251513529-Mikael-Nurdberg-Renesansni-čovek-Italija-XV-veka-mitovi-i-stvarnost-pdf.pdf

Mikael Nurdberg

Renesansni čovek

Italija XV veka - mitovi i stvarnost

Sa švedskog preveo Dorijan Haj du vë Ï-ОИ IF. _{• /И} 1 • à A îD V fV 4 c \ C't) m B S S V c G A i

e,

Sadržaj

P re d g o v o r...7

Štaje bila renesansa?...9

Slika jednog stoleća...19

Hum anizam i h u m a n isti...33

Firenca i Venecija, dve republike: društvena i politička s tr u k tu r a ... 53 F ire n c a ... 53 V enecija... 64 Plate i sm e šta j...75 Plate i životni s ta n d a r d ... 75 Kuća i dom ...91

Porodična struktura u T o sk a n i... 101

Smrt u Firenci...118

Humanistički pogled na ž e n u ... 127

Frančesko B a rb a ro ...128

Leon Batista A lb e rti...129

Mateo P a lm ije ri...135

Vespasijano da Bističi...136

Baldasare Kastiljone... 142

Žene poreski obveznici u Firenci 1458... 148

„Časne kurve“ i ostale... 162

Značaj p ro stitu c ije ... 162

Pohotne kaluđerice i silovatelji... 175

Društveni stavovi i vrednosti...188

Pojedinac i porodica ...188

Društvena uloga venčanja... 197

Bogatstvo i njegovo k orišćenje... 205

Religija u svakodnevnom ž iv o tu ... 219

Građanski d u h ... 234

Vojvoda deli pravdu: zločin i kazna u Ferari... 242

Umetnost, umetnici i naručioci... 261

Životni uslovi um e tn i k a ... 261

Naručioci i žanrovi... 272

N apom ene... 295

Staje bila renesansa

?

Šveđanin žedan znanja, koji u donekle sažetoj formi želi da sazna šta je zapravo bila renesansa, otvoriće neku savremenu, aktuelnu ekciklopediju: zašto ne baš Leksikon dobrih knjiga (1988)? Pod poj­ m om „renesansa", kome je posvećeno dvadesetak strana, uz bogate i lepe ilustracije, naći će koncizan opis koji bi trebalo da predstavlja poslednju reč nauke u vezi s ovim fenomenom. I kako je onda ona tu definisana? Pa, kao „delom ideološki pravac koji je dom inirao kulturnim životom, naukom, političkom mišlju i dr. u Italiji, gde je nastao, delom odgovarajući vremenski period, uglavnom od druge polovine XIV veka do XVII veka“. - „Rinascità1 na italijanskom, re­ nesansa (renaissance) na francuskom, znači preporod i upućuje na buđenje antičke italijanske kulturne zaostavštine nakon dugog pre­ kida koji je predstavljao srednji vek.“

Vreme je da zastanemo i malo porazmislimo. Može li jedan ideološki pravac, ma koliko dom inirao kulturnim životom i naukom u Italiji, biti identičan sa opštim vremenskim periodom od skoro tri­ sta godina? Ne može li se zamisliti da su paralelno postojali i drugi ideološki pravci, jednako značajni? Ne može li se pretpostaviti da, sa beskonačno važnim aspektima ljudskog života tokom tih trista godi­ na, oblicima društvene i političke organizacije, ekonomskim uslovi- ma, obrascima razmišljanja i stavovima, pom enuti ideološki pravac nije imao dodirnih tačaka i da oni sa njim nisu imali ikakve veze? Jesu li Italijani probudili antičko kulturno nasleđe koje je navodno bilo m rtvo hiljadu godina?

1 Sada se na italijanskom ne kaže Rinascità, nego Rinascita (s nagla­ skom na drugom slogu); ipak, najčešći termin na italijanskom jeste Rina- scimento. Malena provera u rečniku ne bi bila na odmet.

Što se tiče periodizacije, m eđutim , tu je nepoznati pisac citira­ nog članka u dobrom društvu, ali s malim razlikama. Poznati nauč­ nik P.O. Kristeler u jednom radu objašnjava da „ја pod ’Renesansom’ podrazum evam onaj period u istoriji Zapadne Evrope koji se okvir­ no proteže od 1300. do 1600. godine, bez ikakvog predubeđenja o osobinama ili zaslugama tog perioda, kao ni onih koji m u prethode ili za njim slede.“(l) Kod Kristelera se, dakle, ovaj term in koristi iz čiste pogodnosti, kao sažeta etiketa jednog vremenskog perioda, bez stvarnog sadržaja i korišćena samo jednostavnosti radi.

Zainteresovani čitalac članka iz leksikona saznaje i „da je sred- njovekovni pesimizam u vezi s ovozemaljskim zamenjen pozitivni- jim pogledom na svet" - ljude, znači, hiljadu godina nije bilo briga za ovozemaljski život, nego su, jadni, živeli u stanju konstantnog pe­ simizma. O nda se odjednom probudilo interesovanje za čoveka u „njegovoj kompleksnoj životnoj situaciji" (?) i „nezasita radoznalost renesanse prem a svetu dovela je do novog ideala čoveka, univerzal­ no nadarenog" (tekst ispod slike str. 217), ,,1’uom o universalis", kako je nazvan u glavnom tekstu. Usput se može napom enuti i to da je pravilan izraz l’uomo universale, a ne ovaj čudan marokanski hibrid italijanskog i latinskog.

Očigledno je ta nezasita radoznalost podstakla putovanja radi geografskih otkrića: „stare granice su pukle". Dalje saznajemo da je „promenjen pogled na čoveka ženama dao respektabilniji položaj" (tekst ispod slike str. 225). Već sad ne mogu da se uzdržim, a da ne kažem da je ovo više nego diskutabilna izjava, kao i tvrdnja da su prirodne nauke doživele procvat - što bi bilo moguće tvrditi jedino ako se u „renesansu" uračuna i dobar deo XVII veka. Karakteristika XIV i XV veka u Italiji je, naprotiv, potpuna nezainteresovanost za prirodne nauke.

Preporod antike, zanimanje za antičku istoriju, filozofiju i teori­ ju državnog uređenja, donekle stidljivo se navodi kao ono što leži iza svih promena. Sasvim prirodno, to se pre svega odnosi na umetnost. Kriterijum za renesansnu um etnost je da delom daje predstavu ver- nu stvarnosti, a delom se nadovezuje na antiku. „Tako se, na primer, realistična um etnost, nastala u Flandriji u ranom XV veku, sa, izme­ đu ostalih, Janom van Ajkom, ne naziva renesansnom um etnošću,

upravo zato što nedostaje ta veza sa antikom". Začudo, na tekstu koji prati sliku na prethodnoj strani se baš ta flamanska um etnost sjedinjuje sa renesansom: „Filip D obri od Burgundije za holandsku um etnost bio je ono što su Medičijevi bili za Firencu. Njegov dvor je tokom XV veka bio centar renesansne um etnosti severno od Alpa.“

Informacije radi m ogu da dodam d a je zapravo vrlo malo umet- ničkih dela čak i u Italiji imalo ikakve veze sa antikom, bilo po m o­ tivu, bilo po stilu.

Članak u enciklopediji, naravno, m ora predstavljati sažetak veoma obimne literature, sa manje ili više uspelim generalizacija­ ma uslovljenim nedostatkom prostora. Čisto subjektivno, m eđutim , mene je ovaj članak podsetio na formulaciju Engleza H.O. Tejlora: term in renesansa „carries m ore false notions than can be contradic­ ted in a sum m ers day“. <2)

Literatura o renesansi je gigantska, i jedan životni vek jedva da je dovoljan da se pročita sve stoje o njoj napisano. Sam term in renai­ ssance, „preporod", kao izraz za posebnu epohu, izgleda da je skovao francuski istoričar Mišele tridesetih godina XIX veka. Ipak, onaj koji ga je više od ikog drugog ispunio sadržajem bio je Švajcarac Jakob Burkhart. Godine 1860. objavio je knjigu Die Kultur der Renaissnace in Italien, ein Versuch (Kultura renesanse u Italiji), koju je čitavog ži­ vota proširivao i dopunjavao. Prevedenaje na većinu jezika (na šved­ skom je izdata prvi put tek 1930), i izašla je u nebrojeno izdanja. Malo naučnih dela je posedovalo takvu neverovatnu probojnu snagu i tako trajno obeležilo opšte viđenje i shvatanje jednog istorijskog perioda. Bez obzira na to, m nogo kasnijih naučnika je trošilo veliku energiju da dovede u pitanje, negira ili modifikuje Burkhartovo tumačenje(3) „Renesansa i problem renesanse - boriti se sa Burkhartom - za- uvek će ostati važan naučno-istorijski zadatak" (S. Lindrot, Gospođa Požuda i gospođa Nevinost, 1957).

Da bismo izbegli sve nesporazume, želim da podvučem da je Kultura renesanse u Italiji knjiga vredna divljenja, bogata idejama i inspirativna, i još uvek vredna čitanja. Ali - proučavanje istorije je napredovalo od 1860. Nije krajnje neophodno doveka ponavljati šta tam o piše.

Burkhart se povremeno ograđuje od toga da je „preporod" an­ tičke kulture ono što je stvorilo italijansku kulturu tokom XV i po­ četkom XVI veka. „M oramo da naglasimo da je jedna od glavnih poruka ove knjige ta da nije samo renesansa [preporod antike] već njena bliska veza sa duhom savremenog italijanskog naroda [moj kur­ ziv] ono što je pokorilo Zapad."

U praksi se, m eđutim , on neprekidno vraća tom navodnom preporodu. Hegelovskim idealizmom inspirisani izraz „duh naroda", Volkgeist, sada je potpuno mrtav, ali ta „preporođena" antička kultu­ ra i njen uticaj su se beskrajno često koristili kao objašnjenje toga da se veliki broj stvarnih ili - uglavnom - pretpostavljenih fenomena javio u Italiji i izvan nje od XV veka nadalje.

U jednoj veoma obimnoj savremenoj italijanskoj istoriji književ­ nosti mogu se naći sledeće veličanstvene formulacije, pod naslovom „Buđenje iz srednjeg veka": „Društvo se, dakle, vraća svom putu... Duhovi se vraćaju tom antičkom svetu, koji podrazumeva slavljenje života u svim njegovim oblicima, razvoj čoveka u njegovoj potpunosti (integrità). To nije bilo vraćanje unazad, već napredak... To spontano buđenje univerzalne svesti, koja se s jednakom univerzalnom spon- tanošću izražava i u antičkoj kulturi, danas nazivamo Renesansom... Pokret prožima sve duhovne aktivnosti, a pre svega umetničke... Ali antički svet se nije javljao samo kao lepota, već i kao mudrost... Isto se može reći i za nauke, koje su se tokom renesanse, u pravom smislu te reči, upravo bile oslobodile empirizma [!] i sujeverja."(4)

*

Izraz „renesansa" je od druge polovine XIX veka, posle Burkharta, postepeno postajao sve veća vreća u koju je trpano sve - uglavnom po slobodnoj proceni - samo da je spadalo u period izm eđu 1300. i 1600. godine. Kad sam u proleće 1989. posetio Bolonjski univerzitet i tamo, između ostalog, odslušao niz predavanja o ii Rinascimento, ispostavilo se - na moje čuđenje - da su se bavila francuskom i en­ gleskom unutrašnjom politikom i političkom teorijom s kraja XIV i početka XV veka. To je tema koja m i je prilično bliska, ali koju u tom kontekstu nisam očekivao.

Bez većeg preterivanja moglo bi se reći da svaki pisac ili istra­ živač koji se bavio tim periodom , bilo da se radi o Italiji ili celoj Zapadnoj Evropi, ima sopstvenu definiciju term ina „renesansa", im ­ plicitnu ili eksplicitnu.

Ili pravilnije rečeno: uglavnom su svi pažljivo izbegavali da pre­ ciznije definišu šta misle, što daje mesta klizanju značenja što dovodi do poprilične terminološke konfuzije. Ima m nogo prim era pisaca, pre svega istoričara književnosti, koji prilično arbitrarno polaze od sopstvenih kvalitativnih vrednovanja: ona literarna dela koja se sm a­ traju „dobrim" označavaju se kao „renesansa", čak iako su napisana još u XIII veku, dok ,,loša“ dobijaju etiketu „srednji vek“, često s do­ datkom „povratak u“, iako potiču iz XVI ili XVII veka.

Jedan švedski, veoma uticajan, prim er je H enrik Šik, koji se u svojoj opštoj istoriji književnosti (iz 1921, poslednje izdanje iz 1982) izražava na sledeći način: „Rana renesansa - a ovde posm atram o samo književnost, ne um etnost - počinje s hum anistim a Petrarkom i Bokačom nešto pre polovine XIV veka i u književnosti se zapravo i završava s njima. Stoleće izm eđu njihove sm rti i visoke renesanse - okvirno 1370-1470 - prelom ni je period u kome se hum anizam probija, kada se slikarska um etnost sve više ispunjava duhom rene­ sanse, ali kada italijanska književnost u celosti stoji na srednjovekov- nim stavovima.“<5) Rana renesansa u Italiji se, dakle, sastojala od dve osobe i trajala je oko dvadeset pet godina, usred nečeg drugog; iz perspektive epoha i nije nešto dugo.

Pod naslovom „Rana renesansa" Šik, izm eđu ostalog, obrađuje i engleske pisce iz XIV veka, kao što su Džefri Čoser i Vilijam Langland, kao i teologa i reformatora, Džona Vajklifa. Čak su i Fransoa Vijon i francuske zbirke novela Les quinze joies de mariage i Cent nouvelles nouvelles uključeni pod term in renesanse. Nikakvi sadržajni ili stilski razlozi nisu izneti (nikakvi i ne postoje), već izgleda da etiketiranje motiviše prosta činjenica da se radi o dobroj književnosti.

Pravom „preporodu", re-naissance, antičke kulture pri davan je veoma različit značaj za kulturni život XV i XVI veka. I Burkhart se, kao što smo videli, o njem u izražavao dvosmisleno. Danas se čini da m eđu istoričarima vlada opšti konsenzus da antička kultura nije m o­ gla da se „preporodi" iz jednostavnog razloga što nikada nije umrla.

Tokom čitavog „srednjeg veka" istrajavalo se sa proučavanjem klasič­ nih latinskih pisaca, a određeni grčki mislioci, pre svih Aristotel, bili su od XII veka dostupni u prevodu na latinski - gotovo uvek preko arapske verzije. Naravno da niko ne dovodi u pitanje to da u Italiji od kraja XIV veka dolazi do ogromnog porasta u proučavanju pre svega rimske antike, ali sada mnogi pisci imaju tendenciju da umanje opšti značaj tih proučavanja. Umesto toga, renesansa bi trebalo da je nešto drugo i nešto više. Šta je onda bila?

U neiscrpno obimnoj literaturi o renesansi m ogu se razlikovati najmanje tri načina upotrebe ove reči kao opšteistorijskog pojma. Prvi, koji sm o sreli kod Kristelera i koji je veoma uobičajen u rado­ vima u kojima se pravi pregled, podrazum eva kačenje ovog term ina kao etikete jedne „epohe", jednog ograničenog vremenskog perioda u istoriji Zapadne Evrope za koji se po različitim osnovama smatra da se kvalitativno razlikovao od prethodnih i budućih „epoha".

Drugi podrazum eva poseban mentalitet, „duh vremena", odnos prema kulturi, čoveku, okruženju i univerzumu koji prožim a celoku- pno društvo, prvo u Italiji, a potom i u čitavoj Zapadnoj Evropi, od XIV do kraja XVI veka.

Naposletku, pod renesansom se može podrazum evati intelektua­ lan m odni pokret unutar kulturne i političke elite, pokret koji nije nužno u nekoj većoj m eri uticao na život širokih narodnih masa.

Ako se pod renesansom misli na posebnu epohu u istoriji Zapada, onda u ime jasnoće nije u potpunosti nebitno odlučiti se na koji period se to odnosi. Nažalost, zainteresovani čitalac će naći bezbroj hronoloških varijanti kod različitih naučnika i pisaca. Negde renesansa počinje početkom XIV veka (sa Danteom), negde krajem XIV, negde sredinom XV. Kraj perioda se ponekad postavlja na sre­ dinu XIV veka, dok neki drugi u njega uključuju i veliki deo XVII veka; da, poznati naučnik Denis Hej ga pušta da traje sve do 1700, doduše bez neke posebne motivacije.

Hronološka zbunjenost je, dakle, potpuna. Za šta jadni čitalac da se uhvati? Šta zapravo važi? Da li se radi o „odokativnom" odre­ đivanju?

Ako se pod renesansom misli na novu vrstu m entaliteta, su­ štinski različitom od šablonski poim anog „srednjeg veka", s ljudima

čija se psiha iz nekog razloga iznenada radikalno prom enila, šta je onda to što se najčešće sm atralo karakterističnim za taj novi m en­ talitet?

Ako neko želi, reč ponovo može dati Henriku Šiku: on bolje od većine drugih formuliše ova opšteprihvaćena gledišta - to što je pro­ šlo više od sedamdeset godina otkad je on pisao ne sprečava nikoga da iste stvari ponovi u radovima izašlim tokom poslednjih decenija, i to ne samo u Leksikonu dobrih knjiga.(6)

„Ono što je značajno kod renesanse, m eđutim , treba potražiti u drugoj oblasti [a ne u pojačanom proučavanju antike]. Srednji vek je bio vreme udruženja. Osnovna karakteristika renesanse jeste snažan proboj individualizma." (Ilustrovana opšta istonja književnosti III, str. 14) „Da je renesansa m ožda pre svega bila period osobenih lič­ nosti prikazuje se i u sve dubljem psihološkom proučavanju čoveka. Nešto slično nije postojalo u srednjem veku." (str. 16)

„Sa tom snažnom crtom ličnosti povezana je i moguće najka- rakterističnija osobina renesanse - njen oštro izražen osećaj za stvar­ nost. Srednji vek je bio doba mašte... sada se, nasuprot tome, otvara pogled ka svetu stvarnosti." (str. 18)

„Treća osobina ovog vrem ena je njegova budna kritika... Rene­ sansa nije verovala ni u šta, već je sve želela da proveri. Plod te želje su velika geografska otkrića oko 1500, jer su ona zapravo bila samo eksperiment u borbi protiv srednjovekovnog verovanja u autoritete. Stoga se može reći da je renesansa postavila osnove m oderne nau­ ke, da je sada počeo da se uviđa značaj eksperimenata i induktivnog metoda." (str. 20)

„Osećaj za kritiku i otpor prem a autoritetima kod renesanse se pre svega vidi u religiji i moralu. Srednjovekovna religija je počivala na autoritetu crkve. Ali taj autoritet je prvo što je renesansa odba­ cila... važnije je nepostojanje religioznog osećanja, što srećemo kod većine predstavnika italijanske renesanse... Ali renesansni Italijani su bili još oslobođeniji u moralu. Više od bilo kog drugog perioda u istoriji, ovo je doba neograničenog egoizma." (str. 21)

Praktično, sve ovo su arbitrarne misaone konstrukcije, u kojima Henrik Šik nije bio usamljen. Naprotiv, on samo iznosi ono što je opšteprihvaćeno.

U kasnijem delu, Rim. Šetnja kroz vekove, Šik je modifikovao tu antitezu izm eđu srednjeg veka i renesanse: „Što se proučavanje obe epohe produbljuje, to je teže povući sigurnu granicu između njih. Iz toga sledi da se ona mora povući različito u različitim delovima Evrope, pa čak i u samoj Italiji.“(7)

Jedan drugi švedski naučnik, istoričar um etnosti Gregor Paulson, u uvodu dela o renesansi u svojoj velikoj Istoriji svetske umetnosti (1963) piše: „Sve to [ekonomski razvoj] je sa sobom nosilo stvaranje jednog novog socijalnog tipa čoveka. Čovek ranog i visokog srednjeg veka bio je član korporacije. Sada je individua počela da se osloba­ đa u privrednom životu. Važne ekonomske poslove sada je obavlja­ la nezavisno od korporacije. Istovremeno se i specijalizovala, homo oeconomicus, i kod nje je privreda počela da zauzima više mesta i ima veću vrednost nego kod ranijeg srednjovekovnog čoveka, kod koga je taj život bio u drugom planu u odnosu na religijski. Svojim bogatstvom i nosećom ulogom u društvu, gradski patriciji se više nisu osećali inferiorno u odnosu na sveštenstvo. Individua, stručna u svojim ekonomskim poslovima i superiorna, tako je dobila novi položaj u društvenom životu. To je dovelo do smanjenja poštova­ nja prem a društvenim okovima, ali i do divljenja prem a čoveku kao individui.“(8) Ovde je uvedeno nešto novo, naime, uticaj ekonomskog razvoja na stavove ljudi.

Individualizam, snažan osećaj ličnosti, osećaj prema stvarnosti, kritički pogledi, oslobađanje od autoriteta, nepostojanje religioznosti, neograničeni egoizam - vazdušaste generalizacije ovog tipa postale su opštepoznate u opisu renesanse i ponavljane su nebrojeno puta.

Bezgranično mnogo pisaca je eksperimentisalo sa apstrakcijom „Renesansni čovek“ - intelektualnom konstrukcijom koja nikada nije postojala u stvarnosti, kao što nije postojao i nekakav homo oecono­ micus. Izgleda da ta konstrukcija polazi od toga da je tokom čitave ove „epohe" postojala samo jedna vrsta čoveka, monolitski izlivenog, koji je posedovao sve gorenavedene osobine, izmišljene tokom XIX veka, i nosi sva obeležja tog „renesansnog" m entaliteta - koji, tako- đe, nikada nije postojao.

Beskonačno često se pribegavalo fenomenu „renesansa" kako bi se objasnile osobenosti kasnijeg razvoja Zapadne Evrope. Kao veoma

п р а д а б е о г н а д а

svež prim er možemo uzeti knjigu Norvežanina Petera Norm ana Vogea Rusija je drugačija (1990, na švedskom 1992). U toj analizi istorijskih preduslova za sudbinu Rusije u savremenom dobu, pisac se više puta vraća na posledice toga što ovu zemlju „renesansa" nije dotakla:

„... poenta je u tome što ništa što se tokom tog perioda dešava­ lo u ostatku Evrope ni na koji način nije dotaklo Rusiju. Nezavisno od toga da li se radi o skoku ili kontinuitetu, ostaje činjenica da su južna i centralna Evropa doživele pravo otopljenje oko 1400. godine. Renesansa je bila poput lavine i bila je značajna za sve delove kulture i društva - od umetnosti do arhitekture, preko razvoja m oderne nauke do putovanja u novi svet i reformacije. Privređivanje, bankovni sistem i tržišna ekonomija, ukratko kapitalizam, takođe je rezultat preobraža­ ja društva i promene vrednosti koje je renesansa uvela."

Za razliku od ruske, prem a Vogeu je i zapadnoevropska kultura „za­ snovana na idealima renesanse o samostalnoj, slobodnoj individui"; ,,s renesansom je ideja o individui, njenim pravima i mogućnostima, doživela odlučujući proboj.,.“(9)

*

Zapravo mi se čini da mnoge poteškoće sa tradicionalnim term inom „renesansa", to teško definisanje, izmicanje, višeznačni, često pro- tivrečni izrazi oko čijih vremenskih granica nem a jedinstva (moguće zato što nikada nisu i postojale), za osnovu imaju to što naučnici i pisci često nisu mogli da se odluče šta žele. Da li se pod „renesan­ som" misli na epohu ili na tadašnji mentalitet ili na intelektualno- -umetnički m odni pokret?

Najčešće se voljno i bez uzdržavanja šetalo između ovih defini­ cija, puštalo da reč znači čas jedno, čas drugo, a čas sve odjednom. Klizne definicije retko jemče jasnoću. Lično mi je teško da vidim kako se jedan teško objašnjivi term in može upotrebiti na smislen n a ­ čin. Zar ne bi bilo bolje da se u potpunosti izbaci?

Kao term in za istorijsko-umetničku periodizaciju „renesansa" je m ožda smislenija nego u drugim oblastima. Ali ipak - zar term in

koji u svojim širokim grudim a obuhvata kako Fra Andelika, tako i Ticijana i Đordonea, nije malčice preširok i preobiman?

Paradoksalno, Italija je sada zemlja u kojoj se reč „renesansa" možda koristi najmanje. Umesto toga, kada se govori o italijanskoj istoriji i istoriji umetnosti, pravi se razlika izm eđu Trecento, XIV veka, Quattrocento, XV veka, i Cinquecento, XVI veka. Pošto ta tri stoleća imaju prilično jasne karakteristike, čini mi se da je ovo veoma osnovano.

Može se dodati i to da se u najsavremenijim radovima javlja tendencija odaljavanja od ovog termina, osim u samim naslovima knjiga. To važi, na primer, za jednog od najvećih stručnjaka za itali- janski XV vek, Kristijanu Klapiš-Cuber. U njenoj knjizi Lafamiglia e le donne nel Rinascimento a Firenze (1988), zbirci tekstova rani­ je objavljenih u stručnim časopisima, reč „renesansa" se uopšte ne upotrebljava, osim u naslovu; umesto toga, ona govori o „kraju sred­ njeg veka (1360-1530)“.(|0)

Slika jednog stoleća

U svojoj knjizi, Iz jeseni srednjeg veka, holandski istoričar kulture Johan Huicinga konstatuje da je slika starije epohe, koju njena um et­ nost ostavlja potomstvu, ili pre sugeriše, znatno svetlija od one koju daju pesnici i istoričari. „Gotovo se čini da je to vreme slikalo samo svoje vrline, a opisivalo samo svoje grehove." Huicingine reči odnose se na francusko-burgundijski XV vek, ali isto u najvećoj m eri važi i za Italiju tog perioda. Ako neko pom ene „ranu renesansu", period u istoriji um etnosti koji se u principu poklapa sa XV vekom, na šta će se prvo pomisliti? S velikom sigurnošću na Botičelijevo slikarstvo, posebno Rođenje Venere ili La Primaveru, Proleće. Ili zašto ne na fre­ ske Fra Anđelika u m anastiru San Marko ili Povorku sveta tri kralja Benoca Gocolija u palati Medici.

Naravno da ta dela utiču na našu ukupnu sliku, naše opšte shva- tanje vremena koje je svedočilo njihovom nastanku. Ali koliko go­ vori um etnost, njeni motivi, njen oblik o epohi u kojoj je nastala? Pa, svakako mnogo o ukusu, vrednostima i ideološkim pravcima. Ali da li Fra Anđeliko, Botičeli i ostali odražavaju materijalno, takoreći „spoljašnje" stanje u Italiji u XV veku? Možda ne bi trebalo da očeku­ jem o da je stvarnost bila tako svetla, tako zlatna, tako poetična, tako harm onična kako nam je tadašnje slikarstvo danas predstavlja, ali ipak... Hajde da vidimo kako se ta stvarnost prikazivala u onome što je za ljude tog perioda bilo važno - i kako su oni na nju gledali.

Što se Firence tiče, XV vek nije počeo posebno dobro. Već nekoliko godina su bili u krajnje skupom ratu sa vojvodom Đan Galeacom Viskontijem iz Milana, koji je predstavljao sm rtnu pretnju republici i njenoj samostalnosti. Povrh svega toga, kuga je, kao i u većem delu Italije, izbila u kasno leto 1399, dostigla vrhunac od proleća do pozne

jeseni 1400, i utihnula sa još ponekim sm rtnim slučajem п proleće 1401.(1) Nije nemoguće da se ta epidemija po katastrofalnosfi pribli­ žila onoj najpoznatijoj, kugi iz 1348. godine koju je Bokačo opisao u svom Dekameronu. Na osnovu tzv. Knjiga mrtvih (Libri dei Morti), spiskovima svih sahranjenih u Firenci (vidi str. 118) sa velikom si­ gurnošću se može izračunati da je najmanje jedanaest hiljada ljudi (55 procenata muškaraca, 45 procenata žena) um rlo samo 1400, a da se za sve vreme trajanja epidemije ta cifra popela na trinaest hiljada.® To je bilo više od petine tadašnjeg gradskog stanovništva od oko šez­ deset hiljada. Kakav utisak je ta užasna moria, pošast, ostavila na Firentince opisuje više savremenika.

Trgovac Đovani Moreli (s kojim ćemo se bliže upoznati kasnije), koji je imao trideset godina kad je kuga besnela, u svojim kasnije zapisanim sećanjima (Ricordi) samo nakratko se dotiče same bolesti, ali kaže da je gotovo dvadeset hiljada ljudi um rlo od nje.(3) Bilo je lako preterati u proceni broja žrtava. Jedan drugi pisac (s kojim ćemo se takođe više puta sretati), bankar Đovani Ručelai, koji se rodio tri go­ dine posle kuge i poznavao ju je, dakle, samo preko glasina, pedeset godina kasnije kaže da je „samo u gradu svakodnevno um iralo trista do četiristo ljudi". Opisuje i preduzete mere: „Veliki broj muškaraca i žena obukao se u belu odeću i pošao u procesije [izlečenja], 40, 50 i 60 milja duge [65-100 km!], koje su trajale više meseci, i to je postalo kao m oda u celoj Italiji.<<(4) Hum anista Mateo Palmijeri (1406-1475) u svojoj, sredinom veka napisanoj, hronici čak tvrdi da je um rlo više od trideset hiljada ljudi.(5) Kako se povećavalo vremensko rastojanje, rasle su i sve cifre - iako su i prave bile sasvim dovoljne.

Notar Lapo Macej u potpunosti je iskusio žestinu kuge. Jednom prijatelju je napisao: „Život je zaista podrugljiv, jer tako je mala razli­ ka između življenja i umiranja... u poslednja tri dana sam gledao dva sina kako mi um iru na rukam a, najstariji i srednji, u samo nekoliko sati, dok je Antonija ležala na samrtničkoj postelji... zamisli kako mi je srce prepuklo kad sam video male kako plaču, a majka ni zdrava ni jaka, i čuo reči koje je najstariji izgovorio. I zamisli, troje m rtvih!“(6) U drugom pismu iz 6. avgusta on opisuje kako je u gradu sve parali- sano, radnje i radionice se ne otvaraju, kao ni banke, a ljudi gledaju samo svoja posla.

Za vreme kuge um iralo je u prošeku trideset ljudi dnevno, ali u trenucim a najjačeg talasa ta cifra je dosezala i dvesta m rtvih dnevno. Lapo Macej, koji je u svojstvu notara bolnice Santa Marija Nuova bio upućen u knjige sahranjenih, u pismu od 6. jula 1400. kaže daje dve­ sta jedna osoba prem inula prethodnog dana - zapanjujuće precizan podatak, jer je prava cifra bila dvesta pet žrtava.<7)

Iskušenja, naravno, nisu bila završena tom epidemijom. Kuga se u Firencu vraćala 1411, 1417-18, 1424-25, 1430, 1437, 1449-50, 1457-58, 1464-65, 1478-79, 1484. i konačno 1496-99.<8) Teško je reći koliko razorne su bile prve dve od ovih epidemija, iz razloga što Knjige mrtvih izm eđu 1409. i 1424. nisu sačuvane. Ručelaj kaže da je od kuge 1417. um iralo stotinu pedeset ljudi dnevno, i da je ona trajala od maja do januara naredne godine. Ovu cifru ne treba uzeti doslovno, ali se možda može protum ačiti tako da je epidemija bila srednje jaka. S druge strane, kasniji podatak kod hroničara Đovanija Kambija - da je 1417. navodno umrlo šesnaest hiljada ljudi - pred­ stavlja snažno preterivanje.

Za 1424-25. i 1430. se iz Knjiga mrtvih može doći do tri, odnosno nešto manje od četiri hiljade žrtava. Prema hroničaru Buonisenjiju, 1457. je „siromašnima bilo gore nego što im je odavno bilo, ne mogu da nađu [posao] kojim bi nešto zaradili, zbog lošeg stanja u gradu, zbog svih užasa, i straha od kuge.“ Nadbiskup Antonino u svojoj hronici iznosi da je Firenca 1456. patila od gladi i besparice i da je broj nezaposlenih bio veliki, pošto je trgovina prestala.(9)

Kugu 1478-79. apotekar Luka Landuči je u svom dnevniku opi­ sao kao izuzetno tešku, sa stotinam a obolelih, u domovima i u bolni­ cama. „I ove praznike [Božić 1478] stanovnici su proveli u strahu od rata, od kuge, od papske kletve, od nemira. Građani su veoma upla­ šeni i niko nem a volje da radi. A siromašni ne nalaze nikakvog posla, ni u proizvodnji svile, ni u pravljenju vune, ili tek ponešto, tako da i glava i udovi bole. Nek nam je Bog u pomoći!“(10)

Može se napom enuti i da Botičelijevo Proleće, koje je naručio rođak Lorenca ii Manjifika, Lorenco di Pjerfrančesko Medici, dati­ ra negde izm eđu 1477. i 1478.(11) To znači da je um etnik radio sa nežnim, poetskim m otivim a usred teške epidemije kuge. Umetnost nesumnjivo nije oslikavala ono što se zbivalo u stvarnosti: neki jači

Slika 1. Kuga u Peruđi 1464: oni koji mogu beže, mrtvi se sahranjuju iz­ van gradskih zidina, dok pobožni procesijama pokušavaju da umilostive Boga da zaustavi pošast. Benedeto Bonfilji, detalj sa slike Madonna della Misericordia, Peruđa.

kontrast od onog između motiva na slici i Landučijevog mračnog pesimizma teško da se može zamisliti.

Godina 1478. je inače bila prilično dramatična. 26. aprila dogo­ dila se tzv. Pacijeva zavera tokom mise u katedrali Santa Marija del Fiore. Nam era je bila da se ubije i Lorenco Medici i njegov mlađi brat Đulijano, i time okonča vladavina Medičija. Lorenco je uspeo da se izvuče i otpočeo je hajku na zaverenike. U danim a koji su usledili sa prozora palate Dei Sinjori (Palazzo Vecchio) i Bargela obešeno je više od sedamdeset osoba, m eđu kojima i pizanski nadbiskup, Frančesko Salvijati. Jedan umešani sveštenik obešen je na trgu Dela Sirijorija, nakon čega je raščerečen. Leš Jakopa Salvijatija su početkom maja otkopali dečaci sa ulice i konopcem kojim je bio obešen vukli po ulicama Firence sve do m osta Rubakonte, odakle su ga bacili u reku

Arno. I u decembru je sa prozora Bargela obešen jedan zaverenik, Bernardo Bandini, koji je bio uspeo da pobegne u Konstantinopolj, ali ga je sultan M ehmet II zarobio i poslao nazad u Italiju.

Papa, Siksto IV, koji je bio neprijateljski nastrojen prem a Medi- čijevima, bio je umešan u zaveru, i gnevan zbog neuspeha anatemi- sao je Firentince, uzevši smaknuće nadbiskupa kao izgovor. Povrh svega, u toku je bio bezuspešan rat protiv Sijene.

U Firenci je i 1484. izbila epidemija kuge, ali, po svemu sudeći, bila je prilično blaga. Landuči, pak, beleži da je u jednoj porodici u istom danu um rlo troje dece, dve ćerke i sin. Ali Firenca, naravno, nije bila jedina koju su pogađale nesreće. Prethodne jeseni, u sep­ tem bru 1483, „mnoge porodice su napustile Lombardiju, iz straha od gladi i tamošnjeg rata. Ovuda je mnogo porodica prošlo na putu ka Rimu, po pedeset ili sto, tako da ih je zajedno bilo nekoliko hilja­ da, a i preko Romanje i ostalih zemalja mnogi su prošli. Pričalo se da ih je bilo više od trideset hiljada. I bilo je toliko žalosno gledati toli­ ko siromaštvo kako prolazi, s jednim m ršavim magarcem, nekoliko bednih lonaca i tiganja i sličnom nemaštinom, da su oni koji su ih videli tako bosonoge i gole plakali. Ti prokleti ratovi dovode do toga. A sve ide preko naših leđa“, piše Landuči.(I2)

*

Kada čitate tadašnje izvore, dobijate izvanredno jasnu i zastrašujuću sli­ ku apokaliptične atmosfere koja se često nadvijala nad Firencu, posebno tokom teških godina 1495-1499. Za ljude tog doba, stoleće se pribli­ žavalo kraju kao koncentrat svih mogućih strahota. Određeni Tribalo de Rosi je u svom „sećanju" napisao da je žetva 1496. ubrala samo tre­ ćinu od uobičajenog, „i tada je počela velika glad, la charestia grande... odavno se u čitavom univerzumu nije videla veća muka... i veliki broj siromašnih propao je u poslednje dve godine [1496. i 1497], i ne može se reći koliko žena, devojčica, muškaraca i dečaka sa sela i iz grada je prosilo zbog te velike gladi, a posebno zato što je posla tokom te dve godine bilo malo, zbog kuge i velikog rata s Pizom i Montepulčijanom, i gotovo svi esnafi su bili zatvoreni i novca nije bilo ni u gradu, ni na selu... nek se Bog umilostivi i prekine ovu patnju!“(13)

Iznova i iznova se vraća na istu temu: „Kad bih imao hiljadu jezi­ ka, m ogao bih da opišem očito siromašne, koji u hiljadama idu kroz Firencu i prose, a zamislite sve one koji se toga srame; čini se da u prethodnih dvesta godina nije bilo tako velike gladi... u gradu Hrenci nikada nije viđena takva beda, u njenim kvartovima i okruzima, po kojima hiljade hrišćana prosi... Mnogi su rekli da će gladovanje po­ trajati m nogo godina, pošto su kukuruzišta u čitavom univerzumu prazna zbog loše žetve I496.“(14>

Tribaldo naposletku piše, ne u potpunosti jasno, da je „mrvica kuge [morio] neprekidno bilo, ali se završila pošto je tokom dve go­ dine u m artu, aprilu, maju i junu počela da počinje [sic!] groznica izazvana njom; u Firenci je um rlo mnogo njih, od onih koji su se zarazili tom groznicom, malo njih je preživelo.“(15)

Apotekar Luka Landuči u svom dnevniku iznosi detaljne podat­ ke i o gladovanju i o epidemijama bolesti. Početkom maja 1496. on beleži da već jedanaest meseci nije bilo nijedne nedelje bez kiše, a u avgustu konstatuje da je sveukupna žetva bila loša. To je, naravno, imalo trenutne posledice na cenu žita. U dobroj godini ona se kretala oko 15-16 solda za stajo (= 24,36 kg), ponekad čak i 10-12 solda, ali 10. avgusta je skočila na 40. To je, m eđutim , bio samo početak. Usled neprekidnih pljuskova, žito nije moglo da se ovrši. Tokom jeseni i zime 1496-97. cena je nastavila da raste, da bi svoj m aksimum - 100 solda - dostigla u aprilu i maju 1497. Tek posle nove žetve cena je počela da opada, ali se održavala na oko 50 solda sve do pozne zime

1498. (vidi dole, str. 81).(I6)

M ogu se razum eti posledice po veliku većinu Firentinaca koji su sa rastućom nezaposlenošću preživljavali od sve nesigurnije dnevni­ ce. Manjak žita i nebeski visoke cene hleba ubrzo su doveli do gladi. 19. m arta 1497. na ulicama je osvanulo više dece umrle od gladi, a nepunih nedelju dana kasnije od gladi je po ulicama padalo i m no­ štvo muškaraca, žena i dece, od kojih su mnogi kasnije um rli bilo kod kuće, bilo u bolnicama u koje su odvođeni.(17)

Paralelno sa nem aštinom vladalo je i više epidemija. 6. oktobra 1495. Landuči izveštava o nekoliko sm rtnih slučajeva izazvanih ku­ gom. Čudno predskazanje „velike pošasti" dogodilo se u decembru, i kuga se zaista raširila od maja 1496, ali se činilo da je prestala

početkom avgusta. U decem bru je ponovo počela i vrhunac očigled­ no dostigla leta 1497, s preko stotinu m rtvih dnevno, po njegovim tvrdnjama. „Ali brinuli smo i zbog duhovne i telesne gladi, tako da je sm rt bila mala muka za siromašne, a svejedno je m nogo njih umrlo", kaže Landuči.<18)

Kuga je u julu izbila i u m anastiru San Marko, zbog čega je m n o ­ go sveštenika pobeglo. Ipak, Savonarola je ostao, zajedno sa još ne­ koliko m onaha.(19) U februaru 1498, m eđutim , „nije se toliko mnogo govorilo o kugi, ako je i bilo, ostala je u ne više od jedne ili dve kuće“. Ali još uvek nije bilo gotovo. U aprilu je ponovo izbila na v išem estau Firenci i zadržala se do duboko u 1499. U m aju 1498. nadležne vlasti su sprovele m ere koje su zbog svoje okrutnosti potresle stanovništvo: išli su po bolnicama i lovili siromašne, a oni koji su nađeni na ulica­ ma, odvoženi su van Firence.120’ To nije bila m ilosrdna zajednica.

Kao da to nije bilo dovoljno, jadne Firentince (kao i veći deo Italije) pogodile su još dve pošasti. U maju 1496. „počela je neka b o ­ lest koju nazivaju francuskim čirevima, koji su poput velikih boginja, i protiv kojih nema leka“. U julu se raširila tako da je ceo grad oboleo, i muškarci i žene, skoro svi odrasli. U decembru, piše Landuči, čitav grad i seoska imanja su bila puna ovih čireva, ,,i bilo ih je u svim gra­ dovima u celoj Italiji, i trajali su prilično dugo. Onom e ko bi pokušao da ih leči lekovima i suzbije zadavali su mnogo bolova u zglobovima, da bi se naposletku ponovo vratili. Tako da nije ni bilo leka; od njih nije um rlo m nogo ljudi, ali su svima zadavali m nogo muka i gađe- nja“.(21) Jedan pizanski hroničar je u aprilu 1496. pom enuo istu bolest, „velike boginje koje su paralisale muškarce i žene tako da sami nisu mogli da ustanu iz kreveta, i kod nekih su trajale godinu dana, a kod drugih šest meseci... U celoj Francuskoj i u Provansi i u Kataloniji i na mnogim drugim m estim a pojavila se ta ista bolest."

Iako je bolest očito imala tok epidemije, koji se razlikovao od njenih kasnijih pojavljivanja, može se pretpostaviti da se radilo o sifilisu koji je tada pogodio napaćene ljude, i to užasavajućom b r­ zinom. Prethodne godine, u proleće 1495, prvi put je izbio m eđu francuskim trupam a koje su opsele Napulj. Francuzi su je zato nazi­ vali „napuljskom bolešću", a Italijani „francuskom bolešću*. Može se pretpostaviti i da su je Kolumbovi m ornari preneli u Ameriku, gde je

Slika 2. Bogalji prosjaci. Freska Andree Orkanje, Firenca.

bila endemska, ali po svemu sudeći krotke prirode. Ali kad je prešla u Evropu, u kojoj ljudi nisu imali nikakvu otpornost prem a njoj, u početku je imala snažne i drastične posledice, koje su se kasnije ubla­ žile. Italijanski lekar Đirolamo Frakastoro (1483-1553), koji je 1530. izdao svoju didaktičku pesmu Syphilis seu morbus gallius, „Sifilis ili galska bolest“ (po kojoj je bolest i dobila ime), simptome opisuje na sledeći način:

Čirevi niču, telo bolest mori Lice se netom pretvori

U masku gnoja što iz plikova teče Rogljasta ljuska kroz žlezde peče, Pa pukne i ispusti smrad preko kože. U gnoju svakojaki tumori se množe a čirevi duboke rane stvaraju, Kožu koja im je plen uništavaju/22'

Druga razarajuća epidemija u izvorima se naziva groznicom, febre pestilinziale, kako ju je Tribaldo de Rosi imenovao. Počela je u maju 1497. i održala se do oktobra. Prema opisu, ispoljavala se teškom vr­ toglavicom i gubljenjem svesti. Landuči pravi jasnu razliku između, s jedne strane, te bolesti - koja je najverovatnije bila grip ili epidemij- sko zapaljenje mozga - i kuge, s druge strane: „2. jul, mnogi um rli od kuge i groznice, samo u [bolnici] Santa Marija Nuova dvadeset pet dnevno, svi su razmišljali samo o bekstvu.“ „16. jula bilo je otprilike trideset kuća obolelih od kuge, a mnogi su um rli i od groznice. A za­ misli, da su um rli svi očevi porodica, od dvadeset do pedeset godina, a nijedno dete." „18. oktobra od groznice su umrle mnoge glave p o ­ rodica i cenjeni građani, ali nijedna žena i nijedno dete.“ Kao uzrok ove bolesti, inače, često je navođen i položaj meseca!

Glad i bolesti zajedno odneli su m nogo žrtava: „20. jula je kod nas od iznemoglosti um rlo mnogo sirom ašnih na ulicama, i svakog sata ih na nosilima odnose u bolnicu, gde um iru.“ A kakav se tek ton propasti nazire u sledećoj zabelešci: „29. jula sunce je potamnelo, i ljudi su umirali od kuge i groznice [moj kurziv], tako da se grad ispra­ znio jer su svi koji su mogli pobegli na seoska imanja.“(23) Smrtnost od groznice se posmatrala kao veoma visoka, ali vredi napom enuti daje, prem a Landučijevoj tvrdnji, ona pogađala prvenstveno odrasle muškarce.

„Svi su razmišljali samo o bekstvu... Svi koji su mogli, otišli su na svoja seoska imanja", napisao je Luka Landuči. To je ono tipično što su epidemije kuge nosile sa sobom, još od 1348. Svi koji su za to imali mogućnosti, napuštali su grad zaražen kugom. Kao dobar p ri­ m er možemo uzeti bogatog trgovca i političara Buonakorsoa Pitija. O tome da se sa porodicom i bližnjima selio u neki drugi grad za vreme svih epidemija između 1400. i 1424. on u svojoj Hronici piše kao o nečemu sasvim norm alnom . Godine 1400. živeli su, njih uk u ­ pno dvadeset pet, u Bolonji, ,,u koju je pobeglo m nogo Firentinaca", a u aprilu 1411. je, kao i četiristo drugih firentinskih porodica, sa ćelom svojom porodicom otišao u Pizu, gde je iznajmljivao kuću do kraja juna. Onda je kuga stigla i tamo, i jedna Buonakorsova ćerka i jedan rođak su umrli. Da bi se spasla, porodica se preselila na selo. Ukupni troškovi sedmomesečnog odsustva iznosili su 1.300 florina.

1 1417. je pobegao u Pizu, gde su m u umrli brat i bratanac. „Kad sam potom čuo da je San Điminjano čist od kuge, preselio sam se tamo sa svojom i porodicama obojice umrlih." Ukupno ih je bilo dvadeset osmoro koji su od jula do novembra živeli o Buonakorsovom trošku. I konačno, za vreme kuge 1424-25. porodica je izbegla u Pešu.<24)

Bežanje za vreme epidemija je, naravno, u velikoj meri dopri- nelo paralisanju rada u pogođenim gradovima, pored onoga koje je bilo prouzrokovano strahom od zaraze. Bežali su uglavnom imućni, trgovci i privrednici. Kad bi oni otišli, zatvarale bi se njihove radioni­ ce (botteghe), kancelarije, banke, pa je nemaštini i sm rti pridodata i nezaposlenost. Podatak nadbiskupa Antonina iz 1457. o neuobičaje­ no m nogo nezaposlenih, Landučijev kom entar iz 1478, „i niko nema volje da radi. A siromašni ne nalaze nikakvog posla, ni u proizvodnji svile, ni u pravljenju vune, ili tek ponešto", ili onaj Tribalda de Rosija iz 1496-97, ,,i gotovo svi esnafi su bili zatvoreni i novca nije bilo ni u gradu, ni na selu... u gradu Firenci nikada nije viđena takva beda, u njegovim contado i okruzima, po kojima hiljade hrišćana prosi", p o ­ drobno oslikavaju situaciju. Bolest, nemaština i glad išli su ruku pod ruku - kuda je onda otišao „radosni senzualizam renesanse"?

Situaciji nije pomoglo i to što je druga polovina XV veka bila period ekonomske depresije, čiji uzroci još uvek nisu u potpunosti otkriveni, ali koja je po svemu sudeći morala da ima veze sa dem o­ grafskom krizom. Loša vremena, sa sve osakaćenijom ekonomi­ jom, snažno su pogodila firentinski bankarski i trgovački pokret. Početkom XV veka postojale su sedamdeset dve velike bankarske kuće sa m eđunarodnim poslovima, ali 1470. je taj broj smanjen na trideset tri - a 1494. nije ih ostalo više od pet-šest. Najčešći tok bio je sledeći: neobuzdano izdavanje pozajmica neproduktivnim svrha­

ma - održavanju dvora ili ratnim preduzećima - vladarima koji nisu mogli ili nisu želeli da plate svoje dugove, dovelo bi do velikih gubi­ taka kredita, koji bi, sa svoje strane, prouzrokovali stečaj (ništa novo pod suncem!).(25)

M eđu bankama koje su kombinacijom loših konjunktura i nestručnosti dovedene na rub stečaja bila je i Medičijeva banka sa m noštvom svojih inostranih filijala. Osnovao ju je Đovani di Biči Medici (1360-1429), dostigla je vrhunac za vreme njegovog sina

Kozima, ali odm ah nakon njegove sm rti 1464. posao je krenuo niz­ brdo. Naslednik, bolešljivi Pjero di Kozimo, nije imao nikakvo obra­ zovanje iz um etnosti vođenja jednog preduzeća, i veliki deo vođenja banke prepustio je preslabim ili preambicioznim saradnicima.

Njegov sin Lorenco, koji je posle Pjerove smrti 1469. kao dva- desetogodišnjak m orao da preuzme vodstvo, podizan je kao da je vladar, a ne privrednik, za šta se pokazao potpuno nestručnim . Sud neposrednih potomaka o njem u u tom svojstvu bio je oštar. U svojoj firentinskoj hronici Nikolo Makijaveli je napisao da je „ро pitanju poslova on bio krajnje neuspešan“,/u , quanto alla mercanzia, infelici- ssimo, i da je zbog njegovog i rasipništva njegovih saradnika država m orala da m u pom ogne velikim svotama.(26) Nakon zavere Pacijevih 1478, neprijateljski nastrojeni papa Siksto IV prisvojio je sva sred­ stva banke u Rimu i poništio svoje dugove prem a njoj. Verovatno je tada Lorenco Medici nezakonito prisvojio 75.000 florina iz zajednič­ kih sredstava, ne bi li se spasao bankrotstva. Nekoliko godina nakon Lorencove smrti, u januaru 1495, opština je od njegovih naslednika zatražila taj novac. Poslovi su od 1478. išli sve gore i pri njegovoj smrti, 1492, banka je bila nikad bliže stečaju.'271

*

Prirodne katastrofe nisu bile ograničene na epidemije kuge, groznice i periode gladovanja: bilo je i zemljotresa. Đovani Ručelaj kaže da su se u noć 29. septembra 1453. u Firenci i okolini dogodili „najveći p o ­ tresi, veći od svih u poslednjih šezdeset godina, strahoviti i užasni. Te noći se srušilo više od hiljadu petsto ognjišta". Mnogi su i poginuli, a tokom narednih meseci zemljotresi su se ponovili, ali nisu bili toliko jaki kao taj prvi.<28)

Ali ovo je beznačajno u poređenju sa onim što se desilo Napulju i velikom delu južne Italije, u noći ka nedelji 5. decembra 1456. Strahovit zemljotres, od Gaete i Kapue preko Napulja do Salerna, i dalje unutar zemlje preko Benventa i Apulije, sve do Fođe blizu jadranske obale, uništeno je mnogo gradova; Napulj je potpuno ra ­

zoren, a mrtvi su se brojali stotinama. Prema podacima, ukupno je stradalo više od dvadeset hiljada ljudi.

To je rođak Đovanija Ručelaja iz Napulja napisao u pismu 8. decembra. Istog dana je hum anista Đanoco Maneti, koji je u tom trenutku živeo u Napulju, pisao vlastima u Firenci, dajući sažeti opis onoga što se desilo. On se u potpunosti poklapa sa verzijom Ručelajevog rođaka. Maneti je kasnije razradio svoj opis u tri knjige na latinskom, koje postoje samo u rukopisu u vatikanskoj biblioteci.

U drugom pismu, od 14. decembra, Ručelajev rođak iznosi kompletirane i još alarmantnije podatke, između ostalog i to koliko je žrtava bilo na kom mestu, i cifre su sada još više. Samo u grofo­ viji Arijano broj stradalih je dostigao trideset hiljada. „Zbog sm ra­ da, leševima se ne može prići na bliže od nekoliko milja." U samom gradu Arijanu preživelo je svega hiljadu i po od devet hiljada me- štana, a u obližnjem Irpinu poginulo je sedam osmina stanovnika. U gradu Sarni preživelo je samo trista od četiri hiljade. Po onome što je pisar saznao, zemljotres se osetio od Fondija i Gaete severno od Rima, sve do južno od Salernija i preko čitave južne Italije do Fođe i Barlete na Jadranskom moru. Između Benventa (sa osamsto poginulih) i Abrucerne uništeno je nebrojeno gradova i sela, „toliko m nogo da im se ne m ogu pobrojati imena", da, zemljotres se osetio sve do Akvile, severoistočno od Rima. Strahuje se da je u celoj zemlji stradalo preko stotinu hiljada ljudi.(29)

S obzirom na užasne gubitke u Arijanu, moglo bi se pretpostavi­ ti da je epicentar zemljotresa bio negde u blizini, i da mu je prečnik u tom slučaju bio oko 130 kilometara. Reakcija u Napulju, koji je još prošao relativno srećno, bila je norm alna za katastrofu: „Svi smo utonuli u molitvu, hodam o u procesijama s najvećom pobožnošću, svi ćemo postiti sve do Božića, i zahvaljujemo Bogu za milost koju nam je ukazao, s obzirom na velike štete na drugim mestima.“(30)

Taj zemljotres je zapravo bio jedan od najgorih po pitanju ljud­ skih žrtava, jedan od najjačih i najrazornijih koji je ikada zadesio A peninsko poluostrvo. Na osnovu m noštva opisa u drugim ta ­ dašnjim lokalnim izvorima i izveštajima o dejstvima zemljotresa, u m odernom seizmološkom ispitivanju se došlo do toga da je on, ili pre nekoliko zemljotresa koji su u roku od oko šest minuta pogodili južnu Italiju, dostigli snagu od 11 po Merkalijevoj skali. Najviša m o­ guća vrednost na njoj je 12. U većem delu Italije intenzitet

zemljo-Zemljotres u decembru 1456. u centralnoj i južnoj Italiji. Karta prema G. Magriju i D. Molinu.

tresa bio je između 9 i 10 (vidi kartu), a velika razaranja pogodila su ukupno oko 20.000 kvadratnih kilometara.(31)

U poređenju s tom prirodnom katastrofom 1456. i njenim po- sledicama, najozloglašenija erupcija Vezuva - ona koja je uništila Pompeju i Herkulanej, sa svim žrtvama i razaranjem koje je prouzro­ kovala - bila je prilično umerenog obima.

Koliko se te patnje, nesreće, nemaštine, gladovanja, masovnih um i­ ranja od kuge i groznice, prestravljenosti, prirodnih katastrofa na­ lazi kod tadašnjih učenih, hum anističkih istoričara, koji su težili da visokim stilom podražavaju nedostižne antičke uzore, Livija, Tacita et consortes? Odgovor: apsolutno ništa. Prelaskom Makijavelijeve Istorie fiorentinem \ koja počinje krahom Rimskog carstva 1492, n i­ sam našao ni jednu jedinu reč o svemu tome što je do srži potreslo tolike ljude i uticalo na njihove živote. Makijaveli, slično svojim

kolegama humanistima, držao se svojih „visokih", „vrednih" tema, kao što su ispadi i hirovi vladara i političara, ratovi, političke intrige i prevrati. M uka i sm rt nekoliko desetina hiljada „običnih" ljudi bile su previše beznačajne i niske da bi se na njih trošile lepo formulisane fraze.

Humanizam i humanisti

„Usled nedostatka pisaca, svet je m nogo stotina godina bio u m rklom mraku... Naposletku se, posle mnogo vekova, pojavio Dante i postao najveći filozof i teolog poznavalac latinske književnosti. Potom su došli Petrarka i Bokačo, i s njima trojicom latinski jezik se pono ­ vo izdigao, nakon što je mnogo stotina godina proveo u pomrčini... Zatim je došao Kolučo Salutati, izvanredno obrazovan čovek, koji je znatno poboljšao stil... O nda je došao Lionardo [Bruni] iz Areca, koji je inovirao latinski jezik i izdigao ga iz m raka u kom se toliko dugo nalazio. 11

Ove reći, koje je napisao učeni firentinski knjižar i biograf Vespasijano da Bističi krajem XV veka, tačno opisuju to kako su sami hum anisti želeli da gledaju na svoje delo. Izbavili su latinski iz m raka i od varvara, i vratili m u njegovu staru savršenost forme i jasnoću. Proučavanjem dela antičkih rimskih pisaca, smatrali su da su po n o ­ vo uspostavili proučavanje čoveka, studia humanitatis, koja je toliko dugo bila u senci sholastike i teologije.

Humanizam je pojava koja se ponekad uzimala za praktičan sinonim renesansi, ponekad kao samo njen sastavni deo - ali veo­ ma značajan. Kako da se onda definišu hum anizam i oni koji su ga praktikovali? U m odernoj literaturi postoji saglasnost o tome da su hum anisti iz XV veka bili oni koji su se posvećivali proučavanju la­ tinske gramatike, poezije, istorije i filozofije morala. Poslednje, ali nikako najmanje važno, posvećivali su se kako teorijskom, tako i praktičnom proučavanju retorike, besedništvu.

U tom svom radu ishodište su nalazili, pre svega, u piscima la­ tinskog zlatnog i srebrnog doba (oko 100. godine pre nove ere - 200. godine nove ere), čija su dela pronalazili i čiji stil i razmišljanje su, što su bolje mogli, pokušavali da podražavaju. Neki, ali samo relativno

mali broj njih, širio je svoja interesovanja, učio grčki i proučavao i klasične grčke pisce. Ali uglavnom je onaj humanitas, čovečanstvo, koji se posm atrao kao nedostižan cilj, bio izjednačen sa rimskom vi­ šom klasom tokom poznog republičkog i ranog carskog perioda.

M nogi italijanski naučnici iz druge polovine XIX veka (kao i Antonio Gramiši u XX veku) prilično kritički su se postavili prema hum anizm u kao pojavi i, pre svega, prema hum anistim a iz XV veka. To je izvrstan prim er toga kako savremeni politički uslovi i problemi m ogu da utiču na perspektivu istoričara i tumačenje nekog starijeg perioda. Ta grupa istoričara, m eđu kojima se ističu Paskvale Vilari i A. Veselofski, šezdesetih godina XIX veka bila je duboko angažovana na političkom ujedinjenju Italije, zauzimajući republikansko, dem o­ kratsko polazište.

Za njih su samoupravljujuće opštine iz XIII i XIV veka, grado- vi-republike sa svojim bogato razvijenim društvenim životom, nešto što je trebalo dalje razvijati. Nasuprot tome, taj razvoj je praktično u potpunosti prekinut tokom XV veka. U skoro svim gradovima-dr- žavama na vlast su došli sinjori, despoti i samodršci, koji su svoj p o ­ ložaj zasnivali na unajmljenim vojskama. Tako je došlo do političke propasti, do kraja svih građanskih aktivnosti i osećaja odgovornosti, prešlo se u tiraniju koja će trajati mnogo stoleća. Veliki deo odgovor­ nosti za to stanje stavljao se na pleća humanista, koji su smatrani uli­ zicama i povlađivačima tih tirana, koji su prostituisali svoju olovku pevajući im ode i pišući propagande.<2)

Istovremeno s tim što su, prem a tom tumačenju, svim srcem sta­ li na stranu ugnjetavača, hum anisti su svojim snažnim usmerenjem prem a latinskom kao književnom m ediju doprineli i zaustavljanju daljeg razvoja živog, italijanskog jezika. Humanizam i latinska kul­ tura bili su nesreća za nacionalna stremljenja, kako politička tako i kulturološka. Hum anizam je, da citiramo Veselofskog, „doveo do političke propasti, koja se tim e ne može razlikovati od književne propasti... Ruku pod ruku sa propadanjem stare slobode i narodnog, građanskog duha, klasična kultura se izdizala za vreme principata" [Medičijevi su vladali u Firenci],(3)

Istina je da su mnogi hum anisti, potekli iz relativno skrom nih društvenih miljea, iz ekonomskih razloga bili prim orani da stupe u

službu kao sekretari, pisari, učitelji ili dvorski pesnici kod vladara, papa ili oligarski vođenih republika. Iz raznoraznih razloga kod vla­ dara tirana iz XV veka postala je moda da pri svojim dvorovima drže štalu sa krotkim hum anistim a koji je trebalo da po njima posipaju sjaj.

Prirodno je da su se ti hum anisti identifikovali s tom malenom političkom elitom koja im je plaćala hleb i kojoj su služili kao gla­ snogovornici u formi pism onoša i pisaca pohvala. Te aristokratske vrednosti i stavovi elite su oni koje su prisvojili (da li iz ukusa ili potrebe zasad može da se ostavi po strani) i koje su izražavali u svo­ jim spisima. Samo elita - u koju su humanisti, u intelektualno-ari- stokratskom duhu i sebe uračunavali - bila je važna, i često se sreće uzvišeni prezir prem a širokim narodnim masama, vulgusu, onima koji nisu imali ni poreklo, ni bogatstvo, ni klasično obrazovanje.(4)

U starijoj literaturi bilo je tendencija za prenaglašavanjem esna­ fa hum anista koji se sastojao iz relativno beskorenih pojedinaca iz nižih društvenih klasa, jedne vrste intelektualnih plaćenika koji su se iz finansijskih razloga prodavali čas jednom , čas drugom vladaru, i koji su, dakle, bili profesionalci utoliko što su živeli od svog zna­ nja. Ovo stoji ako se ograničimo pre svega na dvorove poznog XV veka - Milano, Mantova, Ferara, Urbino, Napulj. Ako, s druge strane, pogledamo Veneciju i Firencu tokom prve polovine XV veka, slika humanističke sociologije i stavova postaje potpuno drugačija i izni- jansiranija.

U Veneciji su dobrim delom stoleća hum anizm om dom inirali „amateri", ljudi poreklom iz vladajućih patricijatskih porodica (vidi dole str. 66) sa uglavnom popriličnim nasleđenim bogatstvom. Bili su to ljudi poput Frančeska i Ermolaoa Barbara, Leonarda i Bernarda Đustinijanija, Fantina Dandoloa, Pjera Donata, Gregorija Korera, Jakopa Zena i Frančeska Kontarinija.(5) Oni svakako nisu imali nika­ kvih finansijskih razloga da dozvole da ih neko kupi. Njihovi pogledi i stavovi određivani su u najvećoj meri time što su pripadali nasled- noj vladajućoj eliti svog rodnog grada.

Ako odemo do Firence, gde se s dobrim razlogom može reći da je hum anizam počeo u drugoj polovini XIV veka, slika je jedn a­ ko jasna. Vodeći humanisti, Kolučo Salutati, Roberto de’ Rosi, Čino

Rinučini, Nikolo Nikoli, Lionardo Bruni, Pođo Bračolini, Karlo Marsupini, Đanoco Maneti, Mateo Palmijeri i Leon Batista Alberti, pripadali su najvišoj i najimućnijoj društvenoj klasi. Ili su rođeni u njoj ili su karijerom i dobrim vezama primljeni u nju.

Drugi, koji su prim arno bili veliki preduzetnici i političari, hu­ m anizm u su se strastveno posvećivali kao „hobiju". Bili su to ljudi iz najuvaženijih porodica u Firenci, kao što su Anjolo Pandolfini, Dom eniko Boninsenji, Pala Stroci, Kozimo Medici, Anjolo Ačajuoli, Pjero de Paci i Donato Ačajuoli.(6> - Aristokrata Pala Stroci bio je je­ dan od relativno retkih hum anista koji su učili grčki. Otpočeo je stu­ dije pod vodstvom Manuela Hrisolorasa u Firenci, a svoja znanja je dodatno produbio tokom boravka u Padovi. Njegovbratanac Đovani Ručejaj s ponosom priča o tome da je Stroci preveo mnoga dela sa grčkog na latinski, izm eđu ostalog, Platonov sermoni, pod čime se verovatno misli na neke nenavedene dijaloge, Demostenov govor i kom entare Aristotelove Fizike. M eđu prevodima, m eđutim , dom i­ niraju dela grčkih crkvenih otaca, pre svega Grigorija Bogoslova i Jovana Zlatoustog.(7)

*

Glavnica latinske literature je bez prekida bila poznata i čitana tokom celog srednjeg veka, ali je, naravno, bilo i praznina. Prvi za kog se može reći da je svesno počeo da sakuplja stare rukopise, s namerom da nađe ono što nedostaje, bio je Petrarka. Delom je na svojim puto­ vanjima posećivao razne manastire, delom je svoje prijatelje upošlja­ vao kao „književne agente". M eđu onim što je izvučeno iz zaborava bili su i dotad nepoznati dijalozi i druga dela autora kome se Petrarka posebno divio - Cicerona. I Bokačo je bio predani sakupljač ruko­ pisa koji je katkad koristio svoje nekonvencionalne i beskrupulozne metode. Njegov možda najznačajniji pronalazak jeste rukopis sa de- lovima Tacitovih Anala (knjiga XI-XIV) koji je, jednostavno, ukrao iz m anastira Monte Kasino.(8)

Jedan od najvrednijih sakupljača kasnije generacije bio je Pođo Bračolini (1380-1459). Dok je bio u službi papinog sekretara uče­ stvovao je na crkvenom saboru u Konstancu i, izm eđu 1415. i 1417,

Slika 3. Ovaj dostojanstveni čovek mogao bi biti humanista, npr. Đanoco Maneti, koji na policu kači papiriće sa hebrejskim i grčkim tekstom - potonji je, nažalost, pogrešno protumačen - kojima beleži svoja intere- sovanja. Slika Domenika Girlandaja, međutim, predstavlja prevodioca Biblije i crkvenog oca Hijeronimusa. Obratite pažnju na turski tepih namesto stolnjaka, što je bilo uobičajeno u XV veku, kako u Italiji, tako i gore u Flandriji.

odatle je pravio ekspedicije do švajcarskih, nemačkih i francuskih manastira. M eđu zaboravljenim delima koja je našao vredi pome- nuti rim sku istoriju Amijana Marcelina, Lukrecijev spev O prirodi stvari i Apicijevu knjigu o um etnosti kuvanja, jedini sačuvani an­ tički kuvar, sve u m anastiru Eulda. U Engleskoj i u Kelnu kasnije je našao „fragmente" (particula) Petronija Arbitera, verovatno delove njegovog rom ana Satirikon. Nekoliko godina kasnije, 1423, nađen je i najpoznatiji deo, Trimalkijeva gozba, verovatno u Italiji. Vitruvijeva knjiga O arhitekturi je, istina, bila poznata i ranije, ali tek kad je Pođo 1416. našao celokupan rukopis u Sent Galenu, ona je dobila status kanonskog spisa renesansne arhitekture.(9)

Zanimljivo pitanje je u kojoj meri je sakupljački zanos obogatio znanje o rimskoj antici. Pomenute knjige su nesumnjivo značajne, ali najvažnije od svega je to da je dobijen pristup praktično celokup- nom Ciceronovom stvaralaštvu - govorima, epistolarna i dijalozima. Njihov oblik, stil i iznesene misli izvršiče neizm eran uticaj na hum a­ nizam tokom XV i XVI veka. Ali, osim toga, sve ostalo što je tada izvučeno na svetio može se okarakterisati kao marginalno, kao dela pisaca drugog i trećeg ranga.

Od trenutnog značaja za težnju da se piše što čistijim latinskim bila su, pak, m noga gramatička dela koja su pronađena. Ona su p o ­ stala kamen temeljac strpljivog lingvističkog rada na ponovnom stvaranju latinskog iz zlatnog i srebrnog doba. Kulminacija tog rada bilo je delo Lorenca Vale (1405? 1407?-1457) u šest tomova, Elegan- tiæ linguæ latinæi (oko 1440).

Gde su pronalažena ta zaboravljena dela? Obično u bibliotekama m anastira koje su sistematski pretraživane. Vredno pom ena je to da je samo manji deo zaista interesantnih dela pronađen u italijanskim m anastirim a (pre svega u Monte Kasinu). Većina je nađena u ne- mačkim, švajcarskim i francuskim. Posebno su se isticali Eulda, Sent Galen i Klini. Kad su radosni pronalazači u pism im a kolegama (ili pre, konkurentima) opisivali svoja otkrića, uvek su naglašavali koli­ ko su rukopisi stari. Izrazi kao što su pervetustus (izvanredno star) ili miraz antiquitatis (čudnovate starosti) neprekidno su upotrebljavani. U slučajevima koje je moguće ispitati, pokazuje se, m eđutim , da ru ­ kopisi uglavnom potiču iz perioda izm eđu IX i XIII veka.

Nije nemoguće da su revnosni tragači za rukopisima grešili u proceni starosti i verovali da su dela zaista iz antike. Kad je Pođo Bračolini početkom stoleća preuzeo novi stil ručnog pisanja name- sto ranije italijanske beletrističke varijante gotičkog pisma (roton­ da), im itirao je karolinšku minuskulu, nastalu krajem VIII veka. M eđutim, Pođo i ostali su verovali da se radi o antičkom rimskom stilu. Takav način pisanja brzo se proširio Italijom i postao poznat kao humanistički rukopis. On je uzet i kao uzor za nova štampana slova koja su sa razvojem štampanja knjiga počela da se koriste u Italiji od šezdesetih godina XV veka (Nikolas Jenson, francuski štampar, koji je radio u Veneciji), i koji se - usled Pođovog pogrešnog tumačenja - nazivao antikva, naš m oderan štamparski stil.

Pod svetlom toga da su sva ,,novootkrivena“ dela zapisana to ­ kom srednjeg veka, može se diskutovati da li je doprinos humanista zaista bio toliko bitan i značajan kakvim su ga oni predstavljali. Da li su te knjige odista bile zaboravljene? Sada je, naravno, nemoguće odrediti koliko su one ranije bile čitane u manastirskim bibliotekama u kojima su vekovima boravile. Nakon pronalaženja, ona su se ne­ sumnjivo proširila, s tim što ne smemo da precenim o i veličinu tog novog kruga čitalaca.(10>

Sve u svemu, ti tekstovi su nastavili da predstavljaju zanimaciju za maleni broj stručnjaka. Otprilike bi se moglo reći da su, umesto dotadašnjih nekoliko desetina čitalaca, dobili nekoliko stotina.

Međutim, i to je ono najhitnije, ova dela su sada čitana na d ru ­ gačiji način nego ranije. Pre svega, čitana su sa usmerenjem na jezik - čisti, klasični latinski kao jezik umetnosti. Malo oštrije bi se moglo reći da je bilo važnije kako je nešto iskazano, nego šta je iskazano. Bilo kako bilo, hum anisti XV veka su s vrem enom vešto uspeli da u književnosti ubiju srednjovekovni latinski, po m nogo čemu živ jezik koji se razvijao. To je ono što su prezirali, tvrdili su da niko pre njih nije razum eo latinski.

U predgovoru svom gorepomenutom delu Elegantice Lorenco Vala žestoko preterujući kaže: „Već stolećima niko ne govori latinski, a jedva ga razum e i kad ga čita. Studenti filozofije ne razumeju filozo­ fe, advokati oratore, pravnici juriste, a ostali čitaoci niti su razumeli niti razumeju stare knjige." Sada su, m eđutim , Vala i njemu slični

stvarno preporodili klasičan, čisti latinski2, za šta on samosvesno smatra da je imalo čudesne efekte. Slikarstvo, vajarstvo i arhitektura „koje su toliko dugo bile toliko potonule da su se smatrale jednako m rtvim a kao i književnost", sada su se ponovo rodile i sada cveta gomila dobrih um etnika.(ll)

Koliko je samo ispunjen životnom snagom taj Valin pogled na „mračni srednji vek“ i vezu izm eđu preporoda latinskog i kulture i um etnosti „renesanse"!

*

Dosad sam pričao samo o latinskim tekstovima i piscima. Opštepri- hvaćena ,,istina“ je da su humanisti otkrili i klasičnu grčku književnost. To je donekle tačno, ali možda ne bi trebalo precenjivati značaj toga na kraće staze. Prvo, tek se u XVIII veku shvatilo da postoje znatne kvalitativne razlike između grčke kulture iz perioda oko 400. g.p.n.e i rimske iz vremena cara Avgusta, da Ilijada oslikava potpuno drugači­ ju kulturu od Eneide. Drugo, oni su pažnju posvetili samo delu grčke književnosti, pre svega filozofima i crkvenim očima; lirika i tragedija su gotovo u potpunosti zaobiđene.

Pored toga, a ovo je m ožda i najvažnije, prilično je uskoumno, zapadnoevrocentrično misliti da je klasična grčka književnost bila „zaboravljena" pre humanista. U Italiji, da - ali ne i u Vizantijskom carstvu. Tamo su horde učenih hiljadu godina čitale, proučavale, ko- mentarisale i m eđu sobom širile nebrojena dela pisaca, od Homera nadalje, filozofa, kao i pesnika i pisaca tragedija.

Neodrživ je i stav koji se često sreće u savremenim delima - da su hum anisti ,,spasli“ klasičnu grčku književnost od „turskog varvar- stva“ tako što su nekoliko stotina rukopisa preneli iz Konstantinopolja u Italiju. Osmani, naravno, nisu bili varvari i definitivno nisu bili neprijateljski nastrojeni prem a klasičnim studijama. Ni osvajanje Konstantinopolja od strane M ehmeta II 1453. nije sa sobom donelo

2 U Leksikonu dobrih knjiga 24, um . Vala, Lorenco, tv rd i se da „n je­ govo pisanje predstavlja v rh u n a c srednjovekovnog latinskog". S o b ziro m n a Valin žustar te m p eram en t i n a k lo n o st je tk im i n eo b u z d an im v ređanjim a p rotivnika, sreća je da nije doživeo da vidi takvu pažnje v red n u tvrdnju.

masovni prebeg učenih Vizantijaca u Italiju, kako se često tvrdilo. Zapravo ih je pobegla samo šačica, a većina je došla u stolećima pre osvajanja. Zbog četvorovekovnog dubokog jaza između pravoslavne i katoličke crkve ogromna većina učenih Grka je preferirala „turban nad kardinalskim šeširom", odnosno više je volela da živi i dela pod osmanskom vlašću nego da se pokori papinoj crkvi.

Još je Petrarka posedovao jedan Homerov spis koji je visoko p o ­ štovao, ali nije mogao da čita, pošto nikada nije naučio grčki. Bokačo je znao nešto malo, uz pom oć jednog m onaha iz Kalabrije (gde se grčki još uvek govorio u osiromašenom obliku), ali nikada nije p o ­ stao istaknuti helenista. Pravo proučavanje grčkog počelo je u Firenci krajem XIV veka. Jednog učenog Vizantijca, Manuela Hrisolorasa, koga je car Manuel II poslao u Italiju da traži pom oć u borbi protiv Osmana, Firentinska republika je namamila da ostane ponudivši m u posao predavača na univerzitetu, s čime je počeo 1397. i na kom me- stu ostao nekoliko godina.

Pod njegovim vodstvom Kolučo Salutati, Leonardo Bruni i neki drugi hum anisti i humanistički orijentisani firentinski veleposedni- ci, kao što su Nikolo Nikoli, Roberto de Rosi i Pala Stroci, počeli su da uče grčki. Pre svih je Bruni taj koji je ostavio traga, prevođe­ njem na latinski više Platonovih dijaloga, Aristotelovih, Plutarhovih, Demostenovih i Eshinovih dela, ali, kao što smo videli, i Stroci je doprineo s prevodima. I manji broj drugih učenih ljudi iz Vizantije prešlo je u Italiju tokom prve polovine XV veka i zarađivalo za život predavajući grčki. Nije neophodno naglašavati da od studenata nije baš vrvelo.

Hrisoloras je u Italiju preneo grčke rukopise, a od prvih godi­ na XV veka neki hum anisti su počeli da putuju u Konstantinopolj da kupuju knjige. Gvarino Veroneze (1374-1460), Đovani Aurispa i Frančesko Filelfo (1398-1481) proširili su na taj način fond grčkih knjiga u Italiji do te mere da je obuhvatao gotovo sve poznate klasič­ ne pisce, kao i grčke crkvene oce.

Tome je doprineo i manji broj helenskih sveštenika koji su došli u manastire u Ferari i Firenci (1438-1439) i potom ostali u Italiji. Najviđeniji od njih bio je Besarion, koji je za svoje zasluge u vezi sa ujedinjenjem crkve nagrađen šeširom rimskog kardinala. Posle smrti