Medjunarodno Poslovno Pravo - Skripta

1

Vladimir Ĉolović

MEĐUNARODNO POSLOVNO PRAVO

Skripta

2

Ova skripta sluţi za spremanje ispita MeĎunarodno poslovno pravo na Univerzitetu

„Apeiron“ Banja Luka. Ona se ne smatra udţbenikom. Obuhvata osnove opšteg i

posebnog dela pomenutog ispita.

3

SADRŢAJ

UVODNI DEO

I)POJAM I PREDMET MEĐUNARODNOG POSLOVNOG PRAVA

II)IZVORI MEĐUNARODNOG POSLOVNOG PRAVA

Izvori koji potiĉu iz meĊunarodnog javnog prava

Izvori koji potiĉu iz meĊunarodnog privatnog prava

III)NAĈELA MEĐUNARODNOG POSLOVANJA

Naĉelo slobode poslovanja (trgovine)

Naĉelo slobode saobraćaja

Naĉelo slobode transfera kapitala

Naĉelo minimalnog standarda ponašanja

Naĉelo univerzalne vaţnosti poslovnih aranţmana

IV)PRINCIPI MEĐUNARODNOG POSLOVANJA

Princip najpovlašćenije nacije

Princip nacionalnog tretmana

Princip reciprociteta

Princip preferencijalnog (povlašćenog) tretmana

OPŠTI DEO

I)DRŢAVA KAO SUBJEKT MEĐUNARODNOG POSLOVNOG PRAVA

II)ORGANIZACIJA UJEDINJENIH NACIJA

Sistem UN

III)OPŠTI SPORAZUM O CARINI I TRGOVINI (GATT)

Nastanak GATT-a

Odrţane runde pregovora pod okriljem GATT-a

IV)SVETSKA TRGOVINSKA ORGANIZACIJA

Rezultati Urugvajske runde pregovora

Opšti principi WTO

V)MEĐUNARODNI MONETARNI FOND (MMF)

MMF danas

VI)MEĐUNARODNA BANKA ZA OBNOVU I RAZVOJ (IBRD)

VII)EVROPSKA UNIJA

Evropski parlament

Savet EU

Evropska komisija

Evropski sud

Nadleţnost Evropskog suda

Evropska centralna banka (ECB)

Evropska investiciona banka (EIB)

Donošenje propisa u okviru EU

VIII)SAVET EVROPE

IX)SREDNJOEVROPSKI SPORAZUM O SLOBODNOJ TRGOVINI (CEFTA)

X)ORGANIZACIJA ZA EKONOMSKU SARADNJU I RAZVOJ (OECD)

XI)MEĐUNARODNA TRGOVINSKA KOMORA (ICC)

XII)KONFERENCIJA UN O TRGOVINI I RAZVOJU (UNCTAD)

XIII)KOMISIJA UJEDINJENIH NACIJA ZA MEĐUNARODNO TRGOVINSKO PRAVO

(UNCITRAL)

XIV)MEĐUNARODNI

INSTITUT

ZA

UNIFIKACIJU

PRIVATNOG

PRAVA

(UNIDROIT)

4

XV)OSTALE ORGANIZACIJE

XVa) SEVERNO-AMERIĈKI SPORAZUM O SLOBODNOJ TRGOVINSKOJ RAZMENI

(NAFTA)

XVb) ORGANIZACIJA ZEMALJA IZVOZNICA NAFTE (OPEC)

XVc) MAGREB

XVI)EKONOMSKE INTEGRACIJE U SVETU I CARINSKA UNIJA

Ekonomske integracije

Ројаm carinske unije

Optimalna carina

Efekti carinske unije

XVII)SLOBODNE ZONE

Vrste slobodnih zona

XVIII)PRIVREDNE

ORGANIZACIJE

KAO

SUBJEKTI

MEĐUNARODNOG

POSLOVNOG PRAVA

XIX)MULTINACIONALNA PREDUZEĆA

- Propisi koji regulišu pitanje registracije i oblika privrednih subjekata na teritoriji BiH

Strana ulaganja

Osnivanje preduzeća u inostranstvu

Otvaranje predstavništava i poslovnih jedinica u inostranstvu

Oblici stranih ulaganja

Status filijale

REŠAVANJE SPOROVA U MEĐUNARODNOM POSLOVNOM PRAVU

I)REŠAVANJE MEĐUNARODNIH PRIVREDNIH SPOROVA

Uvodne napomene

Osnovni oblici rešavanja meĊunarodnih privrednih sporova – sud i arbitraţa

Dejstva sudskog rešavanja meĊunarodnih privrednih sporova

Dejstva arbitraţnog rešavanja meĊunarodnih privrednih sporova

MeĊunarodne arbitraţe

MeĊunarodni sud pravde

MeĊunarodni centar za rešavanje investicionih sporova

Vaţnija pitanja vezana za rešavanje meĊunarodnih privrednih sporova

II)STALNI ARBITRAŢNI SUD

IIa) UVODNI DEO

Istorija osnivanja Stalnog arbitraţnog suda

Opšte karakteristike Suda

Razvoj Suda

Sudsko i arbitraţno rešavanje sporova izmeĊu drţava

IIb) STRUKTURA STALNOG ARBITRAŢNOG SUDA

IIc) NADLEŢNOST STALNOG ARBITRAŢNOG SUDA

IId) POSTUPAK PRED STALNIM ARBITRAŢNIM SUDOM

Pravila postupka

Model klauzule

Arbitraţna pravila UNCITRAL

IIe) DONOŠENJE ODLUKA OD STRANE STALNOG ARBITRAŢNOG SUDA

IIf) SPOROVI KOJI SU VOĐENI I KOJI SE VODE PRED STALNIM ARBITRAŢNIM

SUDOM

Sporovi koji su voĊeni pred Sudom

Sporovi koji se sada vode pred Sudom

5

POSEBNI DEO

I)NEKE OPŠTE KARAKTERISTIKE I PITANJA KOJA SE ODNOSE NA ZAKLJUĈENJE

MEĐUNARODNIH PRIVREDNIH UGOVORA

II)NEKE ZAJEDNIĈKE KARAKTERISTIKE UGOVORA U MEĐUNARODNOM

POSLOVNOM PRAVU

III)UGOVOR O MEĐUNARODNOJ PRODAJI ROBE

Bitni elementi ugovora o meĊunarodnoj prodaji

Nebitni elementi ugovora o meĊunarodnoj prodaji robe

Dejstvo ugovora o meĊunarodnoj prodaji robe

Predmet ugovora o meĊunarodnoj prodaji robe

Cena robe

Zakljuĉenje ugovora o meĊunarodnoj prodaji robe

Obaveze prodavca

Obaveze kupca

Posledice neispunjenja prodavĉevih obaveza

Docnja kupca sa prijemom robe

Prelaz svojine i rizika kod ugovora o meĊunarodnoj prodaji robe

Posebni oblici ugovora o meĊunarodnoj prodaji robe

IV)TRANSPORTNE KLAUZULE

Incoterms pravila iz 1980. godine

Incoterms pravila iz 1990. i 2000. godine, sa transportnim klauzulama

Incoterms pravila iz 2010. godine

Transportne klauzule prema Opštim uzansama za promet robom

V)BEĈKA KONVENCIJA O MEĐUNARODNOJ PRODAJI ROBA

Struktura Beĉke konvencije

Podruĉje primene Beĉke konvencije

Opšte odredbe Beĉke konvencije

Oblik (forma) ugovora

Iskljuĉenje primene Beĉke konvencije

VI)UGOVOR O MEĐUNARODNOM TRGOVINSKOM POSREDOVANJU

Pojam

Vrste posredovanja

Zakljuĉenje ugovora o meĊunarodnom trgovinskom posredovanju

VII)UGOVOR O MEĐUNARODNOM TRGOVINSKOM ZASTUPANJU (AGENTURI)

Pojam

Vrste zastupanja

Zastupanje inostranih firmi u domaćoj zemlji

Zakljuĉivanje ugovora o meĊunarodnom trgovinskom zastupanju

Obaveze i prava zastupnika

Obaveze nalogodavca

VIII)KOMISIONI POSAO U MEĐUNARODNOM POSLOVANJU

Pojam

Zakljuĉenje ugovora

Obaveze i prava komisionara

Obaveze komitenta

IX)UGOVOR O MEĐUNARODNOM USKLADIŠTENJU ROBE

Pojam

Vrste skladišta

Zakljuĉenje ugovora o uskladištenju

Obaveze skladištara i ostavodavca

6

X)MEĐUNARODNI UGOVOR O OSIGURANJU

XI)MEĐUNARODNI UGOVOR O LIZINGU

XII)UGOVORI O MEĐUNARODNOM PREVOZU

XIIa) UGOVOR O MEĐUNARODNOM PREVOZU ROBE U POMORSKOJ PLOVIDBI

XIIb) UGOVOR O MEĐUNARODNOM KOMBINOVANOM PREVOZU ROBE

XIIc) UGOVOR O MEĐUNARODNOM TRANSPORTU ROBE UNUTRAŠNJIM

PLOVNIM PUTEVIMA

XIId) MEĐUNARODNI PREVOZ ŢELEZNICOM

Opšte napomene

Izvori prava o meĊunarodnom prevozu robe ţeleznicom

Obaveze ţeleznice

Obaveze i prava pošiljaoca

Tovarni list

Odgovornost ţeleznice

XIIe) MEĐUNARODNI DRUMSKI PREVOZ

Izvori prava o meĊunarodnom drumskom prevozu

Tovarni list u drumskom prevozu robe

Obaveze i odgovornost prevoznika

XIIf) MEĐUNARODNI VAZDUŠNI PREVOZ

Vazduhoplovni tovarni list

Odgovornost prevoznika

XIII)UGOVOR O MEĐUNARODNOM OTPREMANJU (MEĐUNARODNA ŠPEDICIJA)

Špediterske potvrde

XIV)MEĐUNARODNI KREDITNI POSLOVI I UGOVORI O MEĐUNARODNOM

KREDITU

XIVa) VRSTE UGOVORA O MEĐUNARODNOM KREDITU

XV)MEĐUNARODNI AKREDITIV

MeĊunarodni, robni, dokumentarni, uslovljeni akreditiv

XVI)KLIRING

Obim kliringa

Klirinški raĉuni

Klirinška valuta

Manipulativni kredit

XVII)MEĐUNARODNI UGOVOR O FAKTORINGU

Opšte napomene

Ugovor o faktoringu

Obaveze i prava faktora

XVIII)MEĐUNARODNI UGOVOR O FRANŠIZINGU

XIX)MEĐUNARODNI UGOVOR O FORFETINGU

XX)MEĐUNARODNI UGOVOR O INŢENJERINGU

Opšte napomene

Ugovor o inţenjeringu

Obaveze inţenjerske organizacije

Obaveze investitora

Odgovornost inţenjerske organizacije

XXI)MEĐUNARODNI UGOVOR O TRANSFERU TEHNOLOGIJE

Vrste ugovora o transferu tehnologije

Obaveze davaoca tehnologije

Obaveza korisnika tehnologije

7

UVODNI DEO

I) POJAM I PREDMET MEĐUNARODNOG POSLOVNOG PRAVA

MeĊunarodno poslovno pravo je skup pravnih pravila kojima se regulišu meĊunarodni ekonomski odnosi. To je disciplina koja se povezuje sa privrednim pravom, meĊunarodnim javnim pravom, meĊunarodnim privatnim pravom, i drugim granama prava. Za predmet prouĉavanja obuhvata meĊunarodne pravne odnose, promet roba i usluga i s tim u vezi se zakljuĉuju meĊunarodni ugovori. MeĊunarodna plaćanja, sudstvo, privredne arbitraţe su opšteg karaktera i predmet izuĉavanja jedne drţave koje se javljaju u meĊunarodnim poslovnim odnosima.

To je mlada pravna disciplina koja afirmaciju dobija u zadnje vreme. OdreĊeni autori smatraju da treba da ima status posebne pravne discipline, a postoje i oni koji smatraju da se ne moţe raditi o posebnoj grani prava. Razvojem meĊunarodnih ekonomskih odnosa meĊunarodnog poslovnog opštenja izmeĊu poslovnih (privrednih) subjekata iz razliĉitih drţava i uvećanog prometa robe i usluga na meĊunarodnim relacijama nuţno je egzistiranje posebne pravne discipline, kao što je MeĊunarodno poslovno (privredno) pravo.

Predmet izuĉavanja MeĊunarodnog poslovnog prava su:

- meĊunarodni privredni odnosi, kako u sferi prometa roba tako i usluga i svi meĊunarodni privredni ugovori koji se u vezi sa tim prometom zakljuĉuju izmeĊu privrednih subjekata iz razliĉitih drţava;

- meĊunarodna plaćanja, meĊunarodno sudstvo i meĊunarodne privredne arbitraţe; - meĊunarodne privredne i ekonomske organizacije opšteg i regionalnog karaktera;

- privredne organizacije jedne drţave koje se kao subjekti javljaju u meĊunarodnim poslovnim odnosima.

Predmet izuĉavanja MeĊunarodnog poslovnog prava bilo bi kogentno imperativno pravo drţave, koja je posebno znaĉajno kao ograniĉavajući faktor meĊunarodnih poslovnih opštenja. U imperativno pravo spadaju svi oni instituti koji se odnose na spoljnotrgovinsko, devizno i carinsko poslovanje i reţim ili uslovi izvoza i uvoza, uslovi za obavljanje spoljnotrgovinskog prometa, privremeni uvoz i izvoz, obavljanje poslovnih delatnosti u inostranstvu, strana ulaganja u meĊunarodnom poslovnom pravu, carinska ograniĉenja, devizna ograniĉenja i dr.

MeĊunarodno poslovno pravo izuĉava i norme i pravila dispozitivnog karaktera. To su pravila koja privredni subjekti svojom voljom ugovaraju i odnose se na regulisanje njihovih ugovornih odnosa. Postoji autonomija volja ugovornih partnera, ali je ona u delu meĊunarodnog poslovnog prava dobrim delom i ograniĉena. Ograniĉenja slobode ugovaranja i autonomija volje poslovnih subjekata u dve ili više razliĉitih drţava, vrlo je ĉesto predviĊena i diktirana od strane ekonomski jaĉih subjekata u meĊunarodnom poslovanju.

8 Subjekti MeĊunarodnog poslovnog (privrednog) prava – kao subjekti MeĊunarodnog poslovnog (privrednog) prava, pojavljuju se meĊunarodna zajednica, drţava, kao i društva koja obavljaju odreĊene privredne delatnosti. MeĊunarodna zajednica nije subjekt prava, pa samim tim i nije subjekt meĊunarodnog poslovnog (privrednog) prava. MeĊutim, vrlo ĉesto, meĊunarodna zajednica indirektno postaje znaĉajan faktor meĊunarodnog poslovnog (privrednog) prava.

Ujedinjene Nacije (UN) mogu neke drţave i da iskljuĉe od meĊunarodnog poslovnog (privrednog) opštenja, uvoĊenjem raznih mera zabrana i ograniĉenja uvoza, izvoza, transporta roba, vršenja usluga i sl., kao oblika sankcija za neko njihovo ponašanje koje meĊunarodna zajednica sankcioniše, kao nedoliĉno i neodgovarajuće.

Drţava je subjekt meĊunarodnog prava, a time i meĊunarodnog poslovnog (privrednog) prava. Ona stupa sa drugim drţavama u mnoge ekonomske i poslovne odnose, zakljuĉuje u vezi s tim ugovore, drţavne sporazume, a vezi sa ekonomskom razmenom roba i usluga. Na bazi ovih ugovora, preduzeća i društva konkretizuju nizom ugovora generalne ugovore, odnosno opšte ugovore, izmeĊu dve ili više drţava.

II) IZVORI MEĐUNARODNOG POSLOVNOG PRAVA

- MeĊunarodno javno pravo - MeĊunarodno privatno pravo - Domaće zakonodavstvo

MeĊunarodno poslovno pravo crpi izvore iz meĊunarodnog ugovornog prava, koje zakljuĉuju odreĊene drţave, bilo bilateralne ili multilateralne. Domaće zakonodavstvo se odnosi na niz zakona kao sto su Zakon o spoljnotrgovinskom poslovanju, Zakon o deviznom poslovanju, Zakon o preduzećima, koncesijama, stranim ulaganjima itd. Zakon koji prati ovu materiju je i Zakon o obligacionim odnosima.

Postoji više vrsta izvora meĊunarodnog poslovnog prava, kao što su na primer izvori koji potiĉu iz meĊunarodnog javnog prava (meĊunarodno izvori i meĊunarodno obiĉajno pravo) izvori koji potiĉu od meĊunarodnog privatnog prava, izvori koji potiĉu iz autonomnog domaćeg zakonodavstva, izvori iz autonomnog meĊunarodnog trgovinskog prava kao što su tipski ugovori, obiĉaji i uzanse, opšti uslovi poslovanja, kodifikovana prava.

- Izvori koji potiĉu iz meĊunarodnog javnog prava

MeĎunarodni ugovori se odnose na meĊunarodne ekonomske i privredne odnose, a predstavljaju znaĉajan izvor meĊunarodnog poslovnog (privrednog) prava. Radi se o dvostranim ili

9 višestranim ugovorima koji se u pravu nazivaju i konvencijama. Dvostrane konvencije se nazivaju bilateralnim konvencijama i njih najĉešće zakljuĉuju iz oblasti meĊunarodnog poslovno prava i meĊunarodnih ekonomskih odnosa, odreĊena drţava sa drugom drţavom i regulišući meĊusobno ekonomske i privredne odnose. Za meĊunarodno poslovno (privredno) pravo znaĉajni su multilateralni ili višestrani sporazumi i konvencije koje zakljuĉuje više drţava meĊusobno, kao što je to bio Opšti sporazum o carinama i trgovini (GATT), tj. Sporazum o Svetskoj trgovinskoj organizaciji (STO), kao organizacija koja je formirana umesto GATT-a.

Konvencije predstavljaju snaţan izvor meĊunarodnog poslovnog prava i obavezne su za zemlje koje su pristupile i ratifikovale takve meĊusobne konvencije. Od trenutka ratifikacije ista konvencija predstavlja ĉak i snaţniji izvor prava u odnosu na domaće zakonodavstvo i domaće propise. U sluĉaju sukoba (kolizije), ratifikovane konvencije i domaćeg zakona, jaĉu pravnu snagu ima pravna norma iz meĊunarodne konvencije, nego pravna norma iz domaćeg zakona.

MeĎunarodno običajno pravo – u meĊunarodnom prometu roba i usluga pojavljuju se obiĉaji, posebno oni koji se primenjuju dugi niz godina. Ovakvi obiĉaji za dugom primenom ĉesto se kodifikuju ili prenose u druge izvore prava, na primer, meĊunarodne konvencije opšte uslove poslovanja. Mogu se pojavljivati obiĉaji i uzanse za poslovanje na odreĊenom trţištu ili u odreĊenoj oblasti, delatnosti, kao na primer, prometni obiĉaji.

Prometni običaji se ĉesto u meĊunarodnim trgovinskim odnosima javljaju kao nekodifikovani i nastaju stihijno u svakodnevnoj trgovinskoj praksi. Obiĉaji su posebno znaĉajni kada se radi o distancionim prodajama, isporukama robe, dostavljanja robe, tehniĉkim rešenjima u transportnim sredstvima pri prevozu robe u meĊunarodnom transportu. Poslovni obiĉaji imaju znatno širu primenu od prometnih obiĉaja, na primer, poslovni obiĉaji u vezi sa projektovanjem i izgradnjom objekata i dr. Poslovni običaji su opštiji i odnose se na odreĊene grane i privredne oblasti, a prometni obiĉaji na jedno preduzeće. Poslovni obiĉaji predstavljaju odreĊeni opšteprihvaćen naĉin poslovanja pri obavljanju robnog prometa i vršenju usluga sa inostranstvom.

Kodifikovana pravila – nastala su dugom upotrebom i primenom odreĊenih postupaka i pravila u meĊunarodnom poslovnim opštenjima. Kada se ti obiĉaji dugim nizom upotrebe prihvate od većine poslovnih subjekata, posebno od ekonomski ‖jaĉih‖ dolazi do njihove kodifikacije od strane meĊunarodnih privrednih organizacija.

MeĊunarodna trgovinska komora u Parizu je izvršila kodifikaciju u meĊunarodnim trgovaĉkim poslovima meĊunarodne prodaje sa transportnim klauzulama i preuzimanja rizika, u vezi sa prevozom i oštećenjem robe u toku tog prevoza na jednu od ugovornih strana (prodavca i kupca), poznata kao INCOTERMS.

Opšti pravni principi u meĊunarodnom pravu predstavljaju znaĉajne izvore meĊunarodnog

10 uzajamnosti (reciprociteta) omogućava jednoobrazno postupanje u odnosu na svakog pravnog subjekta u dve razliĉite drţave, posebno kod primene bilateralnih konvencija. Reciprocitet predstavlja znaĉajan princip meĊunarodnog poslovnog prava. Po principu reciprociteta, omogućava se konkretnom subjektu da ostvari neko pravo u odreĊenoj drţavi, ali isto tako, da i subjekt iz te drţave (koja je takvo pravo dala) ima pravo da u toj drţavi (ĉiji subjekt ostvario neko pravo), realizuje takvo ili sliĉno pravo. Princip koordinacije tj. snaga u meĊunarodnom poslovnom pravu se pre svega moţe odnosi na subjekte meĊunarodnog poslovnog prava, gde isti treba da pri zakljuĉenju i realizaciji meĊunarodnog poslovnih poslova, putem koordinacije svojih volje ugovaraju meĊunarodne privredne poslove. Ta koordinacija volja ĉesto se potiskuje u drugi plan od strane ekonomski ―jaĉih‖ subjekata koji nameću svoju volju, diktiraju uslove pri zakljuĉenju ugovora i dr.

- Izvori koji potiĉu iz meĊunarodnog privatnog prava

MeĊunarodno privatno pravo reguliše odnose pravnih i fiziĉkih lica, kao graĊanskopravne odnose sa elementom inostranosti, ali i odnose koji se odnose na meĊunarodno poslovno pravo (npr. drţavna pripadnost preduzeća i dr.).

Izvori domaćeg prava

Domaće pravo, kao i domaće zakonodavstvo, stvara odreĊene opšte akte kojima se regulišu odreĊeni ekonomski odnosi sa inostranstvom. Tu se pre svega radi o zakonima, kojima se reguliše spoljnotrgovinsko poslovanje. To su kogentni propisi, imperativne prirode, koji ĉine ekonomski javni poredak jedne drţave. Domaći privredni subjekti ne mogu u svom poslovanju sa inostranstvom zanemariti pri zakljuĉivanju i realizaciji poslovnih odnosa iz oblasti prometa robe i usluga, pozitivne zakonske propise svoje zemlje. Inostrani privredni subjekti, pored svojih autonomnih propisa, moraju imati u vidu domaće zakonodavstvo naše zemlje, kada su im poslovni partneri naši privredni subjekti. U našem pozitivnom pravu moţe se istaći više zakona, koji su od posebnog znaĉaja za meĊunarodno poslovanje naših privrednih subjekata ali i stranih privrednih subjekata: Zakon o spoljnotrgovinskom preduzeću, Zakon o deviznom poslovanju, Zakon o preduzećima, Zakon o stranim ulaganjima, Carinski zakon i dr. Za ugovore u meĊunarodnom poslovnom pravu, posebno je u našem pravu znaĉajan Zakon o obligacionim odnosima. Ovaj zakon je osnovni izvor prava za ugovore u poslovnom pravu.

Izvori prava koji regulišu meĊunarodne poslovne operacije

U ove izvore prava mogu se istaći oni izvori koji regulišu meĊunarodni robni promet i usluga. Radi se o graĊanskim i trgovaĉkim zakonicima ili drugim odgovarajućim izvorima prava koje donosi odreĊena drţava, nacionalnim propisima javnog prava i sl.

11 Autonomno meĊunarodno trgovinsko pravo

Pravila autonomnog meĊunarodnog trgovinskog prava dovode do pravne sigurnosti subjekata koje ista primenjuju u meĊunarodnim poslovnim odnosima i kao takve predstavljaju vrlo znaĉajan izvor meĊunarodnog poslovnog prava.

Drugi izvori meĊunarodnog poslovnog prava

Ovde spadaju tipski ugovori za razne poslove robnog prometa. Kao izvori meĊunarodnog poslovnog prava, mogu da posluţe i opšti uslovi poslovanja (špediterskih, skladišnih i drugih organizacija), koji su doneti od strane nacionalnih granskih udruţenja. TakoĊe, znaĉajan izvor su i poslovni i proizvodni standardi.

Arbitraţna praksa i praksa nacionalnih sudova

Predstavljaju znaĉajan izvor meĊunarodnog poslovnog prava. Arbitraţna praksa usklaĊuje odreĊeni nesklad koji postoji izmeĊu pravila nacionalnih zakonodavstava.

III) NAČELA MEĐUNARODNOG POSLOVANJA

- Naĉelo slobode poslovanja (trgovine)

Apsolutno shvatanje naĉela slobode trgovine bi znaĉilo pravo na razmenu dobara unutar jedne drţave i izmeĊu drţava bez ikakvih ograniĉenja. MeĊutim, sloboda trgovine kao apsolutne slobode teško da je ostvarena bilo kad i bilo gde. Upravo na taj naĉin je i MeĊunarodni sud pravde formulisao naĉelo slobode trgovine „bez ograniĉenja u principu‖.

Sloboda trgovine, u svojoj suštini, a sa stanovišta meĊunarodnog privrednog prava, znaĉi slobodu uvoza i slobodu izvoza roba i usluga. MeĊutim, u realnosti, kao što je navedeno, potpunog ostvarenja naĉela slobode trgovine nema, ili nije ostvareno, niti u takvom znaĉenju i moţe da bude ostvareno.

Prvo ograniĉenje apsolutne slobode trgovine je ograniĉenje u pogledu roba kojima se moţe trgovati, odnosno za koje vaţi sloboda trgovine. U svim, ili gotovo svim drţavama sveta postoje robe koje je zabranjeno stavljati u promet i u zemlji i u inostranstvu: na primer, trgovina opojnim drogama. Sa druge strane, trgovina nekim robama se stavlja pod kontrolu drţave, pre svega zbog toga što se radi o opasnim stvarima: na primer, trgovina oruţjem i eksplozivnim sredstvima.

TakoĊe, postoje i ozbiljna ograniĉenja u pogledu nekih usluga, koje su zabranjene ili ograniĉene u nekim drţavama sveta: npr, prostitucija, pornografske usluge, trgovina robljem i sl.

12 Zbog svega toga, naĉelo slobode trgovine bi trebalo razumeti kao naĉelo organizovane slobode trgovine, koje je opštekorisno za razvoj meĊunarodnih ekonomskih odnosa i koje ne podriva ni nacionalne pravne sisteme, ni moralne vrednosti. Navedeni sluĉajevi ograniĉenja naĉela slobode trgovine ni na koji naĉin ne ugroţavaju to naĉelo; naprotiv, omogućavaju da ono sluţi razvoju meĊunarodnih ekonomskih odnosa.

Tako shvaćeno naĉelo slobode trgovine moţe biti ugroţeno nekim pojedinaĉnim postupcima drţava koji se primenjuju samo prema nekim drţavama i ne odnose se na sve drţave. Jedna od takvih mera koja negira naĉelo slobode trgovine je primena monopola u trgovini. To je pojava u kojoj jedna, ili više drţava, daju monopol na trgovinu jednoj drţavi, ili jednoj grupi drţava. Na taj naĉin, drţavi, ili drugom privrednom subjektu, kome se daje takav, monopolski poloţaj obezbeĊuje se povlašćeni poloţaj na trţištu, dok se to pravo odriĉe svim trećim drţavama ili subjektima.

Drugi primer takvog ponašanja, koje ugroţava naĉelo slobode trgovine, je obezbeĊivanje odreĊenih preferencijala jednoj drţavi, ili privrednom subjektu na teritoriji jedne drţave ili grupe drţava. Preferencijalni poloţaj ne znaĉi potpuni monopol, ali obezbeĊuje neke olakšice na trţištu koje ne vaţe za sve jednako: na primer, sloboda ugovaranja poslova direktnom pogodbom umesto javnim konkursom (tenderom). Razume se da su sva ta ponašanja nepoţeljna sa stanovišta naĉela slobode trgovine. Sa stanovišta tog naĉela poţeljno ponašanje je izjednaĉavanje poloţaja svih subjekata koji se javljaju na trţištu, bez bilo kakve pozitivne ili negativne diskriminacije.

- Naĉelo slobode saobraćaja

Obavljanje MeĊunarodnog poslovanja podrazumeva mogućnost slobodne komunikacije izmeĊu privrednih subjekata razliĉitih drţava. Ta komunikacija moţe biti povodom uspostavljanja poslovnog odnosa (pregovori, zakljuĉivanje ugovora i sl.), ali je ona mnogo ĉešće u funkciji relizacije preuzetih obaveza i sastoji se u transportu i isporuci robe sa teritorije jedne na teritoriju druge drţave. Svako ograniĉenje ili ometanje ostvarivanja naĉela slobode saobraćaja za svoju neposrednu posledicu ima dovoĊenje u pitanje ili onemogućavanje ostvarenja naĉela slobode trgovine. Ovo stoga što su po prirodi stvari sve meĊunarodne poslovne operacije distancionog karaktera, ĉiji se ekonomski efekti poslovnih aranţmana ostvaruju prevozom roba ili pruţanjem usluga sa teritorija jedne drţave na teritoriju druge drţave, pri ĉemu se ĉesto vrši prelazak i preko teritorija trećih drţava (tranzit). Prema vrstama transportnih komunikacija naĉelo slobode saobraćaja moţe se rašĉlaniti na: a) naĉelo slobode plovidbe; b) naĉelo slobode kopnenog prevoza; c) naĉelo slobode vazdušne plovidbe.

- Naĉelo slobode transfera kapitala

Normalno funkcionisanje meĊunarodnih ekonomskih odnosa, pored nesmetanog protoka roba i usluga sa inostranim elementon, za svoju pretpostavku ima i slobodu plaćanja za tako isporuĉenu robu,

13 odnosno izvršene usluge. Stoga sloboda transfera novca u znaĉajnoj meri odreĊuje domašaj primene naĉela slobode trgovine. Naime, bilo kakva ograniĉenja u pogledu mogućnosti plaćanja prekograniĉnog prometa robe, odnosno vršenja usluga direktno utiĉu na uslove u kojima se realizuje sloboda trgovine. U tom smislu, ova dva naĉela su uzajamno uslovljena. Kao posebno obeleţje ovog naĉela treba istaći da se ono, pored primarnog znaĉaja u smislu plaćanja za izvršene obaveze za isporuĉenu robu i pruţene usluge, u sve većoj meri, pojavljuje se i kao pravilo slobodnog plasmana kapitala u inostranstvo i to, kako u smislu njegovog investicionog ulaganja, tako i poslovanja na meĊunarodnim inansijskim trţištima.

- Naĉelo minimalnog standarda ponašanja

Naĉelo minimalnog standarda ponašanja predstavlja skup pravila o zaštiti stranih subjekata meĊunarodnog poslovanja, koje savremene drţave moraju da obezbede i garantuju stranim privrednim subjektima, koji obavljaju dozvoljene privredne aktivnosti na njihovoj teritoriji.U odnosu na ostala naĉela MeĊunarodnog poslovanja, naĉelo minimalnog standarda ponašanja je višeg ranga. Ono se primenjuje uvek ĉak i u sluĉajevima, kada su ostala naĉela MeĊunarodnog poslovanja suspendovana ili ograniĉena iz razloga dejstva dopuštenih izuzetaka u njihovoj primeni. Stoga, ovo naĉelo predstavlja i onaj segment poslovne sigurnosti sa kojim privredni subjekti uvek mogu da raĉunaju prilikom preduzimanja poslovnih aktivnosti na teritoriji druge drţave. U tom smislu, ni jedna drţava savremenog sveta ne moţe da izbegne davanje odreĊenih prava stranim subjektima, u minimalno utvrĊenom obimu, ukoliko uopšte ţeli da ostvari meĊunarodnurazmenu dobara i usluga sa drugim drţavama. Preciznije odreĊenje sadrţine naĉela minimalnog standarda ponašanja je teško dati. Ovo naĉelo predstavlja pravni i poslovni standard ponašanja, koji sa promenjenim okolnostima poprima razliĉitu sadrţinu. Ono je u principu odreĊeno dostignutim civilizacijskim nivoom poslovnih komunikacija izmeĊu subjekata meĊunarodnog poslovanja i u funkciji je obezbeĊenja i garantovanja onog minimuma pravne i poslovne sigurnosti koju drţave ne mogu da dovedu u pitanje. Stoga će i domašaj primene naĉela minimalnog standarda ponašanja zavisiti od vremena i uslova njegove primene, odnosno od vrste poslovnih odnosa u koje stupaju subjekti meĊunarodnog poslovanja.

- Naĉelo univerzalne vaţnosti poslovnih aranţmana

Naĉelo univerzalne vaţnosti poslovnih aranţmana znaĉi da su ugovori, koje su subjekti meĊunarodnog poslovanja zakljuĉili, a koji su validni shodnom primenom propisa i pravila po kojima su zakljuĉeni, vaţe na teritoriji svih drţava savremenog sveta, te da ne mogu biti osporeni od strane jedne od tih drţava. Ovo naĉelo u sebi sadrţi primenu i dva osnovna pravila poslovnog prava. Prvo, to je naĉelo autonomije volje ugovornih strana, shodno kome subjekti poslovnog odnosa

14 samostalno donose odluku o stupanju u odreĊeni poslovni odnos, odreĊuju prirodu tog odnosa, utvrĊuju svoja uzajamna prava i obaveze, kao i duţinu trajanja poslovnog odnosa. Iako je naĉelo autonomije volje, pod pritiskom zahteva modernog poslovnog prometa, u mnogim svojim aspektima ograniĉeno, ipak ono i dalje proizvodi dejstva i ĉini osnovu naĉela univerzalne vaţnosti poslovnih aranţmana. Drugo naĉelo proizilazi iz pravila pacta sunt servanda, shodno kome ugovor poslovnih partnera predstavlja ―zakon‖ za njih, te su te odredbe pravno obavezujuće za ugovorne strane i moraju se izvršavati u dobroj meri. S tim u vezi je i primena pravila zabrane protivreĉnog ponašanja u primeni ugovornih odredbi. Naĉelo univerzalne vaţnosti poslovnih aranţmana pored pravne, obezbeĊuje i poslovnu sigurnost, kako subjekata meĊunarodnog poslovanja, izmeĊu kojih je zakljuĉen konkretan poslovni aranţman, tako i ostalih poslovnih i drugih subjekata koji, na osnovu tako zakljuĉenih aranţmana, stiĉu odreĊena prava i obaveze.

IV) PRINCIPI MEĐUNARODNOG POSLOVANJA

- Princip najpovlašćenije nacije

Princip najpovlašćenije nacije podrazumeva unošenje u ugovor o meĊunarodnom poslovanju odredbe, shodno kojoj će ugovorne strane uzajamno priznati, u ugovorom odreĊenoj oblasti prava, povlastice i olakšice koje su od bilo koje ugovorne strane date ili će biti date bilo kojoj trećoj strani. Klauzula najpovlašćenije nacije, po pravilu, daje se prilikom regulisanja odnosa izmeĊu drţava, kao subjekata meĊunarodnog poslovanja, ali i efektivnih nosioca suverene vlasti na njihovoj teritoriji. Osnovni cilj ugovaranja, odnosno odobravanja ovog principa je nastojanje da se spreĉi privredna diskriminacija i ima za teţnju uspostavljanje jednakih uslova privreĊivanja u širim, pa ĉak i u globalnim okvirima. Princip najpovlašćenije nacije proizilazi iz bilateralnih ugovora i predstavlja vid slobodno manifestovanih dobrih pr ivrednih, ali i politiĉkih odnosa koji postoje izmeĊu tih drţava. MeĊutim, ovaj princip moţe biti predmet regulisanja i u multilateralnim sporazumima, kada drţave, ĉlanice odreĊene meĊunarodne organizacije, utvrde primenu ovog principa kao osnove njihovih uzajamnih odnosa (npr. GATT i Svetska trgovinska organizacija), s ciljem eleminisanja bilo kakvih oblika diskriminacije do kojih moţe doći u poslovanju privrednih subjekata tih drţava. Ovaj princip ima sledeća karakterna obeleţja:

a ) Ugovaranje statusa najpovlašćenije nacije odnosi se samo na iskljuĉivanje mogućnosti davanja povlašćenog poloţaja nekoj trećoj zemlji. MeĊutim, to ne znaĉi da pod dejstvo ovog principa spadaju povlastice i druge pogodnosti koje jedna drţava odobrava svojim graĊanima, kao ni povlastice i druge pogodnosti koje se daju izmeĊu drţava koje saĉinjavaju saveznu drţavu (federaciju ili konfederaciju);

15 b) Poloţaj najpovlašćenije nacije ne iskljuĉuje mogućnost uzajamnog uspostavljanja posebnih pogodnosti izmeĊu drţava ugovornica, koje nisu odobrene trećim drţavama. Ovo, naravno, ukoliko sa tom trećom drţavom nije takoĊe ugovorena klauzula najpovlašćenije nacije, već su te pogodnosti date po nekom drugom osnovu;

c) Prava i povlastice, koje proizilaze iz principa najpovlašćenije nacije, po svojoj sadrţini utvrĊuju se poreĊenjem sa takvim pravima i povlasticama koje su date ili će biti date trećim drţavama, a po svom dejstvu stupaju na snagu danom ugovoranja ovog principa, odnosno danom njegovog odobravanja, ako su odobrene posle ugovaranja principa najpovlašćenije nacije;

d) Odobravanjem statusa najpovlašćenije nacije ne vrši se navoĊenje domašaja primene ovog principa. Obim prava i pogodnosti, koje iz njega proizilaze, u prvom redu zavisi od već datih povlastica, kao i pogodnosti koje će ubuduće biti date trećim drţavama. Stoga je ovaj princip izuzetno fleksibilan i omogućava odrţavanje istog nivoa dobrih poslovnih odnosa izmeĊu privrednih subjekata drţava ugovornica, bez potrebe njegovog stalnog redefinisanja.

Domašaj primene principa najpovlašćenije nacije, kao što je navedeno, moţe u znatnoj meri biti ograniĉeno autonomijom volje ugovornih strana, u smislu njegovog bliţeg prilagoĊavanja posebnim uslovima u kojima će se realizovati. MeĊutim, nezavisno od ovog osnova modifikacije primene principa najpovlašćenije nacije, u odreĊenim sluĉajevima, primena ovog principa je ograniĉena, odnosno sasvim iskljuĉena. U tim sluĉajevima nije moguće ugovarati primenu ovog principa. To su sledeći sluĉajevi: a) pograniĉni ili malograniĉni promet; b) postojanje carinske unije; i c)suprotnost domaćem, odnosno meĊunarodnom javnom poretku.

- Princip nacionalnog tretmana

Po ovom principu, drţava stranim privrednim subjektima koji posluju u njoj obezbeĊuje isti poloţaj koji obezbeĊuje i domaćim privrednim subjektima. Primena principa nacionalnog tretmana moţe se predvideti ugovorom izmeĊu dve drţave, ali je moguće da ga drţava primenjuje i jednostrano, bez ugovorne obaveze.

Posledice koje ovaj princip ima za strane uĉesnike u privrednom ţivotu mogu da budu razliĉite. U nekim pitanjima, unutrašnji propisi su irelevantni za strane uĉesnike privrednih odnosa, jer se na njih ne primenjuju. MeĊutim, u nekim oblastima, princip nacionalnog tretmana ima poseban znaĉaj. Na primer, od znaĉaja je za strane privredne subjekte da imaju pristup domaćim sudovima, da imaju jednak poloţaj u finansijskim institucijama i pred drţavnim organima i sl. U tom pogledu, princip nacionalnog tretmana moţe da obezbedi stranim privrednim subjektima i više prava nego što bi to mogao najpovlašćeniji tretman. Ponekad je razlika u ekonomskim sistemima drţava prepreka primeni principa nacionalnog tretmana. U tim sluĉajevima, taj tretman se posebno ureĊuje meĊunarodnim ugovorima.

16 - Princip reciprociteta

Princip reciprociteta, odnosno uzajamnosti predstavlja jedan od osnovnih principa meĊunarodnih odnosa i u sebi sadrţi pretpostavku istih prava i pravnog statusa subjekata koji stupaju u taj odnos. Ovaj princip za svoju sadrţinu ima identiĉno postupanje od stane subjekata meĊunarodnog poslovanja (po pravilu drţava ugovonica) u njihovim meĊusobnim privrednim odnosima. Shodno tom principu reţim poslovanja, kao i sve pogododnosti, prava i olakšice koje je jedna drţava dala drugoj, za poslovanje njenih, privrednih subjekata na teritoriji drţave koja je ove pogodnosti dobila, primenjuju se i na privredne subjekte te drţave kada obavljaju poslovne aktivnosti na teritoriji drţave koja je ove pogodnosti dala. Primena principa reciprociteta (uzajamnosti) moţe biti ugovorena ili jednostrano utvrĊena. U ovom drugom sluĉaju, da bi se primenio princip reciprociteta, zahteva se postojanje takve odluke i od strane drţave ĉiji privredni subjekti ţele da posluju na teritoriji drţave koja je utvrdila ovaj princip, odnosno da se princip uzajamnosti primenjuje de facto u praksi poslovanja privrednih subjekata (faktiĉkireciprocitet).

- Princip preferencijalnog (povlašćenog) tretmana

Preferencijalni (povlašćeni) princip u MeĊunarodnom poslovanju predstavlja uvoĊenje razliĉitog tretmana subjekata meĊunarodnog poslovanja, zavisno od njihove nacionalne pripadnosti. Na osnovu ovog principa obezbeĊuje se povlašćeni poloţaj privrednih subjekata iz odreĊene drţave, prilikom poslovanja na teritoriji drţave koja ga je odobrila. Preferencijalni princip se ogleda u nizu pogodnosti, povlašćenog tretmana, sniţenja stopa carinske tarife, oslobaĊanja od plaćanja carine, manjeg poreskog i uopšte fiskalnog opterećenja, povoljnijeg reţima spoljnotrgovinske razmene dobara i usluga i dr., kojima se omogućavaju povoljniji uslovi poslovanja privrednim subjektima iz odreĊene drţave u odnosu na ostale strane subjekte privreĊivanja. Primena preferencijalnog (povlašćenog) principa predstavlja direktno narušavanje naĉela slobode trgovine, te iz tih razloga, kao izuzetak od pravila, primena ovog principa mora biti izriĉito odreĊena. Njegova primena moţe biti na osnovu jednostrane odluke jedne drţave, kojom se privrednim subjektima druge drţave daje povlašćeni poloţaj, ali moţe da proistekne i iz bilateralnih, odnosno multilateralnih sporazuma.Naroĉito je ĉest primer unošenja klauzule o direktnoj ili podrazumevajućoj primeni ovog principa u sporazumima koji se zakljuĉuju u okvirima meĊunarodnih organizacija regionalnog karaktera. U ne tako retkim sluĉajevima primena principa preferencijalnog (povlašćenog) tretmana je osnovni razlog zbog koga se odreĊena drţava odluĉuje da pristupi konkretnoj meĊunarodnoj organizaciji regionalnog karaktera.

17

OPŠTI DEO

I) DRŢAVA KAO SUBJEKT MEĐUNARODNOG POSLOVNOG PRAVA

Obzirom na ĉinjenicu da su regulisani meĊunarodni odnosi nastali u relacijama koje su uspostavljeni izmeĊu drţava, to je i prirodno da su drţave prvi i osnovni subjekti meĊunarodnog poslovanja. Kada se govori o drţavama, kao osnovnim subjektima meĊunarodnog poslovanja, potrebno je posebno istaći njihovu osobinu priznanja ex iure proprio (po sopstvenom pravu) statusa subjekta meĊunarodnog poslovanja, što konkretno znaĉi da one same imaju moć sopstvenog ustanovljenja kao subjekta meĊunarodnog poslovanja, kao i da poseduju kreativnu sposobnost stvaranja ostalih subjekata meĊunarodnog poslovanja. Drţave su subjekti sa najvećom merom meĊunarodno pravne i shodno tome poslovne sposobnosti. Njihovom voljom je stvoren meĊunarodno pravni poredak, kao okvir meĊunarodnog poslovanja, te svi ostali subjekti uzimaju uĉešće u tom poslovanju srazmerno meri koja odgovara ulozi i funkcijama drţave, kao osnovnog subjekta meĊunarodnih odnosa. U ostvarivanju uloge, koju ima kao subjekt meĊunarodnog poslovanja, mogu se razlikovati sledeće funkcije koje drţava ostvaruje u odnosima meĊunarodnogposlovanja:

a) Drţava u meĊunarodnim poslovnim odnosima uĉestvuje u svojstvu nosioca suverenih ovlašćenja i u tom svojstvu obezbeĊuje stvaranje unutrašnjih i meĊunarodnih pravnih okvira za nastanak meĊunarodnih poslovnih odnosa, u koje će stupati drugi subjekti meĊunarodnog poslovanja (regulatorna funkcija). Ostvarivanje ove funkcija obezbeĊuje donošenjem internih propisa, kojima se ureĊuju pitanja od znaĉaja za uspostavljanje i realizaciju meĊunarodne poslovne saradnje domaćih privrednih subjekata sa stranim pravnim i fiziĉkim licima. Ovi propisi, po svojoj prirodi, spadaju u domen javnog poretka odreĊene drţave, te su po tom osnovu obavezni za sve druge subjekte meĊunarodnog poslovanja, kada posluju na teritoriji odreĊene drţave. Pored toga drţava, preko svojih organa vlasti, uĉestvuje u zakljuĉivanju bilateralnih, odnosno multilateralnih sporazuma sa drugim drţavama kojima se ureĊuje niz pitanja od znaĉaja za nesmetano i uspešno ostvarivanje meĊunarodne poslovne saradnje;

b) U smislu zaštite nacionalnih interesa, drţava je ovlašćena na preduzimanje niza mera kojima štiti svoje unutrašnje trţište, obezbeĊuje uravnoteţen razvoj privrednih grana svoje privrede, odrţava ravnoteţu platno bilansne pozicije sa inostranstvom, potencira promociju i razvoj komparativnih prednosti svoje privrede i vrši druge poslove, kojima se kontrolišu uslovi ostvarivanja meĊunarodnog poslovanja i spreĉavaju mogući štetni efekti tog poslovanja na domaću privredu (kontrolno nadzorna funkcija). U domenu uspostavljanja poslovnih odnosa sa inostranim elementom i izvršenja prava i obaveza po tom osnovu, drţava je ovlašćena da uvodi mere i ograniĉenja iz domena odobravanja izvoznih i uvoznih dozvola, davanja saglasnosti o raznim oblicima meĊunarodnih

18 poslovnih odnosa, donošenje odluka o zabrani uvoza ili izvoza odreĊenih proizvoda, odobravanje plaćanja u odreĊenoj valuti, diskrecione primene odreĊenih ovlašćenja koja postoje na osnovu carinskih propisa i donošenje drugih mera, koje spadaju u domen ekonomske politike te drţave; c ) Najzad, drţava i sama stupa u razne poslovne odnose i to kako sa drugim drţavama, tako i sa ostalim subjektima meĊunarodnog poslovanja. U tom svojstvudrţava se pojavljuje kao subjekt meĊunarodnog poslovanja preuzimajući i izvršavajući odreĊena prava i obaveze, koje stricto sensu spadaju u materiju meĊunarodnog poslovanja (poslovna funkcija). Ostvarujući ovu funkciju, radi zadovoljenja svojih posebnih potreba, drţava se preko svojih organa pojavljuje kao subjekt meĊunarodnog poslovanja povodom zakljuĉivanja i realizacije brojnih poslovnih aranţmana. Bitno je da ovom prilikom drţava neposredno uspostavlja poslovne odnose sa drugim subjektima meĊunarodnog poslovanja, te da za izvršenje tako uspostavljenih odnosa neposredno odgovara svojom imovinom. Brojne su mogućnosti pojave drţave kao neposrednog uĉesnika u meĊunarodnim poslovnim odnosima, u svojstvu subjekta meĊunarodnog poslovanja i one zavise od društveno ekonomskih odnosa koji postoje u toj drţavi, kao i od stepena razvoja njene privrede.

II) ORGANIZACIJA UJEDINJENIH NACIJA

Organizacija ujedinjenih nacija (OUN) ili kraće Ujedinjene nacije (UN) je meĊunarodna organizacija koja se deklariše kao „globalno udruţenje vlada koje saraĊuju na polju meĊunarodnog prava, globalne bezbednosti, ekonomskog razvoja i socijalne jednakosti―. Osnovana je 1945. godine od strane 51 drţave, ukinuvši Društvo (Ligu) naroda.

Od 2011. godine, 193 zemlje su ĉlanice Ujedinjenih nacija, ukljuĉujući sve meĊunarodno priznate nacije, osim Vatikana (koji je odbio ĉlanstvo, i ima status posmatraĉa), Kukovih ostrva, Palestine (koja ima status de facto drţave, ali još nije pravno priznata), Nijuea (ĉijom spoljnom politikom rukovodi vlada Novog Zelanda).. Palestina i Vatikan imaju parlamentarne posmatraĉke misije pri UN.

Iz svog sedišta u Njujorku, zemlje ĉlanice UN i njene specijalizovane agencije upravljaju i odluĉuju o administrativnim pitanjima na redovnim sastancima koji se odrţavaju svake godine. Organizacija je podeljena na administrativna tela, kao što su Generalna skupština Ujedinjenih nacija, Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija, Ekonomski i socijalni savet Ujedinjenih nacija, Starateljski savet Organizacije ujedinjenih nacija, Sekretarijat Ujedinjenih nacija i MeĊunarodni sud pravde, kao i tela koja se bave upravljanjem svim ostalim agencijama UN, kao što je npr., UNICEF.

Ujedinjene nacije su osnovane kao naslednica Društva naroda, za koje su mnogi smatrali da su neefikasne u ulogama meĊunarodnih upravnih tela. Društvo naroda je osnovano kao odgovor na Prvi svetski rat, na pretpostavkama da bi jedna takva organizacija mogla spreĉiti takve ratove, ali ipak nije

19 uspelo da spreĉi izbijanje Drugog svetskog rata. Najveća prednost koje Ujedinjene nacije imaju nad Društvom naroda je sposobnost da odrţavaju i isporuĉe oruţane snage svojih ĉlanica kao mirotvorce. Termin „Ujedinjene nacije― skovao je predsednik SAD Frenklin Delano Ruzvelt tokom Drugog svetskog rata, kojim je oznaĉio Saveznike. Prvi put je formalno korišćen 1. januara, 1942. u Deklaraciji Ujedinjenih nacija, koja je angaţovala Saveznike na principima Atlantske povelje i obavezala ih da ne sklapaju pojedinaĉno mir sa Silama osovine.

Ideja o Ujedinjenim nacijama je razraĊena u deklaracijama potpisanih na Savezniĉkim konferencijama u Moskvi, Kairu i Teheranu tokom 1943. Godine. Od avgusta do oktobra 1944. godine, predstavnici Francuske, Republike Kine, Ujedinjenog Kraljevstva, Sjedinjenih Drţava, i Sovjetskog Saveza sastali su se kako bi razradili planove na imanju Damberton Ouks u Vašingtonu. Ti i kasniji razgovori proizveli su predloge koji opisuju smisao postojanja organizacije, njenog ĉlanstva i organa, kao i sporazume za odrţavanje meĊunarodnog mira i sigurnosti i meĊunarodne socijalne i ekonomske saradnje.

Dana 25. aprila 1945.godine, poĉela je prva konferencija Ujedinjenih nacija o meĊunarodnim organizacijama u San Francisku. Pedeset nacija koje su imale svoje predstavnike na konferenciji potpisalo je Povelju Ujedinjenih nacija dva meseca kasnije, 26. juna. Poljska nije imala predstavnike na konferenciji, ali joj je saĉuvano mesto meĊu originalnim potpisima, koji je dodala kasnije. Ujedinjene nacije su nastale 24. oktobra 1945. godine, pošto su Povelju ratifikovale pet stalnih ĉlanica Saveta bezbednosti — Republika Kina, Francuska, Sovjetski Savez, Ujedinjeno Kraljevstvo, i Sjedinjene Drţave — i većina ostalih 46 potpisnica.

S poĉetka, organizacija je bila poznata pod nazivom Organizacija ujedinjenih nacija, ili OUN. MeĊutim, od 1950-ih, spominju se i kao Ujedinjene nacije, ili skraćeno UN.

Sistem Ujedinjenih nacija se finansira na dva naĉina: oporezivanjem i dobrovoljnim prilozima zemalja ĉlanica. Regularni dvogodišnji budţet UN i njenih agencija finansira se oporezivanjem. Na Generalnom zasedanju odreĊuje se budţet i odluĉuje porez za svaku ĉlanicu. Ovo je uglavnom zasnovano na relativnoj sposobnosti svake zemlje da plati porez, mereno prihodima po glavi stanovnika, zajedno sa drugim faktorima.

Ustanovljen je princip da UN ne treba da budu previše zavisne ni od jedne ĉlanice za finansiranje njenih projekata. Stoga, postoji maksimalni iznos, tj. najveća suma kojom bilo koja ĉlanica moţe biti oporezovana. U decembru 2000.godine, na zasedanju je izmenjen nivo poreza kako bi bolje odraţavao trenutnu situaciju u svetu. Kao deo ovih izmena, regularan budţetski maksimum je smanjen sa 25% na 22%. Sjedinjene Ameriĉke Drţave su jedina ĉlanica koja ispunjava taj maksimum, ali i dalje duguje organizaciji na stotine miliona dolara. Do 1. januara 2008, 10 najvećih finansijskih doprinosilaca mirovnim operacijama Ujedinjenih nacija su: Sjedinjene Drţave, Japan, Nemaĉka, Ujedinjeno Kraljevstvo, Francuska, Italija, Kina, Kanada, Španija i Juţna Koreja.

Posebni programi UN koji nisu ukljuĉeni u regularan budţet (kao što su UNICEF, UNDP, UNHCR, i Svetski program hrane) se finansiraju dobrovoljnim prilozima vlada zemalja ĉlanica. Jedan

20 deo ovoga je u obliku poljoprivrednih dobara kao donacija unesrećenim podruĉjima, ali veći deo predstavljaju novĉane donacije.

Generalni sekretar Ujedinjenih nacija se nalazi na ĉelu Sekretarijata, jednog od glavnih organa Ujedinjenih nacija, i deluje kao de facto predsednik i lider Ujedinjenih nacija.

- Sistem UN

Sistem Organizacije ujedinjenih nacija predstavlja ĉitavu mreţu meĊunarodnih organizacija (za razliku od Organizacije ujedinjenih nacija koje su samo jedna od mnogih organizacija u sistemu), sporazuma i konvencija stvorenih od strane Organizacije ujedinjenih nacija.

Sistem je zasnovan na pet osnovnih organizacija (ranije šest, Starateljski savet Organizacije ujedinjenih nacija je prestao sa radom 1994.godine):

1) Generalna skupština Organizacije ujedinjenih nacija, 2) Savet bezbednosti Organizacije ujedinjenih nacija,

3) Ekonomski i socijalni savet Organizacije ujedinjenih nacija, 4) Sekretarijat Organizacije ujedinjenih nacija, i

5) MeĊunarodni sud pravde.

Generalna skupština Organizacije ujedinjenih nacija (GS OUN) je jedna od pet glavnih organa Organizacije ujedinjenih nacija. Ĉine je sve zemlje ĉlanice Organizacije ujedinjenih nacija i sastaju se na redovnim godišnjim zasedanjima koje saziva predsednik izabran od većine predstavnika.

Kao jedino telo OUN u kome sve zemlje ĉlanice imaju predstavnike, Skupština sluţi kao forum ĉlanicama na kojima raspravljaju o pitanjima meĊunarodnog prava i donose odluke o daljem funkcionisanju organizacije.

Redovno godišnje zasedanje Generalne skupštine obiĉno poĉinje trećeg utorka u septembru i završava se sredinom decembra, sa izborom predsednika Generalne skupštine na poĉetku svakog zasedanja. Opšte zasedanje poĉinje kada kada se sve ĉlanice pojave na zasedanju u roku od 6 dana. Tradicionalno, generalni sekretar se prvi obraća skupštini, a zatim i predsednik skupštine i brazilski predstavnik. Prvo zasedanje je odrţano 10. januara 1946.godine u Središnjoj dvorani Vensminsterske palate u Londonu kojoj je prisustvovala 51 zemlja.

Za izglasavanje na Generalnoj skupštini o vaţnim pitanjima — rasprave o miru i bezbednosti; reizbor ĉlanova organa; pristupanje, suspenzija, i iskljuĉenje ĉlanica; budţetska pitanja — potrebna je dvotrećinska većina prisutnih ĉlanica na zasedanju. Ostala pitanja se izglasavaju prostom većinom. Svaka ĉlanica ima po jedan glas. Osim izglasavanja novog budţeta, izmeĊu ostalog i nivo poreza za ĉlanice, skupštinske rezolucije nisu obavezujuće za ĉlanice. Skupština daje preporuke po bilo kom pitanju koje se tiĉe OUN, osim po pitanjima mira i bezbednosti koje su u nadleţnosti Saveta

21 bezbednosti. Sistem jedna zemlja, jedan glas teoretski omogućava zemljama koje ĉine 8% svetske populacije da izglasaju rezoluciju sa dvotrećinskom većinom.

Tokom osamdesetih godina 20.veka, Skupština je postala mesto dijaloga na relaciji Sever-Jug — rasprave po pitanjima odnosa izmeĊu industrijskih zemalja i zemalja u razvoju. Ova pitanja su postala znaĉajna zbog ubrzanog rasta i promene sastava ĉlanstva OUN. Tokom 1945.godine, Ujedinjene nacije su imale 51 ĉlana. Sada ima 193, od kojih više od dve trećine ĉine zemlje u razvoju. Zbog njihove brojnosti, zemlje u razvoju su ĉesto u mogućnosti da odreĊuju teme dnevnog reda zasedanja (preko koordnisanih grupa kao što je G77), karakter rasprava, i konaĉne odluke. Za mnoge zemlje u razvoju, UN predstavlja izvor njihovog diplomatskog uticaja i mesto za izgradnju meĊunarodnih odnosa.

Savet bezbednosti Organizacije ujedinjenih nacija (SB OUN) je najvaţnije telo Organizacije ujedinjenih nacija, zaduţeno za odrţavanje mira i bezbednosti u svetu. Dok ostali organi Organizacije ujedinjenih nacija samo daju preporuke ĉlanicama OUN, Savet bezbednosti ima ovlašćenja da donosi odluke koje ĉlanice moraju da poštuju, kako stoji u Povelji Organizacije ujedinjenih nacija. Odluke Saveta se nazivaju rezolucijama. Predsedavanje Savetu bezbednosti se rotira i traje jedan mesec.

Ekonomsko-socijalni savet Ujedinjenih nacija je organ koji se bavi ekonomskim i socijalnim razvojem zemalja ĉlanica, kao i promocijom socijalnih usluga i politike. Glavni ciljevi su globalno povećanje standarda stanovništva, puna zaposlenost, socijalno zdravlje, ljudska prava i slobode i kulturni i obrazovni razvoj.

Ekonomski i socijalni savet pomaţe Generalnoj skupštini u promovisanju meĊunarodne ekonomske i socijalne saradnje i razvoja. Ekonomski i socijalni savet ima 54 ĉlana, koje bira Generalna skupština na mandat od tri godine. Iako su sve ĉlanice Ujedinjenih nacija podobne pri izboru, ĉlanice koje ĉine zemlje „Prvog sveta― su bile favorisane u proteklim godinama. Predsednik se bira na period od godinu dana meĊu malim ili srednjim silama predstavljenim u Ekonomskom i socijalnom savetu. Svaki ĉlan Ekonomskog i socijalnog saveta ima jedan glas, a odluke donosi većina prisutnih ĉlanica. Ekonomski i socijalni savet se sastaje jednom godišnje u julu na ĉetvoronedeljnom zasedanju. Od 1998. godine, odrţava se drugi sastanak svakog aprila sa ministrima finansija vodećih komisija Svetske banke i MeĊunarodnog monetarnog fonda (MMF). Nezavisno posmatrano od specijalizovanih tela kojima koordinira, Ekonomski i socijalni savet funkcioniše kao i ostali organi UN tj. pripuklja informacije, savetuje zemlje ĉlanice, i daje preporuke. Pored toga, Ekonomski i socijalni savet usmerava i koordinira rad pomoćnih tela UN, gde je i najaktivniji.

MeĎunarodni sud pravde je glavni sudski organ Ujedinjenih nacija. Sedište suda je u Palati mira u Hagu, Holandija. Osnovan je 1945. godine prema odredbama Povelje Ujedinjenih nacija, a poĉeo je sa radom 1946., kao naslednik Stalnog suda za meĊunarodno pravo. Statut MeĊunarodnog

22 suda pravde, sliĉan statutu njegovog prethodnika, je glavni konstitutivni dokument koji ustanovljava i reguliše rad Suda. MeĊunarodni sud pravde ne treba mešati sa MeĊunarodnim kriviĉnim sudom, koji takoĊe potencijalno ima „globalnu― nadleţnost. Engleski i francuski su dva zvaniĉna jezika suda. Rad Suda karakteriše širok opseg sudskih aktivnosti. Glavna funkcija je rešavanje pravnih parnica koje podnose drţave i davanje pravnih saveta meĊunarodnim organima i agencijama. Broj parnica pred MeĊunarodnim sudom pravde je bio relativno mali, ali od 1980.- ih je oĉito jaĉala volja da se koristi Sud, naroĉito meĊu zemljama u razvoju, iako su se Sjedinjene Drţave povukle od prisilnog sudstva 1986.godine, što znaĉi da priznaju nadleţnost suda od sluĉaja do sluĉaja.

MeĊunarodni sud pravde ĉini petnaest stalnih sudija koje bira Generalna skupština i Savet bezbednosti UN sa spiska lica koja nominuju nacionalne grupe u okviru Stalnog arbitraţnog suda. Izborni proces je ureĊen u ĉlanovima 4-12 Statuta MeĊunarodnog suda pravde. Sudije sluţe mandat od devet godina i mogu biti ponovo izabrani. Izbori se odrţavaju svake treće godine, uz penzionisanje trećine sudija svaki put, kako bi se osigurao kuntinuitet u okviru suda.

Ako sudija umre za vreme mandata, praksa je da se izabere sudija iste nacionalnosti koji bi završio mandat. Ne mogu biti izabrana dvojica sudija iste nacionalnosti. Prema ĉlanu 9 Statuta MeĊunarodnog suda pravde, ĉlanstvo Suda treba da predstavlja „glavne oblike civilizacije i najviše pravne sisteme sveta―. U suštini, ovo predstavlja opšte pravo, civilno pravo i socijalistiĉko pravo. Od 1960- ih svaka od pet stalnih ĉlanica Saveta bezbednosti (Francuska, Kina, Rusija, Velika Britanija, i Sjedinjene Drţave) su uvek imale sudiju u MeĊunarodnim sudu pravde. Izuzetak je Kina (republika Kina do 1971., Narodna Republika Kina od 1971., pa nadalje), koja nije imala svog sudiju u Sudu od 1967. do 1985., zato što nije predloţila kandidata. Pravilo o geopolitiĉkom sastavu radnog stola postoji uprkos ĉinjenici da ne postoji odredba o tome u Statutu MeĊunarodnog suda pravde.

Ĉlan 2 Statuta Suda, odreĊuje da sve sudije treba da budu „izabrane bez obzira na njihovu nacionalnost meĊu licima visokog moralnog karaktera―, koji su ili kvalifikovani za najvišu sudsku duţnost u svojim zemljama ili poznati kao pravnici sa odgovarajućim poznavanjem meĊunarodnog prava. Nezavisnost suda je opisana u ĉlanovima 16-18 Statuta Suda. Sudija MeĊunarodnog suda pravde ne moţe da bude ni na jednom drugom poloţaju, niti da radi kao savetnik. Sudija moţe biti razrešen duţnosti jedino tajnim glasanjem ostalih ĉlanova Suda. Uprkos ovim pravilima, nezavisnost sudija MeĊunarodnog suda pravde je ĉesto dovoĊena u pitanje. Na primer, tokom procesa Nikaragva protiv Sjedinjenih Drţava, Sjedinjene Drţave su izdale zvaniĉno saopštenje kojim je reĉeno da ne mogu da izdaju osetljive materijale pred Sudom zbog prisustva sudija iz drţava Istoĉnog bloka.

Sudije mogu izdati zajedniĉku presudu ili dati zasebna mišljenja. Odluke i savetodavna mišljenja donose se većinom, a u sluĉaju podjednake podele mišljenja, odluka predsednika je odluĉujuća. Sudije mogu dati i zasebna mišljenja u suprotnosti sa ostalima.

23 III) OPŠTI SPORAZUM O CARINI I TRGOVINI (GATT)

- Nastanak GATT-a

U periodu posle Drugog svetskog rata uoĉena je potreba za stvaranjem novog meĊunarodnog ekonomskog okvira. Njega bi ĉinili: MeĊunarodni monetarni fond, MeĊunarodna banka za obnovu i razvoj i meĊunarodna organizacija koja bi delovala u oblasti trgovine. Bilo je predviĊeno da to bude MeĊunarodna trgovinska organizacija (ITO), kao treća meĊunarodna ekonomska organizacija koja bi regulisala meĊunarodnu trgovinu, za razliku od prve dve koje su prvenstveno finansijskog karaktera. U arhitekturi posleratne izgradnje, moţemo reći da je GATT bio poslednja impresivna struktura meĊunarodne ekonomske saradnje. Nakon teških ratnih godina trebalo je dati podstrek razvoju trgovine, što se na najbolji naĉin moglo uraditi ostvarenjem liberalizacije trgovine i zaustavljanjem protekcionistiĉkih mera, koje su ostale na snazi još od 30-ih godine prošlog veka. Zato je u Havani sazvana Konferencija o trgovini i zaposlenosti pod okriljem Ekonomsko socijalnog saveta UN (ECOSOC). Razgovori na tu temu su rezultirali u Havanskoj povelji iz 1948. godine, kojom je trebalo stvoriti osnove jedne takve meĊunarodne organizacije, kao i privremenu komisiju ĉiji bi zadatak bio sazivanje prve konferencije ove organizacije. Ipak, ova Organizacija nikada nije osnovana kako je tada osmišljena, usled odbijanja ratifikacije od strane ameriĉkog Kongresa.

Radi izrade nacrta povelje buduće meĊunarodne trgovinske organizacije, februara 1946. godine, u Ujedinjenim nacijama usvojena je rezolucija o osnivanju Pripremnog komiteta za Konferenciju Ujedinjenih nacija o trgovini i zaposlenosti. Na drugom zasedanju Pripremnog komiteta, aprila 1947. godine, u Ţenevi, voĊeni su bilateralni pregovori o carinskim koncesijama. Pregovori su završeni uspehom, a rezultat je konkretizovan u okviru Opšteg sporazuma o carinama i trgovini (General Agreement on Tariffs and Trade - GATT). GATT je stupio na snagu 1. januara 1948. godine i bilo je predviĊeno da predstavlja samo privremeno, prelazno rešenje za regulisanje meĊunarodne trgovine na multilateralnom nivou, sve do stupanja na snagu pravila MeĊunarodne trgovinske organizacije. U prvoj rundi pregovora, dakle u procesu formiranja GATT-a, ostvareno je 45.000 carinskih koncesija, koje su obuhvatale 10 milijardi dolara, odnosno vrednost od oko jedne petine tadašnje svetske trgovine. Zamišljen kao privremeni trgovinski sporazum, GATT u samom poĉetku nije imao institucionalnu strukturu. Ona se razvijala postepeno.

Havanska konferencija, odnosno Konferencija Ujedinjenih nacija o trgovini i zaposlenosti, zapoĉela je rad 21. XI 1947. godine na Kubi, a okonĉala 24. III 1948. godine, kada je potpisana Havanska povelja o MeĊunarodnoj trgovinskoj organizaciji. Za ITO se smatralo da će biti specijalizovana ustanova Ujedinjenih nacija, koja bi se bavila, do tada nedovoljno istaknutim, pitanjem meĊunarodne trgovinske saradnje. Povelju je potpisalo 50 zemalja, a bilo je potrebno 20 ratifikacija. I tih 20 ĉekalo je na odluku ameriĉkog Kongresa. Posle odbijanja ameriĉkog Kongresa da to uĉini, preostalo je okretanje Sporazumu GATT-a. Moţe se zakljuĉiti da je ova velika ideja naišla na

24 znaĉajan i presudan otpor od strane velikih sila, naroĉito SAD, koje nisu mogle prihvatiti da nacionalnu trgovinsku politiku podvrgnu multilateralnoj kontroli jedne nadnacionalne institucije. Stvaranje ITO imalo je cilj kompletiranje procesa institucionalizacije meĊunarodnih ekonomskih odnosa koji je zapoĉet u Breton Vudsu 1944. godine, osnivanjem MeĊunarodnog monetarnog fonda i MeĊunarodne banke za obnovu i razvoj. Tako bi se stvorila jedna integrativna celina koja bi obuhvatala: meĊunarodne novĉane tokove (IMF), meĊunarodne investicije (IBRD) i meĊunarodnu trgovinu (ITO).

Do osnivanja Svetske trgovinske organizacije (World Trade Organisation - WTO) 1995. godine, GATT je ostao jedini multilateralni instrument koji reguliše meĊunarodnu trgovinu. GATT je meĊudrţavni ugovor koji reguliše oblast meĊudrţavne trgovinske saradnje. Formulisani su ciljevi osnivanja GATT-a. To su: podizanje ţivotnog standarda, obezbeĊivanje pune zaposlenosti, obezbeĊivanje rastućeg realnog dohotka i efektivne traţnje, povećanje upotrebe resursa, proširenje proizvodnje i razmene dobara. Da bi se to ostvarilo uloga je GATT-a da olakša smanjenje barijera trgovini i obezbedi veću jednakost uz poštovanje trţišnog pristupa za sve ukljuĉene strane. Prema nekim autorima vaţno je napomenuti i to da u okviru GATT-a nigde nije pomenuto ostvarenje potpuno slobodne trgovine kao osnovni cilj.

- Odrţane runde pregovora pod okriljem GATT-a

Za 47 godina, koliko je postojao GATT, njegov osnovni tekst je ostajao uglavnom isti, uz dodavanje novih sporazuma u cilju daljeg sniţavanja carina, što je ĉinjeno kroz serije multilateralnih trgovinskih pregovora, nazvanih ¨trgovinske runde¨. Svaka runda predstavljala je korak više u procesu ostvarivanja trgovinske liberalizacije. Prednost pregovaranja u okviru rundi, bez obzira na njihovo dugogodišnje trajanje, nalazi se u sveobuhvatnom (paket) pristupu trgovinskim pregovorima. Takav pristup nudi i sveobuhvatna rešenja, dakle i sa ekonomskog, ali i politiĉkog aspekta, što je lakše za odbranu na nacionalnom nivou. Prednost ovakvog pregovaranja postoji i za zemlje u razvoju, kojima se tako povećava mogućnost uticaja, što je neuporedivo bolje u odnosu na njihovo bilateralno pregovaranje sa vodećim trgovinskim silama u svetu. Reforma u osetljivim sektorima od strategijskog znaĉaja za svaku drţavu, kao što je i poljoprivredni sektor, najpre se moţe izvršiti ukoliko se donese paket globalnih mera. Upravo o ovom pitanju najviše je bilo reĉi u okviru poslednje runde GATTa, ¨Urugvajske runde¨. Odrţano je ukupno osam rundi pregovora.

Tokom odrţavanja prvih pet rundi uglavnom se diskutovalo o pitanju sniţavanja carina u meĊusobnoj trgovini strana potpisnica GATT-a i njihovi glavni rezultati postignuti su u ovom domenu. Dilon runda (1960-1961) je ostala upamćena kao runda na kojoj je ostvaren mali uĉinak u pogledu carinskih koncesija, ali i kao prva runda pregovora nakon koje je bilo oĉigledno da će stvaranje Evropske ekonomske zajednice - EEZ (European Economic Community – EEC), a još više Zajedniĉke poljoprivredne politike (Common Agricultural Policy - CAP), samo omogućiti još

25 izraţenije povećavanje carina i trgovinskih barijera u sektoru osetljivih proizvoda, meĊu kojima poljoprivredni proizvodi zauzimaju dominantno mesto. Dakle i ova runda pregovora za osnovnu temu imala je carine kao i sve prethodne runde, mada je u ovom sluĉaju, to pitanje posmatrano u svetlu stvaranja carinske unije evropskih zemalja. Prva runda pregovora koja je donekle promenila takav pristup bila je Kenedi runda, odrţana u periodu od 1964-1967. godine. Pored pitanja carina voĊeni su pregovori u pogledu antidampinške politike. Pregovori su dali rezultate u pogledu sniţavanja carina za industrijske proizvode za 35%, ali su zato pregovori po principu ¨proizvod po proizvod¨ za poljoprivredne proizvode bili manje uspešni. Ovo je prva runda koja je pored carina dala znaĉaj i sve zastupljenijim necarinskim barijerama trgovini, kao i antidampinškim merama, a kao rezultat toga, došlo je do sklapanja Antidampinškog sporazuma.

Tokijska runda (1973-1979) je ostvarila progresivno sniţavanje carina i to za 30% u devet vodećih zemalja. Proseĉna carina za industrijske proizvode je sniţena na 4,7%, a napredak se uoĉava ukoliko uporedimo ovaj podatak sa visinom carina od 40% za industrijske proizvode, koliko su one iznosile u vremenu osnivanja GATT-a. Da bi ovo sniţenje bilo realno ostvarivo, primenjeno je fazno sniţavanje, element harmonizacije, kao i sniţavanje carinskih vrhova (tariff peaks). Pregovori su voĊeni i u oblasti necarinskih barijera trgovini. Iako one nisu uklonjene, donet je niz sporazuma za ovu oblast. Samo su neke razvijenije zemlje prihvatile ove sporazume, nazvane kodeksi. Njih je bilo devet, a pet Sporazuma o: subvencijama, tehniĉkim preprekama trgovini, uvoznim dozvolama, carinskoj vrednosti i antidampingu, preuzeti su u Sporazum o osnivanju Svetske trgovinske organizacije i pretvoreni su u multilateralne sporazume. Za ostala ĉetiri sporazuma o: goveĊem mesu, mleĉnim proizvodima, vladinim nabavkama i civilnim vazduhoplovima, moţe se konstatovati da su ostali da vaţe kao plurilateralni sporazumi.

IV) SVETSKA TRGOVINSKA ORGANIZACIJA

- Rezultati Urugvajske runde pregovora

Rezultati Urugvajske runde pregovora izloţeni su u Finalnom aktu, koji je potpisan 15.04. 1994. godine, u Marakešu. Finalni akt se sastoji od Sporazuma o osnivanju Svetske trgovinske organizacije (Agreement Establishing the World Trade Organisation), sa pripadajućim aneksima, Ministarske deklaracije i još 25 razliĉitih odluka. Osnivaĉki akt WTO je navedeni Sporazum, koji je, sistem od 29 zasebnih ugovora organizovanih u 4 aneksa. Broj predstavnika se povećavao tokom odvijanja runde, da bi na kraju iznosio 125. Najvaţniji rezultat ove runde pregovora je osnivanje Svetske trgovinske organizacije koja je poĉela sa radom 01.01.1995. godine. Finalni akt je potpisalo 111 zemalja, dok je Sporazum o uspostavljanju WTO potpisalo 104 zemlje. Već poĉetkom 1995. godine, Sporazum je ratifikovalo preko 80 zemalja. MeĊu njima su bile: SAD, Evropska unija, Japan i Kanada. To su

26 zemlje ĉije je uĉešće u ukupnoj svetskoj trgovini robe i usluga oko 90%. Do 2000. godine, pravo ĉlanstva u WTO je steklo 135 drţava. Za sedište rada WTO odreĊena je Ţeneva.

Svetska trgovinska organizacija je meĊunarodna organizacija koja poseduje sve potrebne elemente da bi se mogla tako klasifikovati: drţavu kao osnivaĉa i tipiĉnu ĉlanicu, meĊunarodni ugovor kao osnivaĉki akt, stalne organe koji sprovode odredbe statuta, odreĊenu oblast delovanja, svojstvo pravnog lica i subjekt je meĊunarodnog prava.

Formalno gledano, GATT nije bio meĊunarodna organizacija, već ugovor sklopljen izmeĊu vlada zemalja. Kao rezultat toga nije imao zemlje ĉlanice, već zemlje ugovornice, odnosno zemlje potpisnice. WTO je meĊunarodna organizacija koja upravlja multilateralnim sporazumima u oblasti robne trgovine (GATT), trgovine uslugama (GATS) i trgovinskim aspektima prava intelektualne svojine (TRIPs).

WTO se ne bavi kontrolom privatnog biznisa. Njen rad obuhvata samo vlade zemalja, uvodeći red meĊu instrumente trgovinske politike (carine, kvote, subvencije). Dakle, WTO je regulator rada vlada zemalja koji se tiĉe trgovine, kao i regulator uslova konkurencije sa kojim se na domaćem trţištu suoĉavaju uvezeni proizvodi. U tome se ne razlikuje od GATT-a.

WTO je institucija nadnacionalnog i multinacionalnog karaktera koja kontroliše meĊunarodnu trgovinu robom, uslugama i intelektualnom svojinom. Naĉin njenog delovanja, dakle, funkcionisanja jesu sporazumi koji regulišu oblasti znaĉajne sa aspekta meĊunarodne trgovine. Sporazumi koji regulišu meĊunarodnu robnu trgovinu se dele u tri grupe:

 Prva grupa se odnosi na sniţavanje carinskih i necarinskih barijera u meĊunarodnoj trgovini, kako bi se omogućio jedan konkurentan pristup na trţište zemalja ĉlanica;

 Druga grupa sporazuma su sporazumi koji se odnose na unifikaciju pravnih normi u zemljama ĉlanicama. Ovakvim ujednaĉavanjem nestale bi pravne barijere koje znaĉajno komplikuju dosadašnju meĊunarodnu trgovinu;

 Treću grupu sporazuma ĉine sporazumi koji regulišu realizaciju spoljnotrgovinskog posla, gde su se do pojave ovih sporazuma javljala ĉesta usporavanja u praksi.

Osnovni cilj formiranja jedne ovako kompleksne meĊunarodne institucije, odnosno strukture jeste ostvarenje veĉnog ideala trgovine koji od njenog nastanka pa sve do danas ipak nije ispunjen. To je ostvarenje trgovinske liberalizacije kako bi došlo do povećanja blagostanja naroda zemalja ĉlanica. Dakle, cilj je ostvarenje liberalizacije meĊunarodne trgovine uz eliminisanje svih necarinskih barijera i restrikcija.