Klasični nemački idealizam
Imanuel Kant (1724-1804)
Kant se rodio i čitav život proveo u Kenigzbergu. To je današnji Kalinjingrad i nalazi se na krajnjem zapadu Rusije. Radio je kao univerzitetski profesor.
KRITCIZAM
Kantova filozofija naziva se kriticizam. Kriticizam predstavlja nastavak i radikalizaciju prosvetiteljske i novovekovne filozofije.
Prosvetiteljstvo je htelo sve da izvede pred sud uma. Međutim, ono što u prosvetiteljstvu nije bilo izvedeno pred sud, bio je sam um. Kant je želeo da sam um izvede pred sud, ali ne pred sud nečega drugog, već pred sud samog uma. Kriticizam je takvo filozofsko učenje u kojem um sudi (o) samom sebi, o svojim vlastitim mogućnostima i granicama.
Kant je svoje kritičko učenje izložio u tri dela: Kritika čistog uma, Kritika praktičkog
uma, Kritika moći suđenja. U njima je Kant postavio i neka osnovna filozofska pitanja.
Kantova filozofija se uobičajeno shvata kao odgovor na tri takva pitanja: Šta mogu da znam? (Kritika čistog uma)
Šta treba da radim? (Kritika praktičkog uma) Čemu mogu da se nadam? (Kritika moći suđenja)
Ova tri pitanja, prema Kantu, mogu da se sažmu u jedno jedino pitanje: Šta je čovek?
ŠTA MOGU DA ZNAM? KRITIKA ČISTOG UMA
U svojoj mladosti, Kant je bio veliki pobornik Lajbnicove metafizike. Međutim, sam Kant priznaje kako ga je Hjum „trgnuo iz dogmatskog dremeža“
Hjum tvrdi da postoje dva predmeta ljudskog saznanja. Koja? Ukratko obrazloži Hjumovo učenje o kategoriji kauzaliteta! Kakve je Hjum izveo zaključke s obzirom na mogućnost nauke?
Kant je, u Kritici čistog uma, pokušao da ispita mogućnosti i granice ljudskog saznanja. On je te granice i mogućnosti ispitivao i u vezi sa metafizikom i u vezi sa naukom.
Metafizika
Šta je metafizika?
Da li su sudovi metafizike apriorni ili aposteriorni? Da li su sudovi metafizike analitički ili sintetički?
Metafizika je filozofska disciplina koja se bavi onim što je s one strane prirode, kosmosa, jednom reči, onim što je preko ili s one strane čulnog opažanja, pa prema tome i
celokupnog iskustva. Metafizički sudovi, prema tome, moraju biti apriorni. Po tome što proširuju naše znanje, oni moraju biti sintetički.
Kant je u kritici čistog uma postavio pitanje da li su mogući metafizički sudovi. Kako bismo odgovorili na to pitanje moramo da razmotrimo u čemu se sastoji Kantova filozofska revolucija. Ta revolucija obično se naziva kopernikanskim obrtom.
Kopernikanski obrt I
Šta je kopernikanski obrt u fizici?
Obično se smatra da objekti postoje sami po sebi, potpuno nezavisno od toga da li ih subjekti saznaju ili ne. Tabla postoji, verujemo, čak i kada je niko ne opaža, ili ne misli na nju. Osim toga, tradicionalno se pretpostavljalo da je subjekt koji saznaje pasivan, da subjekt pasivno prima utiske od objekta, i da ih eventualno kombinuje. Na posletku, smatralo se da se istina sastoji u slaganju naših tvrđenja sa činjenicama. Naša tvrđenja su istinita ako odgovaraju činjenicama. Recimo, tvrđenje „tabla je zelena“ je istinito samo ako je tabla zelena. Pri tome, dok saznajemo, naš sud može da varira – ja mogu tvrditi i "da je tabla plava" ili žuta itd. – dok predmet koji se saznaje ostaje konstantan, tj. ne menja se. Tabla je zelena, bez obzira na to kako mi sudimo o njenoj boji. Prema tome, predmeti ne samo da postoje sami po sebi, već i predstavljaju ono prema čemu naše znanje treba da se upravlja. Naše saznajne moći bi trebalo, nekako, da kruže oko objekta (sudovi variraju) sve dotle dok ga ne saznaju, odnosno dok se naše suđenje ne poklopi sa činjenicama o objektu.
Vidi udžbenik, Transcendentno – transcendentalno , slike pored teksta.
Kant je, nasuprot tome, smatrao da objekti treba da se upravljaju prema našoj moći saznanja. Naše moći saznanja su ono što je, prema Kantu centralno. Objekti se vrte oko nas. Dalje, subjekt ne prima samo pasivno utiske, već i sam aktivno doprinosi saznanju. Dok stvari aficiraju (deluju na) naša čula, i čine da pasivno primamo utiske, osete, dotle sam subjekt sređuje, organizuje, aktivno oblikuje te utiske. Prema tome, objekt nam preko čulnosti daje samo materijal, građu za saznanje. Subjekt sam od sebe, i sam iz sebe daje formu, ili formira, obrazuje, oblikuje, uređuje taj materijal.
II
Kant smatra da mi imamo moć receptiviteta i moć sponatineta. Preko moći receptiviteta mi primamo utiske, osete. Preko moći receptiviteta stvarnost deluje na naš um, na naš duh. Preko moći spontaniteta, mi sami od sebe, i sami iz sebe, formiramo te utiske, pri čemu se forme kojima formiramo utiske nalaze u nama pre i nezavisno od iskustva.
Transcendentalno
Forme koje se nalaze u subjektu, a koje se ne nalaze u objektima koje subjekt saznaje, kao što smo rekli, prethodne svakom iskustvu.
Prostor i vreme kao forme čulnosti
Kada apstrahujemo od (zanemarimo) sve što opažamo, još uvek opažamo prostor i vreme. Prema tome, prostor i vreme se ne nalaze u stvarima, niti se stvari nalaze u prostoru i vremenu, već samo u subjektu, i prethode svakom iskustvu. Prostor i vreme nemaju objektivnu realnost. Prostor i vreme se nalaze samo u subjektu, i oni predstavljaju forme opažanja ili načine na koje subjekt opaža. Sve što opažamo, opažamo kao da je u prostoru i vremenu. Zato su prostor i vreme forme opažanja svakog fizičkog objekta. Prostor i vreme su neempirijski (čisti) apriorni opažaji. Oni predstavljaju čiste apriorne forme čulnosti.
Sa druge strane, tek na osnovu prostora i vremena moguće je bilo kakvo iskustvo – ne mogu opaziti fizički objekt, a da ga ne opazim u prostoru i vremenu. Kant ih upravo zato naziva transcendentalnim. Transcendentalno je ono što je subjektivno, apriorno i što je nužan uslov mogućnosti iskustva.
Kada na osete koje primam preko čulnosti primenim forme prostora i vremena, ja stvaram opažaje. Ti opažaji još uvek nisu predmeti, već samo oseti raspoređeni u prostoru i vremenu, i prema tome još uvek ne sačinjavaju potpuno iskustvo. Kant zato kaže, „opažaji bez pojmova su slepi, a pojmovi bez opažaja su prazni“.
Kategorije kao forme razuma
Mi čulima opažamo da sunce sija. Čulima opažamo da je kamen vruć. Mi, takođe, na osnovu čulnog opažanja i pamćenja znamo da je kamen bio vruć i ranije kada je sunce
3 transcendentalno
transcendentno (noumenalno)
granica mogućeg iskustva
sijalo, šta više, da je kamen uvek bio vruć kada je sunce sijalo. Međutim, mi ne možemo da opazimo da je sijanje sunca uzrok toplote kamena. Mi, drugim rečima, ne možemo, samo na osnovu čulnog opažanja da tvrdimo da „sunce zagreva kamen“ (Za detaljnije objašnjenje ove nemogućnosti vidi predavanje o Hjumu).
Mora postojati nešto treće, nešto što ne možemo otkriti u samim stvarima, nešto što ne možemo čulima opaziti, što omogućuje sud „sunce zagreva kamen“. To je, prema Kantu kategorija kauzaliteta. Kategorija kauzaliteta ne nalazi se u stvarima, objektima koje saznajemo, već se, poput prostora i vremena, nalazi u saznajnom subjektu. Saznajni subjekt sam od sebe, sam iz sebe, dva opažaja dovodi u kauzalnu vezu. Međutim, dok prostor i vreme predstavljaju forme u kojima opažamo, kategorije (četiri vrste: kvantiteta, kvaliteta, relacije (tu spada i kauzalitet) i modaliteta) predstavljaju forme u kojima razumevamo, odnosno mislimo objekte. Zato Kant naziva kategorije čistim , apriornim pojmovima razuma.
Kategorije razuma su, kao i forme čulnosti transcendentalne. To znači da su a) subjektivne, tj. da su u subjektu, odnosno da nisu objektivne, tj. da nisu u stvarima, b) da ne zavise od iskustva, tj. da su apriorne, i c) da predstavljaju uslov mogućnosti iskustva – iskustvo kauzaliteta ne bismo mogli da imamo (bez formi prostora i vremena i) bez pojmova stvari i kauzaliteta.
Transcendentno
Kategorije važe samo u granicama mogućeg iskustva. To znači da se forme prostora i vremena mogu primeniti samo na osete i utiske, koji time postaju opažaji, odnosno da se pojmovi razuma mogu primeniti samo na opažaje, koji se, na taj način, sintetišu u iskustvo. Celokupno naše saznanje, prema tome, zavisi od onoga što nam je putem moći receptiviteta dato, tj. od utisaka, oseta. Mi ne možemo suditi o onome što nam nije dato putem moći receptiviteta. „Opažaji bez pojmova su slepi, a pojmovi bez opažaja su prazni“, ponovimo. Pojmovi se mogu, dakle, smisleno, primeniti jedino na opažaje. Nasuprot pojmu transcendentalnog, tako, stoji transcendnetno. Transcendntno označava stvarnost samu po sebi, potpuno nezavisno od načina na koji je mi saznajemo. Mi saznajemo samo pojavu stvarnosti, a ta pojava zavisi načina na koji nam se stvarnost pojavljuje, tj. od formi čulnosti i pojmova razuma. Međutim, stvar po sebi ne možemo da saznamo, pa čak ni to da li postoji ili ne. Zato Kant pravi razliku između onoga što je pojavno, fenomenalno, unutar granica mogućeg iskustva, i onoga što je noumenalno, izvan granica mogućeg iskustva. Stvanost sama po sebi, ili kako to Kant kaže – stvar
po sebi, ono noumenalno, leži izvan granica iskustva.
Međutim, naš duh teži da sazna stvar po sebi. U tom nastojanju on primenjuje kategorije preko granica mogućeg iskustva. Na taj način on proizvodi tri klase ideje – o duši svetu i bogu. Međutim, pošto kategorije, tj. pojmovi razuma mogu smisleno da se primene samo na opažaje, on zapada u antinomije nerešive probleme. Antinomije su kontradiktorne teze koje se mogu podjednako dobro argumentovati, tj. koje su podjednako uverljive. Obe, međutim, ne mogu biti istinite.
