I
Ro Hač je vozio. Hari Hof sedeo poreci njega i sa slušalicama na ušima pratio emitovanje dva mikro primopredajnika naizmenično, a Samjuel Makferson se baškario na zadnjem sedištu automobila i povremeno sočno psovao zbog nekog mimoilaženja, ili preticanja. Neupadljivi, ali moćni i brzi automobil nosio je oznake marine morisa, ali je stvarno bio dragster, odnosno tehnički monstrum koji dostiže brzinu do dvesta šezdeset kilometara na sat. To je Haču omogućavalo da se lakše probija kroz večernju saobraćajnu gužvu od zapadnog dela Londona do Sitija. Juper stritom stigoše u Islington i Hač brzo nađe pogodno mesto za parkiranje u senci uličnog drvoreda na Lajton rodu.
— Stigli smo čitavih pola sata pre ugovorenog vremena — zaključi Hač sravnjujući tačnost svog ručnog časovnika i onog električnog na komandnoj tabli automobila.
— Imamo još čitavih sat i po do završetka pozorišne predstave... —Ne shvatam kako takvog čoveka, kakav je Donald, i tako pametnu devojku, kakva je Džejn, može da zanima nekakva
»avangardna« pozorišna igra u dvorani »Sedlers Uels«. Pa tamo mogu da stradaju od dosade — gunđao je Samjuel Makferson.
—Hej, slušajte! — uzviknu Hari Hof i brzim pokretom uključi zvučnike, jer do tog trenutka prijem je pratio pomoću slušalica.
Iz zvučnika su se čuli oštri uzvici, a onda se jasno izdvoji glas isprekidan
smehom.-—Eto, vi šugavi psi, našao sam vas... Mislili ste da je moj ultimatum običan blef, ili šala. .. Dok vas petorica budete
umirali jedan po jedan, ja ću već sređivati neke druge. Ove noći umreće još četiri zla momka...
—Čekaj, čoveče! — čuo se drugi glas. — Mi nismo mogli... Nismo znali.. . i ne znamo. ..
—Sad ćete znati i osetiti — prekide ga prvi glas. — Čvrsto ste vezani i imate vražje ogrlice oko vrata. Lepo sam vam ih zakopčao, a punjene su vodom u razmacima od po četvrt sata. Prah polako upija vodu i zateže kožne ogrlice sve dok ona ne udavi žrtvu. .. Ho-ho! Četvorica imaju priliku da vide kako se davi prvi, pa gledaju trojica. . . dvojica... jedan. . . Konačno, zadavljen, izdiše i taj jedan!
—To je užasno' — uzviknu panično neko od vezanih. — Mi možemo da platimo... Daćemo sve što imamo! . .. Možemo da popravimo greške, samo nam skinite ove proklete kolute.. . Mene već davi!
—Onda recite gde je Viola!
—Niko od nas ne zna o toj vašoj Violi — upade glas, koji se sada prvi put čuo. — Ali znamo mnogo šta drugo. Bolje je da ostanemo živi. Govorićemo. ..
—Imaće ko da govori. Već ste suviše govorili, a niste mi
rekli ono što je trebalo. Zato smatrajte da imate smolu i da morate istrpeti tu malu paradu koja se zove smrt sporim davljenjem.
—Kakva parada?! Tako može da govori samo lud čovek! — prodera se neko od ugroženih i Hof smanji snagu zvučnika.
—Umesto laku noć, želim vam zadnju noć. Odlazite u pakao i žalim što neću imati prilike da gledam kako se kuvate u katranu sledećih nekoliko hiljada godina — smejući se zaključi onaj što je imao situaciju u rukama.
—Sam ćeš se peći i kuvati u paklu! — doviknu neko od na smrt osuđenih.
Još neko vreme čuli su se pomešani krici užasa žrtava i smeh ubice, a onda se zalupiše neka teška vrata i odjeknuše koreći na betonskom ili kamenom tlu. Potom se zalupiše još jedna vrata, što je moglo da znači da je ubica izišao iz neke kuće. Tu pretpostavku potvrdi zvuk paljenja i pokretanja automobila.
—To je Klint Breslin, tuce mu udavljenih gangstera! — zaključi Samjuel Makferson.
—Toliko i sami znamo — primeti Ro Hač. — Ali trebalo bi da nam kažeš nešto više, jer zadnje dve noći ti si bio sa Donaldom i Džejn. Oni su ti rekli da nas pronađeš i dovedeš
večeras ovamo. Zato pričaj dok čekamo da oni dođu i da Breslin udavi još četiri čoveka.
—Znam ja mnogo toga, mili- on mu trovača i sto puta toliko otrovanih — uzdahnu Makferson.
—Pa ispričaj nam to što znaš, čiča Same — reče Hari Hof popravljajući slušalicu na levom uhu i desno okrećući ka starom mornaru.
—Ovako, momci... Znate da treba da sačekamo Donalda i Džejn kad iziđu iz Teatra »Sedlers Uels«, pa da ih obezbeđujemo dok se oni nađu sa izvesnim Klintom Breslinom, čovekom koji je došao preko Atlantika, pa eto sada davi zle momke po Londonu — poče Makferson.
—A njega je ozvučio reporter Artur Markinč prilikom dogovo- ra o susretu s Lunom. Rasteraj malo magle skleroze iz te tvoje divne glave, tatice, pa se priseti da to vec znamo. Baš sada smo lepo čuli da je Breslin osigurao davljenje pet ljudi. Petostruki ubica... — upade Ro Hač.
—Ili, možda, devetostruki, ako ostvari svoje obećanje — primeti Hari Hof.
—Dakle, petostruki, ili devetostruki ubica treba da se ove noći nađe s Donaldom, a mi o njemu malo znamo — nastavi Hač. — Zato, dragi tata Same, objasni nam šta će Lun s tim čovekom.
—Dobro, momci, slušajte! Tu je taj čudni svat Klint
Breslin, o kome se zna da je plaćeni ubica američke federalne policije. Postoje agenti, obaveštajci, gangsteri teroristi, trovači i mnogi drugi — poče Makferson uzdržavajući se od psovki.
—Tu smo i mi — oglasi se Hari Hof.
—Zato što su u igri još Interpol, tajanstveni biro zaštite, Intelidžens servis, Skotland jard i desetak drugih tajnih i
javnih policija, trovačka internacionala i, svakako, mafija sa malim slovom m, jer sada ne postoji samo jedna Mafija, koja je poreklom italijanska, već ih u svetu radi preko sedam stotina na principu Mafije stvorenih bandi, ili bolje rečeno gangsterskih organizacija, milion mu zlih momaka, eto i nas u svoj toj gužvi — u jednom dahu izreče Makferson.
—Sad je sve jasno — nasmeja se Ro Hač.
Hari Hof klimnu glavom, krijući smeh od starog mornara,
Makferson pruži obe ruke i po potiljcima čvrgnu momke, pa se zavali na sedište. Dok su se oni pipali po glavi, on sklopi oči i uskoro je čvrsto spavao,
—Nalazimo se u automobilu parkiranom pred zgradom broj trideset i dva na Lajton rodu u Islingtonu — reče Hari Hof držeći uključen mikrofon primopredajnika.
—Primljeno! — začu se Lunov glas iz slušalice. *
O njemu je svet znao sasvim malo, a bilo je mnogo onih koji su verovali da je on izmišljena ličnost da se njome dopune mnoge priče o tajanstvenim zločinima i životu podzemlja. Neki američki reporteri su tvrdili da je on Čovek iz Tame, a drugi da su Arčer1, Horibl2 i Ćovek iz Tame jedan isti dželat Federalne policije Sjedinjenih Država. Svi zvanični izvori tvrdili su da su to sve samo obične, senzacionalne legende.
Dakle, svet je o njemu znao malo, ali on je o svetu znao vrlo mnogo, a naročito o svetu podzemlja. Njegovo pravo ime niko više nije znao. Cak i u samom Federalnom istražnom birou ve- rovalo se da grob u Noridžu kod Čikaga, na kome piše ime Klint Breslin, skriva tajnu nestanka tajno, plaćenog agenta za ubis- tva. Sef sto prvog odeljenja Federalnog istražnog biroa Li Vidor je takode bio izmišljena ličnost, kao i samo sto prvo odelenje. Nigde u arhivama, kompjuterima i kartotekama FBI nije bilo ni traga o sto prvom odelje- nju, kao ni o Li Vidoru i Klintu Breslinu. Postojali su samo specijalni agenti bez imena,, označeni šifrom i javno nepriznati i odbačeni.
1. Archer — strelac
2. Horibl — strašni
Kada je Li Vidor, koji je stvarno postojao, ali čije postojanje je potpuni skriveno u FBI, poginuo u Los Anđelesu, više niko nije znao ko je Arčer, a ko Horibl. Znalo se da kod Čikaga postoji grob s imenom Klinta Breslina, ali i to da Čovek iz Tame postoji, jer često je na neki način javljao da je izvršio »uklanjanje« nekog gangstera, ili zločinca kome se zločin nije mogao dokazati, a po uverenju FBI je bio kriv bez imalo sumnje. Sve je bilo obavijeno mnogim velovima tajne. Jedino se znalo kako da se »onom čoveku« dostavi naređenje. Znalo se i to da niko ne sme sumnjati, niti istraživati oko »onog čoveka« koji bi se javio kao Sedmica Šon. Njegovim zahtevima se udovoljavalo.
A Klint Breslin je i te kako bio živ i sada je bio u Londonu, Istina, ne s dokumentima na to ime »pokojnika«, već s pasošem i dokumentima na ime Normana Sandersa, trgovca umetničkim predmetima.
Eto, taj čudni svat koračao je te noći fiored Grand Union kanala kod Hokstona. Sa Branč placa on pređe kanal i zađe u Baring strit. Zaustavi se pred malim italijanskim restoranom, pa naruči večeru. Kako je sedeo za stolom u čijoj blizini niko nije sedeo, Klint Breslin je mogao da govori prilično jasno, a da ga niko ne čuje. On se podboči
na levu šaku tako da njome skriva usta. Tako mu se zlatni roleks časovnik nade blizu ustiju. On ga okrenu tako da bude's unutrašnje strane zapešća i okrenut ustima.
—Dok čekam večeru, mogao bih da porazgovarao s onim ko me sluša... Šteta što ovaj mikro otpremnik, koji mi je reporter Artur tako vešto prikačio na moj časovnik dok ga je razgledao tvrdeći da nikada nije imao u rukama jedan roleks, nije spregnut s mikro prijemnikom, pa da poteče pravi razgovor... Znam da ste čuli sve što se dogodilo pre pola sata. Tih pet zlih momaka su članovi bande koja je moju kći Violu Breslin pretvorila u narkomanku. Odveli su je iz Njujorka u Evropu. To sam utvrdio. Znam da je ona u Londonu, ali niko neće da mi kaže kako da je nađem,.. I ja ih ubijam. . . Mogao bih da vam kažem gde su njihovi leševi, ali neću, jer još svi nisu udavljeni. .. Oprostite, ali prekidam, jer stiže moja večera. Biću tamo gde je dogovoreno i tačno u određeni sat i minut-,
Zatim je pohvalio izgled paste a la milaneze« i razgledao nalepnicu na maloj boci vina. Složi se sa kelnerom da pileće pečenje zameni jagnjećim, ali odbi kolač i kafu.
—Ne smem da opteretim stomak, a već ova ukusna testenina bila bi mi dovoljna i bez jagnjetine — zaključi smejući se.
Dok je jeo s vremena na vreme bi ubacio poneku reč. Tako je objasnio kako izgleda. Opisao je svoje visoko čelo, sede zaliske, širok nos i uopšte izgled pedesetogodišnjaka koji se još dobro drži.
—Dakle, sve po dogovoru. Uostalom vi imate i jednu fotografiju, koju je Artur tajno snimio. . . Istina, ja ne izgledam uvek kao na njoj, ali večeras sam isti — nasmeja se on na kraju i podignutom rukom dade znak kelneru da dođe i naplati večeru.
Kad iziđe na ulicu, Klint Bresin se osvrnu kao da nešto traži, pa pogleda na časovnik i onda brzim koracima pođe ka Nju Nort rodu. Na
širokoj saobraćajnici nađe stajalište taksija i uđe u jedan, pa zatraži da ga vozač odveze do Klerkenvila i da ga ostavi na početku Sent Džon strita, Već nakon desetak minuta bio je tamo gde je želeo, pa nastavi da ide onim kratkim i zapletenim ulicama između Klerkenvil roda i Rozeberi avenije.
Kad stiže u Stoksvud strit, Breslin potraži mali bar, čiji prilaz je bio zamračen, jer lokal nije radio. Ali on se spusti niz tri stepenika i priđe do pod neosvetljeni natpis i zastade kao da mu je teško da ga pročita. (Friški boj) bar je stvarno bio neugledna jazbina, a u nepodesnoj ulici nije ni mogao da uspešno radi u doba kad i mnogo posećeniji lokali jedva životare.
—Eh, »Friški boj«. . . Nestašni momak kao da je postao miran. . . No da vidimo da kod nestaška nisu i neki zli momci — govorio je Breslin prilazeći vratima.
On pritisnu dugme zvona, a onda dosta jako pokuca na vrata. Začu se krčanje na dovratku i iz prikrivenog zvučnika se začu promukli glas:
—Zar ne vidite da ne radimo?!
— Otvorite! Dolazim od Baka Lenoksa — zapovedničkim glasom reče Breslin.
—Nisam siguran da znam tog Baka Lenoksa. . . — začu se neodlučan glas.
— O, nesrećna budalo! — uzviknu Breslin. — Znam da me vidiš, a znam da ste tu vas četvorica. Zar se plašite?
Nastade ćutanje od jedne duge minuta, a onda se vrata otvoriše. Iza njih je bilo mračno i nije se videlo ko ih je otvorio.
No Breslin uđe kao da je to sasvim obična stvar.
—Znam da me držiš na nišanu, ali ne znam da li ti je zlo od straha — smejući se reče Breslin.
Vrata se zalupiše i odmah blesnu svetlo.
—Ko si i zašto izazivaš? — lju- tito reče krupan momak prilazeći Breslinu s revolverom u ruci.
— Niko meni ne sme reći da sam budala. . .
— Hajde, momče, da prvo obavimo posao, a posle možemo o viteškom shvatanju časti. Po onom što znam o vama iz ove jazbine, ti si Angos Frej. Jesu li tu Everet, Gor i Mordri? —s osmehom i
razdraganim glasom reče Breslin.
U isto vreme radoznalo je iz malog hola s garderobnim pultom razgledao nered u zapuštenom baru. Iza šanka se pojavi omalen i ugojen čovek, a s desna i leva dođoše dva smrknuta tipa u džins odeći.
— Dakle, pacovi su izmileli iz rupa — grohotom se smejao Klint Breslin.
—Odalami ga Angos! — uzviknu ugojeni i iziđe iz svog malopređašnjeg zaklona.
1. Frisky boy — nestašni momak.
—Lepo biste se proveli i on i ti, Everete. Već sutra bih naredio Lenoksu da vas podavi i baci u Temzu — reče Breslin.
—Možda ti se neće dati prilika — isceri se glomazni Angos Frej i čvršće steže dršku revolvera.
—Lepu bandu saujetnih nesposobnjakovića sam ja dobio da vodim — zavrte glavom Klint Breslin.
On tada priđe jednom stolu i namesti sebi stolicu, pa sede.
Četiri čoveka ga okružiše, a u jednom trenutku gojazni mu se nađe iza leđa, pa začudo hitrim pokretom iznenada mu stavi oštar lovački nož pod grlo.
—Nećeš biti prvi kome sam presekao jednjak i otvorio dušnik — pretećim glasom reče Everet Hardi.
— Sad je dosta gluposti, momci! — oštro uzviknu Breslin — Treba da obavimo posao, a posle ćete već čuti šta mislim o vama.
—Ima nešto bez čega se ne možemo sporazumeti — primeti jedan od dva momka u izbledelim farmerkama i s prslucima od istog platna.
—Acid je nešto pravo. . .
No dovoljno je i to što sam rekao da dolazim od Baka Lenoksa — odgovori Breslin.
—Ali on se ne javlja, a očekivali smo — reče Angos.
— Neće se ni javljati. Ima pesma: »Ptice se sele u tople krajeve. . . E, oni se sad sele. . . Skloni taj nož, čoveče. .
. Biće zlo ako ne mognemo da se složimo. Ja nisam kao Bak Lenoks, koji vam je dopuštao da radite i kako ne valja. Mislim da ćete i vi da se selite — govorio je Breslin glasom koji je otkrivao da mu je već dosadno.
—I mi imamo razloga da se žalimo. Ovde postaje opasno, a uzalud smo objasnili šta nas muči. Nismo dobili ni deo novca od onoga što je obećano. Nije plaćen ni zakup za ovaj suteren.
— Već dvadeset dana oskudevamo u onome što se traži. Ulični mangupi nam prete. . . Sve počinje da ide kako ne valja — reče momak koji do tada nije ništa govorio.
—Ti si Gor Lanton, zar ne? — upita Breslin.
—Da — potvrdi smrknuto ovaj i sede bliže ostalima.
—Tačno je, Lantone — nastavi Breslin. — Zato sam ja tu da sredimo sve kako valja. Doneo sam dosta praha, ali ovu jazbinu napuštate.
On iz džepa izvadi pet paketića i baci ih na sto, a onda odozgo stavi svežanj novčanica, pa dodade:
—Podelite to, pa da se spremite za odlazak.
Četiri gangstera okružiše sto i sagoše se nad njim osmehnuti i ozarenih lica, jer već su videli da su novčanice krupne i da ih ima dosta.
—Ostavite sad to i pogledajte ovamo — izmenjenim glasom reče Breslin.
Držao je u ruci pištolj s prigušivačem. Licem mu se razli izraz zadovoljstva, koji je otkrivao sadizam i likovanje.
—Trebalo je da upotrebim nož — razočarano reče gojazni Hardi. —Momci, svi ćete ostati živi ako neki od vas zna gde se nalazi Viola Breslin — reče čovek s pištoljem pitajući za svoju kći.
—Nikad čuo — reče Angos Frej i malo se pomeri.
No pokreti dva momka u izbledelim farmerkama bili su sumnjiviji i Breslin opali dva puta. Oba kuršuma napraviše ulazne rane na čelima dva nesrećna zločinca. Everet Hardi nehotično saže glavu i izazva Breslina da ga munjevito uzme na nišan. Pogodi ga u teme spuštene glave i Hardi pade. Kao da očekuje dvoboj, Breslin je preneo pogled na Freja očekujući da će ljudeskara potegnuti svoj revolver. Ovaj to i učini i ne baš sporo, ali Breslin je preciznije gađao pravo u srce protivnika, jer mu je jedna zidna lampa smetala da gađa u čelo Angosa Freja.
—O-o!. . . Prokleti. . . — jeknu Frej i ruka mu klonu. On ipak opali, ali nije uspeo da dovoljno podigne svoj revolver.
Breslin je zurio iznenađen ispuštajući svoj pištolj dok je protivnik pokušavao da se održi, na ' nogama ispustivši oružje. Čim on pade, sruši se i sam Breslin. Ležeći on okrenu svoj ručni sat k licu i polako, razgovetno izgovori:
—Eto, dogodila se nesreća. . . Trenutak nepažnje. . . Pogođen sam, kao nekim čudom u obe noge kuršumima iz revolvera kalibra četrdeset i pet. Dugo neću moći da ustanem. . sam mogu da
zaustavim krvarenje. . . Mogao bih i da pozovem pomoć, ali to neću. . . Ponoviću još jednom sve što sam rekao i adresu. Nalazim se u zatvorenom baru u Skotsvud stritu. To je između Finsberija i Klerkenvila. Najlakše je prići sa Farington roda.
. . Vrata bara »Friški boj« su zaključana. Bilo bi mi teško da dopužem do njih. . . Ponoviću sve što je važno. . . Breslin osmotri ubijene, pa dohvati nož iz kanije pod Hardijevim pazuhom. Njime odseče zavoje od svoje košulje i poče da zavija rane na nogama. Pokuša da se pomeri prema barskom pultu. Uspeo je da se dovuče do njega i da dohvati bocu viskija. On dobro potegnu i htede da se
udobnije namesti, ali ga trže zvonjenje telefona iznad njegove glave. On nešto opsova i s mukom dohvati slušalicu. Oslušnuo je ćuteći.
—Je li to telefon »Friški boj« bara? — upita neko.
—Vama na usluzi »Friški boj« bar — tobože vedro odgovori Breslin.
—Jeste li vi to, gospodine Sanders? — Da, ovde Norman Sanders. Slušam. —Jeste li u neprilici? — pitao je nepoznati. — Zar me niste čuli? — upita Breslin.
— Jesmo. . . I nadamo se da se ne radi o zamci i podvali — odgovori nepoznati.
— Izveo sam mnogo podvala i uhvatio mnogo zlih momaka u svoje zamke, ali ovoga puta sam s vama igrao pošteno, a mislim da samo tako vredi. Nadam se da ste to vi, ponoćni viteže —dodade lažni Sanders, a pravi Klint Breslin.
—Učinićemo šta možemo. Čekajte mirno — zaključi nepoznati,za koga je Breslin verovao da je Lun, kralj ponoći.
II
Ono što su čuli Makferson, Hač i Hof u automobilu, čuo je i Lun u pozorišnoj dvorani, jer je pri kratkim proverama šta emituju njegovi prijatelji iz automobila, ili mikro odašiljač podmetnut Breslinu, otkrio da ovaj zadnji čini ono što niko nije predvideo.
gledalaca — šapnu on na uho Džejn Vitington.
Razvodnik kod vrata je nešto tiho progunđao, ali Lun i Džejn odmakoše zavesu i nađoše se iza nje, a onda nečujno iziđoše iz dvorane. Desetak minuta kasnije bili su zajedno sa svoja tri druga na Lajton rodu. Lun proveri da mu nije izmaklo kakvo zapažanje iz svega što se čulo da emituje mikro odašiljač podmetnut Klintu Breslinu. Bilo je očito da gradski releji za pojačavanje i prenos radio talasa od mikro odašiljača do onih koji treba da ih čuju dobro funkcionišu.
—Ispada da je Klint. Breslin od početka znao da mu je podmetnuta »stenica« — primeti Hari Hof.
—Može li se misliti da je taj momak izrežirao igru. tako da mi mislimo da je stvarno podavio pet gangstera na jednom mestu i postreljao četiri na drugom? — upita Ro Hač.
—Sve je moguće, trista mu čuda! — upade Makferson. — Treba biti oprezan s tim američkim mešancem, milion mu ukrštanja i manipulacija. On je sto-odsto ubica i toliko isto agent federalne policije, a dva puta više gangster i po sto puta...
—Ćekaj, tatica Same — prekide ga Ro Hač. — Nešto nedostaje toj tvojoj računici.
—Pre će biti da ima previše procenata — nasmeja se Džejn Vitington.
—Bićemo oprezni, ali ne možemo ostaviti Breslina da iskrvari. Nije nam ni u interesu da ga se dočepa Skotland jard
— Onda je najbolje da ja odem tamo u taj »Friški boj« bar i da dovučem toga američkog petljanca ovamo, sto mu slomljenih nogu — predloži Makferson.
Nisu mogli dugo da raspravljaju o planu, pa Lun odredi kako da postupe. Pošto nije bilo daleko od mesta na kome su se nalazili do zatvorenog »Friški boj« bara, odlučiše da se odvezu do Skotsvud strita i da izdaljeg osmotre prilaz, a onda da Makferson, zaštićen odećom od kevlara, prvi izvidi sve što može da bude opasno tamo’ u zatvorenom baru. Lun mu dade svoj univerzalni kalauz, kojim je stari mornar odavno umeo dobro da se posluži. Ne čekajući da mu se kaže, Makferson je već svlačio odelo. Ro Hač iz prtljažnika donese komotni kombinezon od kevlara, čudesne tkanine koju kuršumi ne probijaju. Iz džepova kombinezona virila je kapa od iste tkanine, koja se mogla navući preko glave i lica, a tu su bile i zaštitne rukavice.
—Možemo da krenemo — reče Makferson. — Bilo bi dobro da se i vi ugledate na mene, kao na jednog modernog viteza ok- lopnika.
— Stariji i pametniji se slušaju — nasmeja se Hari Hof.
—Je li ti to govoriš s poštovanjem, ili se zavitlavaš s mojim taticom Samom? — sumnjičavo upita Ro Hač.
—Požurimo — prekide im Lun razgovor koji je mogao da se pretvori i u pogrešnu šalu.
Ro Hač je parkirao na svega stotinak koraka od bara, a Lun sa svojim roverom pedesetak jardi dalje. Svi su gledali kako se stari mornar gega ulicom prema baru nameštajući svoju pletenu kapu. Celo vreme bio je uključen prijem i Makfersonovog primopredajnika i Breslinovog mikro predajnika.
Makferson je brzo otključao ulazna vrata i koju minutu kasnije stajao je pred Klintom Breslinom motreći ga kroz proreze svoje zaštitne »kape« od kevlara. Video je da je Breslinov pištolj s prigušivačem ostavljen na podu, ali na dohvatu njegove ruke, pa se saže i uze ga, a onda zadiže zaštitni deo »kape« s lica i reče:
—Krv svud naokolo mi izgleda prava, pa i ta na tvojim zavojima za noge. Leševi su, bez sumnje, pravi, kunem se s oba moja oka i tvojom glavom.
—Ti si Makferson, zar ne? — radoznalo iskrenu glavu Klint Breslin. —Pogađaš kao da si vidovit
— nasmeja se Makferson. — No umesto praznih priča da se sporazuinemo o važnim stvarima.
—To jedva čekam, jer rane počinju da me bole — složi se Breslin. —Nekako mi je tvoja leva noga sumnjiva, kao da je slomljena — primeti Makferson.
— Ti se razumeš i u medicinu — osmehnu se ranjenik. Makferson odmahnu rukom i oko barskog pulta potraži nešto pogodno da učvrsti Breslinovu nogu. Izvadi kratku policu i rascepi je na dva dela, pa od zastora otkide zavoje. Brzo učvrsti ranjenikovu nogu pričajući sve vreme o tome šta vidi i šta se događa, pa zaključi:
—Nema zasede, ni klopke. Priđite kolima, a ja ću doneti ovog nespretnjakovića u naručju sto mu grehova,
—Neki misle da sam najspretniji čovek s one strane Atlantika — upade Breslin.
momke? — upita Makferson.
Ne čekajući odgovor, stari mornar uze u naručje ranjenog Breslina, jer iz slušalice zadenute u uho čuo je da je Ro Hač dovezao kola pred ulaz.
Dok su smeštali ranjenika u kola, pored njih naiđoše dva
muškarca, a zatim dve žene. Svi nehotično zastadoše da vide koga to nose.
—Ovaj je ukokao četvoricu, ali i sam je malo stradao. Nosimo ga da ga brzo okrpimo, a vi pozovite policiju ; javite da tamo ima mrtvih — pokaza Makferson glavom k otvorenim vratima »Friški boj« bara. — Ne zaboravite da zapišete i broj naših kola. I laku noć, moje dame... Laku noć, gospodo!
— Što si uglađen! Pravi džentlmeni — šalio se Ro Hač pomažući Makfersonu da na zadnje sedište smesti ranjenika, pa da i sam sedne.
Odmah zatim krenuše. Već iza prvog ugla Ro Hač pritisnu dugme za izmenu broja i boje kola, pa to javi Lunu, čiji rover se pojavi iza njih.
—Vozi ka skrovištu broj tri, jer tamo imamo najpotpuniju hiruršku opremu. Ja i Džejn svratićemo u Hokston, gde imam prijatelja hirurga, koji neće odbiti da mi pomogne oko ranjenika — reče Lun i skrenu levo na Klerkenvil rod.
*
Još od ranog jutra Klint Breslin je pokušavao da zapodene raz-govor sa Hofom, koji se kao kakav bolničar brinuo o njemu, ali ovaj je uglavnom ćutao. Doneo mu je doručak, popravio ležaj i pokrivače i objasnio da treba izvoditi vežbe za ležeći položaj.
operisao? Znam da on i to ume...
— Ovde imate prekidač za radio prijemnik, ili ako više volite televizor — reče Hari Hof umesto odgovora na pitanja,
—Kad ću videti Luna? Ne podnosim neizvesnost u kojoj se nalazim — opet je insistirao Breslin.
Trže ga glas iz zvučnika skrivenog iza uzglavlja:
—Čujem vas, gospodine Breslin. Kako se osećate i da li bivam teško pao naš razgovor?
—Dobro sam., izuzev što ne mogu da ustanem. No da govorim mogu koliko god hoćete. To će mi olakšati i bolove u nogama,koji nisu baš jaki, ali ih imam.
—Dok vi popijete kafu, ja ću već stići —- reče Lun.
— Pa vi me i vidite — primeti Breslin, jer baš tada je krevetu prilazio Hari Hof noseći ibrik s kafom i šoljice.
On nali kafu i sebi, pa sede u stolicu s naslonom do stočića uz krevet. Radoznalo, ali ćuteći je posmatrao Breslina.
—Zašto izbegavate razgovor sa mnom? — upita Breslin pošto otpi malo kafe.
—Samo zato da vas ne zamorim pre nego dođe onaj koji može više da vam kaže — odgovori Hari Hof.
—Bar da smo se predstavili jedan drugom — uzdahnu Breslin. — Ja ne znam ni kome treba da sam zahvalan za negu i pažnju. — Ja sam Hari — pruži ruku Hof.
-- Hari i još kako?... — upita Breslin prihvatajući pruženu ruku. — Ja sam Klint.
—Biće dovoljno vaše Klint i moje Hari — osmehnu se Hof. —- A gde je Makferson? — upita Breslin.
Hof ne stiže da mu odgovori, jer iza jedne zavese pojavi se Donald Sikert. Zato Hof ustade i pomori stolicu da Lun sedne,a sam pokupi šoljice i ibrik, pa nestade iza ona zavese.
Lun opipa puls ranjenika, pomoću slušalice oslušnu rad njegovog srca i pogleda listu na ploči pored kreveta, pa tek onda, reče:
— Dobar dan, gospodine Breslin. —Voleo bih da sam za vas samo Klint.
—Dobro, Klinte. I ja sam za tebe samo Donald — osmehnu se Lun. — Tako je i lakše, jer moraćemo da se viđamo najmanje mesec dana i da razgovaramo o mnogo čemu.
— Da li je mesec dana potreban zbog mojih nogu, ili i zbogm nečeg drugog? — upita Breslin.
—Pre svega zbog nogu. Kuršum je slomio kost leve noge nisko do zgloba, a po sredini desne kolenice je komad kosti odvaljen. Bio je to kuršum kalibra četrdeset i pet iz metka s ojačanim punjenjem. Čak se može reći da ste imali sreću, jer dodirne površine kosti na levoj nozi su bile dovoljne da se ona dobro poveže. Obe noge biće čvrste i u funkciji kao i pre ranjavanja — ispriča Lun.
— Jeste li me vi operisali i kad je to bilo?
— Ja sam asistirao jednom odličnom hirurgu. Operacija je počela već desetak minuta pred ponoć prošle noći.
— Jesam li ja to sanjao, ili sam bio budan oko dva sata posle ponoći?
—Niste sanjali. Bili ste budni što se tiče sredstva za anesteziju, ali jedno drugo narkotično sredstvo vam je olakšalo prve časove, dok nismo bili sigurni da vas možemo pustiti da spavate — odgovori Lun. — No da završimo razgovor o tome. Ovde će vam Hari pomoći da uskoro počnete ustajati uz pomoć štaka i da koristite uređaje za vežbe kako bi se očuvala kondicija.
—Koliko sam s onim zlim momcima imao nesreće, toliko imam sreću što ste me spasli. Nikako ne bi valjalo da sam morao zvati pomoć i tako pasti u ruke londonske policije — glasno jerazmišljao Klint Breslin.
—Reci mi, Klinte, zašto si insistirao da se nađeš sa mnom? — upita Lun.
— To je malo duža priča — reče Breslin i lako uzdahnu. —Ja sam spreman da je strpljivo saslušam — reče Lun. — Bio bih radostan ako ona bude sasvim istinita.
— Ported toga što je moja priča duga, aha je i čudna, ali svaka reč koju izgovorim biće istinita. Ti si jedini čovek na svetu koji će čuti pravu istinu o Klintu Breslinu — odgovori ranjenik i senka tuge mu prođe licem.
— Unapred dajem reč da neću zloupotrebiti tvoje poverenje,što ne znači da ću trpeti i podlost — reče Lun.
—Ja znam kako ti shvataš pravdu. Jedino što ja ne prihvatam tvoje tvrdoglavo insistiranje da svakom zločincu, koji mora da umre zbog
svojih nedela, pružiš šansu za odbranu i spasenje. Ja nikome ne dajem šansu, ako je zaslužio najtežu kaznu — odgovori Breslin.
—Ostavimo za sada da je to pitanje stila — osmehnu se Lun. — Možda je moj stav u tome neka samoodbrana od moguće griže savesti.
—Ima u tome nečega — takođe se nasmeja Breslin. — Ja nikada nisam imao savesti. Možda sam običan sadista na strani pravde,pa me zato mnogi smatraju zločincem.
— O moralnim zakonima sada i ne vredi da govorimo, jer sada nam je važan samo zakon istine. A pravda i istina nisu jedno isto
— reče Lun i bolje se namesti u stolicu da čuje Breslinovu priču. —Rekao sam da je priča duga, ali ja ću reći za sada samo ono što je važno — poče Breslin.
— Rođen sam pre nešto više od pedeset godina u Noridžu kod Ćikaga. Roditelji su mi poginuli od gangsterske ruke, jer su smetali jednoj moćnoj bandi. Ubili su mi oca, majku i brata. Ja sam slučajno bio u Evenstonu i ostao sam živ. Bilo mi je deset godina. Othranio me je i školovao moj deda. Kad sam završio pravo, bio sam policajac. Imao sam divnu ženu i rodila nam se kći Viola. No, u jednom trenutku ja nisam prihvatio mito gangsterske bande...
—Liči na, sve poznate priče — primeti Lun.
—Svestan sam toga — nastavi Breslin. — No, ipak, sve je istina. Posle hapšenja jedne grupe gangstera, za koje sam ja bio zaslužan, minirali su moj privatni automobil, jer trebalo je da se ujutru ja
odvezem njime. No, dogodilo se da je u njega prva sela moja žena, jer ja sam ostao da pričuvam Violu pošto sam bio određen za
—Ja imam strpljenja i vremena da te slušam — ohrabri ga Lun.
—Verujem ti, ali nisam zadovoljan svojim pripovedačkim darom — osmehnu se Breslin.
— Pošto je moja žena poginula, ja sam prešao u Federalnu policiju i preselio se u Njujork. Tamo sam dobio vrlo neugodan posao, ali sam ga prihvatio. Bio sam jedan od onih tajnih agenata kakav je bio Džozef Pistone, koji je šest godina bio član Mafije u gangsterskoj »porodici« Bonano.
— Čitao sam njegovu knjigu — reče Lun. — On se još uvek krije sa ćelom porodicom pod drugim imenom.
—Ja nisam napisao knjigu i nikome se do sada nisam ispovedio — nastavi da govori Klint Breslin. — Pistone je u Mafiju stupio smireno i bez opterećenja. Ja sam bio željan osvete za roditelje i voljenu ženu. Počeo sam da ubijam tajno, bez naloga. ..
On zastade i poćuta brišući čelo po kome behu izbile prve kapljice znoja.
— Možda da razgovor nastavimo drugom prilikom — reče Lun. —O, nikako! — trže se Breslin. — Treba da znaš sve, jer za tri dana je susret tajne grupe, kome treba da prisustvujem. Moramo se dogovoriti odmah.
— Ja mogu i hoću da te slušam — odgovori Lun.
— Stao sam kod početka priče o mom tajnom ubijanju zločinaca, dok sam se nalazio među njima. Moji šefovi su prvo naslutili istinu, a onda iskoristili sve to tako što su me uzeli za agenta dželata, neku vrstu plaćenog ubice. To postoji i u drugim policijama, ali je uvek
obavijeno stostrukim velom tajne i nikada se ne priznaje — ispriča Breslin.
— Znam, a u nečemu i pogađam kako to ide — reče Lun.
—I u mom slučaju postupljeno je tako da su uništeni svi tragovi o mojoj pripadnosti policiji. Jedan gangster, koga sam sam ubio, jer sam znao da je učestvovao u ubistvu mojih roditelja, sahranjen je pod mojim imenom. Ostala mi je samo šifra, koja mi je pomagala da se spasem od policijskih napada, kad bi mi pošlo kako ne valja, a i da dobijem novac. U dosijeu pod šifrom Sedmica Šon pisalo je da čovek koji se javi na tu šifru, može da dobije platu, nagrade, penziju, ili već šta mu zatreba. Pripisane su mi velike zasluge... A ja sam stvarno bio plaćeni ubica. Javljao sam se kao Sedmica Šon i dobijao sam nalog koga da smaknem — pričao je Breslin.
—Pretpostavljam da su tako nastale legende o Čoveku iz Tame, kako su te neki nazvali, pa o Strelcu, Strašnom i druge —reče Lun.
—Da — potvrdi Breslin. — No, dok sam ja ubijao kao državni plaćeni ubica druge, gangsterske plaćene ubice i stostruke zločince, valjda se moj greh povećavao. Moja kći je rasla u izobilju, iako sam je retko viđao. Plaćao sam za nju najbolje, jer često sam gangsterima otimao plen, a i policija me je dobro plaćala i odobravala tajne fondove ne štedeći nimalo...
I jednoga dana sam otkrio da Viola, koja je postala prava lepotica, zapada u rđavo društvo. Postala je i narkomanka. Pobegla je s nekim gangsterom...
—Prema onom što se čulo prošle noći, tražiš je ovde u Lon- donu — primeti Lun.
— Ona je tu negde — potvrdi Breslin. — Morao sam da na smrt izmučim tri gangstera u Njujorku, pa mi je tek četvrti priznao da je
Viola u Londonu. No, on nije znao tačno gde i pod kojim imenom živi. Javio sam šefovima da odlazim u London i da ne znam kad ću se vratiti očekujući da će se suprotstavljati mojim ličnim planovima. No, oni su se prosto obradovali.
Zatrebao im je čovek, koji bi ih sasvim tajno predstavljao ovde u Evropi Rekli su mi da sam idealan tip agenta za to i dali su mi uputstva.
— A ti si, kao kakav strastveni lovac, otkrio »divljač« i zaneo se lovom — primeti Lun.
— Ono što sam saznao još dok sam bio u Njujorku želeo sam odmah da iskoristim. Likvidirao sam izvesnog Baka Lenoksa i njegove ubice Pauzela, Portera, Grela i Bentona — nastavi da priča Breslin. — Znao sam i gde su ona četiri momka, od kojih me je jedan ranio... I tako sada ne mogu da tražim nesrećnu Violu.
—Dok ti ležiš i oporavljaš se, neki vešti ljudi će je tražiti i učiniti sve da je otmu od gangstera — reče Lun.
— Ja znam da je ona zagazila u poroke i da možda ne zaslužuje da živi, ali ja želim da pokušam. .. Ako ništa drugo, hoću da se osvetim trovačkoj internacionali sveta.
—Eh, osveta... Kako je često čovek zaželi, a kako ga ostvarenje razočara — primeti Lun.
— Ti znaš, verujem, bar ponešto o tom zlu koje mnogi nazivaju trovačkom internacionalom — reče Breslin.
— Znam — potvrdi Lun. — A ti si učinio sve da me uvučeš u sukob s tom svetskom bandom.
—Ako sam uspeo, ne žalim što su mi noge polomljene — nasmeja se Breslin. — Nadam se da vredi počupati bar poneki struk tog otrovnog korova...
— Iz tvojih dokumenata video sam da si doputovao pod imenom Norman Sanders. Sada bih voleo da saznam s kim to treba da se susretneš — reče Lun.
—Objašnjeno mi je da je pet velikih policijskih službi postiglo dogovor koji je, naravno, još jedna tajna ovog sumornog sveta, da stvore nekakav »biro zaštite«. Znam samo da neko zna o meni to da sam spreman na sve što može da se učini protivu krijumčara droge i njihovih pomagala. Znam i gde i kada će se grupa »eksperata« naći. To je već za tri dana, a ja neću ni za trideset moći da odem odavde
— zaključi Breslin.
—Verujem da će buduće kolege biti nezadovoljne tvojim poduhvatima prošle noći — reče Lun.
— Sem tebe i tvojih ljudi, niko ne zna da sam ja umešan.
Uostalom, ni moji njujorški šefovi ne znaju ko sam ja stvarno. Onaj moj šef koji je to znao, već odavno nije živ. Postoje agent Sedmica Son, izvesni Norman Sanders, pa Mark Hanter i Stiv Bakli... Postoje Arčer, Horibl i Čovek iz Tame. No niko i ne sluti da je to sve jedan, tobože pokojni Klint Breslin, Jedino ti znaš istinu, a ja verujem, znam, siguran sam. u to da nikada i nikome nećeš otkriti moju tajnu, bar dok sam ja živ — zaključi Breslin.
—Ostaje nam da razjasnimo neke detalje i da odlučimo šta da uradimo — reče Lun ne dajući nikakva obećanja o čuvanju Breslinove tajne.
III
Smejali su se napuštajući automobil parkiran u Gilford stritu odmah do »Rasel« hotela.
—Mislio sam da pored svih škola neću morati da učim i lopovski zanat — govorio je Hari Hof. — Ti ćeš me iskvariti tako će se svet čuditi šta se to dogodilo s pristalim momkom Hofom. Nosim prazan kofer i torbu ispunjene starom hartijom i opekama, lažne isprave, lažan izgled. ..
—Ostavi sad takve priče — osmehnu se Ro Hač i sam noseći jedan kofer i torbu. — Bolje mi reci zašto stranci vole baš ovaj kraj i najčešće opasni lupeži biraju neki od hotela u blizini Britanskog muzeja.
—To nije zbog muzeja, već zato što se u krugu od par milja nalazi sedam železničkih stanica — odgovori Hari Hof.
—To je bilo važno pre pola veka — nasmeja se Hač. — Valjda im je to postalo navika — šalio se Hof.
Oni uđoše i pozvaše se na jutarnju rezervaciju soba, pa ih odmah dobiše. Pošto je Ro Hač znao u koju sobu se Klint Breslin bio smestio po dolasku iz Njujorka, on od slobodnih soba izabra one koje su bile na istom spratu i blizu njegove.
Kad se smestiše u sobu, nađoše se u Hačovoj da se dogovore. — Ja sam zato da obavimo posao što pre, pa da zbrišemo — predloži Hof.
—Vidi se da si početnik u lopovskim poslovima — nasmeja se Ro Hač. — U protekla dvadeset i četiri sata spavali smo jedva po tri sata. Sad možemo da siđemo u hotelski restoran i večeramo, a onda da zakažemo buđenje oko pola noći. To je vre- me za lepu krađu...
—Ti naređuješ, kapetane fregate! — ukruti se Hof na pozdrav. —Tako, boj! Ja ću malo doterati svoj izgled da ličim na Breslina, a ti ćeš me pratiti kao nosač kofera — zanovetao je Ro Hač.
— Jesam li ja dobro razumeo da sve ovo mi činimo zato da ukrademo fotografiju Breslinove kćeri, koju je došao da traži u Londonu? — upita Hari.
— To je jedan od razloga. Lun mu je obećao da će detektivi Orton i Braun učiniti sve da pronađu devojku. Treba im nešto od čega bi počeli. A možda se i nas dva pozabavimo istim poslom, jer kad se traži propala lepotica, uvek se u blizini nađe i neka još »prihvatljiva« — odgovori Ro.
Mnogo toga rečenog često u šali bilo je i te kako važno za Luna i njegove prijatelje, pa su dva spretna momka i sada ovako jedan drugome podsticali razmišljanja i korisne poduhvate.
—Po koferima i torbama koje smo doneli, treba da odnesemo sve što je Breslin, odnosno lažni Norman Sanders doneo iz Nju- jorka — glasno je razmišljao Hari Hof,
—Nikad se ne zna šta sve može da skriva Breslinov prtljag. Nije bilo davno kad o njemu nismo znali skoro ništa, a ni sada nismo sigurni šta je istina od svega što je ispričao Donaldu — reče Ro Hač
U takvom razgovoru, ali uz punu opreznost da ih ko ne čuje, proveli su veče i vratili se u svoje sobe. Naviknuti da se kad to treba brzo uspavaju, odmarali su se sve do posle ponoći, kada ih je momak sa portirnice probudio telefonskim pozivom. Već prilično vešt u maskiranju, Ro Hač je brzo postigao da na prvi pogled liči na pedesetogodišnjeg Klinta Breslina.
—Pošto je ključ od sobe lažnog Normana Sandersa još uvek na portimici, ništa nam neće smetati da kalauzom otvorimo vrata i bez teškoća obavimo posao — zaključi Ro Hač kad je smatrao da je spreman.
Oni odmah ponesoše svoje kofere i torbe i nakon samo pet minuta uđoše u Breslinovu sobu i za sobom zatvoriše vrata. Ro Hač upali svetlo i odskoči brzo potežući pištolj, jer na krevetu je ležao čovek dugog lica i krupnih očiju, koje su okruživali upadljivi podočnjaci i podbuli kapci. Preko fotelje blizu kreveta videla se sveštenička odeća.
—Samo se smirite, gospodine. . .Pretpostavljam da ste vi Norman Sanders — reče nepoznati.
—Da, ali ne razumem vaše prisustvo ovde i u ovo doba — odgovori Ro Hač.
— Dugo sam vas tražio, a pošto vas nije bilo ni prošle noći, ni u toku dana, smestio sam se ovde da vas sačekam — odgovori sveštenik.
-- A kako ste ušli bez ključa? — upita Hač.
— Imam svog čoveka u ovom hotelu, koji mi je omogućio da uđem i da se odmorim — objasni sveštenik. — No ja se još nisam
i služim se njime u javnosti i kod najintimnijih prijatelja. Ro Hač se smeškao da bi sakrio izraz zbunjenosti na licu, pa se zato okrenu ka Hofu i reče:
—Rođače, ti možeš da se vratiš u svoju sobu. Ostani tamo dok ja porazgovaram s gospodinom.
Hari Hof počeša uho, što je bio znak da će na mikro
primopredajniku pratiti taj najavljeni razgovor. Čim Hari iziđe, Hač uze s fotelje sveštenikovu odeću i oseti težinu revolvera, ali ga ne uze i pažljivo sve ostavi preko stola, a sam se spusti u fotelju.
—Slušam vas, presvetli.
— Došao je momak iz Njujorka i javio nam da vam budemo na usluzi — odgovori Džon Konif.
—Jeste li vi lažni sveštenik, gospodine Konif? — upita Ro Hač.
—Nikome to ne bih priznao, jer me sveštenički poziv štiti na najbolji mogući način — odgovori Konif.
— Vi znate zašto sam u Londonu, zar ne?
—Znam onoliko koliko smem da znam. Vi ste jedan od pozvanih članova i to je dovoljno za sve koji su pristupili sporazumu — odgovori Konif. — Moja dužnost je da vam pomognem koliko mogu, jer ste na vrlo važnom poslu, koji će svima doprineti da lakše rade. ^
—Niste sasvim jasni — osmehnu se Ro Hač pomišljajući šta da učini s lažnim sveštenikom i kako da izbegne neki pogrešan korak.
upita Konif.
—Dakle, vi slutite razlog mog dolaska. To me ne raduje, jer moja misija u Evropi ne sme da propadne — neodređeno odgovori Ro Hač.
—Čuli ste za masakr naših ljudi u Falkirk stritu, zar ne?
— Ne, nisam.. .Novine nisu još ništa donele, a nisam bio ni u prilici da pratim televizijske i radio emisije — odgovori Hač.
—Niko nije ništa javio, ali ja znam sve. Poginula su i četiri naša momka u »Friški boj« baru. Imamo čoveka u Skotland jardu.
—Pričajte mi o tome — uzdahnu Ro Hač, koji je znao sve o paklenim ogrlicama koje dave i revolveraškom obračunu u baru.
Lažni sveštenik je opisao užasne scene koje su zatekli policajci kada su dobili obaveštenje od građana o onom što su videli i čuli pred zgradom u kojoj je bio »Friški boj« bar i u Falkirk stritu posle jednog anonimnog obaveštenja, koje je dao sam Ro Hač.
— Čujem nemile vesti, ali neću ništa da pitam, jer to se ne tiče mojih obaveza — reče Ro Hač. — Meni je sada dovoljno tošto sam uspostavio prvu vezu. Recite mi kako da je održavamo, pa da se ja spremim, jer napuštam hotel što pre mogu.
—Gde ćete se smestiti? — upita Džon Konif ustajući da navuče gornji deo svoje crne svešteničke odeće.
—Ne sviđa mi se to pitanje — reče Ro Hač. — Dosta je da zna- te da sam u Londonu. U hotel sam odseo uz veliki rizik samo zato da našim ljudima omogućim da me nađu, odnosno da ja nađem njih.
— Znam da se pitanja ne postavljaju, a učinio sam to samo zato da ponudim pomoć oko smeštaja — tonom priznavanja
pogreške reče Konif. — Ja imam stan u Hem Hilu, odnosno na Rolskut aveniji. To je pogodno mesto, jer blizu su Brikston sa dosta Crnaca i drugih obojenih momaka i Dulvič s luksuznim naseljem. U jednom od njih u Dulviču nalazi se i kuća gospođe Tačer.
—Dobro, dragi prijatelju — osmehnu se Ro Hač. — Dajte i telefon na koji vas mogu naći, ili preko kojeg mogu ostaviti poruku, a uz to, ako hoćete i adresu stana.
—Svakako, gospodine Sanders!
— Možda smo mi Amerikanci malo primitivniji, ali smo i
neposredniji. Voleo bih da me zovete jednostavno imenom, da za vas budem samo Norman...
—A ja za vas samo Džon — s izrazom radosti na licu prihvati Džon Konif i kaza da stanuje na broju sto pet Rolskut avenije i izdiktira broj svog telefona.
Objasni da je tamo skoro uvek njegova »domaćica«, ili će se javiti on sam, naročito tokom dana.
— Ja ću sada da spakujem svoje stvari — reče Hač.
—Moram da kažem da sam pogledao tvoj prtljag. Našao sam jednu fotografiju neke devojke, koja mi se učinila poznata — priznade Konif.
—Ne bih mogao ni da pomislim da to nisi učinio, presvetli — nasmeja se Ro Hač — Ali reci mi da li si našao i još dva moja lažna pasoša?
—Njih nisam — iznenađeno reče Konif. — A mislio sam da mi se ništa ne bi moglo sakriti...
Ro Hač uze jedan kofer, istrese stvari iz njega i raseče dno kofera džepnim nožićem, koji je bio zadenut uz pribor za brijanje. Iz proreza izvuče dva pasoša i reče:
—Ugrađeni su prilikom pravljenja kofera. Svaki drugi način je nesiguran. Koža i dno kofera su izbrušeni tako da je pasoše nemoguće otkriti.
Mahnu njima pred Konifovim licem i stavi ih u kofer koji je doneo. — Zar nije šteta što si uništio skrovište? — upita. Konif.
—Imam svoje razloge za to. Zato sam doneo veći kofer i torbu da sve što imam odnesem u toku noći, pa da sutra mogu tražiti istragu policije zbog toga što sam pokraden.
—To bi moglo da bude neprijatno za mene, a i nije baš dobro... —Hotelski menadžer će tražiti da se to zataška, pa ću moći da postavim neke uslove, jer želim da znam je li policija već njuškala oko mene.
—Sve to nije potrebno — osmehnu se Konif. — Znam da je agent skotland jarda bio u tvojoj sobi i dobro pretresao sve
što si doneo.
— Onda ću im ostaviti prazne kofere, a koristiću i drugi pasoš, kao i izgled — smejao se Ro Hač.
—Za takve šale s policijom treba imati dobre nerve — primeti Džon Konif. — Vi tamo u Sjedinjenim Državama ne ustručavate se mnogo da ubijete policajca, ili čak sudiju, dok mi ovde to skoro nikad ne činimo.
Baš u tom trenutku Ro Hač brzo poteže pištolj i uperi ga u lažnog sveštenika, pa tvrdim glasom reče:
—Kad smo već kod toga, napominjem da nikome nije nepoznato da Federalna i druge policije ubacuju među nas mnoštvo agenata, koji nekad i godinama važe kao naši ljudi. Zato ih ubijamo, kad ih
otkrijemo. Sada bi bilo dobro da znaš lozinku, koju očekujem. —»Atlantik šou« je to što očekuješ — odgovori Konif sklapajući ruke kao na molitvu.
—A ti sada očekuješ da kažem- »Skraembel end siner«. — Istina je da sam grešnik, ali i to da smo se nas dva već sporazumeli. Vreme je da se ja povučem, jer razumeo sam da ti hoćeš da kreneš. Očekujem da se javiš — reče Konif popravljajući odeću.
—Hteo bih još o onoj devojci. Želim da saznam gde je ona sada. A možeš nešto da učiniš.. kao da nije odlučan u zahtevu reče Ro Hač ujedno razmišljajući je li u razgovoru s lukavim lažnim sveštenikom sve prošlo kako treba, jer ako nije, pošto on prvi odlazi, moglo bi se dogoditi da njega i Hofa dočekaju kuršumi još ovde u hotelu, ili dok stignu do svog automobila.
—Kako joj je ime? — upita Konif.
— Pravo ime joj je Viola Breslin, ali takve devojke menjaju imena, a često samo zato da bolje zvuče, kao kod filmskih diva
— odgovori Ro Hač.
I. Skrable and sinner — žurba i grešnik.
ću ti reći kad se nađemo, ili čujemo — reče Konif. Izlazeći kretao se kao senka.
*
Pošto se vratiše u skrovište, Ro Hač ispriča Lunu šta se sve dogodilo, a onda zaključi:
— Taj Breslin, ili Sanders, ili vrag zna kako se stvarno zove veoma je čudan čovek. Sve što mi je rekao bilo je tačno, a ipak sam svo vreme strepeo da nije štogod zamutio...
— On jeste mutna ličnost. Među gangsterima je pravi gangster, a ujedno je tajni agent policije i to ne samo uspešan, već i neobičan. On je u neku ruku odmetnik od policijje... — govorio je Lun.
— Pa šta je on konačno? Gangster, ili policajac? — upita Ro Hač.
— On je antigangster — nasmeja se Lun. — Klint Breslin je policijski plaćeni ubica, koji se pretvorio u samostalnog zločinca, koji radi za svoj račun, ali uvek protivu onih koji su izvan zakona i protivu pravde.
— Malo mu nedostaje pa da bude kao mi — primeti Hari Hof, koji je slušao razgovor.
— Ne, nije sličan nama — blago, ali i s izvesnim nezadovoljstvom zbog Hofovih reči odgovori Lun.
— On ubija iz osvete, pa čak i s uživanjem. Mi ubijamo samo u krajnjoj nuždi i samo one koji su zaslužili smrt, a nema nade da će ih stići zakonska pravda...
na šalu. — Mi preziremo plaćenog ubicu Breslina, ali ovoga puta nam je dobro došao.
— To je tačno — složi se Lun. — Stvorena je međunarodna veza bandi krijumčara i prodavača narkotika, koju mnogi zovu trovačkom internacionalom. Trovači uvlače decu i mlade u svoje mreže, pa kad od njih stvore zavisne narkomane, pljačkajući ih basnoslovnim cenama za svak trip droge.
— I sad smo mi u toj igri, zar ne? — upita Hari Hof.
— Jesmo... Upravo ja ću biti i član bande i član Biroa zaštite, a vi ćete mi pomoći kad zatreba. Breslin bi ostao zatočen i da nije ranjen, jer ja upadam na njegovo mesto — objasni Lun.
U tom trenutku uđe Džejn Vitington.
— Slušala sam sve što ste govorili, jer to si ti hteo da bih bila u toku događaja —- reče prisutnima. — Sada će doći i Sam, pa ću ispričati svima ono što sam pričala tebi, Donalde.
— Ja treba da radim, ali ću uključiti uređaj za prenos odavde. Moram uzeti Breslinove otiske da bih izradio nevidljive navlake za svoje prste. Dosta rada treba i oko materijala za uspešno maskiranje. Dobro je što je Breslin visok skoro koliko i ja. Već preksutra ja treba da budem Norman Sanders — reče Lun i ode.
Džejn poče da priča kako je došlo do toga da čovek kakav je Kimi Breslin dođe u London sa željom da se nađe s Lunom:
Postoji jedna čudesna pojava, bar tako shvatamo mi biolozi, plašeći se naučnih patenata na tu pojavu, Japanci su prvi obelodanili neka svoja istraživanja. No oni nisu postigli ništa više u svojim makro eksperimentima od mene i još nekih naučnika u Evropi..
Pošto su slični eksperimenti bili u toku i u Sjedinjenim Državama Amerike i u Rusiji, Džejn je našla način da bude u grupi engleskih biologa, koja je posetila Sjedinjene Države, ali pod drugim imenom i s garancijama da je niko neće ometati.
— Tamo sam videla da sam ja ipak ispred svih. Ta čudesna pojava me je zanela... — pričala je Džejn Vitington.
— Pa kaži već jednom, mila moja devojko, o kakvoj je pojavi reč, milijarde mu gena i hromozoma — upade Samjuel Makferson jedva gušeći svoju radoznalost.
-- Čuo si za pi- vodu, zar ne? — upita ga Hari Hof. — Već nam je Džejn nedavno pričala o tome.
— Eh, te moderne veštice, koje vračaju oko biljaka i životinja — progunđa Makferson.
— Zadovoljiću Samovu radoznalost, a vas dvojica oprostite ako budete slušali o onome o čemu već dosta znate — nastavi Džejn.
— To sve izgleda vrlo prosto...
— Uh!... O čema se radi, sve mu prosto i složeno na ovome svetu! O, oprosti, Džejn, ja sam se za- neo, pa psujem pred damom.
Džejn mu se osmehnu i svojom lepom rukom na trenutak pokri deo njegove kao lopata velike šačetine, pa nastavi:
— Otkriveno je da voda, u koju su dodate neke soli gvožđa dobija čudesna svojstva. To je nazvano pi-voda, koja stvara čuda. Ona skraćuje period sazrevanja zrnastih kultura na pola vremena. Bilje poprskano tom vodom ne trune i ne vene dok se transportuje
upakovano i najlonske vrećice. Živina pojena pi- vodom brže raste, a ribe dobijaju i u veličini i težini. Pi- voda poboljšava ukus vode za piće,
sprečava alergije... Ja sam se zanela pričom, a trebalo bi još mnogo toga da kažem, jer pi-voda za nekoliko puta povećava čvrstinu betona, a samo to ima ogroman značaj u građevinarstvu. Industrija i medicina takođe mnogo očekuju od primene tog otkrića. Naravno, pravi sastav je tajna, jer postoji veliki broj vrsta i podvrsta pi- vode...
— Ali to nije bilo pametno što si išla preko Atlantika zbog takvih tajni —- primeti Ro Hač.
— Naučna radoznalost je bila jača ođ straha i opreznosti — odgovori Džejn,
Ona ispriča da su agenti američke Centralne obaveštajne agencije otkrili ko se krije iza imena Izabele Doun, pa su pripremali otmicu u želji da na neki način od Džejn izvuku tajne mnogih njenih u Lunovih otkrića, a možda da tako, ucenom zgrabe i samog Donalda Sikerta.
— Jedne večeri, kad smo stigli u Vašington, jedan čovek mi je u ruke gurnuo listić papira, na kome je pisalo-, »Pozovite ovaj broj iz neke javne govornice... Bio je tu i taj broj.
Učinila sam kako je neznanac tražio. On mi je tada rekao da se sprema otmica i objasnio ko to čini i zašto... — pričala je dalje Džejn Vitington.
Ona je poverovala nepoznatom, jer joj je rekao da je preispoljna bitanga, ali da poštuje nju i Luna i oduševljen je onim što oni čine. Molio je jedino da mu ona kaže kako da se nađe s Lunom. Rekla mu je da bi to bilo moguće samo u Londonu.
— Doći ću u London pod imenom Norman Sanders, makar mi to bilo zadnje putovanje! — uzviknuo je neznanac.
Molio je samo to da ga Džejn posavetuje kako da se javi Lunu. Ona mu je rekla da bi to moglo da se postigne preko novinara
Artura Markinča.
— No taj čudak nije mogao da odoli svom »lovačkom« nagonu i pred sam susret s Lunom napao je dve gangsterske grupe. Ubio je devet ljudi, a sam zadobio teške rane — zaključi Džejn.
— On je, kako priča, pet njih zadavio nekakvim kožnim ogrlicama, koje se jezivo sužavaju daveći vezane ljude, ali o tome se ništa ne čuje. Nema ništa ni u novinama, ni na televiziji — primeti Hari Hof. — Već ima — odgovori Džejn. — Pre četvrt sata i preko radija i preko televizije objavljeno je senzacionalno petostruko ubis- tvo. Spominju se i imena i neobični predmeti kojima su ti ljudi udavljeni.
— Izgleda da taj momak ništa nije slagao od trenutka kad smo s njim u vezi — zaključi Ro Hač.
— Izgleda da mu je malo što ubija gangstere po Njujorku, nego hoće da proširi »poslove«, a mi mu se činimo pogodnim za to,
— Baš tako izgleda, ali Donald misli da ga ne treba oterati, jer zločina je u svetu sve više, a trovači drogom su preterali na najpodliji način — odgovori Džejn Vitington.
U tom trenutku uđe Lun i sve ih pozva u radionicu za pripreme tehničkih sredstava, oružja i maski. Trebalo je da svi upozna- ju planove i sredstva koja bi mogla da zatrebaju prema Lunovom predviđanju.
IV
Još u toku jutarnjeg razgovora sa Klintom Breslinom Lun je bio primetio jednu protivurečnost, pa je bio rešen da upotrebi
tricijanoaminopropensku drogu, koja će izazvati potpunu ranjenikovu poslušnost. Morao je znati pravu istinu, iako je izgledalo da do sada
neobični Čovek iz Tame ništa ne skriva. Naime, Breslin je pričao da više ne održava nikakve neposredne veze sa Federalnom policijom, pa niko ne zna i ne sluti da je Klint Breslin živ i da je on čovek koji je odgovoran za mnoga zagonetna ubistva poznatih i nepoznatih gangstera i zločinaca druge vrste. A eto, sada Breslin treba da učestvuje na skupu tajnog policijskog saveta od pet članova, od kojih je jedan opunomoćen za još četiri zemlje. Tamo će se javiti lozinkom, ali domaćin skupa imaće fotografije učesnika i otiske njihovih prstiju, što ih je dobio još pre zakazivanja dana ovog svetskog dogovora.
Zbog svega toga Lun je spremao sve da izgleda kao tobožnji Klint Breslin i da se javi kao Norman Sanders, a uz to da zna ne samo lozinku za početak razgovora, koju treba izreći u obliku početnog pozdravnog govora. Svaki učesnik imaće drugačiju lozinku, a domaćin će otvoreno da bi svi bili uvereni u bezbednost uzeti otiske prstiju svakog učesnika. Stručnjaci će ih proveriti pre početka rada tajnog skupa. Sve to znači da se dobro zna ko je američki predstavnik, a to može da bude samo zakleti i poverljivi član glavne uprave Federalne policije.
S tim pitanjem u mislima Lun je drugog dana ušao u zatvorski odeljak tajnog skrovišta uređen kao vrlo ugodan apartman sa svim što je potrebno za boravak i zdravog i bolesnog čoveka.
—Radujem se što vas po treći put vidim u tako dobrom zdravlju! — uzviknu Breslin da podseti Luna na lozinku, koja će Lunu osigurati poverenje na početku zasedanja novog, tajnog Biroa zaštite sveta od jednog od najvećih zala čovečanstva.
—Vidi se da i vama vreme teče unazad, pa postajete sve mlađi — izreče Lun pravi odgovor na lozinku.
stajao potpuni njegov dvojnik. Čak su kravata, košulja i odelo na Lunu bili sasvim slični odeći koju je Breslin imao na sebi kad je ranjen.
— I sam sam vrlo vešt u maskiranju, ali nisam slutio da je moguće postići takvo savršenstvo — ushićeno reče Breslin.
—I tvoje otiske prstiju sam uspešno izlio u prozirnom materijalu, pa ću proći kao pravi Norman Sanders — odgovori Lun.
—Promakao nam je jedan detalj u razgovoru, koji sada treba da objasnimo — reče Breslin.
— Ne pogađam o čemu se radi — reče Lun, iako je pomislio da će možda biti pošteđen upotrebe tricijanoaminopropena.
—Ne znam kako ti je promakla protivurečnost između činjenice da u Sedinjenim Državama i ćelom svetu, sem tebe i tvojih vernih prijatelja, ne zna ko je, ili ko su Arčer, Horibl i Čovek iz Tame i priprema da tvoj izgled odgovara jednoj fotografiji i mojim otiscima prstiju — polako i naglašavajući važna mesta rečenice izgovori Breslin.
— To je zanimljiva i važna primedba — reče Lun. Breslin se smeškao odmahujući glavom, pa reče:
—Ne verujem da ti to nisi primetio, pa si sada došao da pomoću tvoje slavne hipnoze, ili primanom droge svesti utvrdiš šta je istina. Kutija, koju držiš pod rukom, kladio bih se u veliku svotu, sadrži preparate i špric sa injekcije.
— Pogodio si, Klint — odgovori Lun.
—Ne protivim se primeni bilo kog načina provere da li govorim istinu, jer sve što se dogodilo moglo bi da bude deo vesto isplanirane mreže da se uhvati slavni Lun, kralj ponoći
— vedro reče Breslin. — No to bi značilo da sam ja budala, a da nisu pametniji ni moji šefovi, ni ostali članovi tajnog Biroa zaštite.
— Tako sam i ja mislio. No nije nemoguće da se i na tobožnjoj grešci izgradi neki lukavo smišljeni plan — odgovori lun.
—Dolazeći u London samom sebi sam se zakleo da ću prvi put u životu prema jednom čoveku biti pošten i iskren. Taj čovek si ti, Donalde. A sada te, zbog svega toga, molim da mi daš časnu reč da ćeš mi ispuniti jednu želju, koja nikoga, sem mene neće ugroziti — uzbuđenim glasom reče Breslin.
—Dajem časnu reč — jednostavno i odmah prihvati Lun. —Želim da iz ovog skrovišta ne iziđem živ, ako sam pred tobom izrekao i najmanju laž — izreče Breslin svoj zahtev.
—Prihvaćeno. Ovde će uvek biti neko da održi moje obećanje — odgovori Lun. A sada bi bilo dobro da mi objasniš kako su pre tebe stigli u London tvoja fotografija i otisci prstiju.
— Moj uslov da prihvatim predlog FBI bio je to da mi se obezbedi sigurnost. I u američkim laboratorijama postoje vesti tehničari, pa se lažni otisci prstiju proizvode bez mnogo muke. Za svoju fotografiju sam rekao da je samo jedan od mojih izgleda, a bio sam siguran da ne postoji nikakav dosije u kome se nalazi moja fotografija, niti bilo gde registrovani moji otisci prstiju. Zato sam poslao svoju fotografiju i prave otiske prstiju, jer tako mi je lakše da se snađem — objasni Klint Breslin.
—Sve to nije bilo bez rizika — primeti Lun.
—Već dugo živim na vrlo rizičan, ili bolje reći opasan način. To se pokazalo i pretprošle noći
— odgovori Breslin.
—Rizikovaću i ja — reče Lun.
— Droga svesti ostavlja neke nemile posledice, pa ne želim da ja budem kriv za slabljenje moći i veštine čoveka kakav si ti, Klinte. Znam da će se tvoji krvavi obračuni sa zločincima jednom završiti tvojom smrću, ako ne prestaneš s njima.
— Isto preti i tebi, a ipak smo obojica još živi — odgovori Breslin glasno se smejući svojim recima.
Njihov razgovor prekide signal iz zvučnika. Ro Hač je pitao Luna može li da dođe kod ranjenika, jer ima vesti o njegovoj kćerki. Ćujući to Breslin poče da krši ruke vidno uzbuđen i gledajući u Luna kao da od njega očekuje presudu od koje mu zavisi život.
—Dođi odmah — odgovori Lun, a onda sede na krevet kod Breslina — Nećeš se protiviti da ti dam jednu zaista dobru pilulu za smirenje.
—Daj mi što god hoćeš, ali i vest o Violi što pre — reče Breslin. —Ti zaista voliš svoju kći — reče Lun,
—Nije samo to u pitanju — odgovori Breslin. — Sada se ukazala prilika da je spasem. Možda si ti jedini čovek, koji može da je izleći od narkomanije. I ti ćeš to učiniti svojom moćnom veštinom hipnoze i onim sredstvima o kojima se u svetu mnogo govori i čiju tajnu znaš samo ti. . .
Toga trenutka Breslina izdade glas i ramena mu se potresoše u kratkom grču plača. No on se brzo savlada i obrisa suze sa očiju, pa reče:
— Nisam zaplakao od onih dana kad sam sahranio svoju ženu, Violinu majku.
Lun ga potapša po ruci i bez reči mu pruži pilulu za smirenje, pa tek kad je Breslin proguta sa malo vode, Sikert reče-,
—Posle nekog vremena pilula će izazvati san koji će te okrepiti. Za to vreme mi ćemo učiniti sve da, kad se probudiš saznaš nešto više o svojoj Violi, ili čak i da je vidiš.
U tom trenutku uđe Ro Hač i odmah poče da priča, kako je počeo njegov i Hofov poduhvat u »Rasel« hotelu,
— Prvo reci šta znaš o devojci — prekide ga Lun.
Ro Hač pogleda Breslina, sažaljivo mu se osmehnu i nastavi: -- Shvatam... Dakle, malopre sam zvao mog novog. . . odnosno Sandersovog novog saučesnika... Eto, skoro bih opsovao kao tatica Sam, jer lakše pričam sve po redu. Ja sam ipak samo mornar. . .
—Kaži šta si saznao! — ne skrivajući svoje nestrpljenje i znajući koliko je tek Breslinovo reče Lun.
—Ona je u novom Najt klubu »Kristal d Pari«. Postoje još tri jazbine s imenom Pariza u naslovu. To su strip klub »Kazino d Pari«, dansing hol »Kafe d Pari« i konačno »Pari Pulman« bioskop. . .
— Skrati malo — osmehnu se Lun. — Kaži ti nama kakve su šanse da ti Violu pronađeš i dovedeš odmah ovamo?
—Već sam se dogovorio s lažnim sveštenikom da tokom noći posetimo »Krist&l d Pari«. Dovešću je, makar je doneo na leđima.
Na Breslinovom licu bio je izraz koji je teško opisati.
Mogao je da znači ganutost, ali i radost, spremnost za plač i izliv svih osećanja. . . Toga trenutka Breslin htede nešto da keže, ali nije mogao, pa samo rukom dade znak neka Ro Hač idalje govori.
Tek sada Hač poče od odlaska u hotel da bi uzeo, ili bolje reći ukrao Breslinov prtljag, u kome je važna bila samo fotografija njegove kćeri. Ispričao je sve detalje, pa zaključi:
—I tako, naš ranjenik je došao ovde da se nađe i sa gangsterima i sa policijom. Ja sam zapao u društvo gangstera, a ti češ postati tajni policajac.
On se pritom nasmeja gledajući Luna.
—Pripazi samo da sa devojkom bude kako treba, a s gangsterima kako moraš — nasmeja se i Lun. — Ja ću se već snaći i u ulozi člana tajnog Biroa zaštite.
—A ja sam ovakav samo vama svima na teretu. Baš me nije poslužila sreća, pa sam se prebrzo našao u gipsu. . . Ili sam možda imao više sreće nego pameti, jer »uvalio« sam se među vas, pa očekujem, s mnogo nade, da mi se ispuni najveća želja
— glasom koji je podrhtavao reče Breslin.
Bližilo se veče treće noći od njegovog ranjavanja, a već se toliko toga dogodilo, pomisli on zato što je u izgledu bilo pronalaženje njegove odbegle kćeri. Sklapale su mu se oči i on poželi da utone u san, pa kad se probudi da ugleda divnu, ali nesrećnu Violu.
Tada stiže Hari Hof, koji donese večeru za ranjenika. —Poješću nešto, iako bih radije odmah spavao — reče
Breslin.
Malo kasnije Klint Breslin je spavao čvrstim snom, a na drugoj strani u neobičnom Lunovom skrovištu njih četvoro su večerali. Makferson je psovao zbog onoga što je pričao Hari Hof:
—Sto mu lenjih morževa, mi se tu muvamo, a niko da nekoga nauči kako da postupa s gangsterima. Ro se s njima sprema da orgija u »Kristal d Pari«. . .
—Ovoga puta idete zajedno — reče Lun. — Ali ne tražite
nepotrebne tuče, ako se može na lep način učiniti što treba. Važno je održati vezu s gangsterima, jer znate šta je sve ispričao Breslin.
— I bez toga znamo za sva ta zla — reče Džejn Vitington. — Nisam protivu toga da se zločini spreče gde god se to može, ali šta mi možemo kad nas je tako malo.
—Ali možemo tresnuti po fasadi neke velike gangsterske zverke, a to nije nevažno, milion mu lupeža — upade Makferson.
— Ako bi svi pošteni ljudi činili sve što mogu s malo više hrabrosti, ovaj svet bi bio mnogo bolji
—Divim se logici mog tatice Samjuela. I ponosim se njime! — uzviknu Ro Hač.
Makferson htede da odgovori na Hačovu šalu, ali ga omete zvučni signal sa trpezarijskog prijemnika. Džejn je bila najbliža i uključi vezu. Javljao se detektiv Kliv Braun. On je uz pomoć svog primopredajnika., dobijenog od Luna, mogao da uspostavi vezu sa skrovištem, iako nije nikad saznao gde se ono nalazi, niti to da nije jedino u Londonu.
— Ni ja ni Orton nismo uspeli da naiđemo na neki trag devojke koja se zove Viola Breslin. Očekujemo fotografiju koju ste nam obećali — čulo se iz zvučnika da govori nekadašnji inspektor Skotland jarda.
Lun uključi mikrofon i javi se, pa zaključi:
— Za sada ne preduzimajte ništa više, jer smo mi sami uspeli da nešto otkrijemo. Ako je trag lažan, poslaćemo kopije fotografije i potrebna obaveštenja. I hvala na pomoći!
*
Ro Hač je bio pročitao sve što je bilo objavljeno o davljenju pet gangstera. Mnogi su nagađali ko bi mogao biti čudni ubica, a glavna senzacija bilo je saopštenje da su na isti način ubijani isključivo opasni zločinci u Sjedinjenim Državama i Kanadi. Zato on sada sve to ispriča Samjuelu Makfersonu, jer stari mornar nije trošio mnogo vremena ni na čitanje novina,ni na gledanje televizije i slušanje radio vesti. Ako je čitao, bile su to knjige i časopisi o pomorstvu i brodovima, ili, što je bilo čudno čak i Ro Haču i Lunu, koji su ga naj- bolje poznavali, knjige iz filozofije.
—- Jesi li siguran da nećeš pomeriti pameću zbog svih tih mudrovanja? — pitao ga je ponekad Ro Hač.
— Ovo nije za svačiju pamet i ti tu ništa ne razumeš, dva mu osnovna pravca u filozofiji — odgovarao je Makferson.
—A ja sam mislio da svaki filozof ima svoj pravac, kao što ga ima svaki brod — šalio se Ro Hač.
Sada, dok su se vozili ka Henri Hilu, Makferson je s vremena na vreme gunđao svoje primedbe i psovke, ali je pažljivo slušao šta mu priča njegov usvojenik,koga je uvek zadirkivao, ali koga je voleo kao što otac voli rođenog sina. Zato sada brižnim tonom u glasu reče:
—Možda gangsteri zbroje koliko su dva i dva, milijarde mu matematičkih kombinacija, pa zaključe: »Eto, došao je čovek iz Amerike, gde su upotrebljavane smrtonosne pseće ogrlice, pa
već ima mrtvih iz naše bratije. . .«
—Ja sam Norman Sanders još samo noćas — odgovori Ro Hač. —
Posle toga ulogu preuzima Donald.
—To je još gore! — uzviknu Makferson. — Ti da pogineš bila bi manja šteta za sve nas.
—Znam — nasmeja se Ro Hač.
—Za tobom bi, možda, zaplakale samo uspaljene devojke i jedan usamljeni mornar, neka vragovi odnesu takve bitange, kao što si ti tako umiljat i nestašan — nasmeja se Makferson.
— Naši razgovori uvek odlutaju ka »filozofiji«, a treba da vidimo kako ćemo večeras. Konif treba da nas vodi u »Kristal d Pari« i nadam se da nam nije pripremio zamku — reče Ro Hač.
— Mislim da se ne treba plašiti toga, jer razumeo sam da Breslin ima i veliki ugled među gangsterima. Nije došao da se susreće s njima, a da se nije obezbedio. Pomisli samo kako je brzo našao one zle momke pre dve noći — sada bez obilaženja i psovki odgovori Makferson.
—A kako da otmemo devojku? — upita Ro Hač.
-- Tebi se još po glavi motaju besmislice. Već smo se složili da je kupimo od Konifa, pa neka je on otme. Zato smo i poneli gomilu funti u skrivenom pregratku kola — odgovori Makferson.
— Dakle, ti si sa mnom da me nadzireš, a ne da mi pomogneš — primeti Ro Hač.
—Kad hoćeš da mi nije dosadno, ne treba da me zabavljaš
besmislicama, milion mu neuspelih šala. Pričaj nešto pametno, ako se to može zahtevati od tebe — odgovori Makferson.
Konačno se složiše da lažnom svešteniku ponude novac za »pošten posao«. Kad stigoše do ugla Rolskut avenije, ugledaše čoveka u svešteničkoj odeći, koji ih je čekao na ugovorenom mestu. Oni zaustaviše kola i sačekaše da im priđe. On ne htede da uđe u kola, već preko spuštenog stakla na Hačovoj strani reče:
— Ovako sam obučen zato da me prepoznate, a sada treba da se presvučem u obično odelo. Ipak bio bih suviše upadljiv ovakav u noćnom klubu. Da ne čekate u kolima, pođite sa mnom, jer moj stan je blizu.
— To mi odgovara, jer želim i ja da malo izmenim svoj izgled, koji sam zadržao zato što ga ti znaš iz poruke ljudi iz Njujorka. Sad ti neće smetati da izgledam malo bolje — vedro reče Ro Hač.
Za to vreme Konifov pogled je skretao ka Makfersonu, što nije promaklo Ro Haču.
—A sad se upoznaj sa mudrim prijateljem, o kome možeš više da saznaš od onih s kojima si govorio o meni. . . — govorio je Ro Hač.
— Opreznost — upade Konif.
— Pokazalo se da je to korisno, jer saznao sam da je s tobom Filipo Bruni. . .
—To ime više ne spominji, jer on je sada Filip Braun. I upozori one s kojima nas upoznaš da je starina preke naravi, a ako nekoga udari samo jednom, tome će zatrebati još samo pravi sveštenik — tobože veselo reče Ro Hač.
Klint Breslin. On je rekao da postoji način da se proverava svaka gangsterska veza, pa je obezbedio sebi »svedoke« u Cikagu i Njujorku. Tako je Ro Hač stigao da javi o tobožnjem Filipu Bruniju pre nego je Konif proveravao onoga što će doći sa Ro Hačom, pošto su se dogovorili da posete Kristal d Pari.
Kad se nađoše u prostranom i luksuzno uređenom stanu lažnog sveštenika, Konif se brzo obuče i donese piće, a onda poče da govori:
—Sve londonske grupe su sada ujedinjene preko nekoliko šefova, ali ja sam zadržao zavidnu samostalnost, jer svima mogu da koristim. . .
— Mene brinu događaji o kojima se javlja ovih dana — upade Makferson. — Bauk Čoveka iz Tame naneo nam je dosta štete i tamo, a sada se javlja ovde.
— Zašto verujete da se radi o Čoveku iz Tame? — upita Konif. —Oba napada otkrivaju njegov stil — upade Ro Hač.
— Mi ovde u Londonu imamo drugog »čoveka iz tame«, koga zovu Lun, kralj ponoći. On može da igra stil svakog čoveka, jer postiže i izgled bilo kojeg, čiji rast je približan njegovom. Lun je naneo mnogo zla ćelom londonskom podzemlju i mnogo štete našim poslovima. On zna kako radi Covek iz Tame i drugi luđaci zaneti planovima da unište »poslove« hrabrih i čvrstih — objasni Konif.
—Radi se na tome da i Lun nestane — reče Ro Hač. — Zato ostavimo sve to za drugi put i za bolju priliku, a sada popijte vas dvojica po čašicu, dok ja skinem ove sede zaliske i uloške, koji nagrđuju moju lepotu.
Kad se malo kasnije vratio iz kupatila, Džon Konif je zurio u njega kao u priviđenje.
