1
TEORIJSKO METODOLOŠKI POJMOVI I PROJEKCIJE U
SPORTSKOM MENADŽMENTU
1. POJAM I PROJEKCIJE MENADŽMENTA U SPORTU
Iako postoje mnoge definicije menadžmenta, među mnogobrojnim autorima postoji veliko neslaganje šta je to menadžment, pa je sasvim izvesno da nema ni opšte prihvadene definicije menadžmenta. Menadžment bi se mogao definisati kao nauka, obrazovna disciplina, veština ili proces, a zatim i kao profesija, karijera i zanimanje.
Sportski menadžment predstavlja proces predviđanja, modelovanja, planiranja, programiranja, organizovanja, rukovođenja i obezbeđenja politike i kontrole ljudskih, materijalnih, finansijskih i drugih organizacionih resursa sportske organizacije.
Konkretno, sportski menadžment predviđa sportski razvoj, planira opšte poslove u oblasti sporta, organizuje resurse, procese i funkcije, ostvaruje politiku razvoja ljudskih resursa, organizuje sportsku i poslovnu funkciju, obezbeđuje komunijaciju i koordinaciju, kontroliše procese i eliminiše destruktivne konflikte. Predmet menadžmenta u sportu može biti organizacija sistema, poslovna delatnost, neki tehnološki proces i dr.
U sportskoj organizaciji menadžment, u širem smislu, obezbeđuje integralnost svih procesa koji su relevantni za upravljanje procesima i funkcijama, sa generalnim ciljem, da se stvorene ideje transformišu u uspešnu operacionalizaciju ciljeva. U užem smislu, menadžment predstavlja proces obezbeđenja kadrovske politike i kontrole ljudskih, materijalnih, finansijskih i drugih organizacionih resursa sportske organizacije.
2
2. POJAM I KONSITUANTE PRINCIPA SPORTSKOG MENADŽMENTA
Principi sportskog menadžmenta predstavljaju najosnovnija pravila ostvarivanja menadžmentske delatnosti i oni izviru iz praktičnog iskustva ljudi. Principi menadžmenta, u stvari, predstavljaju rezultat uopštavanja objektivnih ekonomskih, organizacionih, tehničkih, socioloških, psiholoških i drugih zakonitosti, uzajamnih odnosa ljudi u procesu zajedničke interakcione delatnosti.
Sobzirom da je veoma teško dati jezgrovitu definiciju principa sportskog menadžmenta, jer sport sadrži između ostalog i stvaralačku, komparativnu i kompetitivnu dimenziju, ona se može najbolje izraziti putem slededih konsituanti:
1. sprovođenjem ciljeva i očuvanjem misije i duha sporta – jer je osnovni
zadatak menadžmenta da osposobi ljude da zajednički deluju u ostvarivanju jednostavnih, jasnih i jedinstveno postavljenih ciljeva; kao i da misija mora da bude dovoljno jasna i dovoljno velika da omogudi zajedničku viziju.)
2. posedovanjem stabilne pozicije sportske organizacije (jer menadžment
mora da uvažava princip očuvanja stabilne sportske organizacije u svim njenim delovima, funkcijama i resursima.)
3. razvijanjem kreativnih sposobnosti u sportskoj organizaciji (jer sportska
aktivnost predstavlja kreativan proces stvaranja visokih trajnih ljudskih vrednosti, uključujudi i odgovarajude sportske rezultate; pa shodno tome organizacija svoj menadžment mora da opredeli iznalaženju sve novijih puteva sportske kreacije, preko znanja i umeda najkreativnijeg dela ljudskih potencijala.)
4. razvijanjem i primenjivanjem poslovnih funkcija menadžmenta (jer one
moraju imati svoju sukcesiju i interakciju (prevdiđanje, planiranje, organizovanje, kadrovanje, rukovođenje i kontrolisanje), jer svaka pojedinačna poslovna funkcija za sebe, izdvojena iz celine procesa menadžmenta, nede biti dovoljno efikasna i efektivna.
3
5. postizanjem rezultativnosti okrenutoj javnosti (jer se rezultat u sportskoj
organizaciji meri učinkom sportista, zadovoljstvom klijenata koji prima sportske usluge, kupca sportskih proizvoda i usluga, kao i ukupne sportske i šire javnosti, kojoj pripadaju zajedno sportista, klijent i kupac)
Ovi navedeni principi nisu formulisani i zadani večno, ved oni predstavljaju pokušaj na osnovu uobičajenih načela teorije sporta i menadžmenta, kako bi se došlo do najcelishodnijeg upravljanja koje de se odvijati prema nekim uspostavljenim zakonitostima.
4
3. POJAM I USMERENOST METODA SPORTSKOG MENADŽMENTA
Metode sportskog menadžmenta su načini upravljačke delatnosti, koji predstavljaju proces realizacije poslovne funkcije menadžmenta sa ciljem delovanja na kadrovski potencijal da se njihov rad aktivira na stvaralački način.
Pošto se osnovni uslov efektivnosti i efikasnosti primene metoda nalazi u kompleksnom i istovremenom pokrivanju ekonomskih, organizacionih, socijalnih i psiholoških interesa ljudi koji rade i deluju u okviru sportske organizacije, u tom smislu najčešde metode menadžmenta su:
1. ekonomske metode – u čijoj osnovi leže objektivni ekonomski zakoni,
specifični zakoni tržišta, kao i principi nagrađivanja za uloženi rad i ostvarene rezultate (cene proizvoda i usluga, različite nadoknade rada, premije, akcije na berzi, procente od depozitnih uloga itd.)
2. organizacione metode – koje predstavljaju načine delovanja na
organizacione interese ljudi, a zasnivaju se na objektivnim ekonomskim zakonima efikasne i efektivne organizacije ljudske delatnosti, prirodnoj potrebi čoveka da svoj radni vek provede u jednoj uređenoj sredini, a njihova usmerenost se manifestuje u podgrupama stabilizujudih metoda, kadrovskih metoda i discilinskih metoda.
3. socijalne metode – koje predstavljaju načine delovanja i usredseđenost
menadžmenta na socijalne interese ljudi u sportskoj organizaciji u cilju aktivizacije njihovog radnog delovanja, podizanja njihovog stvaralaštva, uz povedanu zainteresovanost za rad i postizanje rezultata na najvišem mogudem nivou; koristedi pri tome kompleks metoda za rešavanje unutarorganizacionih pitanja članova organizacije (socijalna istraživanja, socijalna planiranja, kao i socijalna regulativa)
5
4. psihološke metode – koje predstavljaju načine regulisanja odnosa među
ljudima u cilju formiranja blagorodnog psihološkog ambijenta, jednog od najvažnijih faktora efikasne i efektivne delatnosti; a što se postiže primenom metoda kompletiranja manjih grupa koje treba da obezbede optimalnu brojnost ljudi u grupama, metoda uspostavljanja prijatnih, korektnih odnosa uzajamnog poštovanja između menadžerske i nemenadžerske strukture (trenera i sportista, sportista i navijača, menadžera i navijača, volontera i navijača i dr.) kao i humanizacije rada.
6
4. POJAM I FUNKCIJE MENADŽMENTA INFORMACIONOG SISTEMA I
INFORMACIONE TEHNOLOGIJE U SPORTU
Informatika kao nauka se u oblasti menadžmenta može definisati kao nauka o organizovanju i funkcionisanju menadžmenta informacionog sistema (MIS), uz podršku menadžmenta informacione tehnologije (MIT).
Informacioni sistem se može definisati kao skup metoda, postupaka i resursa, organizovanih da podrže poslovanje, putem ažurnog i pouzdanog obuhvata podataka u procesu rada i odlučivanja.
Menadžment informacione tehnologije, integriše moderne tehnologije povezane sa savremenim računarskim sistemima i komunikacijama. Pored operativnih transakcijskih sistema, koji se odnose na transakcijske obrade podataka i automatizaciju poslovanja, ove tehnologije se sve više koriste u procesima upravljanja i odlučivanja, odnosno sve se više povezuju sa funkcijom menadžmenta, posebno u razvoju menadžmenta informacionih sistema (MIS), kao što su DSS (Desision Suport System) i ES (Expert System) i predstavljaju sisteme za podršku odlučivanju.
Svaka organizacija mora posedovati informacioni sistem, koji sadrži niz aplikativnih sistema, kao što je prikupljanje podataka, obrada podataka, memorisanje podataka i dostavljanje podataka.
Prikupljanje podataka vrši aktivnost na mestima njihovog nastanka i njihovo pripremanje za unošenje u računar. Obradom, prikupljeni podaci se transformišu u skladu sa unapred utvrđenom logikom, ciljevima, postupcima i programima obrade. Obrađeni podaci, koji sada poprimaju karakter informacija, memorišu se radi daljeg korišdenja, arhiviranja ili za nove obrade, pa se u obliku izveštaja, pregleda i tabla...dostavljaju korisnicima, kao informacijska podloga za odlučivanje.
7
Funkcije informacionog sistema moraju zadovoljiti dva osnovna kriterijuma, a to su:
1. funkcija informisanja za potrebe upravljanja – što znači da svaki
informacioni sistem mora svojim funkcionisanjem osigurati relevantne i adekvatne informacije za potrebe rukovođenja, te operativnog, taktičkog i strateškog upravljanja poslovnim sistemom, kao celinom i njegovim delovima.
2. funkcija vođenja dokumentacije – što znači da svaki poslovni sistem mora
imati dokumentacionu podlogu svojih aktivnosti, kako radi osiguranja kontinuiranog pradenja vlastitog funkcionisanja, tako i potrebe komuniciranja i izmenjivanja podataka i informacija sa drugim komponentama organizacionih sistema.
8
TEHNOLOŠKO IMPLEMENTACIONI POJMOVI MODELA
I MODELOVANJA U SPORTSKOM MENADŽMENTU
5. POJAM I KONSTRUISANJE MODELA U SPORTSKOM
MENADŽMENTU
U savremenoj i modernoj nauci model uvek predstavlja neku konstrukciju koja sadrži neko zajedničko svojstvo ili sličnost sa originalom. Bilo koji skup pravila i relacija koji opisuje objektivnu realnost problema ili predmeta bilo koje ljudske delatnosti je njegov model. U tom smislu, čovekova svakodnevna razmišljanja o porstupcima za operacionalizaciju njegovih željenih stanja i/ili postignuda na što uspešniji način, zavise od konstrukcije modela i njegovog funkcionisanja, odnosno od predstave originala koju poseduje.
Oblici modela mogu biti veoma raznovrsni, ali prema izražajnim sredstvima pomodu kojih se mogu konstruisati modeli, razlikuju se:
1. teorijski model (informacioni, verbalni, opisni, spekulativni, hipotetski), koji
se najčešde konstruišu spekulativnim ili instrospektivnim postpukom, što znači da se fenomeni najčešde opisuju tekstualno (njihove strukture, funkcije, relacije između sistema, komponenata ili elemenenata i sl.) i iz tih razloga poseduju pretežno kvalitativne karakteristike.
2. grafički modeli (grafikoni, šeme, crteži), koji najčešde prikazuju strukturu
modelovanog sistema, odnosno grafičku predstavu uzročno-posledičnih veza između ulaza, elemenata sistema i izlaza sistema; što obezbeđuje pogodan metod za opisivanje karakterističnih funkcionalnih relacija među raznim elementima sistema.
3. simbolički modeli (logični, matematički, kibernetički), koji prikazuju
ponašanje sistema pomodu skupa matematičko-kibernetičkih i logičkih relacija, i njihova primena je najrasprostranjenija.
9
Izraditi neki valjani incijalni hipotetski (teorijski) model, to znači uneti u njega sva prethodna i trenutna ukupna naučna i stručna saznanja, postojadu aktuelnu stručnu literaturu, stečena iskustva, intuiciju, tradiciju, logiku, genetički uslovljenu kreaciju i stvaralaštvo; imajudi pri tome krajnju nameru ili svrhu, da je model prvenstveno namenjen korišdenju za rešavanje nekog aktuelnog, značajnog i iznad svega uspešnog praktičnog i primenljivog problema.
10
6. POJAM I POSTUPCI MODELOVANJA U SPORTSKOM
MENADŽMENTU
Pod modelovanjem se podrazumeva postupak izrade nekog modela i najčešde se vrši na spekulativan (intiuitivan, teorijski, kvalitativan, hipotetski) način, pomodu apstraktno-logičkih procedura ili empirijskim (kvalitativnim, eksperimentalnim) postupcima.
Prilikom modelovanja modela spekulativnim postupkom potrebno je isključiti sve što je manje bitno i prezentovati samo relevantne (selektivne) elemente (informacije), njihova svojstva i međusobne relacije, analogije funkcija i ponašanja originala, a za njih je karakteristično da poseduju pretežno kvalitativna karakteristike. Nedostatak takvih modela sastoji se u tome da svaki subjekat po jednom te istom fenomenu daje svoje subjektivno viđenje i mišljenje, a to znači da postoji mogudnost da svaki od njih na svoj način gradi svoj sopstveni model.
To znači da misli i reči iza kojih ne stoje operacije pomodu kojih se mogu dobiti kvantitativni podaci o onome na šta se te misli i reči odnose, najčešde nemaju nekog bitnog značaja u neposrednoj praktičnoj aktivnosti, ved predstavljaju samo incijalnu hipotetsku etapu u dolaženju do ostvarivanja nekog željenog stanja egzaktnim putem.
Sva istraživanja koja se sprovode na nivou spekulacije i deskripcije, bez cilja da se na bazi toga utvrdi neka pravilnost, objektivnost ili naučna zakonitost, spadaju isključivo u predradnje empirijskim istraživanjima.
Modelovanje se najčešde vrši pomodu apstraktno-logičkih procedura naučnog istraživanja određenim redosledom. Međutim, kada se dođe do određenog saznanja o modelu to znanje se mora prenosti na original, a to zači da je model prvenstveno namenjen korišdenju za rešavanje nekog praktičnog problema.
11
STRATEGIJSKO UPRAVLJAČKI POJMOVI I PROCESI U
SPORTSKOM MENADŽMENTU
7. POJAM I CILJEVI STRATEGIJSKOG MENADŽMENTA
Strategijski menadžment se najčešde definiše kao naučna disciplina i veština korišdenja načina kako da se ostvare neka željena stanja (ciljevi), i najčešde predstavlja izraz filozofije organizacije aktivnosti, te na taj način pruža bližu definiciju vizije operacionalizacije tehnologije rada.
Željeno stanje prilikom izrade bilo kakvog organizacionog sistema predstavlja primarni zadatak, jer samo onda kada se zna šta se želi ostvariti putem neke aktivnosti, može se definisati celokupan radni proces, odnosno predvideti na integralnoj osnovi zasnovanu tehnologiju rada. Da bi se uopšte mogao sprovoditi proces bilo kakve aktivnosti, željeno stanje se mora definisati na što precizniji, objektivniji i jasniji način, a ne generalno.
Generalni cilj strategijskog razvoja je upravljanje strategijskim planiranjem, koji ima zadatak da dugoročno definiše ciljeve strategije razvoja organizacije, kao i da obezbedi sve relevantne resurse u rukovođenju njegove realizacije. Ovaj problem se u savremenom svetu najčešde rešava konstrukcijom i funkcionisanjem modela strategijskog razvoja određenih aktivnosti. Parcijalni ciljevi strategijskog razvoja su:
- optimalno korišdenje inteligencije, znanja, veština, motivacije i odanosti svih članova organizacije u postizanju strategijskih globalnih ciljeva.
- maksimalno korišdenje talenata, kreativnih i stvaralačkih sposobnosti raspoloživih ljudskih potencijala.
- sistematsko povezivanje, integrisanje i uključivanje procesa i aktivnosti upravljanja resursima u celovisto strategijsko upravljanje, formulisanje i primenu organizacijskih i poslovnih startegija.
12
- integralno analiziranje i upoznavanje trendova i promena u konkurentskim organizacijama, te uspostavljanje spoljašnjih standarda upoređivanja sa najboljima u sličnim delatnostima.
- maksimalno usmeravanje i korišdenje jakih strana postojadih potencijala i minimiziranje i otklanjanje onih koji potenciraju nedostatke i slabosti.
- smišljeno kreiranje integralne strategije razvoja trenutnih potencijala koja je u skladu sa razvojem strategije organizacije.
- neprekidno menjanje i prilagođavanje zahtevima okruženja u poslovanju prema cilju i programskim sadržajima.
13
8. PROJEKCIJE I PROCESI STRATEGIJSKOG MENADŽMENTA
*Projekcije koje predstavljaju pravce u konstrukciji bududeg željenog stanja neke delatnosti, mogu se definisati kao izbor mogudih alternativa tokova; što znači da oni na integralan način obuhvataju sve relevantne elemente aktivnosti, pomodu kojih se mogu konceptualizovati, kako, kada i na koji način se mogu realizovati, kao i kakvi se efekti mogu od njih očekivati.
Međutim, prilikom konceptualizacije nekog željenog stanja najvedi problem predstavlja dilema, zašto baš na takav način izvršiti neku konstrukciju bududeg željenog stanja, a ne na neki drugi način; kao i da li je neko definisano željeno stanje upravo ono koje obezbeđuje najvedu uspešnost za rešavanje nekog problema.
*Strategija razvoja u savremenom svetu predstavlja jedan od najrasprostranjenijih modernih načina upravljanja, koji se oslanja na adekvatne resurse organizacije i ispitivanje šansi koje organizacija može imati na osnovu saznanja iz okruženja u smislu promena koja se događaju u njemu.
*Ciljevi, strategije i planovi čine osnovne strukturalne elemente koncepta organizacionog sistema. Procesom planiranja, kao fundamentalnog elementa, odabiraju se ciljevi, zatim strategije, programi i dinamika njihove operacionalizacije. Planiranje predstavlja osnovnu potrebu svakog organizacionog sistema.
Odnos planiranja prema drugim elementima je interaktivan, jer predstavlja osnovu za sprovođenje svih drugih aktinosti, kao što je organizovanje i rukovođenje, sprovođenje kontrole, obezbeđivanje materijalnih, finansijskih, trenažnih, kadrovskih i drugih tehnoloških uslova. Ciljevi se definišu kao bududa kvantitativna i kvalitativna željena stanja prema kojima organizacija pokrede, usmerava i vodi skup svojih dugoročnih ili kratkoročnih aktivnosti, koja treba da se ostvare u različitim vremenskim periodama.
14
*Proces planiranja bazira se na strategijskom, operativnom i funkcionalnom planiranju, kao i na elementima planiranja – ciljevima, strategijama, planovima, programima, projektima, budžetima i dr. Pri tome je važno naglasiti, da je za sportsku organizaciju od značajne vrednosti funkcionalno planiranje, koje u sebi sadrži i strategijsko i operativno planiranje.
Funkcionalno planiranje na nivou sportske funkcije može biti planiranje treninga, takmičenja, razvoja sportskih rezultata, stručnog rada i kadrova, primarne i dopunske selekcije i dr. U okviru poslovne funkcije, planiranje se odnosi na marketing, finansije, investicije, korišdenje i održavanje objekata, opemu i rekvizite i dr. Svaka funkcija u okviru sportske organizacije može biti struktuirana.
15
9. MODELOVANJE STRATEGIJSKOG RAZVOJA
Modelovanje strategijskog razvoja podrazumeva izradu i funkcionisanje takvog modela strategije, koji omoguduje celovito, konherentno i dugoročno predviđanje aktivnosti, kao i kratkoročno optimalno upravljanje, kontrolu i pradenje integralnim ljudskim procesima u sportskog organizaciji, kako bi se najbolje pozicionirali i postizali organizacijski ciljevi i misije.
Strategija se najčešde definiše kao nauka i veština korišdenja načina kako da se ostvare neka željena stanja (ciljevi) i najčešde predstavlja izraz filozofije organizacije aktivnosti, te na taj način pruža definiciju vizije operacionalizacije tehnologije rada.
Željeno stanje prilikom izrade bilo kakvog organizacionog sistema predstavlja primarni zadatak, jer samo onda kada se zna šta se želi ostvariti putem neke aktivnosti, može se definisati celokupan radni proces, odnosno predvideti na integralnoj osnovi zasnovanu tehnologiju rada.
Da bi se uopšte mogao sprovoditi proces bilo kakve aktivnosti, željeno stanje se mora definisati na što precizniji, objektivniji i jasniji način, a ne generalno, dakle mora biti dato u merljivim veličinama, kako bi postojala mogudnost njegovog proveravanja odnosno kontrolisanja.
Međutim, prilikom konceptualizacije nekog željenog stanja najvedi problem predstavlja dilema, zašto baš na takav način izvršiti neku konstrukciju bududeg željenog stanja, a ne na neki drugi način; kao i da li je neko definisano željeno stanje upravo ono koje obezbeđuje najvedu uspešnost za rešavanje nekog problema.
Pri tome treba imati u vidu, da bez predviđanja potreba i mogudnosti razvoja bilo kakvog organizacionog sistema, u periodu za koji se utvrđuje koncepcija i projekcije njegovog razvoja, nije mogude realno utvrditi ciljeve i zadatke razvoja. Analiza trenutnog stanja i sagledavanje željenih promena i ishodišta, koje treba da nastupe kao posledica funkcionisanja organizacionog sistema, omoguduje da se uz realnije utvrđivanje ciljeva unapred utiče na povedanje funkcionalnosti procesa.
16
Strategija razvoja u savremenom svetu predstavlja jedan od najrasprostranjenijih modernih načina upravljanja, koji se oslanja na adekvatne resurse organizacije i ispitivanje šansi koje organizacija može imati na osnovu saznanja iz okruženja u smislu promena koja se događaju u njemu.
17
10. PROBLEM, PREDMET I CILJEVI ISTRAŽIVANJA
Problem istraživanja se sastoji u nedostatku postojanja optimalno konstruisanih generalnih i pojedinačnih modela funkcija upravljanja u menadžmentu u sportu, sobzirom na to da se upravljanje u sportskim organizacijama danas još uvek bazira pretežno na intuitivnim, subjektivnim i hipotetskim postavkama i tradicionalnim iskustvima. Za razliku od pragmatično intuitivnog načina upravljanja, u današnjim uslovima razvoja društva informaciono tehnološki način pruža daleko objektivnije i ubedljivije mogudnosti da se upravljačke akcije, pored uobičajenih misaono logičkih i kvalitativno stvaralačkih, formulišu i u obliku odgovarajudih modela izraženih u kvanitativnom i implementacionom obliku, uz sve vede uvažavanje i kontinuiranu primenu naučnih saznanja i metodološko menadžerskog načina mišljenja.
Predmet istraživanja je konstruisanje modela sportske, poslovne i organizacione funkcije menadžmenta u sportu i njihovo funkcionisanje na bazi njihove integracije i interakcije.
Generalni cilj istraživanja je da se putem konstruisanja, analiziranja i
prezentovanja pojedinačnih modela, koji su kreirani na osnovama koncepcijskih, strategijskih, metodoloških, naučnih, tehnoloških i pragmatičnih pristupa u sportskom menadžmentu ukaže sa jedne strane na modelovanje, nadopunjivanje i saradnju u integralni proces; a sa druge strane na uvek prisutan fenomen kontinuirane interaktivnosti i prilagodljivosti pod uticajem sve novijih tehnologija, koje po pravilu dovode do optimalne promenljivosti u globalnom organizacionom sistemu sporta, kao i njegovim podsistemima, funkcijama, podfunkcijama, komponetama i elementima.
Parcijalni ciljevi istraživanja su:
1. da se izvrši konstruisanje modela sportske funkcije koji se može realziovati kroz tzv. optimalno upravljanje celokupnim transformacionim procesom sportista putem interakcione aktivnosti angažovanih sportskihtrenera, naučnika i stručnjaka različitog profila na integralnoj osnovi.
18
2. da se izvrši konstruisanje modela poslovne funkcije koji de biti u funkciji integralnog upravljanja i funkcionisanja sportske organizacije i usmeren na nesmetano odvijanje interakcione aktivnosti od strane sportskih menadžera, marketing menadžera, upravljača i volontera.
3. da se izvrši konstruisanje modela organizacione funkcije koji je usmeren na institunacionalizovani oblik usmeravanja i koordinisanja ljudi u okvirima interakcionog funkcionisanja sportskih klubova, sportskih udruženja, sportskih asocijacija i naučnih i stručnih instituacija.
4. da se izvrši konstruisanje globalnog modela multifunkcionalnosti integralno interakcionih sportskih, poslovnih i organizacionih funkcija koji obezbeđuje da se dinamizam sistema upravljanja u integralnoj strukturi sportske organizacije stvara kroz što optimalniju harmoniju interakcionih delova menadžmenta i organizacionih jedinica.
5. da se na osnovama konstruisanih modela sportske, poslovne i organizacione funkcije, i njihove globalne multifunckionalnosti, izrade strukturalne i funkcionalne integralno interakcione programske projekcije razvoja, sa ciljem da na neposredan način doprinesu željenim transformacijama u globalnom sistemu sporta, a posredno i u bilo kojem prezentovanom modelu, s obzirom na njihovu interakcijsku povezanost.
19
11. HIPOTEZE ISTRAŽIVANJA
Generalna hipoteza
Na osnovama konstruisanih koncepcijskih, strategijskih, naučnih, tehnoloških i pragmatičnih pristupa i postupaka; postojade mogudnost da se konstruišu konkretni modeli sportske, poslovne i organizacione funkcije, njihovea integracija i interakcija u savremenoj tehnologiji menadžmenta u sportu, u cilju poboljšanja efikasnosti i efektivnosti kontinuiranog procesa ostvarivanja što optimalnije kompetentnosti ukupnih sportskih ostvarenja.
Parcijalne hipoteze:
1. Postojade mogudnost da se izvrši konstruisanje takvog modela sportske funkcije, koji se može realizovati kroz tzv. optimalno upravljanje celokupnim transformacionim procesom sportista putem interakcijske aktivnosti angažovanih sportskih trenera, stručnjaka i naučnika različitog profila.
2. Postojade mogudnost da se izvrši konstruisanje takvog modela poslovne funkcije, koja de biti u funkciji integralnog organizovanja i interakcionog funkcionisanja sportske organizacije od strane sportskih menadžera, marketing menadžera, sportskih upravljača i sportskih volontera.
3. Postojade mogudnost da se izvrši konstruisanje takvog modela organizacione funkcije, koja de biti usmerena na integralnu organizacionu strukturu i interakciono funkcionisanje sportske organizacije od strane sportskih klubova, sportskih udruženja, sportskih asocijacija i naučnih i stručnih institucija.
4. Postojade mogudnost da se izvrši konstruisanje globalnog modela multifunkcionalnosti integralno interakcionih sportskih, poslovnih i organizacionih funkcija koji obezbeđuje da se dinamizam sistema upravljanja u integralnoj strukturi sportske organizacije stvara kroz što optimalniju harmoniju interakcionih delova menadžmenta i organizacionih jedinica.
5. Postojade mogudnost da se na osnovama konstruisanih modela sportske, poslovne i organizacione funkcije i njihove globalne multifunkcionalnosti,
20
izrade strukturalne i funkcionalne integralno interakcione programske projekcije razvoja, sa ciljem da na neposredan način doprinesu željenim transformacijama u globalnom sistemu sporta, a posredno i u bilo kojem prezentovanom modelu, s obzirom na njihovu interakcijsku povezanost.
21 12. METODE ISTRAŽIVANJA
Metodologija je teorija o istraživanju, a njen osnovni predmet proučavanja su metode istraživanja za kreiranje hipoteza, prikupljanje podataka, metode merenja podataka, metode obrade podataka, kao i tehnologija istraživanja (tj. konceptualizacija, kondenzacija i operacionalizacija), koja je u funkciji formiranja potencijalnih naučnih zakonitosti.
U sadašnjem trenutku razvoja menadžmenta u sportu, akcenat treba da bude na analizi, konceptualizaciji, konstrukciji i operacionalizaciji postojadih informacija na osnovu kojih se mogu kreirati relevantne projekcije budude orjentacije i impelemntacije naučnih saznanja u razvoju i unapređenju menadžmenta u sportu.
U menadžmentu se gotovo u podjednakoj meri koriste tri metode:
- genetička ili metoda analize (poznatija kao razvojna ili istorijska metoda), - deksriptivna (ako je istraživanje usmereno na upoznavanju sadašnjosti)
- eksperimentalna metoda, koja predstavlja zapravo istraživanje kauzalnih veza, radi preduzimanja mera i akcija razvoja neke naučne oblasti u bududnosti.
* Ni jedna od navedenih metoda nije samostalna ni sveobuhvatna i zbog toga se u istraživačkoj praksi najčešde izolovano mnogo ne primenjuju. Traženje uzroka i posledica je upravo suština istraživanja u oblasti menadžmenta u sportu, tako da je kauzalnosti implicirana u sve tri metode do te mere, da se ona može smatrati integralnim delom svake metode posebno i svih metoda istraživanja zajedno.
Metode modelovanja podrazumeva izradu i funkcionisanje takvih modela koji omoguduju celovito, konherentno i dugoročno predviđanje aktivnosti, kao i kratkoročno optimalno upravljanje, kontrolu i pradenje integralnih, parcijalnih i individualnih procesa, kako bi se najbolje pozicionirali i postizali postavljeni ciljevi.
22
Metode istraživanja se najčešde biraju prema problemu, predmetu, ciljevima i hipotezama istraživanja, zatim prirodi i odlikama zakonitosti koje vladaju u oblasti menadžmenta u sportu, kao i oblastima i izvorima istraživanja.
Pošto je u ovom istraživanju osnovni predmet istraživanja konstruisanje modela sportske, poslovne i organizacione funkcije menadžmenta u sportu i njihovo funkcionisanje na bazi njihove integracije i interakcije, logično je bilo da se u ovom slučaju primeni integralna metoda kauzalnosti, pomodu koje de se na najoptimalniji način izvršiti konstruisanje tri pojedinačna modela funkcija (sportske, poslovne i organizacione), a zatim da se uvtrdi njihova integralnost, interaktivnost i funkcionalnost.
23
STRUKTURA I FUNKCIONISANJE MODELA
INTEGRALNO INTERAKCIONIH FUNKCIJA
13. POJAM SISTEMA, INTEGRALNOSTI I INTERAKTIVNOSTI U
SPORTSKOM MENADŽMENTU
Sportska organizacija se najčešde posmatra i analizira sa aspekta sistemskog pristupa, naročito zbog njenog definisanja u okruženju različitih sistema sa kojima je ona u višestrukim vezama i odnosima. Ona je sama za sebe sistem i deo je opšteg, višeg sistema, koja je struktuirana od podsistema, kao međuzavisnih delova jedne celine, i istovremeno je dinamičan i otvoren sistem prema spoljašnjem okruženju bez kojeg ne bi mogla postojati.
Sistem je celina sastavljena iz delova, to je skup komponenata i elemenata koji ima svoj jedinstveni cilj. Pošto se sportska organizacija tretira kao sistem, odnosno kao skup podsistema koji su u neprekidnoj interakciji, komunikaciji, koordinaciji i međuzavisnosti, prosti sistemi su orjentisani na dostizanje samo jednog od ciljeva; a složeni sistem, sastavljen od skupa različitih podsistema kao delova celine, stremi da dostigne više uzajamno povezanih, kooridnisanih i usaglašenih ciljeva.
Sve sportske organiozacije, kao složeni sistemi, počivaju u manjoj ili vedoj meri na tzv. „sistemskom efektu“ koji izražava princip po kome se celina uvek kvalitativno razlikuje od prostog zbora njenih sabranih delova. Sistemski efekat sa ovakvim krajnjim ishodom nije ništa drugo do sistemski sinergetski efekat, gde je sinergija sastavni deo sistemskog efekta, po kome spajanje delova u jednu celinu nije prost zbir njenih pojedinačnih delova, ved novi uvedani kvalitet, odnosno nova kvalitativna vrednost.
24
Tokom svoje egzistencije i evolucije svaki sistem se nalazi u nekom kontinuiranom željenom stanju i obavlja određeno kretanje. U teoriji sistema pod kretanjem se podrazumeva svaka promena stanja sistema u vremenu, kao niz pretvaranja njegovih stanja u naredna, nova, stanja. Promene stanja sistema u vremenu može da nastane pod dejstvom spoljašnjih faktora, ali i kao rezultat transformacionog procesa unutar samog sistema. Spoljašnja dejstva na sistem koja bitno utiču na njegovo stanje nazivaju se ulazne veličine – ulazne varijable sistema.
Sportska organizacija se može definisati kao sistem sa upravljanjem, jer se preko njega obezbeđuje ostvarivanje ciljeva organizacije, sadržane u svrsi postojanja, kao i u njenoj krajnjoj ciljnoj smislenosti.
Sa aspekta definisanja sportske organizacije, posebno je značajan sistemski pristup, baziran na generalnoj teoriji sistema, što znači da ona predstavlja veoma složen, dinamičan i otvoren sistem, koji se sastoji od određenih komponenata i elemenata, kao međuzavisnih delova jedne celine. Kao otvoren sistem, sportska organizacija predstavlja deo generalnog sistema sporta, koja je istovremeno i podsistem (komponenta) i element (jedinica) integralnog sistema.
Integralnost predstavlja uspostavljanje horizontalne komunikacije i koordinacije između različitih podsistema (komponenata, elemenata) u sportskoj organizaciji, koja direktno utiče na uspostavljanje integrisane ciljne usmerenosti svih delova celine ka ostrvarivanju multidimentzionalnih ciljeva sportske organizacije.
Uspostavljanje horizontalne komunikacije i koordinacije podrazumeva ujedno i uspostavljanje balansa između različitih podsistema. To konkretno znači da nijedan podsistem ne može da dominira u meri koja de staviti pod sumnju ostvarivanje postavljenog generalnog (integralnog) organizacionog cilja.
25
Između komponenata i elemenata u integralnoj interakcionoj funkciji postoje odgovarajude relacije, odnosno komunikacije, koje mogu u određenim situacijama biti takve, da jedan element posredno preko drugih elemenata može uticati i sam na sebe. Funkcije kod kojih je to slučaj, kaže se da poseduju povratnu vezu (feedback), što znači da je njihova struktura sastavljena od kola povratnog dejstva kroz koje prošle aktivnosti kontrolišu budude.
Sportska organizacija se osniva radi obavljanja sportskih delatnosti i aktivnosti, sa ciljem što brojnijeg obuhvatanja članstva i postizanja vrhunskih sportskih ostvarenja. Ona je deo društvenog sistema. Kao integralan sistem, sportska organizacija je oslonjena na okruženje i veze koje sa njima ima. Svrha postojanja sportske organizacije može biti ugrožena ukoliko veze sa okruženjem (ulaz-izlaz) u rezultatima sportskog procesa ne funkcionišu na najbolji način.
Interaktivnost se najčešde definiše kao relacija, tj. međuzavisnost celine i delova celine, pri čemu se delovi celine mogu posmatrati kao podsistemi, odnosno delovi jednog višeg sistema, koji čine skup različitih aktivnosti neophodnih da bi se ostvario jedinstven cilj.
To konkretno znači da savremena sportska organizacija ne može uspešno egzistirati bez interaktivnosti sportista, sportskih trenera, tima stručnjaka i naučnika, zatim između menadžera, marketing menadžera, upravljača u sportu i volontera, koji su angažovani u okviru sportskih klubova,
INTEGRALNOST MODELA SPORTSKE, POSLOVNE I ORGANIZACIONE FUNKCIJE POSLOVNA FUNKCIJA SPORTSKA FUNKCIJA ORGANIZACIONA FUNKCIJA
26
strukovnih saveza i stručnih i naučnih institucija između kojih takođe postoji nužna interaktivnost.
Kao subjekti funkcija u sportskoj organizaciji, pored zaposlenih i organa upravljanja, javljaju se i poslovodni organi (menadžeri), sindikalna organizacija i kadrovska služba. Svaki od navedenih subjekata u okviru svoje nadležnosti raspolaže određenim pravima i obavezama, čijim se izvršenjem ostvaruje ukupna funkcija sportske organizacije. Harmonično delovanje svih subjekata u okviru njihovih uloga i izvršavanje odgovarajudih zadataka je uslov za optimalno obavljanje svih funkcija, i to ne samo sa ekonomskog, ved i organizacionog, društvenog, pravnog i humanističkog aspekta.
INTEGRALNOST MODELA IZMEĐU I UNUTAR SPORTSKE, POSLOVNE I ORGANIZACIONE FUNKCIJE
SPORTSKA FUNKCIJA TRENER ↔ SPORTISTA TRENER ↔ STRUČNJACI TRENER ↔ NAUČNICI SPORTISTA ↔ STRUČNJACI SPORTISTA ↔ NAUČNICI STRUČNJACI ↔ NAUČNICI POSLOVNA FUNKCIJA
MENADŽERI U SPORTU ↔ UPRAVLJAČI U SPORTU MENADŽERI U SPORTU ↔ MARKETING MENADŽERI
MENADŽERI U SPORTU ↔ VOLONTERI U SPORTU UPRAVLJAČI U SPORTU ↔ MARKETING MENADŽERI
UPRAVLJAČI U SPORTU ↔ VOLONTERI U SPORTU MARKETING MENADŽERI ↔ VOLONTERI U SPORTU
ORGANIZACIONA FUNKCIJA KLUBOVI ↔ UDRUŽENJA KLUBOVI ↔ ASOCIJACIJE KLUBOVI ↔ INSTITUCIJE ASOCIJACIJE ↔ UDRUŽENJA ASOCIJACIJE ↔ INSTITUCIJE INSTITUCIJE ↔ UDRUŽENJA
27
14. CILJEVI, ZADACI I ULOGA FUNKCIJA U MENADŽMENTU
Ostvarivanje ciljeva sportske organizacije sastoji se u utvrđivanju i sprovođenju nekog željenog stanja u bliskoj ili daljoj bududnosti kojeg ona nastoji da postigne odgovarajudom akcijom na integralnoj osnovi, odnosno objedinjavanjem generalnog cilja, parcijalnih ciljeva, ciljeva grupa, individualnih ciljeva i uticaja okruženja, između kojih postoje interaktivni odnosi.
Generalni cilj funkcije menadžmenta u sportskoj organizaciji je da se u što kradem vremenu i sa manjim utroškom sredstava i energije postignu optimalni efekti u obavljanju planiranih poslova. Pored ovog, pretežno ekonomskog cilja, prilikom organizovanja funkcije menadžmenta teži se ostvarivanju i drugih parcijalnih, individualnih, socijalnih, organizacionih i drugih ciljeva.
Da bi se sve to moglo ostvariti, osnovni zadatak funkcije menadžmenta je da u sportsku organizaciju uključi što kvalitetnije ljude u njen razvoj, odnosno da pribavi, rasporedi, prilagodi, podstakne, stimuliše, zaštiti i razvija optimalne profile kadrova koji su neophodni za operacionalizaciju njenih generalnih i parcijalnih dugoročnih, srednjeročnih i kratkoročnih ciljeva.
Uloga funkcije menadžmenta u sportu, kao elementa njegove unutrašnje organizacije, uslovljena je podelom rada. Skup pojedinačnih elemenata funkcije opredeljuje i njenu integracionu i interakcionu ulogu. Shodno tome, pod ulogom funkcije menadžmenta u sportu podrazumeva se obavljanje delatnosti određenih subjekata kojima se ostvaruju zadaci funkcije utvrđeni na osnovu funkcionalne podele rada. Delatnost označava specifičan rad ljudi, a zadatke konkretizacija i operacionalizacija ciljeva.
28
15. OSNOVNE FUNKCIJE MENADŽMENTA U SPORTU
Savremene teorije sportskog menadžmenta ističu sledede osnovne funkcije menadžmenta:
1. PREDVIĐANJE – predstavlja jedan od načina sagledavanja bududih željenih
stanja nekog sistema i najčešde se rešava modelovanjem menadžmentskih funkcija.
2. PLANIRANJE – je neprekidan proces utvrđivanja ciljeva i zadataka (šta, gde,
kada i ko treba da učini u bududnosti), kao i iznalaženje najpovoljnije varijante njihove realizacije kroz određeni vremenski period.
3. ORGANIZOVANJE – predstavlja delatnost u kojoj se konceptualizuju,
projektuju i uspostavljaju odnosi među aktivnostima (samim tim i ljudima), uključenim u pribavljanje, alociranje, primenjivanje i zamenjivanje organizacionih resursa, sa krajnjim ciljem konstrukcije što optimalnije organizacije rada za realizaciju ciljeva unutar nekog organizacionog sistema.
OSNOVNE FUNKCIJE MENADŽMENTA U SPORTU
1. PREDVIĐANJE 2. PLANIRANJE 3. ORGANIZOVANJE 4. KOORDINISANJE 5. RUKOVOĐENJE 6. ODLUČIVANJE 7. KONTROLISANJE 8. ANALIZOVANJE
29
4. KOORDINISANJE – predstavlja međusobno usklađivanje menadžmentskih
funkcija, podfunkcija ili njihovih elemenata u nekom organizacionom sistemu.
5. RUKOVOĐENJE – predstavlja u osnovi organizacioni proces u kome se
koordiniraju, integrišu i usmeravaju organizacione aktivnosti radi ostvarivanja postavljenih ciljeva.
6. ODLUČIVANJE – se odnosi na donošenje odluke o izboru jedne od više
mogudih akcija za postizanje unapred postavljenog cilja, sobzirom da sve aktivnosti ne zahtevaju isti način donošenja odluka.
7. KONTROLISANJE – znači da se predviđeni, planirani i organizacioni proces
izvršenja zadataka odvija blagovremeno, ekonomično i kvalitetno.
8. ANALIZOVANJE – predstavlja analizu ishodišta (rezultativnost, finalitet) iz
procesa upravljanja putem sprovođenja pojedinih elemenata, koji su u neposrednoj i ili posrednoj vezi sa efektivnošdu, radi ostvarivanja postavljenog cilja.
30
16. KLASIFIKACIJA GLAVNIH FUNKCIJA MENADŽMENTA U SPORTU
U sportskom menadžmentu globalne funkcije su:
1. Sportska funkcija – je prvenstveno usmerena na povedanje efikasnosti
tehnološko trenažnog rada i postizanje sportskih ostvarenja primenom što bolje organizacije treninga, programiranog treninga, racionalnijeg rasporeda rada i oporavka, a uz neprekidno vođenje računa o stanju sportiste, kroz tzv. optimalno upravljanje celokupnim transformaciono tehnološkim procesom putem interakcione aktivnosti angažovanih ljudskih resursa (sportista, sportskih trenera, stručnjaka i naučnika različitog profila) na integralnoj osonovi.
2. Poslovna funkcija – koaj je više sumerena na integralno
organizovanje i interakciono funkcionisanje od strane pojedinaca ili grupe ljudi (sportskih menadžera, marketing menadžera, upravljača, volontera) kojima je povereno regrutovanje, edukovanje i zapošljavanje ljudskih resursa, upravljanje primarnim aktivnostima, kompenzovanje i nagrađivanje; kao i obezbeđivanje materijalnih i finansijskih uslova i sredstava, uvedanje dobiti, davanje što kvalitetnijih usluga, racionalno korišdenje raspoloživih kapaciteta, kao i održavanje i razvoj sportskih objekata, opreme i rekvizita neophodnih za kontinuirano odvijanje trenažne funkcije na integralnoj i interakcionoj osnovi.
3. Organizaciona funkcija – koja je usmerena na integralnu
organizacionu strukturu i interakciono funkcionisanje sportskih organizacija i stručnih i naučnih institucija (sportskih klubova, udruženja, asocijacija i institucija) i predstavlja institunacionalizovani oblik usmeravanja i koordinisanja ljudi koji rade na kreiranju i izvršavanju utvrđenih ciljeva, a organizovanje se najčešde ostvaruje primenom predviđanja, modelovanja, planiranja, organizovanja, koordinisanja, odlučivanja, kontrolisanja i sl. i imaju integracionu i interakcionu ulogu.
31
U sistemu sporta postoji gotovo jedinstveno mišljenje da globalne funkcije predstavljaju istovremeno i faze procesa menadžmenta, ukoliko imaju svoj logički sled i ako obezbeđuju funkcionisanje celokupnog sistema sportske organizacije, prevodedi je iz jedne niže u drugu višu poziciju, uz dominantno uvažavanje vizije i misije sporta, visoko vrednujudi sve humane i pozitivne tekovine, sadržane u implementaciji, teoriji i filozofiji sporta.
32
17. INTEGRALNO INTERAKCIONI MODEL FUNKCIONISANJA
SPORTSKE FUNKCIJE
FUNKCIONISANJE MODELA SPORTSKE FUNKCIJE
Integralno interakcioni model funkcionisanja sportske funkcije treba da bude projektovan prvenstveno ka povedanju efikasnosti i efektivnosti čovekovih akcija na osnovama sveukupnosti naučnih i saznajno iskustvenih činjenica i zakonitosti, koje su usmerene na sprovođenje što optimalnijih takmičarskih ishodišta.
Sportska funkcija prvenstveno se odnosi na probleme upravljanja u toku transformacionog trenažnog procesa i zasniva se na tome da se prilikom dovođenja sportista iz inicijalnog (početnog) stanja u novoformirano (tranzitivno, finalno) stanje, koje je po pravilu na višem nivou, ostvaruje prilagođavanje sportista uslovima koji se sastoje u neprekidnom menjanju i usmeravanju u pravu postizanja što vedeg sportskog učinka u određenom vremenskom intervalu.
KLASIFIKACIJA LJUDSKIH RESURSA U SPORTSKOJ FUNKCIJI
Integralno interakciona sportska funkcija može egzistirati samo pod uslovom ako se integralno upravljanje proširi i na interakciono upravljanje kadrova različitih specijalnosti, jer to postaje u današnje vreme neophodna i veoma bitna nužnost. Putem višegodišnje sportske aktivnosti oformila se klasifikacija ljudi, koji čine ljudski potencijal u sportskoj organizaciji, a to su:
Sportisti – koji isklučivo svojom voljom učestvuju u trenažnom procesu i
takmičenju, a članovi su sportskih klubova, registrovani u sportskim savezima i dužni su da se pridražvaju zakonskih regulativa odgovarajudih sportskih klubova i saveza. Sportisti svoje aktivnosti mogu obavljati amaterski i profesionalno. Sportista profesionalac je lice koje je zasnovalo radni odnos u klubu na osnovu važedih zakonskih regulativa. Vrhunski sportista (amater ili profesionalac) je takmičar koji je postigao vrhunske sportske rezultate , na
33
osnovu kojih se razvrstava u kategoriju vrhunskih sportista prema važedoj nacionalnoj kategorizaciji za juniore i seniore.
Treneri – koji u sportskim organizacijama predstavljaju lica koja obavavljaju
stručan rad, bez obzira da li su kvalifikovana za taj posao ili nisu, odnosno da li posao obavljaju profesionalno ili na neki drugi način. Oni moraju biti sposobni da se, često bez ičije pomodi, snalaze u novim nepredviđenim situacijama, da rešavaju nastale trenutne probleme i da poseduju osedaj za uočavanje i rešavanje problema, kako u odnosu na trenažni rad, tako i u odnosu na lične i životne potrebe svojih sportista.
Stručnjaci – to su: biolog, fiziolog, antropomotoričar, biomehaničar, psiholog,
sociolog, genetičar, informatičar, sportski metrolog, statističar, kibernetičar itd. koji na današnjem nivou trenažne tehnologije predstavljaju nezaobilaznu potrebu, sobzirom na to da je u sportu neophodan interdisciplinaran rad. Stručnjaci su u neposrednoj interakciji sa trenerom, koji u svojoj stvaralačkoj sportskoj aktivnosti mora da sarađuje sa širim krugom stručnjaka različitih specijalnosti.
Naučnici – koji proučavaju zakonitosti upravljanja transformacionim procesima
radi ostarivanja odgovarajudih željenih stanja (ishodišta) u različitim sportskim aktivnostima, kao i posledice (efekte) tih promena na ljudski organizam.
INTERAKTIVNOST MODELA SPORTSKE FUNKCIJE
Integralno interakcijska sportska funkcija odvija se u centru zbivanja na relaciji trener – sportista, uz interakcijske odnose relevantnih naučnih disciplina i kadrova. Cilj ove interakcije, odnosno komunikacije i relacije u ovakvom upravljačkom sistemu, jeste da trener sportistu kroz kreativan i stvaralački rad, u određeno vreme dovede u najvedu pripremljenost za postizanje vrhunskih sportskih rezultata.
Efekat upravljanja trenažnom tehnologijom zavisi, s jedne strane od kvaliteta i kvantiteta informacija koje dobija sportista (input) a sa druge strane
34
od kvaliteta i kvantiteta informacija o stanju i radu sportiste koje dobija trener (output), da bi ih neposredno posle izvršene analize preneo na sportistu, kako sumu informacija od tima stručnjaka.
Interakcioni sistem unutar sportske funkcije funkcioniše na relaciji:
trener ↔ sportista trener ↔ stručnjaci trener ↔ naučnici sportista ↔ stručnjaci sportista ↔ naučnici stručnjaci ↔ naučnici
35
18. MODEL STRUKTURE I FUNKCIONISANJA SPORTSKE FUNKCIJE
Model strukture integralno interakcione sportske funkcije sastoji se iz slededih elemenata:
1. Modelovanje integralne sportsko trenažne funkcije – izrada hipotetske,
fenomenološke i/ili naučne hijerarhijske trukture modela pojedinih sportova ili sportskih disciplina (jednačine specifikacije)
2. Dijagnostikovanje antropoloških karakteristika sportista – utvrđivanje
inicijalnog stanja primarnih osobina, sposobnosti i karakteristika sportista koji podležu treniranju i od kojih prvenstveno zavisi postizanje sportskog rezultata.
MODEL STRUKTURE I FUNKCIONISANJA SPORTSKE FUNKCIJE
Modelovanje integralne sportsko trenažne funkcije
Dijagnostikovanje antropoloških karakteristika sportista
Planiranje integralnog trenažnog procesa Programiranje i operacionalizovanje trenažnih
sadržaja
Registrovanje i klasifikovanje trenažnih sadržaja Obrađivanje operacionalizovanih i registrovanih
podataka
Kontrolisanje ukupnog operacionalizovanog trenažnog procesa
Korigovanje trenažnog procesa Analizovanje efekata optimizacije trenažnog
36
3. Planiranje integralnog trenažnog procesa – određivanje ciljeva, zadataka,
trenažnih sadržaja i metoda, uz primenu adekvatnog treninga opteredenja u pojedinim makro, mezo, mikro i mono strukturama treninga, a formiraju se kao rezultat upoređivanja inicijalnog stanja sa željenim stanjem.
4. Programiranje i operacionalizovanje trenažnih sadržaja – sprovođenje
plana i programa rada i regulisanje treninga i takmičenja u skladu sa mogudnostima sportiste i nivoom njegove pripremljenosti.
5. Registrovanje i klasifikovanje trenažnih sadržaja – kvantifikovanje i
evindetiranje svih relevantnih informacija koje su realizovane u procesu treninga i takmičenja, a značajne su prilikom analize efekata treninga.
6. Obrađivanje operacionalizovanih i registrovanih podataka – dobijanje
informacija na osnovu izmerenih podataka o značaju razlika između inicijalnog, tranzitivnog i/ili finalnog stanja relevantnih osobina, sposobnosti i karakteristika sportista, primenom adekvatnih univarijantnih i multivarijantnih statističkih metoda.
7. Kontrolisanje ukupnog operacionalizovanog trenažnog procesa –
proveravanje dinamike razvoja i usavršavanja sposobnosti i karakteristika sportista, koje su bila dijagnostikovane i obuhvadene trenažnim procesom, kao i postignutih prognoziranih sportskih rezultata na odgovarajudim takmičenjima.
8. Korigovanje trenažnog procesa – preduzimanje valjanih korekcija, planova,
programa i njihove realizacije, a na osnovu sprovedene kontrole sportista i analize efikasnosti sprovedenog trenažnog rada.
9. Analizovanje efekata optimizacije trenažnog procesa – dobijanje
informacija o postignutim efektima pod uticajem trenažnih sadržaja, metoda i opteredenja, kao i ocene postignutog željenog cilja.
37
19. MODELOVANJE INTEGRALNE SPORTSKO TRENAŽNE FUNKCIJE
Modelovanje integralne sportsko trenažne tehnologije najčešde se svodi na kontrukciju najadekvatnijeg modela (željenog stanja) sportske aktivnosti, koji omoguduje da se prouče i primene veoma složeni trenažni procesi, s obzirom da među sportovima takoredi ne postoje srodne strukture, pošto svaki sport ili sportska disciplina sama za sebe predstavlja modelnu situacionu strukturu. To se radi preko izrade jednačine specifikacije.
Jednačina specifikacije je model hijerarhijske strukture sportskih aktivnosti. Tu strukturu čine faktori od kojih zavisi uspešnost u određenom sportu.
Jednačina specifikacije nam daje podatak koliko karakteristika (faktora) utiče na određenu sportsku aktivnost i koliki je uticaj (značaj, važnost) svake u postizanju sportskog rezultata. Kako je zadatak sportskog treninga da se trenažnim stimulusima (sredstvima, metodama i opteredenjem) deluje samo na one osobine, sposobnosti i karakteristike od kojih zavisi sportski rezultat, jednačina specifikacije upravo daje odgovor na to pitanje.
Jednačina specifikacije ima ogromni značaj za selekciju u sportu, tj. za ostvarivanje njenog najvažnijeg cilja – pronalaska talenta. Ona daje odgovor na pitanje: „Koje osobine, sposobnosti i karakteristike kod subjekata moramo dijagnostikovati u inicijalnoj selekciji?“
Y=a1X1+a2X2+a2X3+anXn+an+1U
Znači Y (rezultat ili uspeh u nekoj sportskoj aktivnosti) zavisi od faktora F, odnosno X1, X2, X2..Xn, koji utiču sa određenim koeficijentima a1, a2, a3, an, an. Što je neki koeficijent a, kod nekog faktora X vedi, to je i vedi uticaj tog faktora na uspeh u toj aktivnosti. Faktori su poređani po hijerarhiji, tako da se pomodu jednačine specifikacije može odrediti i relativni uticaj svakog od faktora na uspeh u nekoj sportskoj aktivnosti.
38
20. DIJAGNOSTIKOVANJE ANTROPOLOŠKIH KARAKTERISTIKA
SPORTISTA
Prilikom dijagnostikovanja sportista u trenažnoj tehnologiji koriste se posebne naučne discipline pod nazivom: antropometrija, kineziometrija, psihometrija i sociometrija, koje se bave proučavanjem tačnosti merenja, tehnikama merenja, instrumentalizaciji mernih tehnika, metrijskim karakteristikama mernih instrumenata, uslovima i organizacijom merenja i određivanja greške merenja.
Sprovođenje savremene sportske dijagnostike nemogude je bez elementarnog poznavanja dijagnostike u okviru pojedinih bazičnih segmenata antropološkog prostora, kao što je:
1. Zdravstvena dijagnostika – koja obuhvata utvrđivanje trenutnog
zdravstvenog stanja sportista, sa eventualnim odstupanjima koja mogu predstavljati kontraindikacije. Zdravlje je dobro mentalno, fizičko i socijalno stanje uslovljeno dobrom uhranjenošdu i odustvom svih drugih nenutricijskih bolesti.
2. Morfološka dijagnostika – koja se prvenstveno primenjuje u svrhu selekcije
sportista, provere i pradenja trenažnog procesa, pri čemu je potrebno imati na umu, da je morfološki status sportiste prvenstveno rezultat nasleđa i adaptacije pod uticajem treninga i ishrane.
3. Biomehanička dijagnostika – koja omoguduje kvantitativnu analizu koja u
svetu sve više postaje standard, a obuhvata integralnu dijagnozu situacionih (takmičarskih) kretnih struktura (tehniku i taktiku), koje se ne mogu prikupiti vizuelnim putem. Takva analiza daje uvid u nivo izvođenja tehnike i taktike, i omoguduje njihovu procenu i pradenje u procesu treninga, izboru i primeni trenažnih sredstava i metoda.
39
4. Motorička dijagnostika – omoguduje utvrđivanje stanja motoričkih
sposobnosti od kojih prvenstveno zavisi sportski rezultat, a obuhvadene su u prethodno izrađenoj jednačini specifikacije nekog sporta ili sportske discipline.
5. Funkcionalna dijagnostika – koja se uglavnom sprovodi klasičnim
laboratorijskim postupcima, prvenstveno sa ciljem utvrđivanja bazičnih funkcionalnih sposobnosti i specifičnih funkcionalnih sposobnosti, koji po svojim karakteristikama intenziteta, trajanja i načina kretanja u opteredenju odgovaraju određenom sportu ili sportskoj disciplini.
6. Kongitivna dijagnostika – koja se sastoji u utvrđivanju intelektualnog statusa
sportista, sposobnost snalaženja i rešavanja problema u novim, nepoznatim i nepredviđenim situacijama.
7. Konativna dijagnostika – sastoji se u utvrđivanju modaliteta ljudskog
ponašanja, tj. poremedaja u integraciji ličnosti.
8. Sociološka dijagnostika – predmet interesovanja sociološke dijagnostike su
sportske grupe, njihova struktura, interakcije unutar grupa, vrednost i motivi tih grupa, kao i njihova veza sa odgovarajudim sportskim uspesima.
40
21. PLANIRANJE INTEGRALNOG TRENAŽNOG PROCESA
Pod planiranjem se podrazumeva određivanje ciljeva, zadataka, termina postizanja sportskih rezultata i trenažnih kontrolnih normativa. Na osnovu utvrđivanja jednačine specifikacije sa jedne strane i rezultata dijagnostikovanja istih sposobnosti i karakteristika sa druge strane; određuju se konkretne projekcije, ciljevi i zadaci trenažnog procesa, koji treba da se rešavaju u rezultatu celokupne pripreme u određenim etapama i ciklusima. Posle tofa određuje se sadržaj trenažnog procesa, što konkretno znači da se sistematizuju vežbe, približna količina rada, tipična trenažna opteredenja, konkretni normativi i drugi pokazatelji.
Postoji:
1. Dugoročno planiranje - koje obuhvata perspektivno planiranje (ukupna
sportska karijera) i dvoolimpijsko planiranje (vremenski period od 8 godina).
2. Srednjeročno planiranje – koje obuhvata proces treninga u periodu
olimpijskog ciklusa (sadrži samo osnovne podatke bez suvišnih detalja) ili dva dvogodišnja ciklusa (sadrži planove rada koji mogu biti objedinjeni u okviru dve godine ili pojedinačno za svaku godinu).
3. Kratkoročno planiranje – obuhvata makrociklus (godišnji ili takmičarski
period i prelazni period polugodišnjih treninga) i makrociklične periode treninga (pripremni period).
41
22. PROGRAMIRANJE I OPERACIONALIZOVANJE
TRENAŽNIH SADRŽAJA
Programiranje trenažnih sadržaja predstavlja veoma složenu upravljačku akciju, u kojoj se na bazi makrocikličnog (godišnjeg, polugodišnjeg) i periodičnog (pripremnog, takmičarskog i prelaznog) plana određuju konkretniji programski postupci, koji sadrže informacije o trenažnim sadržajima (sredstvima), volumenu opteredenja (obimu i intenzitetu) i metodama trenažnog rada i sportskog takmičenja.
Postoji:
1. Tekude programiranje – koje se odnosi na mezociklično programiranje koje
se vrši na osnovu analize rezultata efekata iz prethodnog mezociklusa; i mikrociklično programiranje kada je neophodno vršiti korekciju na pojedinačnim treninzima, a koji potiču iz analize procesa treninga, a odnose se na primenu trenažnih sredstava, metoda i opteredenja.
2. Operativno programiranje – koje se odnosi na dnevno programiranje (ako
postoji vedi broj treninga u toku dana) i pojedinačno programiranje (pri čemu se moraju unositi korekcije u odnosu na količinu i intenzitet trenažnog rada.
42
23. REGISTROVANJE I KLASIFIKOVANJE TRENAŽNIH SADRŽAJA
Registrovanje (evidentiranje) služi treneru za kontrolu uspešnosti realizacije plana i programa rada, kao i operative trenažnog procesa sa pojedincima i/ili ekipom, a istovremeno, na osnovu izvršene analize, pruža dragocene podatke za dalje planiranje i programiranje rada, odnosno vršenje korekcije u toku trenažnog procesa.
Najvedu pomod treneru u toku trenažnog procesa pružaju registrovani pokazatelji, koji mogu biti pohranjeni u računaru u vidu baze podataka ili ih trener registruje u tzv. „dnevniku rada“, a oni sadrže podatke o:
1. Antropološkom statusu sportista – koji obuhvata integralne i relevantne
ljudske karakteristike koji su sadržani u jednačinama specifikacije i značajni su u postizanju vrhunskih sportskih rezultata.
2. Operacionalizovanom planu i programu treninga – koji su predviđeni u
programima treninga i operacionalizovani od strane trenera putem različitih planova i programa.
3. Kontroli nivoa treniranosti sportista – datum i program sprovođenja
kontrole, razlike između dobijenih i planiranih rezultata, akcenti programskih sadržaja, obima i intenziteta koje treba korigovati, eventualna korekcija kontrolnih normativa.
4. Situacionoj efikasnosti ekipe – pomodu protokola čiji oblik i sadržaj zavise
od sportske grane i direktno od strane čoveka ili pomodu video kamere.
5. Situacionoj efikasnosti pojedinaca i/ili ekipe – putem CD-a u obliku
situacionih programskih modela, koji su bazirani na zahtevima u kojima informatička tehnologija igra veoma važnu ulogu i primenom softverskih paketa, sa najnovijim tehnologijama pradenja, kontrolisanja, statističkog obrađivanja i analiziranja efekata trenažnog rada i takmičarskih rezultata.
43
Klasifikovanje trenažnih sadržaja se po pravilu vrši po isteku svakog pojedinačnog treninga, dnevnog treninga, mikrociklusa, mezociklusa, perioda ili makrociklusa i sadrži kretne strukture, motoričke vežbe, parametre opteredenja i situacione efikasnosti.
44
24. OBRAĐIVANJE OPERACIONALIZOVANIH I
REGISTROVANIH PODATAKA
Obrađivanje podataka podrazumeva statističko izračunavanje (analiziranje, transformisanje, kondenzaciju) univarijantnih vrednosti (podataka) ili vedeg broja (sistema) varijabli (multivarijantni postupak) unutar jednog antropološkog prostora ili istovremeno vedeg broja prostora. U su svrhu postoje mnogobrojni modeli, metode, algoritmi i programi za multivarijantnu statističku obradu podataka, koji su sadržani u različitim savremenim i različitim statističkim paketima. Npr:
1. Uvtrđivanje strukture i klasifikacije entiteta – latentnih varijabli
antropoloških karakteristika primenom statističkih metoda faktorske analize i taksonomske analize.
2. Utvrđivanje uticaja i relacija – između sistema prediktorskih varijabli i
različitih antropoloških prostora sa jednom kriterijskom varijablom ili sistemom kriterijumskih varijabli primenom regresione analize i kanoničke koleracione analize.
3. Utvrđivanje razlika između grupa i efekata – operacionalizovanih
situacionih trenažnih sadržaja primenom multivarijantne analize varijanse i kovarijanse, i kanoničke diskriminacione analize.
4. Utvrđivanje promena i razvoja – primarnih antropoloških osobina i
sposobnosti izazvanih pojedinim trenažnim i takmičarskim aktivnostima pomodu kanoničke analize i promena i analize kriva razvoja.
45
25. KONTROLISANJE UKUPNOG TRENAŽNOG PROCESA
Samo integralna kontrola treniranosti sportista u laboratorijskim i situacionim uslovima omoguduje efikasno ostvarivanje planova i programa rada, određivanje efikasnosti pripremljenih sadržaja, metoda i opteredenja, kao i blagovremenu korekciju trenažnog procesa.
Da bi se efikasno ocenile antropološke osobine, sposobnosti i karakteristike sportista, neophodno je postojanje validirane baterije testova, kao i kompleks kontrolnih vežbi i normativa. Po pravilu primenjuju se isti merni instrumenti sa istom metodikom izvođenja kao i kod dijagnostikovanja.
Integralna kontrola treba da se sprovodi obavezno na kraju pripremnog perioda, u cilju sagledavanja provere efikasnosti transformacionog procesa treninga.
Prilikom ocene stanja integralne treniranosti sportiste uglavnom se koriste dva kriterijuma. Prvi se sastoji u upoređivanju pokazatelja merenih antropoloških osobina, sposobnosti i karakteristika sa pokazateljima izraženim u jednačini specifikacije za dotičnu sportsku granu ili disciplinu. Ukoliko se razlika smanjuje, to je zna da se trenažni proces odvija u željenom pravcu. Drugi kriterijum se sastoji u upoređivanju pokazatelja sa ranije registrovanim pokazateljima (sa početnim stanjem).
Korišdenjem oba kriterijuma mogude je na efikasan način upravljati trenažnim procesom, sa ciljem da se sportisti nađu na optimalnom nivou u željeno vreme, odnosno vreme kada su u stanju da postignu najbolji rezultat.
46
26. KORIGOVANJE TRENAŽNOG PROCESA
Ako prilikom trenažnog procesa, tj. u procesu transformacije nije došlo do željenih efekata, uzroke valja veoma temeljno pronalaziti, analizirati i preduzimati adekvatne mere. Uzroci mogu biti objektivne i subjektivne prirode. U objektivne uzroke spadaju neispunjeni broj treninga zbog povreda, bolesti, neposedovanja odgovarajudih uslova (materijalnih, socijalnih, finansijskih i dr.), a u subjektivne uzroke spadaju nedovoljna motivisanost sportista za trenažnim radom ili neadekvatno programirani i sprovedeni trening od strane trenera.
U oba slučaja neophodne su korekcije u smislu otklanjanja uzorka, prvenstveno u nadoknađivanju propuštenog, uz primenu što optimalnijih i efikasnijih mera, kako bi se nadoknadilo u vremenu i intenzivirao kontinuirani rad u celokupnom tehnološkom procesu.
27. ANALIZOVANJE EFEKATA OPTIMIZACIJE TRENAŽNOG PROCESA
Valorizacija efekata procesa treninga u stvari predstavlja procenu ostvarenog cilja treninga putem analize efekata dostignutog stepena finalnog stanja, ispunjenih kontrolnih normativa za svaku relevantnu antropološku osobinu, sposobnosti ili karakteristiku, kao i nivo usvojenog motoričkog znanja (tehničkih i taktičkih elemenata), pod uticajem određenog situacionog trenažnog tretmana (programa, sadržaja).
To praktično znali, da konstrukcija situacionog modela i njegove valorizacije efekata treninga ima smisla samo u slučajevima ako je mogude poređenje između inicijalnog i nekog tranzitivnog ili finalnog stanja, odnosno između najmanje dve kontrolne tačke nekog tranzitivnog stanja. Iz tih razloga veoma je važno, da se rezultati u svakoj varijabli mogu kvantifikovati i da je poznato koje su poželjne veličine (normativi) i eventualno odstupanje od predviđenih normativa u situacionim modelima, sobzirom na nivo pripremljenosti, uzrast, pol i druga endogena i egzogena ograničenja.
47
28. INTEGRALNO INTERAKCIONI MODEL FUNKCIONISANJA
POSLOVNE FUNKCIJE
FUNKCIONISANJE MODELA POSLOVNE FUNKCIJE
Funkcionisanje poslovne funkcije u sportskim organizacijama predstavlja sprovođenje aktivnosti od strane pojedinaca ili grupa, koji shodno svojim pravima, ovlašdenjima i formalnim autoritetom deluju na profesionalno zaposlene, stručne i naučne saradnike, volontere i sportiste u smislu zajedničkog ostvarivanja sportskih ciljeva. Pojedinci ili grupe ljudi kojima je povereno upravljanje (rukovođenje, vođenje) i pravo odlučivanja, treba da obezbeđuju ostvarivanje odluka i njihovo kontrolisanje u odnosu na angažovanje ljudskih resursa u različitim aktivnostima sportske organizacije.
Upravljački poslovi u sportskoj organizaciji se mogu na supešan način obaviti samo pod uslovom ako postoji dobro definisana i struktuirana poslovna funkcija, koja obuhvata organizovanje svih raspoloživih ljudskih resursa na realizaciji ukupnih relevantnih aktivnosti.
Dakle cilj poslovne funkcije je konstruisanje takvog optimalnog modela i stvaranja takve akcije u sportskoj organizaciji, koja treba da bude efikasna struktura autoriteta, pojedinačnih i grupnih ljudskih resursa, odgovornosti, kao i komunikacijskih kanala, koji su potrebni za realizuaciju ciljeva u svim delovima ukupnog organizacionog sistema.
KLASIFIKACIJA LJUDSKIH RESURSA U POSLOVNOJ FUNKCIJI
Uzimajudi u obzir integralnu delatnost sportske organizacije, organizaciju, tradiciju, iskustvo i pragmatičnost, putem višegodišnje sportske aktivnosti oformila se klasifikacija ljudi, koju čine ljudski potencijal u sportskoj organizaciji, a to su:
48
Menadžeri – koji su u stvari glavni pokretači akcija i ljudi, usmerenih u pravcu
ostvarivanja postavljenih ciljeva u sportskoj organizaciji.
Marketing menadžeri – koji najčešde rešavaju materijalne i finansijske
probleme sportskih organizacija, uporedo sa sticanjem statusa sportske organizacije kao neprofitne ili profitne organizacije.
Upravljači – koji su od neprocenjive važnosti, jer se bez njih ne može sprovoditi
razvojna politika, nauka i tehnologija ni u jednom upravljačkom sistemu u društvu, pa ni u sportu.
Volonteri – koji se dobrovoljno angažuju u svim segmentima organizovanja
sportskih klubova, saveza, sportskih takmičenja, propagiranju sporta i vršenju društvene kontrole.
INTERAKTIVNOST MODELA POSLOVNE FUNKCIJE
Interaktivnost između subjekata u poslovnoj funkciji ima za cilj da se putem komunikacija/vođenja informacija od jednog do drugog čoveka ili do grupe ljudi postigne uzajamno informisanje, dogovaranje i razumevanje, koje na bazi povratnih veta omoguduje donošenje blagovremenog, svrsishodnog i pravovaljanog rešenja, odluke i/ili realizacije ciljeva i zadataka. Poslovna funkcija sadrži interakcioni sistem na relaciji:
menadžer u sportu ↔ upravljači u sportu menadžer u sportu ↔ marketing menadžeri menadžer u sportu ↔ volonteri
upravljači u sportu ↔ marketing menadžeri upravljači u sportu ↔ volonteri
