Aleksandar Medvedev Tajne Biblije

Aleksandar Medvedev

TAJNE

BIBLIJE

Dodaci:

IVOT POSLE SMRTI

BOJI PRAZNICI

TROJSTVO

Naslov izdanja: Tajne Biblije Autor: Aleksandar Medvedev Prvo izdanje: 2009.

Izdava: Metaphysica, Beograd tampa: tamparija Jovi Tira: 1000

“Osetio sam da se ono na emu sam stajao raz bija podamnom, da tlo nestaje pod mojim nogama, da ono od ega sam iveo ne postoji vie i da moralno ja vie nemam od ega iveti. Moje pita nje, ono koje me je punih 50 godina vodilo samo ubistvu bilo je vrlo jednostavno. Ono prebiva u du i oveka, od neukog deteta do naj-mudrijeg star ca. Bez njega ivot je nemogu, kao to sam ja to iskusio. ta e se dogoditi od svega onoga to ja danas radim, sa onim to u raditi sutra, ta e se dogoditi sa celim mojim ivotom?

Zato moram iveti? Zato eleti? Zato neto i niti? Ima li moj ivot smisao koji nee biti uni -ten neizbenom smru koja me eka?

Tokom celog mog ivota moje srce vene u ne -koj bolnoj zebnji. Taj oseaj ne mogu drugaije nazvati nego traenje Boga”, rei su Tolstoja.

Jo je Sokrat govorio da je najvea mudrost spoznati samoga sebe. Ali, na osnovu ega? Koje kri terijume uzeti? Veliki vajcarski filozof Martin Bu ber, smatrao je da ovek postoji na dva nivoa: postoji na horizontalnom nivou to je odnos pre -ma biljka-ma, ivotinja-ma, ljudi-ma, i taj odnos je nazvao “ja-to”. Meutim, Buber je smatrao da ako ovek postoji samo na horizontalnom nivou, on nije u potpunosti ljudsko bie, i da mora postojati jedna druga dimenzija, jedna druga realnost. To je vertikalna realnost - odnos oveka prema Bogu - koju je on nazvao “ja-Ti”.

Mnogi filozofi su pokuavali da nau smisao u ljud skom besmislu. Sartr je smatrao da smisla ne -ma, i da je jedini smisao ljudskog ivota da prih-vati besmisao. Drugi su smatrali da je besmislica verovati u Boga. Marks je kazao: “ovek je o ve ku bog. ovek je izmislio boga, jer mu je bog pot -reban. Bog nije nita drugo do jedna vrsta ideal-nih elja koje ovek nosi u sebi. ovek je bog, sve je u rukama oveka. ovek moe reiti sve svoje probleme.”

Postoje etiri klasina argumenta koje su filozofi i teolozi naveli, u toku istorije filofilozofije i teo -logije, u prilog injenice da postoji Bog.

Prvi argument je takozvani “kosmoloki argu-ment”. Ovaj argument se bazira na takozvanom “uzrono-posledinom redu stvari” ili logici, i on gla si ovako: “Sve to postoji ima uzrok svoga pos-tojanja.”

Strano je ljudskoj logici da postoji neka real-nost koja je jedreal-nostavno nastala sama od sebe. Naime, ljudsko iskustvo ne poznaje injenicu da ni iz ega moe postati neto. Francuski filozof Vol ter je to izrazio na sledei nain: “Zamislite da etate obalom mora. Odjednom, tu na obali mo -ra, vi vidite sat. ta bi bila vaa prva misao? Da li bi vaa prva misao bila: ‘Kamenii su se kretali u moru i usled kretanja kamenia stvorio se itav mehanizam, i eto, stvorio se sat.’ Da li biste to po -mislili?”, pita Volter.

“Svakako da ne. Kazali biste: ‘Sat je ovde na oba li mora... neko je izgubio sat.’ Dakle, sat ima svo ga vlasnika. Ne samo to. Ako postoji sat, on mora imati uzrok svoga postojanja.”

Zato je Volter kazao: “Sat postoji, dakle, mora postojati i sajdija.” Drugim reima, svet postoji, kosmos postoji, on nije mogao nastati sam od se -be i on mora imati uzrok svoga postojanja. Svet pos toji, dakle, mora postojati i Stvoritelj sveta.

Meutim, ovde postoji jedan problem logike. Prob lem je kod uzroka samog Stvoritelja ili Boga. Ko je stvorio Boga?

Francuski filozof Renuvije, bavio se punih deset godina ovim problemom logike kos-molokog ar gu menta. On je kazao ovako: “Zamislite jedan la nac. Zamislite da je uzrok jedne alke druga alka, i zamislite da ovaj lanac ide u beskonanost.”

I onda Renuvije argumentuje: “Ako lanac ide u beskonanost, onda ne postoji prvi uzrok svih uz roka.”

Zato ne postoji? Jer lanac ide u beskonanost. Ako ne postoji prvi uzrok, onda ne mo -emo ob jas niti ni postojanje svih drugih entiteta u sve miru. “Zato”, kazao je Renuvije, “mi moramo logike ra di, pretpostaviti da postoji prvi uzrok svih uzroka bez uzroka”.

I zato danas u filozofiji postoji sledea pos -tav ka: u svetu postoje dve vrste entiteta. Prva vrsta entiteta je takozvani “neophodni entitet”. To je entitet koji svoje postojanje ne duguje nikome. Da bismo razumeli sve druge entitete, da bismo razumeli postojanje biljaka, ivotinja, oveka, sve mira itd, mi moramo pretpostaviti da postoji prvi uzrok svih uzroka bez uzroka, dakle, da pos-toji jedan neophodni entitet, a da su svi drugi

Da li postoji Bog?

entiteti u svemiru prouzrokovani entiteti. Oni svo -je postojan-je duguju ovom prvom uzroku svih uzroka bez uzroka.

Drugi argument u prilog postojanja Boga jeste “teleoloki argument”. Naziv potie od grke rei “teleos”, to znai “cilj, svrha”, a moe oznaavati i harmoniju. Drugim reima, mi ne samo da mo emo zakljuiti da postoji Bog koji je stvorio neku vrstu nedefinisane realnosti, nego je Bog uzrok jedne harmonine realnosti, realnosti koja u sebi ima sklad, harmoniju, koja u sebi ima savrenost.

Dakle, mi svuda oko sebe vidimo uda. Ne sa mo da postoji Bog, nego je taj Bog stvorio enti te te u svemiru koji su nam srodni. Posmatrajui pri -rodu, mi Ga moemo razumeti - tog Boga koji je sve to stvorio ili Bie koje je sve to stvorilo. Spo -me nuemo neke pri-mere kada je u pitanju tele-oloki argument.

Postoji neverovatna harmonija u sastavu vaz-duha. Na primer, ta je ta nevidljiva supstanca, zva na vazduh, koju mi udiemo svaki dan? (Zna mo da je vazduh najveim delom sainjen od azo ta i kiseonika.) Mi bismo disali ree i ne tako du -boko kada bi procenat kiseonika u vazduhu bio 50% umesto sadanjih 21%. Ali, kada bi to bio sluaj, Zemlja i vazduh bi postali kao upalja. Sva ka, pa i najmanja vatra, gorela bi eksplozivno i nekontrolisano. Munje bi spalile itave ume, i verovatno da u kratkom vremenskom periodu ne bi bilo ni jedne. A sa manjim procentom kiseoni-ka, imali bismo problem da zapalimo vatru.

Dakle, postoji sklad u vazduhu - kako je on nainjen? Ili moemo govoriti o mnogim drugim realnostima.

Na primer, ljudsko uvo. Prilikom govora, o vek ne proizvodi glas ili buku, ve odreene ta -lase koji tano odzvanjaju na jednom instrumen-tu koji se nalazi u uhu. Dananji klaviri imaju oko 80 dirki, a u unutranjem uhu, smeten u malom prostoru, nalazi se “klavir” koji ima na sebi oko 6.000 dirki, koji proizvodi sve tonove i polutono -ve. Ovaj instrument se naziva “Kortijev organ”. Da li je on proizvod sluaja?

Ili na primer, bubrezi. U toku 24 sata, kroz bub rege srednje veliine proe oko 190 litara kr vi. U svakoj eliji bubrega, koje su nevidljive go -lim okom, odvijaju se najkomplikovaniji bilokohemijski procesi ienja krvi. Da bi se takva la bo ratorija stvorila izvan ljudskog organizma, mo -e mo da zamislimo koliko bi trebalo prostora. To je jedno od velikih uda.

Ili da govorimo o ljudskom mozgu, to je mo da najvee udo. Ljudski mozak ima oko de set milijardi elija. Svaka elija mozga je pove -zana sa drugim elijama sa oko deset hiljada do sto hiljada veza. Kako je mogue da tako sloen

sis tem postoji u oveku? U tome se moe videti sklad, harmonija, “teleos”.

Sledei argument, koji sreemo u filozofiji i te ologiji, u prilog postojanja Boga, jeste takoz-vani “ontoloki argument”. Njegov ime dolazi od grke rei “ontos”, to znai “bie”. Ovaj argument dugujemo Anselmu, koji je iveo u 12. ve -ku, a kasnije ga je upotpunio i razradio Rene Dekart. Dekart je celog svog ivota tragao za ne -kim temeljom, kao i Tolstoj, za neim na ta e moi da stane, da se osloni u svom ivotu, neim u ta e moi da veruje, neim za ta e znati da je istina. I posle dugog traganja, on je uzviknuo: “Mislim, dakle postojim.”

Kakve veze ima ovaj argument sa Bojim pos-tojanjem? Dekart je kazao: “Ja sam, ja postojim, zato to mislim, razmiljam. Samom logikom ja zak ljuujem da postojim, kao ljudsko bie, kao od reeni entitet u svemiru. Ali, na osnovu svoga postojanja ja zakljuujem da mora postojati jed -no drugo Bie. Zato? Jer ja nisam potpun”, kae Dekart.

“Ja u svom biu oseam e i potrebu za ne -kim drugim Biem. Ja postojim, ali ja postojim kao nepotpuno bie. Moje bie tei jednom dru-gom Biu koje bi moralo biti apsolut svih kvaliteta i vrednosti, koje bi u stvari, bilo apsolutno bi e.” To drugo bie Dekart je nazvao Bogom. De -kart je toliko verovao u Boga da je smatrao da se Bog i Boje postojanje moe dokazati i matema -tikim putem.

Pre Dekarta postojali su u Engleskoj empiristi, kao filozofski pravac, koji su smatrali da ono to ovek zna dolazi putem empirije, iskustva. Kako zna mo ono to znamo? Gde su granice znanja?

Filozof Lok je smatrao da se dete raa kao isti list papira i sve saznaje putem iskustva. Dak -le, “iskustvo je uzrok ljudskog znanja”, kazali bi oni. Rene Dekart e rei: “Istina je, odreena znanja mi stiemo iskustvom ili vaspitanjem, ali u oveku postoje takozvane ‘uroene ideje’, koje ovek nikad nije mogao nauiti iskustvom.” Koje su to ideje? Na primer, on je kazao: “Ideja o ve nosti. ovek nikada nije video venost, nikada ni -je iveo sa venim ovekom, nikada ni-je iveo u ve nom stanju, a ipak nosi u svom srcu ideju o ve nosti.”

Ideja pravde, takoe. ovek umire i veruje da e pravda biti zadovoljena. Otkud ta elja za ap -solutnom pravdom? Moe se takoe govoriti i o “analogiji entis” ili analogiji dva bia - analogiji ljudskog bia i Bojeg Bia. ovek ima neurozu, osea se neugodno, on bi eleo da promeni po -sao, da promeni enu, da promeni mesto gde ivi, da ide negde, da trai samoga sebe, da pronae mir u svome srcu. ovek tei jednom drugom bi u i nije svestan da ustvari tei Bogu. Drugim re ima, ovek je, na osnovu Renea Dekatra i onto

lokog argumenta, nepotpuno bie bez Boga. Je -di no u Bogu moe pronai mir i potpunost svog bi a.

etvri argument u prilog postojanja Boga du -gu jemo Emanuelu Kantu. To je takozvani “moralni argument”. Kant je voleo da kae: “Kada se na -lazi u dilemi da uini neto ili da ne uini, nai-ni takav izbor da taj tvoj konkretnai-ni izbor, sada i ovde, moe postati univerzalni izbor svih ljudi.” ta to znai?

Ako postoje univerzalni izbori, onda postoji i uni verzalno Bie. Dakle, postoji Bog. U svom naj -poznatijem delu “Kritika istoga uma” on je odbacio kritiku istoga uma i prihvatio kritiku prakti -nog uma. Bog postoji jer je oveku potreban Bog u praktinom ivotu.

Religiozni ljudi veruju da se Bog otkriva oveku preko prirode, preko savesti, preko Biblije, i na najpotpuniji nain preko Isusa Hrista. Rimski istoriar Ciceron je zapisao:

“U jednom mranom zatvoru iveo je rob koji je tu proveo ceo svoj i vot. Jedini znak na osnovu koga je mogao znati da li je dan ili no bio je jedan zrak svetlosti koji je prolazio kroz pukotinu jednog zida.

U ovom poglavlju emo najvie vremena pos -vetiti tome kako se Bog otkriva oveku putem Bib lije ili Svetog Pisma. Sama re “Biblija” je gr -kog porekla i znai “skup knjiga”. Dolazi od rei “biblos”, to znai “knjiga”.

Biblija ima u sebi 66 knjiga. Neki Bibliju nazi-vaju i bibliotekom. Neke od ovih knjiga su pisali is ti autori, tako da u Bibliji postoji oko 40 autora. Neki biblijski pisci su pisali vie knjiga, kao na pri mer apostol Pavle, koji je napisao dobar deo pos -lanica Novog Zaveta.

Mi emo pokuati da odgovorimo na neka klju na pitanja i ovo poglavlje e biti vie tehnike prirode, pokuaj da nas uvede u biblijsku literaturu. Zato moramo odgovoriti na neka sutinska pi -tanja: Kada je pisana Biblija? Ko ju je pisao? Kako je razumeti? Originalni spisi? Biblija i tradicija? itd.

Prvo: Kada je pisana Biblija? Biblija je pisana u jednom dugom vremenskom razdoblju. Prvi bib lijski spisi, smatra se danas, nastali su negde 1500 godina pre Hrista (ili pre nae ere). Smatra se da je prva knjiga koja je ikada napisana, a koja pripada kanonu Biblije, bila Knjiga o Jovu (re “ka non” se koristi u teologiji i oznaava knjige koje se nalaze u Bibliji; “kanon” znai “zakon, merilo, arin”). Oni koji studiraju knjievnost imali

su priliku da itaju Knjigu o Jovu, jer je zaista iz -vanredna, ali je problematina, jer govori o prob-lemu ljudskoga zla: ako postoji Bog, zato onda nevini ljudi stradaju?

Kanon Staroga Zaveta zavren je negde 400 godina pre Hrista. Dakle, Stari Zavet je pisan u periodu od 1500 do 400 godina pre Hrista. Novi Zavet je nastao u periodu od sto godina posle Hrista. Ako uzmemo celi ovaj period, vrlo brzo e mo zakljuiti da je Biblija nastala u jednom du -gom vremenskom periodu od 1600 godina.

Ko su bili ljudi koji su pisali Bibliju? Mi danas ima mo Bibliju u svojim rukama i moda esto po miljamo da je ona jednostavno oduvek bila tak va. To nije istina. Mi moemo pretpostaviti da o -vek koji je iveo 1000 godina pre Hrista oito nije poznavao nekoga ko je iveo 500 godina pre Hris -ta, a jo manje da je poznavao onoga koji je iveo posle Hrista u periodu od 100 godina posle Hris -ta. Dakle, u pitanju su razliiti istorijski periodi.

Ko su bili ti ljudi koji su pisali Bibliju? U perio-du Staroga Zaveta to su bili proroci, a neki su bili svetenici. Svi pisci Staroga Zaveta bili su Jevreji. Zato? Ve u doba Staroga Zaveta Bog je izabrao jevrejski narod da bude jedan poseban narod, pre ko koga je eleo da vest o sebi rairi svim dru gim narodima ove planete. Zato su Jevreji bili je

-Biblija - Boja re

I godinama je ovaj rob znao o danu i noi samo na osnovu ovog zraka svetlosti, i on se prosto sprijateljio sa ovim zrakom svetlosti.

Jednoga dana zatvorske vlasti su odluile da srue taj zid. Rob je bio jako uznemiren jer je smatrao da e se sad odvojiti od svog dugo go -di njeg prijatelja.” I Ciceron kae: “A rob nije znao da e ruenjem ovog zida ug ledati itavu svetlost dana.”

Ako postoje zidovi, ako znamo moda samo ma lo o Bogu, dopustimo da se srue svi zidovi ko ji nas odvajaju od Njega. On e osmisliti na ivot i na ivot e dobiti drugaiji smisao. Boja pri sutnost u ivotu oveka znai ivot. Odsutnost Bo ja, na osnovu Biblije, znai smrt za oveka.

dan poseban narod, koji je ljubomorno uvao bib-lijske spise.

Pisci Starog Zaveta bili su carevi, proroci, a spo minje se i jedan pastir, Amos, prorok Amos. U No vom Zavetu pisci su bili Hristovi uenici - apos-toli, koji su bili sa Njim dok je bio na Zemlji. Neki od njih nisu bili sa Hristom, ali su pisali o Njemu. Fenomen Biblije, da podvuemo odmah na sa mom poetku, udo ove knjige koja je nad i ve la vreme i prostor, je u tome da postoji sklad mis -li. Ne postoje suprotnosti, ne postoje kontradiktornosti izmeu razliitih knjiga Biblije. Iako je pi -sana u tako dugom periodu, kada itamo Bibliju sa iskrenim srcem, da bi u njoj otkrili vest Boju, imamo utisak da je autor samo jedan.

Dakle, udo Biblije je jedinstvo misli, a u stva -ri, autor Biblije je niko drugi do sam Bog koji je nadahnuo biblijske pisce.

Sledei odgovor koji moramo dati jeste: Kako su biblijski pisci pisali Bibliju? Znamo ko je pisao Bibliju, znamo kada je pisana, ali kako je pisana? Postojala je jedna teorija koja je dugo bila prih-vaena u teolokim krugovima, a ta teorija se zove “mehaniki diktat”. Naime, dugo vremena biblijski strunjaci naunici koji se bave biblij -skom literaturom, smatrali su da je pisac Biblije, odnosno ovek koji je pisao Bibliju, bio pasivni instrument u rukama Boga. To jednostavno znai, da mu je Bog govorio i on je pasivno prenosio to to mu je Bog govorio. Moemo videti mnoge sred njevekovne slike koje prikazuju biblijskog pis ca kako dri pero u ruci i pie, a iza njega stoji an -eo koji mu diktira.

Dakle, ova teorija biblijske inspiracije ili na -dahnua zove se “mehaniki diktat”. “Mehaniki”, jer biblijski pisac ne sudeluje aktivno u pisanju on jednostavno pasivno pie ono to mu Bog go -vo ri. Danas biblijski naunici uglavnom ne prih-vataju ovu teoriju i ona je izgubila svoj znaaj u dob rom delu religioznog sveta. Danas se smatra da je biblijski pisac ipak igrao aktivnu ulogu u pi -sanju Biblije. Zato slobodno moemo rei da je Bib lija boansko-ljudska knjiga - Bog je u Bibliji govorio preko ljudi. Zbog toga u Bibliji nalazimo razliite literarne vrste. Nai emo i razliite sti -love pisanja, gde je ljudski element ili element pis ca koji je pisao, takoe prisutan u biblijskoj knjizi. Tako emo nai u Bibliji istorijske tekstove, nai emo poeziju, nai emo literarni anr, kao to su poslanice, koje su bila opta praksa pisa nja dok su Rimljani vladali svetom. Nai emo, ta -koe, literarni anr kao to je jevanelje, a nai e mo i jednu basnu u Bibliji. Biblijski pisci su ko ristili razliite literarne vrste sa jednim jedinim ci ljem: da ljudima ove planete prenesu vest od Bo -ga. To je vrlo vano prilikom shvatanja Biblije.

Prilikom tumaenja Biblije, ono to se vrlo esto moe uti, jeste sledee: “Postoji toliko raz

-liitih crkava. Na kraju krajeva, svako Bibliju moe tumaiti kako god hoe. Konano, Biblija nema jednu istinu, ona ima vie istina.”

Mi sa radou moemo konstatovati da posto-ji mnotvo biblijskih naunika koposto-ji se bave inter-pretacijom Biblije. Nauka koja se bavi principima interpretacije Biblije zove se “hermeneutika”. Nje -no ime dolazi od grke rei “hermeneo”, to znai “tumaiti”.

Postoje vrsti principi u dananjem nauno-te olokom svetu koje ovek, ako eli da ponauno-teno prie biblijskom tekstu, treba da potuje. Ti prin-cipi nisu natureni biblijskom tekstu sa strane - oni proizilaze iz samog biblijskog teksta. I bilo bi dob -ro da prilikom itanja ovog teksta imamo Bibliju po red sebe.

Dakle, Bibliju ne moemo tumaiti kako god hoemo. Postoje principi koji izviru iz samog bib-lijskog teksta. Ne postoji dve ili nekoliko istina u Bibliji. Postoji samo jedna tana interpretacija bib lijskog teksta. Naravno, postoje tekstovi koje sa da jo ne moemo sasvim razumeti, i tu posto-ji mogunost mnogostruke interpretacije. Ali kada su u pitanju kljune, osnovne religijske istine, ne pos toji dvostruka ili mnogostruka interpretacija bib lijskog teksta.

Da spomenemo neke principe interpretacije Bib lije: Vrlo esto e neko uzeti Bibliju i rei: “Evo, u Bibliji pie ‘to i to’,” a da jednostavno nije, pre toga, tekst koji ita smestio u literarni kon-tekst. Na primer, imamo jedan biblijski tekst (ovo vai i za drugu literaturu), i neko izvadi jednu reenicu iz Biblije i kae: “U Bibliji pie: ‘Nema Boga’.” Da, u Bibliji pie: “Nema Boga”, ali pre to -ga pie: “Ree bezumnik u srcu svom: ‘Nema Boga’.”

Neki ljudi prilikom interpretiranja Biblije izva -de samo ovu reenicu i kau: “Nema Boga.” Mi ov de karikiramo i namerno uzimamo jednu sli ku koja je drastina, da bi smo objasnili problem.

Potrebno je, dakle, tekst smestiti u literarni kontekst - potrebno je itati ono to pie ispred, i potrebno je itati ono to pie iza. Ako ni tada tekst nije dovoljno jasan, treba itati celo poglav -lje ili celu jednu knjigu, ili celo jedno Jevane-lje u kojem se nalazi posmatrani tekst, da bismo ga is -pravno shvatili. Ako tekst ponovo nije jasan (tako rade sistematiari, to se zove “sistematska te -ologija”), mi smo duni da tekst o kome govorimo smestimo u kontekst cele Biblije.

Danas postoje takozvani “konkordansi”. ta su konkordansi? To su pomagala koja pomau da jed nu temu pronaemo u celoj Bibliji, i kada itamo tekstove koji tretiraju jedan isti predmet u ce -loj Bibliji mi moemo imati jasan biblijski stav u vezi sa odreenim predmetom. Mnogo ljudi neis-pravno tumai Bibliju jer jednostavno vade tekst iz njegovog konteksta.

Dakle, prvo pravilo koje bi trebalo shvatiti jes -te da -tekst treba smestiti u kon-tekst. Mi moemo nai (zavisi koji prevod Biblije imamo), ispod tek-sta, ili sa strane, oznake koje govore o drugim slinim tekstovima, i dobro je itati te tekstove.

Drugo hermeneutiko pravilo, koje je takoe vano, jeste da posmatrani biblijski tekst treba smes titi u istorijski kontekst. To znai da je dobro itati i drugu literaturu iz perioda kada je nastala od reena biblijska knjiga. Tu nam arheologija mo e puno pomoi. Dobro je istraivati, proua-vati istoriju - period u kome je Biblija nastala. To e nam pomoi da bolje shvatimo biblijski tekst.

Tree hermeneutiko pravilo, koje bismo ovde spomenuli, jeste “progresivnost otkrivenja Boga u Bibliji”. Dakle, Bog se u Bibliji otkriva progresivno. ta to znai?

Postoji jedna maksima u teologiji koja kae da je “Bog koraao korakom koji je ovek mogao da sledi”. Ovde malo, onde malo, ali je svetlost bivala sve jaa i jaa, i konano u linosti Isusa Hrista “deset hiljada vati” svetlosti je dolo. Hristos je potpuno otkrivenje Boga oveku.

Zato je dobro da imamo na umu, kada itamo Bibliju, i ovo hermeneutiko pravilo: Bog se u Bib liji otkriva progresivno, to jest postepeno. Naj -vea svetlost je u linosti Isusa Hrista, ali to ne znai da drugi delovi Biblije nisu vredni.

Dakle, cela Biblija, i Stari i Novi Zavet, su vredni sa nas. Stari Zavet, koji se najvie koristi na ovim prostorima, preveo je uro Danii, a Novi Zavet Vuk Karadi. I tu imamo pojedine bib lijske knjige. Stari Zavet poinje sa pet knjiga Mojsijevih, zatim postoje istorijske knjige, pa onda knjige mudrosti i konano proroke knjige.

Zatim, ako pogledamo negde iza sredine Bib -lije, nai emo drugi deo Biblije - Novi Zavet, koji je takoe podeljen na knjige i poglavlja. Ako bi naili na ovakav izraz: Jevanelje po Jovanu 5,16 ta to znai? Biblija je podeljena na poglavlja ili glave. U originalnom tekstu to nije postojalo, ali kasnije, zbog lakeg snalaenja u biblijskom tek-stu, Biblija je podeljena na poglavlja i na stihove. To znai da se ovde radi o 5. poglavlju Jevanelja po Jovanu, 16. stih.

Ili imamo, na primer, 1. Mojsijeva 34,2. To znai da je to Prva Knjiga Mojsijeva, 34. poglav -lje, 2. stih.

Prilikom snalaenja u biblijskom tekstu dobro je imati na umu i sledee. Stari Zavet, po jevre-jskoj podeli, delio se na tri velika dela. Prvi deo je takozvana “Tora”, to na jevrejskom (ili hebrej -skom) jeziku znai “Nauk, Putokaz”. To su pet knji ga Mojsijevih. (Stari Zavet je pisan na jevrej skom jeziku, a Novi Za vet, veim delom, na gr -kom jeziku.) “Tora” je i danas najpopularniji deo Biblije koji prihvataju Jevreji, to jest zvanini ju -daizam.

Drugi deo Starog Zaveta, kako su to Jevreji delili u svojoj Bibliji, je “ketuvim”. To su istorijski spi si. A zatim imamo “neviim”, ili “proroci”. Posto -je etiri velika proroka: Isaija, Jeremija, Jezekilj i Danilo, i 12 malih proroka.

“Tora” ili “Nauk” je jedan od prvih tekstova koji su nastali i zato je dobro da “Toru” ili “Nauk” imamo kao kriterijum za sve drugo. (O tome e -mo neto vie govoriti kasnije.) To je, dakle, veli-ka podela Starog Zaveta.

to se tie originalnih spisa Biblije, danas se sve ee postavljaju pitanja: Da li za Bibliju pos-toje originalni spisi? Kada je u pitanju Stari Zavet, znamo da su najvee aoke i najvea neprija telj stva protiv Biblije upuena u periodu 18. i 19. ve -ka - u periodu racionalizma. Volter je verovao u Bo ga, ali je bio deista. Deisti su verovali da pos-to ji Bog, ali zbog zla na ovom svetu oni nisu mogli prih vatiti injenicu da Bog jo upravlja ovim svetom. Zato su smatrali da je Bog stvorio svet i os -tavio ga da ivi kako god zna i ume. Zato je Volter odbacio Bibliju. On je verovao u Boga, ali je odba-cio Bibliju kao re Boju. Volter je smatrao da e Biblija nestati za nepunih sto godina. Meutim, u ku i u kojoj je on iveo, u Parizu, danas se nalazi prodavnica Biblija. Biblija ostaje i ivi - knjiga koja nosi opteljudske istine.

Kada je u pitanju Stari Zavet, veina ljudi ima la je prilike da uje za takozvane “Kumranske spi -se”. Mi emo rei nekoliko rei o tim Kumranskim spisima, jer su oni vrlo vani. Naime, kada je u pi -tanju Novi zavet, mi imamo mnogo vie spisa, jer je Novi Zavet nastao mnogo kasnije u prvom ve -ku posle Hrista. Pisali su ga Hristovi uenici, i zato to je nastao u tom periodu, mi imamo razliite njegove kopije koje su nam vremenski blie. Na primer, “Kodeks sinaitikus”, “Kodeks vatikanus”, zatim u Lenjingardskom muzeju postoji takoe ne koliko originalnih spisa sa kojima moemo upo -rediti tekst koji danas imamo.

Kada je u pitanju Stari Zavet, na raspolaganju imamo manje starih tekstova. U periodu ra cio -nalizma smatralo se da tekst koji mi danas imamo u rukama nije isti kao originalni tekst. Ali, godi -ne 1947. jedan deak beduin je uvao ovce i koze pored Mrtvog Mora (u Izraelu). Imao je nekog jar ia koji je bio posebno neposluan i koji se pe njao po onim stena u tom suvom predelu. Deak ga je gaao kamenjem da bi se ovaj vra-tio. I onda je uo kako je jedan od kamenova koje je bacio poeo da pada negde duboko. Deak se popeo i video jednu rupu kroz koju je poeo da baca kamenje, i kamenje je padalo negde duboko dole. On je pozvao roditelje i kada su roditelji do li, otkrili su jednu veliku peinu. U toj peini su otkrili mnotvo upova sa spisima (manuskripti-ma). Mnotvo od tih manuskripata je bilo u tim

u povima, ali su to bili pergamenti koji su bili za -motani u jo nekoliko koa.

(Odmah da kaemo da je proces otvaranja manuskripata vrlo “bolan”, zato to ako prilikom otvaranja odlomite jedan deo, vrlo esto se ovaj deo unutra pretvara u prah. Zato biblijski nauni-ci godinama istrauju i pokuavaju da u idealnim uslovima otvore ove drevne spise.)

Naravno, ljudi koji su to pronali nisu znali njegovu vrednost. Jedan od tih Arapa, koji je pro -naao ove spise, odluio je da na pijacu, zajedno sa ostalim stvarima, ponese i neki od tih pronae nih spisa, nadajui se da e neki znatieljni tu -rista da ih kupi.

Igrom sluaja, ili Bojim provienjem, tog da na prolazio je tuda jedan poznati arheolog, biblij -ski naunik. On je uzeo spis i ono to je video, posle kraeg istraivanja, bilo je zapanjujue. Nije mogao da veruje da je spis tako star. Odneo ga je svojoj kui, poeo je da istrauje i shvatio je da taj spis datira iz drugog veka pre Hrista. To je bilo 1947. godine.

Pozvao je svoje prijatelje da i oni provere. I posle nekoliko analiza doli su do zakljuka da je tekst zaista toliko star. Onda su pokuali da nau ljude, odnosno oveka, koji mu je to prodao. Ka -da su Arapi videli velike sume dolara koje su Ame rikanci nudili, oni su esto lomili ove ma -nuskripte i prodavali male delove. Kasnije, kada se ipak shvatilo o emu je re, drava se umeala, i tako su otkriveni uveni “Kumranski spisi”.

Duboko smo ubeeni da je Bog uvao za 1947. godinu otkrie ovih spisa. Nikada u istoriji Biblije nije bilo neophodno da se pojave ovi spisi kao u tom periodu.

Kada su uporeeni tekstovi pronaeni kod Mrtvog Mora, sa Biblijom koju mi imamo u naim ru kama, tanost je bila neverovatna. I mi mo e mo biti sigurni da danas u rukama drimo origi -nalnu Bibliju.

Zanimljivo je i to da su Jevreji, kojima je Bog dao prepisivanje svetih spisa, toliko paljivo pre -pisivali Bibliju, da su brojali slova. Na primer, pos-tojalo je jedno slovo koje je moralo biti u sredini, i tano odreen broj slova koji je morao biti sa leve i sa desne strane. Nekoliko onih koji su pre -pisivali, uporeivali su biblijski tekst, jer su eleli da se tekst prenese, onakav kakav jeste, poko -lenjima koja su dolazila. Toliko o originalnim spisi-ma.

Tradicija. Sad emo rei nekoliko rei o Bib

-li ji i tradiciji. Ovo je vrlo osetljivo pitanje. Da -li Bib lija ili tradicija, ili Biblija i tradicija? ta ako postoji suprotnost izmeu Biblije i tradicije? Tu mo ramo biti vr lo, vrlo paljivi. Moramo poteno prii Bibliji.

Proitajmo jedne od poslednjih rei Biblije, ko je su zapisane na poslednjoj stranici. Otkri ve

nje Jovanovo, 22. poglavlje, 18 stih: “Jer svedo -im svakome koji uje rei proro tva knjige ove; ako ko dometne ovome, Bog e na metnuti na nje ga zla koja su napisana u knjizi ovoj.”

Proitajmo jo jedanput ove rei: “Ako ko do -metne ovome”, misli se biblijskom tekstu, “Bog e nametnuti na njega zla napisana u knjizi ovoj; i ako ko oduzme od rei knjige prorotva ovoga, Bog e oduzeti njegov deo od knjige ivota, i od grada svetoga.”

Drugim reima, mi kao ljudi nemamo pravo da domeemo (dodajemo) biblijskom tekstu, niti da oduzimamo. Ovaj tekst nam jasno kae da bib lijski tekst mora biti norma, kriterijum, arin na osnovu koga emo meriti sve druge realnosti.

Kada je u pitanju tradicija i Biblija, svaka tra -dicija u onoj meri u kojoj se slae sa Biblijom i u kojoj pomae ljudima da bolje upoznaju Hrista, ima svoje mesto u religiji. Svaka tradicija koja je dijametralno suprotna biblijskom tekstu, nema svo je mesto u religiji. Smatramo da je to poten pristup.

Proitajmo jo jedan tekst u Bibliji, koji je zapisan u 2. Poslanici Petrovoj, u 1. poglavlju, 19. stih: “Imamo najpouzdaniju proroku re, i dobro inite to pazite na nju, kao na videlo koje svetli u tamnome mestu, dokle dan ne osvane i danica se ne rodi u srcima vaim.”

Biblija je ovde uporeena sa svetiljkom. Psalmista mnogo ranije kae: “Re je tvoja iak nozi mojoj i videlo stazi mojoj.” A apostol Petar malopre kae: “Boja re je svetlost u tamnom svetu.”

Mi nita ne bismo znali o nama samima, o ljud skoj istoriji, o budunosti sveta, da nemamo ovu knjigu. Ona je zaista svetlost. Petar dodaje i kae u 21. stihu: “Jer nikad prorotvo ne bi od oveije volje, nego naueni od Svetoga Duha govorae sveti Boji ljudi.”

Drugim reima, nadahnue ili inspiracija o kojoj govori Biblija, koje su imali biblijski proroci, ne moe se poistovetiti sa nadahnuem jednog pisca. Ovde se govori o Bogu koji prosto zauzme um biblijskom piscu, a onda biblijski pisac svojim reima, svojim nainom izraavanja, pie ono to mu je Bog kazao ili pokazao.

Jedan drugi tekst koji je napisao apostol Pavle, u 2. Poslanici Timotiju, 3. poglavlje, 15. stih. kae: “I budui da od malena poznaje sveta pisma”, ovde Pavle govori svom mladom saradniku Timotiju, “koja te mogu umudriti na spase -nje u Hristu Isusu.”

Zato postoji Biblija? Evo odgovora u samoj Bibliji: “Budui da poznaje pisma koja te mogu umudriti”, na ta? “Na spasenje u Hristu Isusu.” Cilj Biblije je da oveku pomogne i pokae put spasenja. I zatim Pavle dodaje u 16. stihu: “Sve

je pismo od Boga dano, i korisno za uenje, za karanje, za popravljanje, za pouavanje u pravdi.” Zato ljudi koji prouavaju Bibliju ne ostaju isti nakon tog prouavanja. Pre ili kasnije oni osete da ih Biblija na neki nain prati, jer je Biblija knji-ga u kojoj se Bog otkriva oveku. U 17. stihu dalje se kae: “Da bude savren ovek Boji, za svako dobro delo pripravljen.”

Apokrifi. Sada emo neto rei o apokrifima.

Ljudi es to postavljaju pitanje: “Da li su sve Bib -lije iste?” Kada kaete da su iste, onda neki ljudi prigovore i kau: “Vi ne govorite istinu. Ja imam neku drugu Bibliju koja ima neke druge knjige.”

O emu se radi? Neki prevodi Biblije, kao to je katoliki prevod “Stvarnost”, imaju u sebi knji -ge koje se nazivaju “apokrifi”. “Apokrif” znai “la ni spis”. Apokrifi su nastali negde od 3. do 1. veka pre Hrista. U te apokrife spada 1. Knjiga Maka bejaca, 2. Knjiga Makabejaca, Juditina knji-ga, To bi jina knjiga itd.

O emu je re? Re je o tome da u ovom peri-odu, odnosno nakon to je zavren sa pisanjem ka non Starog Zaveta, a pre pisanja Novog Za ve -ta, u tom periodu nastali su apokrifi. Sadraj ovih spisa je razliit od ostalih spisa. Postoje uenja u njima, koja se razlikuju od ostalih tekstova Biblije. Neke crkve, ukljuujui i katoliku, su u svoj biblijski kanon uvrstile ove knjige da bi opravdale ne -ka svoja uenja.

Zato ne treba stavljati apokrife u Bibliju? Za -to -to jevrejska Biblija u sebi ne sadri apokrife, a Biblija kae da je Bog Jevrejima poverio rei spasenja. Apokrife moemo smatrati za istorijske tekstove, ali ne i za nadahnutu Boju re.

Takoe postoje pitanja kada se govori o tako -zvanim “gnostikim jevaneljima”. Gnosticizam je postojao pre Hrista, bio je za vreme Hrista i pos-tojao je i posle. Re je o jednom dualistikom pokretu gde se negira materija, a uzdie se duh ili dua. Postojala je i hrianska forma gnosticiz-ma, koja se zvala “docetizam”, od rei “dokea”, to znai “izgledati”. Oni su smatrali da Hristos ni -je doao u pravom telu, nego -je samo izgledao kao ovek. Ova neistina je kasnije bila uglavnom odbaena.

Gnostika jevanelja su nastala u drugom i tre em veku. Kao to je to sluaj i sa apokrif nim spisima, njihov sadraj je suprotan ostalim delovi-ma Biblije, i ona se ne mogu prihvatiti kao sas-tavni deo biblijske literature ili kanona Biblije.

I poslednje pitanje koje emo dotai u ovom poglavlju jeste: Kako znamo da je Biblija re Bo ja? Ovo je izuzetno vano pitanje. Da li je to za -ista pismo koje je Bog uputio ljudima?

U religiji postoje dve maksime ili dva postulata. Prvi postulat je: “Bog postoji.” Bilo bi nelo gino onda, jer bi to bio apsurd logike i kontradik -tornost, ako Bog postoji da On uti. Neshvatljivo

je da postoji Bog, a da jednostavno uti; da je stvorio oveka i, kao to su deisti tvrdili, da ga je “bacio u postojanje”.

Ako postoji Bog, onda je isto tako logino prihvatiti da Bog govori. Bog postoji, dakle, Bog go vori. Gde Bog govori? Da li u Kuranu, da li u Ve -dama, da li u Upania-dama, da li u Bagavadgiti, da li u Bibliji?

Zato mi tvrdimo da Bog govori u Bibliji, a ne u drugim spisima? Postoji mnogo razloga. Odmah na samom poetku Biblije Bog nam je dao izve-taj o stvaranju koji moemo nauno da testiramo. I zaista, najvei naunici sveta, kao to su bili Njutn, Paster, Paskal, Maksvel, Faradej, Kepler, Kelvin, Mendel i drugi, prihvatali su Bibliju kao Boje otkrivenje, izmeu ostalog, i zbog toga to naune injenice nedvosmisleno potvruju biblij -ski izvetaj.

Konano, sam Hristos je kazao da Bog govori u Bibliji. Gde je to Hristos kazao? Kada budemo govorili o Hristu kao putu, istini i ivotu, mi emo uporediti Hrista sa Budom, sa Muhamedom i sa drugim velikim voama oveanstva. Za sada, evo Hristovih rei. U Jevanelju po Mateju, 5. pog lavlje, 17. stih. Hristos kae: “Ne mislite da sam doao da pokvarim zakon ili proroke: nisam doao da pokvarim nego da ispunim.”

I zapazimo sada sledee Njegove rei: “Jer vam zaista kaem: dokle nebo i zemlja stoji, nee nestati ni najmanjega slovca ili jedne title iz za -kona dok se sve ne izvri.”

Kada Hristos ovde kae “zakon”, On misli na “Toru”. Ovde Hristos priznaje autoritet Staroga Za veta. Takoe, kada se radi o Novom Zavetu, Isus je kazao u Jevanelju po Jovanu, 16. pog -lavlje, 7. stih: “Nego vam ja istinu govorim: bolje je za vas da ja idem, jer ako ja ne idem, Uteitelj nee doi k vama; ako li idem, poslau ga k va -ma.”

Ovde je re o Svetom Duhu, treem licu Boanstva. U 8. stihu se dalje kae: “I kad On doe, pokarae svet za greh, i za pravdu i za sud... A kad On doe, Duh istine, uputie vas na sva ku istinu, jer nee od sebe govoriti, nego e govoriti to uje, i javie vam ta e biti unapred.” Isus kae: “Kad doe Duh Sveti, onda e vam on kazati ta e biti.” On se ovde obraa svojim uenicima - apostolima. I mi moemo da itamo u 1. Poslanici Jovanovoj kako Jovan o tome go -vori. Smatra se da je on bio Hristov najvoljeniji uenik, onaj koji je bio tako blizu Hrista. Jovan u 1. poglavlju, od 1.-4. stiha kae:

“to bee ispoetka, to usmo, to videsmo oima svojim, to razmotrismo i ruke nae opi-pae: O rei ivota! I ivot se javi, i videsmo, i svedoimo, i javljamo vam ivot veni, koji bee u Oca i javi se nama. to videsmo i usmo to jav -ljamo vama da i vi sa nama imate zajednicu, a

naa je zajednica sa Ocem i Sinom Njegovim Isusom Hristom. I ovo vam piem da radost vaa bude ispunjena.”

Svuda e pisci Novog Zaveta rei: “to vi des -mo i us-mo, to vam javlja-mo. Duh Sveti nam je otkrio. Bili smo sa Hristom, videli smo Hrista, do -dirivali smo Hrista, sluali smo Hrista. To vam javljamo.”

I kada itamo te spise, ne moemo da os ta nemo ravnoduni. Prosto se moe osetiti kako Jo -van eli da mi shvatimo da je on video ivot. On kae: “ivot je bio meu nama, svetlost je bila meu nama.” Re je o Isusu Hristu koji je iveo sa apostolima na ovoj Zemlji.

Na kraju ovog poglavlja zavrili bi reima samog Isusa: “Ne ivi ovek o samom hlebu, nego o svakoj rei koja izlazi iz usta Bojih.” Drugim reima, ovek nije samo materijalno bie, ovek je takoe i duhovno bie. Da bi iveo jed-nim uravnoteejed-nim ivotom, oveku je potrebno da poznaje i duhovne realnosti.

Evo i nekoliko starih tekstova ljudi koji su ka -zali neto o Bibliji. Na primer, Hrizostom Zlatousti, koji je toliko lepo govorio da su smatrali da ima zlatna usta. Njegovi sluaoci Vizantinci su sma-trali da je dovoljno da sluaju njegove propovedi i da je to dovoljno za spasenje. On je kazao: “Kad brojite novac, da li ga vi lino brojite?” Naravno, brojimo ga. “A kad je re o venim stvarima, vi zatvorenih oiju primate miljenja drugih.”

Ova tema je dosta popularna. Mnogi od nas su imali prilike da se susretnu sa nekom formom proricanja budunosti. I mi esto moemo videti neke ljude kako vrlo paljivo itaju horoskop.

Mi emo ovde pokuati da odgonetnemo biblijski stav po pitanju proroanstava. Neemo go -vo riti o Nostradamusu ili o Tarabiima, iako moe-mo i njih spomenuti, ve emoe-mo pokuati da izne-semo biblijske principe kada je u pitanju proroki dar ili proricanje budunosti. A kasnije emo go vo riti o budunosti i o tome kako Biblija vidi bu -du nost.

Dakle, sada emo govoriti samo o fenomenu prorotva u Bibliji. Biblija jasno kae, i to je prva postavka u ovom poglavlju, da postoje dve vrste proroka. Kada se Hristos u svom eshatolokom go voru obraao ljudima i govori o poslednjim dogaajima na planeti Zemlji, prvo to je kazao jeste:

“uvajte se lanih proroka!” To znai da Biblija govori o dve vrste proroka. Postoje lani i postoje pravi proroci.

U svakom sluaju, ovek ima neku neodoljivu elju u sebi, pogotovo u trenucima krize, kada eli nekako da razbije tu gvozdenu zavesu, da jednostavno pogleda u budunost. I zato proroci ni -su nikad bili popularniji nego danas. Zato emo u ovom prouavanju postepeno da ulazimo u tkivo ove teme prorotva - onako kako ga Biblija vidi.

Za poetak emo izneti nekoliko principa, po -novo biblijskih principa, kako moemo razlikovati prave proroke od lanih proroka. Na osnovu tih prin cipa moi emo da procenjujemo svakog pro-roka. Mi neemo direktno odgovoriti na pitanje da li su pravi proroci bili Nostradamus, ili braa Ta ra -bi, ili neko drugi, ve emo izneti generalne bib-lijske principe na osnovu kojih svako moe sam zakljuiti da li je neki prorok od Boga ili nije od Boga.

Biblija daje nekoliko zanimljivih testova. Prvi test koji Biblija daje kada je re o prorocima (svim prorocima), jeste da je lani prorok (govoriemo o lanim prorocima, a onda emo razumeti ko su pravi proroci) motivisan eljom za popularnou,

Biblijska proroanstva

Zato ne treba slepo sluati ni ovo to je ovde napisano. Treba proveravati u svojim Biblijama. I Biblija tre ba da bude kriterijum, norma, arin za sve to ljudi ue kada je u pitanju Bog i Hristos.

Jedan drugi poznati ovek, Augustin, kazao je: “itajte Pismo, itajte ga jer je slae od meda i miriljavije od svake aromatine supstance. i -taj te ga da ne biste bili slepi i voe slepima.”

I zaista, bez Biblije bismo vrlo malo znali o na ma samima, o svemiru, o Bogu.

Takoe je zanimljivo, kada je u pitanju Biblija, da je ona opteljudska knjiga. Na primer, kada je ita jedan Eskim, kada je ita jedan Koreanac, svi kau: “Pa ova knjiga je pisana ba za nas Kore -ance!” Onaj Eskim e rei: “Pisana je ba za nas!” Biblija sadri u sebi opteljudske istine, i kada o -vek ita Bibliju, kada ita o Hristu, shvata da pos-toji analogija, da pospos-toji srodnost njegovog bia i onog to pie u Bibliji. U tome je veliina Biblije. esto puta ljudi itaju Bibliju mislei da oni njoj sude, a onda shvate, u jednom trenutku, da ona njih posmatra. Biblija je izvanredna knjiga i moemo je vrlo rado svakome preporuiti. I sva naredna poglavlja bie bazirana na biblijskom tekstu.

a ne vernou Bogu. On je motivisan eljom za sebinim interesima i govori ljudima vesti koje se njima sviaju. Jedan od biblijskih proroka koji je posebno imao problema sa lanim prorocima bio je prorok Jeremija. U Knjizi proroka Jeremije, 6. poglavlje, 14 stih kae se: “I lee rane keri naro -da mojega ovla, govorei: ‘Mir, mir’, a mira nema.”

O emu je re? Treba razumeti istorijski kon-tekst. Vavilonjani su bili neprijatelji jevrejskog naroda i oni su jednom prilikom opkolili grad Je -rusalim. I onda, u vreme rata, javljaju se proroci. Jedna grupa proroka je “leila rane keri naroda mojega”, znai keri jevrejskoga naroda, u tom traginom istorijskom trenutku govorei: “Mir, mir!”

Ali, tada je postojao i jedan pravi prorok. To je bio Jeremija koji je znao ta e se dogoditi na -rodu. Zato i kako, to je drugi teoloki problem o kojem emo govoriti drugom prilikom. Meutim, vest ovih proroka, u ovom trenutku, nije dolazila od Boga. Oni su eleli da se sviaju narodu. Na -rodu je bio potreban mir i oni su govorili: “Mir, mir!” A Jeremija kae: “A mira nema.” “Lee rane keri naroda mojega ovla.”

Princip je sledei: Kod svih onih proroka koji ne ele da ljudima govore vest od Boga, nego koji ele da se sviaju narodu, da budu popularni u narodu, takve vesti nisu od Boga. Kada itamo biblijske proroke moemo videti da veina vesti u Starom Zavetu nije bila “pozitivne” prirode. Skoro nijedan prorok nije doao narodu i rekao: “Dobri ste. Budite takvi kakvi ste.” Vest Bojih proroka uvek je bila: “Menjajte se, menjajte svoje zle pu -teve. Okrenite svoju stazu ka Bogu, ka pravdi, ka dobru, ka istini. Niste dovoljno dobri.” To je vest veine biblijskih proroka. Dakle, prvi princip jeste da ako neki prorok eli da bude popularan, da se dodovori narodu, on po Bibliji nije Boji prorok.

Sledei tekst koji emo itati zapisan je u 5. Knjizi Mojsijevoj, 13. poglavlje, 1, 2, 3. i 5. stih: “Ako ustane meu vama prorok, ili koji sne sanja i kae ti znak ili udo, pa se zbude taj znak ili udo koje ti kae, i on ti ree: ‘Hajde da idemo za drugim bogovima kojih ne zna i njima da sluimo’, nemoj posluati to ti kae taj prorok ili sa -nja, jer vas kua Gospod Bog va da bi se znalo ljubite li Gospoda Boga svojega iz svega srca svo-jega i sve due svoje. A onaj prorok ili sanja da se pogubi, jer vas je nagovarao da se odmetnete od Gospoda Boga svojega.”

ta to znai? Ako se danas pojavi jedan pro-rok i ak uini udo, ali vest koju iznosi je suprot-na vesti koju su govorili raniji proroci, kao to je bio Mojsije, dakle proroci ija je vest zapisana u Bibliji, i ako takav prorok kae: “Ne treba vie da sledite Boga koji se otkrio ljudima u Bibliji”, za takvog oveka Biblija kae: “To je lani prorok.”

To znai da ako je neki prorok Boji prorok, njegova vest mora biti u skladu sa vestima koje je Bog govorio narodu preko proroka koji su iveli pre njega. Ovo je vrlo vaan test.

Dakle, ako se pojavi prorok i uini udo (kas-nije emo govoriti o tome kako lani proroci mogu initi uda), i kae: “Nemojte sluati ono to pie u Bibliji, nego neto drugo to u vam ja rei”, Biblija za takvog oveka kae da je lani prorok. Jer ako je Bog isti, ako vest dolazi iz istog izvora, onda te vesti moraju biti u harmoniji, moraju biti u skladu jedne sa drugima. One mogu biti nove, prilagoene vremenu, ali moraju biti u skladu sa vestima ranijih proroka.

Postoji jo jedan test, a to je ispunjenje. U 5. Knjizi Mojsijevoj, 18. poglavlje, 21. i 22. stih, kae se: “Ako li ree u srcu svojemu: ‘Kako emo poz-nati re koju nije Gospod rekao?”

Vrlo zanimljivo pitanje. Kako emo poznati da nije neto Gospod kazao? 22. stih: “to bi prorok rekao u ime Gospodnje, pa se ne zbude i ne na -vri se, to je re koju nije rekao Gospod, nego je iz oholosti rekao onaj prorok. Ne boj ga se.” Dak le, ako je neko pravi prorok, ono to kae i pro rekne ispunie se. Treba spomenuti da su biblij ska proroanstva vrlo esto uslovna, i o tome e -mo kasnije neto vie rei.

I konano, poslednji test. U Knjizi proroka Je -remije, u 23. poglavlju, iznose se teke optube protiv lanih proroka koji vode narod od pravog Boga. Ovaj tekst je zaista izuzetan i ne ostavlja oveka ravnodunim, jer se i danas dogaaju iste stvari. Zapazimo sa koliko ljubavi i ara se prorok obraa ljudima. 9. stih: “Radi proroka puca srce u meni, trepeu sve kosti moje, kao pijan sam i kao ovek kojeg je osvojilo vino, Gospoda radi i Nje -govih radi svetih rei.”

Drugim reima, prorok Jeremija kae: “Pos -matram sve te lane proroke i puca srce u meni, trepeu sve kosti moje.” Zato? Od alosti to lani proroci odvode narod od Boga. I onda 10. stih kae: “Jer je zemlja puna preljuboinaca, i s kletvom tui zemlja, trk je njihov zao i mo njiho-va nepranjiho-va.”

Onda 11. stih kae neto zanimljivo: “Jer i pro rok i svetenik skvrne je, nalazim u domu svom zlou njihovu”, i tako dalje.

Takoe, 14. stih jasno kae: “Ali u proroka je -rusalimskih vidim strahotu: ine preljubu i hode u lai, ukrepljuju ruke zlikovcima da se niko ne vrati od svoje zloe; svi su kao Sodom, i stanovnici njegovi kao Gomor.”

ta to znai? Princip koji vidimo iz ovoga jeste sledei: ako neko kae da je Boji prorok, a onda ivi suprotno principima koje je Bog otkrio u Bibliji, onda to nije Boji prorok. To bi isto bilo kada bi vam neko govorio o Bogu, o potrebi da budemo ljudi istine, pravde, mira, a onda kada ga

niko ne vidi, tamo negde kad je sam, ivi sasvim suprotnim ivotom.

“Ako neko kae da je Boji prorok”, kae Je -remija, “onda on mora iveti u skladu sa Bojim principima.” Hristos kae: “Po rodovima njihovim poznaete ih.” Drugim, reima, ako neko kae da je Boji prorok, njegov ivot mora odgovarati prin cipima koji se nalaze u Bibliji.

Jo jednom emo ponoviti sva 4 principa. Prvi princip jeste: ako neki ovek prorie zato da bi bio popularan, a nema elju, potrebu i svest da govori ljudima vest od Boga, on nije Boji prorok. Ako su vesti koje prorok donosi u suprotnosti sa vestima koje su raniji Boji proroci govorili, one nisu od Boga. Ako je ivot jednog proroka u suprotnosti sa principima koji se nalaze u Bibliji, on nije od Boga. Ako neko kae da je Boji pro-rok, treba da ivi isto kao to je Hristos iveo. I ako je on Boji prorok, onda to proroanstvo koje on kae treba da se ispuni. Zato emo ovde dati neke primere biblijskih proroanstava, samo ne -ke.

Mi emo ovde razmotriti dva biblijska proro -anstva koja su fascinantna. Mnogi mislioci sveta vekovima su izuavali biblijska proroanstva i bili su fascinirani njima.

Zato postoje biblijska proroanstva? Zato je Bog uopte dao ljudima proroanstva? Zato proroci postoje, na kraju krajeva? Dobro je spome -nuti da mi ljudi ivimo u vremenu, a da Bog ivi izvan vremena. Dakle, Bog nije u vremenu, On ne ma poetka ni kraja. Stanje u kome Bog prebi-va je stanje venosti. Zato to je Bog izprebi-van vremena, Bog jednostavno vidi budunost, jer bu -dunost za Njega nije kategorija kao za nas. I ovo predstavlja veliki problem za mnoge ljude. Koji problem? Da li zato to Bog poznaje budunost, da li On predodreuje budunost, da li postoji sud bina? Ako Bog zna moj ivot unapred, da li to znai da je Bog predodredio moj ivot? Sa biblij -ske take gledita, odgovor je: “Ne.”

Bog jednostavno vidi budunost i mi ne mo emo Boje predznanje izjednaiti sa jednim pla nom koji je Bog stvorio za na ivot. Boje pred znanje nije jednako planu koji je Bog predodre -dio. Dakle, Boje predznanje nije jedan unapred dobro razraeni plan koji Bog ima za na ivot. Objasniemo ovo na jednom primeru.

Na primer, ja idem ulicom, idem do raskrsnice i razmiljam da li u da idem na levu ili na desnu stranu. Posle kraeg razminjanja odluio sam da da u ii na levu stranu. Od trenutka kada sam odluio i krenuo na levu stranu, taj moj izbor je postao prolost za mene. U pogledu tog mog prolog izbora Bog poznaje budunost. ta to znai? Bog jednostavno vidi budunost, Bog vidi celi moj ivot i Bog zna ta u ja slobodno izabrati u svojoj budunosti. I zato to vidi, On zna. Boje

predznanje proizilazi iz budunosti, a ne predo-dreuje budunost. I to je vana reenica: “Boje predznanje o naem ivotu proizilazi iz budunosti.” On zna na izbor koji emo mi uiniti u bu -dunosti.

Znai, sa biblijske take gledita, sudbine ne ma. Zato je Biblija puna poziva: “Vratite se, izme -nite put svoj, ne i-nite ono to je zlo, vratite se Gos podu Bogu svojemu.” Biblija je puna takvih poziva.

Ali, u odreenom smislu, sudbina ipak posto-ji. Sudbina postoji u tom smislu to Biblija jasno kae da postoje samo dva puta za oveka. ovek je stvorenje, ovek nije Bog. ovek moe u ivo-tu izabrati samo izmeu dva puta: izmeu uskog i irokog puta. To znai: ovek moe odluiti da ivi sa Bogom, da svoj ivot usmeri ka Bogu, ili ga moe usmeriti ka Sotoni ili zlu. ovek nema trei izbor. Ne postoji neki srednji put.

Mnogi ljudi kau: “Ja ne elim ni sa Bogom, ali ne elim ii ni na drugu stranu. Biblijski gle da -no, ovek nema izbor izmeu ove dve alternative. ovek moe iveti sa Bogom, ali ako nije sa Bo -gom, on onda ivi sa nekim drugim - dakle, sa zlom. U tom smislu postoji sudbina ili predestina -cija. Ali, mi imamo slobodnu volju i Biblija je zato puna poziva: “Promenite se! Vratite se! Izmenite svoj ivot, vratite se k meni!”

Mi emo ovde izneti dva biblijska proroanst-va, a u Bibliji ih ima preko hiljadu. Zato je vano da prouavamo proroanstva? Biblijski koncept istorije je linearan koncept. To znai da Biblija ka -e da ova planeta ima svoj poetak i svoj kraj. Mnogi se pitaju: ta e se dogoditi u budunosti? ta e biti na kraju vremena? Kakav je kraj istori-je sveta? Biblija kae da se ne trebamo brinuti ta e biti, jer mi znamo ta e biti. Kako znamo? Jer je Bog mnogo puta delovao u ljudskoj istoriji, a ono konano delovanje e biti svakako najvee i najspektakularnije.

Mnogo puta u ljudskoj u ljudskoj istoriji Bog je delovao. Sve ove male intervencije u ljudskoj istoriji su tip onog konanog dogaaja, najveeg dogaaja, koji se naziva “antitip”. Svi ovi mali dogaaji usmereni su ka onom univerzalnom do -gaaju, kada e Bog konano eliminisati zlo sa ove planete.

Znai, budunost planete nije nepoznata, jer mi znamo kako je Bog delovao u prolosti, kako se Bog odnosi prema zlu, itd. I zato postoje pro-roanstva. Bog je kazao: “Gledajte, posmatrajte kako sam delovao u prolosti. Tako e biti i u budunosti.” Zato postoje biblijska proroanstva, kao neka vrsta opomene, kao neka vrsta ohrabrenja da postoji ivi Bog, koji je delovao, koji deluje i koji e delovati u ljudskoj istoriji.

Mi emo govoriti o dva proroanstva koja su zapisana u Bibliji. Jedno je zapisano u Knjizi

pro-roka Jezekilje. To je proroastvo o gradu Tiru. Pre nego to analiziramo sam biblijski tekst, rei e -mo nekoliko rei o sa-mom proroanstvu. Na teri-toriji dananjeg Libana postojao je grad Tir. Tir je bio glavni grad fenianskog carstva i nalazio se severno od planine Karmil. Bio je vrlo bogat, negde u 6. i 7. veku pre Hrista. Mo ovoga grada inili su njegovi hrabri moreplovci. Najvea po -morska sila Mediterana bio je upravo grad Tir.

Da bismo imali predstavu koliko je grad Tir bio moan, dovoljno je spomenuti da je imao mno gobrojne kolonije. Jedna od kolonija grada Tira bila je i uvena Kartaga, sa kojom su Rimljani vodili punske ratove. I tako su brodovi iz grada Tira, puni svakojake robe, kretali ka svim vanijim centrima Mediterana.

Istoriari dalje kau da se u Tiru proizvodila po sebna tkanina, posebno purpurno platno, ko -jim su se kraljice odevale. Takoe, u gradu Tiru su se proizvodili umetniki predmeti od stakla. Na ime, fini pesak koji se tu nalazio, na obali Me -diterana, sluio je stanovnicima grada Tira da se bave ovom umetnikom i unosnom industrijom. I tako su, dakle, brodovi puni skupocene robe kre-tali ka raznim centrima Mediterana, i Tir se boga-tio. Moni grad, grad - drava, kao neki od sred-njevekovnih gradova.

Meutim, grad Tir je imao i svoje probleme. Na severu se nalazio grad Vavilon. U tom gradu je vladao car koji se zvao Navuhodonosor. I negde 605. godine pre Hrista, car Navuhodonosor je kre nuo u jednu osvajaku misiju na jug. Prvo je u bici kod Karkemia, negde 605. godine pre Hrista, ovaj “snani vavilonski lav”, kako ga nazivaju isto -riari, do nogu potukao egipatsku vojsku. Tu je faraon Nekao izgubio svoj ivot i ova hiljadu go -dinja imperija je doivela slom.

Taj “snani vavilonski lav” je krenuo na jug, i 586. godine pre Hrista osvojio je grad Jerusalim. Jevrejskom caru Sedekiji Navuhodonosor je isko pao oi, njegovu porodicu pogubio, a slepog Se -dekiju odveo u ropstvo u Vavilon.

Ali, taj isti snani “vavilonski lav” se morao od rei osvajanja grada Tira. Naime, Tir se delio na dva dela. Postojao je kontinentalni deo grada koji se zvao Palatiros ili Stari Tir, i on se nalazio na obali mora. Meutim, Tir je takoe imao jedno malo ostrvce koje su oni nazivali Kameno ostrvce. Navuhodonosor je sravnio sa zemljom ovaj konti-nentalni deo grada Tira, ali stanovnici Tira su svo svoje blago i svo svoje bogatstvo povukli na ovo malo ostvrce. A poto su bili najjaa pomorska sila na Mediteranu, oni su se rugali Navu ho do no -soru.

Kada je Navuhodonosor osvojio grad Jeru -salim i kada je sa sobom poveo jevrejske robove u Vavilon, stanovnici Tira su se rugali Jerusalimu. Ne samo to. Postoje istorijski podaci da su

posto-jale politike strukture unutar grada Tira koje su smiljale plan kako da zauvek unite grad Jeru sa -lim. Oni su u gradu Jerusalimu gledali svog trgo-vakog protivnika, jer su Jevreji takoe trgovali. Postojale su politike struje koje su smatrale da Jerusalim treba zbrisati sa karte.

Meutim, grad Jerusalim je Boji grad. Zato je Boji grad? Jer je tu iveo narod Boji i Bog je eleo da preko tog naroda sebe objavi svim naro -dima. I zato u trenutku najvee moi grada Tira (i to je veoma vano), u trenutku kada je Tir bio najmoniji, kada se odupro Vavilonjanima, ustao je jedan jevrejski prorok i usudio se da kae sle dee rei. itajmo ih panjivo. Knjiga proroka Je -zekilja, 26. poglavlje, 2. stih:

“Sine oveiji, to Tir govori za Jerusalim: ‘Ha, ha! Razbie se vrata narodima, obratie se k me -ni, napuniu se kad opuste”, ili drugim reima:

“Sreniji smo to je Jerusalim nestao... raz bi -e se vrata narodima, sad u ja jo vi-e napuniti svoje riznice.” 3. stih:

“Zato ovako veli Gospod: ‘Evo mene na te Ti re, i doveu mnoge narode na te kao da bih do -veo more sa valima njegovim.” I ta e se dogodi-ti? Evo proroanstva, ono nije uopteno i to je ono to je fascinantno. Ne moete ga tumaiti na deset razliitih naina i rei: “Ipak se dogodilo.” Proitajmo paljivo ovo proroanstvo:

“Ja u dovesti mnoge narode”, kae Gospod. I ta e oni uraditi? 4. i 5. stih: “I oni e obaliti zidove tirske i kule u njemu raskopati, i omeu prah njegov i pretvoriti ga u go komen. I postae mesto da se razastiru mree usred mora, jer ja govorih, veli Gospod, i bie grabe narodima.”

Pogledajmo nekoliko elemenata u ovom pro-roanstvu. Bie, dakle, srueni zidovi tirski, kule e u njemu biti raskopane, ali najlepi detalj na koji bi eleli da skrenemo panju jeste sledei: “I omeu prah njegov.” A malo kasnije, u 2. stihu prorok kae: “I poplenie blago tvoje i razgrabiti trg tvoj, i razvalie zidove i lepe kue tvoje razori-ti, i kamenje tvoje i drva tvoja i prah tvoj bacie u vodu.”

Dakle, bie poruen grad, ali proroanstvo ne kae samo da e grad biti poruen (i mnogi drugi stari gradovi su bili porueni), nego e sve to biti baeno u vodu. To je jedan fascinantan detalj. Ponovo se ponavlja ta ideja u 19. stihu: “Jer ova -ko veli Gospod: ‘Kad te uinim pustim gradom, kao to su gradovi u kojima se ne ivi, kad pus-tim na te bezdanu, i velika te voda pokrije.”

ta se dogaalo u istoriji? Prorok Jezekilj ve u samom tekstu kae da e Navuhodonosor po ku ati da osvoji grad Tir. I posle neuspele voj -nike taktike cara Navuhodonosora postoji jedan tekst pun ironije, u 29. glavi, 18. stihu: “Sine o ve iji, Navuhodonosor, car vavilonski, zadade voj -sci svojoj teku slubu protiv Tira; svaka glava

oe lavi i svako se rame odrije, a plate ne bi njemu ni vojsci njegovoj od Tira za slubu koju sluie pro tiv njega.”

Dakle, posle 13 godina pokuaja Navu hodo -nosor se vratio u Vavilon. Istina je, istoriari kau, da je Tir morao da plaa neku vrstu poreza, ali grad Tir je ostao nezavisan i rugao se vavilonskim os vajaima. Izgledao je neosvojiv.

Proroanstvo koje je prorok Jezekilj izrekao da tira iz 585. ili 586. godine pre Hrista. Dakle, to je 6. vek pre Hrista. Istorija potrvuje da je u tom trenutku Tir bio na vrhuncu svoje moi.

Ako bismo bili poteni prema tekstu, kako mi znamo starost jednog biblijskog teksta? Neko bi kazao: “Moda je ovaj tekst nastao posle dogaaja.” Evo odgovora. Danas postoji mnotvo biblij -skih naunika koji se bave utvrivanjem starosti jednog biblijskog teksta. Jedna od najsigurnijih me toda za utvrivanje starosti jednog biblijskog teksta je filologija teksta. ta to znai? To znai da postoji biblijski tekst i postoje drugi nebiblijski tekstovi za koje sigurno znamo datum pisanja. Je zik nije neto statino, jezik se menja. Na pri -mer, jezik kojim mladi govore danas, nije isti kao jezik od pre deset godina. Za samo moda dese-tak godina mi emo konstatovati da mladi koriste drugaije izraze, drugaiji argon.

Dakle, jezik je neto to se menja. Ili, ako uzmemo literaturu, knjievnost, videemo da se jezik menja. Takoe, ono to je vrlo zanimljivo, imena koja roditelji daju svojoj deci se menjaju. Danas su popularna druga imena nego ona pre 15 ili 20 godina. Dakle, biblijski naunici imaju pred sobom originalni biblijski tekst, imaju druge nebiblijske tekstove i paljivo analiziraju tekst, sin taksu, gramatiku strukturu teksta, analiziraju izraze koji se u njemu nalaze itd. To je jedna od najsigurnijih metoda utvrivanja starosti jedne biblijske knjige.

to se tie proroka Jezekilja, tu nema nikakve dileme da je ona nastala u 6. veku pre Hrista. U trenutku kada je Tir bio na vrhuncu svoje moi, Jezekilj kae: “Bie porueni zidovi njegovi.” I ne samo to, ve “svi ti zidovi i prah bie baeni u more”. Ima li smisla ovaj tekst? Tir je ostao neza-visan. Navuhodonosor se vratio u Vavilon, a Tir je planirao da zauvek uniti Jerusalim. Ali Bog je imao svoj plan za grad Tir i za grad Jerusalim.

Posle izvesnog vremena, moda vek i po, sa zapada je doao jedan drugi mladi osvaja, i on je brzo, kao i Navuhodonosor, osvojio stari deo Tira - Palatiros. Meutim, kao i u drugim slinim situacijama, stanovnici Tira su se povukli na malo kameno ostrvo i ponovo su se nadali da su ne -osvojivi. Meutim, ovom prilikom nisu raunali na genijalnost Aleksandra Makedonskog.

On je bukvalno (i to je lepota ovog proroa -nstva), ne znajui za ovo proroanstvo, poruio

sve zidove staroga Tira i bacio ih u more, i poeo da zida jednu stazu iroku 60 metara od kopna pre ma ostrvu. I posle nekoliko meseci on je us -peo da doe do ostrva. 15.000 ljudi je bilo ubi-jeno, a nekoliko hiljada je pobeglo amcima. Alek sandar Makedonski je bio potpomognut si -donskim brodovima i brodovima sa Kipra, i osvo-jio je ovo kameno ostrvo.

I dan danas ovo vie nije ostrvo, nego neka vrsta poluostrva. I danas postoji ova staza. Iz vode vire stubovi, kapiteli, glave Melkapta boga Tira, koji je bio bog uvene Jezavelje koja se spo minje u Bibliji, nesvesno svedoei da e se ispu -niti re koju Bog kae.

Iz jednog malog susednog sela koje se zove Sur i dan danas dolaze ribari i sue svoje mree u starom gradu Tiru, ne znajui verovatno da na taj nain ispunjavaju proroanstvo staro 2.500 godi-na: “Jer usta Gospodnja rekoe.”

Danas postoji moderni Tir, koji je nedaleko od ovog starog Tira. Meutim, ono to je bilo pro -reeno za ovaj stari Tir, ispunilo se sa neverovat-nom tanou: “Omeu prah njegov i baciu u more”, kae prorok. Fascinantno proroanstvo.

Proroanstvo u vezi sa gradom Tirom je “tip” onog velikog “antitipa”, koji govori o svim ljudi-ma, kao to su to bili stanovnici grada Tira, koji nisu iveli nizata drugo osim za bogatstvo, bla go. Postoje istorijski podaci da su se bavili razli itim religijama koje su bile suprotne Bogu, pra -vom Bogu. Postoje podaci da su imali neto to se zvalo “sveta prostitucija” i druge stvari, i da su e -ne morale da slue u hramu jedanput godinje, i to je, smatra se, bilo posveeno bogu plodnosti. Pos tojao je i homoseksualizam. Dakle, moralna degradacija, i zato je Bog delovao na jedan od -reen nain. Tako e isto Bog delovati i na kraju istorije. Dakle, jedno ispunjeno proroanstvo.

Spomenuemo jo jedno biblijsko proroanst-vo. To je proroanstvo o jednom drugom gradu, o Vavilonu. Ve smo rekli da se Vavilon nalazio na severu. Danas se Vavion nalazi u Iraku. Mogli smo da ujemo, moda u vestima, kada je bio sukob izmeu Amerike i Iraka, da se esto govo-rilo da predsednik Iraka Husein sebe smatra novim Navuhodonosorom.

Koji je to grad Vavilon? Naziv “Vavilon” dolazi od jevrejske rei “babel”, to znai “zbrka, kon-fuzija”. Vavilon je u Bibliji simbol konfuzije, simbol mentaliteta ljudi iji um stoji nasuprot Bogu. Ne samo u poetnim knjigama, nego sve do Apo -kalipse ili Otkrivenja Jovanovog, mi moemo nai ideju da je Vavilon tip ili simbol svih ljudi iji um stoji nasuprot Bogu, ljudi koji se bore protiv Boga, u ijem umu je zbrka, konfuzija. Ali o tim simbolima emo malo kasnije govoriti.

Vratimo se istorijskom Vavilonu. Vavilon je bio jedan od najmonijih gradova staroga sveta. Pos

to je dva perioda kada je u pitanju istorija Vavilo -na. Prvi period je onaj koji see do Hamurabija, koji je iveo negde 2.000 godina pre Hrista. Bio je savremenik Avrama. Hamurabi je bio vrlo lukav i vet vladar. On je napisao uveni zakon “Ha mu rabijev zakon”. On je smatrao da je njegovo car stvo najvee i ostavio je potomstvu vrlo lepe po -datke o sebi.

Meutim, najveu slavu i mo Vavilon je dos -tigao za vreme cara Navuhodonosora, u 7, odnos-no 6. veku pre Hrista. Oodnos-no to znamo o Vavilonu ostavili su nam istoriari, kao to su Stravol i He rodot. Kada je Herodot posetio Vavilon, bio je im -presioniran. Smatra se da je Vavilon imao tri zida oko sebe, a kroz grad je prolazila reka Eufrat. Ovi zidovi su bili toliko iroki da su koije mogle da idu po njima. Herodot je tvrdio da je opseg zido-va grada Vavilona bio 80 kilometara. Meutim, danas se smatra da to nije tano, i da je opseg zidova bio 17 kilometara. Moda e neko rei da je to “mali opseg”. Meutim, to nije mali opseg zbog toga to su drugi gradovi bili manji. Na pri mer, opseg Atine je bio samo 5 kilometara, a Ni -nevije 12 kilometara.

Vavilon je izgledao neosvojiv. Ono to je posebno bilo karakteristino za grad Vavilon jeste da je tu, Navuhodonosor svojoj eni Semiramidi sagradio visee vrtove. Ona je bila iz brdskih gra -dova Moavije i kada se udala za Navuhodonosora, smetala joj je ta monotonija vavilonske ravnice, i on je odluio da joj razbije tu monotoniju i sagra-dio joj je visee vrtove. Ovi uveni vrtovi koje je Navuhodonosor napravio svojoj eni Semiramidi smatra se danas jednim od svetskih uda.

Meutim, istorija Vavilona i Izrailja (naroda Bo jeg), esto je bila isprepletana i Vavilon je po -znat u Bibliji samo zahvaljujui narodu Bojem. udno je to da uvek kada se neki narod naao u kontaktu sa narodom Bojim, da je i on postao slavan. Meutim, Bog je izabrao Vavilon da bude “iba gneva”, kako kae Biblija.

Vavilon je inio ono to Bog nije eleo i Bog je postavio granice ovom gradu. I postoji jedno pro-roanstvo koje je izreeno protiv grada Vavilona. Ono je zapisano u Knjizi proroka Isaije, 13. pog -lavlje, od 19. stiha:

“I Vavilon, ukras carstvima i dika slavi halde-jskoj, bie kao Sodom i Gomor kada ih Bog zatre.” Strano. Da li znate kako je Bog unitio So -dom i Gomor? I dan danas Mrtvo more i njegova okolina, gde su bili gradovi Sodom i Gomor, stoje kao svedoanstvo neverovatnog unitenja, koje je opisano u 1. Knjizi Mojsijevoj, u 19. poglavlju. Prorok Isaija, koji je zapisao ovo proroanst-vo o razorenju Vavilona, iveo je u 7, odnosno 6. veku pre Hrista, u trenutku kada je Vavilon zaista bio na vrhuncu svoje moi. Isaija kae: “Vavilon e biti kao Sodom i Gomor. Nee se u njemu i

-veti, niti e se ko naseliti od kolena do kolena.” Ovo je strano. To znai, nikada vie niko nee i -veti u tom gradu. Ovo je iluzorno. Ako pogledate sve druge vee gradove sveta, ako je postojao dobar izvor vode, oni su bivali ponovo naseljeni bez obzira na razaranje koje su pretrpeli.

Na primer, mogu se videti geoloki preseci gra dova koji su bili razarani. Ako je grad bio spa -ljen, a imao je dovoljno vode, vrlo esto su drugi naseljenici dolazili i naseljavali se. Meutim, Isaija kae: “U tom gradu, Vavilonu, nee se nikada vie iveti”, iako je voda proticala kroz njega i postojali su drugi izvori vode. Dakle, ovaj grad se na -lazio u plodnoj ravnici.

Zapazimo ta proroanstvo dalje kae: “Niti e Arapin razapeti u njemu atora, niti e pastiri poivati onuda. I dovikivae se buljine u pustim kuama i zmajevi u dvorovima veselim. A doi e njegovo vreme, i blizu je, i dani njegovi nee se protegnuti.”

Vavilon je, kao to smo rekli, tip ili simbol na -roda ili pojedinca, individue ili kolektiva, iji um sto ji nasuprot Bogu. Zato Bog kae da unitenje grada Vavilona postaje simbol ili tip unitenja zla u svemiru, jednom zauvek. Ali, o tome emo go -voriti kasnije.

Vratimo se istoriji. Dakle, u 7. i 6. veku pre Hrista, u trenutku najvee slave grada Vavilona, jevrejski prorok Isaija se usudio da kae da e Vavilon jednom zauvek nestati i da se u njemu nee vie nikada iveti. ta nam kazuje istorija?

Vavilonsko carstvo je trajalo do 538. godine. Tada su Miani i Persijanci formirali jednu koalici-ju i osvojili grad Vavilon. Kako su ga osvojili? Za vreme jedne gozbe, velike gozbe u gradu, persij -ski car Kir je skrenuo korito reke Eufrat i njegovi vojnici su uli ispod zidova grada kuda je prolazila reka. Oni su uli mirno i vprolazilast je iz ruku Va vi lo -njana prela u ruke Persijanaca, a grad nije bio poruen. Proroanstvo je kazalo da e grad u pot-punosti biti poruen, “bie kao Sodom i Gomor, nee se u njemu vie nikada iveti.”

I umesto Vavilonjana, sada su tu vladali Per -sijanci. Narod je tu iveo i izgledalo je da se pro-roanstvo nee ispuniti. Meutim, istorija belei tri bune za vreme dok su Persijanci vladali u gra du. Vavilonjani, koji su nauili da budu grad im -perije, nisu trpeli neiji jaram. Prve dve bune su bile u krvi uguene. Meutim, u treem pokuaju, Vavilonjani su uspeli da istisnu Persijance iz van gradskih zidina.

Istorija belei tada jednu stranu scenu. Oni koji su ostali unutar zidova grada, da bi sauvali hranu i vodu koju su imali u gradu, odluili su se na jedan straan korak. Odluili su da sve ene i svu decu, sve one koji ne mogu da stoje na zidovima i brane grad ubiju. Svako je imao pra -vo da zadri jednu enu, najdrau, i jednog roba