I izagnav čovjeka, plostavi pred Vrtom edenskim heruvima s

plamenijem mačem, koji se vijaše i tamo i amo, da čuva put ka drvetu života.

SADRŽAJ

280. Ovde se sažeto govori o Pradrevnoj crkvi i onima koji su otpali; tako i o njihovom potomostvu sve do Potopa kada su nestali.* (Pod

nestali autor misli na njihov nestanak kao Crkve a ne kao ljudi, jer je iz

ostataka Pradrevne crkve Gospod stvorio slededu, koju autor naziva Drevnom, prim.prev.)

281. O Pradrevnoj crkvi, koja je bila nebeska i koja se, zbog života vere u Gospoda, nazvala Eva i mati svega što živi, stih 20.

282. O njenom prvom potomstvu, u kojem su bile nebeska i duhovna dobrota; i o njenom drugom i tredem, u kojem je bila prirodna dobrota, o čemu se govori kao o kožnim haljinama u koje je Jehova Bog obukao čoveka i ženu mu, stih 21.

283. O četvrtom pokoljenju, u kojem je prirodna dobrota počela da se osipa i koje bi, da nije bilo preporođeno ili poučeno o nebeskim

stvarima, vere, bilo nestalo, što je označeno sa da ne pruži ruke svoje i

uzbere sa drveta života i okusi, i dovijeka živi, stih 22.

284. I o petom potomstvu, koje je bilo lišeno dobrote i istine i koje je bilo svedeno na stanje pre preporoda, što je označeno sa bi izgnan iz

285. O šestom i sedmom potomstvu, naime, da je bilo lišeno sveg znanja o dobroti i istini i bilo prepušteno svojim prljavim ubeđenjima; što je učinjeno stoga da ne bi obesvetilo svete stvari vere, a označeno sa biti izgnan i sa heruvimom koji je postavljen pred Edenskim vrtom, da

čuva put ka drvetu života, stih 24.

UNUTRAŠNJI SMISAO

286. Ovo kao i prethodna poglavlja, sve do stihova koji se sada

razmatraju, govori o pradrevnim ljudima i njihovom preporodu; prvo, o onima koji su živeli kao divlja stvorenja i koji su na kraju postali duhovni ljudi, pa onda o onima koji su postali nebeski ljudi i koji su obrazovali Pradrevnu crkvu; posle o onima koji su otpali i o njihovim potomcima, sve redom o prvom, drugom i tredem potomstvu i njihovim

naslednicima, sve do Potopa. U slededim stihovima, kojima se završava ovo poglavlje, imamo pregled onoga što se dogodilo od perioda kada je čovek Pradrevne crkve bio oblikovan, do Potopa; na taj način ovo je zaključak svega onoga što je bilo do sada.* (Prema autoru, dani

stvaranja sveta su periodi kroz koje je stvaran čovek, otkad je bio kao divlja životinja, pa do vremena kada je postao duhovan, dan šesti, i nebeski, dan sedmi, da bi zatim govorio o postupnom opadanju

duhovnosti te Crkve, čiji je kraj predstavljen Potopom. Istovremeno, po autoru, svaki čovek se stvara i oblikuje po tom obrascu, po kojem se formirao čovek u početku, tako da se može redi da svaka jedinka ponavlja razvoj cele vrste, što je poznati zakon u biologiji: da endogeneza ponavlja filogenezu, prim.prev.)

287. Stih 20. I čovek, homo, nadjede ženi svojoj ime Eva, zato što je

ona mati svjema živima. Pod čovekom, homo, razume se čovek

Pradrevne crkve ili nebeski čovek, a pod ženom i majkom svima živima misli se na Crkvu. Naziva se majkom, zato što je to prva Crkva, a svjema

živima zbog toga što ima veru u Gospoda, koji je sam život.

288. Ved je pokazano da se pod čovjek razume Pradrevna crkva ili

nebeski čovek; u isto vreme bilo je pokazano da je Gospod jedini Čovek, i da je svaki nebeski čovek čovek po Njemu, jer je on na Njegovu sliku. Otuda se svaki član Crkve, bez izuzetka i razlike, zvao čovek, pa se na kraju to ime davalo svakome ko je po telu izgledao kao čovek, da bi se razlikovao od zveri.

289. Isto tako bilo je pokazano da se pod ženom mislilo na Crkvu, a u sveopštem smislu na Gospodovo carstvo u nebesima i na zemlji; iz ovoga sledi da se na isto misli pod majka, kao kod Izaije:

Ovako veli Gospod: Gdje je raspusna knjiga matere vaše kojom je pustih? L I

Kod Jeremije:

Mati se vaša osramoti vrlo, roditeljka vaša postidje se. L 12

Kod Jezekilja:

Ti si kdi matere svoje, koja se odmetnula muža svojega i djece svoje i sestra si sestara svih, koje se odmetnuše muževa svojih i djece svoje; mati vam je Hetejka a otac Amorejac. XVI 45

Ovde čovek, vir, označava Gospoda i sve što je nebesko; sinovi istine vere; Hetejac ono što je lažno; a Amorejka ono što je zlo. Kod istoga proroka:

Dok bijaše miran, mati tvoja bijaše kao vinova loza, posađena kraj vode, rodna i granata bješe od mnoge vode. XIX 19

Ovde majka označava Drevnu crkvu. Izraz majka više se odnosi na

Pradrevnu crkvu, jer je to bila prva Crkva i jedina koja je bila nebeska, te ju je stoga Gospod voleo više nego ijednu drugu.

290. Da se ona nazivala majkom svega što živi zato što je imala veru u Gospoda, koji je sam život, to je jasno iz ovoga što je do sada pokazano. Može da bude samo jedan Život, od kojega je život svega, pa prema tome ne može da bude života koji je život, osim kroz veru u Gospoda, koji je Život; niti može da postoji vera u kojoj je život, osim od Njega, a to znači osim kad je On u njoj. Zbog toga se samo Gospod u Reči naziva Živim i naziva se živim Bogom, videti Jer.V 2, XII 16; XVI 14, 15; Jez. V 11; On živi od večnosti, videti Danilo IV 34; Otkr. IV 10; V 14; X 6. i Izvorom života, videti Psalam XXXVI 9; i Izvor žive vode, videti Jer. XVII 13. Nebo, koje živi po Njemu i od Njega, naziva se zemlja živih, videti Iza. XXXVIII

11; LIII 8; Jez. XXVI 20; XXXII 23-27; Psalam XXVII 13; LIII 5.CXLII 5. A

živima se nazivaju oni koji su u veri u Gospoda, kao kod Davida:

On je darovao duši našoj život, i nije dao da poklizne noga naša. Ps. LVI 9

Za one koji imaju veru kaže se da su u Knjizi živih, videti Psalam LXIX 28. i u Knjizi života, videti Otkr. XIII 8; XVII 8; XX 15. Stoga se za one koji prime veru u Njega kaže da su oživeli, videti Ozija VI 2; Psalam LXXXV 6.

S druge strane, sledi da se oni koji nisu u veri nazivaju mrtvima, kao kod

Izaije:

Pomriješe, nede oživjeti, mrtvi bududi, nede ustati, jer si ih ti pogodio i istrijebio, i zatro svaki spomen njihov. XXVI 14

Ovde se misli na one koji su se naduli od ljubavi prema sebi; ustati znači udi u život. Za ove se kaže i da su pobijeni, videti Jez. XXXII 23-26, 28-31. Za njih Gospod kaže da su mrtvi, videti Mat. IV16; Jovan V 25; VIII 21,

24, 51, 52, i pakao se naziva smrdu, videti Iz. XXV 8; XXVIII 15.

291. U ovome stihu se opisuje prvo vreme, kada je crkva bila u cvetu mladosti predstavljajudi nebeski brak, zbog čega se i opisuje brakom i naziva Evom, od reči koja znači život.

292. Stih 21. I načini Jehova Bog čovjeku i ženi njegovoj haljine od

kože, i obuče ih u njih. Ove reči znače da ih je Gospod poučio duhovnoj

i prirodnoj dobroti; njegova pouka se naziva načini im haljine, su duhovna i prirodna dobrota označene haljinom od kože.

293. Iz doslovnog smisla nikada se ne bi pokazalo šta ove stvari označavaju: no očigledno je ovde pohranjeno dublje značenje, jer svakome mora biti jasno da Jehova Bog nije načinio za njih haljine od kože.

294. Takođe se niko ne bi setio da haljina od kože označava duhovnu i prirodnu dobrotu, osim kroz otkrivanje unutrašnjeg smisla i kroz

upoređivanje slededih odlomaka u Reči, gde se pojavljuju slični izrazi. Opšti izraz koža i ovde se koristi, ali od teleta, ovce ili jarca, jer te životinje u Reči označavaju dobrotu, ljubav prema bližnjemu i ono što pripada ljubavi prema bližnjemu a sličnog je značenja koje je imala ovca kod žrtvovanja. Ovcama se nazivaju oni koji su obdareni dobrotom ljubavi prema bližnjemu, to jest duhovnom i prirodnom dobrotom, pa se stoga Gospod naziva Pastirom ovcama, a oni koji su obdareni

295. Razlog što se kaže da su bili odeveni u haljine od kože jeste to što se za pradrevne ljude kaže da su bili goli, zato što su bili nevini; ali kada su izgubili svoju nevinost, postali su svesni da su u zlu, što je isto tako označeno sa biti go. Da bi se sve složilo sa istorijskim činjenicama, u skladu s načinom govora pradrevnih ljudi, ovde se za njih kaže kako su bili odeveni da ne bi bili goli, ili u zlu. Da su bili u duhovnoj i prirodnoj dobroti, vidi se po onome što se za njih kaže, od 1 do 13 stiha ovoga poglavlja, kao i iz toga što se kaže da je Jehova Bog načinio za njih

haljine od kože i da ih je obukao; jer ovde je reč o prvom – a posebno o drugom i tredem potomstvu Crkve, čiji su potomci bili nadareni

ovakvom dobrotom.

296. Da kože jagnjadi, ovaca, jaraca, jazavaca i ovnova označavaju duhovnu i prirodnu dobrotu, jasno je iz unutrašnjeg značenja Reči, gde se govori o Jakovu i o kovčegu. O Jakovu se kaže da je bio obučen u haljine Isavove, a da su njegove ruke i njegov vrat bili pokriveni jaredim kožicama, pa kad ih je Jakov omirisao, rekao je: Miris moga sina je miris

polja, videti Knjiga postanja XXVII 15, 16, 27. Da ove kože označavaju

duhovnu i prirodnu dobrotu, bide po Gospodovoj Božanskoj milosti pokazano na tome mestu. Za kovčeg se kaže da je krov na šatoru bio od ovčijih i jazavčevih koža, videti Knjigu izlaska XXVI 14; XXXVI 19, i kad bi krenuli, Aron i njegovi sinovi bi pokrili kovčeg jazavčevim kožama, a tako isto i sasude, zlatni oltar i sasude za službu na oltaru, Knjiga

brojeva IV 6, 14. Po Gospodovoj Božanskoj milosti bide pokazano na

tome mestu da ove kože označavaju duhovnu i prirodnu dobrotu, jer sve što je bilo u kovčegu, šatoru ili tabernakulumu, kao i na Aronu kada je bo obučen u svete haljine, označavalo je nešto nebesko-duhovno, tako da nije bilo ničega što nešto nije predstavljalo.

297. Nebeska dobrota nije obučena, jer je ona nešto najdublje i jer je nevina; nebesko-duhovna dobrota je prvo pokrivena, a onda i prirodna dobrota, jer su ove više spoljašnje i zbog toga se upoređuju sa

haljinama i nazivaju njima; kao kod Jezekilja, govoredi o Drevnoj crkvi:

I obukoh ti vezenu haljinu, i obukoh ti crevlje od jazavca, i opasah te tankim platnom, i pomazah te uljem. XVI 10

Probudi se, probudi se, obuci se u silu svoju, Sione; obuci krasne haljine svoje, Jerusalime, grade sveti; jer nede više udi u tebe neobrezani i nečisti. LII 1

I u Otkrivenju:

Ali imaš i malo imena u Sardu, koji ne opoganiše haljina i hodide sa mnom u bijelima, jer su dostojni. Koji pobijedi, on de se obudi u haljine bijele, i nedu izbrisati imena njegova iz Knjige života, i priznadu ime njegovo pred ocem svojijem i pred anđelima njegovijem. III 4, 5

Isto tako se kaže za dvadeset četiri starešine da su bile obučene u bele haljine, IV 4. Tako su više spoljašnje dobrote, a to su nebesko-duhovna i prirodna, haljine; stoga se oni koji su obdareni dobrtom ljubavi prema bližnjemu u nebu obučeni u blistave haljine; ali ovde, jer su još uvek u telu, u haljine od kože.

298. Stih 22. I reče Jehova Bog: Eto, čovjek posta kao jedan od nas

znajudi šta je dobro a šta zlo; ali sada da ne pruži ruke svoje, i uzbere s drveta od života i okusi, te dovijeka živi. Razlog što se Jehova Bog prvi

put pominje u jednini, a posle u množini jeste to što se pod Jehova Bog misli na Gospoda, a u isto vreme i na anđeosko nebo. Čovekovo

poznavanje dobra i zla označava da je postao nebeski i na taj način

da se on ne sme uvesti u misterije vere, jer tada se ni u večnosti ne bi spasao, što je označeno sa da ne živi dovijeka.

299. Ovde su dve tajne: prva, da Jehova Bog označava Gospoda a u isto vreme i nebo; druga, da su bili uvedeni u misterije vere, ljudi bi nestali zauvek.

300. U pogledu nebeske tajne da se pod Jehova Bog označava Gospod a u isto vreme i nebo – treba primetiti da se u Reči, uvek iz tajnih razloga, Gospod ponekad naziva samo Jehova, ponekad Jehova Bog, ili Jehova pa zatim Bog, Gospod Jehovi, Bog Izrailjev, a ponekad samo Bog. Tako u prvom poglavlju Knjige postanja, gde se kaže u množini, načinimo

čoveka na našu sliku, On se zove Bog, a ne Jehova Bog sve do drugog

poglavlja, gde se govori o nebeskom čoveku. On se naziva Jehova zato što on jedini živi, dakle po Suštini; a Bog zato što ima svu Mod, što je jasno iz Reči, gde se pravi ova razlika, videti Iz. XLX 4, 5; LV 7; Psalam

XVIII 2, 28 ,29, 31; XXXI 14. Zbog ovoga je svaki anđeo ili duh koji je

govorio sa čovekom nazivan Bog, kao što se vidi kod Davida:

Bog stade u saboru Božjem, usred bogova reče sud. Psalam LXXXII 1

I na drugome mestu:

Jer ko je nad oblacima ravan Gospodu? Ko de se izjednačiti s Gospodom među sinovima Božjim? Psalam CXXXVI 2, 3

I ljudi koji imaju mod nazivaju se bogovi, kao u Psalamu LXXXII 6; Jovan

X 34, 35; i za Mojsija se kaže da je bio bog Faraonu, Knjiga izlaska VII 1.

Iz tog razloga reč Bog je na Hebrejskom u množini – Elohim. Ali pošto anđeli nemaju sami od sebe nimalo modi, pa to i priznaju, no samo od Gospoda, i pošto ima samo jedan Gospod, stoga se u Reči pod Jehova Bog misli isključivo na Gospoda. Ali gde god se nešto izvodi preko

anđela kao slugu, kao što je to u prvom poglavlju Knjige postanja, o Njemu se govori u množini. A ovde i zato što se nebeski čovek, kao čovek, nije mogao uporediti s Gospodom, nego samo s anđelima, te se stoga kaže i postade kao jedan od nas znajudi šta je dobro a šta zlo, to jest postao je mudar i inteligentan.

301. Druga tajna je to što bi ljudi, da su bili upudeni u misterije vere, potpuno bili nestali, što je označeno rečima da ne pruži ruke svoje i ne

uzbere i s drveta od života i okusi, te dovijeka živi. Naime, kada su u

izokrenutom redu života, te nisu voljni da postanu mudri osim od samih sebe i od svoga proprijuma, ljudi razmišljaju o svemu što čuju o veri da li je to ovako ili onako; a pošto to čine od sebe samih i po svome

razumevanju i doslovnom značenju, to nužno vodi u odricanje, a kroz ovo i u svetogrđe i obesvedenje, tako da se na kraju ne ustručavaju da izmešaju nesveto i sveto. Kad postane takav, čovek je suđen u drugom životu tako da za njega nema više nade da de se spasti. Jer stvari koje su izmešane kroz obesvedenje ostaju tako izmešane, pa kad god da se javi neka sveta pomisao, odmah se javlja i obesvedena misao, a posledica toga je da ta osoba ne može da bude ni u jednom društvu osim onih koji su osuđeni. Sve što je u ideji misli a što je povezano sa životom, to je vrlo jasno vidljivo u drugom životu čak i duhovima u svetu duhova, a mnogo više anđeoskim duhovima, i to tako jasno da oni iz samo jedne ideje mogu da znaju karakter te osobe. Razdvajanje obesvedenog od svetog, pošto su bili spojeni, ne može se izvesti drugačije osim kroz paklene muke, a one su takve da bi čovek, kada bi ih bio svestan, izbegavao obesvedenje kao što beži od pakla.

302. To je razlog što misterije vere nikada nisu bile otkrivene Jevrejima. Njima nije bilo rečeno ni to da de živeti posle smrti niti da de Go spod

dodi na svet da bi ih spasao. Tako su veliki bili neznanje i glupost u kojima su držani, kao što još nisu znali ni da postoji unutrašnji čovek ili bilo šta drugo unutrašnje; jer da su to onda znali ili da to danas znaju i priznaju, njihov je karakter takav da bi to obesvetili i ne bi bilo nade za njihovo spasenje u drugom životu. Na to se misli pod Gospodovim rečima kod Izaije:

A on reče: Idi, i reci tome narodu: Slušajte ali nedete razumjeti, gledajte ali nedete poznati. Učini da odeblja srce tome narodu i uši da im otežaju, i oči im zatvori, da ne vide očima svojim, i ušima svojim da ne čuju, u srcu svojem ne razumiju i ne obrate se i ne iscijele. VI 9, 10

Da se misterije vere ne otkrivaju sve dok ljudi nisu to u stanju da shvate, to jest dok nisu tako očišdeni da na kraju ne bi, kako je rečeno, to

obesvetili, Gospod jasno kaže u slededem odeljku kod istoga proroka:

A ja rekoh: Dokle, Gospode? A on reče: Dokle ne opuste gradovi da budu bez stanovnika i kude da budu bez ljudi, i zemlja dokle savijem ne opusti. VI 11, 12

Onaj se zove čovek ko je mudar i ko priznaje i veruje. Jevreji su bili tako očišdeni, kao što je rečeno, u vreme Gospodovog dolaska; iz istoga razloga i danas su ispražnjeni svojim požudama, osobito tvrdičlukom tako da, iako čuju hiljadu puta o Gospodu i iako sve u njihovoj Crkvi predstavlja Njega u svakoj pojedinosti, oni ne priznaju i ne veruju ništa. To je bio razlog što su prepotopski ljudi bili izgnani iz Edena i ispražnjeni toliko da više nisu bili u stanju da priznaju nijednu istinu.* (Izraz

pražnjenje ili vastacija ved je objašnjen, no treba ga ovde još jednom objasniti: pražnjenje je odstranjivanje iz unuutrašnjeg čoveka onih verovanja koja smetaju da se čovek odnosno duh vodi prema spasenju. Ono se vezuje za tzv. nižu zemlju, oblasti ispod sveta duhova. Kod

autorovog mišljenja o Jevrejima i Jevrejskoj crkvi treba držati na umu da je on delio mnoga opšte usvojena mišljenja onoga vremena, pa tako i predrasudu o Jevrejima kao tvrdicama. Treba se setiti Šekspira koji je svoga tvrdicu Šajloka u Mletačkom trgovcu prikazao kao Jevrejina. Neki poštovaoci Svedenborgovog dela, a među njima je i ovaj prevodilac, veruju da ono što je on pisao u Svetim spisima i prorocima, naime, da Gospod prilagođava istine čoveku kome su poslate tako što one prolaze kroz kao neki filter, a to su shvatanja onoga čoveka preko koga se daje objava. Bez te primese nečistog materijala objava ne bi bila primljena, kao što ni zlato u čistom stanju nema primenu kao što je ima kada mu se doda nešto za čvrstinu potrebnu za svakodnevnu upotrebu. Dakle, unutrašnja istina se daje onima koji mogu da je prime, ostalima ona ide sa primesama… Predrasude su, duhovno govoredi, idoli, tvorevina

ljudskih ruku, kojima se ljudi klanjaju i mole. To su izumi u ime kojih se prenebregava zlatno pravilo svi istinskih religija: Postupaj s drugima onako kako želiš da drugi s tobom postupaju, ili Voli bližnjega svoga kao samog sebe, prim.prev.)

304. Iz ovoga je jasno šta znače reči da ne pruži ruke svoje i uzbere s

drveta od života, i okusi, te dovijeka živi. Ubrati s drveta života i kušati,

jeste znati i priznavati sve ono što se odnosi na ljubav i veru; jer život u množini označava ljubav i veru, a kušati označava ovde kao i pre