Covek Danas - Zbornik Filozofskih Ogleda - Danko Grlic

ČOVEK DANAS

1.

U ove đve jed n o stav n e reči sadržan a su sva os­ novna p ita n ja k o ja su o d u v ek m u čila filo z o fs k e du­ hove.

Šta je čovek, k a k v a je n jeg ov a prirod a, n jegove protivrečn osti, n jegove m ogu ćn osti i n jegove granice, njegov uspon i pad, veličin a i tragika, id eali i p rom a ­ šaji?

Šta je danas, u k a k v o m vrem en u m i živim o, u k a k v o m svetu? š t a na osn ovu dan a šn jice m o ž em o stvo­ riti sutra i razu m eti u o n o m što se d esilo ju če, šta u s ad a šn jo sti m o ž em o p rom en iti na osn ovu vizije bu­ du ćn osti i znanja o prošlosti.

Ovo su em in en tn a filo z o fs k a pitan ja. I d o k le god na o v o j m a lo j p la n eti bu d e trep erio taj jedin stven i, n eu poredivi p la m iča k sam o sv esti k o ji se zove lju d sk i um, m a k a r d o šlo v rem e k a d će čo v ek s v o je dan ašn je snove i n ade p retv o riti u javu v eć na ov om svetu, k ad će n estati k la se i id eolog ije, k a d ć e ro b o ti vršiti naučne analize i k on stru isati lo g ičk e sistem e — č a k i u takvo v rem e, k a d ć e v elik i d eo d an ašn je filo z o fije p o stati iz­ lišan iz razloga s o cio lo šk ih , p s ih o lo š k ih i naučnih, os- taće trajn a p o tr e b a č o v ek a da k ritič k i ispitu je sv oj p o lo ž a j u svetu, da p r o je k tu je ciljev e ka k o jim a će se d a lje kretati.

10 MIHAILO MARKOVIĆ

2.

V eć čitav jedan vek čuju se u g rađan skoj filo z ofiji sve učestan iji i sve zabrinutiji glasovi o sudbini savre- m enog čoveka. Krizu kapitalizm a doiiv eli su mnogi kao krizu čo v ek a uopšte, k ao sum rak civilizacije, kao apo- kalip tičk i k ra j lju d sk e istorije. Sporu, mučnu, ispre­ kidanu ali nezadrživu d em okratizaciju savrem enog dru­ štva m nogi m islioci s očaja n jem doživljavaju kao pro­ dor gom ile, kao varvarsku invaziju m ase k o ja će uneti opšti nered, degradirati ličnost, ugroziti um etnost i kulturu i srušiti sve istinske lju d sk e vrednosti. H egel je bio posled n ji veliki građanski m islilac k o ji je u državi, pravu, m oralu i drugim ustanovam a p o stojećeg društva m ogao gledati op šte racionalne form e kojim a po jed in a c treb a da se potčini. V eć K irkegard će izraziti oštri, ogorčen i revolt protiv svakog univerzalizma, ko­ lektivizm a i racionalizm a: jed in k a uvek im a više vred­ nosti nego k olek tiv i nem a te društvene norm e koju ona, m akar i »u strahu i drhtaju«, ne bi im ala pravo da prekrši, a k o se radi o istin skoj i du bo k o j, pre svega religioznoj, p o treb i njenog bića. U našem veku pro­ gresivne organizacije i institucionalizacije svih o b lik a društvenog života ov aj tipično m alograđanski indivi­ dualizam p o staja će sve dom inantnija nota u zapadno­ ev ro p sk o j filo z o fsk o j misli.

N eko lik o decen ija posle K irkegarda Niče još ra­ dikaln ije izražava osnovnu duhovnu strukturu jedin ke, okružene jednim dezintegrisanim društvom , suočene s potpunim ništavilom u prkos sveg m aterijaln og prospe­ riteta: »Bog je mrtav«. Mrtvi su i svi nekadašn ji revo­ lucionarni ideali. Na n jihovo m esto stupa moć, kao jedina vrednost k o ja d a je sm isao lju dskom životu.

Volju za m oći mi, doduše, nalazim o već na sam om p očetku građan ske ep oh e ali s jednom bitnom razlikom . Čovek k o ji je stvarao m odernu civilizaciju verovao je u progres i težio je da potčini seb i prirodu, da ovlada znanjem i tehnikom da bi ostvario m aksim um sreće za što veći b r o j ljudi. G rađanski čovek dvadesetog vcka je p o stao imućan, ali srećan nije p ostao ni on sani ni drugi. M oć je izgubila svaku dublju svrhu; ogoljena, ispražnjena od svakog hum anog sadržaja, ona je po­

stala cilj p o sebi. G en era cije k o je danas jo š žive im ale su p rilik e da budu n ep o sred n i sv ed o ci stravične, ne­ slućen e eru p cije m asovn og d ivljaštva d o k o jeg je d o­ vela id eolog ija m oći u jed n o m svom d rastičn om obliku . D oduše g rađ a n sk o društvo je stv orilo im pozantnu nauku, on o je izgradilo kolosaln u tehn iku — d a kle m oć k o ja se m ože u p o treb iti i za n ajhu m an ije svrhe. Ali n au ka i teh n ik a sam e, su o čen e s d u b o k im filo z o f­ s kim nihilizm om nisu u stanju da uliju nadu, da p rid aju d u blji sm isao životu sav rem en og g rađ an skog čo v ek a .

Oba n aju ticajn ija pravca d an ašn je g rađ a n sk e filo ­ z o fije i pozitivizam i filo z o fija eg zisten cije — svoje- vršan su o b lik nihilizm a.

K ad su jed n o g o d n ajista k n u tijih savrem en ih pozi- tivista pozvati da na X I I I M eđu narodnom filo z o fsk o m kon gresu u M eksiku o drži refe ra t o p ro b lem u : šta je suština čo v ek a — o d g ov o rio je org an izatorim a sasvim k r a tk o : »T h ere is not such a thing« (» T ako n ešto ne p o stoji« ). F ilo z o fija se m ože baviti o b ja šn ja v a n jem k a ­ tegorija, ona m ože prou čavati k a k o se u p o treb lja v aju reči. Ali ona ne m ože učiniti ništa da čo v ek shvati s eb e i sv o je vrem e, da o sm isli sv o je n ap ore i s v oja traganja. S v ako v redn ovan je, sv ak o p r o je k to v a n je ciljev a m ože biti, strog o uzev, sam o sku p besm islica. N ije to d a kle nihilizam sam o u tom sm islu što bi se p o rica lo da p o s to je takvi ideali za k o je se v redi angažovati. V iše od toga: besm islen o je i govoriti o id ealim a. There is not such a thing.

S kep ticizm u filo z o fije je z ik a su p ro tsta v lja se pa- sivizam i d ešp era terstv o filo z o fije egzisten cije. »Sada je noć sveta« citira H a jd eg er p esn ik a H elderlin a. B og se po v u k ao je r je sunce zašlo. M isliocu o sta je jed in o da razum e on o što je u isti m ah n ajbliže čo v ek u i n aj­ d a lje o d n jega: sv o je sop stv en o b iće i s am o bivstvovanje. Onda će shvatiti da je dan ašn ji čo v ek , teh n o lo šk i čo v ek , naučio da g o sp o d a ri o b je k tim a ali je zab oravio bivstvo­ vanje. Ono je p a lo u z aborav jo š k o d starih Grka. T reba se vratiti izvoru i p o č eti istoriju iznova ali ne delov an jem , o sv a ja n jem , potčin ja v a n jem , već pušta­ njem onog što jeste da bude, da se samo otkrije. Ova filo z o fija je d a k le k ritik a g rađ an skog sveta, ali d ešpera- tersk a i kon zervativna k ritika. H a jd eg erov o

nje je, kao i Lao-ceov tao, u isti m ah nebivstvovanje. R adi se dakle, o filo z o fiji k o ja sam o stvara iluziju da n ešto pruža, da n ekud vodi, k o ja je, p rem a tom e, svo­ jevrstan nihilizam.

12 MIHAILO MARKOVIĆ

3.

M arksova filo z o fija je jedin a stvarna alternativa nihilizmu, jedin a savrem ena filo z o fija k o ja je optim i­ stičk i prišla krizi današn jeg čo v ek a i uspela ne sam o da je o bja sn i već i da ocrta p ra k tičk i put izlaska iz nje. To je bilo m oguće zahvalju jući čitavom spletu uslova k o ji su om ogućili fo rm ira n je M arksove misli u svom njenom bogatstvu i m nogostrukosti.

V eć u s v o jo j n ajran ijo j m ladosti M arks je bio re­ volucionarni dem okrat, hum anist. U njegovoj m isli do­ šla je do izražaja celoku pn a hum anistička tradicija — Antike, R en esan se, Prosvećenosti. I drugi m islioci X IX i XX v eka poku šavali su da daju odgovore na savrem ena pitanja sled eći ideale naprednog građanstva, ali više im n iko ni im ena ne zna.

V rlo rano M arks je im ao sreću da se upozna s jedinim m etod om teo rijsk og m išljen ja k o ji om ogućava da se svaka pojava, sistem , civilizacija shvati kao mo- m enat celovitog istorijskog procesa, k o ji insistira na kritici negativnog ali i na pozitivnom , stvaralačkom pre- vazilaženju svega p ostojećeg . Ali i drugi su poznavali taj m etod. Sve do čega su d ospeli bilo je prevazilaženje p ojed in ih o b lik a stvarnosti — u mislima.

Od odlučuju ćeg značaja za sam u m ogućnost o bra ­ zovanja jed n e op tim ističke vizije budućnosti bila je sigurno činjenica da je vrlo rano M arks p o čeo gledati na savrem enu situaciju i tražiti n jeno rešen je iz p ers­ pektive jed in e revolucionarne k lase datog istorijskog m om enta — p roletarijata. Ne radi se d akle o a p ok a ­ lipsi istorije, o izgubljenosti čo v ek a kao takvog, pa ča k ni o sum raku čitave civilizacije jednog geografskog podru čja — Zapada. R eč je o agoniji jedn og određen og društvenog o b lik a i njegovih institucija — privatne svo­ jine, kapitala, eksp lo atacije, klasne podele. R eč je o dezin tegraciji i padu društva čija je vladajuća klasa i

sam a izgubila veru u sv o je n ek a d a šn je vredn osti, dru­ štva k o je je o sta lo bez budu ćnosti, za k o je je vrem e isto rije stalo. N jegove k a z a ljk e će p on ov o p o kren u ti k la sa k o ja »n em a šta da izgubi sem sv ojih o k o v a «, ali k o ja rev o lu cijo m n em a šta ni da d o b ije što ne b i d o ­ b ilo celo društvo. D akle o slo b a đ a ju ći s eb e, p ro leta rija t će o slo b o d iti čovečan stvo.

Ovo je m om en at o grom n og značaja. U viđanje ove istine će om ogu ćiti M arksu da p o stan e p rak tiča n o sta ­ ju ći hum anist, da b u d e realan zadržavaju ći sv o j id eal bu du ćeg čo v ek a , da p o stan e eko n o m ist, s ocio lo g i p o ­ litičar o sta ju ći filo z of, da se angažu je na stran i jed n e p o se b n e k la se o sta ju ći naučno o bjektiv an .

Mnogi M arksovi sled b e n ici n ažalost nisu u speli da se od rže na ov om nivou. Is to rija je u p r o tek lim deceni- ja m a dala b e z b r o j p r im er a klasn og s u b jekth n z m a i sektaštv a, a isto ta k o i d em a g o šk o g pozivan ja na in ter­ nacionalizam i o p štelju d sk u solid arn o st tam o gde se radilo o u skim in teresim a b ir o k r a ts k ih vrhova p o je d i­ nih rad n ičkih p artija.

Ali č a k i oni m a rk sisti k o ji su se brižljivo trudili d a ne svedu klasu na p a rtiju i državu, a č o v ek a na b iće k la se, o b ičn o su z ab ora v lja li na o n o što je n a jrea ln ije i n a jk o n k re tn ije, naim e, d a je čo v ek p r e no što bi bio p rip ad n ik k la se ili celog čov ečan stv a — u p rv om redu p o jed in a c, ličnost. S artr u K ritici dijalektičkog uma n avodi k a k o je u je d n o j s o c ija lis tič k o j z em lji 1949. godin e v ideo p la k a te na k o jim a p iš e: »T u berku loza k o či proizvodnju«. T a j p o d a ta k on uzim a k a o p rim er »do k o je m ere je čo v ek elim in isan iz a n tro p olo g ije k o ja h o će čisto znanje.«1) S artrov k o m en ta r je uglavnom p rom a šen *) ali je sam p o d a ta k d o b r o u očen i pruža p o v o d za razm išljan je.

S avrem en i m a rk siz am sve d o dan as n ije do v oljn o k oristio m ogu ćn osti d a p rivu če sve p rogresivn e snage

1) Sartre, Critique de la raison dialectique, Paris 1960, p. 109.

2) Nema svrhe govoriti o eventualno lošoj orijenta­ ciji antropologije u situaciji u kojoj ne samo što teorija o čoveku takoreći nije postojala, nego je i u praksi čovek bio obezličen i ignorisan.

14 MIHAILO MARKOVIĆ

današn jeg sveta je r je baš na hum anističkom planu — tam o gde je M arks kao filo z of najviše učinio — otkriv ao ćelom svetu svoju ogrom nu prazninu.

M arks je dovoljn o jasn o naznačio sve elem ente jedn og celovitog shvatan ja o čoveku. N jegova antro­ pologija obuhvata sve osnovne nivoe op štosti: i p o jed i­ načno — čo v ek a k ao individuu, i po sebn o — njegovu klasnu pripadn ost, i opšte — njegovo g en eričko biće. Sem toga, istinski, neotuđeni čo v ek je celina razno­ vrsnih p o treb a i vrsta delatnosti, a ne biće dezintegrira­ no na p o sebn e m odu se svog bivstvovanja ili na p osebn e fu n kcije — proizvodnju, političku delatnost, »lični ži­ vot«, bio lo šk e fu n kcije, teo rijsk i rad, itd. Najzad, Mar- ksa ne interesu je sam o šta se zbiva sa čov ekom u da­ lom trenutku i u n ajn ep o sred n ijo j budućnosti, on je d o b ro o seća o da to zbivanje m ože u pun oj m eri da osm isli tek jedn a p rodorn a istorijska vizija k oja ide d ovoljn o d u b o k o i u vrem e k o je je bilo i u ono k o je tek treba da dođe.

Ova filo z ofija jo š ni iz d a lek a nije realizovana u praksi. U izvesnom sm islu reči ona nije jo š realizovana ni u teoriji; današn ja m arksistička filo z ofija jo š uvek nije za današn je vrem e na onom teo rijsk om nivou na k om e je M arksov hum anizam bio za sv oje vrem e. Ona u većini svojih dela jo š nije prestala da bude id eološk i ograničena, m etafizički spekulativna, (u prkos sveg p o­ zivanja na nauku), n ed ijalektička, dogm atska. Ona još nije postala svestrana k ritika današnjeg vrem ena ana­ logno k ritičk o j fu n kciji koju je M arksova filozofija vršila u svom vrem enu (i jo š je p osredn o vrši danas).

Pa ipak, p ošto je preživela epohu strahovite stag­ nacije i degradiran ja u ep osi staljinizm a, m arksistička filo z ofija m ože sigurno računati sa svojini snažnim us­ ponom , naročito tam o gde je društvena klim a slobodn i­ ja i kreativnija i gde su brže pristigli novi kadrovi, n eopterećen i starim dijam atskin i šablonim a. N joj p red­ sto ji ne santo da po prvi put stavi na dnevni red mnoge p roblem e čo v ek a k o ji su dosad bili zanem areni, a k oji jasn o proističu iz M arksovih reflek sija, već i da se suoči s mnogim novim pojavam a k o je M arks nije m o­ gao ni naslutiti. Je r :

COVEK DANAS 15 Č ovek a to m sk e ere, k o s m ič k ih rak eta , a p stra k tn e um etn osti, sveta p o đ eljen o g na d žin ovske b lo k o v e ; su o­ čen sa staln om o p asn o šću trenutnog un išten ja lju d sk o g roda, čo v ek k o ji je preživ eo dva sv etsk a rata i s o cija ­ lističk e rev olu cije na polovin i z em ljin e kugle, k o ji p ri­ su stvuje prvim letovim a u svem ir, k o ji na televiziji p rati d o g ađ a je s drugog kon tin en ta, k o ji je d o iiv e o da se s elja ci i n a jz a osta lija a fr ičk a p lem en a b o re za s o c ija ­ lizam, a da radn ici u n a jraz v ijen ijo j zem lji sveta budu p rotiv njega, taj čo v ek ne m ože biti isti k a o č o v ek prvih parn ih m ašina, p lin sk ih sijalica, p o šta n sk ih k ola, Ver- dijev ih o p er a i četrn aesto ča sov n og radn og dana, k o ji je im ao razloga da veru je u du gotrajan m ir i progres, a k o je b io buržuj, i u blisk u radn ičku revolu ciju a k o je b io p roleter.

K ak a v je d a k le dan ašn ji č o v e k ? K akvu novu svet- lost na p rirod u č o v ek a b a ca svo ovo m n oštvo d o g ađ a ja p o sled n jih d ecen ija, svo ovo užurbano i u brzan o stva­ ralaštvo s je d n e strane, ali i ovo sve tem eljn ije rušila- štvo s druge strane?

4.

Čudno je da jo š im a to lik o filo z o fa k o ji su u stanju da se z ad o v o lje jed n ostav n om , jed n o stra n o pozitivnom ili negativnom k a r a k ter iz a cijo m čo v ek a . Ja s p e r s je ne­ davno izjavio — bez ik a kv ih ogra n ičen ja — da ne ve­ ru je u č o v ek a i da b i s K an tom rad o r e k a o : »On je način jen o d ta k o krivog drv eta da se iz toga ništa što bi bilo pravo ne da izvući.« S druge stran e tek sto v i većine m arksista, k a d se u op šte izjašn jav aju o o v o j tem i, na prvi p o g led o dišu n ek im u siljen im rom a n tičkim pa- to som : »č o v e k je b iće slob od n o, kreativn o, društven o ild.« K ad se postav i p ita n je: o tk u d to lik o zla u svetu, o tk u d to lik o razaranja, u bijan ja, p o ro b lja v a n ja , svesnog po tčin ja v a n ja v ođam a, to lik i ratovi je d in k e p rotiv ce- log društva, d o b ija se o d g ov o r: to je fa k tic ite t ali ne i suština čo v ek a . Ali on da se m o ra m o zapitati: k a k o se u fa k ticitetu n ešto m ože ta k o m asovn o i kon stan tn o p o ­ javljivati a k o n em a n ik a k v og k oren a u suštini? I on da dolazim o d o z a k lju č k a da se p o d »suštinom« č esto pod razu m ev a ono što bi on trebalo da bude a ne ono

što realno jeste. S ovakvim vrednosnim p o jm o m čov eka tešk o je ne složiti se, ali se postavlja pitan je iz čega se on izvodi. Odgovor je gotovo neizbežan: svaka vred- nost, pa i ideal čov eka, ili će m orati biti proglašena čistim apriornim »treba« ili će biti zasnovana na analizi realnih m ogućnosti. R ealno m oguće je sve ono što ne protivreči zakonitim ten den cijam a zbivanja. N eke m o­ gućnosti se češće realizuju nego n ek e druge. Moguć­ nosti k o je se n ajčešće realizuju p redstavljaju realnu osnovu za kon stitu isan je ontološkofg p o jm a čoveka. Drugim rečim a, stru ktu ra m ogućnosti lju dskog pona­ šan ja k o je se n a jčešće ostvaruju čini suštinu čoveka u o n to lo šk o m sm islu. To je ono što čo v ek jeste. Ali čo v ek jeste b iće protivurečno. U njegovom ponašanju mi nalazim o protivrečn e tendencije. Za filo z ofa su na­ ročito značajne an tin om ije: kreativnosti i destruktiv­ nosti, slo b o d e i n eslobod e, društvenosti i individualizma, racionalnosti i iracionalizm a, n ajn eposredn ije čulnosti i n ajn ep osred n ije a pstraktn e reflek sije.

5.

Č ovek je biće prakse. S vojom svrsishodnom delat- nošću on m en ja svet. Ali pri tom on ne sam o stvara nego i razara. A ko je T o jn bijeva p eriodizacija korektn a, čo v ek je d osad stvorio dvadeset civilizacija. Sve sem jed n e — p o sled n je — uništio je ratovim a i masovnim ustancim a. š t o se p o sled n je tiče, stvorena su sredstva za takvo tem eljn o uništavanje, p o sle koga m ožda više ne bi bilo nikakvog ni stvaranja ni uništavanja. Ali ne sam o što je razaranje jed n a faza lju d ske delatnosti k oju čo v ek d osad nikad nije u speo da elim iniše. Ona je i m om enat sam og stvaranja. R ealizovati nešto novo — znači ukinuti ono što je negativno u p rethodn o p o­ s to jećem . Onda k ad više ne bi bilo nikakvog predm eta za u kidan je i kad bi se čo v ek o d rek a o delatnosti uki­ danja, ne bi više bilo ni m ogućnosti da čov ek afirm ira n eko sv oje čulo, neku svoju potrebu — i na taj način stvori novi predm et, č o v e k je dakle, u isti m ah fa k tičk i i kreativno i destruktivn o biće.

M eđutim, m i se ne postavljam o pasivno prem a stvarnosti, p a ni prem a stvarnosti lju dskog bića. U

o n o j m eri u k o j o j ć em o težiti d a o n em og u ćim o čistu destru ktiv n ost k o ja je sam a s eb i cilj, k o ja n ije m om en at jed n o g stv a ra la čko g p r o c e s a , in sistiračem o na tom e da je čo v ek b iće k reativ n e p ra k se. T vrdeći to, d o p rin ećem o da fo rm ira n je takvih lju di stvarn o p o stan e naš c ilj i da o d m ogu ćn osti p o stan e stvarnost.

6.

Č ovek je b iće slo b o d n o , m a k a r i ogran ičen o s lo b o d ­ no. D vadeseti v ek je d o p rin eo stvaran ju p red u slo v a ove relativn e s lo b o d e u v e ć o j m eri nego i je d a n prethodn i. Z ahvalju ju ći tehn ici č o v ek naglo p o v eća v a sv oju k on ­ trolu nad p riro d n im silam a i na putu je d a se p otpu n o o s lo b o d i gladi, m nogih b o lesti, o sk u d ice i p rirodn ih k atastro fa. S tep en stvarn ih p o litičk ih s lo b o d a je naglo p o ra sta o, p a ra leln o s m asovn im p ro d ira n jem p ism e­ n osti i elem en tarn e ku ltu re, n a ročito u vezi s razvojem džin ovskih sred stav a za kom u n ik a ciju . P osle Drugog sv etsk og rata sru šio s e sv etsk i sistem k olon ijalizm a; m nogi a z ijsk i i a fr ič k i n a rod i p ostig li su nacionalnu slo b o d u i p o stali a ktiv n i čin io ci m eđ u n arod n e po litik e. N aš v ek je v id eo i m asovnu em an cip aciju žena i o m la ­ dine o d p a trija rh a ln ih stega. R ad n ička k la sa je po stala m oćn a snaga č a k i u z em ljam a k o je su o stale k ap ita ­ lističke.

Ali isti o v aj v ek je doživeo i naglo s la b ljen je in teresa za n ek e o b lik e s lo b o d e k o jim a je ran ije pridavan p ri­ m aran značaj. M noge n a cije k o je su te k u ov om veku ušle — ili se v ratile — u isto riju našle su se p red altern ativ om : p o litič k a d e m o k r a tija g rađ a n sk og tipa u uslovim a p riv atn o-sop stv en ičke p riv red e ili n ek a od varijan ata s o cija lis tičk o g pu ta s n acion alizacijom s re d ­ stava za proizvodn ju , p lan iran jem , ja ča n jem države, in sistiran jem na d isciplin i i lo ja ln o sti o p štem cilju , i neizbežnim p o tisk iv a n jem lične slo b o d e . P ok a za lo se da su n ajšire m a se d a le k o više zain teresovan e za m a­ terijaln a d o b ra nego za p o litič k e i druge slo b o d e . S lo­ b o d a k o ja ne p o v la či s o b o m druge v redn osti, k o je d o n o si s o b o m sa m o n a p o r o d lu čiv an ja i n ep rijatan p ritisak odgovorn osti, ne izgleda da je za širojte m a se lju di o n o lik o p rivlačn a k o lik o to vole da 'Zamišljaju

2 ; .

18 MIHAILO MARKOVIĆ

teoretičari liberalizm a. M eđutim, takva situacija nosi u seb i stalnu opasn ost uspostavljanja p o litičk e i e k o ­ n om ske tiranije. I zaista, dvadeseti vek je dao grupicu »vođa« svojih naroda k o ji spadaju u najveće tirane u lju d sk o j istoriji. F ilozof se m ora zam isliti nad či­ njenicom da su m ase u ovim zem ljam a uglavnom m irno p osm atrale istrebljivan je stotina hiljada svojih suna- rodn ika i da nigde nije z ab eleien n ikakav odlučniji im puls m asa da se ovakav teror na n eki način spreči. D akle, apstrahu ju ći p esn ike i filozofe, čov ek je zasad uglavnom jo š biće k o je sam o n eke o b lik e slob od e i sam o p od izvesnim uslovim a v isoko ceni.

Ali i k ad n ajslo bod n ije d elu je čo v ek je u m nogo čem u n eslobodan — je r je konačan, ograničen po svo­ jim m oćim a, p o vrem enu i en ergiji k o ja mu sto ji na raspoloženju. T ako na prim er, današnji čov ek se okru ­ žio svim m ogućim spravam a i p ostao slobodan za ope- risanje svim m ogućim m ehanizm im a, za brza prem ešta- nja u prostoru , za ulaženje u sve nove poslove, za najrazličitije nove o b lik e organizovane dokolice. Pritom je u m nogom e p resta o da bude slobodan za ljubav, za lepotu prirode, za vaspitavanje sv oje dece, za razm išlja­ nje o seb i i svojim osnovnim ciljevim a i vrednostim a. A zatim čo v ek je neslobdan i zato je r oseća odgo­ vornost u odnosu prem a drugima. I on često gorko o seća da bi upravo on aj njegov slobodn i postu pak u k om e bi se n eka istinska njegova p o treba realizo"ala m ogao im ati p retešk e p o sled ice za druge. N jem u onda o staje da odluči k o ja je od vrednosti k o je su se tako s u k obile — veća, i u n ekim slučajevim a on će da se slob od n o o p red eli da se o d rek n e n eke sv oje slobode. D akle čo v ek je fa k tič k i i slobodan i n eslobodan. Ali na kon statovanju ove protivurečnosti ne bism o m o­ gli ostati. Čovek treba da se m iri sam o s onim obli­ cim a n eslobod e kad sam slob od an izbor jedn e altern a­ tive im plicira n eslobodu da se realizuju sve ostale ili kad se n esloboda svesno prihvata iz obzira prem a dru­ gom. Id ea l je progresivno sve veće o slo b o đ en je čoveka. N esloboda u n ek o j m ogućoj delatnosti dostojn a je čo­ v eka sam o a k o je slob od n o izabrana radi realizacije n eke druge, veće slobode.

7.

Č ovek je dru štven o biće. Ne sam o p o tom e što živi u zajedn ici, već i p o tom e, što su celo k u p n o n jegovo p on ašan je, govor, n avike, p o tr eb e , ča k i k a d živi usam ­ ljen i izolovan — k rista liz a cija m inulog društven og ži­ vota. U toliko je d an ašn ji čo v ek dru štven iji nego ikad. K rug njegovih k o n ta k ta s n ajrazličitijim drugim lju di­ m a n eu p ored iv o je širi. Z ahvalju jući m o d ern o m sa o ­ braćaju , štam pi, pošti, radiju, televiziji, film u , iščezle su n ek ad a šn je b a rijer e izm eđu čo v ek a i čo v ek a — k a k o u prostoru , ta k o i u vrem enu. V elik i d eo lju d sk e civi­ lizacije i ku ltu re prisu tan je u životu dan ašn jeg č o v ek a — u načinu k a k o radi, k a k o se zabavlja i izražava sv o je n ezadovoljstvo, k a k o je d e, voli, u m etn ički stvara. S em toga v isok step en dru štven osti u n a šoj ep o s i ispo- Ijio se u m nogim veličan stven im slu ča jev im a o p šte lju d sk e solidarn osti, n a ročito u tešk im situ a cija m a i slu čajev im a p rirod n ih k atastro fa, u b o rb i protiv agre­ sije i tiranije. Pa ipak, d an ašn ji čo v ek je u v e lik o j m eri jo š i nedruštven. N ajveći cen tri društven og života, znaju i za najveću u sam ljen ost i izolaciju jed in k e. N a jrazvijen ija društva d on ela su s o b o m i n a jd rastičn ije o b lik e individualizm a, antagonizm a je d in k e p rem a dru­ štvu, b ekstv a iz društva. H auard Hjuz, fabu lozn i a m e­ rički m ilijard er, k og a već godin am a n ik o ni o d n jegovih n ajbližih sara d n ik a nije video, k o ji živi usam ljen , s k r i­ ven o d celog sveta, brižljivo z ab arik ad ira n u je d n o j vili u p redgrađu L os Angelesa, k o ji sve sv o je p o slo v e o ba v ­ lja isklju čiv o te lefon om i p la ća četu ljudi, o d sek re ta r a d o b e rb er a i d am a za v ečern je izlaske, da budu uvek sp rem n i da prim e n jegove n a red b e — sam o je vrlo e kstrem a n i p ito r es k a n sim p to m jed n o g stanja. K a r a k ­ terističn o je da je na vrhuncu p sih oz e n u klearn og rata u SAD 1960—62, ogrom an b r o j lju di po d iz an jem pri­ vatnih sklo n išta tražio sp as sam o za s e b e i sv o je p o ­ rodice. J o š je k ara k terističn i je da su oni javn o prokla- m ovali sv o je pravo da u biju sv akog k o b i p o k u ša o da im se silom p riklju či. N ašla su se i »duhovna lica« k o ja su n jihov stav p o d u p rla teo lo šk im argu m en tim a.

P ojave cezarizm a, huliganstva, m asovn og p riv red ­ nog i drugog krim inala, a p a tije p rem a javnim p r o b le ­ m im a, b ir o k r a ts k e bezo bz irn o sti i ravn odu šnosti p re­

m a gorućim lju dskim p o treb a m a p okazu ju da je i so­ cijalizam jo š d a lek o o d toga da je sam čo v ek u njem u p ostao socijalizovan. Pa ipak, u on o j m eri u k o jo j su stvarno prevazilaženi osnovni činioci duhovne dezin­ tegracije lju d sk e zajedn ice — privatna svojina i pri­ vatna po litičk a m oć — rasli su i integritet, unutrašnja koh ez ija i solidarn ost jedn og društva. Prem a tom e, M arksov ideal u kidan ja protivrečn osti individualnog i društvenog u čov eku p očiva na je d n o j realn oj m oguć­ nosti daljeg društvenog kretanja. N aravno, p ostaju ći u sve v ećo j m eri društveno biće čo v ek neće prestajati da bude ličnost, individua. N aprotiv svestrani razvoj lič­ nosti je m oguć tek onda k ad po jed in a c stvori bogatstvo odn osa s drugim lju dim a i k a d razvije p o trebu za dru­ gim, k ad p risvoji sve bogatstvo lju dskog društvenog bića stvorenog u toku istorije i opred m ećen og u kulturi jedn og vrem ena.

8.

Č ovek je racionalno biće k o je razm išljanjem uspe- va da d ođe do objektiv n og znanja i do n ajcelishodn ijih od lu ka za akciju . Ova m ogućnost čo v ek a da razum om kon troliše i usm erava svoju delatnost realizovana je u našem vrem enu u m onum entalnim razm eram a.

N auka je došla do fascin iraju ćih znanja o o b je k ­ tivnom svetu. Na taj način ona je om ogućila predviđa­ nje p rocesa, njihovo p raktičn o usm eravanje, proraču na­ van je n ajpovoljn ijih alternativa, izbor najadekvatnijih sredstava za ostvaren je o dređen ih lju dskih p otreba. Znanje, račun, tehnika, veština — prodrli su u sve odn ose čo v ek a za svetom i čo v ek a za čovekom . Teh­ n ološke revolu cije su p o čele brzo da sm en juju jedna drugu — n akon ere parn e m ašine došla je brzo era elek triciteta i nafte, a današnji čo v ek je već u veliko zakoračio u eru nuklearne energije i autom atizacije.

U o blasti društvenih odnosa, pokazalo se da je ra­ cionalnost čo v ek a u m nogo čem u veća nego što se još u X IX veku m oglo očekivati, da je ona k atka d snažnija nego i n eposredn i id eološk i i nacionalni interes — ta dva užasno m oćna i suviše često slcpa p o kreta ča lju d­ skih akcija.

S u protn o o ček iv a n jim a p o k a z a lo se da n ije n eo p ­ h o d n o č e k a ti da sazru m a terijaln i uslovi i da se ve­ ćina stanovništva u je d n o j z em lji p roleta rizu je da bi bila izvršena racion aln a rek o n stru k cija društven ih o d ­ nosa. N a m esto dugog spon tan og is to rijsk o g p r o ce sa d o šlo je u R usiji, K ini, Ju g osla v iji i drugim zem ljam a d o p ro m išlje n e in terv en cije, d irek tn o inspirisane teo ­ rijom . Ona je d o d u še m o ra la biti p raćen a m nogim teš­ k o ća m a u sled n ezrelih p r ilik a i o p šte zaostalosti, ali je n esu m n jivo u brzala is to rijsk i tok.

J o š d o p re decen iju -dve v erov alo se da rea k cion arn e dru štven e snage nisu u stan ju da sag led aju društven e zak o n itosti i da n ik a d nisu u stan ju d a se o d rek n u s v ojih m a terijaln ih privilegija. P okazalo se ip a k da je i rea k cion arn i č o v ek u izvesn oj m eri racion alan — je r je čo v ek . K apitalizam , k o ji je b io n otorn o iracion alan sistem na m akro-planu , što se n a jb o lje k on statov alo u p o ja v i cik ličn ih e k o n o m s k ih kriza, sm og ao je to lik o racion aln osti, u času sm rtn e o p asn o sti za vrem e v elik e krize trid esetih godina, da izbegne s led e ć e k a ta s tr o fe i prev aziđ e jed a n d o tle egzaktan društven i z akon .1) R azum e se, to je b ilo m ogu će sam o p o cen u značajn e m o d ifik a cije sistem a : S avrem en i e ta tističk i kapitalizam s izvesnim e lem en tim a globaln og plan iran ja i kon trole p roiz v o d n je s v a k a k o je izvesno p rev a z ila ien je p r eth o d ­ nog klasičn og o b lik a sa sv ojim laissez-faire id eolog ijo m i p rak som . T im e bu ržoazija n ije p resta la da bu d e r ea k ­ cion arn a: o n a je sam o žrtvovala izvesne priv rem en e i s p o red n e in terese da b i saču vala sv o je trajn e i osn ovn e in terese — d a bi o m ogu ćila sistem u k a o takv om d a f preživi. Ali žrtvovan je n ebitn og radi bitnog i je s te k a ­ r a k te ristik a racion aln og pon ašan ja.

S ličan p r im er je i p o v la čen je n ek ih im p erijalistič­ k ih z em a lja iz k o lo n ija n a k on drugog sv etsk og rata. N aravno to ni u je d n o m slu čaju n ije b ilo d o b ro v o ljn o p o v la čen je, p o g otov o ne iz hum anih razloga. R ed ov n o se išlo na sp aša v an je on og što se sp asti m ože, išlo se na o ptim aln a rešen ja u jed n o j, u sv ak o m pog led u ne­ p o v o ljn o j situ aciji. Ali s p o s o b n o st k ritičk o g sagleda-0 Reč je o zakonu po kome su se ekonomske krize dotle javljale s nepogrešivom tačnošću svakih deset-jeđa- naest godina.

24 MIHAILO MARKOVIĆ

ča k a k o je socijalizam čista neistina — d a lek o od toga da bi n ek o m ogao u njega verovati iskreno, s dobrim pobu dam a. Ne, takav čo v ek m ora biti oličen je zla. Sta više, on m ora biti strani agent. On p rem a p o stojećim zakonim a m ora javno priznati da je agent. Aprila 1962. godine u San Francisku osu đen je na godinu dana zat­ vora i deset h ilja d a d olara novčane kazne Arči Braun zato što se k a o kom unist usudio da bude sindikalni fu n kcioner. S en ator B ari G oldvoter već tri godine za- hteva da se bez odlagan ja napadne K u ba — vodilo to nu klearn om ratu ili ne. Zbog ovakvih bo rb en ih izjava postao je toliko popularan da ga m nogi sm atraju oz­ biljnim kan didatom za predsedn ika.

Umnožavanje ovakvih čin jen ica iz raznih zem alja i sa raznih po d ru čja o zbiljn o dovodi u pitan je čovekovu racionalnost na k oju je on toliko ponosan. Ali ne radi sc tu ni o n ekom op štem »razaranju uma« k ara kteris­ tičnom za jedan svet u propadanju. K ad nije u pitanju o tp o r svakom kolektivizm u u svakom organizovanom obliku lju d sk e solidarn osti u im e zapadnog individua­ lizma, n a jčešće se radi o izrazitom duhovnom prim i­ tivizmu k o ji je nažalost toliko česta p ojav a baš u zem ljam a k o je su prim itivizam na m aterijaln om planu lju dskog života davno ostavile za sobom . Č ovek je ste­ k a o takvo isku stvo u b o rb i s p rirodom da je u stanju da reaguje adekvatn o na sv ako n jeno lukavstvo. Me­ đutim , u odnosu na au toritet drugog čo v ek a ostao je dirljivo dobrodu šan i infantilan. On nije u stanju da se postavi k ritički prem a m išljenju k o je mu se suge­ rira, on p retp ostav lja da je istina ono što prihvataju mnogi. D akle, bitan je ne kvalitet tvrdnje već kvantitet susreta s njom . Otud je on sprem an da p overu je u sva­ ku stvar k o ja mu se dovoljn o često s raznih strana ponovi — i upravo na ovom principu ponavljanja i počiva celoku pn a savrem ena propaganda.

9.

Da li onda treb a težiti potpun om elim inisanju lju d sk e iracionalnosti, stvaranju ljudi k o ji nikad ni o čem u n eće suditi, a pogotovu delati — a da o tom e kritički ne razm isle i nađu argum ente za svoj stav.

Ovde se su o ča v a m o s celim jed n im nizom anti- n o m ija d o k o jih je d o šla a n tr o p o lo š k a m isao, i k o je su sam o izraz realn ih p rotiv rečn o sti lju d sk e p r iro d e . Č ovek je c ereb ra la n i čulan, s p o s o b a n za n ajapstrakt- n ije m ed i ja c i je u m išljen ju i za n aj k on kretn i je i n ajn e­ p o sr ed n ije doživljavan je drugog bića. V ećin a filo z o fa n aglašava sa m o je d a n p o l ovih an tin om ija. I ta k o na­ lazim o p ren ag lašen i racion alizam i in telektu alizam na je d n o j strani, m istiku , intuicionizam , rom an tičn i p r o ­ test p rotiv razum a, filo z o fiju života i egzisten cije na drugoj.

U sav rem en o m društvu ten d en cije k re ta n ja k a o da d aju za p rav o prvim a. M asovna prim en a n au ke i teh­ n ike, sve v eći zahtevi za efik a sn o šću u p rak si, sve v eći step en organ izovan osti dru štven og života, n jegovog m e­ to d ičk o g i s istem a ts k o g m an ipu lisan ja i u sm eravan ja k a o d a sve više guši p riro d n o st i sp on tan ost lju d sk o g pon ašan ja, k a o da stv araju sve više lju di v iso k o speci- jalizovanih i u spešn ih u struci, ali i o tu đen ih o d svega drugog, izveštačen ih, n esp retn ih i bez o seća jn ih u n a j­ o b ičn ijim lju d sk im odn osim a. S vift je p re dva i p o v e k a u je d n o j ep izo d i Guliverovih putovanja o p isa o Laputu, ostrv o k o je le b d i u vazduhu održavan o snagom jed n o g o grom n og m agneta, čiji stanovnici, zahvalju ju ći s v o jo j o g ro m n o j te h n ič k o j m oći, vladaju zem ljom . La- putan ci su čisto in telektu aln a, c ereb ra ln a b ića k o ja su potpu n o a p so rb ov a n a stu d ijo m m a tem a tik e i a stro n o ­ m ije, ali zato nisu u stan ju da v od e k on verzaciju o n a jo b ičn ijim lju d sk im stvarim a. K a d idu u društvo m o ra ih p ratiti sluga k o ji ih čeg rta n jem jed n o g m ehu ra ispu n jen og suvim g rašk om o p o m in je k a d treb a da go­ vore ili ćute. Je r , L apu tan ac je d o te m ere sp rem an da se sv ak o g tren u tka izgubi u s p ek u la cija m a da m u p reti stalna o p asn o st d a zab oravi o so b u k o ja je p r ed njim . Ova S viftova fan ta stičn a vizija u n ašem vrem en u p o č i­ n je sve više d a g ovori o stvarnosti. I n ije ču do što je sve više lju di u k o jim a se bu di im pu ls da pobegn u n ek u d iz te stvarn osti sličn o ženi L ap u tan skog pred- s ed n ika vlade k o ja je p o b eg la o d svog m uža na zem lju, jed n o m sta ro m sluzi k o ji se redovn o o p ija o i tu kao je. B ek sta v a iz L apu te m ože biti raznih i n eka, k a o što se vidi, v o d e s am o u drugi o b lik d eg rad acije.

26 MIHAILO MARKOVIĆ

R ešen je je u prevazilaženju protivrečnosti, a ne u p rostom bekstvu od jedn og njenog pola. I najap- straktn ije m išljen je d o b ija svoj lju dski sm isao kad je veza s čulnim, predm etn im svetom ostala neprekinuta i kad je njegov k ra jn ji cilj — čulna, predm etn a realiza­ cija. Sličan Laputancu je savrem eni naučnik ili poli­ tičar sam o onda k ad je nesposoban da sagleda praktičn e p o sled ice sv oje m isli ili je ravnodušan prem a njim a; onda kad iz kristalne palate njegovog rezonovanja ne vodi nikakav stvarni put u svet običn ih lju dskih potre­ ba, nada i patnji. Sličan Laputancu je svaki savrem eni čo v ek kad, okružen sim bolim a svake vrste — o d reči do m anira društvenog op h ođ en ja — izgubi čulo za ono što ti sim boli izražavaju i označavaju. Sve je postalo fu n kcion aln o pa i društveni sim boli: k ad se jednom naučilo k ak v e uloge oni igraju, njim a se ta uloga može pridati iako oni više ne izražavaju nikakve stvarne um ne i em otivne sadržaje. T ako su nastali ljudi k oji drže govore i pišu knjige a ništa ne kažu, k o ji vode lju bav a ne vole, k o ji pišu pesm e i kom pon uju muziku a ništa ne oseća ju. K ao da je sve p ostalo stvar veštine

i zanata. K ao da hladni vetrovi biju tam o gde bism o, po p rirodi stvari, oček iv a li autentičnu m isao i sveže toplo osećan je. Ali o d ba citi izveštačen ost ne znači od­ baciti veštinu. O dbaciti apstraktn i racionalizam ne znači o d ba citi razum. O dbaciti stereotip e i klišea ne z n a č i

o d ba citi svaku sim boliku sa svim njenim najtananijim m ed ijacijam a, a sa svim bogatstvom njenih struktura. »V raćanje prirodi« ne m ože biti ideal čov eka a ko se p od tim podrazum eva oživljavanje n eke »čiste« grube čulnosti, n eke zam išljene pagan ske neposrednosti. Ustvari, ča k ni k o d životinja nem a uvek čiste čulnosti i n eposredn osti: uslovni r eflek si su već elem entarna fo r­ m a p osredovan ja, d a lek i prethodn ik apstraktnog m iš­ ljenja. U stvari, u o n o j m eri u k o jo j je pojedin ac dru­ štveno biće, d a kle u o n o j m eri u k o jo j je on čovek, u njegovim čulim a je posredn o data cela istorija razvija­ nja lju dskih m oći i kon centrisanih lju dskih iskustava u dodiru s prirodofn.*) Uho razvijenog, kultivisanog

da-1) »Tek pomoću predmetno razvijenog bogatstva ljudskog bića delimično se tek izgrađuju, a delimično tek proizvode: bogatstvo subjektivne lju dske čulnosti,

muzi-n ašmuzi-n jeg čo v ek a muzi-nalazi uzbudljivu skrivemuzi-n u lep otu u Violinskom koncertu Š en berg a ili u Liturgijskoj sim fo­ niji H onegera. J o š p re n e k o lik o d ecen ija ta m uzika bi sv ojim dison an cam a, s v ojo m prividn om h a otičn ošću iri­ tirala i n ajv eće slad o k u sce. Danas u n jo j su u stanju da uživaju i d eča ci k o ji su tek p o č eli da stiču m uzičku kulturu. Te m u zike ne bi bilo da Š en berg nije o tk rio nov m eto d kom p on ov a n ja , novu m uzičku fo rm u — d v a n a esto to n sku lestvicu. S druge strane, p o la godine p red sm rt Š en b erg je s o g orčen jem p isao »o onim ne- m uzičarim a k o ji u n jeg o v oj m uzici traže sam o dvanaest nota, ne sh v ataju ći ni n a jm a n je njen m u zički sadržaj, njenu ekspresivn ost.«

P osredovan a n ep o sred n ost, p rod u h ov ljen a p riro d ­ nost, p revazilažen je ču ln osti an a litičk o m m išlju ali i staln o v raćan je čuln osti, razvijen oj, o b o g a ć e n o j novim fo rm a m a ; — to je jed in o razrešen jc d ilem e p r ed k o ­ jom se n ašao sav rem en i čov ek.

S am o znanje ne m ože stvoriti lju bav, sa o seća n je, lju d sku solidarn ost. Ali on o d o p rin osi stvaran ju o b je k ­ tivnih uslova u k o jim a ova o se ća n ja jed in o m ogu živeti. S em toga on o o slo b a đ a ova o se ća n ja ata v ističkih nasla­ ga straha, zavisti, o se ća n ja greha, bogati ih i o p lem e ­ n ju je sad rž ajim a celok u p n e kultu re, i na taj način im d a je univerzalni lju d sk i o b lik .

Ju g oslo v en sk a filo z o fija p o sled n jih godina sve više p ažn je p o sv eću je a n tr o p o lo š k o j p rob lem a tici. O vakav n jen s m er u slovljen je op štim o tp o ro m n eh u m an oj p r a k s i i n eh u m an oj id e olog iji sta ljin ističk o g p erioda. Na ovakvu njenu o rijen taciju nesu m njivo u tiče i op šti n apor z ajed n ice da prev aziđ e jed n o stra n i kolektiv izam k o ji se d o sa d red ov n o isp oljav a o k a o preru šen i vid sv em o ći b ir o k r a tije , i da p o step en o , u sve v e ćo j m eri, č o v ek a p o jed in c a učini s u b je k to m istorije.

kalno uho, oko za lepotu oblika, ukratko čula sposobna za ljudske užitke, čula koja se potvrđuju kao ljudske suštinske snage. Jer ne samo pet čula nego i takozvana duhovna čula, praktična čula, (volja, ljubav itd.) jednom reči lju d ska čula, ljudskost čula, postaje tek pomoću posto­ janja n jegovog predmeta, pomoću očovečene prirode. S tv aran je pet čula je posao celokupne dosadašnje svetske istorije.« Marks, Engels: R ani radovi, Zagreb 1953, str. 233.

U p rv obitn oj fazi na našim filo z ofsk im sku povim a i u časopisim a dom inirale su disku sije o najopštijim a n trop ološkim p roblem im a inspirisane izvornim Mark- sovim tekstovim a. Mnogi radovi o otuđenju, suštini čov eka, p rak si itd. bili su uglavnom kom en tari i inter­ p reta cije M arksovih misli. U p o sled n je vrem e jugoslo- ven ska filo z o fsk a m isao p o sta je sve sam ostalnija i au- tentičnija, i u sve v ećo j m eri se o k r e će ključnim p ro b ­ lem im a čo v ek a naše epohe. Za ovu novu orijen taciju naročito su k arakterističn a dva sim poziju m a k o ja je Ju g oslov en sko udruženje za filo z ofiju organizovalo u toku 1963. godine: sku p u O patiji O osnovnim proble­ mima filozofske antropologije, održan 18—20. aprila, i m eđunarodn i sim poziju m Čovek danas, održan u Du­ brovn iku 19—24. juna.

U centru pažn je filo z ofa o ku pljen ih na ovim sku ­ povim a bila su tri pitan ja izdvojena iz kom p leksn e p ro b lem a tik e koju je d o sadašn je uvodno izlaganje sam o delim čn o naznačilo. To su p itan ja: Sloboda u savre- menom svetu, čovek i tehnika i Mir, koegzistencija i socijalizam.

Ova p itan ja nisu slučajno izabrana.

Ako se postavi pitan je šta je k ra jn ji cilj svih na­ pora savrem enog čo v ek a — a pitanje kra jn jeg cilja m ora postaviti jed n a filo z o fija k a o što je m arksistička, k o ja insistira na aktivizm u i na racionalnoj kritici svega p o sto jećeg — onda će odgovor sv ak a ko biti da je to sloboda u n ajširem sm islu reči: s lob od a od svih o b lik a ugn jetavanja i otuđenosti, slob od a za svestrano, stv aralačko realizovan je lju dskih čulnih i m isaonih p o ­ treba. K a k o razum eti p o ja m slob od e, k a k o stoji sa stvarnom lju d skom slob od o m u jedn om veku u kom e je toliko n asilja skrivan o iza d ekla racija i rituala fo r ­ m alne d em o k ra tije — nesum njivo je jedan od najkru p­ nijih p ro b lem a našeg vrem ena.

Nužni (m ada ne i dovoljn i) preduslov p rocesa oslo­ bađan ja je ovladavanje prirodn om i društvenom stihi­ jo m putem tehnike. Sam o, tehnika je u današn jem v isok o industrijalizovanom društvu jasn o otkrila svoju dvostruku prirodu. H ipertrofiran a na račun drugih vrednosti, ona je ispoljila i tendenciju da ozbiljn o osi­ rom aši i d eform iše čulno i duhovno biće čoveka. Satnim

tim ona je p o sta la kon trov erzn a. H u m an istička m isao se su darila s p r o b lem o m : k a k o prevazići protiv rečn o sti tehn ike, k a k o p r isv o jiti m o ć k o ju on a pruža, ali ne žrtvovati p rito m p riro d n o st i n ep o sred n ost autentičn e lju d sk e egzisten cije.

Oba ova o p šta a n tr o p o lo š k a p ita n ja: o sm islu lju d­ s k e s lo b o d e i o m estu teh n ik e u sav rem en o m svetu p ovezan a su s celim k o m p lek s o m k on k r e tn ijih p o litič­ k ih i h u m an ističkih p rob lem a . Sa svestran im o s lo b o đ e ­ n jem i sa hum anim ov lad av an jem teh n ik o m m ože se račun ati s am o u vezi s p r ak tičn om rea liz a cijom s o c ija ­ lizm a. S ocija liz am se, s druge strane, m ože realizovati sa m o u uslovim a m ira i koeg z isten cije. P rem a tom e, i te o rijs k i i p r a k tič k i je zn ačajn o ispitati kakvu svetlost na p r o b lem a tik u m ira, k oeg z isten cije i socija liz m a b a ca m a rk s ističk i o rijen tisa n a a n tr o p o lo š k a m isao.

Ova kn jiga je nastala na osn ovu sa o p šten ja i d isku ­ s ija na sku p ov im a u O patiji i D ubrovniku. M eđutim on a ne sadrži sve m a terija le s ovih sku p ov a već sam o izbor radova je d n e gru pe jugo slov en sk ih filo z o fa .1) V e­ ćin a au tora je sv o ja s a o p š ten ja znatno p roširila i razvila.

I a k o se ovi radovi m eđ u sobn o znatno razlikuju i sad ržin ski i m eto d o lo šk i, svi oni im aju i n ek e k a r a k ­ te ristik e k o je su im z ajed n ičk e i k o je d ozvoljavaju da se govori o je d n o j s p ec ifič n o j m a rk s istič k o j filo z o fs k o j o rijen ta c iji k o ja je u v eliko o b o jen a p o seb n im društve­ nim uslovim a ju g o slo v en sk e stvarnosti.

B itn o je za ovu filo z o fiju :

— da p olazi o d celov ite izvorne M arksove m isli a li je o tv oren a za sve zn ačajn e i p rogresivn e d o p rin ose s av rem en e filo z o fije ;

— da p ov ezu je a p stra k tn e te o rijs k e analize i isto- r ijsk o -filo z o fsk a p reisp itiv a n ja sa živim o se ća n jem za k o n k r e tn a isku stva sav rem en og društven og života;

— da je dru štven o angažovana i p r a k tič k i usm ere- na, ali ne i a p olog etska , ne i p o tčin jen a zahtevim a

po-J) Teze svih saopštenja i izvodi iz diskusije koja je vođena na skupu u Opatiji objavljeni su u časopisu F ilo­ z o fija br. 3, 1963, str. 4— 118. Referati stranih filozofa koji su bili podneti na skupu u Dubrovniku biće sukcesivno objavljivani u časopisu F ilo z o fija u toku 1964. godine.

30 MIHAILO MARKOVIĆ

lilik e ili m a k ojeg drugog ograničenog vida društvene p rak se;

— da seb i p rid aje ulogu anticipatora, duhovnog p o kreta ča društva, slobodn og i nezavisnog kritičara sve­ ga p o stojećeg u im e hum anističkih ideala k o je je M arks izrazio i k o ji su u današn jem socijalizm u jo š vrlo ne­ potpun o realizovani.

N ijedan čitalac se neće složiti sa svim što je u o v oj knjizi rečeno. Ali to i nije bila njena svrha. Ona će opravdati seb e a k o uspe da u jedn om izrazito prag­ m atičkom vrem enu p o d stak n e na razm išljanje o osnov­ nim ciljevim a i vrednostim a, o d u bljem sm islu ogrom ­ nih napora k o je ulazu današn je gen eracije, a k o na taj način doprin ese prevazilazenju nekih neracionalnih i nehum anih pojava u životu savrem enog čoveka.

ČOVJEK I SLOBODA

I

U h is to riji filo zo fije ja v lja la su se različita m i­ š lje n ja o tom e tk o je čov jek . P ok u šaji da se nađe odgovor na ovo p ita n je n a jčešće su polazili od na izgled nesum n jiv e »činjenice« da je čo v jek je d n a vrsta životin je, a zatim su se tražila on a posebna sv ojstv a k o ja ovu posebnu životin jsku vrstu od­ lik u ju .

T ako je n astalo m noštvo različitih te o rija čo­ v jek a k o je sve o sta ju u okivrim a iste opće kon­ ce p cije. Na prvi pogled p rih vatljive, sve te te o rije nailaze na neprem ostive teškoće. Prepustim o li se slobodn oj igri tih te o rija , m ožem o se u n jim a to­ liko zaplesti da na k r a ju k rajev a ne znamo gd je sm o. P retpostavim o da je čo v jek r a z u m n a životin ja (a n im a l r a t io n a le ) , kako se to u d o sad ašn jo j filo ­ zo fiji n a jčešće sm atralo. T o izgleda p rih v a tljiv o : čo v jek p o sjed u je sp osobn ost ap straktn og m išlje n ja , a n ijed n a druga ž iv o tin jsk a v rsta tu sposobnost ne p o sjed u je

M eđutim , čim e se o b ja šn ja v a ta čovjekova čudna sp o so b n o st: da sam o on može m isliti? Ne o b ja šn ja v a li se ona tim e što sam o čo v jek p o sje­ d u je sp osobn ost govora? N ije li čo v jek a n im a l ra ­ tio n a le zato što je on p rije svega a n im a l lin g u a le? M ogla bi se, dakle, postaviti teza da je čo v jek

p rije i iznad svega životinja obdarena s p o s o b n o ­ šću govora.

Ali moglo bi se d alje p itati zašto je čovjek obdaren govorom. N ije li čovjek obdaren govorom zato što živi u društvenoj zajednici? Da ne živi u društvenoj zajednici, ne bi imao s kim razgovarati. Mogla bi nam se, dakle, učiniti »najbolja« teza da je čovjek d ru štv en a životinja.

Moglo bi se ići jo š d alje, pa pitati zašto je čovjek društvena životinja, zašto živi u društvu. Zar se ne bi m oglo tvrditi da je čovjek društvena životinja zato što je životinja k o ja radi i proiz­ vodi? Čovjek kao životinja k o ja ne prik uplja samo gotove proizvode prirode, nego i sam a proizvodi što jo j je potrebno, ne bi mogao opstati kao usam­ ljen pojedinac. Rad je moguć samo u društvu. Čo­ vjek je , dakle, ra d n a životinja.

Ali zašto samo čovjek radi i proizvodi, zašto je sam o on radna životin ja? Ne čini li se najplau- zibiln ije da jedin o čovjek radi i proizvodi zato što sam o on im a razum ? Takvim odgovorom vratili bism o se našoj početnoj te o riji, po k o jo j je čovjek a n im a l r a tio n a le.

P ok u šaji da pronađem o ono jedno svojstvo k o je čovjeka čini čovjekom mogu nas zaplesti u n ep rijatan začaran krug.

Ali to n ije jed in a n eprilika u takvim pokuša­ jim a. Pored onih samo čovjeku svojstvenih svoj­ stava k o ja smo spom enuli (razum , govor, društve­ n ost, ra d ), im a i m noštvo drugih. Sam o čovjek razvija razne form e duhovnog stvaralaštva (književ­ nost, slikarstvo, kiparstvo, m uzika), samo čovjek kuha hranu i n jeg u je um ijeće koje nazivamo kuhar- stvom. Sam o je čovjek sposoban da bude zloban, ograničen, pokvaren, licemeran, ironičan. Sam o čovjeku svojstvenih svojstava ima mnogo, i teško je reći kbje je od n jih »najvažnije«.

Mogao bi netko p o m islili: n ije ni potrebno da se odredi n ajv ažnije među tim svojstvim a, treba

n a b ro ja ti s v a takva sv ojstv a, sva sv ojstv a k o ja po­ sje d u je sam o čo v jek i po k o jim a se on razlik u je od svake životin je.

Ali i takav poku šaj nailazi na teškoće. Sam o čov jeku sv ojstv en ih sv ojstav a im a m nogo. S druge stran e, čo v jek n ije haos sv ojih sv ojstav a, nego ne­ što cjelo v ito i stru k tu riran o.

Možda ne b i ni treb alo p ita ti k o ja sv ojstv a po­ sje d u je sam o čo v jek . Možda bi treb alo p ita ti: k o ja je ona opća stru k tu ra čovjekovog bivstvov anja što dolazi do izražaja u svim čovjekovim aktim a i či- nim a, u svim njegovim sv ojstv im a i d jelatn o stim a?

R elativno n a jb o lji odgovor na ovo p ita n je dao je K arl M a rk s: č o v je k j e b iv s tv u ju ć e k o j e b iv s tv u je n a n a čin (u o b lik u ) p r a k s e . K r a ć e : č o v je k je b ić e p r a k s e . M arksu su, doduše, pripisivali i d ru k čije odgovore na p ita n je tk o je čov jek . Neki su mu pripisivali sh vaćan je da je čo v jek živ otin ja k o ja pravi oruđa ( a to o lm a k in g a n im a l), a neki ovome srodno sh vaćan je da je čo v jek b iće č ija je sva d je­ latn o st određena ekonom skom sferom n jegova biv­ stvovan ja. Ali ovakve i sličn e in te rp re ta cije sam o pokazu ju u k o jo j je m je ri M arks bivao n eshvaćan.1)

ČOVJEK I SLOBODA 3 5

II

Ako kažem o da je čo v jek b iće prakse, prirodno se nam eće p ita n je šta je prak sa. U koliko ne može­ m o odgovoriti n a ovo p ita n je , čitavo određenje čo­ v jek a kao prakse o sta je u zraku. M eđutim , o tom e na k o ji bi n ačin treb alo odgovoriti na ovo p ita n je po­ sto je različita m išlje n ja .

Po jed n om m išlje n ju prak sa je p o jam k o ji se ne može odrediti. To je p o jam pom oću k o jeg se svi drugi p ojm ov i određu ju , a sam se neposredno

U 0 tome sam više pisao u radu »Marxovo shvaćanje čovjeka«, H um anizam i socijalizam , Zbornik radova. Prva knjiga. Naprijed, Zagreb 1963, str. 31—49.

shvaća ili se neform alno ob jašn jav a pomoću pri­ m jera ili pom oću nedefiniranih ali shvatljivih riječi običnog govora.

Po drugom m išljen ju pojam prakse može se ob jasn iti tako da se n ab ro je razne vrste ili oblici praktične djelatn osti (ekonom ska proizvodnja, po­ litička d jelatn ost, um jetn ičko stvaralaštvo, naučno- istraživački rad, filozofiran je itd .) i da se ujedno odredi njih ov m eđusobni odnos.

Međutim, ako pretpostavim o da je praksa nešto složeno i strukturirano, moguće je i treće rje še n je : da se pokuša odrediti struktura prakse, da se po­ ku šaju otk riti one bitn e odlike ili bitni momenti k o ji čine praksu praksom .

Oni k o ji m isle da se u m arksističk oj filozofiji praksa može odrediti sam o na jedan od prva dva načina očigledno ne prave razliku između pojm a k o ji je u je d n o j filozofiji n a jz n a ča jn iji i pojm a k oji je u n jo j n ajjed n o stav n iji. Kad bi praksa bila kod M arksa n ajo p ćen itiji i n ajjed n ostav n iji pojam — kao kod Hegela čisto bivstvovanje — ona se ne bi m ogla o b jašn jav ati d ru kčije nego na jedan od prva dva načina. Ali »praksa« n ije n ajjed n ostav n iji pojam . K ao pojam o bivstvovanju najsloženijeg bivstvujućeg (č o v je k a ) p o ja m p r a k s e je n a js lo ž e n iji. Zato ta j pojam m o ž e m o a n a liz ira ti i o d r e đ iv a ti uka­ zujući na njegove elem ente ili momente. To, narav­ no, ne znači da ćem o ga bilo kada proanalizirati i odrediti »do kraja« i »zauvijek«.

Praksa je , p rije svega, jed an određeni modus b iv s tv o v a n ja , modus bivstvovanja k o ji je svojstven jednom određenom bivstvujućem (čo v jek u ), a nadi­ lazi sve druge m oduse bivstvovanja i principijelno se razliku je od n jih . Ovakvo početno određivanje p risiljav a nas da pokušam o navesti k o je su to od­ like iii karakteristike prakse kao svojevrsnog načina bivstvovanja. To p itan je n ije jednostavno, ali n ije teško spom enuti b ar neke odlike po kojim a se prak­ sa razliku je od svakog drugog oblika bivstvovanja.

Na p rim je r, p rak sa je s lo b o d n o bivstvovanje, p rak­ sa je s t v a r a la č k o bivstvov anje, p rak sa je h is t o r ij s k o bivstvovanje, p rak sa je bivstvov anje kroz b u d u ć ­ n o st. Sva ova od ređ en ja treb alo bi bliže o b ja sn iti. Ali prilično je sig u rn o : sloboda je je d a n od bitn ih m om enata prakse. N e m a p r a k s e b e z s lo b o d e , ni s lo ­ b o d n o g b iv s tv o v a n ja k o j e n e b i b ilo p r a k s a . P itan je o slobodi sastavni je dio p ita n ja o prak si, pa, prem a tom e, i sastavni dio p ita n ja o čovjeku .

ČOVJEK I SLOBODA 3 7

I I I

K ao b iće prak se čo v jek je b ić e s lo b o d e . N e m a s lo b o d e b e z č o v j e k a ni lju d s k o s t i b e z s lo b o d e . To ne znači da su svi lju d i u v ijek i svagdje bili slo­ bodni. N aprotiv, u suvrem enom društvu je d n a je od n a jp ro šire n ijih p o jav a da lju d i b ježe od slo­ bode.2) S v o ju slobodu i s n jo m povezanu odgovor­ n ost lju d i o s je ć a ju kao težak teret, k o jeg a žele da se rije še , da ga p rebace na nekog drugog.

B ije g od slobode je d a n je od osnovnih m om e­ n ata k o ji su om ogućili šire n je fašizm a i nacizm a kao p ok reta u k o jim a su p o jed in ci oslobođeni tereta slobode i sva je odgovornost p re n ije ta na vođu (D ucea i F u h re ra ). Oni k o ji su se tak o oslobodili slobode bili su v o ljn i da se bez pogovora pokora­ vaju vođi. U šutkali su svaki lju d sk i glas u sebi. B ili su sprem ni na n a jg o ra zlodjela, ali i na fizičke te­ gobe i žrtve. Bez ra z m išlja n ja su u b ija li i p lja čk a li, sm rzavali se u sn iježn im ravnicam a i gušili se u p u stin jsk o m p ijesk u .

B rem e slobode teško je i lju d im a u »dem okrat­ skim « (k a p ita listič k im ) zem ljam a. B ije g od slobode i ovd je je m asovna p ojava, sam o su form e d ru kčije. Jed an je od o b lik a b ije g a od slobode na p rim je r, o d rican je od nap ora m išlje n ja , n ek ritičk o , pasivno

2) O tome je E. From napisao čitavu knjigu: E scap e fr o m F reed o m , New York 1941.

prihvaćanje m išlje n ja k o ja se sugeriraju putem no­ vina, rad ija, televizije, reklam e ili na neki drugi način.

B ije g od slobode ja v lja se i u socijalizm u. I tu susrećem o ljude k o jim a je teško brem e slobode, pa n asto je da ga izbjegnu ili da ga se otresu. Takvi su, na p rim jer, oni k o ji sami sebe svode ili pokušavaju da svedu na slijep e izvršioce direktiva viših državnih ili političkih forum a, i spremni su da se u tom poslu angažiraju do krajn osti, čak i do fizičkog iscrp lje n ja . Zašto? Sam o zato da ne bi m orali da nose nevidljivo, a ipak tako teško i ne­ p rijatn o brem e slobode.

B ije g od slobode je raširena pojava u suvreme­ nom svijetu. Ali to ne znači da čovjek n ije biće slobode. Ukoliko bježi od slobode, čovjek n ije čovjek. B ije g o d s lo b o d e je o b lik č o v je k o v a sam o - o tu đ e n ja .

Mladi M arks p iše : »Životna opasnost za svako biće sasto ji se u tom e da izgubi samo sebe. Neslo­ boda je stoga prava sm rtna opasnost za čovjeka.«8) Ovo je dobro rečeno, sam o bi trebalo ići jo š d a lje : n e s lo b o d a n ije sm rtn a o p a s n o s t, n e s lo b o d a je sm rt č o v je k a . P ostaju ći neslobodan, čovjek pre­ sta je da bude čovjek.

38 GAJO PETROVIĆ

IV

P itan je šta je sloboda ne svodi se na p itan je o raznim vrstam a ili oblicim a slobode. Svakodnevno doista govorimo o n ajrazličitijim vrstam a, oblicim a i aspektim a slobode. Govorimo o slobodi m etafi­ zičkoj, etičk o j, p sih ološkoj, ekonom skoj, političkoj, n acion alnoj, v jersk o j. Govorimo o slobodi duha, volje, m isli, sav jesti, kretan ja, djelovanja, o slobodi štam pe, ra d ija i televizije, zbora, dogovora i udru-s) K. Marx, F. Engels: W erke, Bd. 1, Berlin 1957, S. 60.

živanja. Govorim o o slobodi od ek sp lo atacije, u g nje­ tav an ja, gladi, ra ta i strah a. Govorim o o slobodi od tra d icija , kon ven cija, poroka, strasti, slabosti, predrasuda. O slobodi u m jetn o sti, nauka, odgoja, nastave. O slobodnom pon ašan ju , slobodnoj lju bavi, slobodnom vrem enu, itd.

Ali n a b ra ja n je raznih vrsta slobode ne rješav a p ita n je šta je sloboda. Štaviše, p rije nego što r ije ­ šim o p ita n je šta je sloboda ne m ožem o reći k o je su od spom enutih v rsta slobode doista slobode, a k o je sam o pseudoslobode. P ita n je o s lo b o d i p r ije s v eg a je p it a n je o b it i s lo b o d e .

P ita n je o b iti slobode n ije čisto te o rijsk o , n iti odgovor na to p ita n je m ože b iti n eki čisto fak tičk i, čin jen ičn i sud. P itati o b iti slobode ne znači p itati šta je sve sloboda dosad b ila ili šta ona fak tičn o je ste , a pogotovu ne k o ja sve zn ačen ja im a ili može im ati r ije č »sloboda«. P ita ti o b iti slobode tak ođ er ne znači p itati šta bi sloboda po n ečijem su b jek tiv ­ nom p roh tjev u ili ž elji treb alo da bude. P itati o b iti slobode znači p itati o onom po čem u je sloboda k on stitu tiv n i m om enat čo v jek a, o onom što sloboda kao lju d sk a sloboda m ože i treb a da bude, što ona uistinu je s t.

P ita n je o b it i s lo b o d e , kao i p ita n je o b iti čo­ v jek a, n ije s a m o p ita n je . T o j e u je d n o s u d je lo v a n je u p r o iz v o đ e n ju s lo b o d e . T o je d jelo v an je k o jim se sloboda oslobađa.

ČOVJEK 1 SLOBODA 3 9

V

U čem u je b it slobode? Š ta je sloboda u sv o jo j b iti? Ne može se govoriti o tom e šta sloboda je s t, ako se ne govori o tom e šta ona n ije . A odgovarajući na p itan je šta sloboda n ije i je s t, n a jp r ije ćem o doći do c ilja ako pođem o od k o n cep cija ili te o rija k o je su u toku h is to rije filo zo fije već bile razvijene.