Momo Kapor - Kabare Embargo

Momo Kapor

KABARE EMBARGO

Dame i gospodo, dobro došli u kabare "Embargo"! Jednom davno krenuli smo mi putem kojim nisu mogli svi. Bili smo sigurni u svoj hepiend u svoj diksibend. (2x) S mnogo žara svirali smo mi našu svirku voleli su svi. Bili smo sigurni u svoj diksibend u svoj hepiend. (2x) Ali vreme kažu menja sve život nosi, ruši sve. Danas još si gore sutra ko zna gde a svet juri dalje kao i pre. Sve ovo što nam se danas dešava počelo je davno, pre mnogo godina. Kada nam je deda poginuo na Solunskom frontu, a babu, samohranu udovicu, obrlatio neki bivši austrougarski podnarednik koji je farbao kosu i ostavio nas u

dugovima. Kasnije pojavili su se neki penzionisani ljubavnici, operetski generali s vojnog otpada, i zaludeli naše tetke – usedelice. Verovali smo da je domovina dama, da će se razvesti civilizovano, bez skandala. Nažalost – ispao je najgori mogući razvod, na balkanski način. Beograd je za sve kriv – oglasio se Zapad – i okružili su nas blokadom. PRVA NEDELJA BLOKADE Ko nas sve nije blokirao? Otkad znamo za sebe živimo u blokadi. Najpre Nemci, pa braća Rusi, pa Amerikanci, pa ponovo Rusi, pa Rusi i

Amerikanci zajedno. A u meñuvremenu – držali smo sami sebe pod blokadom i pri tom smo još morali da izgledamo srećni, i to bog zna kako! Da pevamo masovne pesme, da aplaudiramo i dočekujemo sa zastavicama od hartije neke belosvetske budale. Ali – možda je baš zato naša najčešća uzrečica – i bila i ostala – NEMA PROBLEMA! Okrenuli su nam leña – nema problema! Odsekli nas od sveta – nema problema! Ostali smo sami – nema problema! I to nije izraz naše uroñene lakomislenosti. To je izraz našeg dubokog, vedrog prkosa, smešak kroz stisnute zube, odgovor svetu koji nam je natovario na vrat i suviše problema da bi ih živ čovek mogao rešiti. NEMA PROBLEMA – ZA INAT! Dame i gospodo, dobrodošli u kabare "Embargo". Večeras će vas "blokirati" Vlada i Vlada i uvek vaša Rada. Plove lañe Topčiderskom rekom što bih noćas s malom nekom s malom nekom šeto. Noći su nad gradom romantično plave već nekoliko

uzastopnih dana. Bludno se grle vode Dunava i Save ispod zidina Kalemegdana. Zvezde se tiho nad Zvezdarom gnezde Dušanovac Voždovcu piće plaća. Senjak miriše na pokošeno seno i na devojčice iz diskaća. Plove lañe Topčiderskom rekom što bi noćas s malom nekom s malom nekom šeto. 31 NEDELJA BLOKADE Nikad gore nismo živeli. Došli smo do samog kraja. Ulazimo u banke i pitamo ima li para. Nema – kažu. Kad ćete dobiti – pitam. Ne dosañujte, ženo, zar ne vidite da radimo? Otkud znamo kad ćemo dobiti? Možda sutra po podne, možda u ponedeljak... Zamislite nekog Amerikanca, molim vas, kome u banci u Njujorku, kažu da nema para. Sručio bi mu se čitav svet. A mi – još se i hvalimo jedni drugima kako smo ipak bili srećne ruke i u nekoj banci uspeli da dobijemo svoj novac. E, zato ja ne bih živela u Americi. Ko bi tamo znao da mi odgovori na tako jednostavno pitanje kao što je, na primer: "Videste li ono sinoć?" A ovde, uñem u bilo koje preduzeće, svi prisutni znaju na šta mislim. Odmah znaju i odmah odgovaraju: "Bruka jedna! Ko ga samo pusti na mali ekran?" Ili: "Super! Pojeo ga, bre, za doručak!" Osim toga, ljudi su u Americi blazirani. Gledala sam ih kako zevaju sa dosadom dok im

čovek na pumpi puni kadilake gorivom. A ja, još uvek prepričavam kako sam slučajno, u

pola dva noću, na pumpi kod Auto komande naletela na dizel i napunila auto do vrha. Ljudi mi nisu verovali. Radovala sam se kao malo dete. Pa, gde to ima? A ni u Švajcarskoj nije bolje. Bila sam nedavno u Lozani. Ćerka mi je udata za Švajcarca.

Ponela sam sto pedeset sarmi, dvanaest kila kora za gibanicu, kajmak, sir, sve. Oko vrata venac ljutih papričica. Znam da ne sme da se unosi, ali dete mi se uželelo. Pita me njihov carinik šta je to? Havaji, kažem, Honolulu! Otkinem jednu papričicu i pojedem je pred njim. Ponudim i njega. Tenkju, kaže, i zagrize. Mila majko, kad se zagrcnuo. Suze mu na oči udariše.Samo je mahnuo rukom da proñem. One sarme i kore za gibanicu nije ni pogledao. A moji unuci? – Šta da vam kažem? Švajcarci! Srpski ne znaju... One sarme razmrljavili... Ubi se ćerka prevodeći im o kakvom se nacionalnom čudu radi. Džabe. Ostale silne sarme. Jela sam ih tri dana, gre'ota da se bace. A kafu piju u salonu, kao da su sami sebi u gostima, a ne u kujni gde je najslañe. Meni došlo da gledam u šolju. Prevrnem je u tacnu da se ocedi, kad ono šolja čista, bez soca. Nema u njoj ni radosti u kući, ni neočekivanog dobitka, ni ljubavi, ni uniformisanog lica. Ne stoje ni suze, ni put. Ničeg nema u švajcarskoj šolji. Prazna!

Oj, zoro moja, zoro bez osvanka Sunce milo, al' bez bela danka Na te mislim, dušo, bez prestanka. (2x) Jednom prilikom putovala sam za NJujork. U Ameriku se zvanično može ući samo iz dva razloga – poslovno ili turistički. Business or pleasure. Meñu putnicima bila je i grupa u crno zavijenih brñana, koja je preletela okean da sahrani bliskog roñaka u NJu DŽersiju. Sa njima je bila i sestra pokojnikova, starica, poznata narikača u svom kraju. Čim smo sleteli poče da leleče: "Ukaza se zemlja ta, Amerika prokleta...ðe ostavi svoje kosti, oj, Vukota, crni brate... Kuku meni sinjoj kukavici!" Policajac u kabini gleda ih svojim hladnim, modrim očima. U rukama drži njihove pasoše u kojima nema nijedne vize, sem američke i pita kao i uvek: "Business or pleasure?" "Kome si nas ostavio, moj Vukota?" "For pleasure" - odgovara njen sin, stegnutih zuba, kroz suze. A na putu za NJujork, govoreći o ljudima iz svog kraja, ispričao mi je ovo: kod nas, brñana, postoje samo dvije vrste porodica: dobre i tanke kuće! Bilo kakvu razliku meñu njima, stranac bi teško primjetio. Jer ugled je nevidljiv! Ali ljudi iz našijeg krajeva, budući da se stotinama godina drže na oku, prolazeći kroz razna iskušenja, kroz ratove, suše i požare, dobro znaju kako se ko držao i koliko je ko mogao da izdrži. NJihovi odnosi se nijesu promjenili ni u Beogradu, ñe mnogi sada žive, ma koliko se Beograd razlikovao od našijeh divljih zasjelaka. Neko je iz dobre kuće, neko iz tanke! Onaj kome je čukundjeda prije dvjesta godina ukrao ovcu, ma koliko se uzdržavao od toga, ukrašće bar neki kompjuterski program! U to možete biti sigurni. Onaj kome je pradjed "vodao" begu opanke oko kuće, daće garantovano intervju nekom stranom listu u kome će ispljuvati sopstveni narod, samo da se umili tuñinu i izvuče neki mali ćar. To je jače od njega! Kome je djed promjenio vjeru, promjeniće i partiju i domovinu i narod za malo zapadnog sitniša i poslužiteljsko mjesto. Ne treba ga zbog toga kriviti. Od takve je loze! Moj svet

čaroban i lep sigurnost mi daje, ka novome vodi, ta moj svet čaroban i lep sigurnost mi

daje, ja verujem u to. Svako vreme ostaje u sećanju vršnjaka svojih kao vreme ludosti, strahova i radosti al' ono što mu daje sjaj to je neko drugo vreme. Moj svet čaroban i lep sigurnost mi daje, ka novome vodi, ta moj svet čaroban i lep sigurnost mi daje, ja verujem u to (2x)

51 NEDELJA BLOKADE Dragi moj prijatelju. Nadamo se da je tebi u Americi dobro. A mi smo, hvala Bogu, već svi pomalo ludi. Mnogi Beograñani pričaju sami sa sobom po ulicama. Na to više niko ne obraća pažnju. U subotu sam ti srela tetku na Kalenića pijaci. Žali se: "Kuda sve ovo vodi? Radila sam trideset i pet godina kao profesorka, a sada ne mogu da kupim ni pola kile boranije. Ne uzimam više ni Politiku. Nema se ni za novine. U poslednje vreme kupovale smo zajedno nas četiri penzionerke, ali su dve nedavno

umrle." Kako tetki da pomogneš – ne znam. Prete da će nam uskoro ukinuti i telefonske veze sa Amerikom. A i treba! Koliko smo samo novca trošili na besmislene razgovore! Sećaš li se Nove godine kada smo ti iz "Zore" puštali dragačevske trubače. Dovodili smo ti jednog po jednog da ti sviraju u slušalicu "Svilen konac." Plakao si kao malo dete dok smo se kucali u tvoje zdravlje. A sada, eto... Uzalud objašnjavam da nas Amerika ne mrzi. Mi smo jednostavni ljudi i ne razumemo visoku diplomatiju. Neko hoće da te bombarduje da bi ti dopremio humanitarnu pomoć. Ali, ne brini, sve će se ovo, ipak, dobro završiti. Sećam se jednom sam bila izbačena iz svih škola u zemlji. Nažalost – ne iz političkih razloga, već zbog neopravdanih časova. Bežala sam iz škole da ne bih morala da vadim kvadratno korenje iz nekih brojeva. Radije sam vadila zubno korenje, nego kvadratno. I tada sam se našla u sveopštoj blokadi. Direktor i profesori koji su mi vraćali ñačku knjižicu, imali su izraze lica kao ministri Evropske zajednice. Protiv mene su bili svi: sve škole u Jugoslaviji, cela porodica, roditelji mojih školskih drugova i drugarica. Iznenada sam prestala da postojim. Ali kako uništiti nekoga ko ne postoji? To je nemoguće! U meñuvremenu – direktor i neki profesori su pomrli. Škola je zaboravila da sam bila najgori ñak i pozvala me, kao počasnog gosta, na proslavu svoje

stogodišnjice! Ali šalu na stranu. Ponekad se i ja uplašim ovog našeg ludila... A znaš šta onda radim? Brzo odem na Kalenića pijacu, lutam izmeñu tezgi i gledam gomilice pasulja na kome smo odrasli: tetovski beli, gradištanac, jednoprdac, dvoprdac. I setim se vremena kad smo bili gladni i siromašni, kada su kelneri u "Kolarcu" vikali kroz šuber u kuhinju da svi čuju: "Jedan pasulj sos meso, bez mesa, za mladu gospoñicu." I nosača iz Knina koji su naručivali čuveni "De Gol", prazan, go pasulj bez ičega, da bi podigli i iškolovali decu. I setim se bajke "Čudotvorni pasulj", onog dečaka koji se uz dugu, zelenu stabljiku pasulja popeo na nebo. Možda će i nama pasulj pomoći da stignemo do zvezda! Čarobnim dvorcima žurim Orgulje čujem u tami Pastir u frulu svira Opet novi se raña dan Zove me nestalo vreme Muzika opojnog vina Čujem i zvuk klavira Nebo praznuje ovaj san. Od početka na ovamo Sve se menja neprestano Zato mnogo snage treba Da se krene sve do neba. (2x) Čarobnim dvorcima žurim Orgulje čujem u tami Pastir u frulu svira Opet novi raña se dan. Zove me nestalo vreme Muzika opojnog vina

Čujem i zvuk klavira Nebo praznuje ovaj san. U jednoj dedinjskoj vili proslavljen je prvi

roñendan blokade! Kažu da je bilo divno. I stranci i neki naši pevali su u horu "Happy Birthday to you..." Pade mi na pamet jedna stara dečija igra. Zvali smo je: IZMEðU DVE VATRE. Zaboravila sam pravila, ali se sećam da smo se delili u dve grupe, a jedan je ostajao na sredini. Koja grupa uspe krpenjačom da ga pogodi – njihov je. Ne čini li vam se da mi, u stvari, čitavog života igramo tu staru dečju igru. Na ovaj ili na onaj način: skačemo izmeñu vlasti i opozicije, izmeñu svojih uverenja i kompromisa, izmeñu svojih obaveza i tajnih strasti, izmeñu zaposlenosti i dokolice, izmeñu braka i ljubavi, izmeñu, izmeñu, uvek izmeñu. Stalno izmeñu dve vatre. Skačemo, skačemo dok

možemo, a onda, kad nas najzad pogode, nemamo više kud. U nečijem smo timu i više ne govorimo za sebe JA, nego MI i to je kraj. Naš najveći problem je osećanje krivice. Rodili smo se u zemlji gde nas od najmanjih nogu ubacuju u osećanje krivice. Krivi smo najpre roditeljima koji nam celog života nabijaju na nos da su se žrtvovali za nas. Krivi smo učiteljici što nam nisu podrezani nokti. Krivi profesorima što ne znamo leve pritoke Nila. Krivi smo mužu, ženi, ljubavnicama, krivi poreskom odeljenju, krivi šefovima, a kao kruna svega – sada smo krivi i za ovaj rat! Nama su zaista potrebni psihijatri. Psihijatri, a ne Umprofor! Priča se da će nam Umproforce uskoro smeštati i po kućama.

Svako će dobiti po jednog Umproforca da kontroliše kako poštujemo sankcije. Da li su nam frižideri zaista prazni i da nam zaplene poslednju kožuricu od slanine. A možda će, kažu, da nam uvedu i kontrolu voñenja ljubavi. Zamislite po jednog Umproforca iznad svakog ljubavnog para. Sedi, gleda, beleži i zabranjuje da se puši posle ljubavi. Ali i Umproforci su samo ljudi. Kao što smo za vreme rata iskvarili Nemce, navikavši ih da piju rakiju preko svake mere, da švercuju sa nama i potkradaju nepobedivu armiju Trećeg rajha – ni Umproforcima se ne piše dobro. Evo jedan primer: Bila sam u Krajini. Na drumu za Vrljiku stražu čuvaju Kenijci. U jednom trenutku prolazi olupani traktor i vuče prikolicu sa vrećama i oružjem. Učitivi Kenijac koji je naučio nekoliko neophodnih srpskih reči, salutira i pita prokisle Krajišnike: "Ima puska?" "Nema puska" - odgovara Krajišnik. "Pisi, nema puska" - nareñuje kenijski oficir potčinjenom i pita drugog

Krajišnika: "Ima puska?" "Ima puska" - odgovara ovaj. "Ima dozvola?" "Nema dozvola". "Pisi, nema puska." Seljaci ih tamo zovu "Black chetnics" i daju im da piju rakiju od kukuruza. "Boli glava – kukaju Umproforci – boli glava! Tesko biti Srbin. Tesko!" A, bogami, i nije lako! Proñe i po godina, dve, a da se, na primer, o Australiji, čitavom kontinentu, ne pojavi ni jedna vest, sem da je neki farmer pripitomio kengura ili teniserka iz Melburna osvojila pehar. O Kanadi čujemo jedino kad izbiju šumski požari ili neko pobedi u sankanju. Što se tiče Novog Zelanda nije morao ni da bude otkriven! A mi – stalno na naslovnim stranama! Još od doba kada su Tatari raznosili poštu na konjima, pa sve do programa Headline News CNNH-a. Znate li vi koliko ljudi po svetu ne zna ni koji je glavni grad Kalifornije, a već poznaje svako selo na putu Knin – Drniš. Najlepše svetske voditeljke lome jezik da izgovore ime mesta Vrljika. Nema pastira u Krajini koji se nije slikao za BBC ili šefa mesne kancelarije koji nije govorio za CBS. U nas su uprte oči celog sveta. Ako zapucamo u zvezde za Novu godinu, odmah se sastane Savet bezbednosti. Da se dogodi nešto važno na svetu, ne bi imao ko da opiše. Svi svetski novinari su kod nas. Istina svaki drugi je već doživeo nervni slom, jer ne mogu da izdrže ovoliko dogañaja, a svaki treći se propio od muke jer ništa ne mogu da shvate. Taman utvrde da ratuju istočni boljševici i zapadne demokrate, kad se ispostavi da se tuku Srbi i Hrvati. Meñutim tu su i Muslimani, čas na jednoj, čas na drugoj strani, pa izrone Albanci, za koje se ispostavi da su Šiptari, ali da nisu svi islamske vere, jer ima i demohrišćana. Zatim se pobuni Sandžak, koji se inače zove Raška, na severu se upetljaju Mañari, dok na Jugu državu traže Makedonci. Zapravo državu imaju, samo ime nemaju! Jadni izveštači! Kad se sete Libana, to im izgleda kao godišnji odmor.

A u Ujedinjenim nacijama neko proturio vest da su Srbi ušli u Beograd! Nastala je, kažu, prava panika. "NJujork Tajms" se odmah oglasio: "Ako ulazak Srba u Beograd ostane nekažnjen – Srbi će nastaviti da ulaze u Valjevo, Kragujevac i Svilajnac, čime će im se otvoriti put da osvoje i izuzetno strateški važan – Čačak!" Austrijski ministar je meñu prvima reagovao: "To treba sprečiti svim raspoloživim sredstvima, uključujući pre svega – bombardovanje Beograda!" A ministri Evropske zajednice u dva dana, obišli su tim povodom: Brisel, Rim, NJujork, Pariz, Atinu i Tiranu. Meñutim – obavivši čitav niz konsultacija u vezi sa ulaskom Srba u Beograd, neko im je diskretno skrenuo pažnju da postoji još nedovoljno potvrñena indicija, da se Beograd nalazi u Srbiji. "Pa, šta onda?" - rekli su ministri. To nije pitanje geografije, nego principa. Plove lañe, Topčiderskom rekom što bi noćas s malom nekom šeto. A znate li zašto nam sve ovo rade? Zato što smo suviše dugo živeli izvan svetskih pravila. Putovali smo i češće i dalje od onih koji su

kupovali gde smo stigli i ništa nam nije bilo preskupo, ako nam je dobro stajalo. Zato što smo poslednje pare davali za grofovske napojnice, dok su se zaista bogati uzdržavali od rasipništva. Ali, samo da znate, mnogi nam se potajno i dive. Čak se i klade koliko ćemo još da izdržimo. Eh, da imam para i ja bih se kladila na nas. Pogledajte naše fudbalere zabranili im da igraju u inostranstvu. Ali "Zvezda" ipak igra! Igra na svom poljančetu! Ima i rivala, našeg dragog "Partizana". Igraju duhovito, s puno driblinga i fudbalske fantazije, igraju – ZA INAT! A znate li zašto je fudbal najomiljenija igra našeg naroda? Zato što i najveća i najmoćnija sila ne može da izvede na teren više od jedanaest igrača. A tada prestaju sve prednosti. Ostaje samo duh, dar i veština! Plove lañe Topčiderskom rekom što bi noćas s malo nekom šeto. A što se ljubljenja tiče – u tome smo zaista prvaci sveta. Nigde se, valjda, ljudi toliko ne ljube kao kod nas. Anglosaksonci koji ne vole čak ni da se rukuju, zapanjeno gledaju kako se oduševljeno ljubimo i na ulici i kad primamo nagrade i kad izjavljujemo saučešća, na stadionima posle gola, nakon zaključivanja kakvog ugovora ili jednostavno onako, jer se nismo videli dva dana! I dok se ostali civilizovani svet ljubi samo po dva puta, kad mora, i to u vazduh, iznad ramena, mi to

činimo tri puta i zaista se cmačemo i uvaljujemo jedni drugima brkove i bradu. Kod nas

nema prevare! Istina punih pedeset godina ljubili smo se i mi po dva puta, a onda se nekako neprimetno, gotovo zaverenički, u naše poljupce uvuklo nešto sveto, nešto što ima ukus pravoslavlja... «Tri put Bog pomaže!» I ne daj bože da se zaboravimo, pa se posle drugog poljupca izvučemo iz zagrljaja, prijatelj-pravovernik, sa blagim prekorom, sumnjajući da nismo dovoljno dobri Srbi, privuče nas snažno i poljubi tri put. Cmok. Cmok. Cmok. Nebeski narod! Osim toga – nigde u svetu nije lakše uspeti, nego kod nas i nigde teže zadržati uspeh. Svačiji uspeh je sumnjiv, a svačiji pad još jedan dokaz da nije ni vredelo uspevati. Kod nas najbolje prolaze osrednji, oni najduže traju. Kao i

automobili u vreme blokade. Kao što znate – najpre se kvare najnoviji svetski modeli, jer odbijaju da rade kad se u njih uspe švercovana mešavina benzina, nafte, vode i trunja. Dok dotrajali folksvageni, zvani bube, rashodovani fijati, spačeci, juga i ne primećuju šta se u njih sipa. A evo i najlepše misli za proteklih osamdeset nedelja blokade. Seljak objašnjava novinaru zbog čega neće da proda žito, već ga menja za veštačko ñubrivo: "Pare gube vrednost, a ñubre – nikada!" Tražim jedan novi svet Stvarnost mojih želja svih Gde da nañem njegov trag i put Tražim jedan novi dan Novi prostor za sve nas Ali neću moći sam – to znam. Svet ostaje san Stih – nemirni zov A pesma ide dalje Kao vreme ispred nas. (2x) 71. NEDELJA BLOKADE U jednom starom šlageru kaže se za Beograd da je divan grad u kome ostati ćeš večno mlad... što je savršeno tačno. Poslednji put stajala sam u redu za hleb 1947, pred bakalnicom na Čuburi. Četrdeset i šest godina protekle su u trenu, kao kakav san iz koga sam naglo probuñena. I evo me opet u redu za hleb, pred istom bakalnicom. Razlika je samo u tome što sam tada u rukama sem

zembilja, imala i bonove zvane "tačkice". Odjedanput – u tom dugom redu, primećujem desetogodišnju devojčicu tamnih očiju i prepoznajem svoju dvojnicu. Dok stariji svet u redu pomireno stoji i čeka, nju nikako ne drži mesto. Premešta se s noge na nogu, vrpolji, izlazi iz reda i ulazi u njega. Još uvek je neizdresirana, nepomirena. Čitam u njenim očima želju da stigne do hleba dok se ne rasproda, žilavost i žudnju za svetom, nadu u budućnost... Osećam strašnu potrebu da učinim nešto za nju, ali to je, nažalost,

nemoguće. Moraće sama da proñe iste stvari i iste nevolje: da bude gladna i presita, zaljubljena i očajna, da pobeñuje i da gubi... Da bi, na kraju krajeva, dospela na kraj reda. Provela je noć na putu Na kojem se nade gase Ostala je svu noć budna U vagonu druge

klase 60

U očima njenim more Svejtluca joj sol u kosi Ona ne da da je slome Otima se i prkosi Djevojka iz moga kraja Na usnama njenim kušam Okus prvih poljubaca Okus prvih oskoruša Ona pamti davne rječi Slatke boje zavičaja Ona ne da da je slome Djevojka iz moga kraja. O, Bože, kad će već jednom da se dogovore, pa da znamo na čemu smo. Ove godine neizvesnosti upropastiše nam nerve. Verujte – Nemci su, u svoje vreme, bili mnogo humaniji. Kada su mi 1941. srušili kuću na glavu, nisam stigla ni da se uplašim, a kamoli da steknem traume. Nijedan psihijatar nije na meni zaradio... I Amerikanci su 1944. takoñe bili humaniji. Bombardovali su nas dok smo se mirno tucali jajima, na Uskrs, kad smo to najmanje očekivali. A sada – ovo raspravljanje kako da nas unište, u najmanju ruku je neučtivo. Prepiru se pred našim očima kako da nas satru. Šalju izaslanike da pitaju na koji način bismo najradije otišli na onaj svet. Polako, od gladi i izolacije ili brzo, čisto i sigurno, kao što to već higijenski umeju da izvedu anglosaksonci. Niko ne pita hoće li nas to malo i boleti. I dok naše najotmenije devojčice sada rade kao garderoberke u NJujorku, kao konobarice u Parizu ili bebisiterke u predgrañima

Londona, čitam u novinama – Francuzi opet navalili na Norvežane i Japance da im zabrane lov na kitove. Žao im je kitova, izumreće... Kad smo bili mali igrali smo se i "Šuge". To je jedna od najnesrećnijih i najpoetičnijih igara iz mog ratnog detinjstva. Sećam se – stojimo u krugu i biramo ko će da bude šugav: en den dinu, sava raka tinu, sava raka tika taka, elem, belem, buf, trif, traf, truf, Amerika buf! Na poslednjem slogu prst se zaustavi na nekom od nas, baš kao što se zaustavi ruski rulet, tačno iznad nečijeg ptičjeg kucavog srca, koje i ne želeći dospeva tako u svet ubica i ubijenih. I on je – ŠUGA. Ostali, koji su tog puta imali sreće, beže od njega, padaju, posrću, razbijaju kolena, samo da izbegnu dodir malog šugavca. Dok on – izabran da bude zaražen i prenosi svoju zarazu – trči za njima, trči koliko ga noge nose, trči ludački, sa željom da nekog dotakne, da se oslobodi te nesreće, da svoju sramotu i usamljenost podeli sa drugim. Ali trčeći ponekad se umori i mora da sedne ne neki kamen ili ciglu da povrati dah. A ostali tada – presrećni zbog njegove slabosti – okupe se oko njega i skačući viču: ŠUGA, ŠUGA, ŠUGA... Oj, goro moja ko te tako ljuto kleo ko te tako ljuto kleo Ostala si pusta, ostala si sama Sve sokole tvoje ponela je tama Sve si goro reña, kamo krune s vrha Ko ti vite jele i borove skrha Oj, goro moja Jedanput – negde na Zapadu – našla sam se u nekom velikom supermarketu. I nisam znala gde sam. U Briselu, Ženevi, Parizu, u Rimu? Vina su se nalazila na istom mestu kao u bilo kom zapadnom gradu. Osamdeset vrsta sireva, četrnaest vrsta hleba, kase iste, prodavačice iste. I tada sam shvatila da zapadni svet opet gradi vavilonsku kulu, džinovsku, vavilonsku samoposlugu! Ali razgledajući njihove sireve shvatila sam i to da se mladi čačanski sir ne može pakovati! I odjednom mi je sinulo: možda je u tome tajna što nas ne podnose. Ne damo se pakovati! Ali u njihovoj netrpeljivosti prema nama nema ničeg ličnog. To su sve fini, lepo vaspitani ljudi kojima je zaista žao nesrećnih gradova i ljudskih žrtava. I oni imaju decu! Ali moraju da raščiste teren za temelje na kojima će biti podignuta vavilonska samoposluga. I nervira ih što se ti narodi bune. Pa i oni će dobiti mesto na nekoj aluminijumskoj gondoli... Za početak da prodaju šljive, fudbalere, more... Zašto stalno pominju istoriju. To je prošlost. Zapad je okrenut budućnosti. Podiže se vavilonski supermarket! Ovo je ovde Balkan, zemlja iz sna Izmeñu moćnih sila, dobra i zla Tu svako može biti dušman i brat Svakih pedeset godina izbije rat Ovu su zemlju pravili i ratnici i pesnici i različiti bogovi Ovo je ovde Balkan, mirisni cvet Totalno nerazumljiv za ceo svet Tu svako može biti dušman i brat Svakih

pedeset godina izbije rat. Ovu su zemlju pravili i ratnici i pesnici I različiti bogovi 100. NEDELJA BLOKADE Pravi gradski ludaci gotovo su iščezli. Jedan od njih bio je Pera Balon, poznati beogradski zvezdaš koji je išao iz kafane u kafanu i do besvesti ponavljao: ŠTO SE KAŽE – ZNA SE. Nestali su ti pravi gradski ludaci, ali je ludilo postalo

masovna pojava. I zaista – ako je šizofrenija cepanje, podvajanje ličnosti – onda smo, manje više, svi zreli za kliniku. Jedna polovina našeg bića je za mir, druga žudi da se osveti za nanete nepravde. Čeznemo za ljubavlju naših prijatelja koji su ostali na

neprijateljskoj strani, a u isto vreme ih ne volimo, jer su nas izdali. Spavamo u Beogradu, a sanjamo o moru. U nama se bore hajduci sa diplomatama. Jedan deo nas je istoričar koji opominje na prošlost, drugi futurista što nas vuče u budućnost. U nama se sukobljavaju patrijarhalni Srbi i kosmopoliti kojima je potpuno svejedno gde žive. Ako to nije ludilo, onda, šta je? Hoćemo li i kako ćemo se na kraju sastaviti i ko će pobediti u nama – videćemo. Tačno na stotom kilometru južno od Beograda, pokraj autoputa, nalazi se drumska kafana koja je ime dobila po džinovskom hrastu. Ova čestita starina opaljena je gromom koji ga je rascepio na dvoje. Tako sasušen i raspuknut, svojim iznenadnim padom, mogao bi da pobije one 64

ispod sebe. Zbog toga je uprava motela, sa sve četiri strane, postavila drvene table sa natpisom: ZABRANJEN PRISTUP STAROM HRASTU. Okružen ovim upozorenjima podseća na Srbiju. Svratila sam nedavno do starog hrasta. I gle, čuda! Kao da me je ošinuo grom. Nemoguće! Iz starog, umirućeg stabla izbila je snažna mlada grana, a na njoj je treperilo, na povetarcu, nežno tek prolistalo lišće. Vidi ti starca! Pomislih, sa olakšanjem. Preživećemo – to znam. Samo se za ljubav plašim, bez koje je tako sumorno živeti na ovome svetu. Pomozi nam Bože da nikoga ne zamrzimo. Ne pitam ništa jer znam da znaš Ja znam da znaš Potpuno sami na ovom svetu što nije naš Nemoj da brineš kad srce zna I nebo zna Ti imaš mene a tebe ja, a tebe ja Jedino to se zove ljubav Jedino to ti treba sada I ti i ja u ovom gradu Lek protiv mraka koji vlada Jedino to se zove ljubav Jedino to nam treba sada. Poštovana i draga publiko, na kraju još samo jedna napomena: Ovaj Kabare ne biste gledali da nije bilo pomoći sponzora. Danas je prosto nemoguće napraviti predstavu, snimiti film ili objaviti knjigu bez sponzora. Ništa bez sponzora! Ja čak verujem, da kad jedanput umremo, da će i na čituljama pisati: Umetnik je sahranjen zahvaljujući sledećim sponzorima: Kovčeg – "PINEKS", proizvodnja savremenog nameštaja, UB. Prevoz do groblja – "TAXI TRANS", Nova Pazova.

Generalni sponzor – BLESING CONSALTING D.D. Plove lañe topčiderskom rekom što bih noćas s malom nekom s malom nekom šeto.

Adaptacija i izbor pesama: Rada ðuričin Režija: Ivana Vujić Scena: Todor Lalicki Kostimi: Božana Jovanović Koreografija: Sonja Vukićević Muzička pratnja: Vlada Cvejić i Vlada Racković Igra: Rada ðuričin Autori pesama: LJuba Ninković M.ðuza – N. Pavlović B.Radičević – E.Lesić A.Šantić – R.Ristić Arsen Dedić i Momčilo Bajagić Premijera: 18. maja 1994. Predstava je odigrana više od 100 puta, po mnogim gradovima Srbije, Republike Srpske, u Francuskoj, Nemačkoj, Rumuniji i Sjedinjenim američkim državama. RTS, Dramski program , snimio je predstavu za televizijsko izvoñenje. Na Festivalu monodrame u Zemunu, 1996. Kabare Embargo dobio je nagradu žirija publike. Momo Kapor KABARE "EMBARGO" Adaptacija: Rada ðuričin