INTERNACIONALNI UNIVERZITET DISTRIKT BRČKO
SAOBRAĆAJNI FAKULTET
Prof.Dr Branko Davidović,dipl.inž.saob.
BRČKO 2011.god
Predmet
UVOD U
SADRŽAJ
Umesto predgovora
1.
SISTEM I DEFINICIJA SISTEMA
... 41.1 SAOBRAĆAJ SA ASPEKTA TEORIJE SISTEMA... .... 6
1.2 SISTEMSKI I PROCESNI PRISTUP U SAOBRAĆAJU... ....7
2.
POJAM I FUNKCIJE I PODELA SAOBRAĆAJA
...102.1 POJAM I DEFINICIJA SAOBRAĆAJA...11
2.2 OSNOVNE FUNKCIJE SAOBRAĆAJA...12
2.3 INTERAKCIJA SAOBRAĆAJA SA PRIVREDNIM I OSTALIM DELATNOSTIMA...14
2.4 PODELA SAOBRAĆAJA I OBLASTI IZUČAVANJA SAOBRAĆAJA..16
3.
OSNOVE KOMPLEKSNE TEORIJE SAOBRAĆAJA
... 203.1 SAOBRAĆAJNI SISTEM I POJAM INTERNOSTI... 20
3.2 STRUKTURA SPOLJNOG I UNUTRAŠNJEG SAOBRAĆAJA... 21
3.3 FIZIČKA SUŠTINA SAOBRAĆAJNOG PROCESA...23
4.
ELEMENTI PROIZVODNJE U SAOBRAĆAJU
………. …244.1 OBUHVATNOST TEHNIKE I TEHNOLOGIJE...24
4.2 PREDMETI RADA U SAOBRAĆAJU...26
4.2.1 Pojam i podela tereta...26
4.2.2 Modul sistem i teretne jedinice...29
4.2.3 Tokovi i neravnomernost tokova...31
4.2.4 Prostorna distribucija...33
4.3 INFRASTRUKTURA U SAOBRAĆAJU...36
4.3.1 Saobraćajnice i njihove karakteristike...36
4.3.2 Saobraćajne mreže...38
4.3.3 Saobraćajni terminali...40
4.4 KARAKTERISTIKE SAOBRAĆAJNIH SREDSTVA...47
4.4.1 Osnovne karakteristike saobraćajnih sredstava...48
4.4.2 Otpori kretanja saobraćajnih sredstava...53
4.4.3 Vučna sila, snaga i savlađivanje otpora...56
4.5 TEHNOLOGIJA I ORGANIZACIJA RADA ...58
4.5.1 Osnovne karakteristike vidova saobraćaja...59
4.5.2 Tehnološki (transportni) proces...61
4.5.3 Pretovarno-skladišni procesi ...65
4.5.4 Forme organizacije saobraćaja...67
5.
UVOD U LOGISTIKU. POJAM I DEFINICIJA
...715.1 MEĐUZAVISNOST TRANSPORTA, SAOBRAĆAJA I LOGISTIKE...72
5.2 KLASIFIKACIJA LOGISTIČKIH SISTEMA...77
5.3 LOGISTIČKE KONCEPCIJE I CILJEVI...79
5.4 LOGISTIČKE PERFORMANSE...83
5.5 LOGISTIČKI TROŠKOVI...84
6.
EKONOMIJA U SAOBRAĆAJU
...876.1 FAKTORI PONUDE I TRAŽNJE SAOBRAĆAJNIH USLUGA...87
6.2 SAOBRAĆAJNO TRŽIŠTE...88
6.3 TROŠKOVI...89
6.4 STRATEGIJE I PRAVCI RAZVOJA SAOBRAĆAJNOG SISTEMA...94 Pojmovnik
2
Proizvodni (transportni) sistem
U teoriji i praksi vrlo često se zamenjuje i koristi značenje pojmova saobraćaj i transport što dovodi do suštinskog nerazumevanja obuhvatnosti ova dva termina. Reč transport je učestali glagol (označava neku radnju, stanje ili zbivanje koja se ponavlja i dodaje kao atribut nekoj imenici) dok se reč saobraćaj najčešće koristi kao imenica (imenuje bića, stvari i pojave). Pojam transport (EN. Transport, US. Transportation, SRB. Prevoz), potiče od latinske reči transportāre (trans + portāre – nositi). U prevodu transport, podrazumeva prenošenje nečega (tereta, putnika, informacija i/ili energije) sa jednog mesta na drugo što predstavlja proces kretanja ili zbivanja radnje transporta sa promenom lokacije ili mesta nalaženja nečega ili nekoga. Ako je reč o transportu tereta, treba podrazumevati prenos praćene pošiljke sa određenim dokumentom i vozečom, pod određenim uslovima i zahtevima, u posebnom prostoru ili državi koristeći različita vozila ili prenos iz ruke u ruku odnosno od lica do lica. Transport može biti i odluka o vožnji, preuzimanju, isporuci i distribuciji robe ili nečega u određenom vremenu i na određenoj relaciji. U stranoj literaturi, transport označava posao ili sistem transportovanja ljudi ili tereta, transportni plan, odluku ili izjavu o izvršenju transporta. Za reč transport koriste se i sledeći sinonimi: navigation (u brodskom saobraćaju), hauling,
trucking (aktivnost transporta robe drumskim vozilom), connection (priključenje na drugi vid ili sredstvo transporta), expressage, express (brz transport), ferrying, ferry (transport brodom ili avionom), on-line/off-line (transport na definisanim i nedefinisanim maršutama u nekom prostoru) i dr.
U komercijalnom smislu, transport (sinonim prevoz) je proces vršenja transakcija u smislu otpreme, manipulisanja, prodaje i nabavke robe, materijala i usluga prema postavljenim ciljevima nekog društva, aktivnost u promociji robe i usluga uključujući finansijski i komercijalni aspekt. U stranoj literaturi, koriste se termini: freight, freightage (transport robe u komercijalnom smislu sa cenom nižom od ekspresnog transporta), transshipment (transfer robe sa jednog mesta na drugo u smislu dalje otpreme brodom) i dr. U praksi inženjeri transporta vrše nadzor nad svim transportnim uslugama u nekoj organizaciji, uključujući transport robe kamionom, avionom, železnicom od skladišta do krajnjeg korisnika, koordinaciju svih vidova transporta, planiranje ruta, otpremu vozača, upravljanje sredstvima u sektoru transporta, obučavaju svoje izvršne radnike i dr. Pojam transport, se koristi i u drugim procesima npr. kod deportovanja osuđenih lica, kolona vozila kod konvoja vojnih snaga i opreme, transporta dečijim kolicima, i dr.
Pojam Saobraćaj (EN: traffic), predstavlja ukupno definisan način organizovanog, bezbednog i racionalnog fizičkog savladavanja prostora kod transporta ljudi, materijalnih dobara i prenosa ne materijalnih vrednosti na jednoj ili nekoliko klasičnih ili kombinovanih pravaca u određenom periodu, kretanje vozila i pešaka u tranzitu. To je poslovna aktivnost kretanja vozila i ljudi u gradskom i vangradskom području ograničeno saobraćajnom signalizacijom, skupom dolazećih i odlazećih resursa (putnika ili vozila) na posebnoj lokaciji u određenom vremenu. Takođe, saobraćaj predstavlja zbir aktivnosti u komunikaciji različitih sistema u posmatranom vremenu radi pokretanja informacija i drugih resursa.
U komercijalnom smislu, saobraćaj podrazumeva poslove prometa robe sa jednog na drugo mesto, trgovačku transakciju ili bilo kakvu promenu vlasništva, nezakonitu ili nedopuštenu komercijalnu aktivnost, količinski iznos praćenog tereta i putnika i dr. Pojam saobraćaj, se koristi i u drugim procesima, npr. u telekomunikacijama u telefonskom saobraćaju i upravljanja porukama internetom u smislu intenziteta protoka poruka, za socialnu i verbalnu promenu stanja, u kriminalistici kod podele legalnosti i dr.
3
Proizvodni (transportni) sistem
1.0 SISTEM I DEFINICIJA SISTEMA
Poznavanje nekog sistema predstavlja u suštini, proces izučavanja relacija tj. veza između ulaza i izlaza i predviđanja ponašanja pojedinačnih elemenata ili drugih strukturalnih celina (objekata, komponenti) sa ciljem garantovanja projektovanih efekata sistema. Sistem je najčešće veoma složena dinamička celinasastavljena iz nekoliko podsistema koji predstavljaju (oformljene) celine i vrše određenu samostalnu funkciju.
Sistem se najčešće objašnjava kao na slici 1, gde su komponente ulaznih i izlaznih veličina različite kvalitativno i kvantitativno i funkcije su vremena, obzirom na razlike u vremenu pojave, što određuje potrebu sposobnosti akumuliranja sistema i transformacijom ulaznih u izlazne komponente. Znači u sistemu se realizuje određen proces postupne promene stanja u funkciji vremena. Stanje sistema je skup podataka (skup svih karakteristika svakog elementa sistema i veza u njemu) sakupljenih u vremenu toka procesa, koji daje potpunu informaciju o radu sistema u prošlosti ili u datom trenutku.
Slika 1. Prikaz osnovnih elemenata sistema
U - ulaz ili stanje ulaza (uložen rad, sredstva rada, predmeti rada, energija, informacije); I - stanje izlaza (tj. proizvodni cilj na kraju posmatranog vremenskog perioda) u saobraćaju, to je: obim usluga (t, tkm, p, pkm, m3, lit./jed.vremena; kvalitet usluge; neka novo stvorena
vrednost po delatnostima na železnici (vuča, građevinska, ETD i sl.).
Komponente ili atributi sistema opisuju se analitički ili logičkim vrednostima mogu biti
kontrolisane u funkciji vremena i stanja sistema ili nekontrolisane u smislu slučajnog
karaktera i na njih posmatrani sistem nema uticaja. Sa aspekta vremena sistem može biti u
aktivnom stanju kada je kada je sistem pod zakonskom ili poslovnom kontrolom ili pasivnom stanju kada na njega utiče okolina.
Osnovni elementi svakog proizvodnog sistema su prostor, oprema, ljudi, odnosi između njih koji se često nazivaju relevantnim atributima (osobine, svojstva) sistema jer direktno utiču na stanje i funkcionisanje sistema.
Sistem može biti: društvo, preduzeće (firma), neka organizacija (proizvodna jedinica – na JŽ) ili bilo koje prostorno ograničeno društvo odnosno svaka uređena i organizovana proizvodna celina.
U analizi sistema neophodno je identifikovati sledeće:
• sastavne elemente sistema tj. elemente sistema
• redosled izvođenja procesa, opis i domene rada
• relacije među elementima sa uticajem okoline i ograničenjima
• ukupan cilj sistema i indikatore performansi sistema
• upravljanje i kontrolu sistema sa definisanjem odgovarajućih modela .
Ulaz Proizvodni
(transportni) sistem Izlaz
Povratna sprega спрегаспрега
Kada se govori o nekom proizvodnom sistemu postoje različite definicije sistema: Pojam «proizvodnog sistema u najužem smislu obuhvata proizvodne pogone (kapacitete) odnosno direktnu realizaciju proizvodnje (usluge prevoza, održavanja, vuče i dr.)”.
Proizvodni sistem podrazumeva skup aktivnosti koji pored direktne proizvodnje (usluga) sadrži i neposrednu pripremu i obezbeđenje proizvodnje, njen razvoj i unapređenje. Na JŽ, osnovaje saobraćajna delatnost u smislu « PROIZVODNJE TRANSPORTNIH USLUGA» dok prateće delatnosti - ETD, mašinska, građevinska i ostale kao i razvojne: logistika, marketing, menadžment imaju karakter pripremnih-dopunskih delatnosti. Sistem predstavlja organizaciju komponenti (elementi) oblikovanja (dizajniranih) u svrhu postizanja ciljeva a u skladu sa planovima.
Prema tome, pod sistemom treba podrazumevati «hijerarhijski struktuiranu celinu kojom se može upravljati u cilju postizanja određenih ciljeva».
Sistem je često vrlo složen po hijerarhičnosti strukture, funkcijama u procesu rada, po upravljanju tako da dobija atribut «Složen sistem» u kom slučaju zahteva primenu pricipa hijerarhijskog upravljanja.
Šta čini hijerarhijsku struktutu saobraćajnog sistema. Saobraćajni sistemi posebno sistem železničkog saobraćaja jesu klasični složeni sistemi iz pet osnovnih hijerarhijskih nivoa.
Prvi, najniži nivo čine elementi sistema a to su: transportno-manipulativna vozila, radnici, ostala proizvodna sredstva, kompjuteri i dr. Drugi nivo, predstavljaju podsistemi od kojih su najkarakterističniji: saobraćajni terminali (logistički centri), transporne linije, frontovi pretovara, informacioni sistemi i dr. Treći nivo, čine objedinjeni i nezavisni podsistemi iz drugog bloka u jednoj prostornoj ili organizacionoj celini u obliku stanice ili službe. Četvrti nivo, mogu činiti sektori ili sekcije na JŽ sa svojim stanjem i konačni peti nivo čini preduzeće kao najviši hijerarhijski nivo a koje se posmatra kao sistem. Složeni saobraćajni sistemi formiraju piramidalnu višenivovsku strukturu.
U teoriji sistema i savremenoj organizacija rada sve više se koristi termin «upravljanje» zajedno sa pojmom sistem iz čega su proizašli i tzv. «Sistemi sa upravljanjem» ili upravljivi sistemi.. Termin upravljanje, ima više društveni karakter i odnosi se na opšte društvene procese kao što su tehnologija i organizacija, ekonomija ali se ne odnosi ne tehničke procese-regulacije pri čemu se može definisati tako da:
• Upravljanje predstavlja proces razvijanja odluka i preuzimanja akcija radi usmeravanja aktivnosti ljudi u okviru organizacije u svrhu ostvarivanja zajedničkog cilja.
Proces upravljanja je u osnovi menadžment madaje menadžment znatno širi pojam. Menadžment se dvojako definiše: (1) kao proces upravljanja određenim aktivnostima, procesima ili sistemom radi efikasnijeg postizanja ciljeva, i (2) kao posebna grupa ljudi čiji je zadatak da upravlja izvršavanjem poslova i zadataka, koje obavljaju drugi ljudi, radi ostvarivanja određenih zajedničkih ciljeva.
Svaki sistem se može predstaviti «modelom sistema» koji je najčešće matematički model, u obliku: simulacija procesa, SMO-a (Sistemi Masovnog Opsluživanja), sistema diferencijalnih jednačine, teorije grafovi, PERT-a, i drugih metoda.
Predhodno je konstatovano, da je saobraćajni sistem složen proizvodni sistem. Smatraćemo da je jedan sistem složen u slučaju kada je zbog osobenosti samog sistema i obzirom na karakter zadataka koji se pojavljuju složeno hijerarhijski struktuiran. Pri istraživanju takvog sistema neophodno je imati na umu da u sistemu postoji veliki broj uzajamno povezanih elemenata koji se uzajamno dopunjuju u pogledu funkcionisanja, a koji obezbeđuju izvršenje neke relativno složene funkcije od strane posmatranog sistema. Drugim rečima smatraćemo da je sistem složeniji ako se u njemu simultano odvijaju procesi različitih priroda.
Klasifikacija podsistema može s izvršiti sa više aspekata. Saobraćajne grane se mogu klasifikovati kao podsistemi složenog sistema koji predstavlja saobraćaj, ali vrlo kompleksni i složeni podsistemi koji i sami sadrže brojne podsisteme i elemente sa mrežom međusobnih veza, te posmatrani ponaosob predstavljaju takođe složene i dinamičke sisteme.
Saobraćajne grane u odnosu na čitav sistem saobraćaja, kao i saobraćaj u odnosu na čitav sistem narodne privrede moraju se, shodno principima opšte teorije sistema, posmatrati kao odnosi između celine i njenih delova u smislu njihove međuzavisnosti. Prema tome, saobraćajne grane (ili vidovi prevoza) su kompleksni delovi složenog saobraćajnog sistema, koji, opet, u odnosu na privredu imaji rang podsistema, baš kao što svaki sistem predstavlja deo nekog složenijeg sistema, a taj složeniji sistem je obično sistem višeg reda u odnosu na posmatrani.
Sa razvojem saobraćajnog sistema, uz tehničke i tehnološke inovacije, saobraćajna sredstva i saobraćajnice su postali osnovni faktori koji determiniše saobraćajnu granu. Međutim, tehnološke specifičnosti i način ostvarivanja prevozne usluge sve više determinišu granice i složenost saobraćajnog sistem. Tako je kombinovani transport najviše okarakterisan baš načinom obavljanja prevoza odnosno tehnologijom transportnog procesa, a ne saobraćajnim putem i sredstvom.
Kada se posmatra promena mesta u prostoru robe ili putnika od tačke polaska do tačke dolaska, tada se gotovo uvek koristi više transportnih sredstava različitih saobraćajnih grana dok roba, ili putnik stigne u mesto opredeljenja. Na primer, putnik koji putuje vozom iz Beograda do Niša mora najpre da nekim sredstvom drumskog saobraćaja dođe do železničke stanice da bi vozom putovao do železničke stanice u Nišu, odakle opet nekim drugim sredstvom stiže na konačno mesto opredeljenja. Postoje slični primeri u transportu robe sa izmenom većeg broja transportnih sredstava, različitih saobraćajnih grana (drum-železnica-drum, drum-reka-železnica itd.) dok prevali put od proizvođača do potrošača. Očigledno da svaka saobraćajna grana obavljajući određene prevoze učestvuje u ostvarivanju cilja složenog saobraćajnog sistema, odnosno ostvaruje deo rada u procesu promene mesta robe, putnika i informacija. Delovi pripadaju celini samo tada ako imaju bitna svojstva te celine, ako su direktno povezani sa njom i ne egzistiraju izolovano, i ako svojim funkcionisanjem i ostvarenjem svog cilja učestvuju u ostvarivanju cilja čitavog sistema. U saobraćaju je to očigledno. Prevozi koji se obavljaju pojedinim saobraćajnim granama su sastavni delovi procesa promene mesta nalaženja robe, bilo da se roba prevozi samo jednom saobraćajnom granom, ili na svom putu menja saobraćajna sredstva različitih saobraćajnih grana.
Istovremeno delovi moraju posedovati izvesnu samostalnost u odnosu na celinu, neka svoja svojstva i karakteristike da bi ujedinjeni predstavljali celinu koja ne čini amorfnu masu. Samostalnost saobraćajnih grana, kao podsistema složenog saobraćajnog sistema, ogleda se pre svega u postojanju sopstvenih prevoznih puteva i transportnih sredstava, sopstvene tehnologije
i načina obavljanja prevoza, zatim u određivanju sopstvene tarifne politike itd. Razvoj jedne saobraćajne grane, ili jednog podsistema saobraćajnog sistema na račun drugog je opravdan samo ako to doprinosi efikasnosti celine. Hijerarhijsko ustrojstvo ciljeva, odnosno primarnost ciljeva celine nad ciljevima delova, javlja se kao regulator odnosa između sistema i podsistema. Ono što posebno karakteriše saobraćajni sistem, a time i saobraćajne grane kao njegove delove, je postojanje, pored mreže veza između podsistema i elemenata unutar sistema, veliki broja veza sa elementima iz okruženja, dakle veliki stepen otvorenosti saobraćajnog sistema prema okruženju. Postoje permanentni uticaji iz okruženja na saobraćajni sistem i saobraćaja u suprotnom smeru. To je prvenstveno posledica funkcije saobraćaja u društvenoj reprodukciji kao spone između materijalnih resursa proizvodnih snaga i mesta potrošnje. Ta permanentna interakcija između saobraćajnog sistema i okruženja omogućava razvoj, pa u krajnjoj liniji i opstanak sistema, jer zatvoreni sistemi ne mogu dugo egzistirati. Ako na primer u industriji ili poljoprivredi ne bi bilo potreba za promenom mesta robe, ako ljudi ne bi imali potrebu za putovanjem, ako prosveta ne bi saobraćaju obezbeđivala kvalifikovane kadrove itd. ni saobraćaj kao sistem ne bi mogao da se održi.
Odnosi između saobraćaja, kao podsistema, i privrede, su međuzavisni jer osnovni principi i karakteristike funkcionisanja privrede imaju odgovarajući uticaj na funkcionisanje saobraćaja, a time i na funkcionisanje saobraćajnih grana, i obratno. Uočljiva je sličnost između opšte privredne razvijenosti pojedinih regiona i razvijenosti saobraćajne mreže kao jednog od osnovnih elemenata saobraćajnog sistema, tako što «najveći porast neto društvenog proizvoda po stanovniku beleže ona područja, ili zemlje, u kojima je saobraćajni sistem, u okviru svetskog saobraćajnog sistema potpuno izgrađen.
Prema tome, pojedine saobraćajne grane, a time i železnički saobraćaj, su kompleksni delovi složenog saobraćajnog sistema naše zemlje (Evrope ili šire) sa brojnim elementima i veoma složenom strukturom, to su i one svaka za sebe složeni, dinamički sistemi sa odgovarajućom strukturom i funkcionisanjem.
1.2 SISTEMSKI I PROCESNI PRISTUP U SAOBRAĆAJU
Predhodno je objašnjeno da se saobraćaj može posmatrati kroz više podsistema koji se nalaze u međusobnoj interakciji pri čemu je napomenuto da se ti podsistemi mogu dalje raščlanjavati na podsisteme nižeg reda i tako dalje, sve do elementarnih operacija i aktivnosti. Pored kategorija
sistem (podsistem) i interakcija, u sistemskoj teoriji, kod posmatranja neke celine moraju se
uzeti u obzir okruženje i ciljevi (multiciljevi).
Sistemski pristup u izučavanju bilo kog sistema se bazira na četiri osnovne sistemske
karakteristike (kategorije) opšte teorije sistema:
• Svaki sistem je deo nekog većeg sistema složenije strukture a sam sadrži više podsistema. Svako transportno preduzeće je jedan sistem čiju strukturu čini veći ili manji broj podsistema, shodno veličini preduzeća i nivoima specijalizacije, tj. izdiferenciranosti užih organizacionih jedinica. Podsistem sistema je skup elemenata sistema, koji u sistemu predstavlja (formiranu) celinu i vrši određenu samostalnu funkciju;
• Svaki sistem i/ili podsistem ima svoje ciljeve (multiciljeve) kao što su opstanak, rast i razvoj. Opstanak zahteva određenu stabilnost a rast i razvoj promene i dinamiku.Ciljevi se definišu u odnosu na vreme (određeno i/ili ne određeno)
• U svakom sistemu i/ili podsistemu se realizuju odgovarajući procesi odnosno dešavaju određene vezane aktivnosti. Ove aktivnosti se odvijaju u odnosima između delova sistema tj. postoji međusobna interakcija.. Veze-sprege (relacije) sistema definišu se kao uzajamne zavisnosti, koje se javljaju između elemenata i podsistema bitnih za realizaciju cilja pomoću sistema i povezuju strukturu (elemente, podsisteme) nekog sistema. Vezama se prenose.predmeti rada u saobraćaju.
• .Okruženje utiče na ponašanje, strukturu, efikasnost i efektivnost sistema ali isto tako sistem utiče na okruženje. Ova kategorija zahteva strategijsko ponašanje sistema. Osnovna načela sistemskog pristupa su:
• Složenost , pri čemu svaka pojava treba da se posmatra u svoj njenoj složenost po
strukturi i funkcionalnosti;
• Integracija , gde težište treba staviti na optimalan razvoj celine a ne njenih delova;
• Sinergizam , gde su efekti delovanja sistema kao celine veći od sume efekata delovanja
pojedinih podsistema;
• Dinamičnost , gde pojave u sistemu treba posmatrati kao dinamičke i stohastičke
podložne čestim promenama.
• Interdisciplinarnost , gde kod izučavanja sistema treba koristiti različite pristupe,
stanovišta i naučne discipline.
• Razrada alternativa i odlučivanje , podrazumeva prikupljanje što više informacija,
njihove verovatnoće pojava a donošenje konačnih odluka treba bazirati na izboru optimalne varijante;
• Otvorenost i samoregulacija , zahtevaju permanentno prikupljanje podataka i
informacija o stanju okruženja kako bi se moglo pravovremeno uticati na promene a time i na ponašanje sistema.
• Modeliranje , predstavlja ponašanje sistema putem nekog funkcionalnog modela u cilju
njegove optimizacije. To su najčešće matematičko-ekonomski modeli kao što su: Monte Karlo, Simulacija, PERT i dr.
• Verifikacija , kao neizbežna karakteristika sistemskog pristupa koja zahteva
permanentnu kontrolu svakog rešenja u smislu sprovođenja određenih korektivnih akcija radi dovođenja sistema u optimalno stanje
Sistemska teorija je otklonila određene slabosti ranijih učenja ali je kao jedna široka filozofska perspektiva ostala na nivou opšteg učenja. Postoje još situaciona i bihevioristička teorija. Suština prve je, da ne postoji najbolje rešenje kao ni jedna upravljačka strategija koja je primenljiva u svim sistemima. Njene osnovne karakteristike su: otvorenost sistema, istraživačka orijentacija na adekvatnosti rešenja u datoj stuaciji i multi varijaciona analiza kao tehnika istraživanja. Druga teorija (OB-Organizational Behavior), bazirana je na menadžment aktivnostima preduzeća pred kome se stalno postavljaju novi zahtevi.
P R O C E D U R A ( ) “ U t v r | e n n a ~ i n z a o b a v l j a n j e n e k e a k t i v n o s t i i l i p r o c e s a “ - k a o d o k u m e n t i l i n e
P R
O
C
E S
( ) “ S k u p m e | u s o b n o z a v i s n i h i l i v i { e s t r u k i h a k t i v n o s t i “ P R A ] E N J E I M E R E N J E P O D O B N O S T I (R a n i j e , z a v r e m e i p o s l e p r o c e s a) U l a z I z l a z ( ) O b u h v a t a i z v o r e U S L U G A i l i P R O I Z V O D ( ) “ R e z u l t a t p r o c e s a “ N A P O MO E N A : v o j e d e f i n i c i j a z a “ p r o c e d u r u ” d a t u u I S O 9 0 0 0 : 2 0 0 0 E F I K A S N O S T P R O C E S A R e z u l t a t i z v r { e n j a t j . i s k o r i { } e n j a r e s u r s a ( k o n c e n t r i s a n o n a I S O 9 0 0 4 : 2 0 0 0 ) [ e m a t s k a p r e z e n t a c i j a p r o c e s aSlika 2. Prikaz procesnog pristupa
Međutim, u poslednje vreme najviše se koristi procesna teorija odnosno procesni pristup koji objašnjava neki sistem (organizaciju) kao mrežu poslovnih procesa kroz koju organizacija funkcioniše i ostvaruje svoje ciljeve. Proces se definiše kao grupa zahteva koja kreira vrednosti usluge ili proizvoda za krajnjeg korisnika. Takođe proces se definiše kao aktivan rad ili dejstvo sistema, odnosno predstavlja postupak promene stanja strukture sistema u vremenu sa određenim ciljem. U realnim uslovima to je uređen niz po redosledu osmišljenih operacija korisnog rada. Ovaj pristup navodi da će poboljšanje performansi procesa dovesti do poboljšanja performansi sistema odnosno organizacije kao celine. Poznavanjem osnovnih elemenata procesa kao i anlizom procesa koji se dešavaju u nekom sistemu (organizaciji) mogu se utvrditi odnosi, da ulazni elementi procesa predstavljaju ovek izlazne elemente
predhodnih procesa kao što i izlazni elementi posmatranog procesa predstavljaju ulaze u sledeći proces, slika 2.
Polazeći od procesnog pristupa kao osnovnog koncepta LJMS (LJuality Management System) ISO 9001:2008 moguće je sve procese u sistemu (organizaciji) svrstati u tri grupe:
• osnovni tehnološki procesi
• pomoćni (podržavajući) procesi i
• menadžment procesi.
Da bi jedna organizacija mogla da povećava kvalitet poslovanja neophodno je definisati navedene procese ili diferencirati barem nekoliko ključnih od kojih zavisi njeno funkcionisanje. Kriterijumi za definisanje procesa su njihova povezanost i uticaj na zadovoljenje zahteva korisnika usluge odnosno kupca proizvoda. Za pravilan izbor osnovnih poslovnih procesa mogu se koristiti sledeći zahtevi:
• redosled i međusobni uticaj za izabrane procese,
• obezbeđenje mera i postupaka za realizaciju svih operacija i aktivnosti za efikasno upravljanje procesima,
• pristupačnost neophodnim tehnološkim elementima, podacima i informacijama kao podrška u praćenju ovih procesa,
• merenje, praćenje i kontrola procesa,
• preuzimanje neophodnih aktivnosti za ostvarenje planiranih rezultata i stalnog poboljšanja ovih procesa
Primena procesnog pristupa omogućava: razumevanje i ispunjenje zahteva korisnika uluge ili kupca, stalnu analizu odvijanja procesa u odnosu na dodatne vrednosti, kontinualno praćenje rezultata performansi sistema efektivnosti i efikasnosti procesa, stalno poboljšavanje procesa zasnovanog na objektivnom merenju rezultata poslovanja.
Procesna teorija je našla svoju praktičnu primenu kroz dva široko prihvaćena programa promene organizacije koji su na izgled slični ali su suštinski različiti: Upravljanje totalnim kvalitetom (TQM- Total Quality Management) i Reinženjering poslovnih procesa (BPR- Business Process Reeingenering). Prvim programom postiže se poboljšanje postojećih poslovnih procesa u smislu povećanja kvaliteta proizvoda i usluga, porasta produktivnosti rada, smanjenja troškova i sl. dok drugi program predstavlja način da se procesi dizajniraju tako da se otklone slabosti i propusti u funkcionisanju nekog procesa.
Saobraćaj zbog složenosti svoje strukture, dinamičnosti promene unutrašnjih i spoljnih faktora okruženja, svakodnevno postavljanja novih zahteva od strane korisnika predstavlja pogodno tlo za primenu navedenih pristupa u njegovom izučavanju odnosno planiranju, organizovanju i vođenju. Svaki od pristupa zahteva konkretna istraživanja svakog sistema odnosno organizacije uz konsekventno primenjivanje osnovnih načela navedenih pristupa.
2. POJAM I FUNKCIJE I PODELA SAOBRAĆAJA
Saobraćaj ima veoma značajne funkcije u životu savremenog društva jer je mnogo uticao na razvoj društva u prošlosti i sadašnjosti. Prosto je nemoguće zamisliti neko buduće društvo u kome bi saobraćaj izgubio svoj značaj. Vrlo često se kaže da «stanje saobraćajnog sistema predstavlja osnovni indikator nivoa ekonomskog razvoja nekog društva».
Društvo koristi saobraćaj na najrazličitije načine. Ipak, u osnovi primene (korišćenja) saobraćaja uočavaju se dva aspekta posmatranja:
• Promene u saobraćaju, i
• Posledice promena saobraćaja u privrednom i društvenom životu
Prvi pristup, karakterišu promene u saobraćaju sa aspekta tehnike i tehnologije kao analitičke komponente a drugi pristup karakterišu uticaji saobraćaja na privredu i društvo sa različitih aspekata posmatranja.
Kod posmatranja uticaja saobraćaja na privredu i društvo izdvojilo se nekoliko aspekata:
• P r ostorno povezivanje činilaca proizvodnje. Ova karakteristična svojstva saobraćaja,
važi za robu (terete-pošiljke), putnike i informacije. Roba ima malu upotrebnu vrednost (u mestu proizvodnje), ako ona ne može biti korišćena za zadovoljenje svih potreba na drugim lokacijama njena vrednost se ne može uvećati. Zahvaljujući «svrsishodnom transportu» (prevoženju) roba postaje korisna u zavisnosti od mesta i vremena, tj. zahvaljujući saobraćaju ona se dostavlja tamo gde za njom postoji potreba, i tada, kada
je ona potrebna. (u pravo vreme na pravom mestu). Slično je kod prevoza putnika jer su potrebe putnika za nalaženjem na različitim lokacijama različite.
• Realizacija p r oizvodnje , podrazumeva dostavu repromaterijala, gotovih proizvoda i
informacija (poruka) do krajnjih korisnika putem lanaca snabdevanja i distribucije.
• Integracioni puocesi , podrazumevaju povezivanje između različitih korisnika sa
različitim ili istim interesima u cilju racionalizacije proizvodnje, podele rada i specijalizacije proizvođača i potrošača.
Proizvodna integracija može biti vertikalna (iz jedne faze proizvodnje u drugu) i
horizontalana (specijalizacija proizvodnih jedinica na uže proizvodne programe). Cilj
saobraćaja kod vertikalne integracije jeste smanjenje potrebnog obima prevoza i efikasnijeg i ekonomičnijeg prevoza a kod horizontalne integracije smanjenje troškova proizvodnje kroz nižu cenu transporta.
• Saobraćaj kao potrošač. velikih količina dobara pre svega različitih vrstih energija i
repromaterijala za proizvodnju saobraćajnih sredstava.
• Doprinos saobraćaja u razvoju privrede, posebno industrije, poljoprivrede,
rudarstva, turizma i svim drugim delatnostima gde se obavlja bilo kakvo premeštanje robe, putnika i informacija.
Pored ovih osnovnih aspekta posmatranja saobraćaj ima uticaja i na reginolni razvoj, nacionalni dohodak, razvoj tržišta, razvoj gradova, na pojedinca i mnoge druge aspekte što će u narednom tekstu biti ukratko dato.
2.1 POJAM I DEFINICIJA SAOBRAĆAJA
Premeštanje tereta i ljudi, koje je uslovljeno kretanjem odgovarajućih prevoznih sredstava
kao i prenos informacija sa odgovarajućom infrastrukturo,. zove se jednim imenom -
saobraćaj.
Saobraćaj predstavlja samostalnu privrednu delatnost odnosno oblast materijalne proizvodnje. Ekonomska teorija polazi od Marksovog stanovišta, da je saobraćaj jedna od osnovnih oblasti materijalne proizvodnje, jer Marks kaže:
»Osim ekstraktivne industrije, poljoprivrede i prerađivačke industrije postoji još i četvrta oblast materijalne proizvodnje, koja takođe prolazi kroz različite stupnjeve, zanatskog, manufakturnog i mehaničkog rada - to je transportna industrija bilo da transportuje ljude ili robu».
Prevoženje tereta i ljudi tj. njihova promena mesta nahođenja može po svome ekonomskom karakteru da bude dvojaka. Prevoženje se može vršiti prvo, u okviru procesa proizvodnje pojedinih materijalnih dobara, i drugo, u okviru prometnog (snabdevanje i distribucija) procesa. Ovo prvo se zove unutrašnji saobraćaj (odomaćeno - industrijski transport), a drugo predstavlja spoljni transport definisan i registrovan kao posebna privredna delatnost.
Samostalnost saobraćaja kao privredne delatnosti ogleda se pre svega u tome što se za organizaciju i izvršenje procesa prevoženja angažuju posebna sredstva za proizvodnju i radna snaga. Osim toga, saobraćaj se u okviru društvene podele rada može jasno razgraničiti sa ostalim privrednim delatnostima. Njegovo mesto je jasno određeno u okviru procesa društvene reprodukcije, i moguće je tačno utvrditi kada prevozni proces počinje i kada, odnosno gde se završava.
Tehnički posmatrano, saobraćajna delatnost je identična sa izvršenjem prostorne promene - promene mesta nahođenja objekta prevoza (predmeta rada).
Zato pod saobraćajem treba razumeti onu samostalnu privrednu delatnost koja se bavi prenosom materijalnih dobara, ljudi i vesti (podataka i informacija), sa jednog mesta na drugo, a u cilju omogućenja prometa robe i zadovoljenja društvenih potreba u prevozu, kao i međusobne razmene misli ljudi.
Elementi procesa proizvodnje u saobraćaju kao i svakog drugog procesa proizvodnje (svrsishodne delatnosti) jesu:
a) sam rad,
b) predmeti rada, i v) oruđa za rad.
Kaže se, svrsishodna delatnost jer je svesno delovanje čovečije radne snage (radnika) na predmete rada u saobraćaju sa ciljem da se oni prilagode zadovoljenju ljudskih potreba.
2.2 OSNOVNE FUNKCIJE SAOBRAĆAJA
Saobraćajni sistem, preliminarno definisan kao skup procesa transportovanja roba, ljudi i vesti u smislu saobraćajne usluge, egzistira kao eksplicitna funkcija šire sredine - sistema državne i privatne privrede odnosno predstavlja njihovu uslužnu delatnost. Sledeći šematski prikaz najjednostavnije određuje položaj saobraćajnog sistema u sistemu privrede odnosno ostalim sektorima ekonomije, slika 3.
P R
O I Z V
O D N J A
D
IS
T
R
IB
U
CIJ
A
P
OT
RO
[N
JA
P R O C E S P R O I Z V O D N J E S I R O V I N E L J U D SK I R E S U R SI TR @I[ TE G OR IV O I EN ER GI JA T E HN OL O[ K I K APA CIT ET I V ez e O d br a n a M e na d m e nt ` No v an a sr ed stv a ~ Ma rk eti ngSlika 3. Položaj saobraćaja u odnosu na ekonomske sektore
Izučavanje saobraćaja u teorijama privrednog razvoja i društva zahteva poznavanje međusobne povezanosti i delovanja različitih faktora proizvodnje i njihovog ponašanja u procesu društvene reprodukcije. Saobraćaj je jedan od osnovnih faktora međusobnog povezivanja prostorno razvojenih centara proizvodnje i potrošnje pa se tako i efekti njegovog delovanja pojavljuju u različitim fazama i oblicima, iz čega proizilaze i njegove osnovne funkcije:.
1.
Ekonomska funkcija saobraćaja se izražava kroz:
• obavljanje procesa reprodukcije za najveći broj proizvoda;
• teritorijalnu podelu rada;
• ubrzavanje razvoja društvene podele rada;
• preduslov privrednog razvoja pojedinih regiona i zemlje kao celine;
2.
Saobraćaj u funkciji povezivanja proizvodnih snaga se izražava kroz više načina:
• Korišćenjem prirodnih resursa. Sirovine se retko koriste tako gde se one nalaze u prirodi. Prevashodnu ulogu gde će se koristiti ima saobraćaj.
• Prostorni razmeštaj proizvodnih snaga. Povezivanje udaljenih izvora sirovina, goriva, i dr. sa centrima mikro privrede kao i povezivanje pojedinih ekonomsko zavisnih regiona;
U regionalnoj i međunarodnoj razmeni saobraćaj je neminovan zato što svi nemaju sve sirovine za industriju, niti se svi proizvodi proizvode u jednom regionu. Kada se na primer pogleda razmena kafe i kaučuka, koje nisu strategijske sirovine, naša zemlja ih uvozi u potpunosti, obzirom da ih ne proizvodi. Od 26 strategijskih sirovina jedino SSSR ima sve a predpostavlja se i Kina, SAD imaju 25 (nemaju olovo) a Jugoslavija 23.
• Rejonska specijalizacija. Saobraćaj omogućava rejonsku specijalizacij u proizvodnji kako sirovina, tako i gotovih proizvoda. Rejoni proizvodnje mogu se specijalizovati na korišćenje lokalnih resursa, ili na proizvodnju specifičnih proizvoda. Koncentracija proizvodnje, finansijskog i komercijalnog aparata, daje mogućnost ostvarenja masovne proizvodnje roba po niskim cenama.
Po pravilu, svaki region razvija ekonomiku i organizuje takvu proizvodnju robe, koja je moguća sa postojećim procesima proizvodnje i odgovarajućom opremom.
• Nova tržišta. Zahvaljujući saobraćajnim vezama između rejona (regiona) specijalizacije pojavljuju se tržišta. Samo mali procenat proizvodnje koristi se u rejonu neposredno gravitirajućem mestu proizvodnje.
Ovo važi i u međunarodnim razmerama. Karakteristično je da se u nekim manjim zemljama čitava nacionalna ekonomija zassnivana je na specijalizaciji proizvodnje veoma uskog asortimana roba.
• Decentralizacija ili razmeštaj proizvodnih snaga. Mnoge oblasti industrije locirane su daleko od tradicionalnih centara specijalizacije. Novi proizvodni centri lociraju se blizu novih stanbenih centara ili onih koji se izuzetno brzo razvijaju, naime, tamo gde se objedinjuje stanovništvo i tržište, da bi se izbegli visoki troškovi radne snage. No, u svakom slučaju ovi decentralizovani rejoni moraju biti povezani sa izvorima sirovina, opreme, radne snage i rejonima tržišta. Dolazi do razvoja proizvodnih objekata u području (ili duž)jedne saobraćajnice;
• Faktor vremena. Korisnost u vremenu, tj. doprema ljudi i roba u željeno vreme, dobija sve viši i viši značaj. Voće i povrće razvozi se između rejona pa čak i kontinenata zahvaljujući razvoju brzina prevoženja u saobraćaju (ali i tehnici u saobraćaju -
hladnjače). Zadržavanje (roba) tereta u prevozu izaziva ponekad kvarenje i gubitak iste, pa može čak da utiče na smanjenje tržišne vrednosti robe. Zato korisnici i špediteri dosta često se odlučuju da robu daju na prevoženje automobilskom ili na primer vazdušnom saobraćaju;
• Energija. Sposobnost upravljanja energijom predstavlja jednu od svojstva našega veka. Saobraćaj se javlja kao veliki potrošač energenata (potrebe za energijom, povezivanje izvori čvrstog i drugog goriva a sam vrši prenos energije - vid saobraćaja.
3.
Saobraćaja u funkciji razvoja društvenog života
Saobraćaj ima dubok uticaj ne samo na ekonomiku određenog društva već ima mnogobrojne druge uticaje koji se ogledaju, kroz:
• sociološki aspekt društva
• razvoj i stabilizaciju novih tržišta;
• i druge društvene oblasti života
Socijalni sistem društva, njegova kultura, upravljanje društvom i vojna moć, svi osećaju uticaj saobraćaja. U oblasti sociologije, često se kaže da progres jednog društva ide po linijama saobraćajnica pri čemu ljudi provedu "Vek na točkovima". Saobraćaj menja lik i način života ljudi, pomaže u rešavanju zdravstvenih problema stanovništva, godišnjih odmora, svakodnevnih potreba, turističkih putovanja, povećava kvalitet života. Menja se oblik naselja, povezuju se gradovi, regioni i dr.
U oblasti kulture. Nije uvek lako razlikovati uticaj u oblasti kulture od uticaja u oblasti sociologije. U oblasti sociologije: smanjenje provincijalizma,objedinjuje narode jedne države i stvara ga skoro jednim narodom po svojoj ekonomiji (sociološki menadžment) i kulturi, smanjuje kulturne i jezičke razlike među državnim granicama, vrši prenošenje kulture i religije i dr.
U oblasti politike uticaj saobraćaja se ogleda kroz: razvoj osećanja nacionalnog jedinstva; političke osobenosti pojedinih delova zemlje isčezavaju (npr.izgradnja Sueckog kanala izmenila je i uglavnom uslovila britansku spoljnu politiku, povezanost teritorija sa gledišta odbrane zemlje.
Saobraćaj ima uticaj i kroz mnoge ostale faktore kao što su: preopterećenost uličnog saobraćaja u gradovima (kašnjenja u ostalim delatnostima, nemogućnost prioritetnog saobraćaja, uticaj na urbanizaciju naselja (izgradnja škola, marketa, posećenost kulturnih i sportskih manifestacija i sl.)
Saobraćajna ili kako je to odomaćeno, u domaćoj terminologiji, transportna industrija se manifestuje kroz:
• proizvodno-industrijska preduzeća, društva i druge prateće delatnosti koja imaju sopstvene vozne parkove
• javni saobraćaj kao privredne organizacije u okviru nacionalne ekonomije
• privatni sektor
• industriju koja radi za potrebe saobraćaja gde je saobraćaj jedno od glavnih tržišta u smislu kupaca određenih proizvoda
• ostale prateće delatnosti koje indirektno učestvuju u njegovoj realizaciji
2.3 INTERAKCIJA SAOBRAĆAJA SA PRIVREDNIM I OSTALIM DELATNOSTIMA Razvoj saobraćaja neposredno je uslovljen razvojem proizvodnih snaga društva i društvene podele rada, koji saobraćaju daju materijalnu osnovu razvoja. S druge strane, saobraćaj, kao spona svih niti procesa društvene reprodukcije, svojim razvojem deluje kao snažan faktor daljeg razvoja proizvodnih snaga društva i društvene i teritorijalne podele rada.
Stalni razvoj proizvodnih snaga društva i društvene podele rada, a posebno razvoj industrijske proizvodnje, dinamike njenog razmeštaja, kao i prostorne udaljenosti proizvodnih centara i potrošačkih rejona, uslovljavaju stalnu potrebu za transportovanjem sredstava, predmeta rada i radne snage sajednog mesta na drugo. Sirovine je potrebno transportovati sa mesta njihove proizvodnje do mesta njihove dalje prerade, od sirovinskih izvora do proizvodnih centara. Gotove proizvode iz proizvodnih centara treba transportovati do potrošačkih centara i udaljenih tržišta. Pored toga, javlja se niz drugih potreba za transportovanjem u okviru jednog i između raznih udaljenih tržišta. Iz toga proizlazi da je razvoj industrijske proizvodnje zahtevao i odgovarajuću cirkulaciju predmeta rada, sredstava za rad i radne snage, što je uslovilo razvoj
nove društvene podele rada - izdvajanje saobraćaja u posebnu društvenu delatnost kao «samostalne transportne delatnosti».
S druge strane, «transportna delatnost» je svojim razvojem predstavljala materijalni uslov za još brži razvoj industrije i društvene podele rada, a posebno je uticala na razvoj teritorijalne podele rada i povezivanje svetskog tržišta. Time su razvoj saobraćaja, industrije, poljoprivrede i drugih privrednih delatnosti međusobno uslovljeni.
Na odgovarajućem stepenu razvoja industrije u periodu industrijske revolucije bila su potrebna i odgovarajuća transportna sredstva. Tako su se saobraćajna i transportna sredstva, nasleđena od manufakturnog perioda, ubrzo pretvorila u kočnice za masovniju industrijijsku proizvodnju. Sa razvitkom društvene podele rada i savremenih tehničkih dostignuća u oblasti industrijske proizvodnje došlo je do razvoja novih saobraćajnih grana i do usavršavanja transportnih sredstava i procesa transportovanja.
Isticanja razlika i međuzavisnosti saobraćaja sa ostalim oblastima materijalne proizvodnje potrebno je zbog toga što iz njihovih razlika proizilaze i određene specifičnosti u tehničko-organizacionim problemima kao i u ekonomskim osnovama poslovanja privrednih organizacija u oblasti saobraćaja u odnosu na ostale delatnosti. Iz ovih specifičnosti nastaje niz konsekvenci kako za poslovnu politiku saobraćajnih organizacija kao privrednih organizacija, tako i za saobraćajnu politiku u okviru ekonomske politike zemlje.
Ove specifičnosti proizlaze iz karaktera saobraćaja kao transporne delatnosti, a njihov značaj dolazi do izražaja kroz ulogu saobraćaja u procesu društvene reprodukcije stoga što saobraćaj predstavlja jedan od značajnih pred uslova proizvodnje. Saobraćaj svojom funkcijom može znatno uticati na normalan tok procesa društvene reprodukcije kroz ubrzavanje ili usporavanje proces društvene reprodukcije. Samim tim što se transport javlja više puta u procesu reprodukcije kao spona svih faza kojima se delatnosti od proizvodnje do potrošnje povezuju u jedinstveni proces društvene reprodukcije, on ima dalekosežne posledice na celu privredu.
«Kružno kretanje kapitala izvršava se normalno samo dok njegove različite faze prelaze jedna u drugu bez zastoja. Zastane li kapital u prvoj fazi snabdevanja onda se novčani kapital ukoči u blago; ako se to desi u fazi proizvodnje, onda na jednoj strani leže sredstva za proizvodnju bez funkcionisanja, dok na drugoj strani radna snaga ostaje nezaposlena; ako se to desi u poslednjoj fazi distribucije, onda nagomilavanje nepotrebnih roba stavlja branu protiv prometa».
Iz ovakvog funkcionalnog odnosa saobraćaja prema svim fazama procesa društvene reprodukcije proizlazi da svaki poremećaj u organizaciji procesa saobraćaja ima svoje posledice i po sam proces društvene reprodukcije. S druge strane, može se konstatovati da skladnost razvoja saobraćaja i razvoja ostalih oblasti materijalne proizvodnje predstavljajedan od osnovnih uslova normalnog toka procesa društvene reprodukcije. Ukoliko saobraćaj zaostaje za razvojem proizvodnih snaga i društvene podele rada, on može postati kočnica privrednog razvoja zemlje. Iz ovih razloga i saobraćaj kao društvena delatnost, a samim tim i saobraćajna preduzeća koja organizuju i vrše transportnu delatnost, imaju u privredi svoju posebnu ulogu. S obzirom na to da se saobraćajna sredstva kroz istorijski razvoj proizvodnih snaga društva deferenciraju i time uslovljavaju dalju društvenu podelu rada u okviru saobraćaja, koja se realizuje u različitim saobraćajnim granama, to se i uloga pojedinih saobraćajnih grana menja zavisno od njihovog učešća u transportnoj funkciji u odnosu na proces društvene reprodukcije. Uloga jedne saobraćajne grane u procesu društvene reprodukcije utoliko je značajnija ukoliko
se ta grana ispoljava kao značajniji nosilac transportne funkcije kroz svoje veće učešće (i strukturu) u ukupnom obimu saobraćaja. Međutim, ako se saobraćaj posmatra kao celina sa datom strukturom saobraćajnih grana u odnosu na ostala saobraćajna preduzeća, njegova uloga u procesu društvene reprodukcije zahteva poseban tretman saobraćajnih kapaciteta u privrednoj politici svake zemlje.
Ovakva uloga saobraćaja i njegovo mesto u privrednom i društvenom razvoju zahtevali su i odgovarajući razvoj naučnog izučavanja osnovnih karakteristika saobraćaja kao društvene delatnosti, izučavanje niza saobraćajno-ekonomskih i tehničkih problema i njihovih specifičnosti, ako i njihove uloge u privredi i društvu. Specifičnosti procesa proizvodnje saobraćajnih usluga, karakter transportnih sredstava i organizacije funkcionisanja transporta u društvu uslovljavaju niz posebnih karakteristika u oblasti tehnike, ekonomije i orgnizacije saobraćaja, kako sa stanovišta makroekonomije i ekonomske politike zemlje, tako i sa aspekta mikroekonomije u okviru saobraćaja.
Kao vrlo kompleksna delatnost saobraćaj se izučava kroz nekoliko osnovnih naučnih oblasti: I. Predmeti rada - tereti, putnici i informacije.
II. Metoda kretanja i otpori kretanja.
III. Energetika kretanja (saobraćajna energetika).
IV. Saobraćajnice sa svojim tehničko-eksploatacionim elementima.
V. Tehnike i tehnologija odvijanja procesa (propusna i prevozna, kapacitet, brzine, obrt i dr.;saobraćajni terminali; tehnika bezbednosti; automatizacija i mehanizacija saobraćaja)
VI. Organizacija prevoženja. VII. Ekonomika saobraćaja. VIII. Saobraćajno pravo.
Pored onoga što je tipično saobraćajno, zapaža se da je saobraćaj politehnička nauka jer su u saobraćaju ravnopravno prisutne odgovarajuće ekonomske i pravne nauke.
U poslednje vreme izučavanje saobraćaja ima interdisciplinarni karakter sa različitim aspektima tretiranja, kao što su: menadžment i strategije, informacioni i komunikacioni sistemi, logistički sistemi i lanci snabdevanja, kontroling, marketing, upravljanje kvalitetom i dr. što ukazuje da se naučna i stručna snanja i istraživanja u oblasti saobraćaja sve više produbljuju čime se stvaraju pouzdane osnove za donošenje adekvatnih odluka.
Samim tim što je saobraćaj deo materijalne proizvodnje, nauka o saobraćaju samo je deo nauke o organizaciji ekonomiji, pravu o proizvodnji uopšte, jer tehničko-tehnološke i organizacione karakteristike saobraćaja i pojedinih njegovih grana pružaju osnovu da se posebno naučno istražuju i teorijski uopštavaju specifične pojave i karakteristike saobraćaja. Iz ovih karakteristika proizlazi i niz posebnih organizacionih i metodoloških specifičnosti, što je dalo široku osnovu za izdvajanje teorije o saobraćaju u posebnu naučnu disciplinu iz opšte teorije o organizaciji, ekonomije poslovanja i prava.
2.4 PODELA SAOBRAĆAJA I OBLASTI IZUČAVANJA SAOBRAĆAJA
Postoje razni aspekti posmatranja saobraćaja i transporta iz kojih proizilaze različite podele. Sve ove podele imaju za cilj definisanje ili ograničavanje analize posmatranja saobraćaja u određene svrhe.
1.
Prevoz tereta, putnika i informacija se odvija sredstvima različitih saobraćajnih grana, pri čemu je izbor određene saobraćajne grane za obavljanje prevoza uslovljen nizom faktora od kojih su svakako najznačajniji lokacija, početne i završne tačke željenog puta, cene i uslovi prevoza, itd. Klasična podela saobraćaja na saobraćajne grane zasnovana je na prirodnim i tehničkim svojstvama saobraćajnica, pri čemu su odlučujuća prirodna svojstva medijuma kroz koji se ostvaruje kretanje ili prenos (ako je reč o informacijama).
Tako se saobraćaj deli na nekoliko osnovnih vidova:
• vodni (kao najstariji vid)
• kopneni
• vazdušni
• cevovodni, i
• specijalni (prenos vesti; električne energije; unutrašnji transport (industrijski), žičare i sl.
Ova podela uslovljena je više tehničkim svojstvima saobraćajnog puta po kome se kreću transportne jedinice i tehničko-tehnološkim svojstvama koje karakterišu određenu saobraćajnu granu, kao i specifičnostima u načinu organizacije prevoza i obavljanja prevozne usluge. Tako se osnovna podela po vidovima može dalje dekonponovati:
• vodni (pomorski, rečni, rečno-kanalski, jezerski)
• kopneni (drumski, železnički), neki teoretičari svrstavaju transport cevovodima u kopneni vid transporta
• vazdušni (avionski, telekomunikacioni, interplanetarni).
2.
Podela po funkcionalnom kriterijumu
Sa druge strane, za razliku od fizičkog kriterijuma podele saobraćaja na podsisteme koji uključuje prostor odnosno medijum odvijanja saobraćaja, može se saobraćajni sistem prema funkcionalnom kriterijumu, odnosno po predmetima rada, podeliti na:
1. Teretni saobraćaj, (2) Putnički saobraćaja i (3) Saobraćaj informacija.
3.
Podela po prostornom (teritorijalnom) dejstvu: (1) Unutrašnji i međunarodni. Unutrašnji
može se podeliti na: gradski, prigradski i međugradski. Vrlo često se pod unutrašnjim transportom podrazumeva «Industrijski transport» (pogonski, među pogonski) koji se realizuje unutar nekog privrednog preduzeća kod njihove proizvodnje. U tom kontekstu, javlja se i spoljašni koji se realizuje van granica nekog proizvodnog preduzeća. Međunarodni saobraćaj može podeliti na: pogranični, među teritorijalni, tranzitni, interkontinentalni i interplanetarni.
4.
Podela po uegulaunosti (režimu) rada: (1) regularan (po redu vožnje-linijski) i (2) ne
regularan (po potrebi- «od slučaja do slučaja»). 5.
Podela prema tehnici, odnosno obeležju fizičkog odvijanja procesa kretanja, može biti: (1) pešački, (2) automobilski,(3) železnički, specijalni i dr.
6.
Podela prema energetskom izvoru odnosno pogonu: (1) tegljeni živom silom, (2) toplotni
(dizel, benzinski, plinski), (3) električni. Specijalnu vrstu saobraćaja kod mikro tokova čine gravitacioni sistemi (kliznice, vertikalne cevi i sl.).
7.
Kod ovih podela može se uočiti da se pojedine podele podudaraju što ukazuje na činjenicu da su one samo formalne prirode i da se saobraćaj može analizirati prema aspektu istraživanja. U tehnološko-organizacionom smislu, sve više realizaciju transportnih usluga ostvaruje više vidova saobraćaja kroz tzv. kombinovane tehnologije (sinonimi: multimodalni, intermodalni, integralni transport). Tako se njihova podla može izvršiti na: Kopnene tehnologije (prevoz drumskih vozila železnicom, prevoz žel.vozila drumom, bi-modalna), kopneno-vodne (Ro-Ro, Ro-Lo...), vodne (Lash, Vasat, SeeBea...) i kopneno-vazdušne. Kod svih ovih tehnologija prevoze se savremene teretne jedinice (palete, konteneri, barže, delovi vozila i sl) jednim ili kroz više vidova prevoza, kao i vozila ili delovi vozila jedne saobraćajne grane vozilima iste ili druge saobraćajne grane.
Sadržinsko opisivanje saobraćajnog sistema treba da istakne procese različite procese koji se odvijaju u njemu. Definisanje procesa i njihova karakterizacija jesu osnov za donošenje bilo kakvih odluka u saobraćaju. Za saobraćajni sistem kao složen sistem broj indikatora i indikatora kojima se karakteriše je veoma veliki obzirom na složenost i raznolikost tehničkih, transportnih, ekonomskih i upravljačkih procesa u njemu.
Pod pojmom indikator ili indikator treba podrazumevati karakteristike saobraćajnog (prevoznog) procesa rada, koji treba obaviti ili je obavljen za određeni vremenski period, korišćenih prevoznih sredstava, proizvodnosti rada, potrošnje goriva (energije), materijala i novčanih sredstava u istom periodu posmatranja. U literaturi se pojam indikatora često meša ili izjednačuje sa pojmom indikatora. Izmeritelj ili indikator je pojam, koji odgovara pojmu «jedinice mere», naravno primenjeno za karakteristike rada saobraćaja, korišćenja saobraćajnih sredstava, materijala, novčanih sredstava i dr. U daljem tekstu, biće korišćen termin «parametar» kao zajednički pojam za indikatore i indikator rada dok će tokom izučavanja pojedinih indikatora performansi njihovo značenje uz određenu jedinicu mere biti precizno definisano.
Smatra se da je saobraćajni sistem moguće opisati preko četiri osnovne grupe indikatora performansi:
1.
Parametri tehničke prirode sačinjavaju tehničke veličine koje se ili uopšte ne menjaju tokom vremena ili se menjaju veoma sporo, sporije od brzine promene stanja sistema. To su sledeći indikatori tehničke prirode:
• broj prevoznih sredstava različite vrste: železnička kola, brodovi, drumska vozila, sredstva mehanizacije itd.
• prosečna nosivost osnovne prevozne jedinice: prosečna nosivost železničkih kola, drumskih vozila, mehanizacije itd. (ozbiljan metodološki nedostatak u postojećoj literaturi)
• gabaritne karakteristike prevoznih sredstava
• broj vučnih jedinica: lokomotiva (električnih, dizel, parnih), tegljača, kamiona i dr.
• prosečna snaga vučnih jedinica različite vrste vozila
• dužina saobraćajne mreže (železničke, drumske, rečne, kanalske i pomorskih plovnih puteva)
• maksimalna propusna i prevozna sposobnost mreže glavnih, magistralnih saobraćajnih puteva, pruga, stanica, pristaništa i aerodroma
• broj prevoznih sredstava prema sposobnosti kretanja određenim brzinama
• ograničenja sposobnosti kretanja određenim brzinama i broj prevoznih sredstava po kategorijama ograničenja
• veličina kapaciteta kojom je potrebno raspolagati zbog periodičnosti održavanja prevoznih i vučnih sredstava i dr.
2.
Parametri tehnološke prirode, definišu procese kretanja- saobraćaja transportnih jedinica na saobraćajnim mrežama različite prirode: železničkoj, drumskoj, rečnoj, pomorskoj, vazdušnoj ili cevovodnoj. Procesi koji se događaju karakterišu se zakonitostima međusobnih odnosa velikog broja transportnih sredstava u mestima njihovog sučeljavanja kao što su: raskrsnice, železnički prelazi, logistički centri sa usaglašavanjem ritmičnosti dolaska i odlaska transportnih sredstava različitih saobraćajnih grana s obzirom daje regulisanje različitih grana nezavisno od reda vožnje druge grane. Takođe ovde, spadaju procesi kretanja saobraćajnih sredstava u gradovima i šire. To su sledeći parametri ili indikatori:
• korišćenja transportnih sredstava po vremenu i nosivosti
• iskorišćenja pređenog puta i brzine kretanja
• kapacitet sredstava i prevozne sposobnosti voznih parkova
• uslovi za transportne procese
• rezultativni parametri rada vozila i voznog parka i dr.
Pored ovih osnovnih grupa, posebno su značajni procesi formiranja dugoročne strukture saobraćajnog sistema na planu preraspodele transportnog rada i pojave novih oblika transportovanja i njihova karakterizacija.
3.
Upravljački parametri, definišu procese upravljanja i informisanja u vezi sa procesom transporta, kako sa tehnološke tako i sa ekonomske tačke gledišta, znači, obuhvata procese sakupljanja tehnoloških i ekonomskih informacija o transportu, procese odlučivanja i upućivanja upravljačkih akcija (u vidu informacija) ostalim strukturama. Ne razmatrajući strukture sistema upravljanja i alokaciju indikatora performansi na upravljačke nivoe i jedinice, potrebno je ukazati samo na neke parametre opšteg karaktera, a to su:
• vremenski intervali u kojima treba doneti odgovarjuće odluke odnosno do kog trenutka ona mora biti saopštena (kao intervencija ili upravljačka akcija)
• odluka višeg nivoa odlučivanja kao parametri u procesu odlučivanja nižih nivoa odlučivanja
• veličina troškova odlučivanja kao parametar za ocenu svrsishodnosti upravljanja, i dr. 4.
Ekonomski parametri, obuhvataju kompleks ekonomskih procesa u domenu raspodele, investicija, cena itd. u vezi sa transportnim procesima. Ekonomski procesi, za razliku od prethodnih zahtevaju dosta širu problematiku ne samo transporta i njegovih pratećih delatnosti nego i kompleksne uslova privređivanja saobraćajnih grana uopšte, probleme finansiranja saobraćajne infrastrukture i niz drugih pitanja vezanih za mesto saobraćajnog sistema u sistemu privrednih grana, reproduktivne sposobnosti saobraćaja i cena saobraćajnih usluga. U osnovi karakterišu eksploatacionu delatnost vidova saobraćaja sa aspekta vrednovanja u novčanim jedinicama, a to su:
• ukupni troškovi saobraćaja po vidovima
• cena koštanja prevoza po vidovima saobraćaja
• sistem amortizacionih stopa definisan od društva
• sistem doprinosa, premija osiguranja i drugih obaveza saobraćajnih preduzeća
• veličine fiksnih fondova - osnovnih sredstava koja postoji bez obzira da li sistem funkcioniše ili ne, znači ostvaruje izvestan rad i prihod ili ne
• sistem tarifa i tarifna politika
Pri definisanju indikatora performansi nisu uzeti u obzir procesi koji se odvijaju u svakoj grani posebno i koji kao takvi predstavljaju specifičnosti svake grane. Namera je bila da se istaknu samo oni procesi, na svakom od podsistema koji su zajednički svim granama odnosno karakterišu transportni sistem kao celinu.
3. OSNOVE KOMPLEKSNE TEORIJE SAOBRAĆAJA
Svi vidovi saobraćaja sa svim postrojenjima (tehnološkim elementima) koja omogućuju funkcionisanje određenih vidova i koji u saobraćajnom smislu opslužuju određenu prostornu celinu čine saobraćajni sistem.
Pojam saobraćajnog sistema može se posmatrati kao «jedinstven» i kao «anarhičan».
Pojam jedinstvenog saobraćajnog sistema uključuje: sve vidove saobraćaja, njihovu magistralnu i gradsku (lokalnu) mrežu saobraćajnica, saobraćajne terminale, saobraćajna sredstva koja ostvaruju proces prevoženja, postrojenja koja omogućavaju proces pretovara, sistemi veza, tehnologiju i organizaciju rada. Bez pretenzija utvrđivanja granica jedinstvenog saobraćajnog sistema isti se može identifikovati kao: saobraćajni sistem BIH, Hrvatske ili Srbije, nekog područja ili grada ili neke druge organizacione celine u kojoj se prati realizacija i stanje saobraćaja.
U organizacionom smislu pored tehnologije realizacije određenih procesa jedinstven saobraćajni sistem podrazumeva:
•
kompleksan razvoj svih vidova saobraćaja kao sastavnih delova jedne celine, racionalan razvoj saobraćaja po područima i za celu zemlju, razvoj kompleksnih saobraćajnih terminala•
opštu za sve vidove saobraćaja metodologiju planiranja procesa prevoženja tereta, putnika i prenosa informacija, koja podrazumeva najekonomičniju raspodelu prevoženja po vidovima saobraćaja, uz uslov zadovoljenja potreba korisnika usluga, i drU takvim uslovima, svaki vid saobraćaja imao bi u određenim uslovima svoju sferu delovanja ali sa zajedničkim ciljem u smislu pružanja odnosno zadovoljenja korisnika saobraćajnih usluga. Kao sredstvo koordinacije i objedinjavanja jedinstven saobraćajni sistem stvara jednu opštu industrijsku jedinicu kao privrednu celinu čime objedinjava narode jedne celine i stvara ga skoro jednim narodom po svojoj ekonomiji i kulturi.
Anarhičan je svaki saobraćajni sistem koji nije jedinstven na nekoj prostornoj celini veće se posmatra i funkcioniše nezavisno po vidovima prevoza. Saobraćajna teorija ne poznaje ovakav saobraćaj ali u praksi se nalaze brojni primeri postojanja posebno u teretnom saobraćaju, kao štu su: nepostojanje robno transportnih centara (RTC-a) i drugih oblika logističkih centara, nesklađenost razvoj po vidovima prevoza, smanjena koncentracija robnog rada, ne usklađenost redova vožnji i dr.
3.1 SAOBRAĆAJNI SISTEM I POJAM INTERNOSTI
Već smo se sreli sa pojmom spoljašnji i unutrašnji saobraćaj. To je u stvari prvi susret sa pojmom internosti. Znači, da se sva kretanja mogu odvijati unutar ili u vezi sa okruženjem određene interne celine. Pojam internosti se može zasnivati na uslovno ili fizički posebno «zatvorenoj» celini, koja u opštoj smenjivosti tokova (tereta, putnika i informacija) u prostoru
predstavlja poseban sistem, odnosno organizacionu celinu, definisanu po karakteru, integritetu i fizičkoj veličini. Takvu celinu nazivamo internom celinom.
I : s e k t o r i n t e r n o s t i M i k r o t r a n s p o r t( s a o b r a} a j n i ) I I : s e k t o r i n t e r n o s t i I I I : s e k t o r i n t e r n o s t i M a k r o ( s a o b r a} a j ) va nz em al js ki I V : s e k t o r i n t e r n o s t i
Slika 4. Opšta skala internosti saobraćajnog sistema
Sa ovakvog stanovišta, pojam unutrašnji i spoljašnji je uslovan. Međutim, determinisanjem granica i fizičke veličine možemo jasno odrediti internost određenog sistema. U praksi, pojam unutrašnjeg saobraćaja se vezuje za neko preduzeće dok se pojam spoljašnjeg saobraćaja odnosi na tokove van granica nekog preduzeća.
Svakako da pojam internosti karakteriše realizaciju određenih procesa na pojedinim prostornim celinama kroz makro ili mikro tokove, po unapred poznatim saobraćajnicama ili mrežama. Sledeći grafički prilog predstavlja opštu skalu internosti saobraćajnog sistema, slika 4.
3.2 STRUKTURA SPOLJNOG I UNUTRAŠNJEG SAOBRAĆAJA
U predhodnom smo mogli sagledati opšti prikaz internosti. Treba zapaziti da iz pokazanog prikaza ne može se sagledati kakva je struktura na pojedinom nivou-stepenu internosti. Ako izolujemo jedan «strukturalni» saobraćajni sistem, i pokušamo da ga raščlanimo, polazeći od viših ka nižim strukturama, onda bi te strukture mogu da se prikažu kao na slikama 5 i 6. Neophodno je razlikovati saobraćaj u okviru procesa proizvodnje (po principu tehničke podele rada) poznat pod nazivom unutrašnji ili industrijski transport i saobraćaj u okviru društvene podele rada poznat pod nazivom spoljašni saobraćaj. Osnovna razlika je u prostornom delovanju pri čemu prvi realizuje na mikro prostoru (rastojanjima) a drugi odvija isključivo van fabričkog kruga na makro prostoru.
