MIŠEL UELBEK
Pokoravanje
Michel Houellebecq
„Graja ga dovede u Sen-Silpis; članovi hora su se razilazili; crkva će svaki čas biti zatvorena. Trebalo je da pokušam da se molim, reče on sebi; bolje bi mi to bilo, nego da sedim na stolici i sanjarim zabadava; ali, da se molim? Ne osećam želju za tim; proganja me katoličanstvo, vrti mi se u glavi od tamjana i voska, vrzmam se naokolo, do suza dirnut katoličkim molitvama, do srži ganut katoličkim psalmodijama i pesmama. Gadim se svog života, umorio sam se već od sebe, ali odavde dokle sam ja stigao pa do nekog drugog života - e, imalo bi tu mnogo da se ide! Sem toga... sem toga... ako se i osećam uznemireno u tim crkvicama, čim iz njih izađem postajem neosetljiv ponovo, suv. U suštini, reče on sebi ustajući, pa se zaputi iza nekoliko njih koji, pod budnim okom crkvenjakovim, iđahu prema vratima, u suštini, meni je srce skorelo, i dima se nahvatalo na terevenkama, nisam ja više nizašta.”
Svih tih godina moje tužne mladosti, Uismans mi je bio saputnik, verni prijatelj; nijednom nisam posumnjao u njega, nijednom se ne nađoh u iskušenju da ga napustim, ni da se okrenem nekom drugom; a onda, jednog popodneva u mesecu junu 2007, pošto sam dugo čekao i dugo oklevao, možda i malo više nego što je prihvatljivo, konačno pred komisijom Univerziteta Pariz IV - Sorbona odbranih doktorsku disertaciju pod naslovom Žoris-Karl Uismans, ili izlazak iz tunela. Počev od sutradan ujutro (ili možebiti počev već od te večeri, ne mogu pouzdano da tvrdim, jer to veče posle odbrane disertacije proveo sam sâm, u vrlo alkoholisanom stanju), shvatio sam da je jedan deo mog života okončan, i da je taj deo verovatno bio onaj najbolji.
Tako to biva u ovim našim društvima, još zapadnim i socijaldemokratskim, tako to biva sa svima koji završe studije, s tim što većina njih toga nije svesna, bar ne odmah, budući hipnotisana jal’ željom za novcem, jal’, možda, potrošačkom žudnjom, kako hoće to kod onih primitivnijih, onih kod kojih se razvila žešća zavisnost od pojedinih proizvoda (oni su manjina; kod većine, kod onih promišljenijih i staloženijih, razvija se jednostavna opčinjenost novcem, tim „neumornim Protejem”), hipnotisana, dakle, i to još više, željom da se dokaže, da sebi stvori položaj u društvu na kojem će joj zavideti u jednom svetu koji oni, puni nade, zamišljaju kao svet u kojem vlada takmičenje, oni, podjareni obožavaoci raznorodnih ikona: sportista, modnih kreatora, internet portala, glumaca, manekenki.
Iz različitih psiholoških razloga, u koje niti sam stručan niti želim dublje da zalazim, osetno se udaljavam od takve šeme. Dana prvog aprila 1866, kada mu je bilo osamnaest godina, Žoris-Karl Uismans započeo je karijeru u svojstvu činovnika šeste klase pri Ministarstvu unutrašnjih dela i vera. Godine 1874. objavio je, o sopstvenom trošku, prvu zbirku pesama u prozi, Kutija sa začinima, o kojoj se vrlo malo pisalo izuzmemo li jedan članak, izrazito bratski nastrojen, Teodora
de Banvila. Počeci Uismansovi nisu, kako se vidi, ni po čemu bili gromoglasni.
I tako je tekao njegov činovnički život, a uz njega i život uopšte. Trećeg septembra 1893. dodeljena mu je Legija časti za zasluge u obavljanju javne funkcije. Penzionisan je 1898, kada se - pošto su Uismansu konačno odobrili zahtev za odlazak u penziju iz ličnih razloga - navršilo trideset godina otkako je stupio u službu. U međuvremenu je uspeo da napiše knjige na osnovu kojih sam, posle više od jednog veka, tog čoveka počeo da doživljavam kao prijatelja. Mnogo se stvari, i previše, može napisati o književnosti (a ja se, kao akademski građanin specijalizovan u toj oblasti, smatram prvenstveno merodavnim da o tome govorim). U čemu je književnost, kao glavna
umetnost Zapada koji gasne pred našim očima, toliko specifična - nije
nimalo teško odrediti. Kao i književnost, i muzika može da izrazi jedan preokret, emocionalni obrt, tugu ili sveprožimajući zanos; kao i književnost, i slikarstvo može da nas zadivi, da nas navede da na svet pogledamo drugačijim očima. Ali jedino književnost u vama budi to osećanje kontakta s drugim ljudskim duhom, sa tim duhom u njegovoj sveukupnosti, sa svim njegovim slabostima i veličinom, njegovim ograničenjima, niskostima, fiks-idejama, verovanjima; sa svime onim što taj duh podbunjuje, zanima, uzbuđuje ili odbija. Jedino vam književnost može omogućiti da stupite u kontakt s duhom pokojnika, i to na način neposredniji, potpuniji i dublji nego što biste to postigli vodeći razgovor s prijateljem; koliko god neko prijateljstvo bilo duboko i dugovečno, nikada se u jednom razgovoru nećemo otvoriti tako potpuno kao što to činimo pred praznim listom, obraćajući se nepoznatom primaocu. S druge strane, naravno, kada je o književnosti reč, značaj svakako imaju lepota stila i muzikalnost rečenica; dubina autorovog promišljanja i originalnost njegovih misli takođe se ne mogu zanemariti; ali pisac je, pre svega, ljudsko biće prisutno u svojim knjigama, i da li to ljudsko biće piše veoma dobro ili veoma slabo u krajnjoj liniji i nije mnogo važno; suština je u tome da ono piše i da je prisutno u svojim knjigama (čudo te su za jedno tako jednostavno stanje, na prvi pogled tako neuočljivo, a u zbilji i te kako vidljivo, filozofi različitih škola pokazali tako malo interesovanja; ljudska bića, u načelu, za razliku od kakvoće, poseduju jednaku količinu sebe - sva su bića, u principu, manje-više isto prisutna; stoga nije puki utisak, sa
distance od nekoliko vekova, da se, kako stranice odmiču, haba štivo diktirano više duhom vremena negoli čistom individualnošću; jer iza tog dela stoji jedno nesigurno biće, koje se s vremenom pretvara u anonimnu utvaru). Isto tako, kad volimo neku knjigu, mi pre svega volimo njenog autora, i osećamo potrebu da ga upoznamo, da sa njim provodimo dane. A za tih sedam godina koliko sam radio na disertaciji, ja sam živeo u Uismansovom društvu, u njegovom maltene neprestanom prisustvu. Rođen u Ulici Siže, stanovao u ulicama Sevr i Mesje, Uismans je umro u Ulici Sen-Plasid, da bi ga potom sahranili na groblju na Monparnasu. Gotovo čitav svoj vek proveo je unutar granica pariskog Šestog arondismana; isto važi i za njegov profesionalni život, to jest nešto više od trideset godina provedenih u kancelarijama Ministarstva unutrašnjih dela i vera. I ja sam u to vreme stanovao u Šestom arondismanu u Parizu, u jednoj vlažnoj i hladnoj, a pre svega izrazito mračnoj sobi - prozori su gledali na majušno dvorištance, još malo pa kao neko rudarsko okno, tako da sam već od jutra morao da palim svetlo. Siromašan sam bio u to vreme, i da mi je tad zapalo da učestvujem u nekom od onih ispitivanja javnog mnjenja koja malo-malo pa „mere puls mladih”, bez ikakve sumnje bih svoje životne uslove opisao kao „vrlo teške”. Pa ipak, kad sam odbranio tezu, i kad je svanuo novi dan (ili možda već te iste večeri), prvo što mi je palo na pamet bilo je da sam izgubio nešto neprocenjivo, nešto što više nikada neću naći - slobodu. Godinama su mi poslednji ostaci umiruće socijaldemokratije omogućavali (posredstvom stipendije, sistema popusta i socijalnih olakšica, osrednjih, ali po cenama pristupačnih obroka u univerzitetskom restoranu) da sve svoje dane posvetim aktivnosti koju sam sam odabrao: slobodnom intelektualnom druženju s jednim prijateljem. Kao što je to, s punim pravom, primetio Andre Breton, Uismansov humor predstavlja jedinstven primer velikodušnog humora, koji čitaoca stavlja u poziciju da bude korak ispred samog pisca, pozivajući ga, zapravo, da se unapred naruga piscu i tom preobilju žalopojnih, grozomornih ili podsmeha dostojnih opisa. Od te velikodušnosti ja sam se okoristio bolje nego iko drugi, dok sam nosio porcije remulade sa celerom ili pirea od bakalara na metalnim bolničkim poslužavnicima koje je univerzitetski restoran Bilije delio zlehudim korisnicima (onima koji, očito, nisu imali kuda, koji su, bez sumnje, bili odbijeni u svim iole
pristojnim univerzitetskim restoranima, ali koji su ipak imali studentsku karticu za menzu, jer to im niko nije mogao oduzeti), i sve vreme maštao o Uismansovim pridevima, otužan sir, strašan prag, zamišljajući i njega kako uzima jedan od tih metalnih poslužavnika, poput zatvorskih, kakve on nikada nije ni video, i odmah bih se osetio malo manje nesrećnim, malo manje usamljenim u univerzitetskom restoranu Bilije.
Ali svemu je tome došao kraj; svršeno je, generalno, bilo s mojom mladošću. Sada sam (i to ubrzo, očigledno) morao da se suočim s procesom profesionalne afirmacije. Čemu se ama baš ni najmanje nisam radovao.
Univerzitetske studije u oblasti književnosti, kao što znamo, ne vode praktično ničemu, izuzev u slučaju onih studenata koji su najobdareniji za to da i sami postanu univerzitetski profesori u oblasti književnosti - tu smo, sve u svemu, suočeni sa situacijom prilično komičnom, gde sistem za jedini cilj ima svoju vlastitu reprodukciju, uz procenat otpada od preko 95%. Samim tim, studije književnosti nikom ne škode i mogu, štaviše, da predstavljaju jednu, istina neveliku, prednost. Jedna mlada devojka koja konkuriše za radno mesto prodavačice kod Selina ili Ermesa, po prirodi stvari bi, na prvom mestu, trebalo da vodi računa o svom spoljašnjem izgledu; ali diploma ili master u oblasti savremene književnosti mogli bi joj dobro doći kao svojevrstan kec iz rukava koji samome poslodavcu, mimo praktične osposobljenosti kandidatkinje, jemči da ova raspolaže izvesnom intelektualnom agilnošću zahvaljujući kojoj bi eventualno mogla da napreduje u karijeri - pri čemu se u vidu, pored ostalog, ima i činjenica da je književnost, kao takva, uvek podrazumevala određenu pozitivnu konotaciju u sferi industrije luksuza.
Što se mene tiče, ja sam sebe video kao nekoga ko društvu „najobdarenijih studenata” istina pripada, ali kao marginalac. Napisao sam jednu dobru disertaciju, toga sam bio svestan, i očekivao sam javnu pohvalu; pa ipak, prijatno su me iznenadile jednoglasne čestitke
članova komisije, a posebno mi je drago bilo kad sam pročitao
obrazloženje komisije, koje je bilo odlično, sve u samim hvalospevima takoreći; imao sam, u tom smislu, dobre izglede da, ukoliko to budem želeo, dobijem zvanje višeg predavača. Moj život je, sve u svemu, po predvidivoj jednoličnosti i plitkosti, i nadalje ličio na život koji je Uismans vodio nekih vek i po ranije. Prve godine punoletstva proveo sam na univerzitetu; tu ću verovatno provesti i poslednje, i to možda na istom univerzitetu (što u stvarnosti i neće biti slučaj; zvanja sam stekao na Univerzitetu Pariz IV - Sorbona, a postavljen sam za predavača na Univerzitetu Pariz III, nešto manje prestižnom, ali
smeštenom u Petom arondismanu, na svega nekoliko stotina metara od mog starog fakulteta).
Ja, u stvari, nisam bio stvoren za prosvetnog radnika - petnaest godina kasnije, sam tok moje karijere potvrdiće da od početka zapravo nisam bio za to. Nekolika iskustva s mentorskim radom, u koji sam se upuštao ne bih li svoj život podigao na viši nivo, vrlo rano su me učvrstila u uverenju da je prenošenje znanja u većini slučajeva nemoguće, da su razlike između ljudskih inteligencija ekstremne, i da ništa ne može ni da otkloni, pa čak ni da ublaži tu temeljnu nejednakost. Ono što je možda još samo dodatno pogoršavalo stvari, ja nisam voleo mlade - čak ni u vreme kada se i za mene moglo reći da pripadam njihovom taboru. Činilo mi se da sama ideja mladosti podrazumeva izvestan entuzijazam u pogledu života, ili možebiti izvestan bunt, a sve to praćeno jednim, najblaže rečeno, neodređenim osećanjem nadmoći u odnosu na generaciju koju su ti mladi pozvani da zamene; ja tako nešto nikada ni izbliza nisam osetio. Pa ipak, u mladosti sam imao drugove - ili, precizniji da budem, bilo je tu nekih kolega s kojima mi nije bilo nezamislivo da između dva predavanja odem na kafu ili na pivo. Imao sam, na prvom mestu, ljubavnice - ili, kako smo to zvali u to vreme (možda se i sad tako kaže) - ženske, koje sam menjao najmanje jednom godišnje. Ti ljubavni odnosi odvijali su se po manje-više nepromenjivoj šemi. U njih se stupalo početkom jesenjeg semestra, za vreme mentorskog rada, ili prilikom razmene beležaka sa predavanja, ili, opet, u nekoj od onih brojnih prilika kada se ljudi druže, a koje su tako česte u studentskom životu, i čiji nagli izostanak odmah po ulasku u profesionalni život većinu ljudskih bića baci u samoću koja je koliko zaprepašćujuća toliko i radikalna. Potom bi se ti odnosi razvijali u toku cele godine, noći bismo provodili ili kod jednoga ili kod drugoga (najčešće, u stvari, kod njih, zato što bi se ispostavilo da je taj sumračni, što će reći nezdravi ambijent moje sobe neugodan za ljubavne sastanke), i tu su se odigravali i seksualni aktovi (na zadovoljstvo koje je, kako ja želim da mislim, bilo obostrano). A kad bismo se vratili s letnjeg raspusta, dakle na početku nove školske godine, tim vezama bi došao kraj, skoro uvek na inicijativu tih devojaka. One bi svaki put doživele nešto preko leta, takav bi mi izgovor dale, najčešće bez približnijeg objašnjenja; bilo je i onih koje su, bez sumnje, manje vodile računa o mojim osećanjima, pa bi
konkretno rekle da su upoznale nekoga. Da, i šta onda? Pa i ja sam
neko. Njihova objašnjenja, zasnovana na činjeničnom stanju, meni su
se činila nedovoljnim; one zaista jesu, što ja ne negiram, upoznale
nekoga; ali to što su tom susretu pridavale dovoljno veliku težinu da
zbog njega prekinu našu vezu i upuste se u tu, novu vezu - to već nije bilo ništa drugo nego primena modela ljubavnog ponašanja koji je u isti mah i moćan i sam po sebi razumljiv, i tim moćniji što se više sam po sebi podrazumeva.
Po ljubavnom modelu koji je preovladavao u doba moje mladosti (a ništa mi ne daje povoda da pomislim kako su se stvari, u međuvremenu, bitno promenile), od mladih ljudi se očekivalo da, posle jednog kratkog perioda seksualnog lutanja, koji otprilike odgovara dobu što prethodi adolescenciji, počnu da ulaze u duže ljubavne veze, obeležene strogom monogamijom, kao i da se okrenu aktivnostima koje nisu isključivo seksualne, već i društvene (izlasci, vikendi, letovanja). Ni ti odnosi još sami po sebi nisu značili ništa konačno, ali ih je svakako trebalo smatrati nekom vrstom šegrtovanja, da mladi nauče šta je to ljubavna veza, i nekom vrstom stažiranja (koje se u to vreme odigrava i na profesionalnom planu, kao uvod u stupanje u prvu službu). Ljubavne veze različite dužine trajanja (one jednogodišnje su se, po mom viđenju stvari, mogle smatrati prihvatljivima), zatim ukupan broj tih veza (prosek od deset do dvadeset nametao se kao razumna približna vrednost) - smatralo se da kroz sve to čovek treba da prođe pre nego što će, poput nekakve apoteoze, dosegnuti tu vrhovnu vezu, vezu koja će ovoga puta po karakteru biti bračna i konačna, koja će za ishod imati rađanje dece i zasnivanje porodice.
Savršena ništavnost ove šeme prikazaće mi se u svom pravom obliku tek mnogo kasnije, zapravo tek nedavno, kada mi se ukazala prilika da u razmaku od nekoliko nedelja slučajno upoznam prvo Oreliju, a potom Sandru (s tim što sam ubeđen da ni susreti s Kloe i Violen ne bi osetno uticali na moje zaključke). Od časa kad sam kročio u baskijski restoran u koji sam bio pozvao Oreliju na večeru, shvatio sam da me čeka jedno katastrofalno veče. Iako smo popili dve boce belog irolegija - pio sam, zapravo, uglavnom ja - iz trenutka u trenutak bivalo mi je sve teže, a od jednog momenta i neizvodljivo da održim razuman nivo srdačnosti u opštenju. Iako to ni samome sebi nisam
mogao da objasnim, učinilo mi se najednom nekako neotesanim i bezmalo nezamislivim da u tom razgovoru prizivam neke zajedničke uspomene. Očigledno je bilo da Orelija do toga časa nije uspela da uđe u dužu vezu, da su sporadične avanture u njoj izazivale sve veće gađenje, i da je njen sentimentalni život napredovao u pravcu konačne i totalne propasti. No, ona je ipak pokušavala, ili je, u najmanju ruku, jednom pokušala da ostvari vezu, ali bez uspeha - shvatio sam to na osnovu raznih indicija - a gorčina i jetkost s kojima je pominjala svoje muške kolege (došli smo, šta ćete, i do toga da pričamo o njenoj profesiji - bila je, inače, zadužena za komunikacije u jednom interprofesionalnom sindikatu vinara iz Bordoa, i mnogo je putovala, naročito po Aziji, u svrhu promocije vrhunskih francuskih vina) na surov su način otkrivale da je u životu gadno nadrljala. Iznenadilo me je, stoga, što me je ipak pozvala, trenutak pre nego što će izaći iz taksija, da „popijemo još po jedno”; ova je, rekoh sebi, stvarno na izmaku snaga, i već onog trenutka kad su se vrata lifta zatvorila za nama ja sam znao da se ništa neće dogoditi, da ne osećam nikakvu želju čak ni da je vidim golu, da bih, štaviše, to radije izbegao, ali svejedno, do toga je ipak došlo, i meni je jedino ostalo da potvrdim ono što sam već unapred osećao: nije ona nadrljala samo na emocionalnom planu, nego je i njeno telo pretrpelo nepopravljivu štetu, zadnjica i grudi behu ostale tek smršale, smanjene, mlitave i oklembešene mesnate površine, i nju više niko nije, i niko je više i neće smatrati objektom požude.
Moj ručak sa Sandrom protekao je po manje ili više istom šablonu, uz pokoju varijaciju (restoran s plodovima mora, a ona - poslovna sekretarica u multinacionalnoj farmaceutskoj kompaniji), dok je završnica bila, kad se podvuče crta, istovetna, s tim što je Sandra -malo punija i vedrija od Orelije - na mene ostavila utisak nešto manje poodmakle trošnosti. Jeste tuga njena bila velika, jeste bila neizlečiva, i ja sam znao da će mi na kraju sve otkriti; kao i Orelija, ona je u suštini bila jedna od onih ptica u mazutu, pri čemu je Sandra uspela da sačuva, ako mogu tako da se izrazim, izraženiju sposobnost da mrda krilima. Kroz godinu ili dve dići će ruke od svih bračnih ambicija, njena još ne sasvim ugašena senzualnost nateraće je da potraži društvo mladih muškaraca, postaće ono što se u mojoj mladosti zvalo kuguarka, i to će, očigledno, potrajati nekoliko godina,
desetak u najboljem slučaju, pre nego što je splašnjavanje njene puti, ovoga puta bespovratno, ne odvede u trajnu samoću.
Mogao sam ja, kad mi je bilo dvadeset godina, u vreme kad mi se dizao bez obzira na neposredan povod, a ponekad i bez ikakvog razloga, kad mi se dizao, na neki način, u prazno, i da se nađem u iskušenju, da poželim da se upustim u vezu takve vrste, vezu koja bi mi donela u isti mah više zadovoljstva i materijalne koristi od onih sa studentkinjama, i mislim da bih tada i bio u mogućnosti sve da
postignem, ali sada, razume se, tako nešto nije dolazilo u obzir, jer sad
su moje erekcije, kudikamo ređe i neizvesnije, izričito zahtevale tela čvrsta, gipka i bez mane.
Što se mog sopstvenog seksualnog života tiče, prve godine posle imenovanja za višeg predavača na Univerzitetu Pariz III - Sorbona nisu dovele do vidnog pomaka napred. Nastavio sam, godinu za godinom, da spavam sa studentkinjama - a činjenica da sam im sada bio profesor nije tu bogzna šta promenila. Razlika u godinama između mene i mojih studentkinja bila je, bar u početku, vrlo mala, a obrisi prestupa počeli su da se pomaljaju tek kasnije, i to više u sprezi s mojim napredovanjem na univerzitetskoj lestvici, nego s mojim realnim, pa ni prividnim fizičkim starenjem. Neštedimice sam se vajdio na toj temeljnoj neravnopravnosti polova; dok kod muškarca proces starenja tek vrlo sporo utiče na njegov erotski potencijal, kod žena do propadanja dolazi sa zaprepašćujućom brutalnošću, u periodu od nekoliko godina, katkad i svega nekoliko meseci. Jedina prava razlika u odnosu na godine kad sam studirao bila je u tome što sam sada, u najvećem broju slučajeva, ja bio taj koji je početkom nove školske godine stavljao tačku na vezu. Nisam to nipošto činio iz nekakve kazanovštine, niti iz želje za neobuzdanim raskalašjem. Nasuprot mom kolegi Stivu, koji je zajedno sa mnom držao predavanja iz književnosti XIX veka studentima prve i druge godine, ja i nisam baš nešto žurio da, već od prvog dana jesenjeg semestra, pratim „pristizanje” novih brucoškinja (sa svojim duksevima, konvers patikama i onim neodređenim kalifornijskim izgledom, svaki put bi me podsetile na Tjerija Lermita u filmu Preplanuli, ono kad izlazi iz svoje kuće da bi prisustvovao dolasku nove ture turista). Iz odnosa s
tim mladim devojkama istupao sam prvenstveno pod uticajem izvesne obeshrabrenosti, izvesnog umora; nisam se više osećao realno u stanju da održavam jedan ljubavni odnos, a pritom sam želeo da izbegnem svaku obmanu, svako razočaranje. Mišljenje mi se menjalo u toku jedne školske godine, pod uticajem spoljašnjih i izrazito anegdotskih faktora - pod uticajem neke kratke suknje, sve u svemu.
A onda je i to prestalo. Krajem septembra oprostio sam se od Mirijam, a sada je već bila sredina aprila, školska godina bližila se kraju, a ja njoj još nisam bio pronašao zamenu. Dobio sam zvanje profesora univerziteta, moja akademska karijera time je, na izvestan način, bila zaokružena, ali ne mislim da se između toga dvoga može povući neka paralela. Naprotiv, Oreliju sam sreo nedugo pošto sam se rastao od Mirijam, a posle Orelije i Sandru, i postojala je tu neka uznemirujuća, a i neprijatna, i neugodna veza. Jer sada, kad se prisećam tih dana, ne mogu a da ne kažem: bili smo mi mnogo prisniji nego što smo toga i sami bili svesni, moje bivše i ja, u tim sporadičnim seksualnim odnosima kojima nije bilo suđeno da prerastu u duge veze, već su se završavali ostavljajući nas u sličnom stanju, lišene iluzija. Za razliku od njih, ja nikome nisam mogao da otvorim dušu, jer razgovori o intimnom životu nedopustiva su tema u muškom društvu; muški će pričati o politici, o književnosti, o finansijskim tržištima ili o sportu, već u zavisnosti od svoje prirode; o ljubavnom životu će ćutati, do poslednjeg daha. Jesam li ja tako, stareći, postao žrtva neke vrste andropauze? S tim se već moglo izaći na kraj, i ja odlučih, čisto da mi srce bude na mestu, da večeri provodim na Jupornu, koji je prethodnih godina izrastao u porno sajt od ugleda. Rezultat je, u prvo vreme, bio više nego umirujući. Juporn je izlazio u susret fantaziji normalnih muškaraca, okupljenih sa svih strana planete, a ja sam bio - videlo se to već u prvih nekoliko minuta - čovek koga je krasila apsolutna normalnost. Nije to, istina, bilo odmah tako očigledno, budući da sam veliki deo svog života posvetio proučavanju pisca koji je neretko smatran nekom vrstom dekadenta, oko čije seksualnosti je, uostalom, ostalo dosta toga nerazjašnjenog. Prva iskustva vratila su mi spokoj. Ti filmovi, koliko fenomenalni (snimala ih je ekipa iz Los Anđelesa, i to kompletna, rasvetljivač, scenografi i kamermani) toliko i bedni, ali svakako vintage (nemački amateri), zasnivali su se na nekoliko
istovetnih i dopadljivih scenarija. U jednom od najzastupljenijih, muškarac (mlad?, star?, obe verzije su postojale) pustio bi penis da blesavo visi iz gaća ili kratkih pantalonica. Dve mlade žene, nekad ove nekad one rase, nameračile bi se na ovu nedoličnost, nikako ne odustajući od nauma da organ oslobode njegovog privremenog zaklona. Neštedimice bi ga saletele besomučno ga draškajući, a sve to u duhu kolegijalnosti i ženskog saučesništva. Penis bi prelazio iz usta u usta, jezici su se ukrštali kao laste u letu, lako zabrinute u tmurnim južnim nebesima Sene i Marne, dok se pripremaju da napuste Evropu i krenu u svoje zimsko hodočašće. Onaj muškarac, potpuno poražen tim uznesenjem, izgovarao je samo blede reči; kod Francuza zastrašujuće blede („U, jebote!”, „U, jebote, svršavam!”, to se, manje-više, i može očekivati od naroda kraljeubica), a kudikamo lepše i žešće kod Amerikanaca („O, bože!”, „O, Isuse Hriste!”), osetno zahtevnijih, kod kojih je sve to ličilo na naredbu da se nipošto ne smetnu s uma darovi Božji (felacija, pečeno pile); ono, kako bilo da bilo, dok mi se dizao, i meni je, za ekranom iMaca od pedeset pet centimetara, sve bilo dobro da bolje ne može biti.
Otkako sam stekao zvanje profesora, smanjen broj predavanja omogućio mi je da sve svoje dužnosti na univerzitetu sabijem u jedan dan - sredu. Prvo sam, od osam do deset sati, studentima druge godine držao predavanje o književnosti XIX veka - u isto vreme, Stiv je u susednom amfiteatru predavanje iz iste oblasti držao prvoj godini. Od jedanaest do jedan čekalo me je predavanje za master 2, o dekadentnim pesnicima i simbolistima. Potom sam, od tri do šest po podne, vodio seminar na kome sam odgovarao na pitanja doktoranada.
Voleo sam da sednem u metro malo pre sedam sati, ne bih li sebi stvorio kratkotrajnu iluziju da pripadam onoj „Francuskoj koja ustaje rano”, onoj zemlji radnika i zanatlija, ali u tome sam bio bezmalo usamljen, jer bih na kraju to predavanje od osam sati održao pred maltene pustom salom, okružen zbijenom grupom Kineskinja, ozbiljnih i hladnih, koje su nešto malo govorile među sobom, a nikada ni sa kim drugim. Čim bi došle, popalile bi svoje smartfone, da snime ceo tok predavanja, što ih nije sprečavalo da u isto vreme hvataju beleške u velike sveske 21x29,7 centimetara sa spiralom. Nikada me ne bi prekidale, nikada nijedno pitanje ne bi postavile, i ta dva sata protekla bi tako da na kraju ne bih imao utisak da je nastava uopšte počela. Po završetku predavanja, našao bih se sa Stivom, koga je odslušalo bilo otprilike isto toliko studenata - s tim što u njegovom slučaju nisu bile Kineskinje, nego grupa pokrivenih Magrebljanki, koje su, međutim, bile isto tako ozbiljne, isto tako nepristupačne. Zvao me je gotovo svaki dan da idem s njim na piće - najčešće na čaj od nane, u parisku veliku džamiju, koja se nalazila nekoliko ulica od faksa. Nisam voleo ni čaj od nane ni parisku veliku džamiju, ni Stiva nisam bogzna kako voleo, ali bih mu ipak pravio društvo. I bio mi je, cenim, zahvalan što sam išao s njim, zato što generalno nije uživao poštovanje među kolegama, štaviše, mogao se čovek upitati kako se uopšte izborio za mesto višeg predavača a da ništa živo nije objavio, ni u jednom
važnijem časopisu, pa čak ni u drugorazrednom, osim one praznjikave disertacije o Rembou, a to je lažna tema kakve nema, kako mi je objasnila Mari-Fransoaz Taner, takođe naša koleginica, inače priznata specijalistkinja za Balzaka; po njenim rečima, o Rembou je napisano hiljade i hiljade disertacija na raznim univerzitetima po Francuskoj, frankofonim zemljama i drugde, Rembo je, verovatno najrabljenija tema doktorskih disertacija u svetu, izuzev možda Flobera, tako da je dovoljno iskopati dve-tri stare disertacije, odbranjene na nekim univerzitetima u unutrašnjosti, i uzeti malo od ove, malo od one, niko to, uostalom, i ne može posle da proverava šta je odakle uzeto, niko nema ni sredstava, pa ni želje da se upušta u iščitavanje stotina hiljada stranica koje su o njemu napisali studenti bez imena i prezimena. Stiv je za svoju više nego uspešnu univerzitetsku karijeru - opet po rečima Mari-Fransoaz - mogao da zahvali tome što pase macu majke Deluz. I možda je tako i bilo, ma koliko se čovek iznenadio kad to čuje. Onako plećata, kratke sede kose začešljane uvis i nastavnim planom neumoljivo utemeljenim na gender studies, Šantal Deluz, rektorka univerziteta Pariz III - Sorbona, meni je bar ličila na stoprocentnu lezbejku u sirovom stanju, ali ko zna, možda sam i grešio u proceni, možda je ona prema muškarcima samo osećala gnev koji se ispoljavao kroz dominatorske fantazije, a možda je nju prisiljavanje finoga Stiva, s njegovim lepim i bezazlenim licem, kosom srednje dužine, kovrdžavom i nežnom na dodir, da klekne među njene jake butine dovodilo do nekih dotad neznanih ekstaza. Bilo kako bilo, nisam toga prepodneva, u dvorištu čajdžinice pri velikoj džamiji u Parizu, mogao da se oslobodim tih slika dok sam ga gledao kako cevči odurne nargile s aromom jabuke.
Kao i obično, Stiv je pričao o izboru novih profesora i razvoju njihovih karijera unutar univerzitetske hijerarhije, i ne verujem da je ikada uopšte načeo bilo koju drugu temu. Toga prepodneva bio je zaokupljen izborom u zvanje višeg predavača jednog dvadesetpetogodišnjeg tipa, autora disertacije o Leonu Bloau, koji je, po njemu, imao „odnose s identitetskim pokretom”. Pripalio sam cigaretu da dobijem na vremenu, sve vreme se pitajući šta li mu sve ovo znači. U istom tom trenutku palo mi je na pamet da se u njemu to budi čovek levice, a onda sam uspeo da se urazumim: taj levičar što se krije u Stivu bio je duboko usnuo, i iz tog sna neće ga trgnuti nikakav
događaj manjeg značaja; da bi se to desilo, moralo bi da dođe do političke smene u strukturama koje rukovode visokim školstvom u Francuskoj. Možda je to, nastavio je Stiv, bio znak, to što je Amar Rezki, poznat po radovima o antisemitski raspoloženim piscima s početka XX veka, postavljen za profesora. A opet, insistirao je on, konferencija na kojoj su se okupili rektori univerziteta nedavno je dovedena u vezu s operacijom bojkota razmene s izraelskim istraživačima, koju je svojevremeno bila inicirala grupa engleskih univerziteta.
Iskoristivši trenutak kad se on usredsredio na nargile, koje su nešto slabo vukle, diskretno sam pogledao na sat i zaključio da je tek pola jedanaest, što će reći da ću teško moći da se izvučem odavde pozivajući se na to da mi ubrzo počinje drugo predavanje, ali tada mi na pamet pade kako da razgovor skrenem u drugom pravcu, a da pritom izbegnem veće rizike; već nekoliko sedmica, naime, pričalo se o projektu starom najmanje četiri-pet godina, a u vezi s izgradnjom svojevrsne replike Sorbone u Dubaiju (ili u Bahreinu, ili Kataru, stalno sam ih brkao). Mogućnost realizacije sličnog poduhvata razmatrana je i s Oksfordom, budući da je sam dugi istorijat naših dvaju univerziteta očito bio privlačan nekoj tamo petromonarhiji. U takvoj perspektivi, koja je svakako obećavala realne finansijske mogućnosti jednom mladom višem predavaču, možda je on sada razmišljao o tome da pređe u tabor koji zauzima anticionističke pozicije? I šta li je mislio, da bih ja mogao imati bilo kakvog interesa da zauzmem isti stav?
Uputio sam Stivu jedan okrutno upitni pogled - nije tog dečka krasila nešto naročito velika inteligencija, lako je bilo destabilizovati ga, i moj pogled je brzo delovao na njega.
- Kao stručnjak za Bloaa - stade on da zamuckuje - ti svakako znaš štošta o toj antisemitskoj struji, o tom pokretu identiteta...
Ja na to uzdahnuh, iscrpljen već; Bloa nije bio antisemita, a ja nisam ni blizu nekakvog stručnjaka za Bloaa. Dolazio sam, razume se, u situacije da govorim o njemu dok sam se bavio Uismansom, a i da poredim njihovu upotrebu jezika, što je bila jedna od tema jedinog mog dosad objavljenog rada,Vrtoglavice neologizama - bez sumnje vrhunca mojih intelektualnih, ovozemaljskih napora, koji su, u svakom slučaju, naišli na odlične kritike u Poetici i Romantizmu, i kojima verovatno i dugujem izbor u zvanje profesora. Doista, veliki
broj stranih reči koje pronalazimo kod Uismansa nisu neologizmi, već retke reči ustupljene specifičnom vokabularu pojedinih zanatskih esnafa, ili pak nekim regionalnim žargonima. Uismans je, takva je bila moja teza, ostao do kraja naturalista, vodeći računa o tome da ugradi stvarni, narodni govor u svoje delo, može biti da je on, štaviše, u izvesnom smislu ostao onaj mladi socijalista koji je svojevremeno prisustvovao večerima u Medanu kod Zole, i da sve veći prezir koji je gajio prema levici ipak nikada nije uspeo da izbriše prvobitan njegov otpor prema kapitalizmu, novcu i svemu onome što je moglo da liči na građanske vrednosti, jer on je bio jedinstveni primerak hrišćanskog
naturaliste, dok je Bloa, s druge strane, neprestano žudeo za
komercijalnim i društvenim uspehom, te je i svoje neologizme neumorno tražio samo zato da bi se izdvojio, da bi se nametnuo kao nekakvo duhovno svetlo na meti progonitelja, nepristupačan svetu, što ga je i navelo da se opredeli za mističko-elitističku poziciju u književnoj sredini svoga vremena, da potom nikako ne bi prestajao da se iščuđava svom neuspehu i ravnodušju, možda i sasvim legitimnom uostalom, na koje su njegove kletve nailazile. Bio je to, zapisao je Uismans, „jedan nesrećan čovek, čija je gordost uistinu đavolska, a mržnja - nesamerljiva”. Od samoga početka, meni je Bloa ličio na prototip lošeg katolika, kod koga su vera i polet dobijali krila tek onda kad mu se ukaže prilika da se prema svojim sagovornicima odnosi kao prema prokletima. Ja sam pak u vreme dok sam pisao disertaciju bio u kontaktu s raznim katoličko-rojalističkim krugovima na levici koji su obožavali Bloaa i Bernanosa, prikazujući mi čas ovo čas ono rukom ispisano pismo, pre nego što će mi priznati da nemaju ništa, ali apsolutno ništa da mi ponude, nikakav dokument koji lako ne bih mogao da pronađem i sam u arhivama kojima i inače ima pristup celokupna univerzitetska javnost.
- Ti si, izvesno, na tragu nečega... Pročitaj ponovo Drimona - rekoh ja ipak Stivu, više da ugodim čoveku, i on me pogleda poslušno i naivno, kao dete koje gleda da ućari. Na ulazu u salu za predavanja -bio sam naumio da toga dana govorim o Žanu Lorenu - bila su se isprečila tri tipa, svi tu negde oko dvadeset godina, dvojica Arapa i jedan crnac; naoružani nisu bili, i izgledali su prilično mirno, nije bilo ničeg pretećeg u njihovom držanju; pa ipak, ometali su druge da uđu u salu, i bio sam dužan nešto da preduzmem. Stao sam pred njih - njima
je, svakako, bilo predočeno da izbegavaju provokacije, da se s poštovanjem odnose prema nastavnom osoblju na fakultetu, ili sam se barem ja nadao da je tako.
- Ja sam profesor na ovom univerzitetu, moram sada da držim predavanje - rekoh im tonom odlučnim, obraćajući se svima, kao grupi. Odgovorio mi je crnac, sa širokim osmehom na licu:
Nema problema, gospodine, mi baš došli da vidimo sestre... -uzvrati on, pa umirujućim pokretom ruke pokaza na amfiteatar. Što se sestara tiče, bile su tu samo dve devojke poreklom Magrebljanke, koje su sedele jedna pored druge, u gornjem levom delu amfiteatra, odevene u crne burke, očiju zaštićenih prozračnim velom, i više nego nepristupačne, dakle, tako je meni izgledalo.
- E pa, dobro, videli ste ih... - zaključih ja prostosrdačno. - A sad možete poći - istrajah.
- Nema problema, gospodine - odgovori mi on, sad sa još širim osmehom na licu, pa se okrenu i ode, a za njim i druga dvojica, koji ni jednu jedinu reč nisu prozborili. Tek što je tri koraka načinio, crnac se okrenu prema meni.
- Mir neka je s vama, gospodine... - reče mi tada, blago se naklonivši.
„Dobro sam prošao...”, rekoh sebi zatvarajući vrata sale. „Ovoga puta sam dobro prošao.” Nisam ni znao šta sam u stvari mogao očekivati, ali kolale su glasine o napadima na prosvetne radnike u Miluzu, u Strazburu, u Eks-Marseju i Sen-Deniju, s tim što ja nikada nisam sreo nekog napadnutog kolegu ili koleginicu i, u dubini duše, nisam u te priče zapravo ni verovao; od Stiva sam, štaviše, čuo da je postignut sporazum između pokreta mladih selefija i univerzitetskih vlasti, i po Stivu se rezultat najbolje ogledao u tome što već pune dve godine nisi mogao da vidiš protuve i dilere kako se muvaju oko škole. Da li je u sklopu tog sporazuma bila i stavka kojom se pristup faksu zabranjuje jevrejskim organizacijama? O tome se tek tu i tamo šuškalo, i teško je bilo proveriti informaciju, ali činjenica je bila da Savez jevrejskih studenata Francuske, od početka jesenjeg semestra prethodne godine, nije više bio zastupljen ni u jednom jedinom univerzitetskom kampu u pariskoj regiji, dok je omladinska sekcija Muslimanskog bratstva bila prisutna gotovo svugde.
Izlazeći s predavanja - šta je to kod Žana Lorena, tog ogavnog pedera, koji je sam sebe nazivao enfilantropom,1 moglo da bude zanimljivo dvema devicama u burkama; jesu li njihovi očevi upoznati s tačnim sadržajem njihovih studija? (književnost je ovde bila pogodna za žrtvenog jarca) - naleteo sam na Mari-Fransoaz, koja onda nabaci ideju da ručamo zajedno. Taj dan će mi, izgleda, proteći u znaku druženja.
Draga mi je bila ta zabavna matora napast, čija je žeđ za abrovima bila jednostavno neutoljiva; njen dugi profesorski staž, kao i mesto u raznim savetodavnim odborima, davali su tim njenim tračevima posebnu težinu i značenje spram onih koji bi mogli dopreti do ušiju beznačajnog Stiva. Mari-Fransoaz se opredelila za jedan marokanski restoran u Ulici Monž - biće mi to, u isti mah, i jedan halal dan.2
Majka Deluz - krenula je Mari-Fransoaz u napad čim nam je konobar doneo jela - sedi kao pilot na izbacivom sedištu. Nacionalni univerzitetski savet, koji se sastaje početkom juna, vrlo verovatno će smeniti majku Deluz i na njeno mesto postaviti Robera Redižea.
Bacio sam ovlašan pogled na tažin3 s jagnjetinom i artičokama, pre nego što ću, za svaki slučaj, iznenađeno podići obrve. Da, znam - reče ona na to - može to da izgleda preterano, ali ovo više nije samo ono ja tebi ti meni, ovde već imam neke izrazito razgovetne odjeke.
Otišao sam do toaleta da neprimetno proverim šta ima novo na smartfonu, svakake stvari mogu se sad naći na internetu, posle samo dva minuta potrage doznao sam da se Rober Rediže proslavio po propalestinskim stavovima, i da je on jedan od glavnih zagovornika bojkota izraelskih akademaca; brižljivo sam oprao ruke pre nego što ću se vratiti svojoj koleginici.
U međuvremenu mi se i tažin malo ohladio bio, što je baš šteta. - A neće sačekati izbore da bi to završili? - upitah ja posle prvog
zalogaja; to mi se učinilo kao valjano pitanje.
- Izbore? Čemu izbori? Šta bi to moglo da promeni? - Moje pitanje, očigledno, i nije bilo baš tako valjano.
- Pa dobro sad, ne znam, kroz tri nedelje su predsednički izbori... - Znaš i sam da je to gotova stvar, biće isto kao 2017, Nacionalni front će ući u drugi krug, a levica će opet pobediti, ne vidim, zaista, zbog čega bi CNU4 priređivao sebi takvu pizdariju da čeka izbore.
- Treba u vidu imati i rezultat Muslimanskog bratstva, a ne zna se kakav će taj rezultat biti. Ako pređu simbolični prag od dvadeset odsto, to bi moglo da se odrazi na odnos snaga... - Ovaj iskaz, naravno, nije imao blage veze sa životom, devedeset devet odsto glasova za Muslimansko bratstvo preliće se Socijalističkoj partiji, ne može tu nikakve bitne promene da bude što se konačnog rezultata tiče, ali reči
odnos snaga uvek umeju da se nametnu u razgovoru, taj što tako
govori čitao je Klauzevica ili Sun Cua, a i onaj simbolični prag mi se prilično dopao; u svakom slučaju, Mari-Fransoaz je sad klimala glavom kao da sam ja izrekao neku misao, i dugo je vagala sve moguće posledice eventualnog ulaska Muslimanskog bratstva u vladu na formiranje struktura koje upravljaju univerzitetima; njena kombinatorska inteligencija bila je u punom zamahu, ništa više nisam ni slušao, očima sam pratio sled hipoteza na njenom markantnom, ostarelom licu; treba se zanimati za nešto u životu, rekoh sebi, pitajući se za šta li bih to ja sam mogao da se zainteresujem sada, ako se ispostavi da sam s ljubavnim životom zaista završio; mogao bih, možda, da upišem kurs iz enologije, ili da počnem da sakupljam makete aviona.
Popodnevni mentorski rad bio je iscrpljujući, doktorandi su, svi redom, bili iscrpljujući, oni su već bili pomalo zagrizli, ali meni ni do kakve grižnje nije bilo, samo sam pokušavao da smislim koje ću indijsko jelo te večeri zagrejati u mikrotalasnoj (Chicken Biryani?
Chicken Tikka Masala? Chicken Rogan Josh?) dok budem pratio
političku debatu na kanalu Frans 2.
Te večeri gostovala je kandidatkinja Nacionalnog fronta, ona je iskazala svoju ljubav prema Francuskoj („ali kojoj Francuskoj?”, oponirali su joj, ne insistirajući, istina, previše na tome, komentatori s
levog centra), ja sam se pitao da li je moj život stvarno okončan, nije to, ipak, još bilo sasvim izvesno, dobar deo večeri razmišljao sam o tome da nazovem Mirijam, imao sam utisak da mi još nije bila našla zamenu, u više navrata sreli smo se na faksu, i ona bi mi uvek uputila pogled za koji bi se moglo reći da je intenzivan, ali ona je, kad malo bolje pogledam, oduvek i imala taj intenzivan pogled, čak i kad bi trebalo odabrati regenerator za kosu, možda je i bolje da ne talasam, pametnije bi mi možda bilo da se uključim u politički život, militanti raznih formacija proživljavaju u ovo izborno vreme vrlo intenzivne trenutke, dok ja, nema spora, venem ovde.
„Srećni su oni koji su zadovoljni životom, oni koji se zabavljaju, oni koji su zadovoljni”, tim rečima je Mopasan započeo članak koji je o romanu Nasuprot objavio u časopisu Žil Blas. Književna istorija je, generalno gledano, bila surova prema naturalističkoj školi, Uismans je dobio pohvale zato što se otresao jarma, Mopasanov članak je, kako god okreneš, dublji i razboritiji od onoga koji je Bloa u isto to vreme objavio u Crnoj mački. Čak i Zolini prigovori, kad ih ponovo pročitaš, izgledaju prilično razumni; istina je da je Esent, psihološki, ostao isti od prve do poslednje stranice romana, da se ništa ne dešava i da, štaviše, ne bi ni moglo da se desi u knjizi, da radnja, u izvesnom smislu, ne postoji; ništa manje nije istina ni da Uismans ni u kojem slučaju ne bi mogao da napiše nastavak romana Nasuprot, i da je to remek-delo zapravo jedan ćorsokak; ali nije li takav slučaj sa svim remek-delima? Uismans nije mogao, posle takve jedne knjige, da ostane naturalista, i to mu je Zola pre svega i zamerio, dok je Mopasan, kao prvenstveno umetnik, ovu knjigu gledao najpre kao remek-delo. Izložio sam ove ideje u jednom kratkom tekstu koji je osvanuo u Žurnal de diznevjemist,5 što mi je bilo zaokupilo pažnju nekoliko dana, i to na način kudikamo bolji od onoga što je nudila predizborna kampanja, premda me ni u najmanjoj meri nije odvratila od misli o Mirijam.
Mora da je ona bila jedna zanosna gotik mala, u ne tako davno vreme dok je bila adolescentkinja, pre nego što će izrasti u mladu devojku prilično otmenu, crne kose podšišane na paž, izrazito bele kože, tamnih očiju; otmena, ali naprosto seksi; i, pre svega, kod nje su nagoveštaji diskretnog erotizma uvek bili više otvoreni nego uzdržani. Kod muškaraca, ljubav nije ništa drugo nego zahvalnost za priređeni
užitak, a meni niko nikada nije priuštio toliko zadovoljstva koliko Mirijam. Ona je umela da steže pičku kako hoće (nekad bi to bilo sasvim lagano, skroz usporeno, neodoljivo pritiskanje, a onda bi to, opet, prešlo u kratke, žive, nestašne trzaje); s beskrajnom gracioznošću vrckala je dupetom pre nego što mi ga ponudi. Što se felacija njenih tiče, ništa slično u životu nisam spoznao, svakom je pristupala kao da joj je prvi i kao da će joj, u isti mah, biti i poslednji u životu. Svaki od tih felacija bio je sasvim dovoljan da život jednog muškarca učini vrednim življenja.
Na kraju sam je pozvao, pošto sam prethodno još nekoliko dana oklevao; dogovorili smo se da se vidimo već iste večeri.
Nekadašnjim ženskama i dalje govorimo „ti”, takav je običaj, ali zato
više ne možemo da se poljubimo nego se samo cokimo. Mirijam je nosila kratku crnu suknju, isto tako crne hulahopke, ja sam je pozvao kod mene kući, nije mi se bogzna kako išlo u restoran, ona je bacila znatiželjan pogled na sobu pre nego što će sesti ukraj kanabeta. Suknja joj je bila stvarno kratka, a ona se bila našminkala, pitao sam je da li bi popila nešto, burbon jedan, ako imaš, rekla je.
- Nešto si ovde promenio... - reče ona progutavši gutljaj - ali nikako ne vidim šta to.
- Zavese. - Bio sam namestio debele zavese, okernarandžaste, u nekom otprilike etno-fazonu. Kupio sam i prekrivač u istim tonovima, koji sam prebacio preko kanabeta.
Ona se okrenu, pa kleknu na kanabe, da bolje zagleda zavese.
- Lepe su - zaključi najzad - vrlo lepe, štaviše. Ali dobro, ti si oduvek imao ukusa. Za jednog mačo tipa, u svakom slučaju - ublaži ona pohvalu, pa sede na kanabe i okrenu se licem prema meni.
- Ne smeta ti kad kažem da si mačo?
- Ne znam, možda i jesam, pa i morao bih, u stvari, da budem neka vrsta mačo tipa, ili tu negde; ja, zapravo, nikada nisam bio ubeđen da je pametno to što žene mogu da glasaju, što mogu da upisuju iste fakultete koje i muškarci, da se bave istim profesijama, i tako dalje. Sad, navikli smo se već svi na to, ali da li je to, u suštini, dobra ideja?
Ona zaškilji, iznenadile su je ove moje reči, i nekoliko sekundi imao sam utisak da i ona sebi, ali zaista, postavlja to pitanje, i onda ga postavih i ja sebi, načas, pre nego što ću shvatiti da odgovor, u stvari, nemam, kao, uostalom, ni na bilo koje drugo.
- Ti si, jelda, za povratak patrijarhata?
- Nisam ja ni za šta, ti to dobro znaš, ali patrijarhat je, ako ništa više od toga, barem opravdao svoje postojanje, hoću reći, kao društveni sistem on je opstajao takav kakav je bio, i živele su tako porodice s decom, koje su taj sistem obnavljale, i to naveliko, ukratko
- išlo je nekako; ovde sad nema dovoljno dece, što znači da je stvar propala.
- Da, teoretski gledano, ti jesi mačo, u to nema nikakve sumnje. Ali zato imaš prefinjen književni ukus: Malarme, Uismans, to te neizostavno udaljava od onog sirovog mačo tipa. Dodala bih tome i tvoj ženski, abnormalan senzibilitet za materijale od kojih se pravi nameštaj. S druge strane, oblačiš se apadrapa, i uvek tako. Neka vrsta grandž mačo lika, to bi još i moglo donekle da drži vodu; ali ti ne voliš
ZZ Top, oduvek ti je draži bio Nik Drejk. Rečju, ti si jedna
paradoksalna ličnost.
Sipao sam sebi još burbona pre nego što ću joj odgovoriti. Agresija je često samo fasada iza koje se krije želja za zavođenjem, pročitao sam to kod Borisa Sirilnika, a Boris Sirilnik je težak, to vam je jedan od onih tipova s kojima nema zezanja, što se psihologije tiče, tip zna znanje, neka vrsta Konrada Lorenca za ljudski rod, na to mu izađe. Čekajući moj odgovor, ona je malo raširila butine, bio je to već govor tela, ipak je ovo stvarnost i mi u njoj.
- Nema u tome nikakvog paradoksa, nego ti primenjuješ ovde psihologiju iz ženskih časopisa, koja je, u stvari, samo jedna tipologija potrošača: buržuj-boem s razvijenom ekološkom svešću, razmetljiva buržujka, gej-frendli klaberka, satanik-štreber, tehno-zen, uostalom, svake nedelje smisle nešto novo. Ja na prvu loptu ne odgovaram nijednom od potrošačkih profila na tom repertoaru, i to je sve.
- Mogli bismo da... Pošto se večeras viđamo ponovo posle mnogo vremena, možda bismo mogli bar da pokušamo jedno drugom da kažemo neke lepe stvari, ako se slažeš sa mnom? - Ovoga puta glas ju je na mahove izdavao, što je meni išlo na živce.
- Jesi li gladna? - upitah je da rasteram nelagodu i, ne, ona nije bila gladna, ali tako redovno biva pa na kraju uvek pojedemo nešto.
- Hoćeš suši? - upitah ponovo, i ona to, naravno, prihvati, jer ljudi uvek prihvate kad ih ponudiš sušijem, i najzahtevniji gastronomi, i žene koje najviše brinu o liniji, postoji taj neki univerzalni konsenzus u vezi s tom amorfnom kombinacijom sirove ribe i belog pirinča, imao sam kod sebe flajer jednog dostavljača sušija, i mnogo je dosadan taj flajer bio za čitanje, šta ćemo, vasabi le maki ili rolnice od lososa, meni ništa nije bilo jasno, a i nije mi bilo do razjašnjavanja, opredelio sam se za mešoviti meni B3 i pozvao telefonom da poručim, možda je, kad
podvučeš crtu, bolje bilo da smo otišli u restoran, a kad sam spustio slušalicu, pustio sam Nika Drejka. Usledila je nešto duža tišina, koju sam narušio ja, prilično glupavo, upitavši je kako joj ide na faksu. Pogledala me je prekorno pre nego što će mi odgovoriti da joj ne ide loše, da razmišlja o master studijama u oblasti izdavaštva. S olakšanjem sam mogao da se prešaltujem na temu opšte prakse, koja joj je, uostalom, davala za pravo u pogledu izbora profesije: dok se francuska ekonomija i dalje punom parom raspadala, izdavaštvo se dobro držalo, i sve više, čak, vajdilo u datim okolnostima, toliko da je to bilo pravo čudo kad pomisliš samo da ljudima, u svem tom beznađu, preostaje jedino da čitaju.
- A tebi nešto kao da i ne ide baš najbolje. Ali dobro, ti si na mene uvek ostavljao takav utisak... - reče ona bez trunke zlovolje, s izvesnom tugom čak. Šta sam mogao na to da joj uzvratim, teško je bilo parirati.
- Zar ti izgledam toliko deprimirano? - upitah je pošto smo opet malo ćutali.
- Ne, ne deprimirano, ali u izvesnom smislu to je nešto još gore, uvek je kod tebe postojala ta neka nenormalna iskrenost, ta nesposobnost za kompromis bez kojeg ljudi, kad se sve sabere, ne bi mogli da žive. Recimo, na primer, da si u pravu što se patrijarhata tiče, da je to jedini održivi obrazac. Nema veze što ja studiram, što sam se navikla da sebe smatram individuom, ličnošću koju krasi sposobnost da razmišlja i donosi odluke isto kao muškarac... I, šta sa mnom biva? Sad sam za bacanje?
Pravi odgovor glasio bi verovatno: „Da”, ali ja sam samo ćutao, nisam možda ni bio baš toliko iskren, ako ćemo pravo. Onaj suši nikako nije stizao. Sipao sam sebi još jedan burbon, to mi je bio već treći. Nik Drejk je i dalje pevao o čistim mladim devojkama, starovremskim princezama. A ja ipak nisam imao želje da joj napravim dete, ni da učestvujem u kućnim poslovima, ni da kupim kengur-nosiljku. Nisam želeo ni da je tucam, u stvari jesam malo želeo, ali sam isto tako želeo pomalo i da umrem, nisam više ni sam baš bio načisto, počeo sam već da osećam neku mučninu, šta je s tim
rapid sušijem, majku mu? Trebalo je, u tom trenutku, da zatražim od
nje da mi popuši, to bi nama, kao paru, pružilo drugu šansu, ali ja sam dozvolio da se nelagoda dobro ugnezdi među nama, i da raste, iz
sekunde u sekundu.
- Dobro, možda bi bolje bilo da ja sada krenem... - reče ona posle ćutanja koje je potrajalo najmanje tri minuta. Nik Drejk je upravo bio završio sa svojim jadikovkama, trebalo je da pređemo na Nirvanine erupcije, a ja isključih muziku pre nego što ću reći:
- Ako baš hoćeš...
- Žao mi je, stvarno mi je žao što si ovakav, Fransoa - reče mi ona kod ulaznih vrata, a već je bila mantil obukla - volela bih nešto da preduzmem, ali ne vidim više ni sama šta bi to moglo biti, ti nisi hteo da mi pružiš priliku. - I opet se cokismo, i ja više nisam bio siguran da ćemo ovaj jaz ikada više moći da prevaziđemo.
Pošto je Mirijam otišla, ostao sam sâm više od nedelju dana; prvi put otkako sam dobio zvanje profesora nisam bio sposoban da održim predavanja u sredu. Intelektualni vrhunci mog dotadašnjeg života bili su pisanje doktorske disertacije i objavljivanje knjige; od svega toga bilo je prošlo već više od deset godina. Intelektualni vrhunci? Ili samo vrhunci? U to doba osećao sam se opravdanim. Sve što sam otada napravio bili su kratki tekstovi za Žurnal de diznevjemist i, katkad tek, znatno češće, za Književni magazin, kad bi se neki aktuelni događaj poklopio s mojom užom specijalnošću. Tekstovi su mi bili jasni, britki, briljantni; bili su, generalno, hvaljeni, a urednici su voleli i to što poštujem rokove i nikad ne kasnim. Ali da li je to bilo dovoljno da bi jedan život bio opravdan? Sav životinjski svet, kao i ogromna većina ljudi živi a da nikada ne oseti ni najmanju potrebu za tom opravdanošću. Oni žive zato što žive, i to je sve, tako oni i razmišljaju; a onda, pretpostavljam, i umiru zato što umiru, i u toj je tački, u njihovim očima, i kraj cele analize. Ako ni zbog čega drugog, a ono kao stručnjak za Uismansa, smatrao sam se obaveznim da postignem bar malčice više od toga.
Kad me doktorandi pitaju kojim je redom najbolje pristupati delima pisca kojem su odlučili da posvete disertaciju, uvek im odgovorim da se drže hronološkog reda. Ne zbog toga što život piščev ima ikakav stvarni značaj; stvar je pre u tome što sled njegovih knjiga prati neku vrstu intelektualne biografije, i poseduje svoju sopstvenu logiku. U slučaju Žoris-Karla Uismansa, naročito je bio naglašen problem koji se tiče romana Nasuprot. Kako čovek, pošto je napisao delo tako moćne originalnosti, delo koje će ostati jedinstveno u svetskoj književnosti, uopšte može da nastavi da piše?
Prvi odgovor koji će vam, naravno, pasti na pamet glasi: veoma, veoma teško. To se, uostalom, i vidi na primeru samog Uismansa.
Nasukani, koji ide iza Nasuprot, knjiga je koja će vas razočarati, a i
oseća stagnacija, pa i lagano opadanje, to ipak ne znači da nećete uživati u čitanju, i to isključivo zato što se autor vodio tom genijalnom idejom: da u knjizi koja je bila osuđena na to da razočara ispriča pripovest o jednom razočaranju. I tako je koherentnost između teme i načina na koji je tema obrađena urodila izvesnim estetskim skladom, rečju - dosađuješ se malo, ali nastaviš da čitaš, i pritom i te kako dobro osećaš da nisu nasukani samo likovi iz romana za vreme njihovog čemernog boravka na selu, već i Uismans sam. Stiče se, maltene, utisak da on pokušava da se vrati naturalizmu (prljavom seoskom naturalizmu, gde se ispostavlja da su seljaci još podliji i pohlepniji od Parižana), samo da nije oniričkih zapisa koji - svaki čas prekidajući narativ - čine taj pokušaj neubedljivim, a štivom takvim da se ni u koji fah ne može svrstati.
Ono što će, naposletku, omogućiti Uismansu da već narednim svojim romanom izađe iz ćorsokaka zapravo je jedna jednostavna, dokazana formula: uzeti centralnu ličnost, autorovog glasnogovornika, čiji ćemo razvoj posle pratiti u čitavom nizu knjiga. Sve sam ja to jasno izneo u svojoj disertaciji; teškoće su me skolile kasnije, pošto je središnja tačka u Dirtalovoj evoluciji (a s Dirtalovom, i u evoluciji samog Uismansa), od romana Tamo dole, gde se već na prvim stranicama oprašta od naturalizma, preko dela Na putu i
Katedrala, pa sve do Posvećenika - stavljena na prelazak u
rimokatoličku veru.
Samo se po sebi razume da jednom ateisti nije lako da govori o čitavom nizu knjiga kojima je glavna tema versko preobraćenje; isto bi tako nekome ko nikada nije bio zaljubljen, kome je osećanje zaljubljenosti potpuno nepoznato, teško bilo da se zainteresuje za roman posvećen ovakvoj vrsti strasti. U odsustvu pravog emocionalnog srastanja s tekstom, osećanje koje se malo-pomalo nameće ateisti suočenom s Dirtalovim duhovnim avanturama, s njegovim naizmeničnim povlačenjima i izlivima ljupkosti koji čine potku poslednja tri Uismansova romana, bilo je, nažalost, čista dosada. I dok sam tako razmišljao (upravo sam se bio probudio, i pio kafu, čekajući da svane dan), na pamet mi pade jedna krajnje neugodna zamisao: baš kao što je Nasuprot bio vrhunac književnog života Uismansovog, Mirijam je, izvan svake sumnje, predstavljala vrhunac mog ljubavnog života. Kako ću prebroditi gubitak ljubavnice?
Najverovatniji odgovor: neću ga prebroditi.
U iščekivanju smrti, ostao mi je Žurnal de diznevjemist, naredni sastanak redakcije trebalo je da se održi kroz nešto manje od nedelju dana. Bila je tu i ta predizborna kampanja. Mnoge muškarce zanimaju politika i rat, ali ja sam slabo cenio te izvore razonode, bio sam političan koliko i toalet-papir, i to je bez sumnje bila šteta. Istina je da su, kad sam ja bio mlad, izbori bili krajnje nezanimljivi; pa ipak, i u osrednjoj „političkoj ponudi” bila su moguća iznenađenja. Jedan kandidat levog centra, recimo, biran je u jednom ili dva mandata, već u zavisnosti od njegove lične harizme, da bi mu potom treći mandat bio uskraćen iz nejasnih razloga; tada bi se stanovništvo zasitilo tog kandidata i, uopšte, levog centra, u prvi plan bi izbio fenomen
demokratske smene, i birači bi na vlast doveli kandidata desnog
centra, koji će takođe, u zavisnosti već od toga kakva mu je narav, ostati jedan ili dva mandata. Zanimljivo, zapadne zemlje bile su izrazito ponosne na ovaj izborni sistem, koji je u suštini bio samo podela vlasti između dve suparničke bande, a ponekad bi stvari otišle toliko daleko da se povedu i ratovi kako bi se taj sistem nametnuo zemljama koje prema njemu ne iskazuju jednako oduševljenje.
Stvari su u međuvremenu postale nešto interesantnije usled napredovanja ekstremne desnice, koje je ponovo pokrenulo već zaboravljene rasprave o fašizmu koje su izazivale jezu; ali tek su 2017. stvari počele zaista da se pomeraju, u drugom krugu predsedničkih izbora. Svetska štampa je, zblanuta, prisustvovala tom sramnom, ali aritmetički neizbežnom spektaklu, reizboru predsednika levičara u zemlji koja je bila sve otvorenija prema desnici. U periodu od nekoliko sedmica posle glasanja, zemljom je vladala neka čudna atmosfera ugnjetavanja. Kao neko beznađe koje guši čoveka, beznađe radikalno, ali tu i tamo prošarano pokojim buntovnim bleskom. Mnogi su se u tim danima opredelili za odlazak u izgnanstvo. Mesec dana posle objavljivanja rezultata drugog kruga glasanja, Muhamed Ben Abes najavio je formiranje Muslimanskog bratstva. Prvi pokušaj islama da zauzme mesto na političkoj sceni, Partija muslimana Francuske, propao je brzo zbog neugodnog antisemitizma njenog vođe, koji je, štaviše, bio odgovoran za uspostavljanje čvrstih veza s
ekstremnom desnicom. Izvukavši pouke iz ovog poraza, Muslimansko bratstvo je vodilo računa o tome da sačuva umerenu poziciju, tako da su i palestinsku stvar podržavali isključivo umereno, održavajući srdačne odnose s verskim jevrejskim vlastima. Po uzoru na muslimanske partije u arapskim zemljama - ovaj model je, uostalom, u Francuskoj već primenila Komunistička partija - i političko delovanje u onom pravom smislu reči bilo je preneto na gustu mrežu omladinskih pokreta, kulturnih ustanova i dobrotvornih udruženja. U zemlji u kojoj je siromaštvo narodnih masa, iz godine u godinu, neminovno raslo, ova mrežna politika urodila je plodom, omogućujući Muslimanskom bratstvu da krug svojih pristalica proširi i izvan strogo verskih okvira, i uspeh je bio uistinu blistav: prema poslednjim ispitivanjima javnog mnjenja, za ovu partiju, od čijeg je osnivanja bilo prošlo samo pet godina, glasalo bi 21% glasača, što znači da ona u stopu prati Socijalističku partiju sa 23% glasova. Tradicionalna desnica ne bi mogla da osvoji više od 14%, dok je Nacionalni front, s 32% glasova, ostao ubedljivo prva politička stranka u Francuskoj.
Već nekoliko godina je David Pižadas važio za ikonu; ne samo što je ušao u „vrlo zatvoren krug” političkih novinara (Kota, Elkabaš, Dijamel i njih još nekoliko), instancu koja je, kroz istoriju medija, smatrana dovoljno visokim nivoom za praćenje debate predsedničkih kandidata između dva izborna kruga, već je sve svoje prethodnike uspeo da nadmaši svojom učtivom postojanošću, svojom staloženošću, umećem da ne obraća pažnju na uvrede, da preusmeri sukobljavanja koja bi počela da se otimaju kontroli, da im vrati privid dostojanstvenog i demokratskog sučeljavanja. Kandidatkinja Nacionalnog fronta, kao i kandidat Muslimanskog bratstva, zajednički su ga prihvatili kao svojevrsnog arbitra u njihovom razgovoru, koji je, izvesno, bio očekivan s više interesovanja nego bilo koji njihov susret uoči prvog kruga izbora, zato što će, ukoliko kandidat Muslimanskog bratstva, čija je popularnost, sudeći po istraživanjima javnog mnjenja, istrajno rasla od časa kad se uključio u kampanju, uspe da osvoji više glasova od svog protivkandidata iz Socijalističke partije, izbori rasplet dobiti u dotad neviđenom drugom krugu, sa sasvim neizvesnim ishodom. Simpatizeri levice, uprkos u više navrata ponovljenim apelima objavljivanim u njihovoj dnevnoj i periodičnoj štampi, koji su sve više dobijali preteći ton, i dalje su bili uzdržani spram mogućnosti
da svoje glasove daju jednom kandidatu muslimanu; činilo se, s druge strane, da su simpatizeri desnice, inače sve brojniji, uprkos izričitim izjavama desničarskih vođa, spremni da prekorače granicu i u drugom krugu glasaju za kandidatkinju „nacionalne” opcije. Toj kandidatkinji je, dakle, zapalo da odigra jednu veoma važnu ulogu - najvažniju ulogu njenog života, bez trunke sumnje.
Duel predsedničkih kandidata zakazan je bio za sredu, što meni ni najmanje nije išlo naruku; prethodnog dana bio sam kupio čitav asortiman indijskih jela za podgrevanje u mikrotalasnoj, kao i tri buteljke običnog crvenog vina. Anticiklonske vazdušne mase bile su nalegle na prostor od Mađarske do Poljske, ne dozvoljavajući atmosferskoj depresiji sa središtem nad Britanskim ostrvima da se pomera ka jugu; u celoj kontinentalnoj Evropi danima je trajalo neobično hladno i suvo vreme. Uza sve to, doktorandi su mi zasrali dan svojim dokonim pitanjima, tipa zbog čega manje važni pesnici (Moreas/Korbijer/itd.) imaju status manje važnih, i zbog čega ih to ne možemo smatrati ravnopravnim s onim važnim pesnicima (Bodler/Rembo/Malarme, da ubrzam stvari; onda skačemo naovamo, do Bretona). Daleko od toga da oni nisu iskazali interesovanje za ovu temu, što se videlo po pitanjima dvojice doktoranada, mršavih i opakih, od kojih je jedan želeo disertaciju da posveti Krou, a drugi Korbijeru, a opet, nisu hteli ni tek tako da se opeku, odmah sam to primetio, jer samo su čekali šta ću im reći, ne kao profesor, nego kao predstavnik institucije. Gledajući nekako da izvrdam, preporučio sam im Laforga, kao srednje rešenje.
I u toku samog predsedničkog duela nisu me mimoišla sranja, naročito zbog mikrotalasne koja je otišla u majčinu, počela je da radi na neki nov način (da se okreće punom brzinom, ispuštajući neki gotovo podzvučni ton, a da hranu pritom uopšte ne zagreje), tako da sam na kraju indijsku hranu morao da prespem u tiganj, i usput propustio svu silu razmenjenih argumenata. Ali po onome što sam uspeo da vidim, situacija se razvijala u jednoj gotovo prekomerno korektnoj atmosferi, dvoje kandidata za najviši položaj neštedimice su se častili znacima poštovanja, čas jedno, čas drugo je iskazivalo
neizmernu ljubav prema Francuskoj, ostavljajući utisak da se, manje-više, oko svih pitanja slažu. U istom trenutku, međutim, u Monfermeju su izbijali sukobi između militanata s krajnje desnice i jedne grupe mladih Afrikanaca, koji su tvrdili da ne pripadaju nijednoj političkoj organizaciji - sporadičnih incidenata je na teritoriji te opštine bilo tokom cele protekle nedelje, a neposredan povod bio je skrnavljenje jedne džamije. Internet sajt jedne od identitetskih opcija prethodnog dana je izvestio da su sukobi bili veoma nasilni, i da ima nekoliko mrtvih - ali ministar unutrašnjih poslova odmah je demantovao tu informaciju. Kao što su to uvek činili, predsednica Nacionalnog fronta i predsednik Muslimanskog bratstva, svako za sebe, izdali su saopštenje u kojem izražavaju energičnu osudu ovih kriminalnih akata. Dve godine behu prošle otkako su mediji objavili nekoliko šokantnih reportaža, kad su izbili prvi oružani sukobi, ali o tome se govorilo sve ređe, i cela ta situacija kao da je nekako banalizovana. Godinama već, pa i decenijama, Mond, kao i mahom svi listovi levog centra, dakle - sve novine, redovno su pobijale tvrdnje raznih „Kasandri”, koje su predviđale izbijanje građanskog rata između muslimanskih doseljenika i autohtonog stanovništva Zapadne Evrope. Kako mi je objasnio kolega koji predaje grčku književnost, ova upotreba mita o Kasandri bila je, u suštini, baš zanimljiva. U grčkoj mitologiji Kasandra je predstavljena, pre svega, kao veoma lepa devojka, „slična Afroditi zlatnoj”, piše Homer. Zaljubivši se u nju, Apolon joj daje dar proricanja, s tim da ona zauzvrat bude malo nevaljala s njim. Kasandra prihvata dar, ali ne želi da se poda bogu koji joj, razbesnevši se, pljune pravo u usta, tako da niko ne razume šta ona govori, niti poveruje u bilo šta što ona kaže. Kasandra proriče da će, redom, Paris oteti Jelenu, da će izbiti Trojanski rat, i upozorava svoje zemljake Trojance na helensku smicalicu (čuvenog „trojanskog konja”), pomoću koje će Grci osvojiti grad. Kasandru će ubiti Klitemnestra, što je ova unapred bila predvidela, kao što je predvidela i smrt Agamemnona, koji u njeno predskazanje nije hteo da poveruje. Sve u svemu, Kasandra je simbol pesimističnih predviđanja koja se neprekidno ostvaruju, dok novinari levog centra, s obzirom na činjenično stanje, istrajavaju u trojanskom slepilu. Takva jedna zaslepljenost, istorijski gledano, uopšte nije nova; mogla se sresti i kod intelektualaca, političara i novinara iz tridesetih godina XX veka, kada su svi uglas iznosili uverenje da će se Hitler „na kraju prizvati
razumu”. Ljudima koji su živeli i napredovali u datom društvenom sistemu verovatno je i nemoguće da situaciju sagledavaju iz ugla onih koji, budući da se od tog sistema ničemu ne mogu nadati, o njegovom uništenju razmišljaju bez nekog posebnog straha.
Ali, istinu govoreći, nekoliko prethodnih meseci odnos medija prema levom centru jeste se bio promenio; nasilje po predgrađima, međuetnički sukobi, o svemu tome uopšte se nije pričalo, problem je, jednostavno, guran pod tepih, pa su čak i „Kasandre” prestali da opovrgavaju, tako da su na kraju i one same ućutale. Ljudi kao da su, generalno, već bili umorni od te teme; u sredini u kojoj sam se ja kretao do tog zamora došlo je još ranije nego drugde; biće „ono što mora biti”, eto na šta bi se moglo svesti opšte raspoloženje. Dolazeći, sutradan, na koktel koji svaka tri meseca organizuje Žurnal de
diznevjemist, unapred sam znao da će sukobi u Monfermeju biti tema
tek pokojeg komentara, ništa zanimljiviji od poslednjih političkih debata vođenih uoči prvog kruga predsedničkih izbora, a daleko manje interesantni od najnovije dodele univerzitetskih zvanja. Veče je bilo upriličeno u Ulici Šaptal, u Muzeju romantičnog života, čije su prostorije iznajmljene za tu priliku.
Oduvek sam voleo Plas Sen-Žorž, njegove delikatne fasade u stilu bel epoka, pa sam i sad zastao na nekoliko trenutaka ispred Gavarnijeve biste pre nego što ću poći Ulicom Notr Dam de Loret i, potom, skrenuti u Ulicu Šaptal. Kroz kapiju na broju šesnaest ulazilo se u kratku popločanu aleju, okruženu drvećem, koja je vodila pravo ka muzeju.
Temperatura vazduha bila je prijatna, i dvostruka vrata behu širom otvorena prema dvorištu; uzeo sam čašu šampanja pre nego što ću se prošetati između stabala lipe, i ubrzo ugledao Alis, ona je radila kao viši predavač na Univerzitetu Lion III, specijalizovala se za Nervala, njena haljina od lake tkanine sa živim cvetnim motivima bila je upravo ono što nazivamo koktel-haljinom, pri čemu je meni, iskreno, uvek nekako izmicalo u čemu je zapravo razlika između koktel-haljine i večernje haljine, ali sam u jedno bio siguran, a to je da će Alis u svakoj situaciji nositi prikladnu haljinu, i da će se, uopšte gledano, ponašati na prikladan način; vrlo je ugodno bilo u njenom društvu, tako da ni na tren nisam oklevao, nego je pozdravih iako je upravo razgovarala s nekim mladim tipom ćoškastog lica, kože izrazito bele, koji je nosio plavi blejzer i, ispod njega, majicu s amblemom Pari Sen-Žermena, a na nogama imao patike jarkocrvene boje, sve u svemu bio odeven bizarno, ali vrlo elegantno; predstavio mi se kao Godfroa Lemperer.6 - Ja sam jedan od vaših novih kolega... - reče on okrećući se prema meni, i ja primetih da je uzeo viski bez leda - upravo sam primljen na Pariz III. - Da, čuo sam za vaš izbor u zvanje, vi ste stručnjak za Bloaa, zar ne?
- Fransoa je oduvek mrzeo Bloaa - umeša se Alis ležerno - a s obzirom na to da je stručnjak za Uismansa, on, očigledno, i pripada drugom taboru.
Lemperer se okrenu prema meni s iznenađujuće srdačnim osmehom, pa brzo reče:
