GAETANO KOCAMARA – 22:

Nije mogao da poveruje.

Gaetano Kocamara nije mogao da poveruje svojim očima. Scena je bila neverovatna.

Ko su bili svi ti ljudi? Ko ih je pozvao? Kako su ušli?

Nemoguće.

U ogromnom salonu grofice Sinibaldi vladao je totalni haos. Više od dvesta ljudi.

Ako ta stvorenja uopšte možemo da nazovemo ljudima.

Onaj kreten od Skaramele je pozvao celu severnu tribinu Nolinog stadiona. Sa sve rođacima.

Bacili su se kao kurjaci na posluženje i sve živo počistili. Pevali su. Igrali. Slavili Nolu. Povremeno bi u moru tih seljobera prepoznao i po neko ljudsko biće. Bili su to pravi gosti koje je lavina fanatika nosila sa sobom.

Zabezeknuta stara elegantna gospođa. Potpuno sluđene rimske dame.

Gaetano se osećao užasno. Poželeo je da se nikada nije ni rodio. Da nestane sa zemljine kugle. Da se zavuče u mišiju rupu. Ali ništa nije vredelo.

Morao se nekako da ih se reši. Da spase kuću. Slike!

Ti divljaci naslanjali su se na slike Gatuza, Mondrijana. De Kirika.

Povraćalo mu se.

W & N

se gospom sa Faita6 da ću da ga ubijem.

Propao je. Moraće da se odseli. Da ponovo počne iz početka. Sa Rimom je zapečatio. Za sva vremena. Posle bruke kao šio je ova nema šta tu više da traži. Grofica bi ga ubila.

Nekakav Pithecanthropus erectus sa flašom volke u ruci igrao je tarantelu na stolu na kome je stajalo posluženje. Gackao je po tostu sa kavijarom i domaćim kiflicama sa sirom i ponavljao:

„Kazaloti nek se sruši! Kazaloti nek nam puši'"

Odmah ga je prepoznao. Da, to je on. Ko bi mogao da zaboravi to lice. Vođa najvatrenijih navijača. Zver poznata pod imenom Gica Ubica. Taj je jedanput svojom glavurdžom rascopao tintaru nekom navijači Frozinonea. Robijaš. U kući grofice.

Preneražen, Gaetano posmatrao je taj užasni prizor. Morao je nešto da preduzme. Ali nije znao šta.

Policija.

Da, treba pozvati policija. Odmah.

Krenuo je da se probija ka telefonu, tefon je bio zauzet. Neki čovek je razgovarao. Drao se:

„Halo! Halo, je l’ to Pjetro!? Ovde Paskvale. Tako je. Paskvale Kazolaro tvoj rođak. Srećna Nova godina. Tebi i celoj porodici. Koliko je sati sada kod vas u Australiji? Ovde je skoro ponoć. Tu smo na nekakvoj predivnoj proslavi...”

Besno mu je oteo slušalicu iz ruke. Upravo se spremao da okrene 113 kada je u kuhinji video Skarainelu kako bezbrižno otvara frižider u potrazi za pićem. Istog trenutka zaboravio je na telefon i poput tigra skočio na kapitena Nole. Ščepao ga je za gušu urlajući:

„Svinjo! Svinjo! Život si mi upropastio. Ubiću te!” Bilo je potrebno deset ljudi da ih razdvoji.

6

Najviša planina u oblasti Napulja. Najviši vrh Sani

Anđelo visok je 1444 m

. Sa ove planine vidi se

W & N

49.MIKELE TRODINI – 23:00

Mikele je najzad nekako uspeo da privoli celu porodicu, uključujući i majku i sestricu, da izađu na terasu. Svi su obukli debele zimske kapute i obavili vunene šalove oko vrata.

„Deda, koliko još?"

Deda je priljubio nos uz sat. „Još jedan sat. Ima još vremena.”

„Sada me svi pažljivo slušajte. U pitanju su opasne stvari. Morate da uradite onako kako vam ja kažem. Marcija, ovo se posebno odnosi na tebe”, rekao je gospodin Trodini.

Tatica je baš voleo da komanduje. To mu je u krvi.

„Šta? Kakava Marcija? Nije valjda da će...?”, ljutnuo se Mikele.

Marcija, devojčica od deset godina, sa velikim naočarima na nosu. povikala je:

„Hoću i ja, hoću i ja!”

„I tvoja sestra hoće da ispaljuje rakete. Mikele, nemoj da izvodiš besne gliste”, rekla je gospoda Trodini uobičajenim pomirljivim glasom.

50. KRISTIJANO KARUČI – 23:02

„Iznela sam tortu. Pridružite nam se. Kristijano, dovedi tvog druga. Napravila sam i čokoladne bombice”, rekla je gospoda Karuči dok je pokušavala da otvori vrata koja je Kristijano blokirao nogom.

„Mama, prestani molim te. Ne želim nikakvu tortu. A znaš i sama da mrzim bombice.”

„Kristijano, šta to smrdi? Nešto Čudno. Da ne gori nešto?”, rekla je gospoda Karuči postoje zavukla nos između vrata i ragastova.

W & N

„Šta kažete bombice? Bože dragi, obožavam bombice...” „Ti umukni’”, rekao je Kristijano Ribljoj Kosti pošlo ga je mrko pogledao.

„Mama molim te pusti nas na miru. Spremamo se da izađemo...”

„Kako god hoćeš. Jadna ja. Uvek ista priča...Ponašaš se kao neki pustinjak”

„Da mama... u redu”, rekao je Kristijano i blago odgurnuo majku. Ponovo je zaključao vrata.

„Ne možemo više da ostanemo ovde. Moja majka je sve ukapirala. Do đavola!”, obratio se Kristijan svom prijatelju pokušavajući da rastera dimčinu.

„Lezi na krevet, smiri se. Nemoj da se živciraš. Kuliraj... Jel to tvoja keva pomenula bombice?”

„Zar ne vidiš kako je ovde? Kao da smo u nekakvoj tajlandskoj pušionici. Ako keva uleti ima daje drmne šlog.” „Eto kakvi ste vi portiri! Bitišete u teskobnoj tami suterena kao neke krtice pod zemljom... Takvi ste... Ostaćete bez očiju... I ako je, izgubićete vid. Koža će vam pobeleti...” „Prestani da sereš. Osim toga ja nisam portir.”

„Ti si portirsko dete. To ti je zapisano u DNK. U genima ti si vratar.”

„Jedi govna. U svakom slučaju dobro je što si se izuo. Misliš li daje moja keva uspela da prepozna miris trave?” „Ma nema šanse...”

Kristijano se i dalje vrpoljio po sobi a onda rekao: „Dosta! Neću više ni sekund da ostanem ovde. Hajdemo negde. Smučila mi se ova soba.”

„A gde ćemo?”

„Šta ja znam... Spomenuo si gomilu žurki...”

„Ma možeš misliti kakav su kič. Ovde nam je super. Baš nas briga. A osim toga nikada nismo proslavili pederašku novu godinu, samo ti i ja. Da mi lepo legnemo na krevet, uzmemo flašu šampanjca i bombice i Bog da nas vidi.” Kristijano se dvoumio i razmišljao.

W & N

„A dinamit?”

„Ma frknućemo ga kasnije. Iza Doma omladine. Nemam snage da se sada bakćem sa saobraćajem, gužvom, ne osećam se baš najbolje.”

„U redu. Kako ti kažeš. Idem po kolače. Ti ostani ovde, ne mrdaj, lice ti je kao..."

51.GROFICA SINIBALDI DEL ORTO – 23:08

Grofica Šintila Sinibaldi del Orto je i dalje spavala.

Olešila se od džin-fica. Ležala je u svojoj sobi na lavljoj koži prostrutoj na krevetu sa baldahinom. Njena večernja Feragamova haljina bila je svučena do pola. Pradine cipele na podu. Razjapljena usta s usnama punim kolagena.

Hrkala je kao testera.

Dugačka kosa boje šargarepe, obično skupljena u punđu, neuredno je padala po leđima.

Viski. Loptica i Vodka, njena tri mala škotska terijera, lizali su joj lice i lajali iza zatvorenih vrata. S druge strane vrata nalazila se sluškinja. Filipinka, koja je smernim kucanjem pokušavala da probudi svoju gospodaricu.

„Grofice, grofice, tamo su neki čudni gosti... Ima ih puno... Grofice... Kuća..." ponavljala je sva uplakana.

Ali grofica nije čula ni nju ni bučne goste. Nisu mogle da je probude ni eksplozije raketa na rimskom nebu.