DESANKA MAKSIMOVI]
Desanka Maksimovi} (1898–1993) se ubraja u red najplodnijih srpskih pesnika – wen stvarala~ki vek trajao je preko sedamdeset godina (prve pesme objavila je 1920. godine u ~asopisu Misao, posledwu zbirku Zovina svirala 1992. godine) i za to vreme je objavila ~etrdesetak kwiga poezije, proze i putopisa. Sve vreme svoga stvarala~kog veka ona je bila prevashodno pesnik qubavne, rodoqubive, intimisti~ke i deskriptivne poezije i poezije za decu. Najvi{e domete ostvarila je u qubavnoj, rodoqubivoj i socijalnoj poeziji: ona se pamti po qubavnoj poeziji tihih emocija i kamernog tona, po rodoqubivim pesmama (Krvava bajka = Desanka Maksimovi}) i po toploj kwizi socijalnih pesama Tra`im pomilovawe.
Wena lirika je tematski bogata i raznovrsna.
Tema qubavi, kao iskrena ispovest, oboga}uje se nizom motiva: ushi}ewe, radost, zanos; nada, nagove{taj, `eqa, ~ekawe; slutwa, strepwa, patwa, tajna; strahovawe, tihi bol. U ovoj poeziji je mirna, ne`na i iskrena („Svoje sre}e i bolove lakome/u slova sam okovala udesna/i redom ih pokazujem svakome“ – Pri~a o pesniku). Ova poezija je u celini ispovedna: ispovest vere, ispovest sumwe, ispovest qubavi, ispovest ustreptalosti. Woj je, prema sopstvenom priznawu, najbli`a bila poezija ose}awa.
Teme prirode su vrlo ~este, ali to nije ~ista deskriptivna pesma; u woj se prepli}u qubav i priroda. Ostvaruje se velikim brojem motiva {to svedo~i da se ovde radi o {irokom tematskom kompleksu: zavi~aj, poqa, wive, {ume, livade; potok, breg, pejza`; qudi, `ivotiwe, ptice; pokreti, pesma i zvuk, boje i mirisi; nebo, doba dana; strepwa, sumwa, strah, smrt. Ova poezija peva o sro|enosti ~oveka i prirode, o pesnikovoj sna`noj qubavi prema prirodi: „Ja sam, priznajem, rob prirode (...) Rob sam {umova, `ubora, sun~evih ra|awa“. Motiv smrti, prisutan u poeziji o prirodi, ne zna~i da je smrt do`ivqena kao pretwa; to nije ni izraz straha ili drame; smrt je ono {to je sasvim prirodno i izvesno u prirodi, svetu i ~ovekovom `ivotu.
Tema rodoqubqa jedna je od dominantnih tema – to je qubav prema zavi~aju i zavi~ajnoj prirodi, prema zemqi i narodu. Ova poezija peva o ~oveku mu~eniku i patniku, ali i ~oveku ustaniku i braniocu; u woj ima svedo~ewa o svetlim delima ustanaka i ustanika, ali i svedo~ewa o mraku i tami, stradawu i bolu. Ove pesme, me|utim, iako izraz sna`nog rodoqubqa, imaju univerzalni smisao: u wima nema imena ni qudi, ni lokaliteta, ni mu~iteqa i mu~enika.
Socijalne teme su neminovne kod pesnika koji se ne zatvara u svoj intimni svet, kod pesnika koji je otvoren za sve {to je izvan wega – i dobro i zlo, i lepota i rugoba; pesnikiwino pevawe obele`ava eti~ka anga`ovanost na strani onih koji pate – bunt protiv nepravde, problemi egzistencije, `ivot i smrt.
@ivot i smrt su osnovne teme poezije Desanke Maksimovi}, koje pro`imaju sva navedena tematska podru~ja wene poezije. Ona `ivot do`ivqava kao slo`en fenomen koji ima svoj prirodni po~etak, trajawe i kraj – sve se ra|a, `ivi i umire; postoji radost i sre}a ra|awa, lepota i tegoba `ivqewa, seta i bol umirawa. Umirawe u ovoj poeziji nije do`ivqeno dramati~no i tragi~no, nego razumno i mirno jer „zemqa jesmo/ostalo su sve prividi“, ka`e pesnikiwa. Suprotnosti sveta i `ivota ogledaju se i u ovoj poeziji: `ivot – smrt; radost – seta, bol; ushi}ewe i zanos – rezignacija; ipak, sve to natkriquju beskona~na vedrina i optimizam.
Poezija Desanke Maksimovi} je izrazito subjektivna, intimna, ali nije introvertna: otvorena je prema prirodi, drugim qudima, svetu – i sve to obojeno je li~nim vi|ewem i toplinom dobrote i ~ovekoqubqa; prisno{}u, mekotom i bole}ivo{}u. To je poezija ne`nog senzibiliteta, iskrena, neposrednog kazivawa i „sve te pesme Desanke Maksimovi} istovrsne su, istim glasom ispevane“ (Ivan V. Lali}), glasom koji je specifi~an i prepoznatqiv. ^itawe wenih pesama stalno isti~e lako}u pevawa, lako}u misli, lako}u oblikovawa („Ne ~udi se, pesma sama ni~e, /i protivu moje ra|a se voqe, /ona sama od sebe biva“ – Pesma); stih je blag i melodi~an, metrika stiha po{tuje prirodu jezika. Jezik ove poezije je rasko{an, slikovit, emocionalan i ritmi~an; jednostavan je i skladan po zna~ewu i melodi~nosti; slikovitost je spontana, netra`ena, prirodna; muzikalnost je prepoznatqivo obele`je ove poezije, a pesnikiwa je dobila epitet „najmuzikalniji srpski savremeni pesnik“ (Borislav Mihajilovi} Mihiz) – intonacija je raznovrsna: od uspavanke preko molbe i opomene, do tu`balice.
Pesnici obi~no vrlo retko unose svoje „ja“ u pesmu, pa ~ak kada se ono pojavi, ka`e se da je to „lirsko ja“, dakle ono bi}e koje se ~uje iz pesme, koje pre`ivqava neda}e, u`iva miline `ivota, meditira ili polemi{e. Uobi~ajeno je da se iza takvoga „ja“ ne sagledava stvarna pesnikova li~nost. Kod Desanke Maksimovi} je slu~aj sasvim jasan: ona ne be`i od sopstvene li~nosti, ne krije se iza fiktivnog lirskog subjekta – ona je jasna ne samo iz oblika prvoga lica, nego iz tona kojim kazuje („Samo sam ja pre`ivela /smrt voqenih bi}a“ – ^ovek): nema neutralnog oblika, iz glagolskog oblika „pre`ivela“ jasno se odre|uje rod onoga koji peva, i koji, i pored tolikih gubitaka voqenih bi}a, nije klonuo nego „i opet mi se ho}e /sunca i sveta“.
Poezija: Pesme (1924), Vrt detiwstva (1927), Zeleni vitez (1930), Gozba na livadi (1932), Nove pesme (1936), Pesnik i zavi~aj (1946), Miris zemqe (1955), Zarobqenik snova (1959), Govori tiho (1962), Tra`im pomilovawe (1964), Ptice na ~esmi – pesme za decu (1969), Nemam vi{e vremena (1973), Letopis Perunovih potomaka (1976), Pesme iz Norve{ke (1976), Ni~ija zemqa (1979), Slovo o qubavi (1983), Sajam re~i (1987), Mihoqsko leto – soneti (1987), Pamti}u sve (1988), Ozon zavi~aja (1990), Zovina svirala (1992).
Poeme: Oslobo|ewe Cvete Andri} (1945), Otaxbina u prvomajskoj povorci (1949), Otaxbino, tu sam (1951).
Pripovetke: Ludilo srca (1931), Kako oni `ive (1935), Stra{na igra (1954), Pisma iz {ume – bajke (1969).
Romani: Otvoren prozor (1954), Buntovan razred (1960), Pradevoj~ica – roman za decu (1970).
Putopisi: Praznici putovawa (1972), Snimci iz [vajcarske (1978).
TRA@IM POMILOVAWE
Kwiga pesama Tra`im pomilovawe pojavila se 1964. godine. Povodom ove kwige pesnikiwa je izjavila: „U woj sam izrazila vekovnu te`wu na{eg naroda da ne povredi pravdu, zatim wegov otpor prema nasiqu, prezirawe oholosti, sklonost prema milosr|u, sposobnost da se privoli ,carstvu nebeskom’. Ako igde li~im na ~oveka svoga naroda, onda je to sigurno u ovoj kwizi“. Kwiga je odmah ocewena u kwi`evnoj javnosti, ali i kasnije u kwi`evnoj istoriji, „kao velika poezija qubavi, razumevawa i milosti kakvu ve} davno nije ispisala na{a poezija“ (B. M. Mihiz), kao pesni~ki vrhunac i sinteza ukupnog pevawa Desanke Maksimovi}, kao najboqe pesni~ko delo posleratne srpske kwi`evnosti. Weno tematsko bogatstvo, u ~ijem sredi{tu je qudska sudbina ispuwena nesre}om i patwom, ~ine je svevremenom, uvek aktuelnom – kako u trenutku istorije o kome peva, tako i u trenutku ~itawa, koji se beskona~no ponavqa. Aktuelna je po tome {to peva o qudskim slabostima svojstvenim qudima svih vremena i podnebqa; aktuelna je pevawem o dobru, milosti i pra{tawu; nesre}a i patwa, nepravda i zlo, neda}e i nemawa – dodiruju qude svih vremena i svih rasa.
Prototekst i metatekst
^itawe Du{anovog zakonika pobudilo je u pesnikiwi saose}awe prema onima koji pate i koje ka`wavaju nevine ili vine, pa je osetila potrebu da povede lirsku diskusiju sa ovim prvim zakonskim aktom u istoriji srpske dr`avnosti. U istoriji kwi`evnosti ima dosta primera da pisci pi{u podstaknuti nekim tekstom koji je nastao ranije. Narodna balada Hasanaginicia inspirisala je nastanak istoimenih drama Alekse [anti}a, Milana Ogrizovi}a i Qubomira Simovi}a. U nauci o kwi`evnosti tekst koji slu`i kao osnova za stvarawe novoga teksta naziva se PROTOTEKSTili
PREDTEKST. Tekst koji je nastao pod uticajem drugoga teksta naziva se ME -TATEKST. Narodna pesma Hasanaginica je prototekst za nastanak metateksta – drame Hasanaginica Qubomira Simovi}a. Narodna pesma Banovi} Strahiwa poslu`ila je kao prototekst Milanu Ogrizovi}u i Borislavu Mihajilovi}u Mihizu da napi{u istoimene drame. Narodna pesma @enidba Maksima Crnojevi}a poslu`ila je kao prototekst Lazi Kosti}u za dramu Maksim Crnojevi}. Kao predtekst mo`e da poslu`i i tekst nekwi`evnog karaktera: Du{anov zakonik – prototekst; Tra`im pomilovawe – metatekst.
Struktura
Zbirka Tra`im pomilovawe sadr`i pedeset devet pesama. Najve}i broj pesama (36) ima paradigmu sa predlogom ZA: Za sebra, Za lovi{ta, Za one koji carske drumove oru. Paradigmu sa predlogom O ima mawi broj pesama (21): O kamenovawu, O jeresi, O dr`avnoj imovini. Izvan ove paradigme su samo dve pesme: Proglas i Idu carskim drumom.
Uvodna pesma Proglas i zavr{na pesma O pra{tawu ~ine okvir zbirke. U obe pesme je glas cara Du{ana koji, kao zakonotvorac, daje uvodnu i zavr{nu re~ u svome zakonu. Pesma Proglas je progla{ewe zakonika:
Ja, car Srba, Grka i Arbanasa, zemqama koje od oceva nasledih i ma~em osvojih,
——————————————— dajem zakonik
i neka nema drugih zakonika osim mojih.
To je proglas samodr{ca, koji odslikava vreme, dru{tvenu klimu, odnose u dru{tvu, nejednakost carevih podanika pred wegovim zakonikom. On od sebara izdvaja vlastelu i prvosve{tenike kojima }e se bla`e suditi „a ne bla`e nego {to u zakonu stoji“. Svi ostali, po~ev od sebra, pa preko ~edoubica i prequbnika, do bogumila i jeretika „bi}e surovo ka`weni po zakonima mojim, /ali ne surovije/nego {to u zakonu stoji“. Re~ „surov“ koristi se samo kada je re~ o gre{nicima i prestupnicima izvan vlasteotskog i sve{teni~kog kruga. Pesma O pra{tawu interpretira carevu ogradu od mogu}nosti pra{tawa: kazna je propisana i ima se sprovoditi jer
Ja nisam bog.
Samo je on mo}an toliko da pra{ta.
Car obrazla`e odsustvo pra{tawa iz zakona: klevetnici }e jedva do~ekati neko wegovo pra{tawe pa da ga proglase za slabi}a – zanesewaka ili pesnika. On se ne upravqa prema srcu jer „ja sam car zarobqen zakonima /koje propisujem sam“. I opet }e jo{ jednom ponoviti posledwim stihom: „i mada vladam po milosti boga, /nisam bog da pra{tam“.
Pesme sa paradigmom O popisuju krivice i kazne: to su pesni~ke interpretacije pojedinih mesta iz Du{anovog zakonika.
U trideset {est pesama u ~ijem naslovu je predlog ZA izlo`ene su pesnikiwine „lirske diskusije s Du{anovim zakonikom“: u wima pesnikiwa tra`i milost i pra{tawe za one koji pate ili gre{e – to je molba za:
sebra svrgnute zemqu kuda vojska pro|e ismeva~e kalu|era va`ne vojni~ka grobqa pijanice neshva}ene bogove sedam gladnih godina uskogrude
naivne svadbe bez ven~awa nedosledne
nerotkiwe pogubqena qubavna pisma verolomne
pepequgu zveri oklevetane prequbnice
koji carske drumove oru zanete, Pojedina~na pesma ove paradigme ne sadr`i tra`ewe milosti i pomilovawa samo za ono {to je naslovom re~eno: u strukturi pesme je lepeza molbi, pa}enika, gre{nika. Tako, na primer, u pesmi Za pesnikiwu, zemqu starinsku ima mno{tvo razli~itih motiva: pesnikiwe, zemqe, nebesa, livade, lirika, bajka, srok, zdravica, slovo qubve, svadbena pesma, zbirke soneta, kos, slavuj – to je molba „za svakoga/koji je pao nemilosti“.
Idu carskim drumom, je pored Proglasa, jedina pesma koja odstupa od paradigme ostalih pesama: niti je eksplikacija zakonske odredbe, niti je molba za pomilovawe. To je jeziva panorama ka`wenih, naturalisti~ki ogoqena i opora: carskim drumom prolaze qudi odse~enih jezika, bezuhi, o`e`eni, prebijeni, rasporenih nozdrva, bez ruku – to su oni koji su osetili strahotu surovih kazni.
Ja, car Srba, Grka i Arbanasa
Carska voqa, stroga kazna i milost (nikakvo pra{tawe), predo~eni su u pesmama sa paradigmom O. To su pesni~ka vi|ewa carske voqe koja izra`ava pravdu i nepravdu, vi{e nepravdu nego pravdu, ali i po neku milost jer to je caru dopu{teno. U tim primerima ima dobrote, ali ponajvi{e ima nepravde, jo{ vi{e nemilosrdne surovosti prema onima koji se ogre{e o carsku voqu izra`enu zakonskim normama.
O carskom selu je slika silnog feudalizma koji caru daje svu mo} i sva prava, kojima se poni{tava pravo i dostojanstvo obi~nog ~oveka – sebra. Kuda pro|u car i carica ili kowi carevi, tim putem mogu da pro|u sebar ili vlastelin „samo po{to se jo{ jednom /javi prole}ni grom s neba“. I jo{ jedna zabrana: „Na kojoj reci kowi carski /ugase `e|, /neka na woj jo{ godinu dana /niko `e| ne gasi“. I najgore:
U kom selu preno}e car i carica, carski stanovi i kowi,
neka se jazom opkopa to selo i ku}a,
neka ih sebarska ne skrnavi stopa, neka tu preno}i ~ovek mali tek kad ponovo odu na jug `drali i na med ponovo zamiri{u svanu}a.
O poklisaru „koji hita caru /iz zemqe tu|e, /ili od cara svome gospodaru /da je neprikosnoven /~im u oblasti /carstva mi u|e, /pa bio Vizantinac, Latin ili Sloven“. Wemu se mora put ~istiti od trna i kamena; da mu se pokloni vera, pa`wa i ~ast; „da se preda w ne da /razbojniku ni guji“; da se bezbedno otprati do drugog sela i da se usput „zaklawa/kao plamen na oluji“. O pticama nebeskim nala`e igumanima manastira i wihovim kalu|erima da brinu o pticama nebeskim i „da zimi hrane /pometene vrane“; tu je i briga o senicama {to drhte ispred paperte; o golubovima i gugutkama.
Ova metafora o pticama nebeskim otvara se posledwom strofom: pesma je na strani svih onih koji se u nevremenu (ne samo klimatskom, nego i socijalnom) na|u bez za{tite:
Ako za trpezom kome od igumana i mitropolita
ne bude gladnih putnika iz daqina, ako se oglu{i o besku}ni{tvo ptica, da se li{i sve{teni~kog ~ina i pogna da se kao vrana od wive do wive tu|e skita.
O odbeglom robu uzima u za{titu odbeglog roba, bilo koga porekla, koji be`i „iz mo}ne Vizantije, /ili bilo koga kraja“ da mo`e do}i i potra`iti uto~i{te na carskom dvoru: svi su du`ni da blago prime roba od carske gospode pa do gospo|e carice „da, dokle hajka za wim/napoqu hara,/rob mirno prospava no}i/na dvoru cara“.
Dobro~iwewe ne prevladava u zakoniku. Kakav bi to bio carski zakonik koji ne bi predvideo u`asno svirepe kazne za one koji zgre{e. Nekoliko primera ilustruju i ovu stranu `ivota u sredwovekovnoj Srbiji cara Du{ana. O oborenoj crkvi je slika muka onoga „ko na vojsci obori crkvu“: ako jedna muka ne postigne ciq, postoji rezervna, uvek spremna, i tako skoro u beskona~nost:
da se hrtovi napuste za wim da se obesi o prvom hrastu.
Ako li se grana slomi ili u`e odre{i, da se gre{nom vojniku „u srce ga|a zrnom pu{~anim“; ako li ga an|eli svojom {akom zaklone, da mu se obe ruke odseku i ostavi „u gujinu mleku“; spase li se i toga, „da mu se u ogaw naredi bosu“ – ako ogaw ki{a omete, zna~i da je nekada dobro veliko u~inio: tada se mo`e pustiti da slobodno ide.
Zakon nala`e da se prequbnica na trgu kamenuje (O kamenovawu) – wu mogu da kamenuju bezgre{ne sebarke ili `ene vlastelinke; ako li se ove ne usude da to u~ine, da se pozovu monahiwe; ne u~ine li one to, „da se pozove i carica sama,/do trga da je doprati cela svita“; ako li ni carica ne htedne kamenovati prequbnicu, da se pusti gre{nica da be`i i da niko ne tr~i da je vrati. Ovo prepu{tawe bo`jem ili qudskom sudu kao da ubla`uje o{tricu zakona: ali to je samo privid – do bo`jega suda (ili za{tite) moraju se te{ke muke pre`iveti, a to je ve} dovoqna kazna.
Za svakog ~oveka tra`im pomilovawe
Pesme sa paradigmom ZA zauzimaju najve}i prostor u kwizi Tra`im pomilovawe. U ovim pesmama je lik pesnikiwe sna`no prisutan: ~uje se iz svakoga stiha, stoji iza svakoga zahteva, wegovo ~ovekoqubqe, plemenitost i dobrota obasjavaju ove pesme. Wen dijalog sa Du{anovim zakonikom motivisan je ~ovekoqubqem i dobrotom, a oni su tako {iroki da se za{titni~ki nadnose i nad one koji su zaista gre{ni jer ~ine zlo drugima i samima sebi – ona se zala`e i za prequbnice, la`ove, ohole, verolomne, uskogrude, pijanice i mnoge druge ve}e ili mawe gre{nike. Wen dijalog sa zakonikom istovremeno je anga`ovan, polemi~an i mole}iv; on insistira na tra`ewu, dakle imperativu, ne ne molbi. Imperativ je zasnovan na uverewu da
plemenitosti i dobroti niko ne mo`e zatvoriti vrata; zasnovan je na du`nosti da se pra{ta, na veri u veli~inu pra{tawa („Verujem u radost pra{tawa“ – Verujem). Etika pra{tawa zra~i iz svih ovih pesama, ali se naslu}uje i iz onih u kojima se interpretira carska voqa (paradigma O) jer je zakonik samo predtekst i po{to re~i carske voqe pro|u kroz pesnikiwin duh, zapahne ih milosr|e, dobrota, plemenitost – otuda i ona milost u „carskim pesmama“.
ZA SEBRA. Sebar je na najni`oj dru{tvenoj lestvici feudalnog dru{tva: i prema ugledu, i prema znawu, i prema imawu. On „ni~e i umire kao trava/u zaborav iz zaborava“ – on je dakle anoniman u dru{tvu gde vlastela vlada, odlu~uje i presu|uje, a car sebra ka`wava ve{awem a vlastelina posipawem pepelom za isti greh. Wegovo imawe je trideset ku}ica krompira, usukano stabaoce kukuruza, ku}a od pru}a i blata. Wegovo bogatstvo je vernost `ivotu, vernost susedima – sebrima, desetine sinova – a ti sinovi su bogatstvo vlastelinovo i bogatstvo carevo: oni za wih rade, za wihove posede i osvajawa se bore. Ovo je jednostavna pesma o jednostavnom ~oveku sebru koji je prepu{ten bogu, vlastelinu i caru. Pesnikiwa je ganuta wegovim polo`ajem i sudbinom.
ZA VOJNI^KA GROBQA. Pesnikiwa (lirski subjekt) direktno se obra}a
caru („Care Du{ane,/tra`im pomilovawe“) zala`u}i se za vojni~ka grobqa posejana svuda po svetu kamo su carske vojske hodile. Ovo nije molba za pra{tawe (pomilovawe), nego molba za pa`wu prema onima koji su dali svoj `ivot za carstvo, za grobqa na kojima su sahraweni. Ta su grobqa usamqena, zapu{tena i zaboravqena, grobqa bez suza i bez hlada, na koja sle}u samo gavranovi. Ova molba za grobqa je svevremena i univerzalna jer nisu zaboravqena samo grobqa carevih vojnika, nego i vojnika koji su kroz vekove stradali i bili sahrawivani kraj druma, na proplancima, pod bregovima. Opomena je ovo na dug prema pro{losti i prema onima koji su zaslu`ni za ono {to jesmo.
ZA NESHVA]ENE. Lirski subjekt tra`i pomilovawe (= razumevawe) za
one koji `ive usamqeni i neshva}eni jer nisu u stawu da re{e i najsitnije probleme koji se pred wima ispre~e („koji ne umeju da premoste/ni kapilarskih razdaqina/do majke i sina“). To su qudi zatvoreni u sebe – du{e su im tamni~ari, srca su im pu{karnice, sumwaju u sebe i sebe uhode kao tu|ina. Oni su bez prijateqa – stranci su rukama, suncu, ~ak i sobnoj tami. Za ove qude izgubqene u qudskom svetu, pesnikiwa ima razumevawa, jer za svoj usud nisu sami krivci – krivac je sticaj individualnih (psiholo{kih) i dru{tvenih okolnosti.
ZA NEROTKIWE. U ovoj pesmi nije upotrebqena re~enica „Tra`im pomilovawe“ nego re~enica „Blagorazumevawe tra`im“ jer ovde nema krivice nego samo zle sudbine. Blagorazumevawe se tra`i ne toliko od cara, car i wegov zakonik samo su povod i podsticaj, koliko od qudi koji nemaju razumevawa za nerotkiwe. To nerazumevawe je u braku, porodici i sredini. Zbog wega su patwe, i tako prisutne ali tihe i neispoqene, jo{ vi{e pove}ane grubim nerazumevawem i neizre~enom ali prikrivenom osudom. „Transparenti snova i ma{te“ su ~e`wiva nadawa i o~ekivawa, pravqewe gnezda su igre `eqa i tuge u mnogim ~asovima osame. Nerotkiwe su kao onaj
Koji izlazi iz reda svakodnevna,
naviknuta, koji op~iwen luta nekud van druma drevna.
Ovi stihovi imaju dvojako zna~ewe. Jedno zna~ewe imaju u kontekstu lirske pri~e o nerotkiwama, {to je i tema prve strofe i pesme u celini. One izlaze iz reda i izuzetak su od prirode, naravno, ne svojom voqom nego voqom ba{ te prirode. Prirodni je zakon da `ena donese na svet svoje ~edo i to je red svakodnevni, vekovni, iskonski. „Drum drevni“ je qudski put, put qudskoga roda, koji je sama priroda odredila, ali ga mnogima i uskratila, pa i nerotkiwama.
Drugo zna~ewe ovi stihovi dobijaju u kontekstu druge strofe, u kojoj pesnikiwa tra`i pomilovawe „za one koje su od mladosti rane/privolele se carstvu poezije“. I drugi deo prve strofe, koji smo shvatili kao lirsko kazivawe o nerotkiwama, mo`e se shvatiti kao kazivawe o pesnikiwama „u ~ijem krvotoku samo pesme {ume“. ^im ovo prihvatimo, onda i slede}i stihovi o naru~jima punim samo oblaka, o vodenom cve}u koje lepotu ra|a, o onome ko izlazi iz reda i „koji op~iwen luta/nekud van druma drevna“ govore o pesniku jer ukazuju na osobine pesnika, koje ga odvajaju od svakodnevnog i naviknutog.
Druga strofa je posve}ena pesnikiwama: Tra`im pomilovawe, dragi care,
za one koje su od mladosti rane privolele se carstvu poezije, koje trepere vazdan kao breze, i mese~inom se zanose kao barka.
Sve wih oli~avaju Jefimija, sveta Tereza, Sapfa, Jovanka od Arka i sama pesnikiwa: „Za sve zanete i nedovr{ene,/i za mene“. Navedene pesnikiwe „zanete i nedovr{ene“ nisu dale „bogu bo`ije ni caru carevo“, ali su dale ono {to traje u vremenu – poeziju. Pesme su wihova mnogobrojna deca i wima su odu`ile dug svome narodu.
ZA PESNIKIWU, ZEMQU STARINSKUje jo{ jedna pesma o pesni{tvu i
pesnicima. Me|utim, Desanka Maksimovi} nikada ne ostaje na naslovnom motivu: svoju pesmu oboga}uje mno{tvom detaqa, novih motiva. Ovakvo razvijawe pesme toliko ide u {irinu da se sti~e utisak, a on nije labilan i nesiguran, kako pesma obuhvata ceo univerzum. Pogledajmo koje sve motive sadr`i ove pesma:
pesnikiwa zemqa nebesa kos
lirika livade vasiona slavuj
bajka {ume plavetnilo
poezija reka odjek
srok vodopadi nebo
slobodan stih u{}e uspavanka zdravica slovo qubve qubavna poezija svadbena pesma zbirka soneta pesnik
Prime}ujemo da je najvi{e motiva vezanih za pesnika, poeziju i pesmu. Ovi motivi se kre}u od najobuhvatnijih pojmova (poezija) do najjednostav -nijih (srok). Me|utim, broj motiva vezanih za poeziju i pesnika jo{ vi{e se pove}ava ako se uzmu u obzir spojevi i konteksti ostalih motivskih re~i:
bogatstvo sroka – planinskih odjeka slobodan stih – mladih potoka uspavanku – peva reka
zdravice – napijaju vodopadi madrigali – vodenog cveta svadbena pesma – belog grawa zbirka soneta – julskog neba
Molba za pomilovawe „za wega, za svakoga/koji je pao nemilosti – /pomilovawe!“, upu}ena je u ime svih pesnika i wihove poezije, u ime zemqe starinske, u ime svega {to na zemqi `ivi, svetli, bukti i – peva.
PITAWA, ZADACI, VE@BE
U pesmama iz kwige Tra`im pomilovawe Desanka Maksimovi} pokre}e vi{e tema i unosi ve}i broj motiva od onih koji su sadr`ani u naslovu pesme. Pesma Za vojni~ka grobqa odstupa od toga pravila.
1.Od svih pesama koje su unete u ^itanku samo ova pesma sadr`i direktno obra}awe caru („Care Du{ane“). Za{to pesnikiwa to ~ini? Ima li to veze sa temom pesme i wenom osnovnom porukom?
2.Za{to su vojni~ka grobqa usamqena: zato {to su izdvojena od ostalih grobaqa, zato {to ih niko ne obilazi, zato {to su ra{trkana, zato {to su zaboravqena?
3.Ova su grobqa „bez suza i bez hlada“. Kako razumete ovaj iskaz? 4.Spomenici na vojni~kim grobqima su „jednoliki kao {iweli“.
Za{to? Za{to nisu jednoliki spomenici na ostalim (nevojni~kim) grobqima?
5.Pesnikiwa se zala`e „za wihovu podzemnu i nadzemnu ti{inu“. Kako razumete ovaj stih? Kakvo je zna~ewe re~i TI[INA?
Univerzalne poruke
Pevawe u kwizi Tra`im pomilovawe ima osobine lirskog i epskog prosedea. Lirsko je u bogatstvu emocija koje su ~iste, bogate, tople, ne`ne, qudski meke; plemenitost, razumevawe, ~ovekoqubqe i sveop{te pra{tawe ~ine splet dominantnih emocija i raspolo`ewa. Etika pra{tawa je osnovni princip ove visokomoralne pesni~ke kwige, koja pokazuje i iskazuje razumevawe ne samo za nevine i patnike nego i za krive i kazne zaslu`ne. Kako pokazuje ono nekoliko pesama spomenutih u ovom pregledu pevawa u kwizi Tra`im pomilovawe, qubav i razumevawe nisu upu}eni samo ~oveku, niti je ~ovek iskqu~ivi predmet ovih lirskih diskusija. Ovde je pokazana qubav prema prirodi uop{te, prema predmetima i pojavama, biqkama i `ivotiwama, suna~anom danu i mese~ini, zemqi i rekama, oblacima i daqinama. Tu je qubav i pa`wa prema pesnicima i poeziji, prema svemu {to se stvara qudskom rukom i umom.
Pevawe Desanke Maksimovi}, ~ak i u najlirskijim pesmama, ~isto intimnim, ima narativni ton, intonaciju i ritam. U ovoj kwizi je epski
element izrazitiji. To je uslovqeno tematskim opredeqewem, prirodom emocija i ~isto epskim supstancama kao {to su vreme, doga|aj, li~nosti i sudbine. Narativni ton, navedene epske supstance i tematska i emocionalna povezanost pesama navode neke tuma~e ove kwige da Tra`im pomilovawe nazovu poemom.
Du{anov zakonik je bio podsticajna lektira za nastanak ove kwige. U wenoj sadr`ini su odredbe zakonika i pesnikiwina diskusija sa wima. Ona je sva usredsre|ena ka dobru, milosr|u, razumevawu i pra{tawu. Motivi preuzeti iz zakonskog spisa bili su pretesni da se iska`e cela du{a pesnikiwina, wen odnos prema svetu i `ivotu. Zato }e u ove pesme u}i mnogi motivi vrlo daleki od zakonika i wegovih normi, u}i }e motivi koji imaju op{tu, univerzalnu vrednost. Polazi{te je sudbina ~oveka pro{lih vremena, ali je predmet pevawa ~ovek uop{te – svih vremena i podnebqa. Mnoga savremena egzistencijalna pitawa na{la su mesto u ovoj poeziji. Da je pesnikiwa pevala ne samo o sebru Du{anovog doba nego i o sebru uop{te; o vojnicima ne samo feudalnog doba nego o vojnicima svih vremena (i da vi{e ne nabrajamo) pokazuju mnoga mesta u ovim pesmama:
Trideset ku}ica wegovog krompira. (Za sebra) U srce ga|a zrnom pu{~anim.
(O oborenoj crkvi) Za sve zanete i nedovr{ene,
i za mene.
(Za nerotkiwe) U koji se kao u ni{an
zabija metak.
(Za lovi{ta) Gde spomenici jednoliki kao {iweli.
(Za vojni~ka grobqa)
[IWELI, METAK, ZRNO PU[^ANO, KROMPIR nikako nisu lapsusi, nego re~i koje davni svet sjediwuju sa dana{wim, izjedna~avaju davne i skora{we sudbine, stara i nova grobqa, davne i savremene seqake. Da je to tako, potvr|uje stalno prisutno JAlirskog subjekta, odnosno sveprisustvo pesnikiwine li~nosti: ona se vidi ili bar naslu}uje, u svakoj pesmi, wen glas se jasno razaznaje i kad ga ne izrekne direktno kao u pesmi Za nerotkiwe „Za sve zanete i nedovr{ene, /i za mene“ – gde nije u pitawu samo upotrebqeni zameni~ki oblik nego i `ivotni udes o kome peva. Da zakqu~imo: poruke ove kwige su svevremene, op{tequdske, univerzalne. I to ~ini ovu kwigu vrhunskim delom Desanke Maksimovi}.
Pesni~ko kazivawe u ovoj kwizi vrlo je sugestivno, blisko i prijem~ivo. Tome ne doprinose samo ~iste i plemenite emocije (posebna vrednost ovih pesama) nego i jezik, re~enica, celovita forma pesme. Jezik je, kao uostalom u svakoj kwizi pesama ove pesnikiwe, bogat, lak, lepr{av, izvoran, jednostavan. Jezik ove kwige krasi patina davnih vremena i bogati registar tonova: rasko{no re~it, svetao, natopqen dobrotom, molitven, smeran, prekoran. Re~enica je razbokorena, razgranata na desetinu stihova, na celu strofu; stih je slobodan, nesputan silabi~kim normama i rimama – on se razliva kao reka, skupqa kao poto~ak, tok mu se smewuje od survavawa do mirovawa. Pesmu oblikuje tema, dopunski motivi, ose}awa i raspolo`ewa – strofe su neujedna~ene, pesme su vrlo ~esto astrofi~ne. Ali jedno je uvek i
svuda prisutno – melodija i ritam dovedeni su do savr{enstva. Sasvim prirodno: iz svega prethodnog proisteklo je i ovo savr{enstvo pevawa u kwizi Desanke Maksimovi} Tra`im pomilovawe.