Irving Stoun - Žudnja Za Životom

Irving Stoun

*

Žudnja

za

životom

Sadržaj

VII Sen Remi VIII Over

PROLOG: LONDON

1

- GOSPODINE VAN GOG! VREME JE DA USTAJETE!

Čak i u snu, Vincent je čekao na Ursulin glas. - Bio sam budan, gospođice Ursula - odvrati on.

- Ne, niste bili budni, - nasmeja se devojka - ali sada jeste. - Čuo ju je kako je sišla niz stepenice i ušla u kuhinju.

Vincent se odupre rukama, ispravi se i skoči iz postelje. Ramena i grudi bili su mu krupni, ruke debele i snažne. Obuče se, usu hladne vode iz bokala i naoštri brijač.

Vincent je uživao u svakodnevnom ritualu brijanja, povukao je nadole širokim obrazom, od ožiljka na desnoj strani ugla pohotljivih usana, zatim preko desne polovine gornje usne počev od nozdrva, a onda preko leve polovine, zatim niz bradu, ogroman okrugao komad toplog granita.

Zagnjurio je lice u venac brabatinske trave i hrastovog lišća koji je stajao na ormanu. Njegov brat Teo nabrao ga je na pustari blizu Zunderta i poslao mu u London. Sa mirisom Holandije u nozdrvama dan je dobro počinjao.

- Gospodine Van Gog, - zvala je Ursula, kucajući opet na vrata – poštar je malopre ostavio ovo pismo za vas.

Poznao je majčin rukopis i pocepao koverat.„Dragi Vincente", čitao je, ,,pre spavanja napisaću ti nekoliko reči".

Osećao je kako mu lice postaje hladno i vlažno, te je zato strpao pismo u džep pantalona sa namerom da ga pročita za vreme jednog od mnogobrojnih odmora kod Gupila. Začešljao je unazad svoju dugu, gustu, riđu kosu, obukao belu uštirkanu košulju sa oborenom kragnom, zavezao veliku crnu mašnu i sišao dole, gde su ga očekivali doručak i Ursulin osmeh.

Ursula Lojer sa majkom, udovicom provansalskog podžupnika, držala je zabavište za dečake u jednoj maloj kući koja se nalazila pozadi u vrtu. Ursula je imala devetnaest godina, bilo je to nasmejano stvorenje krupnih očiju, nežnog ovalnog lica pastelne boje i malog, mršavog rasta. Vincent je voleo da posmatra odblesak osmeha koji je lebdeo na njenom ljupkom licu kao sjaj koji baca suncobran živih boja.

Ursula ga je služila brzim, otmenim pokretima, čavrljajući živahno dok je on jeo. Imao je dvadeset i jednu godinu i prvi put u životu bio je zaljubljen. Život je ležao pred njim. Mislio je kako bi bio srećan čovek kada bi do smrti doručkovao sa Ursulom, koja sedi prekoputa njega.

Ursula unese komad slanine, jaje i šolju jakog tamnog čaja. Zatim se zavali u stolicu, s druge strane stola, prekoputa njega, zagladi smeđe kovrdže na potiljku i osmehnu se na njega dok je brzo, jedno za drugim dodavala so, biber, maslo i prženi hleb.

- Vaša rezeda već malo raste - reče ona, obliznuvši usne jezikom. - Hoćete li da je pogledate pre nego što odete u galeriju?

- Hoću - odgovori on. - Hoćete li, odnosno - da li biste hteli... da mi pokažete? - Smešnog li čoveka! Sam zasadi rezedu, a zatim ne zna gde da je nađe! Imala je običaj da govori ljudima kao da se ne nalaze u sobi.

Vincent se zagrcnu. Ponašanje mu je, isto kao i telo, bilo nezgrapno i izgledalo je da ne može da nađe prave reči obraćajući se Ursuli. Otišli su u dvorište. Bilo je sveže aprilsko jutro, ali su jabuke već cvetale. Mali vrt je odvajao Lojerovu kuću od dečijeg zabavišta. Nekoliko dana ranije Vincent je tu zasadio mak i grašak. Rezeda je izbijala iz zemlje. Vincent i Ursula čučnuše sa svake strane tako da su im se glave gotovo dodirivale. Ursulina kosa imala je jak, prirodan miris.

- Gospođice Ursula - reče on.

- Molim? - Ona zabaci glavu, osmehnvši se upitno na njega. - Ja... Ja... ovaj...

- Zaboga, šta to mucate? - reče ona i skoči na noge. Ispratio ju je do vrata zabavišta. - Moje bebe će uskoro stići - reče mu Ursula. - Zar nećete da zakasnite u galeriju?

- Imam vremena. Peške mogu da stignem do Stranda za četrdeset minuta. Nije joj palo na pamet ništa što bi mogla da kaže, pa zato uhvati obema rukama mali pramen kose na potiljku koji se bese izvukao. Linije njenog tela bile su začudo oble za tako mršavu osobu.

- Šta ste uradili sa brabantskom slikom koju ste mi obećali za dečje zabavište? - upita ona.

- Poslao sam reprodukciju jedne od Sesar do Kokovih skica u Pariz. On će vam napisati posvetu.

- Divno! - Pljesnula je rukama, zaljuljala kukovima i ponovo se okrenula k njemu. - Ponekad, gospodine, ali samo ponekad možete da budete veoma mili. Osmehnula se na njega očima i usnama, i krenula. Uhvatio ju je za ruku.

- Sinoć kad sam legao pokušao sam da izmislim neko ime koje bi vam pristajalo - reče on. - Nazvao sam vas „anđeo s bebama".

Ursula zabaci glavu i od srca se nasmeja. - „Anđeo s bebama"! – uzviknu ona. - Moram otići da ispričam majci!

2

Vincent stavi na glavu cilindar, uze rukavice, i izađe na Klapameski put.U kraju tako udaljenom od srca Londona kuće su ležale razbacane daleko jedna od druge. U svakom vrtu cvetao je jorgovan, glog i zanovet.

Bilo je osam i četvrt, nije morao da bude kod Gupila pre devet.

Bio je dobar pešak, a što su kuće bile gušće, sretao je sve više poslovnih ljudi koji su išli na rad. Osećao je neobično prijateljstvo prema svima, svi su oni znali kako je to divno biti zaljubljen.

Išao je duž nasipa pored Temze, prešao preko Vestminsterskog mosta,prošao pored Vestminsterske katedrale i Parlamenta i zaokrenuo u Ulicu Sautempton broj 17, na Strendu - londonsko sedište Gupila i Kompanije, trgovca umetničim predmetima i izdavača bakroreza.

Dok je prolazio kroz glavnu dvoranu zastrutu debelim tepisima i teškim zavesama, ugledao je jedno platno koje je predstavljalo neku vrstu ribe ili aždaje, šest jardi dugačku, sa malim čovekom koji je lebdeo nad njom. Zvalo se Arhanđel Mihailo ubija

Satanu.

- Ima neki paket za vas na litografskom stolu - reče mu u prolazu jedan činovnik. Druga soba radnje, u koju se ulazilo iz dvorane sa slikama gde su bile izložene slike Milea, Butona i Tarnera, bila je odrađena za gravure i litografije. U trećoj sobi, koja je više ličila na radnu sobu nego one druge dve, obavljao se najveći deo kupovina. Vincent se nasmeja kad se seti žene koja je prethodne večeri bila poslednji kupac.

- Ne sviđa mi se ta slika, Hari, a tebi? - upitala je svoga muža. – Pas pomalo liči na onog koji me je ujeo prošlog leta u Brajtonu.

- Slušaj, momče, - reče Hari - zar moramo da uzmemo to pseto? Psi idu mojoj ženi na živce.

Vincent je bio svestan da prodaje zaista lošu robu.Većina ljudi koji su tu dolazili nije se apsolutno ništa razumevala u onom što kupuje. Plaćali su visoku cenu za jeftinu robu, ali šta se to njega ticalo? Sve što je trebalo da radi bilo je da njegova soba reprodukcija ima uspeha.

On otvori paket od Gupila iz Pariza. Poslao ga je Sesar de Kok - i adresa je glasila „Vincentu i Ursuli Lojer". ,,Les amis de mes amis sont mes amis".

- Pitaću večeras Ursulu kad joj budem dao ovo - promrmlja on za sebe. - Imaću dvadeset dve godine za nekoliko dana, zarađujem pet funti mesečno. Ne mora više da se čeka.

Vreme je brzo prolazilo u mirnoj zadnjoj sobi Gupilove radnje. Prodavao je prosečno pedeset fotografija dnevno za Muzej Gupila i Kompanije, te je, mada bi više

voleo da radi s uljanim platoima i gravurama, bio srećan što zarađuje toliko novca. Voleo je svoje kolege, a i oni su voleli njega, mnogo časova su provodili zajedno razgovarajući o evropskim pitanjima.

Kao mladić bio je mrzovoljan i izbegavao društvo. Ljudi su smatrali da je čudan, pomalo ekscentričan. Ali je Ursula sasvim promenila njegovu prirodu. Učinila je da on zaželi da bude prijatan i omiljen, izmamila ga je iz povučenosti i pomogla mu da sagleda dobrotu u običnom, svakodnevnom životu.

U šest sati radnja se zatvarala. Gospodin Obah je zaustavio Vincenta na izlasku. - Dobio sam pismo u vezi s vama od vašeg strica Vincenta Van Goga - reče mu. - On bi želeo da zna kako napredujete. Bio sam srećan što mogu da mu saopštim da ste vi jedan od najboljih činovnika u radnji.

- Vrlo je lepo od vas što ste to rekli, gospodine.

- Nije to ništa.Moja je želja da posle letnjeg raspusta napustite zadnju sobu i pređete napred, među gravure i litografije.

- To u ovom trenutku mnogo znači za mene, gospodine, jer se ja... ženim. - Zbilja? To je novost. A kad će to da bude?

- Ovog leta, nadam se. - Još nije razmišljao o datumu.

- E pa, dečko moj, to je divno. Već ste dobili povišicu na početku godine,ali kad se vratite sa svadbenog putovanja, smem da nagovestim da ćemo udesiti još jednu.

3

- Doneću vam sliku, gospođice Ursula - reče Vincent posle večere, odgurnuvši stolicu.

Ursula je bila obučena u modernu vezenu haljinu od zelene tkanine. – Da li je slikar napisao nešto lepo za mene? - upita ona.

- Jeste. Ako donesete lampu, obesiću sliku za vas u dečjem zabavištu. Napućila je usta kao za poljubac i pogledala ga iskosa. - Moram da pomognem majci. Da uradimo to kroz pola sata?

Vincent se osloni laktovima na ormančić u svojoj sobi i ozbiljno se zagleda u ogledalo. Retko kad je razmišljao o svom izgledu, takve stvari nisu bile važne u Holandiji. Primetio je da mu lice i glava izgledaju glomazni u poređenju s engleskim. Oči su mu bile utonule u duboke rascepe izbočene stene, nos mu je imao visok prevoj i bio je širok i prav kao golenica, njegovo čelo, koje je ličilo na kupolu, bilo je isto tako

visoko kao razdaljina od debelih obrva do čulnih usana, vilice su bile široke i snažne, vrat malo zdepast i debeo, a teška brada živo je svedočila o holandskom karakteru.

Vincent se okrenu od ogledala i sede lenjo na ivicu postelje. Bio je vaspitan u strogom domu. Nikad ranije nije voleo nijednu devojku, nije nikada čak nijednu ni pogledao, niti učestvovao u povremenim začikavanjima između suprotnih polova. U njegovoj ljubavi prema Ursuli nije bilo ni strasti ni želje. Bio je mlad, bio je idealista, bio je zaljubljen prvi put u životu.

Bacio je pogled na sat. Prošlo je tek pet minuta. -Dvadeset pet minuta koji su još preostajali otegli su se u beskonačnost. On izvuče jedno pisamce od brata Tea iz majčinog pisma i ponovo ga pročita. Teo je bio četiri godine mlađi od Vincenta i zauzimao je sada Vincentovo mesto kod Gupila u Hagu. Teo i Vincent, isto kao i njihov otac Teodorus i stric Vincent, voleli su se nežno za sve vreme svoje mladosti.

Vincent dohvati jednu knjigu, položi na nju papir i napisa pisamce Teu. Iz gornje fioke ormančića izvuče nekoliko grubih skica koje je izradio idući duž nasipa na Temzi i stavi ih u koverat za Tea, zajedno sa fotografijom „Devojka sa mačem" od Žakea.

- Zaboga! - uzviknu on. - Sasvim sam zaboravio na Ursulu!

Brzo pogleda na sat, zakasnio je već četvrt sata. On zgrabi češalj, i pokuša da raščešlja zamršenu talasavu riđu kosu, uze sa stola sliku Sezara de Koka, i izjuri kroz vrata.

- Mislila sam da ste zaboravili na mene - reče Ursula kad on stiže u salon. Lepila je neke igračke od hartije za svoje bebe. - Jeste li doneli moju sliku? Mogu li da je vidim?

- Želeo bih da je okačim pre nego što je vidite. Jeste li namestili lampu? - Kod mame je.

Kad se vratio iz kuhinje, ona mu pruži plavi šal da joj ogrne ramena. Vincenta obuze jeza od njegovog svilenkastog dodira. U vrtu se osećao miris jabukovog cveta. Staza je bila mračna, i Ursula ovlaš nasloni vrhove prstiju na rukav njegovog grubog crnog kaputa. Jednom se spotače, uhvati ga čvršće za ruku i veselo se nasmeja svojoj nespretnosti. Nije shvatio zašto ona smatra da je smešno spotaći se, ali je voleo da gleda kako njeno telo nosi smeh tamnom stazom. Otvorio joj je vrata zabavišta, i dok se u prolazu njeno fino izvajano lice gotovo dotaklo njegovog, pogledala ga je duboko u oči, i kao da je odgovorila na njegovo pitanje pre nego što ga je on i postavio.

Spustio je lampu na sto. - Gde biste želeli da obesim sliku? - upita on. - Iznad-pisaćeg stola, zar ne?

Petnaestak niskih stolica i stolova nalazilo se u sobi te zgrade koja je ranije služila kao letnja kućica. U jednom kraju bio je mali podijum, na kome je stajao Ursulin pisaći sto. On i Ursula stajali su rame uz rame, tražeći najbolje mesto za sliku. Vincent je bio nervozan, ispustio je eksere čim je pokušao da ih zakuca u zid. Ona mu se podsmehnu tiho, prisno.

Podigavši ruke iznad glave, ona poče da radi spretno pokrećući svaki mišić na telu. Pokreti su joj bili hitri i ljupki. Vincent zažele da je zagrli tu, pri bledoj svetlosti, i da jednim čvrstim zagrljajem reši najzad tu mučnu stvar. Ali Ursula, mada ga je često dodirivala u mraku, izgleda nikako nije dolazila u zgodan položaj. Vincent je držao visoko uzdignutu lampu dok je ona čitala posvetu. Obradovala se, pljesnula rukama, zavrtela se na petama. Toliko je vrdala levo-desno da nikako nije mogao da je uhvati.

- To znači da je on i moj prijatelj, zar ne? - upita ona. - Uvek sam želela da upoznam jednog umetnika.

Vincent pokuša da kaže nešto nežno, nešto što bi otvorilo put njegovoj izjavi. U polusenci Ursula okrete k njemu svoje lice. Zraci lampe behu upalili sitne svetle tačke u njenim očima. Oval njenog lica bio je uokviren tamom, i nešto što nije umeo da objasni pokrenu se u njemu kad je ugledao njene crvene, vlažne usne koje su se isticale na mekoj bledoj koži.

Nastade značajna pauze. Osećao je kako mu se ona nudi, očekujući da izrekne sve one nepotrebne reči ljubavi. Nekoliko puta ovlaži usne jezikom. Ursula okrete glavu, preko ramena ga pogleda u oči, i istrča iz sobe.

Užasnut pri pomisli da će propustiti priliku, Vincent pojuri za njom. Ona zastade za trenutak pod jabukom.

- Ursula, molim vas.

Okrenula se k njemu, lako dršćući. Na nebu su sijale blede zvezde. Noć je bila tamna. On beše ostavio lampu u sobi. Jedina svetlost dopirala je iz zamagljenog kuhinjskog prozora. Osećao je u nozdrvama miris Ursuline kose. Ona čvrsto obuhvati svilenu maramu oko ramena i skrsti ruke preko grudi.

- Hladno vam je - reč on. - Da. Bolje bi bilo da uđemo.

- Ne! Molim vas... ja... - Preprečio joj je put.

Ona zavuče bradu u toplinu marame i pogleda ga razrogačenim, začuđenim očima. - Ali, gospodine Van Gog, bojim se da vas ne razumem.

- Želeo sam samo da razgovaram s vama. Vidite... ja... ovaj... - Molim vas, ne sada, drhtim od zime.

- Mislio sam da bi trebalo da znate. Danas sam dobio unapređenje... Prelazim u sobu litografa... to će biti moja druga povišica za godinu dana.

Ursula koraknu unazad, razvi maramu. Stajala je odlučno u noći, sasvim topla, bez ikakve zaštite.

- Šta vi u stvari hoćete da mi kažete, gospodine Van Gog?

On oseti hladnoću u njenom glasu i proklinjaše samog sebe što je tako nespretan. Uzbuđenje se najedanput stišalo, osećao se smirenim, i vladao je sobom. Isprobao je nekoliko glasova u svesti i izabrao jedan koji mu se najviše svideo.

- Pokušavam da vam kažem, Ursula, nešto što vi već odavno znate. Da vas volim svim srcem i da mogu da budem srećan jedino ako postanete moja žena. Opazio je kako se zaprepastila što on tako iznenada vlada sobom. Razmišljao je treba li da je zagrli.

- Vaša žena! - Njen glas se povisi za nekoliko tonova. - Ali, gospodine Van Gog, to je nemoguće!

Gledao ju je ispod onih svojih planinskih grebena i ona je jasno videla njegove oči u mraku. - Bojim se da sada ja ne razumem...

- Čudno je da vi to ne znate. Verena sam više od godinu dana.

Nije bio svestan koliko je tu stajao, niti šta je mislio, ili osećao. - Ko je taj čovek? - upita tupo.

- Oh, zar se nikad niste upoznali sa mojim verenikom? On je stanovao u vašoj sobi pre nego što ste vi došli. Mislila sam da znate.

- Otkuda bih mogao da znam?

Ona se uzdiže na vrhove prstiju i pogleda u pravcu kuhinje. - Pa, ja... ja... ja sam mislila da vam je neko rekao.

- Zašto ste krili to od mene cele godine kad ste znali da sam zaljubljen u vas? - U njegovom glasu sada nije bilo mucanja ni oklevanja.

- Zar sam ja kriva što ste se zaljubili u mene? Ja sam samo želela da budemo prijatelji.

- Da li vam je dolazio u posetu otkako sam ja u kući?

- Ne. On je u Velsu. Doći će da provede letnji raspust sa mnom.

- Niste ga videli više od godinu dana? Pa onda ste ga zaboravili! Sada volite mene!

Odbacio je razum i razboritost, zgrabio je i surovo poljubio njene bezvoljne usne. Okusio je vlažnost usana, slatkoću usta, miris kose, ljubav se svom silinom podiže u njemu..

- Ursula, vi njega ne volite. Neću da vas pustim. Bićete moja žena. Ne bih mogao podneti da vas izgubim. Neću se smiriti dok ga ne zaboravite i ne udate se za mene!

- Da se udam za vas! - povika ona. - Zar moram da se udam za svakog čoveka koji se zaljubi u mene? A sada me pustite, čujete li, ili ću zvati u pomoć.

Otrže se od njega i otrča bez daha niz mračnu stazu. Kad je stigla do stepenica, okrete se i reče tihim šapatom, koji ga pogodi kao krik:

- Riđokosa budalo!

4

Sutradan ujutru niko ga nije zvao. Ravnodušno je ustao iz postelje. Obrijao se nemarno, ostavljajući na nekoliko mesta bradu. Ursula se nije pojavila na doručku. Pošao je kroz grad ka Gupilu. Srećući usput ljude koje je video prethodnog jutra, on opazi da su se promenili. Ličili su na usamljene duše koje žure za svojim nevažnim poslovima.

Nije video laburnume u cvetu niti kestenove svrstane duž puta. Sunce je sijalo još jasnije nego prethodnog jutra. On toga nije bio svestan.

U toku dana prodao je dvadeset kopija u boji, Venere Anadiomene po Engru. Gupil je mnogo zarađivao na tim slikama, ali je Vincent prestao da uživa u tome što zarađuje novac za galeriju. Imao je vrlo malo strpljenja prema kupcima. Oni ne samo što nisu umeli da razlikuju pravu umetnost od lažne, nego su, izgleda, imali neverovatan dar da izaberu ono što je izveštačeno, upadljivo i jeftino.

Njegovi drugovi nisu ga nikad smatrali za zabavnog mladića, ali se on ranije trudio da bude ljubazan i prijatan. - Šta li to muči našu slavnu porodicu Van Gog? - pitali su činovnici jedan drugoga. - Usudio bih se da kažem da je jutros ustao na levu nogu!

- On baš nema o mnogo čemu da se brine. Njegov stric, Vincent Van Gog, vlasnik je polovine svih Gupilovih galerija u Parizu, Berlinu, Briselu, Hagu i Amsterdamu. Starac je bolestan i nema dece, svi govore da će ostaviti svoju polovinu posla ovom mladiću.

- Neki ljudi baš imaju sreće.

- Ali to nije sve. Njegov stric, Henrik Van Gog, vlasnik je velikih trgovina umetničkim predmetima u Briselu i Amsterdamu, a drugi stric,Kornelijus Van Gog, šef je najveće firme u Holandiji. Van Gogovi su najveća porodica trgovaca umetničkim slikama u Evropi. Jednoga dana naš riđokosi prijatelj iz susedne sobe praktično će kontrolisati umetnost celog kontinenta.

Kad je Vincent te večeri ušao u Lojerovu trpezariju, zatekao je Ursulu i njenu majku kako nešto poluglasno razgovaraju. Ućutale su čim je on ušao, i ostavile rečenicu da lebdi u vazduhu.

Ursula otrča u kuhinju. - Dobro veče - reče gospođa Lojer,sa čudnim sjajem u očima. Vincent je večerao sam za velikim stolom. Ursulin udarac ga je pomeo, ali ne i pobedio. On prosto nije prihvatio „ne" kao odgovor. Isteraće tog drugog čoveka Ursuli iz glave.

Tek posle skoro nedelju dana uspeo je jednom da je zaustavi dovoljno dugo da bi mogao da razgovara s njom. Jeo je i spavao vrlo malo te nedelje, njegova ravnodušnost ustupila je mesto nervozi. Prodaja u galeriji znatno je opala. Zelenila je nestalo iz njegovih očiju, one su postale plave i pune bola. Bilo mu je teže nego ikad da pronađe prave reči kad je hteo nešto da kaže.

- Gospođice Ursula, - reče - žao mi je ako sam vas uplašio one večeri.

Ona ga pogleda krupnim, hladnim očima, kao da je iznenađena što je pošao za njom. - Oh, ne mari. Nije važno. Zaboravimo to, hoćete li?

- Tako bih želeo da zaboravim da sam bio grub prema vama. Ali ono što sam vam rekao bila je istina.

Koraknuo je ka njoj. Ona ustuknu.

- Zašto da opet o tome govorimo? - upita Ursula. - Ceo taj događaj potpuno mi je iščezao iz sećanja. - Okrete mu leđa i pođe natrag stazom. On pohita za njom.

- Moram o tome ponovo da govorim. Ursula, vi ne shvatate koliko vas volim! Ne znate koliko sam nesrećan bio prošle nedelje. Zašto neprestano bežite od mene?

- Da uđemo? Mislim da majka očekuje goste.

- Ne može biti istina da volite onog drugog. Da je tako, video bih to u vašim očima. - Nažalost, nemam više vremena. Šta ono rekoste, kada idete kući na odsustvo? On promuca: - U julu.

- Kakva sreća! Moj verenik dolazi da provede julski raspust sa mnom, pa će nam biti potrebna njegova stara soba.

- Nikada vas neću prepustiti njemu, Ursula!

- Vi ćete prosto morati da prestanete s tim. Ako ne prestanete, majka je rekla da ćete morati da nađete drugi stan.

Iduća dva meseca proveo je pokušavajući da je odgovori. Sve njegove ranije osobine su se povratile, kad nije mogao da bude s Ursulom, hteo je bar da bude sam kako mu niko ne bi mogao da smeta dok misli na nju. Bio je neljubazan prema ljudima u radnji. Svet koji je ljubav prema Ursuli probudila u njemu ponovo je čvrsto zaspao, i on je postao onako sumoran, mrzovoljan mladić kao što je bio kod roditelja u Zundertu.

Došao je juli, a s njim i njegovo odsustvo. Nije hteo da napušta London na dve nedelje. Osećao je da Ursula neće moći da voli nikoga drugoga dokle god je on u kući.

Sišao je u salon. Tamo su sedele Ursula i njena majka. Izmenjale su jedan od svojih značajnih pogleda.

- Poneću sa sobom samo jednu torbu, gospođo Lojer - reče on. - Sve ću ostaviti u sobi onako kako je. Evo novca za dve nedelje što ću biti odsutan.

- Mislim da bi bilo bolje da ponesete sve svoje stvari, gospodine Van Gog - reče gospođa.

- Vaša soba je izdata od ponedeljka ujutru. Mi smatramo da bi bilo bolje kada biste stanovali negde na drugom mestu.

-Mi?

Okrenuo se i pogledao Ursulu ispod dubokog čeonog prevoja. Taj pogled nije ništa kazivao. Samo je pitao.

- Da, mi - odgovori njena majka. - Verenik moje kćeri pisao mi je da želi da vi napustite kuću. Bojim se, gospodine Van Gog, da bi bilo bolje da niste nikada ni dolazili.

5

Teodorus Van Gog čekao je svoga sina sa kolima na stanici Breda. Bio je obučen u debeo, crn sveštenički kaput, prsluk sa širokim reverima, uštirkanu belu košulju, a ogromna crna mašna pokrivala jesve osim uske ivice visokog okovratnika. Pogledavši ga brzo, Vincent odmah zapazi dve osobenosti na licu svog oca: desni očni kapak bio je niži od levog, i pokrivao veći deo oka, leva strana usana bila je tanka, zategnuta linija, desna pak bila je puna i osećajna. Oči su mu bile beživotne, njihov izraz govorio je prosto: „To sam ja".

Ljudi iz Zunderta često su primećivali da sveštenik Teodorus ide po okolini čineći dobročinstva sa svilenim šeširom na glavi.

Do same smrti on nije shvatio zašto nije imao uspeha. Osećao je da je trebalo da ga pozovu za propovednika u Amsterdam ili Hag još pre mnogo godina. Njegovi župljani su ga zvali lepim sveštenikom, bio je dobro vaspitan, mekog srca, imao je fine duhovne osobine, i bio neumoran u služenju Bogu. Pa ipak je već dvadeset i pet godina zakopan i zaboravljen u malom selu Zundert. On je bio jedini od šestorice braće Van Gog koji nije postao nacionalna veličina.

Župljanski dom u Zundertu, gde se rodio Vincent, bila je jedna drvena zgrada prekoputa pijace i gradske većnice. Iza kuhinje nalazio se vrtić sa bagremovima i mnogobrojnim stazicama koje su. vodile između brižljivo negovanog cveća. Crkva je bila mala drvena zgrada sakrivena iza vrta. Dva gotska prozorčeta nalazila su se s obe strane, dvanaestak tvrdih klupa stajalo je na drvenom podu, a mnogobrojni grejači bili su pričvršćeni za daske. U dnu su jedne stepenice vodile do starih ručnih orgulja. Bilo je to ozbiljno i skromno mesto za služenje Bogu, u kome je vladao duh Kalvina i njegove reformacija.

Vincentova majka, Ana Kornelija, čekala je kraj prozora s lica, i otvorila je vrata pre nego što su se kola zaustavila. Još dok ga je nežno privijala na pune grudi osetila je da nešto nije u redu s njenim dečakom.

- Myn lieve zoon* - prošapta ona. - Vincente moj.

Njene oči, čas plave, čas zelene, bile su uvek širom otvorene, i blago su ispitivale, prozirući čoveka ali ne osuđujući suviše strogo. Tanke linije koje su išle od svake nozdrve do uglova usana produbljivale su se s godinama, i što su dublje postajale davale su licu sve više izgled kao da se blago smeši.

Ana Kornelija Karbentus bila je rodom iz Haga, gde je njen otac nosio titulu „Kraljevski povezivač knjiga". Posao Vilijema Karbentusa cvetao je, i kad su ga izabrali da poveže prvi Ustav Holandije, postao je poznat širom zemlje. Njegove kćeri, od kojih se jedna udala za strica Vincenta Van Goga, a druga za dobro poznatog Prečasnog Strikera iz Amsterdama, bile su bien elevees**.

** (franc.) lepo vaspitane.

Ana Kornelija je bila dobra žena. Nije videla zlo u svetu, i nije znala za njega.Znala je samo za slabost, iskušenje, nevolje i bol. Teodorus Van Gog je takođe bio dobar čovek, ali je dobro poznavao zlo i osuđivao i najmanji njegov trag.

Trpezarija je bila središte Van Gogove kuće, a veliki sto, pošto bi se raspremio posle večere, postajao je središte porodičnog života. Tu su se svi sakupljali oko prijateljske gasne svetiljke da provedu veče. Ana Kornelija se brinula za Vincenta, bio je mršav, a ponašanje mu je postalo čudnovato.

- Nešto nije u redu, Vincente? - upita ga ona posle obeda te iste večeri.- Ne izgledaš mi dobro.

Vincent baci pogled oko stola, gde su sedele Ana, Elizabeta i Vilemina, tri čudne mlade devojke koje su nekim slučajem bile njegove sestre.

- Ne - reče on. - Sve je u redu.

- Sviđa li ti se London? - upita Teodorus. - Ako ti se ne sviđa, razgovaraću sa stricem Vincentom. Verujem da bi te premestio u neku od svojih radnji u Parizu. Vincent postade veoma uzbuđen. - Ne, ne, to ne smete da učinite! - uzviknu on. - Ne želim da napustim London... ja... - Malo se umiri. – Ako stric Vincent hoće da me premesti, siguran sam da će se toga setiti.

- Kako god hoćeš - reče Teodorus.

- To je ona devojka - reče Ana Kornelija sama sebi. - Sada mi je jasno šta nije bilo u redu s njegovim pismima.

Teodorus je oduvek bio razočaran što njegov najstariji sin nije pošao njegovim tragom. Jednom su išli da posete nekog bolesnog seljaka, i kad su se vraćali uveče preko pustare, dva čoveka izađoše iz kočija i pođoše malo pešice. Crveno sunce je zalazilo iza borovog drveća, večernje nebo se ogledalo u barama, a pustara i žuti pesak bili su puni harmonije.

- Moj otac je bio sveštenik, Vincente, i ja sam se uvek nadao da ćeš ti produžiti tradiciju.

- Samo kažem, u slučaju ako zaželiš... Mogao bi da živiš sa stricem Janom u Amsterdamu dok pohađaš univerzitet. Prečasni Striker se ponudio da se stara o tvom vaspitanju.

- Savetuješ li me da napustim Gupila?

- Oh, ne, nikako. Ali ako si tamo nesrećan... neki put se ljudi promene... - Znam. Ali ja nemam nameru da napustim Gupila.

Kad je trebalo da krene u London, majka i otac su ga odvezli u Brede. - Da li da ti pišemo na istu adresu, Vincente? - upita Ana Kornelija.

- Ne. Selim se.

- Milo mi je što napuštaš Lojerove - reče njegov otac. - Nikada nisam voleo tu porodicu. Oni imaju suviše tajni.

Vincent se ukoči. Majka stavi svoju toplu ruku preko njegove i reče tiho, da Teodorus ne bi mogao da čuje: - Ne budi nesrećan, mili moj.Bolje će ti biti sa nekom Holanđankom kasnije, kasnije, kad se budeš bolje smestio. Ne bi bila dobra za tebe ta devojka, Ursula. Ona nije od tvoje vrste.

Začudilo ga je otkuda majka zna.

6

Kad se vratio u London, iznajmio je nameštene sobe u Kensington Nju Roudu. Gazdarica je bila stara žena koja je išla da spava svako veče u osam sati. Nikada se u kući nije čuo ni najmanji šum. Svake večeri morao je silno da se bori sam sa sobom, čeznuo je da otrči pravo Lojerovima. Zaključao bi za sobom vrata i odlučio da legne. Kroz četvrt sata našao bi se na ulici, trčeći Ursuli.

Kad bi stigao u blok gde je bila njena kuća, osećao bi već njen fluid. Bilo je pravo mučenje osećati je tako, a ipak znati da je nedostižna, ali još hiljadu puta gore mučenje bilo je da ostane u Ajvi Kotidžu, izvan dometa tog zračenja njene ličnosti, koja ga je progonila.

Bol je kod njega izazvao čudne stvari.Postao je osetljiv prema bolu drugih. Postao je netrpeljiv prema svemu što je bilo jeftino i bučno u svetu oko njega. U galeriji više nije bio ni od kakve koristi. Kad bi ga kupci upitali šta misli o nekoj reprodukciji, odgovorio bi nesigurnim glasom da je strašna, i oni je ne bi kupili. Jedine slike u kojima je mogao da nađe realnost i dubinu osećanja bile su one u kojima je umetnik izrazio bol.

U oktobru, jedna debela žena sa velikim čipkanim okovratnikom, visokim grudima, u kaputu od samurovine i s okruglim somotskim šeširom sa plavim perom - ušla je u radnju i zamolila da joj se pokažu neke slike za njenu novu kuću u gradu. Naišla je na Vincenta.

- Želela bih najbolje stvari koje imate u radnji - reče ona. - Ne treba da se brinete za cenu. Evo dimenzija, u salonu ima dva cela zida od metar i po, u jednom zidu su dva prozora, a između ima prostora...

Proveo je dobar deo popodneva pokušavajući da joj proda neke gravure po Rembrantu, jednu savršenu reprodukciju neke scene na vodi u Veneciji po Tarneru, neke litografije po Tisu Maresu, i muzejske fotografije Koroa i Dobinjija. Žena je imala savršen instinkt da izabere najgore primerke slikarske umetnosti koji su se mogli naći u bilo kojoj od grupa što joj je pokazao Vincent. Imala je isti takav talent da na prvi pogled odbaci, i to sasvim odlučno, sve za šta je on znao da je autentično. Kako su časovi prolazili, ta žena, sa svojim zdepastim obličjem i snishodljivim besmislicama, postala je za njega savršen simbol buržujske gluposti i komercijalnog života.

- Eto, - uzviknu ona sa zadovoljnim izrazom lica - mislim da sam dobro izabrala.

- Da ste zatvorili oči pa birali, - reče Vincent - ne biste ništa gore mogli da učinite.

Žena se teško diže na noge i zabaci ustranu somotsku suknju. Vincent je video kako joj je ispod čipkanog okovratnika krv iz poduprtih grudi jurnula u vrat.

- No! - uzviknu ona. - Pa vi ste jedna... jedna... obična seljačina!

I ona jurnu napolje, dok joj se visoko pero na somotskom šeširu lelujalo naprednatrag.

Gospodin Obah je bio užasnut. - Moj dragi Vincente, - uzviknu on – šta je to s vama? Ispustili ste iz ruku najveću prodaju nedelje i uvredili tu ženu.

- Gospodine Obah, hoćete li da mi odgovorite na jedno pitanje? - Na koje? I ja imam vama da postavim nekoliko pitanja.

Vincent odgurnu ženine reprodukcije i odupre se obema rukama o ivicu stola. - Kažite mi kakvo opravdanje može jedan čovek da nađe sam pred sobom kada provodi svoj jedini život prodajući rđave slike vrlo glupim ljudima?

Obah nije ni pokušao da mu odgovori. - Ako se te stvari budu produžile - reče on - moraću da pišem vašem stricu da vas premesti u neko drugo odeljenje. Ne mogu da dozvolim da mi upropastite posao.

Vincent se okrete od zadihanog Obaha odmahnuvši rukom. – Kako možemo da prisvajamo tako veliku dobit prodajući takvo đubre, gospodine Obah? I zašto su jedini ljudi koji mogu da dozvole sebi da dođu ovamo baš oni koji ne mogu da podnesu izgled nečeg autentičnog? Da li zato što ih je njihov novac učinio neosetljivim? I zašto siromašni ljudi koji zbilja cene pravu umetnost nemaju ni jednu jedinu paru da kupe reprpdukcije za svoje zidove?

Kad se vratio kući, Vincent je uzeo Renanovu knjigu koja je ležala na stolu i otvorio je na obeleženoj strani. „Da bi učinio dobro u svetu", čitao je, „čovek mora umreti sam u sebi. On nije na svetu zato da bude srećan,nije tu da bude prosto pošten, on je tu da učini velike stvari za čovečanstvo, da dostigne plemenitost i uzdigne se iznad niskosti ka kojoj teže svojim postojanjem skoro svi pojedinci".

Na nedelju dana pred Božić Lojerovi su namestili lepo božično drvce u prozor. Dve večeri kasnije, kada je tuda prolazio,video je da je kuća raskošno osvetljena i da susedi ulaze na prednja vrata.Čuo je unutra zvuk glasova koji su se smejali. Lojerovi su priređivali božićnu zabavu. Vincent je odjurio kući, brzo se obrijao, obukao čistu košulju, vezao kravatu, i vratio se što je brže mogao u Klepem. Morao je da pričeka nekoliko trenutaka u dnu stepenica kako bi povratio dah.

Bio je Božić, duh dobrote i opraštanja lebdeo je u vazduhu. On se pope uz stepenice. Udari nekoliko puta zvekirom. Začu poznate korake kako dolaze kroz hol, poznati glas doviknu nešto ljudima u slaonu. Vrata se otvoriše. Svetlost lampe pade mu na lice. On ugleda Ursulu. Bila je obučena u zelenu haljinu bez rukava, sa velikim trakama i čipkanim volanima. Nikada je nije video tako lepu.

- Ursula - reče on.

Njenim licem pređe izraz koji jasno ponovi sve ono što mu je rekla u vrtu. Gledajući je, on se toga sećao.

- Odlazite! - reče ona.

I zatvori mu vrata pred nosem.

Idućeg jutra otplovio je za Holandiju.

Božić je bio glavna sezona za Gupilove galerije. Gospodin Obah je napisao pismo stricu Vincentu, objasnivši mu da je njegov nećak uzeo odsustvo ne tražeći čak ni dopuštenje. Stric Vincent odluči da namesti svog nećaka u glavnu galeriju u Ulici Šaptal u Parizu.

Ali Vincent hladno izjavi da je svršeno sa njegovim umetničkim pozivom. Stric Vincent bio je zgranut i duboko uvređen. Izjavio je da diže ruke od Vincenta. Posle praznika prestao je da ih diže sve dok nije našao za svog imenjaka mesto činovnika u knjižari Blise i Bram u Dordrehtu. To je bila poslednja stvar koju su dva Vincenta Van Goga imala da učine jedan drugom.

U Dordrehtu je ostao skoro četiri meseca. Nije bio ni srećan ni nesrećan, nije postigao uspeh, a nije ni propao. On se prosto nije nalazio tamo. Jedne subote uveče ušao je u poslednji voz iz Dordrehta za Udenboš i odšetao peške do Zunderta. Bilo je divno na pustari, sa svim onim svežim, oštrim mirisima noći. Iako je bilo mračno, mogao je da raspozna borove šume i močvare koje su se prostirale nadaleko i naširoko. To ga je podsećalo na Bodmerovu reprodukciju koja je visila u očevoj radnoj sobi. Nebo je bilo oblačno, ali su noćne zvezde sjale kroz oblake. Bilo je još vrlo rano kad je stigao u crkveno dvorište u Zundertu, u daljini je mogao da čuje ševe kako pevaju u crnim poljima mladog kukuruza.

Roditelji su shvatili da on preživljava teške dane. U leto se porodica preselila u Eten, jedan pijačni gradić udaljen samo nekoliko kilometara odatle, gde je Teodorus bio postavljen za sveštenika. Eten je imao veliki javni trg okružen brestovima, i parna železnica ga je vezivala sa važnim gradom Bredom. Za Teodorusa je to bio mali korak unapred.

Kad je došla rana jesen, bilo je potrebno da se još jednom donese odluka. Ursula još nije bila udata.

- Nisi stvoren za te radnje, Vincente - reče mu otac. - Tvoje srce te je oduvek vuklo pravo ka služenju Bogu.

- Znam, oče.

- Pa zašto onda ne odeš u Amsterdam da studiraš? - Želeo bih, ali...

- Zar još ima neodlučnosti u tvom srcu?

- Da. Ne mogu sada da ti objasnim. Daj mi još malo vremena. Stric Janje prošao kroz Eten.

- Soba te čeka u mojoj kući u Amsterdamu, Vincente - reče on.

- Prečasni Striker pisao je da može da nađe za tebe dobre učitelje - dodade majka.

Otkada mu je Ursula zadala onaj bolni udarac, on je postao brat svih nesrećnih na zemlji. Znao je da će najbolju obuku steći na Univerzitetu u Amsterdamu. Porodice Van Gog i Striker starale bi se o njemu, bodrile ga, pomagale novcem, knjigama i ljubavlju. Ali on nije mogao sasvim da se odluči. Ursula je još bila u Engleskoj, neudata. U Holandiji je izgubio svaku vezu s njom. Zatražio je da mu se pošalju neke engleske novine, odgovorio na nekoliko ponuda, i konačno dobio mesto učitelja u Ramsgeitu, pristanišnom gradu udaljenom četiri i po sata vozom od Londona.

7

Škola gospodina Stokesa bila je najednom trgu usred koga se nalazio veliki travnjak ograđen gvozdenom ogradom. U školi je bilo dvadeset četiri dečaka od deset do četrnaest godina. Trebalo je da ih Vincent uči francuski, nemački i holandski, da pazi na njih posle časova, da im pomaže u pripremanju za službu božju subotom uveče. Imao je za to stan i hranu, ali nije dobijao platu.

Ramsgeit je bio melanholično mesto, ali je odgovarao njegovom raspoloženju. Nesvesno je počeo da bdi nad svojim bolom kao nad dragim drugom, pomoću njega neprestano je držao Ursulu kraj sebe. Ako nije mogao da bude s devojkom koju voli,

onda nije bilo važno gde se nalazi. Sve što je tražio bilo je da se niko ne ispreči između njega i teške zasićenosti kojom je Ursula prepunila njegov mozak i telo.

- Zar ne možete da mi platite bar neku malu sumu, gospodine Stokes? - pitao je Vincent. - Koliko da mogu da kupim duvan i odelo?

- Ne, to sigurno neću učiniti - odgovorio je Stokes. - Mogu da nađem dovoljno učitelja samo za stan i hranu.

Prve subote rano ujutru Vincent je pošao iz Ramsgeita u London. Bio je to dug put, i vrućina je vladala sve do večeri. Najzad je stigao u Kenterberi.

Odmorio se u senci starog drveća koje je okruživalo srednjovekovnu katedralu. Ubrzo je pošao dalje, sve dok nije stigao do nekoliko velikih bukava i brestova u blizini jednog malog ribnjaka. Tu je odspavao do četiri ujutru, u zoru su ptice počele da pevaju i probudile ga. Posle podne je stigao u Četem, gde je ugledao u daljini, među delimično poplavljenim livadama, Temzu punu brodova. Predveče je Vincent stigao u poznato predgrađe Londona i, uprkos umoru, pošao žurno prekim putem ka Lojerovoj kući.

Ono zbog čega se vratio u London - a to je bio kontakt s Ursulom - pružilo je ruku i uhvatilo ga onog trenutka kad je došao na dogled njene kuće. U Engleskoj je ona još bila njegova jer je mogao da je oseti...

Nije mogao da umiri glasno lupanje srca. Naslonio se na jedno drvo, osećajući neki tupi bol koji je bio izvan domašaja reči ili izgovorene misli. Najzad se svetiljka u Ursulinom salonu ugasila, a zatim i svetiljka u njenoj spavaćoj sobi. Kuću je obavila tama. Vincent se s mukom otrže i iscrpen otetura Ulicom Klepem. Kad mu njena kuća iščeze ispred očiju, znao je da ju je opet izgubio.

Kad je zamišljao svoj brak s Ursulom,on je više nije video kao ženu imućnog trgovca umetničkim predmetima. Video ju je kao vernu ženu jednog propovednika koja se ni na šta ne žali, več radi uz njega u sirotinjskom kraju, služi sirotinju.

Skoro svake subote pokušavao je da ode peške u London, ali je uvideo da je teško da se vrati na vreme za prepodnevne časove u ponedeljak. Ponekad bi propešačio ceo petak i subotu noć samo da bi video Ursulu kako izlazi iz kuće polazeći u crkvu u nedelju ujutru. Nije imao novaca za stan i hranu, a pošto je došla zima, mučila ga je i hladnoća. Kad bi se vratio u Ramsgeit ponedeljkom u zoru drhtao je, iscrpen i gladan. Potrebna mu je bila cela nedelja da se oporavi.

Posle nekoliko meseci našao je bolje nameštenje u Metodističkoj školi gospodina Džonsa u Ajlvortu. Gospodin Džons bio je sveštenik sa velikom župom. On je namestio Vincenta kao učitelja, ali ga je kasnije pretvorio u seoskog podžupnika.

Još jednom je morao Vincent da promeni sve slike u mašti. Ursula više nije bila žena propovednika koja radi u sirotinjskom kraju, već žena seoskog propovednika koja pomaže mužu u župi baš kao što je njegova majka pomagala ocu. Video je Ursulu kako ga gleda s odobravanjem, srećna što je napustio uski komercijalni život kod Gupila i sada radi za čovečanstvo.

Nije dozvoljavao sebi da shvati kako dan Ursulinog venčanja dolazi sve bliže i bliže. Onaj drugi čovek nije nikada postojao kao stvarnost u njegovoj mašti.Uvek je mislio da

ga je Ursula odbila zbog nekog njegovog naročitog nedostatka, nekog nedostatka koji on mora otkloniti. A ima li boljeg načina nego služiti Bogu?

Siromašni studenti gospodina Džonsa dolazili su iz Londona. Učitelj je dao Vincentu adrese roditelja i poslao ga tamo pešice da skupi školarinu. Vincent ih je našao u srcu Vajtčepela. Odvratni mirisi širili su se ulicama, velike porodice bile su skupljene u hladnim, pustim sobama, glad i bolest virile su iz svih očiju. Mnogi očevi porodica trgovali su zaraženim mesom, čiju je prodaju na redovnim pijacama vlada zabranjivala. Vincent je nailaziona porodice koje su drhtale u krpama i jele večere koje su se sastojale od pomija, osušenih korica hleba i smrdljivog mesa. Slušao je njihove priče o bedi i nevolji sve dok se ne bi spustila noć.

Obradovao se putu u London jer je na taj način mogao pri povratku da prođe pored Ursuline kuće. Ali sirotinjski kvartovi Vajtčepela odagnali su Ursulu iz njegovih misli, i on je zaboravio da prođe putem kroz Klepem. Vratio se u Ajlvort bez ijednog novčića za gospodina Džonsa.

Jednog četvrtka uveče, za vreme službe, sveštenik se naže prema svom podžupniku, praveći se kao da je umoran. - Večeras se osećam strašno iscrpen, Vincente. Vi ste pisali propovedi, zar ne? Hajde da čujemo jednu od njih. Želeo bih da vidim kakav će sveštenik od vas postati.

Vincent se pope na predikaonicu drščući. Lice mu beše pocrvenelo,i nije znao šta da radi s rukama. Glas mu je zvučao promuklo i zamuckivao je. Morao je grčevito da traži po pamćenju neku lepo zaokrugljenu rečenicu koju je tako pažljivo zapisao na hartiji. Ali je osetio kako mu se duša probija kroz iskidane reči i nespretne pokrete.

- Dobro je bilo, Vincente - reče gospodin Džons. - Iduće nedelje poslaću vas u Ričmond.

Bio je vedar jesenji dan, i šetnja od Ajlvorta do Ričmonda, duž Temze, bila je divna. Plavo nebo i ogromni kestenovi sa mnoštvom žutog lišća ogledali su se u vodi. Stanovnici Ričmonda pisali su gospodinu Džonsu da im se svideo mladi holandski propovednik, i zato je dobri čovek odlučio da pusti Vincenta da oproba sreću. Crkva gospodina Džonsa u Turnem Grinu bila je važna, a njena pastva mnogobrojna i kritički raspoložena. Ako Vincent tamo uspe da održi dobru propoved, onda je sposoban da govori sa bilo koje propovedaonice.

Vincent je izabrao za temu psalam 119:19 „Ja sam stranac na zemlji: ne skrivaj od mene svoje zapovesti". Govorio je sa prirodnom usrdnošću. Njegova mladost, oduševljenje, snažne ruke, masivna glava i prodorne oči, sve je to ostavilo jak utisak na vernike.

Mnogi od njih došli su da mu zahavle na govoru. Rukovao se s njima i smešio se na njih, još ošamućen. Čim su se svi razišli, izvukao se iz crkve kroz zadnja vrata i pošao putem za London.

Počela je oluja. On beše zaboravio šešir i kaput. Temza je bila žućkasta, naročito uz obalu. Na horizontu se video tračak svetlosti, a nad njim su bili beskrajni oblaci iz kojih je kiša lila u kosim linijama. Prokisao je do kože, ali je i dalje živo koračao.

Najzad je postigao uspeh! Našao je samog sebe. Doživeo je trijumf, koji će moći da položi Ursuli pred noge, da ga deli s njom.

Kiša je pljuštala po prašini na maloj beloj stazi i povijala glogovo žbunje. U daljini je ležao grad koji je ličio na Direrov bakrorez, grad sa svojim tornjevima, mlinovima, krovovima pokrivenim škriljcem i kućama sagrađenim u gotskom stilu.

S teškom mukom stigao je u London,dok mu je voda curila s lica i kvasila čizme. Bilo je već kasno popodne kada je stigao do Lojerove kuće.Spustio se siv, taman sumrak. Iz daljine je čuo zvuk muzike, violina, i upitao se šta li se to događa. U svim sobama gorele su svetiljke. Mnogo kočija stajalo je napolju na kiši. Vincent je video kako ljudi igraju u salonu.Neki stari kočijaš sedeo je na svom sedištu ispod ogromnog kišobrana, zgrčivši se da ne pokisne.

- Šta se ovde dešava? - upita Vincent. - Svadba, čini mi se.

Vincent se nasloni na kočije,dok su mu potočići vode tekli iz riđe kose niz lice. Posle nekog vremena prednja se vrata otvoriše. Ursula i jedan visok, vitak čovek stajali su na pragu. Gomila iz salona navali na trem, smejući se, vičući, zasipajući ih pirinčem.

Vincent se povuče u senku kočija. Ursula i njen muž se popeše u kola. Kočijaš pucnu bičem iznad konja. Oni polako krenuše. Vincent pođe nekoliko koraka unapred, i pritisnu lice uz mokar prozor. Ursula je ležala, čvrsto stisnuta, u naručju čovekovom, njena usta bila su prislonjena uz njegova. Kočije odoše.

Nešto tanko prepuce u Vincentu, prepuče lepo i čisto. Čarolija je bila razbijena. Nije znao da to može da bude tako lako.

Teško se odvukao natrag u Ajlvort dok je kiša pljuštala, pokupio svoje stvari, i napustio Englesku zauvek.

PRVA KNJIGA: BORINAHA

1

Vice-admiral Johanes Van Gog, oficir najvišeg ranga u holandskoj mornarici, stajao je na pragu svoje prostrane rezidencije, koja je bila oslobođena stanarine i nalazila se u pozadini vojnog brodogradilišta. U čast dolaska svog nećaka on je obukao svečanu uniformu, po jedna zlatna epoleta uzdizala se na svakom ramenu. Nad teškom vangogovskom bradom isticao se jak, prav nos, koji se spajao s izbočenim čelom.

- Milo mi je što si došao, Vincente - reče on. - Kuća je vrlo mirna otkako su se moja deca poženila.

Popeli su se širokim, uglastim stepenicama i stric Jan otvori vrata. Vincent uđe u sobu i ostavi prtljag. Veliki prozor gledao je na bazu. Stric Jan sede na ivicu postelje i pokuša da izgleda toliko nezvanično koliko su mu to dozvoljavale njegove zlatne epolete.

- Bio sam zadovoljan kad sam čuo da si odlučio da učiš za sveštenika. - reče on - Jedan član porodice Van Gog uvek je služio Bogu.

Vincent uze lulu, oprezno je napuni duvanom,često je činio taj pokret kad mu je bilo potrebno nekoliko trenutaka da razmišlja. - Želeo sam da postanem propovednik, znaš, i da se odmah dam na posao.

- Nisi valjda želeo da budeš propovednik, Vincente? To su neobrazovani ljudi, i bogzna kakvu lažnu teoriju uče. Ne, dečače moj, sveštenici porodice Van Gog su uvek bili univerzitetski obrazovani.Ali ti bi bez sumnje želeo da se raspakuješ. Večera je u osam.

Tek što su visoka leđa vice-admirala iščezla iz sobe, neka tiha seta obuze Vincenta. Obazre se oko sebe. Postelja je bila široka i udobna, pisaći sto prostran, a nizak, gladak sto za učenje prosto je izazivao. Ali on se osećao nelagodno zbog te udobnosti, kao što se uvek osećao u prisustvu stranaca. Zgrabio je kaput i pošao brzo preko Dama. Tamo je našao jednog Jevrejina, prodavca knjiga, koji je nudio divne reprodukcije iz jednog otvorenog sanduka. Posle dužeg traženja, Vincent odabra trinaest komada, stavi ih pod mišku, i pođe kući pored vode, udišući jak miris katrana.

Dok je pažljivo zakucavao reprodukcije na zid kako ne bi oštetio malter, neko zakuca na vrata. Uđe Prečasni Striker. Striker je bio Vincentov teča. On nije bio Van Gog, njegova žena i Vincentova majka bile su sestre. Bio je dobro poznat sveštenik u Amsterdamu i, po opštem priznanju, vrlo pametan. Njegovo crno odelo bilo je od dobre tkanine i lepo sašiveno.

Kad su se pozdravili, sveštenik reče: - Obezbedio sam Mendesa da Kosta, jednog od najboljih učitelja klasičnih jezika, da ti da je časove latinskog i grčkog jezika. On stanuje u Jevrejskom kvartu, treba da odeš tamo u ponedeljak posle podne u tri sata, na prvi čas. Ali ja sam upravo došao da te zamolim da dođeš sutra k nama na nedeljni ručak. Tvoja tetka Vilhelmina i sestra Kej žele da te vide.

- Biće mi vrlo milo. U koliko sati treba da dođem? - Ručamo u podne, posle moje prepodnevne službe.

- Molim te da izraziš moje poštovanje svojoj porodici - reč Vincent, dok je Prečasni Striker uzimao crni šešir i mapu.

- Doviđenja sutra - reče njegov stric i ode.

2

Kajzergraht ulica, u kojoj su živeli Strikerovi, bila je jedna od najaristokratskijih u Amsterdamu. To je bio bulevar u obliku potkovice, sa kanalom koji je prolazio sa jedne strane luke, išao oko centra i vraćao se prema luci na sever. Bio je to čist i bistar, isuviše važan kanal da bi bio pokriven kroosom, tajanstvenom zelenom mahovinom koja je stotinama godina zastirala debelim pokrivačem površinu kanala u siromašnijim krajevima.

Kuće u toj ulici bile su prave flamanske kuće: uske, dobro građene, tesno zbijene, kao dug red ukočenih puritanskih vojnika koji stoje u stavu mirno.

Sutradan, kada je saslušao govor teče Strikera, Vincent je pošao u sveštenikovu kuću.Svetlo sunce beše rasteralo pepeljastosive oblake koji neprekidno plove preko holandskog neba, i nekoliko trenutaka vazduh je bio jasan. Vincent je stigao rano. Šetao je zamišljeno i posmatrao kako guraju kanalske brodove uz vodu, nasuprot struji.

Najviše je bilo peščanih brodova, duguljastih, izuzev zašiljnih krajeva, bili su crne boje, izbledeli od duge upotrebe u vodi, sa velikim praznim prostorom u sredini za tovar.Od prove do krme pružali su se dugački konopci na kojima je visilo porodično rublje. Otac porodice gurao je motku u mulj, podupirao je ramenom, naprezao se da dohvati lenger koji se izokrenuo, dok mu je brod klizio ispod njega. Supruga, teška, snažna žena crvenog lica, sedela je nepokretno na krmi držeći nezgrapan drveni upaljač. Deca su se igrala sa psom, i svakih pet minuta trčala dole u kabinsku rupu, koja im je bila dom.

Kuća Prečasnog Strikera bila je tipičan primer flamanske arhitekture: uska, trospratna, sa dugoljastim tornjem na čijem je vrhu bio prozor mansarde ukrašen mnogim šarama. Sa prozora na mansardi štrčala je jedna greda na čijem je kraju bila pričvršćena gvozdena kuka.

Tetka Vilhalmina je pozdravila Vincenta i uvela ga u trpezariju. Kalvinov portret od Ari Sefera visio je na zidu, a jedan srebrni pribor za jelo blistao je na ormanu. Zidovi su bili obloženi tamnim drvenim pločama.

Pre nego što je Vincent mogao da se privikne na tamu sobe, jedna visoka, vitka devojka izađe iz senke i toplo ga pozdravi.

- Naravno da me ne poznajete, - reče, zvučnim glasom - ali ja sam vaša rođaka Kej. Vincent prihvati njenu ruku i prvi put posle mnogo meseci oseti meku, toplu kožu mlade žene.

- Nikada se nismo videli - nastavi devojka prisnim tonom - i smatram da je to dosta čudno, pošto je meni dvadeset šest, a vi verovatno imate...?

Vincent ju je posmatrao ćuteći. Prošlo je nekoliko trenutaka pre nego što je osetio da treba da govori. Da bi ispravio svoju glupost, bubnuo je glasnim, grubim glasom: - Dvadeset četiri. Mlađi sam od vas.

- Da. Uostalom, čini mi se da na kraju krajeva to i nije tako čudno. Nikada niste bili u Amsterdamu, a ja nikada nisam bila u Brabantu. Ali bojim se da nisam dobra domaćica. Hoćete li da sednete?

On sede na ivicu jedne tvrde stolice. Nekom brzinom, čudnom metamorfozom beše se pretvorio iz nespretnog seljaka u uglađenog džentlmena, te reče: - Majka je često želela da dođete da nas posetite. Mislim da bi vam se Brabant svideo. Okolina sela je vrlo prijatna.

- Znam. Tetka Ana je pisala i pozivala me nekoliko puta. Moraću uskoro da dođem tamo u posetu.

- Da, - odgovori Vincent - moraćete.

Samo jedan neznatan deo njegove svesti čuo je devojčin odgovor.Ostali deo njegove ličnosti upijao je njenu lepotu sa strasnom žeđi onoga koji je isuviše dugo pio na izvoru neoženjenog čoveka. Kej je imala oblike holandskih žena, ali ti oblici su bili ublaženi, stesani do delikatnih proporcija. Njena kosa nije bila ni žuta kao kukuruz ni riđa kao u njenih zemljakinja, već čudnovata mešavina boja u kojoj je vatra jedne bila spojena sa svetlošću druge u sjajnoj nežnoj toploti. Čuvala je kožu od sunca i vetra, belina njene brade polako je prelazila u rumenilo njenih obraza, kao na umetničkim delima mladih holandskih majstora. Oči su joj bile tamnoplave, i igrale od životne radosti, njena puna usta bila su poluotvorena, kao da nešto čekaju.

Primetila je da se Vincent ućutao, i rekla: - O čemu mislite, rođače? Izgleda mi da ste isuviše zauzeti nečim.

- Mislio sam kako bi Rembrant voleo da vas slika.

Kej se nasmeja tiho, iz punog grla. - Rembrant je voleo da slika samo ružne stare žene, zar ne? - upita ona.

- Ne - odgovori Vincent. - On je slikao lepe stare žene, žene koje su bile siromašne ili na neki način nesrećne, ali koje su kroz patnju stekle dušu.

Kej je tada u stvari prvi put pogledala Vincenta. Kad je ušao, samo je letimično bacila pogled, i primetila gužvu riđe kose i dosta krupno lice. Sada je videla puna usta, duboko usađene oči koje su gorele, visoko simetrično čelo Van Gogovih i upornu bradu koja je bila malo isturena prema njoj.

- Oprostite mi što sam tako glupa - promrmlja ona, skoro šapatom. - Razumem šta ste mislili u vezi s Rembrantom. On shvata suštinu lepote, zar ne, kad slika te kvrgave stare ljude koji nose bore patnji i poraza urezane na licu.

- O čemu ste vi, deco, tako ozbiljno razgovarali? - upita Prečasni Striker s praga. - Upoznajemo se - odgovori Kej. - Zašto mi niste rekli da imam tako prijatnog rođaka?

U sobu uđe neki muškarac, vitak mladić lakog osmeha i ljupkog držanja.Kej ustade i vatreno ga poljubi. - Rođače Vincente, reče ona - ovo je moj muž, Menher Vos.

Posle nekoliko trenutaka se vratila sa dečkom beličaste kose starim dve godine, živahnim detetom pametnog lica i plavih očiju kao u njegove majke. Kej se saže i podiže dečka. Vos ih obgrli oboje.

- Hoćeš li da sedneš s ove strane stola sa mnom, Vincente? - upita tetka Vilhelmina. Prekoputa Vincenta, sa Vosom sjedne strane i Janom, koga su poduprli, s druge, sedela je Kej. Sada kad je njen muž bio kod kuće, ona je zaboravila na Vincenta. Obrazi joj behu porumeneli. Jedanput, kad je njen muž rekao nešto niskim, zaštitničkim glasom, ona se živo i brzo nagla i poljubila ga.

Treperavi talasi njihove ljubavi dopirali su do Vincenta i obuhvatali ga. Prvi put posle one sudbonosne nedelje stari bol za Ursulom podigao se iz nekog tajanstvenog izvora koji je ležao u njemu i poplavio sve do krajnjih bedema njegovog tela i mozga. Mala porodica pred njim, svojom prisnošću i vedrom ljubavlju, otkrila mu je da je bio gladan, očajnički gladan ljubavi tokom svih ovih dosadnih meseci, i da je to bila glad koja se nije mogla lako ugušiti.

3

Vincent je svakog jutra ustajao pre izlaska sunca da čita Bibliju. Kad bi se sunce rodilo oko pet sati, prišao bi prozoru što je gledao na vojno brodogradilište i posmatrao grupe radnika koji su prolazili kroz kapiju, dugu krivudavu liniju crnih prilika. Mali parobrodi plovili su tamo-amo po Cojderzeu, a u daljini, blizu sela prekoputa raskrsnice, video je smeđa jedra kako se brzo kreću.

Kad bi sunce izašlo i upilo maglu sa gomile drvene građe, Vincent bi se okrenuo od prozora, doručkovao komad suvog hleba i čašu piva, a zatim prešao na sedmočasovnu opsadu latinskog i grčkog jezika.

Posle četiri-pet časova koncentracije glava bi mu postajala teška, često bi gorela i misli bi mu bile zbrkane. Nije shvatao kako će moći da istraje u običnom, redovnom učenju posle svih onih uzbudljivih godina. Tucao je pravila sebi u glavu sve dok sunce ne bi počelo da zalazi na drugoj strani neba i dok ne bi došlo vreme da on ide na čas k Mendesu da Kosti. Idući tamo prolazio je pored Bajtenkanta oko Ojdezid kapele, i Stare i Nove Crkve, kroz vijugave ulice u kojima su bile kovačnice, bačvarnice i litografske radnje.

Mendes je podsećao Vincenta na „Podražavanje Isusa Hrista", od Rajpereza, bio je klasični tip Jevrejina, umnih, duboko usađenih očiju,uskog izbrazdanog duhovnog lica i meke, zašiljene brade kao u mladih rabina. Bilo je vrlo zagušljivo i zaparno u Jevrejskom kvartu usred popodneva. Vincent, nakljukan sedmočasovnim učenjem grčkog i latinskog i višečasovnim učenjem holandske istorije i gramatike, pričao bi Mendesu o litografiji. Jednog dana doneo je svom učitelju „Krštenje" od Maresa.

Mendes je držao „Krštenje" svojim koščatim,tankim prstima, puštajući da oštri zraci sunčeve svetlosti puni prašine padnu s visokog prozora na nju.

- Dobro je - reče on svojim grlenim, jevrejskim glasom. - Uhvaćeno je nešto duha sveopšte religije.

Umor odjednom napusti Vincenta. On se upusti u oduševljeno opisivanje Maresove umetnosti. Mandes zavrte glavom neprimetno. Prečasni Striker mu je plaćao visoku cenu da Vincentu daje časove latinskog i grčkog.

- Vincente, - reče on mirno - Mares je divan, ali vreme prolazi i bolje bi bilo da nastavimo učenje, zar ne?

Vincent je shvatio. Vraćajući se kući, posle dvočasovnog učenja, on bi zastajao ispred otvorenih vrata kuće gde su radili tesari, stolari i brodski liferanti. Vrata na visokom vinskom podrumu bila su otvorena i ljudi su trčali tamo-amo pod mračnim svodovima, noseći svetiljke.

Stric Jan beše otišao u Helvort na nedelju dana, pošto su znali da je sam u velikoj kući iza vojnog brodogradilišta, Kej i Vos su odšetali jednog kasnog popodneva da povedu Vincenta na večeru.

- Morate da dolazite k nama svake večeri dok se stric Jan ne vrati – reče mu Kej. - A majka je pitala da li biste hteli da ručate s nama svake nedelje posle službe?

Posle večere porodica je igrala karte, a pošto Vincent nije znao da igra, seo bi u neki miran ugao i čitao Histoire des Croisades od Ogista Grizona. Sa mesta gde je sedeo mogao je da posmatra Kej i njen treperavi, brzi, izazivački osmeh. Ona ustade od stola i priđe mu.

- Šta čitate, rođače Vincente? - upita ga.

On joj reče i dodade: - To je divna mala knjiga, čak bi se moglo reći da je pisana s osećajnošću Tisa Maresa.

Kej se osmehnu. Uvek je pravio te smešne literarne aluzije. - Zašto Tisa Maresa? - upita ona.

- Pročitajte i videćete da li vas ne podseća na Maresovo platno ono mesto gde pisac opisuje jedan stari zamak na steni, sa jesenjim šumama u sumraku, a u prednjem planu su crna polja i seljak koji ore s belim konjem.

Dok je Kej čitala, Vincent dovuče stolicu za nju. Kad ga je pogledala, neki zamišljen izraz zamrači njene plave oči.

- Da- reče ona. - Isto je kao Mares. Pisac i slikar su upotrebili svaki svoje sredstvo da izraze istu misao.

Vincent uze knjigu i pređe žudno prstima preko strane. - Ovaj red je možda ukraden baš od Mišlea ili Karlajla.

- Znate li, rođače Vincente, da ste za čoveka koji je tako malo vremena proveo u učionicama neverovatno obrazovani. Da li još čitate mnogo knjiga?

- Ne, voleo bih, ali ne smem. Mada u stvari i ne žudim za njima mnogo, jer sve te stvari mogu da se nađu u reči Hristovoj - savršenije i lepše nego bilo u kojoj drugoj knjizi.

- Oh, Vincente, - uzviknu Kej skočivši - to ne liči na vas! Vincent je pogleda zapanjeno.

- Mislim da ste mnogo prijatniji kad vidite Tisa Maresa u Histoire des Croisades - mada otac kaže da treba da se koncentrišete i da ne mislite o takvim stvarima - nego kad govorite kao neki ukočen, provinciski sveštenik.

Vos im priđe i reče: - Karte su podeljene, Kej.

Za trenutak Kej pogleda u živo rasplamtelo ugljevlje koje je gorelo ispod Vincentovih isturenih obrva,zatim uze muža pod ruku i pridruži se ostalim igračima karata.

4

Mendes da Kosta je znao da Vincent voli da razgovara s njim o opštim problemima života i zato je nekoliko puta nedeljno pronalazio izgovor da ga isprati do grada kad bi se završio čas.

Jednog dana poveo je Vincenta u jedan zanimljiv kraj grada, u predgrađe koje se protezalo od Lajdse Parka, u blizini Vondel Parka, pa do Holandske železničke stanice. To mesto bilo je puno strugara, radničkih kuća sa malim baštama, i bilo je gusto naseljeno. Kraj je bio ispresecan mnogim malim kanalima.

- Mora da je divno biti sveštenik u ovakvom delu grada - reče Vincent. - Da, - odgovori Mendes, puneći lulu, pa dodade kupastu duvankesu Vincentu - ovim ljudima Bog i religija su potrebniji nego našim prijateljima u gradu. Prelazili su preko malog drvenog mosta koji je sasvim ličio na japanski. Vincent se zaustavi i reče: - Šta mislite, Menher?

- Ovi radnici - reče Mendes uz blag pokret ruke - žive teškim životom.Kad dođe bolest, nemaju novca za lekara. Sutrašnja hrana dobija se današnjim radom, a taj je rad, bogami, težak. Njihove kuće, kao što vidite, male su i siromašne, oni su uvek na granici nemaštine i gladi. Sklopili su sa životom rđav posao, potrebna im je pomisao na Boga da bi se utešili.

Vincent zapali lulu i baci šibicu dole u mali kanal. - A oni ljudi gore u gradu? - upita on.

- Oni imaju dobro odelo, sigurne položaje, novac koji su stavili na stranu za slučaj nesreće. Kad oni misle o Bogu, on je za njih napredan stari džentlmen, sasvim zadovoljan samim sobom zato što se stvari dole na zemlji tako divno odvijaju.

- Ukratko, - reče Vincent - oni su malo naduveni. - Bože moj! - uzviknu Mendes. - To nisam rekao. - Ne, ja sam to rekao.

Te noći raširio je pred sobom svoje grčke knjige pa dugo vremena zatim gledao u suprotan zid. Setio se sirotinjskih krajeva Londona, odvratnog siromaštva i patnji, setio se svoje želje da postane propovednik i da pomaže tim ljudima. Munjevitom brzinom u njegovom mozgu javila se slika teča Strikerove crkve. Pastva je bila imućna, dobro vaspitana, osećajna i sposobna da uzme od života ono što je bolje. Pridike teča Strikera bile su lepe i utešne, ali kome je među vernicima bila potrebna uteha?

Prošlo je šest meseci otkako je prvi put došao u Amsterdam. Najzad je počeo da razumeva kako je težak rad samo bedna zamena za prirodnu sposobnost.

Odgurnuo je knjige za učenje jezika i otvorio algebru. U ponoć je u sobu ušao stric Jan. - Video sam svetlost ispod tvojih vrata, Vincente, - reče vice-admiral – a čuvar mi je rekao da te je video kako šetaš po dvorištu jutros u četiri sata. Koliko si časova dnevno radio?

- Kako kad. Između osamnaest i dvadeset.

- Dvadeset! - Stric Jan zavrte glavom, na licu mu se jasno ukaza strepnja. Viceadmiralu je bilo teško da se pomiri sa pomisli da neko u porodici Van Gog može da pretrpi neuspeh. - Nije potrebno da radiš tako, mnogo.

- Moram da svršim posao, striče.

Stric Jan podiže guste obrve. - Ako mora, neka bude tako - reče on, - Obećao sam tvojim roditeljima da ću paziti na tebe. Hoćeš li zato, molim te, sada da legneš, i ubuduće da ne radiš tako dugo?

Vincent gurnu svoje vežbanke ustranu. Nije osećao potrebu za snom,nije osećao potrebu za ljubavlju, ili nežnošću, ili radošću.Osećao je samo potrebu da uči latinski, grčki, algebru i gramatiku, kako bi mogao da položi ispite, da stupi na Univerzitet, da postane sveštenik, i da praktično sprovodi božju reč na zemlji.

5

U maju, tačno godinu dana pošto je došao u Amsterdam, počeo je da shvata da će njegova nesposobnost za formalno vaspitanije najzad pobediti.To nije bilo tvrđenje, već priznanje poraza, i svakiput kada bi se u jednom delu njegovog mozga javilo to saznanje, on bi naterao ostatak svog razuma da ga uguši u napornom poslu.

Da je to bilo samo pitanje teškoće rada i njegove očigledne nesposobnosti, to ga ne bi uznemiravalo. Ali pitanje koje ga je mučilo danju i noću bilo je: „Da li ti želiš da postaneš pametan, džentlemenski sveštenik kao tvoj teča Striker?" Šta bi bilo od

njegovog ideala da lično služi siromašnima, bolesnima, ugnjetenima, ako bi i sledećih pet godina mislio samo na deklinacije i formule?

Jednog poslepodneva krajem maja, kad je završio čas sa Mendesom, Vincent reče: - Menher da Kosta, imate li vremena da prošetate sa mnom?

Mendes je osećao sve jaču borbu koja se vodila u Vincentu: predosećao je da je mladi čovek došao do stepena kad mora sam da donese odluku.

- Da, imao sam nameru da se malo prošetam. Vazduh je tako čist posle kiše.Biće mi prijatno da vas malo ispratim. - Obvio je nekoliko puta vuneni šal oko vrata i obukao crni kaput sa visokom kragnom. Dva čoveka izađoše na ulicu, prošetaše pored one iste sinagoge iz koje je Barun Spinoza bio izbačen tri veka ranije, i pošto obiđoše nekoliko blokova kuća, prođoše pored starog Rembrantovog doma u Zestratu.

- On je umro u siromaštvu i nemilosti - reče Mendes običnim glasom dok su prolazili pored stare kuće.

Vincent ga brzo pogleda.Mendes je imao osobinu da prodre do srži nekog problema još pre nego što bi ga neko i pomenuo. U tom čoveku krila se neka duboka sposobnost da se prilagodi svemu, stvari koje bi mu neko rekao izgledalo je kao da su gurnute u nedosežne dubine radi razmišljanja. Kada bi čovek razgovarao sa stricem Janom i teča Strikerom, njegove reči udarale bi tačno u zid i odskočile natrag odzvanjajući - da! ili ne! Mendes bi,pak, uvek okupao tuđu misao u dubokom izvoru svoje dozrele mudrosti pre nego što bi je uzvratio.

- On ipak nije umro nesrećan - reče Vincent.

- Ne, - odgovori Mendes - on je sebe potpuno izrazio i znao je vrednost onoga što je uradio. On je bio jedini u svoje vreme koji je to znao.

- Pa da lije to bilo dobro za njega, ta činjenica da je znao? Pretpostavimo da nije bio u pravu. Šta bi bilo ako je svet bio u pravu kad ga je odgurnuo?

- To što je svet mislio bilo je malo važno. Rembrant je morao da slika.Da li je slikao dobro ili loše, to nije bilo važno, slikanje je bilo ono što ga je držalo kao čoveka. Glavna vrednost umetnosti, Vincente, leži u moći izražavanja koju ona daje umetnicima. Rembrant je ispunio ono za šta je znao da je svrha njegovog života, to ga je opravdalo. Čak i da je njegov rad bio bez vrednosti, bio bi hiljadu puta uspeliji nego da je napustio svoju želju i postao najbogatiji trgovac u Amsterdamu.

- Razumem.

- Činjenica da Rembrantova dela donose danas radost celom svetu -nastavi Mendes, kao da ide za svojim sopstvenim mislima - ničim nije plaćena. Njegov život bio je potpun i pun uspeha kad je on umro, mada su ga progonili sve do groba. Knjiga njegovog života zatvorila se tada, a bilo je to jedno divno napisano delo. Kvalitet njegove istrajnosti i lojalnosti prema ideji je ono što je važno, a ne kvalitet njegovog rada.

Zastali su da posmatraju ljude kako rade sa peščanim taljigama blizu raskrsnice, pa su zatim prošli mnogim uskim ulicama sa vrtovima punim bršljana.

- Ali kako će mlad čovek znati da izabere ono što je pravo,Menher? On misli, recimo, da ima nešto naročito što treba da učini sa svojim životom, a kasnije otkrije da za to nije bio nimalo sposoban?

Mendes izvuče bradu iz okovratnika svoga kaputa, a njegove crne oči zasijaše. - Gledaj, Vincente, - uzviknu on - kako sunce na zalasku baca rumenu žar na sive oblake.

Behu stigli do pristaništa. Katarke brodova i red starih kuća i drveća kraj vode bili su okrenuti prema sunčanoj svetlosti i sve se ogledalo u Zeu. Mendes napuni lulu i pruži Vincentu kesu od hartije.

- Već pušim, Menher - reče Vincent.

- Oh, naravno, vidim. Hoćete li da prošetamo nasipom do Zeburga? Tamo je jevrejsko groblje, i možemo da posedimo nekoliko trenutaka na mestu gde su sahranjeni moji rođaci.

Oni nastaviše dalje u prijateljskom ćutanju, dok je vetar nosio dim preko njihovih ramena. Nikada ne možete biti sigurni u nešto sve vreme, Vincente reče Mendes. -Možete imati samo odvažnosti i snage da učinite ono što mislite da je pravo. Možda će se to kasnije pokazati kao netačno,ali vi ste ga bar učinili, a to je ono što je važno. Moramo raditi shodno najboljim naređenjima svog razuma, i ostaviti Bogu da odredi pravu vrednost naših dela. Ako ste ovog trenutka sigurni da želite da služite našem Stvoritelju na ovaj ili onaj način, onda je ta vera vaš jedini vođ u budućnosti. Nemojte se plašiti da mu se poverite.

- Pretpostavimo da nisam sposoban?

- Da služite Bogu? - Mendes ga pogleda s uzdržljivim osmehom.

- Ne, mislim sposoban da postanem onakav akademski obrazovan sveštenik kakve liferuje Univerzitet.

Mendes nije hteo ništa da kaže o Vincentovom specifičnom problemu,on je samo želeo da diskutuje o njegovim opštim tačkama i da ostavi mladiću da sam donese odluku.U međuvremenu su stigli do jevrejskog groblja. Ono je bilo vrlo jednostavno, puno starih spomenika sa hebrejskim natpisima i kupinovog žbunja, i obraslo ovdeonde visokom tamnom travom. U blizini zemljišta koje je bilo zauzeto za porodicu da Kosta nalazila se kamena klupa, i njih dvojica sedoše na nju. Vincent ostavi svoju lulu. Groblje je bilo pusto u taj večernji čas, nije se čuo nikakav zvuk.

- Svaki čovek ima neku vrstu integriteta, neki kvalitet karaktera, Vincente, - reče Mendes, gledajući grobove svoga oca i majke, koji su ležali jedan pored drugoga - a ako on to primeti, što god bude uradio ispašće na kraju dobro. Da ste ostali trgovac umetničkim predmetima, integritet koji vas čini onakvim kakvi jeste napravio bi od vas dobrog trgovca umetničkim predmetima. Isto važi i za vaše učenje. Jednog dana vi ćete potpuno izraziti sebe, bez obzira koje ste sredstvo izabrali.