Konstantinović Radomir; Izlazak; ; Nolit; 1988

DELA RADOMIRA

KONSTANTINOVIĆA

_RADOMIR

KONSTANTINOVIĆ

~

IZLAZAK

.

~

Prvo izdan'

360 Je: Srpska kn"

, Beograd, 1960' b ' prevod Jiževna zad ruga, kolo LlI .. y E. D. Goy, Calde na engleski: _{r and Boyars L}Exitus _{' ' translated} I knJIga _':\

,ondon, 1965.

~

~~

,~

~

(1) Ovo govorim ja, Juda; Ko ima uši neka sluša.

Svršeno je sa mnom. On urliče nakrntu. Drži se gore nego šta sam mdslio. Verovao sam da neće kao drugi da plače i da maH da mu neko milostivim nožem ,prekrati muke. Razmetao se ti-in. Sada urla,

a

maločas, pre nego što se upalio ovaj plamen u meni, ovo nadahnuće (ja govorim), bio sam se isikrao iz kuće, krišom, i odšunjao

sam

se do brda. (Ali ne bojte se: nikad više neću to da uradim.) BUru je brdo. Stam.ujem oda\mo tu, i slušam odaVtno ovo urlanje. Strah me je hv,atao, .poneikad. da ću i j a Jednom da urlam na k~stu, kad me n:iSIpIlu. Tada

'

msu

'

imali zašto. A ,sada .imaju. Ali on me je izi'grao: govorio jeda neće da urla na !kl"stu. Prenerazio me je. Zna on svakome šta tr,eba da govori.

on

urne da obrI ati čoveka. Nijedna žena nij e me taiko obrl8J1Jila kao on. Verovao sam. A' sada, o.n je plalkao, prenemagao se. MoHo joe. Ouo ' sam kako je tražio damu daju vode. Dadoše mu octa. Eto. Smejao sam se, u ši!blju, sakriven. Umalo što nisam istrčao ooam.de, i što mu IJlJisam rekČlo: Zar plačeš? Zar se nisi hvail:is8o da na krstu nećeš da plačeš?

Ali gađenje me je spaslo. Povraćao sam. Spu-stio sam se na more. More je ispod kuće, ta:lm balr mislim. A ponekad, kad pokušam da se setim, čilIli mi se da sam morao dugo da putujem do mora, naj-češće na mojoj muli, lenj,oj i sporoj mazg;i. J adna moja mula. Skočio sam u more, dnugo nije važno. Plivao sam. Tu su ogromne ri!be, on je ,govorio da veHke ribe ždenu maledbe. N~kad to nisam ra-zumeo. Kome je to lU volji, da velike ribe ždenu male ribe? Da se koljemo svi, u gradu, u snu, u pustinji?

Zašto me gledate tako? ZaT' mi ne ve:nIjete? Zar mislite da lažem?

Prok,leti pacovi. J a sam Juda, onaj koji govori. J er j e .progovorio nadzad. N €Ika '~e ne pretvara moje srce. Čekao sam da me pro~dere neka riba. Ne 2!nam da li sam se bojao. PHNao sam u susret vel'ilkoj ribi .Imja ždere malu ribu. Slkara mi je smešno: jesam li ja mala riha? Da nije imao Judu, šta bi on bio? Morao bi neko drugi da me zameni, jer ova stvar ne ide bez mene. Ko bi to bio?

Ovo me je najviše plašilo: kako ja a ne neko drugi. Jer, čim bih rekao: može i neko drugi, a ne ja, odjednom taj drugi ne bi više bio dnugi, nego ja. Ako sam ja sad Juda zauvek, zbog onoga što sam uradio, kao što je on bio zamislio, i pro-rekao, i hteo; ako je to mogao da uradi neko drugi, zaT bi taj još bio onaj koji jeste, za:.' ne bi bio Juda? Svi putevi kao da vode meni, na kraju svakog puta čeka Juda.

Evo me, gledajte: sedim za ovom daSkom. Go-vorim. Kome govorim? Niko ne čuje moj glas, jer on viče na krstu. Sutra, biće mučenik. Svi će d.a mu

,se dive i da· ga se boje. (Kunem se da viče. Zar lažem?) To je hteo, pa je čak pristao zbog toga i

8

na ove časove užasnije od svih. A ja? Moj glas se· ne čuje, a neko me ždere., Neki2!iUbi zairivaju se II moje meso .. Ja sam onaj koji gori. On ne gori. Ko je potpalio ovu lomaču?

On. Znam sve o njemu. Proroci još pre od mene. Smrdljiva đubrad. Sa peSkom u Uistima.Na1-gore mi je što samovo rekao. Priznati proroiku, dati mu za pravo. Čuti ga posle kako se ceri. Od toga ne ZIIlam ništa gore. Dobro· me je ovaj udesio.

Gorim pomalo. Golrim.

Istina, prorok Zaharij a nije r,ekao da cu da

izgO'Mim.

Lomaču, kao što već znate, pacovi, on nije

prorekao.

Urlao je: da ću da se raspu!knem nadvoje. Prs-nuće mi telo, rastaviće se. Iz njega pocuriće 'kirv

i voda. Razdvojiću se, taiko je ~ekao, i ja, mada ne verudem u ovo (jer kaiko bi se to desilo?), mada se rugam njemu, proroku koga bih za jezik obesio,za-stanem u govoru, čekam: da li sam počeo da se ra-stav;ljam. CiJni 'mi se, ponekad, -odjednom: počeo saun, po prorOku Zahariji, da se ratstmam; po srediJni glave, temena, pa niz kičmu, sredinom pluća, tr"-buha. A između nogu, gde su mi mošnice, otvara se rtl!Pa, kao pukotina u zemlji kad je suša. (Cesto je ovde suša.) Taiko će jedan deo na jednu st l' a'l1U , a . drugi na drugu. Desni na desnu, levi n:! levu. Onda, kad počne ovo rastavljanje, ništa mi ne bi pomoglo: ako bih rukama hteo da zadržim telo na okUipu, mene koji se rastaJVljam. Jer bi mi se i nike razdVOjile: ko da ih zadrži?

Sve j e ovde u Z aikm1IU , i zbog zakona. Od mene nema većeg gLu/paika u Jerusalimu. U zemlji judej-skoj. U zemlji hcmaanjudej-skoj. Čekajte. Ne svađam se. Ali pOnekad verujem da ja ne postojim: postoji za'kon, a j a sam ovde samo za,to da se on isp!Uilli. 9

Lepa pasla. Voleo bih da zakon ovde !propadne. Još nisam ČUO, ni za koga u J eruJS aili!mu , da je ta;ko završio. Da se rasturio. Ovde, kod nas, ljudi po-nekad crka'Vaju u kući; alU i td sarrn zaboravio. Kad čujem da je nelko umro na svom ležaju skoro mi se čini da me la\Žu. DaIIlas ljudi umiru na krstovima. NalraVlIlo, nisu svi završili na kmtu, na brdu što je više moje kuće, u urlanjill koje prestaje negde Oko dva sata (u obamrlosti tela), ali onda se nasi:a'Vi, pojačaIIlo, oko četirri, pred s'VitalIl1e. Tek kad SValIle, izdahne onaj na kmtu. Nemogu ovo da tvrdim. Cak i neću. Ja ne tvrdim ništa. Zair ne razumete? Ali slušao sam ih svake noći, ne :marrn ni sam ko-liko sam ih slušao, tako da mi se čini da kod nas više niko ne UiIIlLre od godina, ili bolesti, već u mu-kama na krstači. (Ne slušajte ove na k1."!Stu, kad vam ka'žem. Cuvajte se njih.)

SiguralIl sarrn tek noćas: da neću da svršim na krstu . .Alko se prorok prevario u proroštvu; ako je td bila laž (za-štd? da me up1aši?), ooda ću morati da završilIIl d!'UIkčije. Jer mOlJ."arrn da završim.

J er sam počeo. Ono što POČIle mora da se za-vrši.

N e znam koliiko je sati. Uskoro će zora, ona uvek dođe. Još se nije desilo, u J eruS ailim u , da ne dođe novi dalIl. Skiinuće ga sa krISta, odvući će ga u pustinju, ostaviće ga tamo, kao sve druge. A ja? Sta da radim? Da izađem ponovo na ulicu? Da živim kao ,pre?

Cmi mi se da ne bih mog,ao više čak ni da di,šem. Disati, disati; eto, sada me to strašno za-mara. Umorim se od disalIlj.a. Potreban mi je stra-hovit napor da dišem, da govorim. Dugo ni,sam spavao. Nadao sam se da ću, jer je došao, moći da spavam. Ovde su urlali, po svu noć. Ne volim o tome urlanju ni da govorim. N e znarrn da li s.te

10

čuli čoveka koji urla? Jer ne čuje svallm ko ima uši. Možda i jeste. Covek urla na kmtu, može celi Jerusalim da ga čuje. Bsi poČIliU da zavijaju; pro-buđeni urlanjem čoveka, jave se i magaIrci, koIl1ji. Petlovi. To je dreka u :noći. .Mi, ipak, nikad još životinje nisu USlPele da noog,lasajlU krik čoveka koji se probudio, zatekao sebe na krstu, ugledao. odjed-nom, glrad pod sobom, ispod brda. Taj krik, koji sam slušao, koji bi odjednom odjeknuo, šta je td bilo? Samo muke? Ili, mo~da, onaj bi zaspao, s ra-širenim . rukarrna, sa zgrčenim kolenima, i sanj oo bi da je još kod kuće; kao što je bio svake noći, da leži na svome ležaju, sa ženom, ili. sam. A kada bi se probudio, kad bi o1:!krio da je zaista na ~rstu, zavikao bi. Video bi s'Ve, ali ne bi hteo aa v,idi. Ne bi priistajao. Kada urla, on urla zato što ne pristaje. On se ne mtri. K!rvav, ponižen, u straŠin.olffi zadahu tela (raspeti ogaVlIlo zaudara<ju) , ne može da se ,pomiri. Nikada se ne bi ni pomiorio.Da su ga slcinuli sa kl1sta, da je mogao da živi i poslf: ove noći, makar i što ima rupe na m.ikarrna, na nogama, n~ko ne bi mog,ao da mu d~aže da je zaista bio ra8iPet. Takvi su

oru.

Niko ne mrzi ras:p:ete k2.o ja: Moje životinje vikal,e su, .probuđene. Ustajale Sill. U poslednje vreme sam ih tukao, kad počnu da urlajIU. Posle sam ih puštao da ~iču, da VIrište, na-dao sam se . da će to dami pomogne: da tako neću čuti onoga sa brda. Ali svejedno sam ga čuo.

Kad se on pojarvio, eto, jesam li mogao išta da znam? Išao sam samo za njim; mislim da sam dugo išao. MdJslim da je to bio pes ak, i da su mi noge propadale ~roz pesalk, samo meni, a ne i nje-mu; on Je koračao pređa mnom lako, bez napora. Zvao sam ga ' da me sačeka, da stane; mac sam da ne :rnogru više. Mogao sam,tpak. Može čoveik više neglO što zna. Posle Je nešto govorio. Ne znam

da li ću da ponovim njegove reči. MoMa kasnije, ako dotle ne crmem. S.ada neću, nije mi to na-mera.Govorim o spavanju.

Govorim: bi:lo je to more, ponovo S8lIIl bio na moru. More me je podsetilo na nešto, taj njegov

ŠUIID]Sti kao onaj ŠUIID koji sam čuo pre toga, ne..,

davno; n]S8lIIl hteo da se seć8lIIl. Bio je tu, preda

mnom. Kuda meje poveo? DOVUJkao S8IIIl se nekako

do nj ega, a on j e staj aa na steni broad mora. More je treskalo o stenu. ČUO S8lIIl opet talase. OsiJpala

se zemlj a .. Polako se os~pa ova naša zemlj a. - Hoću li moći da s:pav8lIIl?

To sam ga pitao. K'UIIlem se da me je iSno. - U J erusaHmu urlaju, rekao sam. Čovek ne može da ,spava.

Čovek? Zar I,sak nije spaN,ao? (Lsak je, kažu, moj brat.) A moj sused, koji svake noći, oko dva, izađe iz k;uće, da bi se izmakrio, zagledan u nebo? A Pilat? A vojnJ.ci?

Oni su ljudi. Oni, a ne ja. Šta S8lIIl ja?

Ja sam Juda. To je sve. Ništa ne razumem. Mo~da ću nešto i da razumem, zato govorim. Ono more, zar ne? BroKlletnik, zašto me je odveo na more? Da li je znao da me je strah mora"? Neka voda. Mnogo se bojim vode.

Molio sam ga da me ne ostavi. Eto vam. Nelka ptica je zaJk1reštala. On je čupao suvu travu.

Rekao sam:

~ Ho6uda budem s tobom. A on je :kazao:

- Bićeš sa mnom. J a ti ovo kažem.

Nisam ra21umeo šta je to rekao. Sad razumem. I jaoj meni: evo kako ,S8lIIl sa njim. Ni sa kim nilSam

12

bio taJ1ro kao sa nj'iJm. Uvek ću biti samo s njiJm. On i ja. J a i on. On ne može više bez meine, ne\ka kaže ko šta hoće. Ko V1idi njeg,a, videće mene. Ali ni ja ne mogu bez njeg,a.

Pokušavam da ga ne čuj em. Ali čuj em ga. Mogu da govorim, da se smej>em. Počnem odjednom ša-k8lIIla da udar8lIIl po ovoj dasci. Ili udaram po zm. Svejedno: opet ga čujem. Može on čalk i da :3viSlIle, najzad. Šta mari? Drugi neće da ga čuju. Deca će

da se igraju na ulici. Neki drugi lisak, OIPet, ,praviće 10lIlce. Neki magarac proći će pored moje kuće. Ali ja ću da sooiJm ovde, i slušaću ga.

- Kako"? pitaću ih. Zar ga ne čujete? Ne, kazaće. SčIDjaš, Judo.

(2) Mo~da 6aJIljam.

Svitanje je sporo. Još ntkoga nema na ulici. Vojnici, ako su ispod krsta, sede oko upaJljene sve-će. Sveća osvetljava noge raspetog,a. Kao da sveća je samo zato da nam, jednom, 08v,etli noge na krstu, odozdo. A noge, 11 drhtanju njelIlog plamena, dižu se i spuštaju, zajedno s kristom, ljujaju sc (kao da je krst od platna) nad glavama vojlIlik1 koji bacaiju kockiu. Boli njih baš za ove Il!oge. l{odka se kotrlja po z,emlji. Dok je dk1reće na dlanu, voj-lIlik sedi zabačene glave, gleda gore, u noge (crne) raspetoga. AH ih ne vidi. On dkreće kooku, smeje se: možda 6e ovog puta da iJma sreću. Baca zatim kocku. Sreće nema. Sreće ima zato što je nema. Kad bi je imalo, ne bi je imallo. Ko bi bacao kocku? Vojnik baca koom. Skoro se proći, posle, za kodkom, . po zemlji. I' gleda. Kocka se kotrIj a, dok ne stane. Sve se, kažem,kotrilja dak ne stan'c. Do-bro sam OVIO rekao. .A!li kad .stane; još negde se kiotrlj.a: to je neki zVlUikkoji ostane u vazduhu.

Jeste li već čuli ovo? Svi čekaju. Neko od. njih, neka glava

(jer

i vojnki imaju glave), zakloni pla-men sveće. Gledaju. Ko je dobio, braćo? Smrdlijiva braćo voj!Il:ička. Ko je irzguibio? _

A ja, u svojoj kući? Ja sad, ja pre? Govo'rim li protiv vojnika? Priznaću; uvek sam tm zavideo. Ni'sam ja lažov i .ne pretvaram se. Zovem se Juda. Kažu da su u meni besovi. Pra'š~ajte. Šta bih dao da mogu i ja da budem sa njima, ispod kr~tO'va,

oko one upaljene sveće. Da se kockam kao om. Oh. Da U2lIIlem kocku, kad na mene dođe red da bacam. Da je osetim pod prstima, tu kocl~u, finu, finu; da obrćem kodku u ruci, iJi i2lIIleđu obe šake, zaba-čene glave (i ja, takođe), poluzatvorenih očiju: zašto· da ne? MrZ]IIlO vojnike, to se zna (iako se o tome ne govori), jer vojn.ici su oni kojd: nas ras-pinju, ponekad, veoma često; ali lm bi više vlOleo da bude Mspet a ne onaj koji r,aspinje? Dakle ko ne bi hteo da bude ,"ajnik, na konju u· zoru, ili na zemlji, oko sveće, ispod nogu raspetih, viš;;' nego raspeti čije su te nage nad glavama vojnika, i1i čija tela se V!Uku po zemlji, posle po pesku, iza njih na kOtI1jiJtna koji na nas, kao mrtve, nik2'ko ne mo~ da se privikJnru, nego njište i propinju se, tako da u bezumlju, često, izgaze lica i trbuhe mrt-vili pre nego što ih odvuku u pustinju gde ih ostav-ljaju za životinje?

Celkajte. Jesam li rekao: Jemsalime, kumu grade, ti, od koga je ipak ostao kamen na kamenu (jer nas gradovi uv~k nadžive), ja sam taj koji nisam hteo, i neću?

Nisam hteo? Gledao sam ih, maločas, te voj-nike slrurpljene oko sveće, u podnožju kiI1stovc:. PO-novo su me ,SIpOpali grčevi u urtrobi. A mislim da je to bii10Ziart:O što sam sebe video u onome na

klmru,

i moj e noge tamo mesto nj egovih; ali nesamQ

zato. laika sam mogao da znam da je balje enima ispod čijih. nogu se vojnicikiodkaju nego onima koji vide dole S8lID0 zemlju. Jer čovek, maka'!" štosu ga ljudi r'8!spe1i,a ne zemlja, Više voli, umhući,

čov~ka da gleda nego zemlju. (Što me oduvek čudi, alU. nije to jedino što me čudi.)

Ali bezumniji nisam ad r~petih (u časove dok oni još poneku reč mogu da iscede), jer i oni nilsu zna:lli da znaju što znaju: psovali su vojnike. Pro-klinjali. Cuo sam to. Ja umirem, govorili bi. Kodlm se kotrljalla. Kao da je to nešto, šio on umire. Za-mi<slite, braćo. Kao da ga niJsu priJkov8iH na kI1st baš zato da bi umh1ao. (Što duže to bolje.) Oh,

z am1sl'ite.

Ne znam zašto viču. (Strašna sam ja nezna-lica.)

Hi se možda uplaše: otkud ta:j glas u nj.ima? Otkud te reči još u ustiJm,a, tu gore, na krstu u

noći? Onda ponove, još jednom: Žedan sam. Kao da im uopšte nij e do vode. J oš manj e se nadaju da će nekog da dozovu ttm promukLim gla:som. Jer je noć, a noć je vreme da se SIpava. Ko sp arv a taj ostavlja. Ostavljaj:u naJS ljudi, dakle; ostav:ljaju nas i reči. To uvek ide zajedno, jedno s drugim. Ne-kada je to brže, nekad treba više vremena. Ali uvek odu prvo ljudi (da spavaju), pa tek onda reči.

Nekad je brže, nekad sporije. ZaviJS!i. 1.0, nije ikad svakoga isto. G1u:p sam, ne zmam sve. Ali znam da svi odlaze, ostaju samo vojnici, dva iH. tri voj-nika, koji se k:odkajlU' ispod kI1stova, dve ili tri reči: Žedan sam, ili: Kurve judejske, koLiiko vojnika, toli!ko reči. Posle će oni zaspati. Možda ĆE- ' otići vojnici. Kad ih vide da odlaze, oni viču za njima, zovu ih' dase vrate. Žele maJkar vojnici da budu s njima, da se kockaj:u. Da budu i sa VOJnIC1In8, samo ne ~sa praznom mpommraka, na dnu rupe. 15

Onda wse nema nijedne reči. To je rupa u kojoj ne raste reč. Onda se reči raSiPada:ju, crkarvaju. Za-Jedno 5 telom, sa mesom.

N aša vlast ovo zna. Onoga koga hoće n,.ročito da ka0ni r~inje samog. Njemu (alko nije naročito QPasan) ne daju čak ni vojnike. Taj ne može dugo da' govori. Ovaj brzo izgubi reči. Ali reči ne cl"lkinu odmah. O vi, budale. Jer alko je prvo bilo meso pa reč, sada je prvo smrt reči pa mesa: ostane

meso koje ne gOVlOri, možda još samo to što oo

zna da je odJednom meso ko}e ne govori. Onda uda. Zove, koga bilo, da bi mogao da viče na njega, odo-zgo, sa kr:sta; možda i da ga pIj rune (alko još ima pljuvačke) kad ovaj dođe. Ali niJko ne dolazi. To se zma. Zabra!Il'jeno je. Ali i da nije zalbranjeno, niko ne bi došao. Ko bi došao raspe.tome, da bi mu pružio priliku da ga ovaj pljune?

Gubim se. Ceka:jte.

Alko te raspnu sa drugima, eto šta j e sreća. Onda j e to bolj e nego kad si samo sa vojnicima. Slušao sam raspete · noću, kako se svađaju. Obično jedan počne da zove, da kr!klja, a dl1Uigi mu se SilIleju. J er bolovi u rukama, l i glavi, u trbuhu, izgleda, nisu istOViremeno raspodeljeni svima; dok jedan urla od bolova, drugi, unelroj omamlj enosti, makar za svega nekoliko trenutaka, ne oseća ništa. Dođe taj čas kada se telo kao privdllmle na gvožđe. Kao. Onda taj, koji ne oseća ništa, zaboravi sve što je bilo, i što ga čeka. Možda čak zaboravi d& visi na ,krstu, zajedno sa onim dr.Uigim~ Smeje mu se onda. J edan urla, zapomaže, a drugi mu se smeju. Ali njihov ,smeh pretvara se u jecanje, u stenjanje, u urlik zatim, i sada onaj, koji je urlao ma:Jočas, diše lIlii1mo, ne ČiUje se neko V'reme, a zatim on počne njdma da se smeje i da ih psuje.

Zalk:on pobeđ'llje, zar ne vidite?

16

Ove svađe traju. dugo. Reči u 'smehu, doziva-nju, ruganju. N a to su svi navikli. Ponekad, listina, alko nije doba žetve, ili berbe grožđa, kad ljudi nemaju šta da traže na zemlji, i kad je noć duga, došunjaju se neki krišom, iz Jerusallima, sakriju se 'll gmnlju i'SiPOd brda, i slušaju svađu ra5!pebh. Ne-kad su te svađe za smeh. Posle se one prepričavaju po uJicama. A nekada to nij e ništa; razočarani (što

iSU se ni za Ma :peli na br:do) , ow ljudi onda iskoče

iz grmlja (vdo je crno ovo gr.mlje), gađaju kame-nj-em raBipete, ne bi }Ii ih nateraH da kaž':l n~što što će aa se zapamti. Nešto za priiču. Ponekad im je to uspevalo. Ali najčešće ne uSipeva. Kako kad. Šta ćete. PQgođeni kamenicama, raSiPeti počL.u da urla'ju. Da plaču. Kao da veruju da je to ono što jerusalimS!ki ljudi žele da čuju. Kao da je sinovima Izrailjevim nešto do tog plača.

(3) Budale su ti raspeti. eudo kolike su budale. Malo ih je kajfi ZIIlaju nešto da ka~u. Većina ovih prestane da govori još pre krsta. J oš pre gvožđa cr:kavaju u njima reči. DoV'Oljan je jedan lmmen, da te tresne posred lica, u usta, među oči. Samo jedan kamen. Evo toliiki. Ovoliki. (Gde gledaJte?) Pa da otvoriš usta, zatvoriš ih. OtvO'r,1Š ponovo. Da osetiš: gle, prazna su mi usta. Glava. Trbuh. J a sam ovo 1skusio. Zašto ne veruj,etE:? Ni.s.u me raspeli. To j e istina. Cak mi gomila na broo, tamo, nije kamenom raZ!bila njušku, ial~o više ne-mam zuibe. Kakav sam, kao neki starac. (Sta će nama starci? Šta će nam bogalIji? Neka cr:kJnu.) Smejte se, alko vam je volja. Noćas više volim da mi se s:mejete nego da ćut~te. Objasni6u VU!l'P ovu ljubav. Možda neću. ~li mučio sam se: pokušavao

'sam nešto da kažem. Sea bih na zemlju, u kući;

2 Izlazak

uhvatio bih se za glaVIU. (Valjda mi ()vo verujete: da .sam IDlll0 g.IaVlU.) Cekao sam da, odjednom, izađe neka reč iz mojih UiSta. Ne' zniml koja, ni kakva; ali neka reč koja je morala da dođe, sama; neka reč. Oko mene je bio mrak Moj pas, tu neg.de. Poslovi u mTaiku. Dahtao je. Gledao me. Vtkac sam na njega da me ostavi. On je odlazio da legne na prag i da me oda!Ilde gleda, da čeka da ga po:wvem. tekao sam. Ali ništa se nije dešava,lo. Nikalkav dolazak. Nikakva reč. Kad sam najzad otvarao usta, u poslednjoj nadi, dJzJbezuimljen, to je bilo samo neko mrnn:ljaJI1je, koJe ne bi ra2ru!l11eo nJi drugi, a kamoli ja.

MrnnljaiITje, kao da se nekosmeje. Možda i kao da neko plače. Šta ja znam. Slušao sam ovo mrm-ljanje, možda sam se još nadao: da će reč iz toga da se izrodi, nEika reč, neki znak. Koja je ta reč? Ništa nisam znao. B10 sam životilllja. Pas .le ležao pored mene. Gledao sam ga. Gledali smo se moj paIS i ja. Disali smo, dahtali zajedno. Eto.

Slušao sam ono Illi"IDljanje, mucanje. OdjedInom rusam Z!Ilao či}i su to glasovi. Moji ili njegovI. po-nekad mu je .gubica zatvorena, ali ja to ipak čujem.

Ili .se p.rav1 da spava, a j a opet čujem. Ove uši, one S'U .protiv mene. Izbili su mi rube, bolje da su mi odsekU uši. Mogao sam to sam: da uradim, jeste

l:i rekli? Mogao sam bar da ih nalPuIl'1m pes korn. Baš ste gh1JPi. Ovo sa peSkom sam pokušao. Ndšta niJje pomoglo. Opet sam čuo. A čuo biJh i da sam iseik:ao uši. (Lepo bih sad izgl'edao.) Kl'ikiljanje iz

onog grla produža<valo se. Pas. Moj paIS. J esu li meni oči tako uJkočene, kao njegove? Dahtao je, s isplaženom jezičinom. Zveraa' je u mene. Cekao je nešto. Znam .sig;lllffiO da je očekdiVao nešto. Od mene. ZamiJSHte samo. Nadao se. Otkako imam

18

oVQg psa, ortJkako živim sa njim, on stalno nešto čeka; stalno se nečemu nada.

Užasno je ovo. Opet bih da powaćam. Šta sam mogao da mu dam? Sta Je OIl mogao da čeka od. mene? Ponekad, bacwbih mu nelru kost. Ako u kući ne bi bilo mesa, on je morao sam da izađe u mrak, napolje, da traži nešto. Cl"Ikotine se V1Uiku

po ulicama jerusalimskim. Moj pas nije voleo da ždere crikotiJne. Eto kaikav je. Nj ja ne volim

crk.o-me.

- Odlazi, rekao bih. Gubi se.

Cuo sam svoj gll.aIS, ove .reči. Eto, kad bih pro-govorio, posl,e onog cvilj.enj a, m1.lJIlllanj a, šta sam naj:zad Irekao.

AlJi on bi se samo ;privio uz moje noge. Ležao Je s gu1bicom ;pribijenom uz zemlju. Udarao sam ga. Tukao sam ga, a on je ostaj-aa iJspod mene. Ne bi se ni pokreTIlUO. Kunem se. Pokazao sam mu bodež. Prineo sam sečiiVO do njegovih očijIU. Video ga je. Zna on šta je bodež. To ne zna11U samo ljudi danas. Nego i psi. Ali ostao je ukočen. Mo~da je zadrhtao, u jednom času. To j-e sve. Da sam zario b.odež u njega, ostao bi i~ mene. Morao bih da se mučim sa njim, da ga 1.zVlUčem napo:lje. Mučio sam se. Sve oteža u smrti. Zaudara.o je. JeT sve zaudara u smrti. Ovismradovi (jko moje lmIće, smradovi ikoje i noćas .osećam. Ovaj svet. Ovaj vek.

Prokletnici, ti raspeti. Ja vam kažem: čuvajte se nj[h. PISi. Gori S'U od pasa. Da nisu vikali svake noći mooda bi moj paIS ćutao. Hi bi urlao CIJi ga ja ne bili čuo. I drugi ljlUdi imaju pse pa niti ih

vdde niti čuju. Ne bih se ovoli;k.o mučio sa njim. Kao toliJki ljudi jerusalimski, mo~da bili i ja bio u Jerusalimu. J'er ntsam j a uJerusalimu, iako me vtdite da govoriJm .ovde. Odavno nisam tu. Cak i dok sam još mogao da · tumaram ulicama. ViUlkao

sam se uz zidove. Plašio sam se, a vi se smejte: da 'će odnekud, odjednom, da iskmsne svertina za nekim koji vuče mt. .A:ko čovek danas naiđe na prokletnika kojd već ide ka brou, mora da ga gađa kamenjem. Da mu priđe, da ga pljUJl1e u lice. Ja nisam mogao. To su b~li neki grčevi u utrobi; šta vam je sada? Evo bednilka koji nije u stanju čak ni da p}j!\.lJIle raspetog. Ne lažem ništa.

(4) Blašio sam se ovih grčeva. Pon€!kad su ve-Trki, onda se bojim: zaurlaću. Ako bih zaudao

,

Illa ulici, na brdu, bilo bi svršeno sa mnom. Danas je zabranjeniO Ulrlati. Smemo samo da se smejemo. Žene čije ljude su tek raspeli izađu na ulicu i smeju se. One koje se ne smeju gotove su. Crkmuće kao slepe, napuštene kučke. One se smeju jer im se ne oI1karva. Kome se danas orkava? Kome čoveku, kojoj ženi? Možda sad prstom pokazujete na mene, ka-žete: tebi, Judo, ti hoćeš da crkneš . .A:li ja niJSam čovek Pogledajite me malIo bolje. Ova glava. Ova

'Ulsta. Na šta vam ja Ličim?

Šta ste rekli? Ništa. Recite šta hoćete. Reči, samo reči. Ništa nije taiko jevtino kod nas kao reči. Sve se prraća. Ova koža koju nismo ni tražili. Mo-zak još u ovoj glavi. Vatra neka tamo koja se igra kako joj se hoće. Uši koje sLušaju, koje čuju vetar, neki glas, koraik po putu u prašilIli. Samo se reči ne plaćaju, sem ako nisd doušnik.

Ne v:ređam te, uhoda. Ali koliko ćeš dinara da dobiješ za ovo? Evo najSIIl~dljivijeg siromaiha od s'vih siromaha. Guzica mi je gola. Duša još golija. Nisam bio uhoda. Možda sam mogao d~ bu-dem. Noć je, noć rođelIla da se kookaju vojnici i da se uhode šunjaju uz mdove. U ovoj noći čovek

20

moŽe' da pruži ruku ka kocki .. Da bude uhoda. Sva-ko, satmO ne ja.

Proćerdao sam ovu noć, nasleđe. mojih otaca. Nikome se ne r:ugam: kajem se što noćas n1sam uhoda. N e kažem da i uhodama ne dođe orni petaik. Govnavim motkama ih na kraju prebiju. Bace ih žive usred pUJSti!nje zato što mnogo znaju. Ili im išOupaju. jezik, da ne mogu da. blebeću neke priče,

OIIlakve l ovakve. Baš oVa!kve kakve ja sad pričam . .(A zar pr,ičam?)

NiJsu mi iščupali jem. N:iJSu mi i~bili oči. Uši mi n1su nap'UIIlili pesikom.Sve ću da kažem, sad odmah. Mogao sam da gledam i da slušam. Ono što se šaputalo po ovom kutvarskom gradu, među nje-gOVim nogatma matore bludnice: o tom'e kako će klWlla da nas stigne za ovu sramotu. Da će doći on, kamen b.ačen među nas. Ali kamen smutnje, u obUčju Oovekovom, ČOIVek mesom, kao svalIm od nas, pa ćemo da ga odbacimQ (oni zidari što će da odbace katmen) , i još ćemo da ga pljujemo i šatma-ramo. (U čemu smo vešti.) Da ga mučimo i poni-zimo. Da ga ra:spnemo na istom bridu više moje lruće. Da mu rebro probodemo. A!l,i kost njegovu da ne slomimo. Da se obistiIlli govorenje, proročan­ soo za njeg,a koji je već ustao, i koji nam dolazi' jagnje, jagnje sa vatrom u

očima.

Poslednji sudija: Ovce će da odvoji od koza. On, i njegovo vreme sa rrjw. Jer je on vreme. Da bi pDIIlovo došao, pasle raspeća i mučenja, po drugi put; da bi kazIIla za nas, i bes njegov, bili strašniji i veći. (Još, još.)

Čuo sam, jer sam imao uši. J er sam imao usta s~ejao sam se, kao svi drugi. Ljudi su pričali o rr~emu ~amo zato da bi mu se smejali. Ali ja va:ljda msam covek. N e matm šta sam. J er posle ovog smeha Vlraćao sam se kući. Sačekivao me je mrak. Pas je dolazio (dok je mogao), iz tog mraka. Gledao

me je. Zatim. se apurštao na zemlju, i ležao je tamo kao da je sklWao, 6v;e dok oni prokletnici na brdu ne bi počeli da viču, da proklinjIU i da se cerekaju nad mojomg:lavom.

Onda je UlStajao iz mrtvih. Dizao Je glavu. Ni-kada jOš nije prO!P'\lLS'tio ovo da uradi. Osluškivao je. BdIlO je kCl'SIlo da zavičem na njega. Njegova gubica otvarala se. Kao da je n:ilj.e sam otvairao. I 'kao da mu je neko drugi (nevid'ljd:v) izvlačio one proklete glčllSove. Iz te (proklete) gubice.

Nisam mogao više. Eto to je. Ponekad je ,gledao u vrata. I ja sam gledao. U vramma Je bi1aTIOĆ. Nekad je mračna a n~ad je to ona svetlost što luta oko moje kiUće. Cuo bi \Se čalk i koraik. Ustađao sam. Odlarzio sam do vralta. Čekao sam. Smejte se.

Ne rugajte se. Uvek ima dovoljno v,remena za·

1'!11ganje. Za to ima alko nema za drlugo. .. Mi za koje drugo? Sta ovo govorim? Ostav,ite me na mi'VU.

Vraćao .sam se. Sve ređe ISam smeo da ustanem. Oko dva sata, po ponoći (ovo znate i sami), oni na brdu obično se smire. Ne znam šta mi je bilo gOTe: njihov,a vika, ili ova tišina posle nje. Moj sused (ime neću da ffiIU kažem) nikad nije zaboravio u dva .sata da izađe iz kuće. Cuo sam njegov korak. Sum peska i šljiUlIlka pod nj egovim nogama. KašIj aa je. Dru:gi su apava1i. Nilko nije sedeo i čekao. Je-lUSalim je spavao, i ja sam čuo njegovo disanje u &liU, . disalIljepospaIiih ljudi i živ~tinja. Želeo sam, tad, da zavičem. Da za<urlam odjednom. Da probu-dim ljude. Sve mvotinje, celi J erusal,im. Oni spa-vaju, a on }e mo~da tu, on je među nama. Došao je.

TaJko je počelo moje c~kavanje. Nisam smeo da izađem na ulicu. Kad ču~ em kaiko svetina urla za novim prokletnikom što ide na brdo, pribij a~ sam se uza zid; slušao .sam. Ko ma, nije li on taj koga

22

sada odvode na kI1S1:, on ZJbog kog.a ćemo da platimo? Držao sam se za zid. Plašio sam se od samog sebe, a ne samo od drugih. Bojao sam se se da ću da uradim najgore: da iJstrčim na Uilucu, da izletim pred Dulju, pred tog budućeg raspetog. Da ih ZaJU-stavim. Ljudi, šta radite? kko je ovo on? Ako je ovo onaj koji je pao među nčllS, kamen sablazn'i, o koji će Jerusa!lIi.m da se spotalkne?

Uhvatili bi me. Tulkli još odmah tu, na ulici. Za ovo se danas tuče. Alm verujem u njegov dola-zak, zar sam za Je'rusail.~im? NiJSam Li otpadnik koji već zvera, čeka kraj?

Goreo sam. Na ulici, dok sam se vukao uz zi-dove, V!rehao sam ga među ljudima. Zverao sam svakom u lice. Ka!kvih nas sve ima, da znate.

Tra-ma

sam 'Ilj ega. Verovao sam da mQgJU da .ga poznam. PO nekom znaku. Po očima. Po Hou. N eki su već, ikad naiđem, o'kiret~li glavu od mene.

Al'i imao sam oči. Imao sam uši. O torrce vam .. govorom. Raspeti su već počeli da ga dozivaju. U onoj sramoti tela. N eki su čalk vi!kali da ga me gde dolazi. Svetina bi ućutala. Glave bi počele da se okreću. Gledali su, sv.i, tamo kruda je gledao i

ras;pe1Ji.

- Evo ga, gOVlOrio je onaj. Ide, ide.

N eke od ovih ranij e sam poznavao. Živeli su kao svi. Smeja1i su se njegovom dolasku. Z.bijali ' smo šalle. Ali sad, na krstu, sve bi se promenilo. VelOOva1i SiU u ono čemu su se srnej a.Ili. Smeh ide !pre vere, ja vam kažem. BHi su to najgori proroci ikoje znam. Gori čalk ,i od Zaharije. Više nlJsam mogao da bacam kamenje, da pl~lUjem raspete. Cr-kavao sam. Ljudi su me izbegaVaIH, vi, vi, moj.a braćo. Ne ljl\.1t·im se na vas. Da sam bio jedan među vama, kao svi, i ja bih to radio s drugim Judom. Bio bih Lsa:k, moj brat. Isak lončar. Primetio sam

(ne znam kad je ovo počelo) da i on okreće glavu od mene. Nisam smeo ništa da ga pitam. Plašio sam se svog glasa, ovih usta. Neka svađa između mene i mog jezika. Tad je to počelo. Poslednja put, kad sam otišao njegovoj kući, sedeo je nagnut nad vatrom. Pekao je svoje 1once. Jadni Isaik. Nije se ni o~renuo kad sam ušao. Iona je bila tu. Video sam je. Ali kao dasam bio mrtav. Stajao sam, mrtvac. Posle sam izašao. To onda kao da je senka prošla k!roz nj'ihovu kluću. Jadnici.

Ali J erusaUm se smej ao ovim prorocima na brdu. SVIima je to bilo za smeh. Za urlanje. Vika j e trajala po čitav dan; sve dok ne dođe sumrak, VIreme večeri kaja se bEži, ddba kad mirisi mesa i hleba počnu da blude nad našim glavama. O,

mii'riisi.

Cak su veleli ove koji bi ugledali Mesiju gde dolazi da ih 'Osveti, da sruši grad, da nas razori. Sve. Da bude kraj, da se svrši ovo sa nama. Bili bi razočaJrani svi alko ras.peti ne 'Ziove Mesiju. Dražil~ su sve r.aspete u ćutanju, kae što dražime životimje.

Vilkalisu ilID:

- Zar ne ide? Zar ga ne V1i:diš?

Neki su hteli da vide. Očajavali su. Otvarali SIU oči, sećam se ovti.h očiju. Ne tera:jrt:e me da go-vorim e njima. Najlgore mi j e da govorim o očima.

- Ne ide, promucali bi očajno sak!rsta.

N~koga nema: ovi su skapava1i u napuštenosti. Kome je bilo lakše? Nj'ima, Hi onima 'koj,i bi ga vi:deli, odjednom, gde dolazi kae što im mje došla žena, bral!:, sim?

Pa ipak (i ovo. ću da kažem), bile mi je lakše sa ovima. Plašio sam se onih što su ćutali. BOljim se ćutanja. A najviše nekih ,str.anaca, keje pre ni-kad ni:sam video, i za koje !nismo znali ko su ni odakle dolaze. Tada sam čekao da se nešto desi. 24

Smejrt:e se. Grmljavma ispod moj:ih:nogu. Neki gla-sovi koje još ni:sam ČUlO, pred svitanje. Da 'Zitd počne iza mene da se. vr.uši. Da onaj na. kr~stu, pre negiO što izdaihne, zaVIioe; da nam se obJaVl:

_ Evo mene, ali čekaj samo, J er:usa:lime. Nlisu to bHi snovi, šta govorite. Al~ već je pucao zid. Bi1~ Je to vel~ka pu~otina. Gl,:dao sam tu pUlkotinu kOJa se otvoI"lJla na zlJdu, crna l ch.i.boka.

Ništa se nije 0010, aH p~otilla je rasla, postajala je sve veća. Ne terajte me o tome da govorirn.

(5) ŠrumovU u noći. Svetlost u lišću. Moje USlo Moje oči. Moj jeZIik, koji je mucao, govorio je nešto. Govorim i sada. Živ sam. Dišem. Poslušajte me. I-skopajte sebi oči. Iščupajte jezik iz usta. Mesija varrn onda ne može ništa. On ne dolazi gluvima i slepima. To je laž. On hoće da ga Vlidime, da ga čujemo. Da vičemo za njim. Da su mi klinuv'e za-bili u oba uha (da se malo poigraju sa mnom), jer se i ovo dešava; da sam bio gluv kad mi je dešao, zar bi ostao sa mnom? Da su mi iščupali jezik, da ne mogu ništa da mu kažem, ni reč, od svih onih reči koje sam mu rekao, samo njemu, i nikom drugom, zair bi mi došao?

Ah, ete vam, ljudi. Braćo. Sinovi moji zagrc-nuti. Mogao sam da se paigram sa njim. Mogao sarrn da se našalim pre nego što se on našalđ. sa mnom. Uhodio me je, našao me II ovom gradu, u

mojoj kum. Neću o tome da govol'iim. Ili malo ka-snij-e. T1ajanstvena je noć. Tajanstvenđ. SIlI putevi

reči. Koješta. Sve se danas zna, sve je javno. Ako nemate pametnija posla, a vi me slušajte. Ko vam je kriv. Ne govorim da me slušate. Reč je pos[e dela. A delo je njegovo da dođe i da ode. Kamen pao među nas. Došao

bi

kao što je došao. Ali imao

sam bodež. Ležao je tamo onaj pas. Bio je to neki zadah. Samo j e u početku straŠIlO. Ali početak se nikailro ne završarva. Ovo ne raZ1.l!Illem. Mogao sam sonian bodežom. Ne sa psom. Ne :IDam. Bojao bih se. Ali da ndje taj strah bio u meni, te muke. Da sam se nalokao vima u krčmi, kao sV1i koje čeka put. Da sam se pijan vraJtio kući. Ne, šta govorim.

N e bilY momo da . se VIratim. Mogao bili to da uradim još u krčmi. VoleLi bi judejiski ljudi ovo da Vlide. DosadliJLo im je stalno jedno isto. Ovo još niko nije uradio; kold!ko 2Jnam. Vrhom bodeža da sam uradio. Vrhom bodeža, slepi sj laj , slaJIli, slaJIli. Sjaj u mojdim očima. Da sam onda iščuipsO sIVoj je~. Možda ne bih smeo sam. Morao bih da molim

nekoga. Neko bi pdstao. K,ladim se u to. Ne znam ko bi bio taj čorvek. Neko ko je stanovao u mojoj uJici? Možda moj sused koji joe govorio da ne može da spava ZJbog nekih glasova što dolaze iz moje

kuće? Onaj krčmar u čiju sam kDčmu (na samom ilr,gu) nekad odlooio, a posle sam prestao, i sad me kafujavaju kr6me.

Ka2m:javaju me kurve. Kocka kojom se nisam kockao. Vino koje nisam pio. Daske stolova na ko-jima moj1a glaJVa nije dočelGlJla sVOOluće. U1ice koji-ma se, sa kUrV1akoji-ma, ndJsam ViUkao u ZJoru. Kurve

je-,rusa!limske. Njihova bedra. Grudi. UiS'1:a. Jezlk nji-hov 1(-oji ntje bio u moj,~m ustima. Jaoj taj jezik. Jaoj jez~k moje neveste, one drolje smI1dljive, šu-gave moje krurve, kruirviJnske, koju sam oterao. LeŽ'aj naš, moj i njen, koji sam napustio a dia na njemu nisam bio. Eto.

Prokletndk. Pljujem samoga selbe. To nije danas običaj kod nas. Noe ponosim se ovim. Gadim se. Ali da sam mogao takav da ga dočekam, slep, .gluv, murt:av, zar bih sada govorio, zar bih se gooio?

26

Možda bi billo gađenje. Ono je u valZJQoou.

Varz-duh je u gađenjIU.

Ali proroci bi mQgli da me poljube u stnaž-nj;iou. Da mi plj.!l]n~ p~ promr. Smejao

:n

h se noćas i ovo ne bi blla prIča nego smeh. Tako vam je to:' gde emme smeh rodi se priča.

Izigrao bih prord~e. Miheja, Osiju. Onog Za-hal1i:ju, to smrdljlivo đ~ibre, g?,vol',io mi j~ iz grdb~. I Daviida, najpre Dav]dia. Jos nerođen, sta sam Ja njemu Ulradio da ona!ko goVlOri protiv mene? S:vi oni proroci i smutljivoi morali bi na drugog da bacajIU mreže i nekog drugog da love. A vaš dragi JUlda, bez ušiju, očiju, bez je~ilka, mQgao bi najzad da predahne. A on, da sam ovo UTadiO? Ljudi moji; Pomahnitao bi. N e bi mogao da povenuje da sam mu taiko doskočio. Da sam ga nadmudrio. Šta bi on bio a'~o ga ne vidim i ne čujem? Mogao Mh da mu se smejem, maJkar i bez jezika. Izgleda da čovek može da se smeje i kad nema jezik

on

ga noćas nema, kunem se, verujte a'ko hoćete, i~,i ne morate,

• • • · v v · l· v •

briga me, ah smeJe ml .se; nema Vlse USI acI Cilje ovo, sve ovo što sada govor,im (strah me je da 00-tim), i .smeje mi se. Lepo me j.e uidesio.

Moja glava. ZaT verujete da mi je uvek bila ovaikva? Sad nijedna žena ne bi sa mnom. Da iza-đem na ulicu (ako dočekam sunce) sve žene bi za-v~jštale i iPobegloe od mene u strahu.

Video sam već to. Ne znate vi ovo.

Kajem se. Onda je bilo druikči:je. Mogao sam još. Ne hv'ališem se ništa .. Mi pitajteMaI1iju.Mo~da je neko od ValS bio sa njom. Verujem va:m to, ne morate da se 1runete. Mnogi su bili sa njom. Mnogo je ljudi, a Juda je samo jedaJIl.

Ali htela je. Billa je na onom bl1du. Uvek je sve na onom brdu. Šta govorim? Gubim se, glUbim

se. YJ.dećete, čim počnem o njoj da govorim. ja se ~bun. Lažem. Pokušala je da me nađe. Već je blllo. kasno .. Rulja je viJkala. ČekaLi su da raspetoga podignu zajedno s kl'lstom, da onda krst pobodu u zemlju.

Tada dolazi ono sa telom, sa sramotom, bolje o oV'ome da ne govorim. Da sačuvam dah,' reči za drugu neIru sramotu. Bio sam tamo, bio je sumrak Ne sumrak sunca, budale; nego Jude koji sam mo-žda bio ~ edm.~, nisam uvek bio ovakva život>inj a. Morsko cudov;l!srte sa ovom, glavom. Ona j e is1m:sla odinelrud. Zašto? Da bih sad govonio o njoj? Da bih urlao~ Uhvatila. ~~ je za lUku. Možda sam je i pre VIđao na UlICI l po krčmama. N e sećam se da li ~e rekla rnoje irme ili nije. ZIIlam samo da me je drzala za ru'lru. VU:kla me j e nelruda. J a sam zverao u zemlju. Ako hoćete da znate, to je bila moja sva~b~. ~vsvi oni, vna bldu, bili su gosti nR mojoj sva~bi. Nlsta. ne .lv~ern. Ka~ da ta svadba još tr,aj e. Moz'~a ~uv SVl .ohisllJ., ostao Je samo mladoženja, aId slaVIIJe JOs traJe. Sve dok ne bude svanulo. (Kolilko je sa,f,i?)

To je sve.

Zar zaista? Sramota me da govo~im. (Evo mla-doženj.e koji se stidi da govori o svojoj svadbi.) KTSt l onoga na krstu poče1i su da dižu. Uvek

to izgleda kao da raspeti lebdi nad nama s

rašire-mm

rukama, zagledan u nas: gleda kak; ost2jemo sve du:blje iJs.pod njega, na ~eml}i na koju više ne.će da se vrati.. ,J e'r kad ga snesu dole, kad ga sikinu sa krsta, bice to neko dmgi a ne on. Neki ?u o~~li od muka, i ne vide nas kako osta:jemo lapad nJih, dok ih dižu; 'ali neki onda viču, zovu nas, kao da veruju da ćemo da ih vratimo na:trag, kao da bi (zamiJslite samo!) opet da budu s nama. Kao da su nam sve zabol'lavili. Smeh i poruge, Ovaj

28

je bio talkav. Jecao je. Dobro se sećam ovog plača na mojoj svadbi. Zverao sam u njegovo telu koje je odla'zilo u nebo, pI.'!ljavo, oma tog dana. \TazJduh je bio suvo Nepomičan. Iz peska nije dolaiZlo vetar da baci pesak na nas. Nikad ovo neću da zab3raVlim

tom prokletn.tlml. Nije mi rekao, dok su ga dizali:

ČOveče (nije ovo), evo tebi žene; i njoj: Zeno, evo tebi čovci<:a. Ti raspeti, vidite li ko su oni?

Možda huliJm. Možd·a mi ne bi pomoglo da je to re'kao. Da je venčao mene sa njom i nju sa

mnom, maJkar za }ed!llU noć, onu koja je čola~na. Neću da govO!l'!iJm protiv njega. Još manje protiv nje.

Drhtala je uz mene. Uvek je na brdu ta groz-nica. Video sam i druge koji to rade na ovom brdn.l. !<jurve za koje kažu da su kao mrtve žene, i zato dođu ovamo da gledaju, da se tu probude. (Jer ka-ko da se pomiriš sa tim da si mrtav? Ni!ko se ne miri. To je ono.) I još neki starci judejski. One-moćaN. Ovamo su ih dovodile druge lmrve. Pošto u moć brda veruju sVli, ne samo Pilat. I ne samo književnici. N ego i bogalj.i na štakama i oni drugi koje dovuiku ovamo, na brdo, i tu ih drže, pre-stravljene, sve do časa kad onaj počne da u.rla, dok mu klanove zariva:ju u meso. Tada ih pUJSte, alko mogu, jer se oduzeti boje. Plaču i viču zajedno s raspetim. Neke su ipak pušt,ali. T.i su lebdcli me-đu drugima, rašiJrenih ruku. Za nci<:e karu (jer je moć brda velilka) da su čak i prohoda:li. Da su po-čeH odj ednom da koračaju. A j a ne :onam. Kao što Imru za druge, slepce, da su progledaId jer 5U im

oči istrljali onim što iscuri iz tela raspetoga. Oko toga je uvek ve~Lka .svađa. Uvek. Vojmke potpI a-ćuju kome će da puste da ovo pokupi i posle time istrlja oči svog slepca. (Jer svako ima poneikog slep-ca.) Ili rane i kraste gubavih koje ovamo dovode,

u vrdsoi dl"il.ligih, da zvone srvojlim zvonom. (Ovo ne volim da SIlušam.)

Jesam li bio boga~j? Lli gubav, sle:pac? Dc. nju said nešto pitate, aJko je nisu baciJli u more, ili živu zatrpali u pesak, Hi namazali smolom pa upalili, .relda bi da lažem. .Mi ne veruj te mON!. pesilru. Cuvajte se vatre. Ne govorim ja prottv :nje. Ali protiv koga onda govo:rim?

Jer govorim. Jer kad čovek govom on govori protiv nekoga. Ne znam da li sam je merao. Hi je sama otišla. N:ije sada tu, vidite li? Još traje ovo slavlje s moje svadbe ali ona nije tu. Nevesta moj a, mogao bih da kažem ako nećete da mi se smejete. Ali smejte .se. Rugajte mi se. Nije ova glaVia za drugo nego za ruganje. Ove rane na gll a-vi. Neke kraste. Ne smem Illi rukam da ta:knem to. Bolii me. N elkli. bolovi koj:i dolaze, nevidljiva crna konj-ica što jezdi u va2lduhu. Uradio sam to s bode~om. Za ovu stvar mi je služio bodež.

on

me je gledao dok sam to radio. Bojao sam se. Od-sekiao sam kosu i bTCudu. Imao sam lepu, dugačku Cl'VellU kosu, zar se ne sećate? Kurve su ml za-w-dele na orv-oj kosi. Nemam je više. Bojim 3e sada da ona ipak ne dođe odnekud. Znam da neće doći, ali stvah me je: gavoriću o njoj, i vrata tad mogu da se otvore. Ne bih smeo da se dkrenem. Zag1e-dan u ovaj ziJd, rekao bih joj:

- Idi, ženo. Šta ćeš sa mnom? Alko bi pošla k meni, šta bih radio?

Da li bih zaViikao? Da li bi:h šakama poi}Qmo ovu glavU?

Nisam mogao da podnesem ni što me ot: gleda. Dok sam to radio s bodežom on je cvHio. Nilkad još ntje tako oV1ildo kao na dan moje sV1adbc. V,i-kao sam mu da ide. GledalO sam u zid, dok sam to radio, ali on me je sV1ejec1no gledao. Tukao sam

30

a .posle. Oterao sam ga naJpolje~ Iz trave su se g _{·avilipqpci. Odje nom sam} . cl 'h v M ,vd .

1 ouo, . 02) a vam Je

i

OVIO za smeh, aLi

reći ću

vam:

učiiIliJlo

mi se da ga zovu. Mor.ao je samo ~a ustane i da ode. ,na. se Viiše ne Viraća ovamo. Boa'ao sam se. Neka mlnJiJkO' ne kaže da ga ntsam terao. Ali on }e ostao tu. Le-žao je na pragu, gledao me je.

Noć je već došla. Ne smem da kažen1 da sam hteo da umrem jer još niJsam umro. Obično se 1rođ

nas Govori o smrti anda kad se čoveilru najvdše živi. "'Siromah. Da je mogao da govori sig-Grno bi mi i on rekao kalko hoće da umre. Nii'ši!:a nije ka-zao.

ZV!iznuo sam mu kroz zube. Nije odmah usi!:ao,. kao da se kolebao. Kao dra je znao zašto ga zovem. (Ne znam ko je tad ležao sa onom rurvom.) Ipak je ustao. Ovoga se sećam. Pošao je pol<ako. a ja. sam se bojao. Ne iZV1l'ačim se ništa. Ne tražim o!p-roštaj. Nema oproštaja, nema suđenja. Nekad sam mo~da verovao u to. AU sVI1šeno je. Uzmicao sam već, a on je išao za mnom. Držao sam bodež II :

Imci. Već sam bio kod zida. Stizao me je. Vikao sam mu da mi ne prilazi, pas pT'okleti. Ali nije hteo da me posluša. Osetio sam već njegov dah na SVlO-joj šaci. Udanio sam ga. Ne sećam se da li je od-mah pao. Posle, kad je pa:o, ipak nije ostao na zemlji. Opet je Ulstao, i jia sam ga qpet Uldario. Li-zao mi je ruku, i:zlIIleđIU dva udarca.

Smill1io se najz'ad. Zovnuo sam ga. Nije Ulstao. Ležao je izvaljen na slabine. DiIsao je još malo. Ne znam da li :i sad diše. Verujem da diše ali samo j:a ga ne čujem. Eno ga, još je tamo, negde iza mojih leđa. Ne ,smem ni da se oikrenem. Bo-jim se, opet ću da ga vidim kalko me gleda. Mo~da će čalk i da Ulstane, da opet pođe k meni. Ne znate Vii njega. Cmrek njega može .da tuče, može da ga

ubije, on će opet da dođe. Morao bih sad dC? mu zVliznem kroz zube, a možda ni to; samo da !POdig-nem ruku. Bilo bi dovoljno. Onda bi sve počelo iz početka, kao da ništa nije bHo. Da ld je onda zai~ta i bilo? Jesam li ja još uvek na .početku koji ~aJ.e, uvek Je sve na početlm1, sve stamb samo po-ClnJe?

Cekao sam dugo. Sedeo sam negde u kući ,is-pod n~kog zida. Cuo sampopce. Bila je noć. Bo-le1a me je gl aVia , ova koža na mojoj glavu. One rane koje nisam brojao. Broj,te ih vi ako vam je do brojanja. Ja baš i ne umem da brojim. (Ovo tek da :2lIlate, i da ne bude pasle da vam nisam re-Ima.)

Caik sam mu pripa,lio sveću. Verovao sam: kad vidi sveću koja gori nad njegovom glavom, upla-š~će se. Podići će glavu sa zemlje, pogledaće me.

Ali on se pretvarao. Vosak je kapao sa sveće. Kapao je na njegovu iisplaženu jezičinu.

Rekao sam:

- Onda

oo

da te zaikopam.

A hteo sam samo da vidim da li će da se UIp-laši i da ustane. Ali on je ostao nepomičan.

Dugo sam tražio ašov. OdaVlilo nisam kapao. Negde .sam zag;uibio taj ašov. Kad sam ga našao bio sam srećan. Kopao sam, najpre nika!ko nisam mogao da kopam, ali posle je već išlo. (Neće više da ide.) On je lež'ao negde tu, gde je i sada. Ose-ćao sam njegov zadah, pa je bHo kao da kopam

taj zadah a ne 'zemliju.

Ipaik sam čuo ono kcldjtanje. Hteo sam da ga za!kopam živog. Ako ga nisam dotuJk:ao, ako se pret-vara, za:r ne bih i~a!k mogao živog da ga zakopam? Ispod zemlje mogao bi da cVIi~i kaldko hoće; da urla. Nadao sam se da onda ne6u da ga čujem.

32

(6) Tad je Isak ,došao; Video sam njegovu sen-ku. U ruci je držao fenjer. Jama je već bila du-boka. On je sta1ao nad jamom, ni!je mi rekao ni reči. Samo j e gledao kako kopam.

Možda sam droge goste sa moj e svadbe za:bo-ravOO, ali Isaka nisam.

Ne sećam se da li je odmah sea na zemlju Lli je još neko vreme stajao i samo me gled8o. Ne sećam se da li sam se uplašio. NeOu ništa da sla-žem. Znao je sve o meni. PO čemu? Šta me je iz-dalo? Moje oči? Šaka na ustima? Valjda se već govorno. Ne znam. Uvek .se to predoseti. Ljudi ta-da izbegavaju ta-da se sretnu .sa čovekom kome je ovo počelo da se dešava. Šapuću samo o njemu, okreću se za njlim kad prola:m uli'Com. Nisam ja prvU, iako sam najveći prokletnilk među svim pro-kletniaima. (Tako i ti misliš za sebe, zar ne?) J er dokle sam stigao to se već zna, još pre nego što sam se i rawo: proroci su znali.

Onaj s kojdm je swšeno ostaje sam. Između njega i drugih ljudi je samoća. Nelm taJkVIi, za čiju glavu kocka se već okrenula, pokušavali su da se ~pasu. Da dozoVIU druge ljude. Dugo sam živeo ov-de. Svašta sam video, ova moja glava puna je vi-đenja. (I jaoj neka je toj gl avli.) Trčali su ulica-ma, poznali bi nekoga, zvali bi. Ta:kav se nij e okre-tao. A ako bi ipak nekog od oV!ih ljudi (jer smo ljudi) uspeli da stignu, čak se Ulsudili da g.a uhvate za ruku, da vimu:

- Josife, pomaješ li me?

Ili: Jakove, Avraame, Late; kako bilo, šta vam je?; ovaj bi se okrenuo, taj čovek (Avraam, Lot) koji ga je, kad vam kažem, poznavao, kockao se s njim, jeo hleb sa njim, možda zajedno kopao zemlju. Pogledao bi. ga preneražena.

- Ko si ti, rekao bi, čoveče?

I odImah zatiJm, drugim ljudiana koj[ se tu za-dese:

- Ovoga moje oči nilkad ntsu Vi1dele. BeZlUIIillik tad počne da viče. Da se kune. - Ali ovo sam ja, zar me ne pozmaješ?

Čovek bi ga sažaljivo pogledao: - Šta je ovome, ljudi?

Okrenuo b[ se. Otišao. OstaVIito oVOiga da se, unezveren, okreće oko .sebe, da posle otrči do neke kuće u kOlju je odla~io (svog prijateLja, bra:ta) da mu udara na vrata. Nilsu mu otvarali.

Sva vrata su za ovakve zatvnrena. Sem VIrarta krame i posle još vra1a Sudnice, u koju će da ga odvedu vojnioi, nes1ilip~jlivoj .svetini, zaita da bi

vi-kao: .

- Š t a je vama, ljudi? Ja nisam kriv.

Znao .sam sve. Boj aa sam se, kažem. Sto će i meni da .se des[ ono što se desiIlo tom{;ima pre mene, i što je čekalo (tolike) koji će doći posfe mene?

N eću da kažem, ni ovo ni ana. AN boj ao sam se još Viiše, da ću ovo da radian kao ti glUipaci 1roji su .se nadali da može da ih mimoiđe ono š'i'O ih čeka. Bojao sam .se toga: da ću da trčim ulicama, da ću da zovem moju braću, neke ljude, i da će '

oni da okre6u glavu od mene, i da .se prarve da me nikad nisu wdeli, da me se odriču još pre nego što mi je suđeno, da ne bi moje proklerts,tvo palo i na nJjiih. Prokletstvo je zarazno. LjUldi žive. Ljudi. hoće da Žlive, ništa drugo. Bio .sam i ja prokletnik, kaji sam ih mrzeo ~bog toga, i sudio im; ali noćas više nisam. NoćaiS znam: ako su l}udJi. živi, maja braća, šta drugo da rade nego da ž,ive? Jesam li ja bio mv? Bio sam unezvereni, a takVIi nisu žiVli. Da ni-sam bio taj ne bili dočekao ove dane, tu noć kada sam ono .sve poikušao sa moj'im psom, sa sv ećom. 34

Branio sam .se još malo. Bio bih lažov da kažem da ni:sam. Biio bih prokleti lažl1ivac da kažem da nisam ~nao odmah zašto je Isak, koji je već okre-tao glarvu od mene, sad došao.

Reći ću odmah. (A ovo ZJnate i da vam ne !ka-žem.) Došao je da se nagodi Isa mnom, da ~ od mene moju kuću. Zar rnsam onaj koja. će da ode na nebo, možda već sutra? Neće l[ moja kuća da ostane ;prazna? Šta onda hoću? Da se paoovi na-sele u njoj, slepi miševi?

Oduvek je taiko kod naJs. Vetar nam šalje pe-sak pustinjlsk!i; nebo je ne'kad UipaLjeno, vatra sipa odozgo, dolaze kdJše. Čovek ima gl a'\1iU , treba da je sklanii. (Glavu.)

Oni na koj e j e došao red ose.te to i sami. Svi osete. Dešava se da sami prodaju sve Šito imaju. Kuću, životinje. Najpre Vliču, dOZliVlaju druge, kao što sam polrušao da kažem. A onda osexe da mogu da dozovu samo trgovca, kurvu i kroTI1U. Prodaju sve što imaju, a novac utroše za jednu noć, pone-kad samo za neikolilko sati koliko ~m j e još ostalo da bUldu s nama. (Blago neka je nama.) Krčmari uzima'jru ove pa:re, jer pare su pare, iako neki g; lu-paci pričaju da je ovaj novac proklet. Nijedan krčmar još nije dobio gulbu od oV'oga novca,

mm

su ga raspeJ.i, jer kod nas kvČillare i kUiJ:'IVe re1JkJo raJSIpinju. Kurve čak gore prolaz,e od krčmara. Kad ih se zasite, ili kad .se pronesu glasovd da su kuž-ne, O+lda ih kamenuju, što je druga.

Mnogi piju za novac ovoga koj,i odlazi. N eki ljudi, istina je, ne vole da piju vino kaje im plati ovaj koga čeka put na bvdo, ali drugi, ]pak, pijru. Nisu svi budale. hIm je novac novac, zar v:no nije vino? Krčme se ore od vike pijanih među kojima obično ćuti .samo ovaj koji je došao da plaća, pre nego što ne plati zauvek. Dešava se, iJs1JiJna, da ih

...

obuzme neka ludost (to besovi iz kma swnanru1:Iih 8vri!ll'ja, što trče dlro gl1aida; uđu u nj:ih) , i onda od-jednom počnu da urlaju. Nasmu na prve dr, sebe. Da Ii zato što s'll prepo2lJlaIi u ovima,koji se tu smeju (za nj.ihov nov:ac), one što će sutr:a prvi ka-menj e da bace na njjlh? Ili zato što su, odJ ednom, ose,-ti:Ii st'rah, <IDU l"11iPU koj'a im se otvOl.1i1a u utrobi, i dko njih, i u koju su počeli da padaju, a svi osta-li ostaju gor:e, nad tom rupom, drže se z~ ruke, vode svoje životinje, kockaju se u krčmi? Sa ovima je gotOiVO pre V'remena. Njih obaraju na zemlju. 'Thl!ku ih i vode u Sudnicu.

Njih je mam:je, lp ak, od onih kojii ne zaurlaju, nego SaIlllO ćute u krčmi. Pa čak manje i od onih koji se kockaju. Gube ili dobij aju. U smehu svih. Alko dobija:ju, drugU im zavjde. Skoro kao da su zaboraviH: da za nj,ih više nema dobitka. Tako je to. J emlJSalimske kurve najv:iše vole ove, buduće raspete. One im daju V'iše nego drugi. Možda, is1li-. na je, plaču u n}ihovoj postelJi. Kurva onda mOTa

da .sluša neke pl1iče. SVlaki čovek nabiJen je pri-čama (kao ovo ja) do grla, i te priče procure iz njega pre krvi. iNe znam. Da sam kurv.a, možda ne bih vodio kući ove prokletnilke, samo da ne slu-šam njiihove prriče. (Dosta što sam ih sluš·ao kako urlaju.) Iako sam čuo kako se govori, među kur-vama, da su drukčiji od svih ostalih u J erusaldmu. ~U'rve to pliičaju sa smehom. Voj!I1ici zavide ras-petima. Ponekad tuku kurve po krčmama što ih lažu. U krčmama j e vika i tuča po svu noć, sve do zore, kad svi odlaze na posao (jer su ovde svi zaposleIlJi), a ostaje samo ovaj koji je plaćao, ali još nije platio sve. LeŽli s glavom, sa :Licem na nekom stolu, u lokvi Vima. Ima krčmal'!a koji ih pušrt:aju da tu spav:aju. .Mi kI!Čmari ugla'Wlom ovo ne voOle. Jer, ako im budući raspeti prave pazar i donose

36

ovac (kaoO i 1rurve; ima nešto zaljedničko, vld>ite1i,

~međlu

lrurv:i i raJSpeti:h), oni ipak ne vole da OiVe ljude vojnici hvatadu . u njihovoj kirčmi; da rulja ulebi Ullutr:a sa vojnicima. N e SallllO zato što ooda rulja razbija sve na šta .nadđ:. (a ovo posl~ ndlko ne pl,ati, i koji krčmar bi traz'lO platu kad Je sve toO u slavu zakona?), nego zato što budući raJSrpeti wbegav:aj.u takve krčme, prokle1JnJioi i glupaci. Kao da i taiko neće da ih uhvate.

Sta ovo gOVOl'!im? Gubim se već. Gubim se. J es am li hteo da vas pitam (potajno) znate li mo~da da li je ona moja kurva, koza, koju zovu Marija (a mene je nešto strah da kažem: Marija), dovodila kući ove buduće raspete? Jesam li hteo da vaJS pitam: da li je mogla da s,luša njdhove pri-če, i da tm mlluje trbuh, i bedra, dok joj se oni, zagrcnurtim š8iPatom, jadaju?

(Ostavd.te mi moju kurvu na miru.)

JeruJSalim je dopuštao kurvama da teše pro-lcle1mike. Ali ova kurva, koj a bi ležala sa onim na

čijem licu već se pojavlila krv, morala je posle da izađe na brdo sa svima, i svli su čekali da se prva kamenom baci na njega. Raspeti su to znali :. sami, jer sve se kod nas zna. Nema ",iše tajne. Neki su, sa kl'lsta, vikali na kurve. Govorili su svaMa. Rulja se smejlaila. Ali njlih je malo, a više je onih koji su ostajali nemi pošto im je njihova kurv·a, s ko-jom su pl'!oveli poslednju noć, bacila kamen u lice. Da je drukčije, ne bi kurve pI!1stale da ih vode kući. Cak ni za veći novac.

(7) I šta onda? Sta još hoćete?

Ne budite smešni: nj,qj ne bih pričao ovu pri-ču. Sta bih onda mogao da joj kažem? Da je moj brat Isak najbolji lončar u gradu? Da mrzim ras..;

pete? Da će onaj zaista da nam dođe? Da je straš-no lep?

GLupaci. Ništa joj ne bih rekao. Da sam mo-gao nju da nađem, ne bih kopao onJU j amu. N e bih gledao kako mi Isakov fenjer osvetljava ::loge II tek :iJskopaJIloj zemljii.

N~a ~ivotmja opet je odnekud na~š},a. Pacov?

Ne zmam. Pobegla je odmah.

Zadah iz kiuće, LLi sa zemlde, iza mene. bio je

strašan; to vam kažem. Bojao sam se da se ona ne pojavi odnekud, jer se dešava da same lrurve potraže ove za Čliiju glavu su se već otvoni1a usta zakona. One dolaze zajedno s trgovcima. N~ad pre njih, nekad posle. Po čemu se zna na koga je došao red? Ja to ne znam. (Na moju sramotu.) Ali vliđao sam ih, kao ii vi, kurve i trgovce, kako hitaju nekuda. Idu uz z.idove, pognute glave. Žure,

ne osvrĆIU se na uZVJ~ke onih koji su ih VJideli. oni

su, kurve i trgovci, p:rVJi vesnici budućih krstova. Idu uvek pre praVJde jerusaUmske i pre vojnillka. (Taiko vam je to.) Neiki se boje onda, i trče sVOljim

kućama, zatvaraju vrarta. J er imaju kuće i na

nji-ma vrata. AILi drugi (ima i takvih) pođu onda za kJurvama i za trgovcima, da bi i oni nešto dobilii. Sta ćete. Glad je ponekad. Cak i kad nije glad. Takav je naš vek. Vremena su teška.

Eto. Da se pojavila, odjednom. Da je rekla: - Judo, evo mene.

Možda bih zav;i!kao. Nekad ljudi zaviču kad irrn dođe kurva. Uplaše se kad je wide. To je znak. Teraju j e sa .5VJog praga. Ali kurva irrn ipak uđe u kuĆIU. To su ona VIrata koja VJiše ne mOlgu da se zatvore.

A mo~da ,grešiJm. Mo~da bih, da j e onda

do-šla, ostavio lisaika, pred onom jamom, s njegoVJim fenjerom. Mo~da bih oti<šao ,s njom u modu kuću.

38

l ' b'h ]'e moLio da me odvede svojoj kući..

m

bih

bl l . . . . 'd B

joj tr~io da 1demo u pustinjU, lZV~,}).lJ OVd.

o-re bi to billa u tra'VIi. Nekad sam m1S!il0 o ovome.

k .

;

.

budući s1now bIrudeli su nada mnom,

zalgrc-~1 pr~letnioi. Onda sam na1jčešće osećao mir1is trarve. Bakošenog sen~. Ne. zna:m otkuda ovo ..

Vel1ovao sam .da Je .na]boJ<]e tamo, u travi. Pod otvorenim nebom. Voleo sam da ležirrn na ~~đima,

i da VJid~m nj enu glaVJU u zvezdama, a na hcu da

joj je senka. (Opr.osti<te. za ?vo.) ' v • .

Tako bi bilo, da Je bIlo. Bez ,prIce. MrzIlIm riče ne znate vi koliko ih mr;zhln. Alu šta vi z.nart:e? p Ne znate da sam se bojao onoga što bi bila moja sreća (rekao sam već ovu . reč, pre Lsru~a), pa bih ja sad bio 6urtanj.e a ne ovaj ~vor. Da Je.

Ma-'ja kurrva, .došla kao što sam odjednom ose-tro da

~e doći

kao što sam se uplašio, sve bi se završilo

taiko. Sta bi mi mogao onaj moj ml,adiić? Ma1mja

m

ga pljunula, već tada. Oterala bi ga sa prruga moje kuće, ako bismo biLi tamo. Hi ~ ga, gađ,a1a kamenJjem, pro'kletnika, sve dok se ne lz,gub! u

tra-vi iz koje .se .pojavio. Uhoda.

Nije došla. Samo je Isak bio sa mnom.

N e sećam se koliko j e slušao zemlju 1>10 se

osi;paJla pod moj-im ašovom. Bilo je dugo. Sikoro sam se ponadao da neće IlJišta da kaže. Ali ipak

sam začUlO njegov ša.pat. Ravmodušansl1roro. Tek

malo !promuikao .

_ KaŽiU (:re'kao je) da ,su muke veliike.

Fenjer je osvetl<jav.ao njegovu ruku. RHa je bela i č~sta. Zahvatio je šaw zemlje. Gledao je valjda u nju. Ne znam zašto. Tad je raŠlil'io pr&te: zemlja je počela da ]sti'če između njeigovih jedva razmaknutih prstiju. Cuo sam ovo dobro.

Kopao sam i dalje. On je spustio

ruw.

- Judo, ZJO'VI1UO me je.

Nisam smeo da se .okrenem. Sećam se da me je posle pitao: - Zar se ne boj!iš?

Znao sam da neću da mu odgovorim. Gledao je onu ruku. ,Onda u zemlju na :kJojoj je sedeo. Moj brart lISak. Ovo je njegovo opla:kJivaIIlje.koje je počelo. Neka kaže ko šta hoće. Plakao sam tada.

- Došla je već noć, rekao je · zatim.

Kao da je sumnjao da Viiše ne znam da li je noć Hi dalIl, Illi !roje je doba dana. Mo~da je imao prava. Ne govorim protiv nj ega. Ovo j e samo opla-kivanje. A ne ZJnam ništa gadmje .od oplakivanja. Treba svršiti brzo. Treba pokQPati; ono što ima da se z alkop a.

- Možda već noćas, šapnuo je, zar ne? Čaik se ,pognuo da me bolj e V1idi.

Okrenuo je gla'VIU k mem. Eto tog časa. Po-gledao sam ga. Znao sam da ne smem. Nemate pojma koLiko j e on lep.

I!pa!k nis_am viknuo.

IZJdržao je moj pogled. Na:jbezazlenijii trgovac među nama.

Pitao me je:

- Ili tek kad svane?

Valjda je posumnjao da znam o čemugcvori, zato je rekao:

- Svršlio si, Judo. Ztnam.

Pogledao je u onu jamu. Onda opelt II mme.

Ne znam kalmo mi je billa lice. Ne znam za-što mi je tad ka\Zao, aH opet šapatom:

- Judo, zašto se smeješ?

Jamu posle nisam video, iako je Lsakov fenjer JOS gorea. Onaj isti plamen u koji i sad gledam. Čekao sam. Da se plamen ugasi? Hi da lisak ode? Zar zaiJsta verujete da sam toLiJki g.lupak?

Čekao sam da čujem najzad !saka:

40

•...

_ KoliDko? .I

Samo tu j ednu reč.

Ddbro sam je čuo. plamen čak nije ni u;zdr-htao. Možda sam samo dublje za,rio ašov ~ z~­ lju. Možda je to, opet, bio i!sti šum zemlJ,? k~Ja se osi!pa. Sve se osipa, polako. Lpak sve ostaje. Sve. Evo mene. Evo plamena.-Ovo ne razumem. Vi ste !WavaU onda. Niko nije došao. Bio je mrak. Želeo sam, ipak, da Isak ugasi fenjer..

Rekao !Sam:

_ UgaSli ovaj feIlljer.

Kad je mT?k čoveik hoće da je samo ITl1"ak. Lsaflrova roka pružila se ka fenjeru. Možda 'e on hteo ovo da mi učini, još samo to. (Jadni hak.) }\li kao da se .predomisliO, u poslednjem

ča­

su: ruka mu je ostala da lebdi nad fenje:rom:. Nad strašno mirnim plamenom: neka UJIIlre onaj kOJI. tre~ ba da !Umre.

_ Koliko tražiš za kuću? prošaptao je.

- Glas mu je bio promukao, kao da se daViio. NesreĆiIlik, ~pak se bojao. Ne znam zašto ~1i sve millslim da mu je ovo bilo prvi .purt. Bio je JOš sa-swm mlad trgovac. Sad nije ni trgovac ni moj brat. Sad čak više ni'je ni l'Sak.

Zvao me je:

...:- Judo. Čuješ Li me, Judo?

Nisam više kopao. Čekao je da mu odgovo-rim. Znam da je hteo brzo da SVI1ši sa mnom. Da se nagodi za ovu prdk.letu rušeViinu. Za ovaj

vaz-duh. Za ovatj zadah.

Posle da uzme fenjer. Da 'pobegne kući. Iz

kuće mož,da da ne izađe sve dok ne začuj e kako sam počeo da ur1am u noći. Da li bih Ulr1a(l kao drugi? Da li bih i ja Viideo, kao neki raspeti, on~~ ga kako mi dola~i? Ili on opet ne bi došao, on kOJ~ odlaže svoj dolazak, msam ~nao zašto.

- Kolilko? rekao je Isak.

Zunio se. Valjda ga je ana talIIla čeka!la. da se vrati. Njen trgavac. Ugledni lonča~ jerus3lims:lci. Nisam znao da ld je znala kud je an ot1Š:ao. Možda joj ništa nije rekao,. a mo~da joj je kazaa, već polazeći:

- Juda će da CI1klne. Idem da lru;pim !1jegovu kuću.

Pokušao sam da ise setim. lisaIk je čekao. Ne lažem. V'tdeo sam nju gde leži na njihovom ležaju. Video SaIIIl i njega: pojavio se na v:rat;ima. Došao je od mene. Stajao je tčliIIlO s fenjerom u ruci. Ušao je tek posle, polaIko. Izgledao je ]scrpen, kao da se vraća ·s dalekog puta. Onda je spustio fe-njer. Ugasio ga je. Bio je mrak, ali ipak sum vi-deo: u mraku je ottšao do nje. Vtdeo SalIIl kad je legao tamo. 8pUiStio je glaVi11 na njen trbuh. Nekad mi je pničao o tQlIIle. U nekom Ž'i.vutu dok som ja biio neki drugi Juda. To je voleo da radiL Ona j e bila uvek bre;meni1ta. Osećaa je onda svog budućeg silna kako se miče urrutra. SmeJao se anda. Raz-rogačia bi uvek oči. Hvatao me je za rukIU. U tom našem bivšem životu, moj, nekadašJnJj;i brat Isak

- Ali čuo SalIIl, kad ti kažem, govO'rio je. Čuo SčliIIl.

Smejao SčliIIl se zajedno sa nji]m. Ne, lažem.

Ćurt:ao SaIIIl. On je čekao. Bdo je nestrp!liji<v. Možda veruje da .sam htea da ga mučirrn. lli da s.,m hteo

da odložtm taj čas.

- Ide li neko? upitao .sam ga. M:is]]m da je zaI1ia šaku u zemlju. Nije se ni o~ernuo da pogileda u mrak - Nika, rekao je.

ZemJja se osd(pala poda mnom. Ne teTajte me da VčliIIl govorim a zemlji. Ne terajte me da ValIIl govorim alsaIkavom glalsu, te IlJoći, a praznoj onoj 42

jami, o anoj rupa. O glasovima kojii su bili iščezJ.i. Jerusalim, grad moj kurvarnk!i, spavao je. Sva svet-la b;isvet-la su poga!Šena. Ostavio mi je taj grad samo !salkov fenjer, da me osvetljava alko se savijam nad onOlII1 rUlpom, kaa da SaIIIl verovao da ima nešto u njoj, dole, na njenom dnu, šta hoću da vidim. lli kao da sam već paldao ali nisam pao. A hteo sam da padnem što pre.

Sal']m li se s v.aIIIla, bezazJIena moja braćo? Ova noć nije za šalu; Ne moglU da se smejem. Ne mogu da plačem. Da baIav]m. Da s!li'!1im. Suv SalIIl kao ana zemlj a te naći. Ove nJOĆi. Eto.

- ni veruješ (relkaa je i ovo sa mrŽlIljom) da će da ti opl'os:te? Veruješ da ćeš da se izvučeš? Opet je prinea ruku fenjeru. Nadaa sam se da će da ga ugas.i.

- Svi govare o tebi, šapnua je. Cuo sam. Dodao je zatim:

- KaŽ1U da veruješ: da će onaj da dođe. Nalsmejao se:

- Zar stvarno v6ruješ? Zair njega č~kaš? Ne znam krd1iJlro se smejao. Ali opet čujem nje-gov smeh.

Tek tad Isam mu in::kaa: - Idi, Isače. Gum se.

Čuo je dobro. Neka mi nilka ne kaže da nije čuo. Ali nije još ulStaO'. Sedeo je dole, na zemljii kojlU SaIIIl isikopao. Moma me je još gledalO, a mo-žda je 'll mTalku :pOikIUšavao da viili moju lruću. Sve-ća talIIlO Vige nije gareIa. To bar verujete.

- Koliko? prošaputao je ~stim glasom. Pro-InIUklo. A,li' nesWplj.iiV, možda ne sama viiše u stra-hu nego i u mrž.n}i. Moma se bojalO te svoje mrž-nje koju dotle ni.je poznavalO. 8i:roti lsa!k. Sirorti svi vi, trgovd jerusa1iimslki. Lončari. Drvodelje. Vi-dite li šta se dešava s nama?