... Ja, opet, ove na{e paradoksalne prostore volim, jer su, ma kako blesavo zvu~alo, sa~uvali ne{to ljudsko”.
Raditi, raditi, raditi, to je bio na~in da se pre`ivi, vi{e duhom, nego d`epom? Sam Ristanovski ka`e da je u tom smislu on imao sre}u da pre`ivi. Da li je zbog toga (bio) rasprodan glumac?
Ne kao Bekam
„Mnogo radim, zovu me i nisam nezadovoljan. Igrao sam Raskoljnikova kod Egona Savina, kod Ljubi{e Georgi-jevskog Leona Glembaja, onda do|e neko tre}i i ~etvrti s novim predlozima, mada pozori{te najbli`e ose}am s Aleksandrom Popovskim. Generacija smo, delimo iste probleme, vizije. Nadam se da to ne}emo dovskih vizija, glumca pitati za dom? [ta
mu on do|e? Gde mu on uop{te do|e, ka`e: „Naravno da je to pitanje vezano za geografiju, ali isto tako, nema veze s nacionalno{}u. Ima veze s pogledom kroz prozor, naravno pod uslovom da ima{ prozor i neku ku}u u kojoj stanuje{ i da, kad ujutro pogleda{ kroz prozor, vidi{ da je taj prizor – tvoj dom. Pri tom mora{ da se okrene{ i prema unutra i da i tamo, tako|e, vidi{ prizor koji }e ti potvrditi da je to tvoj dom. Moj prozor je tu negde, a ono {to je u sobi ve} sam na{ao. Jako po{tujem dom i imam svoje vrlo jednostavne - sad ne znam jesu li to patrijarhalni ili matrijarhalni - poglede na dom. Moj dom su moja `ena i k}erka, kafa ujutro i jaje na oko. Dom je kad krene{, pa se vrati{. I kom{ija, i poznani-ci, kad vozi{ po svom kraju i u`iva{, kad se posle dugog izbivanja vrati{ ku}i, pa te spopadnu neke ~udne emocije. Sve to je dom”.
Kad ima{ sve to, onda je lak{e savla-dati sve prepreke koje se pletu na sceni, koje te sti`u u `ivotu...
„Mo`e{ ih savladavati samo ako se trudi{. Ne verujem u lako savladavanje prepreka, ni u pozori{tu, ni u `ivotu. To je ponekad dobro, jer te ~eli~i. Nije samo dobro ako su prepreke konstantno velike i te{ke jer ti to lomi ki~mu i ostavlja ukus gor~ine. ^ovek zato mora da na|e prostor u kojem }e mo}i da di{e, da to {to radi ne radi bez veze, mora da ima sistem. Da bi sve to imao, odnosno izgradio, mora da se edukuje a prethodno mora da ima vaspi-tanje i da se potom jo{ i samovaspitava. Sve to mo`e da zvu~i banalno, kao neko kvazimudrovanje, ali `ivot svedo~i o to-me. Mislim da sam na{ao ekstrakt za sebe u tom savladavanju prepreka. Imam svoj sistem i brinem o sebi i mom bliskom okru`enju”.
Iako mnogo radi svuda, Ristanov-skom je baza Skoplje. Tu mu je i onaj prozor kroz koji gleda napolje i unutra. Kakav je `ivot tamo? @ive li i njegovi sugra|ani previ{e pro{lost,
zaboravlja-Biljane Ma{i}, igra Vilu u koju se zaljubljuje lutak Pinokio, i koja „brine o njemu, ona ga vodi do odrastanja“. Ljubav bude obostrana, {to u~ini da lutak postane de~ak, a vila devoj~ica. Sofija Juri~an, ~etvrta godina FDU klasa Gor-dane Mari}, igra Ma~ku, ve} je glumila u pozori{tu, ka`e da se predstava oslanja na scenski pokret, pa se ~ini da je na sceni barem nekoliko puta vi{e glumaca no {to ih stvarno jeste. Ivana Dimi} sma-tra da je upravo mladost glavnih aktera pomogla da se ostvari `eljena razigranost predstave i iluzija koju glumci prave opi-suju}i radnju i karakter scenskim pokre-tom. A sve to razigrava ma{tu i deci pri-bli`ava pri~u.
Da li u verziji Pinokijakoju je po-nudio publici, ima i elemenata iz detinj-stva i odrastanja Milana Karad`i}a? „Ima, i mog odrastanja, i moga sina. Se-}am se i prvog poljupca i prve cigarete, i prvog be`anja s ~asa, bitangi uli~nih s kojima si morao da se sretne{, sazrevanja upravo kroz sve to - i kroz dobro i kroz lo{e... Postoji u detinjstvu momenat kad se postane dobar ili lo{. Kad ~oveka ne{to opredeli na jednu ili drugu stranu. Eto, po tome smo poku{ali da ~eprkamo. Zato smo na{u pri~u vezali za emotivni prob-lem, ljubav. [ta }e to pretegnuti da se postane dobar. Ali da bi se pro{lo ka dobroj strani mora da se pro|e i kroz lo{e faze. Eto to je su{tina
ove na{e pri~e“. izgubiti, mislim vizije, probleme }emo
valjda postepeno re{avati. Ina~e, prete`no sam u Makedonskom narodnom teatru. Tamo dr`im tzv. gvozdeni reper-toar - a ja volim taj reperreper-toar. Sa strane idem samo ako mi se ne{to jako dopadne. Me|utim, ne bih rekao da sam rasprodat. Rasprodat je Bekam. Ja sam u anga`manima”.
Posle svih putovanja, razli~itih sce-na, publika, partnera, reditelja... ko su ljudi kojima se beskrajno divi i pred koji-ma ume da zadrhti kao glukoji-mac?
„Uvek zadrhtim pred onima za koje vidim da ne la`u, koji vole da rade, ne
zamaraju ni mene, ni sebe, onima koji su odgovorni prema poslu, zajedni{tvu u pozori{tu. Uvek zadrhtim pred posve-}eno{}u, i kao glumac i kao ~ovek. Vrlo cenim tu ljudsku osobinu. Zna~i, nisu bitna imena, ne zanima me estrada. Va`no mi je ono dobro {to ljudi nose u sebi, pogotovo ako su spremni da to podele u zajedni~kom radu. Cenim mno-go glumaca i jako bih voleo jo{ s mnogi-ma da stanem na scenu. Voleo bih, na primer, da radim s glumcima iz Subotice koje sam u Prilepu video
u Bahanalijama.
