Ljubomir Simović - Putujuće pozorište Šopalović

O piscu I delu

Ljubomir Simović, pesnik,pisac i esejista rođen je u Užicu 1935 godine.

U Užicu je završio osnovnu i srednju školu, a nakon toga je diplomirao na Filološkom fakultetu na odseku jugoslovenske književnosti i srpskohrvatskog jezika.

Živi između Beograda, Užica i Jelove gore. U tom trouglu stvara svoja dela koja već odavno prevazilaze granice prostora i jezika.

Objavio je cetiri drame („Hasanaginica”,,Čudo u Šarganu”, ,,Boj na Kosovu”) koje su izvođene na gotovo svim domaćim i mnogim svetskim scenama. Najviše uspeha postiglo je Putujuće pozorište Šopalović.

U Simovićevim dramama sve je promišljeno i odmereno rečeno. Pišući o politici, nije se pretvarao u političkog analitičara. Pisao je kao umetnik koji oseća dužnost da se javno usprotivi politici koja nas uvlači u sukobe sa susedima i sa svetom i sa nama samima. U knjizi Branka Popovića “Dramski svet Ljubomira Simovića” , koju je objavila Beogradska knjiga, autor knjige kaže da je osnovna osobenost Simovićevih dela moralna osetljivost, blagozvučnost, bogatstvo jezika i izuzetan dar humorističke uobrazilje, ističući da su mu dela utemeljena na iskustvu narodne tradicije - legende, mitovi, stari zapisi običaji ali mu nisu strane ni slike iz savremenog života.

Tema dela

Drama Ljubomira Simovića “Putujuće pozorište Šopalović”, na zadivljujuće univerzalni način tretira ulogu i mesto pozorišta u smutnim vremenima, sa ozbiljnim moralnim dilemama toga vremena koje opsedaju čak i jednu jadnu putujuću glumačku trupu nevelikih umetničkih vrednosti.

Upravo taj elemenat jadnih, skrajnutih provincijskih glumaca malenih snaga, koji se snalaze kako znaju i umeju u doba nemačke okupacije tako što igraju nemačkog klasika Šilera, uz posebno snalaženje jer ih je samo troje, daje poetičnu dimenziju moralnoj dilemi, pored poetičnog jezika jednog od najvećih živih srpskih pesnika.

Kod ove predstave, sve je u savršenoj harmoniji i skladu , sve ima svoju ulogu u pospešivanju našeg doživljaja komada. Za glavni cilj ima da razjasni mešanje iluzije I stvarnosti, pozorista i svakodnevice i na prvom mestu realni od imaginarnog sveta, da li je ono sto je uverenje zapravo iluzija. Pored toga ima za cilj i temu nasilja i kako: ono izlazi na površinu u čoveku i u njegovom okruženju. Simović ne odustaje od spoja "poetike" i realnosti - uticaja umetnosti na pojedinca, koja može da ga humanizuje, omilostivi i ogovori na moralne dileme: da li nam je u ratu potrebno pozorište? Da li je uživljavanje i "presvlačenje" dozvoljeno u "senci vešala"?

To je drama o prosvetiteljskom duhu teatra, jer koliko god glumci u čaršiji bili dočekani sa moralnim predrasudama, oni uspevaju da na mikroplanu "zatresu" stvari.Drama se bavi sukobima pozorišta i života i postavlja pitanje da li je pozorište bitno kada imamo puno drugih problema; ovo pitanje je, na poetski način, formulisano u replici: „Da li glumci smeju da igraju pod senkom vešala?”. Simović, kao pesnik, naravno, nije eksplicitno odgovorio na to oštro postavljeno pitanje jednog od junaka njegove drame, ali se

naslućuje autorovo uverenje, kao i uverenje reditelja, da je pozorište potrebno svetu i u najtežim vremenima.

Kao što se u drami umetnost i život izjednačavaju na krajnje udaljenim tačkama, tako i proza prelazi u stih na krajnje udaljenim tačkama ljudskog iskustva: na najstrašnijem dnu, i na najvišim visinama.Modernost drame “Putujuće pozorište Šopalović", čak i sad, posle toliko godina, upravo se nalazi u tom kvalitetu.

Siže

Glumačka trupa dolazi u ratno Užice trbuhom za kruhom, ali u ratnim okolnostima umetnost nije shvaćena na pravi način. Glumci su zatvoreni u svet svoje umetnosti i od nje ne vide stvarnost, jer smatraju da je umetnost nešto važnije i od životnih neprilika. Gradjani su zatvoreni u muke svog stvarnog života i u stvarnu dramu koja je počela prvim metcima ispaljenim u ratu.

Fabula

„Putujuće pozorište Šopalović“ - naizgled jednostavna priča u kojoj ništa nije jednostavno. Radnja se događa za vreme nemačke okupacije kad u Užice” (rodni grad pisca), dolazi putujuća pozorišna trupa sa Šilerovim ‘Razbojnicima’. Kako bi privukli publiku na predstavu, na glavnom trgu izvode jednu scenu iz komada. Međutim, okupirani grad, u kojem su streljanja, vešanja i izbeglice postale svakodnevna stvar, ne prihvati dobro glumce – jer pozorište je i u normalnim okolnostima, a kamoli u ratnim, nešto nedolično.Građani izvređaju glumce, a u celu stvar upliće se i gradska straža koja glumce uhapsi, a potom I zabrani predstavu.

Već iz početnih prizora jasno je da se glumci i njihova publika, svi zajedno koncentrisani na preživljavanje ali u bitno različitim kontekstima, (tačnije mentalnim sferama), neće tako lako složiti. Kad padnu i prve glave, jaz između zbilje i pozorišta ili života i

umetnosti, rastvara se u potpunosti, sve do jedne tragedije i jednog iznenadnog spasa. Na jednoj strani posmatramo glumce, zatvorene u svet svoje umetnosti, od koje nekad ne vide stvarnost, jer smatraju da je umetnost nešto što je važnije od običnih životnih neprilika. Na drugoj strani su građani Užica, podjednako zatvoreni u muke svog stvarnog života i stvarnu dramu koja započinje “pozorišnom predstavom”, u kojoj su glumci

učesnici, a građani gledaoci, mi ćemo videti “krvavo pozorište” okupacijske stvarnosti, gde su glumci najpre gledaoci, zatim i učesnici.

Simović je uspeo da pozorište i život preplete na nekoliko načina.

Simovićeva drama počinje sa umetnošću u koju se meša stvarnost i razara je, a završava se sa umetnošću koja se meša u stvarnost i preobražava je. U poslednjoj sceni pozorište i život razilaze se: glumci odlaze iz Užica, i ponovo su samo putujući glumci, što lutaju iz mesta u mesto sa šarenom lažom svoje umetnosti. Sve je kao što je bilo i pre, samo što nema Filipa. Njihova umetnost, koja je na početku komada bila jadna i nikakva, za trenutak je osvetlila život i preobrazila ga, sada je opet jadna i nikakva. Simović je sjajno odabrao da umetnost koja se prepliće sa životom ne bude umetnost velikih, već umetnost putujućih glumaca. U tome ima vere da je umetnost – umetnost čak i kada se nađe u rukama putujućih glumaca. Ipak je na kraju umetnost dovela do promene.

Oko čega su likovi u skukobu, Predmet sukoba, osnovni sukob

Drama se bavi sukobima pozorišta i života i postavlja pitanje da li je pozorište bitno kada imamo puno drugih problema; ovo pitanje je, na poetski način, formulisano u replici: „Da li glumci smeju da igraju pod senkom vešala?”.Simović, kao pesnik, naravno, nije eksplicitno odgovorio na to oštro postavljeno pitanje jednog od junaka njegove drame, ali se naslućuje autorovo uverenje da je pozorište potrebno svetu i u najtežim vremenima. Predmet sukoba je oružje, Filip Trnavac u ruci nosi drveni mač koji karakterizuje svet imaginarnog, dok Drobac nosi volujsku žilu od koje strepe svi Užičani.

Protagonisti: Vasilije Šopalović,Jelisaveta Protić,Sofija Subotić

Cilj: Izvesti pedstavu,platiti smeštaj preživeti do sledećeg odredišta. Nosilac radnje: Filip Trnavac.

Antagonisti: Građani užica, Majcen, Milun, Dara ,Tomanijom, Simka, Gina , Blagoje. Cilj: Da predstava ne bude izvedena jer nije prikladno. Ratno je stanje, a i Užičani su u prilici da svakodnevno gledaju predstave „krvavog pozorišta“ .Njima iz raznih razloga smeta igranje predstave. Neki su zavidni ili primorani dok nekima smeta samo zbog toga što je ratno stanje.

Nosilac protvradnje: Drobac.

Moram da napomenem da je ovo višeslojna drama i da je teško reći ko je glavni, lik jer se sve prepliće.

Likovi i njihove osnovne osobine

Majcen(Irfan Mensur), folksdojčer, oficir SIPO, „Koordinator“u predstojništvu policije u Užicu. Njegove osobine su jasno vidljive u drugoj sceni, tj. u sceni saslušanja glumaca. Tu sam imao prilike da vidim da je on zapravo osoba koja samo određuje i ispituje i da kao i ostali antagonisti nea baš nikakvu dozu pozorišne kulture. Više o njemu moglo se

videti u sceni „Zabrana predstave“ kada priprosti podnarednik po Majcenovom naređenju pojede Glumačku legitimaciju. U delu vrši ulogu antagoniste.

Milun(Branislav Zeremski) podnarednik gradske straže. Sa njim sam se više puta u toku komada susretao i menjao mišljenje o njemu. U prvoj sceni me je izuzetno nervirala njegova glupost (kao i u ostalim) ali su dolazile na videlo i ostale njegove osobine, kao na primer, podmitljivost.

Drobac(Ljubomir Bandović), Batinaš iza koga ostaju krvavi tragovi. Poluljudsko, poluživotinjsko stvorenje, specijalista za mučenje. Drobac prati Sofiju, sa jasnim

namerama, koje bi i ostvario da se ona u jednom trenutku nije setila teksta travarke iz drame, “Prognani kralj” i na taj način se, upravo pomoću umetnosti,spasila, on je sišao s planine, gde je živeo sa kozama i travama, a razgovor o lekovitim i drugim svojstvima trava budi u njegovoj zamračenoj svesti najdublje emocije, ljudskost. On postaje ljudsko biće i odlazi, ostavljajući Sofiju nepovređenu, sa volujskom žilom, oruđem svog zanata u jednoj ruci i strukom trave (koju mu je poklonila Sofija) koja leči vid, u drugoj ruci.

Građani užica:

Blagoje Babić(Marko Baćović), sa flašom. O njemu dosta govori njegova žena Gina koja je sujetna isto kao i on. Blagoje je kao I Drobac bio opčinjen Sofijom. Razočarala ga je u sceni“Vidova trava“. Nakon te scene iza Drobca prestaju krvavi tragovi a nastavljaju iza Blagoja. On je kako je Gina rekla Drobčeva slika i prilika.

Gina(Jelica Sretenović) , Blagojeva sujetna žena koja ne vadi ruke iz korita. Ona se odavno pomirila sa činjenicom da će njen muž Blagoje Babić nastaviti da pije I da se tu neće ništa promeniti, ona u nekim trenutcima čini se kao navalentna osoba, ali joj to nije za zameriti, ona nema ništa drugo da radi i u potpunosti razumem njeno iritantno i drsko ponašanje. Jede je to što Blagoju sve više Sofija privlači pažnju, a Gina bi možda

procvetala kada bi joj se kao ženi koja je posvetila I podredila ceo svoj život Sekuli I tom koritu Blagoje samo zahvalio ili joj uputio toplu reč ili pohvalio njen rad, ali njemu je to nešto što se podrazumeva. U Ginininom karakteru vidimo I majčinsku ljubav i verovatno kao I svaka druga majka slagala bi da bi svog sina zaštitila od policije.

Simka(Anita Mančić) udovica artiljerijskog majora, koga toliko hvali I sa njim se diči a u stvari ga je varala sa Sekulom. Kao Gina ostale građanke I SImka zavidi na Sofijinoj lepoti, ali ima najviše hrabrosti da se u završnoj sceni zahvali glumcima. U njoj donekle ima I ludskosti kojom se Gina ne može pohvaliti. Ona žudi za pozorištem I može se reći da je malo intelligentnija od ostalih užičana bar ako priča o pozorištu. Ona se opet plaši da njeno ime ne bude ukaljano, vidimo i da je gostoljubiva, ali možemo iz pravdanja Filipu naslututiti I to da je njena kuća u neredu. Glumci: Vasilije Šopalović (Tihomir Stanić)Vasilije je sredovečan ozbiljan čovek doduše malo smeten zbog onoga što ga okružuje. Za njega je gluma način preživljavanja. I odvojio je glumu od svog života. On je plašljiv ne nametljiv čovek sa velikom dozom obrazovanja, drži celu trupu u šaci i brine za svakog člana plaši se da ne izgubi svoj posao koji iako

radi zbog preživljavanja priznao on to ili ne uvukao mu se pod kožu I možemo videti I to da je poput Filipovog prevodioca jer svaki tekst koji zna Filip zna I Vasilije.

Jelisaveta Protić(Dara Džokić), je glumica čije vreme za Juliju prošlo ali ne može da se pomiri sa time ona je veoma odgovorna I dosta se brine za trupu ne želi da prizna da je počela da stari verovatno posle mnogo godina igranja u raznim predstavama za nju pozorište kao I za vasilija to je samo posao I sredstvo za preživljavanje ali ne negira I da je velika strast ume da bude iritantna izuzetno joj smeta kada joj neko kaže da je

matora,ima damske manire I sanja o urbanijim krajevima u kojima razumeju razliku izmmeđu teatra I života I znaju šta je gluma.

FIlip Trnavac (Nikola Rakočević)Umetnička duša. Niko njega ne razume na pravi način. Sve što se oko njega dešava kao što i on sam kaže, jeste samo jedan ružan san, Filip zbog glume I gubi glavu, a kako je Vasilije rekao -celu trupu svojom glumom uvlači u neprilike. Simki je prebacivao za neukusan ručak, pred Milunom se obraćao Vasiliju kao Stefanu. A vrhunac je iznošenje leševa Andje i okružnog načelnika I Filipovo lažno priznanje ,odnono samo tekst iz Elektre, koji mu je bio pogodan u to situaciji. Sofija Subotić (Dragana Dabović) Za razliku od Vasilija i Jelisavete koji se, pod pritiskom stvarnosti, odriču umetnosti, Sofija se, pod pritiskom stvarnosti, obraća umetnosti, i uspeva ne samo da se spase od stvarnosti, već i da je preobrazi.Scena izmedju Sofije i Dropca odigrava se u noći punoj mesečine, na obali reke. Ovo je gotovo scena iz bajke, u kojoj se stvari neočekivano i neobično preobražavaju. Prvo ukazuje na Sofijinu mladost i nezrelost, zatim je to indikacija na potencijalnu opasnost koja joj predstoji – zlog vuka – Dropca.

Žanr i stil predstave

Ova drama koja u sebi nosi duh poetskog realizma, istovremeno je smešna i tragična, realistična i neverovatna.Drama “putujuće pozorište Šopalović” je višeslojna drama u kojoj ima dosta poetičnosti.Simović je vrlo prilagodljiv za tumačenje, što se vidi i po tome koliko je prevođen na strane jezike i igran u stranim zemljama. Razlog tome je što su njegove teme svevremenske i univerzalne, koliko god se nama činilo da je ono čime se on u svojim delima bavi, uglavnom na nivou lokalnog, ipak Simović to nekako neprimietno i suptilno podiže na

univerzalni nivo jednako pristupačan, razumljiv i pitak svima. Način na koji on pristupa detaljima veoma je interesantan, ništa u njegovim delima nije slučajno tu, sve je jednako važno, jednako bitno, jednako veliko i jednako malo u onoj meri u kojoj je to potrebno. Doziranost i suptilnost su dve veoma bitne karakteristike Simovićevog stvaralaštva, način na koji on prosto “kroti” žestinu koju jedna drama treba da poseduje. Kod njega to uvek izgleda gotovo bezazleno, on nas prosto uvlači u magičan tok svoje priče, naizgled oslobođen dramatičnosti, dok upravo u tom paradoksu leži prava drama.

Rediteljski do detalja opisana scena „Hapšenja Glumaca“

sledećeSumorna, prazna kancelarija. Kancelarijski sto, stolice, (umesto furune postavljam orman). Po zidovima razne objave I saopstenja. Na zidu mape sveta, Evrope, Drinske banovine I okruga uzickog, dve velike zastave sa kukastim

krstevima između Hitlerova slika, dole levo razbijena kraljeva slika, tabakra sa cigaretama, gramofon, na podu čizme pantaloon, na solici kaput bačen .

Po otvaranju zavesa na sceni se nalaze Simka i Majcen koji se ljube grle muzika u pozadini Waffen SS. march - Sieg Heil Viktoria. Na stolu jedan gramofon, lampa, pepeljara, na podu ženske štikle,dve čaše razbacani papiri...

Osvetljenje svuda po sceni glumci su poređani u turski mizanscen. Majcen će po ulasku glumaca sesti i u nekoliko navrata opet ustati ali se neće nešt bitno

pomerati, a Milun će sve vreme povijeno stajati iza Majcena

MILUN: (otvara vrata kancelarije, zatiče Simku i Majcena, Majcen na sebi ima košulju i gaće sa crvenim tufnicama, dve različite čarape Simka zadignutu haljinu do butina, pocepanu levu čarapu, raščupanu kosu i razmazanu šminku.) „Izvinite gospodine Majcen što remetim divan trenutak“...(prekinut) MAJCEN : Izlazi napolje barabo (gura Simku u orman koji stoji u levom uglu

Majcenove kancelarije) MILUN: Ali gospodine, priveo sam lica koja se predstavljaju lažno i imaju hladno oružje. MAJCEN: (usplahiren, u žurbi bez pantalona na sebi) Neka uđu odmah (kako Milun pokazuje glumcima da uđu,

Majcen gleda ka podu i vidi da na sebi nema pantalone, utrčava da seda za svoj sto da ne bi neko primetio odsustvo njegovih pantalona .)(glumci se pozicioniraju na levu stranu scene stoje pola koraka jedan ispred drugog,Milun je iza Majcena, stoji pogrbljeno). VASILIJE: (ulazeći govori diže ton) Molim vas gospodine ovo je sve greška! Ja kao vođa trupe... MAJCEN: (lupa šakom o sto, svi zaćute) Ti dakle…kažeš da si vođa trupe?

VASILIJE:Da, gospodine. I molim vas da objasnim… (umilnim glasom) MAJCEN: Doći će i to na red. Idemo redom. Ime? (takođe umilno) VASILIJE: Vasilije, gospo…

MILUN: (upada Vasliju u reč) Laže, ovaj ga zove Stefan!

MAJCEN: Sad pitam njega!Kažes, Vasilije Šopalovic. (Vadi češalj iz dzepa I zalizuje kosu)

VASILIJE: DA! Gospodine

MAJCEN: Jeste vi možda bračni parovi?

FILIP: Njih troje jesu, ja sam slobodan čovek.

MAJCEN: Kako to misliš: njih troje ti se to šališ sa mnom je li?(ljutito).

JELISAVETA: Što njegova glupost može da me dovede do očajanja, to je G…(prekida je Vasilije I povisuje ton da se ne čuje Jelisavetino Glupan). VASILIJE: GLUMA! Gospodine, od početka jedan običan nesporazum! (Jelisaveta se namerno slučajno zakašlje tri puta).

MAJCEN: Sa vama su sve neki nesporazumi! Ovde je protiv vas podneta gomila optužbi! Nemate ausvajs! Služite se lažnim imenima! Okupljate narod na javnom mestu! Nosite oružje! Kakvo oružje, podnaredniče? (pali cigaretu).

MILUN: Hladno oružje, gosn Majcen! (pita za cigaretu Majcena, ali ovaj ga odbija odmahivajući rukom).

SOFIJA: To što vaš podnarednik, gospodine, naziva oružjem, to je obična pozorišna rekvizita!

JELISAVETA: Zar vi ne znate čime su naoružani glumci? Drvenim mačevima, kao što je ovaj, topovima od čunkova, veštačkim puškama!

SOFIJA: Nosimo oklope i krune od kartona, brade od vune, brkove i obrve od ćumura, sviramo na violinama bez žica, hramljemo na zdrave noge, umesto trudnog trbuha nosimo jastuk, nad mrtvim majkama prolivamo suze pomoću luka! (sa dosta temperamenta, strastveno izgovara tekst).

JELISAVETA: Nama su tantuzi napoleondori! (nadovezuje se na sofiju žmureći). VASILIJE: Živimo u nacrtanim kucama! (nadovezuje se poetično).

FILIP: Pa šta? (drčno I namrgođeno ).

SOFIJA: Filipe, molim te, samo ti nemoj ništa da objašnjavaš!

FILIP: Da možda nećete da kažete da drveni mač nije ozbiljno oružje? (povisujući ton sa prekrštenim rukama, duri se ko dete).

VASILIJE: Molim vas, ne obraćajte paznju na njega. (osmehujući se).

FILIP: I da drvenim mačem ne može da se proburazi aždaja, ili da se probode tiranin? I da drvenim mačem ne mogu da se odbiju udarci čelicnog? (pita okrenut prema glumcima, stoji ispred Majcenovog stola).

JELISAVETA: Posle mačevanja, to bi moglo da služi kao sitnica za potpalu!

FILIP: I da možda nećete da kažete da tantuzima ne može da se potkupi svedok, ili sudija, ili ministar? I da su dukati vredniji od tantuza? I da kamene kuće traju duže od nacrtanih? I da su od njih sigurnije? I da nacrtana kuća nije prava kuća? (kao neki od boljih beogradskih advokata zastupa napadajući I grizući). JELISAVETA: Nemojte da slusate njegove fantazije! (opet se osmehuje).

FILIP: I vi za sebe kažete da ste glumci! (ljutito)

SOFIJA: A da ti mozda nećes da kažes da nismo? (uskače)

VASILIJE: Gospodine, molim vas, ne uzimajte Filipa ozbiljno! On je jedini i odgovoran za tragični nesporazum koji je doveo do ovog hapšenja! (istupa iz kolone za jedan korak pomera filipa nazad u kolonu I sklapa ruke).

MAJCEN: Zašto misliš da je on odgovoran? (gasi cigaretu).

VASILIJE: Zašto? Zato što živi u oblacima, u iluzijama, u snovima! Zato što je

pomešao život i pozorište, pa ni sam ne zna kad je u životu, a kad je u predstavi! Ni kad je ono što jeste, Filip Trnavac, a kada licnost iz neke predstave! (Jelisaveta uskače). JELISAVETA: Tačno! Date mu lobanju, on postane Hamlet! Date mu u ruke klistir, on je gospodin Fleran! Pruzite mu kesu talira, on se pretvori u Kir Janju! Pa se vi

snađite!

VASILIJE: Filip, gospodine, uopšte nije svestan stvarnosti! (gledajući Filipa kao da je ubica).

FILIP: A ti jesi? (napadačkim tonom). VASILIJE: Našao se ko će da me pita! MAJCEN: Prekinite!

FILIP: Šta kaže: svestan stvarnosti! Koje stvarnosti?

VASILIJE: Ove! Ove ovde! Ove u kojoj se nalazis! Ove u koju si nas doveo svojom gluposcu! Ove sobe, ovog stola, ovog ormana!(iz ormana se začuje kijanje). Ovog gospodina, ovog podnarednika, Jelisavete, Sofije, mene pa čak I ovog miša što cijuče! (uzvišenim tonom). SOFIJA: Užasno se bojim miševa zar ih ima? (Majcen prevrće očima).

FILIP: Vi ste svi moj ružan san, i ništa više baš svi ! VASILIJE:Eto gospodine jeste li ga čuli?

JELISAVETA: Za njega bi i ovaj rat postojao samo ako bi se dogadjao na pozornici! VASILIJE: Njemu će onaj drveni mač doći glave!

Sofija počinje da se smeje Jelisaveta je uštine).

VASILIJE: Izvinite, ne mogu da se savladam(isto mu je smešno).

JELISAVETA: Mi smo samo pokušali da objasnimo! (počinje da se smeje!).

MAJCEN: Šta da objasnite? Šta je smešno? VASILIJE: Pa to zasta ste pitali, to sa oruzjem! Zar ne vidite da je u pitanju drveni mač?

MAJCEN ( posto je pogledao mac) : S kakvim ja budalama radim!

JELISAVETA: Ja vam se divim kako izdržavate! (Namigne mu I I smeška se).

SOFIJA: Ako hapsite ljude zbog drvenih mačeva, šta li tek radite sa onima koji imaju prave puške, i prave bombe?

MAJCEN: Ko ovde postavlja pitanja, ti ili ja?

SOFIJA: Zar ovde ne sme naglas ni da se razmišlja?, Oprostite molim vas. MAJCEN: U prijavi kaže i da koristite lažna imena!

SVI U GLAS: Lažna imena!

JELISAVETA: Ovaj vaš podnarednik je pomešao naša lična imena sa imenima dramskih likova koje tumačimo! (upire prstom u podnarednika, kao priča kao da očekuje da je Majcen uzme pod zaštitu). MAJCEN: Mozes li glupane da pokuša da objasniš?

MILUN: Mogu gl…ovaj gospodine! Ovaj kaže da se zove Vasilije. A ova mu se obraća sa Stefane! (pokazujući prstom na Vasilija pa na FIlipa. U reč mu uskače Vasilije).

VASILIJE: Ja sam Stefan u predstavi, ali sam u životu Vasilije! Pa to dvoje svako pametan razlikuje!

JELISAVETA: Za eventualno hapšenje glumaca treba da imate nekog policajca, makar sa minimumom pozorišnog obrazovanja!(uskače Sofija).

SOFIJA:Tako je ! Tad ne bi dolazilo da ovako tragičnih nesporazuma! MAJCEN: Ovde piše i da okupljate narod na javnom mestu!

MILUN;Što jest jest gospodine. Držali su govore na rakijskoj pijaci! Ova je govorila sa bureta! (uskače Vasilije).

VASILIJE: Molim vas Gospodine pa to samo radi reklame!

MAJCEN: A šta ste reklamirali? Neki lek ili možda radnju? (ironično). VASILIJE:Ne gospodine, Predstavu!

MAJCEN:Opet ti sa gospodine… A da li za tu predstavu imate dozvolu?

JELISAVETA: Sad samo kaži da nemaš ni tu dozvolu, pa ja ovog momenta dajem otkaz! (pauza od 5 sekundi).

MAJCEN: Znači, ni dozvolu nemate?

VASILIJE: Ako vi mislite da je neka i birokatska hartijica sa nekakvim ljubicastim štembiljima važnija od naseg umetnickog renomea, ja onda stvarno ne znam o čemu mi ovde uopšte i razgovaramo! (priča tiho I odjedanput podiže ton kod “ne znam o čemu razgovaramo”). MAJCEN: Ja sa vama ovde ne vdim nikakav razgovor! Ovo je saslušanje, a ne

ćaskanje! (dere se).

VASILIJE: Kad ne možemo da nadjemo zajednicki jezik… (sklopi oči I diže nos). MAJCEN: Ja s tobom ovde ne trazim nikakve jezike! Postavljam ti pitaja! I ti si duzan da odgovaras! JASNO! (nervozno u imperativu).

JELISAVETA: A ne da raspravljas! (nadovezuje se).

MILUN: Trebalo bi njima dovesti Dropca! (gleda ih sa prezirom). MAJCEN: Ti cuti! Ako nemate dozvolu, znaci radite ilegalno! Covece, ovo su ratne prilike! Vasa je zemlja okupirana! Ovde vadaju okupacijski zakoni! Ratni

zakoni! (naučeno napamet I brzo izgovarano).

VASILIJE: Pa,ako vi mislite da je to tako preko potrebno… (počinje da pretura po dzepovima).

MAJCEN: O tome nema sta da se misli!(glasno). To je po uredbi nemackog vojnog zapovednika za Srbiju!(ubrzano). I vama, kao glumcima, ako ste vi uopste glumci, to mora da je poznato!

JELISAVETA : A pogotovo onom ko vodi trupu! (približavajući se opet Majcenu). MAJCEN: Prestani da me prekidas! Kao sto mora da vam je poznato i to da se davanje predstave bez dozvole nemackog vojnog zapovednika licno, kaznjava najmanje logorom! Banjicom, gospodo, ako niste znali! To je prvo! JELISAVETA: Sad samo kazi da ti to nisi znao! (Sedne na Majcenov sto i zapali

cigaretu koju je bez pitana uzela iz njegove tabakere). JELISAVETA: Posle nemoj da kazes kako nisi upozoren!

MAJCEN: Miči mi se sa stola i ugasi tu cigaretu u kancelariju ! A treće i poslednje, sve je ovo više nego dovoljno da vas do prvog transporta za logor, strpam u zatvor! Što cu ovog momenta i da učinim! (zagrcne se I počne da kašlje).(Vasilije počinje da traži po čepovima nešto ili otvara kofere) SVI OSIM U TRUPI OSIM VASILIJA : NE!

VASILIJE: Da li je možda ovo dokument koji je potreban? (smeškajući se) MAJCEN (uzima od Vasilija dokument i čita) : Kancelarija Vrhovnog vojnog

zapovednika za Srbiju…” (ustane…glumci se kikoću)”Putujuće pozorite Šopalovic… u trupi nama Jevreja ni Cigana…(sedne)ni lica koja su u braku sa Jevrejima…

dozvoljava se…drama “Razbojnici” od Fridriha Šilera…”

SOFIJA: To je, ako niste znali, NEMAČKI pisac! (kao da se hvali, naglašava nemački) JELISAVETA: (okrene se prema sofiji I ironično kaže) Zar misliš da to gospodinu nije poznato?

MAJCEN: (nastavlja sa citanjem)”…po gradovima uže Srbije, uključujući i Banat… protivpožarne mere…U ime vojnog zapovednika u Srbiji, generala…”

VASILIJE: “…generala protivavionske artilerije fon Šredera!”

MAJCEN: “Potpukovnik…”(brzo ustaje)Zašto mi ovo niste pokazali odmah gospodo? VASILIJE: Vi ste prvo pitali za drveni mač.

MAJCEN: Možete da idete gospodo!

JELISAVETA: Izvinite što smo vam upali ovako, nenajavljeni! (pokazuje na tabakeru) MAJCEN: Cekajte malo(daje Jelisaveti cigaretu, ne obraćajući pažnju na to I

gledajući u Vasilija), jos jedno pitanje! VASILIJE: Samo izvolite!

MAJCEN: Jeste li videli vešala na Žitnoj pijaci?Zar vam to vama ne smeta? VASILIJE: Šta?

MAJCEN: To, da vam na pozornicu pada senka vešala? -zatamljenje-

Majcen, Debeo čovek, ima sasvim malo kose sa strane i hitlerske brčiće, naborano lice na sebi ima košulju maslinasto zelene boje, sa nekoliko raskopcanih dugmića; na njoj su činovi i na ramenu traka sa kukastim krstom, rukavi su podvrnuti košulja je jednim delom uvučena u bokserice, koje su bele boje i imaju crvene tufnice, ima izrazito dlakave nodge i dve različite čarape jedna je braon boje, a druga tamnozelene.Majcena prikazuje kao izuzetno smešnu osobu, koja samom pojavom može da nasmeje čoveka.+

Milun, potpuno mršav čovek, srednjih godina uvučenih obraza. Na glavi ima

šajkaču,debele obrve i neuredne brkove.Nosi košulju sa ruskom kragnom, sa nekoliko raskopčanih dugmića i podvrnutih rukava koje stalno navlači i vuče i koja je nekoliko brojeva veća. U ruci ima pušku, zakrpljene pantalone od nemačke uniforme iznošene, u njih uvučene čarape i gumene opanke.Miluna prikazujem kao osobu koja apsolutno zavisi od svog mesta on je izuzetno velika ulizica. Mršav je zato što ima sedmoro dece i ceo dan radi da bi izdržavao porodicu. Nikada nema cigarete, a strastveni je pušač, pribojava se Majcena, umesto rakije gina mu daje duvan i hartiju.

Drobac, Hiperaktivan čovek ,nizak i nabijen, zalizane kose i uredno podbrijan. Miriše na kolonjsku vodu, uvek je čist i uredan, na sebi ima belu košulju podvrnutih rukava,

uvučenu u zelene pantalone,pantalone uvučene u čizme, čizme su apsolutno čiste i u džepu ima krpicu kojom ih redovno čisti . Drobac je, kada je došao sa planine dobio novu odeću, jer je do tada bio u ritama, a samim silaskom i dobijanjem funkcije, on misli da je izuzetno važan i trudi se da se je uvek uredan.

Blagoje Babić, Mator čovek zapuštenog izgleda I masne kose, Na sebi ima košulju zakrpljenu ,na laktovima, koja je raskopčana I prljava u džepu pokraj srca stoji mu

staklena pljosnata flašica , pantalone zakrpljene na kolenima, zakpe su maslinasto zelene boje,a pantalone crne. Ima ukaljane cipele koje su pocepane na nekim mestima.

Pantalone su mu kratke I mogu mu se videti vunene čarape.Blagoje je u mojoj predstavi apsolutno zapušten. I žena mu prigovara na izgledu, I tera ga da promeni odeću ali on to ne želi.

Gina, Žena kreštavoga glasa, naboranog lica I malih brčića tek toliko da se naziru.

Punijeg je stasa. Na glavi ima maramu tamno plave boje, a na sebi tamno plavi džemper podvrnutih rukava sa različitim dugmićima. Suknju crne boje, debele noge na kojima su vunene čarape sive boje I papuče tamno crvene boje. U mojoj režiji Gina je jedna

nervozna I zabrinuta žena koja se trudi da istera glumce iz kuće, a njeno korito, kada Gina zajedno sa Blagojem kreće da prate drobčeve puca jer je rđavo I sva voda iz njega curi.

Simka, riđokosa vitka žena koja drži do svog izgleda na sebi ima crnu, jednostavnu haljiu, crne najlon čarape I crne cipelice sa malom štiklom. U mom komadu ona je predstavljena kao koristoljubiva osoba koja žudi za nekim “višim slojem” .Stalno česlja svoju kosu. U završnoj sceni dolazi raščupana sa masnicom na oku, pocepanih čarapa i šuška dok priča. Izgleda da je i njoj kao Sofiji narod sudio zbog, njenih ljubavnih afera sa više ljudi.

Dara I Tomanija su rođene sestre, Tomanija je izuzetno mršava, a Dara je debela,be imaju istu kratku frizuru Dara na sebi ima uzanu suknju I uzanu košulju, a Tomanija je u širokoj crnoj tamnoplavoj haljini I na glavi ima crnu maramu, njih dve se nadovezuju jedna na drugu u mojoj predstavi jedna započne, a druga završi rečenicu.obe su bez muža.

Vasilije Šopalović, Srah I trepet za beogradske udovice. Tankih brčića, kose natopljene brilijantinom, podčešljane na stranu. Ima svetlo plavu košulju uvučenu u braon pantalone koje su kratke, kao i tregere, i zelene čarape na crno bele cipele. U ruci mu je uvek novčanik u kome nema ničega. U početnoj sceni ima kapu i preko ove odeće navučenu nekakvu belu haljinu sa crnim kaišem.

Jelisaveta Protić, Starija gospođa sa svim manirima jedne dame .Na sebi ima siroku plavu haljinnu sa belim radama I sa crvenim kajšem, I na nogama crne baletanke od skaja, na glavi ima mali šešir crne boje sa tankom žutom trakom . U početnoj sceni ima tamnu dugačku haljinu I periku.

Trnavac FIlip,Hiperaktivan mladić, nosi istu odeću u realnoom I imaginarnom svetu, pegavog je lica I narandzaste kose, na sebi ima uzane pantalone preko kojih su čarape do kolena. Ima belu košulju sa karnerima, crne cipele sa platformom I kajšićem, I drveni mač u ruci od kog se ne razdvaja.

Sofija Subotć, Plave kose, krivog nosa i rošavog lica, ali prelepe građe I naglašenih atributa. Na sebi ima kratku uzanu suknju crvene boje, crne rupičaste čarape I plave štikle. U početnoj sceni ima ljubičastu haljinu, periku koju će nositi i u završnoj sceni, a u sceni vidova trava na sebi ima fluorescentno zeleni kupaći kostim I ogrnut beli peškir. U toj sceni kada joj Blagoje seče kosu, Gina koja je I terala blagoja na to govori: bez kose si nakaza! blagoje dobacuje kao I ti. Ostalih građana I građanki neće biti.

Rešenja prostora scene I mizanscen uz crteže

I scena

Prva scena se odigrava na Rakijskoj pijaci, negde predveče. Svetla nisu ugašena, na sceni se nalaze: jedna Vešalo, nekoliko šarenih kofera, Na zidu tabla na kojoj piše kafana “Kod pevca” tu su i plakati sa objavama na nemačkom jeziku, pored kafane sajdžijska radnja sa satom na zidu.

ša

pre nego što glumci izlaze na scenu vidimo mrtvog čoveka naslonjenog na vešalo, dolazi dvoje ljudi I nosi leš na sebi ima samo majcu I gaće. Nagon njegovog odnošenja u isto vreme Sofija I Vasilije izlaze na scenu. Stoje jedan ispred drugog okrenuti, jedan naspram drugog, Kada dolazi Jelisaveta sa Filipom, on joj pomaže da se popne na na postolje za vešanje, pa se penje za njom kada se reklama završi Sofija I Vasilije se ukoče. Tada se iz publike čuje vika I metež glumci počinju da se raspravljaju sa publikom. Kada kulminira svađa između glumaca i građana, na senu izlazi podnarednik Milun. Dok građani pljuju

2 1 1 F Jel. 3 2 So. Oo Va .. Mil

po građanima sa scene on se obraća publici kaže “razlaz!”. I u tom momentu se gase sva svetla u publici, a Milun ispituje glumce I po završetku ih izvodi sa scene.

-Građani užica koji posmatraju sve vreme iz publike I dobacuju na scenu -Postolje za vešanje

- koferi

II Scena

sledećeSumorna, prazna kancelarija. Kancelarijski sto, stolice, (umesto furune postavljam orman). Po zidovima razne objave I saopstenja. Na zidu mape sveta, Evrope, Drinske banovine I okruga uzickog, dve velike zastave sa kukastim krstevima između Hitlerova slika, dole levo razbijena kraljeva slika, tabakra sa cigaretama, gramofon, na podu čizme pantaloon, na solici kaput bačen .

Po otvaranju zavesa na sceni se nalaze Simka i Majcen koji se ljube grle muzika u pozadini Waffen SS. march - Sieg Heil Viktoria. Na stolu jedan gramofon, lampa, pepeljara, na podu ženske štikle,dve čaše razbacani papiri...

Osvetljenje svuda po sceni glumci su poređani u turski mizanscen. Majcen će po ulasku glumaca sesti i u nekoliko navrata opet ustati ali se neće nešt bitno

pomerati, a Milun će sve vreme povijeno stajati iza Majcena

M I Maj J S V F

III Scena

Adžić, dvorište sumornih boja, Dve trošne kuće jedna velika, a druga manja; između njih taraba ispred tarabe korito, pored njega zarđala česma , Ogroman sto sa stolicam ispred manje kuće klupica na kojoj Blagoje sedi i uzima po koji gutljaj rakije. Jutro je oko 9

časova. Iz veće kuće izlazi Vasilije. Na sceni su već Gina i Blagoje. Jelisaveta izlazi kada se Vasilije briše peškirom,pošto se umio. Poželi svmima dobro jutro Gina joj odgovori sa: „dobar dan misliš !„ tekst nastavlja Vaslilije : I sad, „kad smo se izukli iz policije...“sve ide svojim tokom, nailazi Drobac koji isto poželi dobro jutro i umiva se. Prilazi Vasiliju i uzima njegov peškir. Sa vrata briše svoje lice, a nakon toga čizme, i po završetku razgovora sa Vasilijem baca mu peškir direktno u lice. Glumci se kreću po sceni slobodno. Sofija kad ide na reku ,spušta se stepenicama i odlazi iza publike. Simka Gini po izlasku glumaca sa scena a pri njenom ulasku u kuću donosi srebrni escajg i sablju.

IV scena

Nastavak treće scene posle zamračenja, koje traje nekoliko sekundi. Na sceni je oko 16 časova. Vidimo Jelisavetu i Vasilija koji uvežbavaju tekst. Na klupici sedi sofija. izlazi Simka u rukama ima veliku belu šerpu na tufne, pokivenu kariranom zelenom krpom. Vasilije je uzima iz njenih ruku i nosi do Stola, Jelisaveta zove Filipa; on dolazi i halapljivo jede. Po završetku prigovara, ali simka razume da je to gluma i počinje da se smeje. Glumcima je drago da bar neko razume ono što Filip priča. Dolazi podnarednik Milun i traži od Vasilija dozvolu koju će naknadno da pojede.

V scena

Deo razgovora glumaca štrihujem. Simka sedi za stolom (na kome je pita od bundeve) i čita novine Gina izlazi iz manje kuće sa nekim papirima. Prilazi im Blagoje da uzme parče pite . One prestaju sa razgovorom, nastavljaju kada Blagoje ode, ali se Blagoje vraća još po jedno, nakon toga prolazi i Drobac i odlazi. U ovoj sceni je prikazana scena VI, jer nakon toga Gina i Blagoje odlaze sa scene, a simka ostaje sa pismima koja joj je Gina dala i čita ih sa osmehom.

VI scena

Na sceni je samo sofija i reflektor obasjava samo nju. Čuju se cvrčci i kukavice, sa strane je Drobac koji pilazi, ali ga mi ne vidimo dok se u potpunosti ne približi Sofiji. Gina i

Blagoje stoje na proscenijumu, sve posmatraju, pokušavaju da čuju, ali ne ide im. Kada Drobac odlazi na sceni je potpuni mrak i čujemo Sofijino vrištanje iritantan Ginin glas i Blagojevo dobacivanje Gini. Ostalih glumaca na sceni nema kada Gina i Blagoje ostaju dolazi Filip i čuje jecaj i počinje sa tekstom iz Euripidove Elektre.

Dolazak na scenu Odlazak sa scene Filip Drobac sofij a Blagoj ee Gin a

VI I scena

Na sceni su Majcen, Leševi Anđe i domazeta filip koji posmatra ceo događaj, upaljena su svetla u sali i opet građani užica iz publike dobacuju , a kada filip „priznaje“ubiistvo tada Jelisaveta dotrčava i grli Filipovo mrtvo telo i kaže građanima Razlaz! Na sceni je nakon ovoga potpuni mrak i reflektorima su obasjani samo Filip i Jelisaveta.

Jel. _Maj . Dz i an Fili p

VI I Iscena

Na sceni je samo putokaz koferi Vasilije Jelisaveta i Sofija pričaju o Filipu dotrčava Simka koja je očigledno dobila batine od nekoga ima pocepane čarape razmazanu šminku kada kaže sme za Ginu i za Sekulu i kada glumci krenu ona viče da je Drobac ubijen, ali oni je ne čuju trči i viče ČEKAJTE!

vasilij e Jelisavet a sofij a simk a