Naslov originala LA REGINA DEI CARIAIBI Dečje novine, Gornji Milanovac, 1981.
Prevod sa italijanskog Mirjana Antić
Emilio Salgari
DEČJE NOVINE GORNJI MILANOVAC, 1981.
CRNI GUSAR
Karipsko more, zahvaćeno jakom burom, strahovito je hučalo, udarajući ogromnim talasima o gatove Puerto Limona i obale Nikaragve i Kostarike.
Sunce još nije bilo zašlo ali je mrak već počeo da pada, kao da je želeo da što pre sakrije žestoku borbu koja se vodila na nebu i na zemlji.
Retki sunčevi zraci probijali su se na mahove kroz crne oblake, koji su povremeno zaklanjali sunce, crveno kao bakarni disk.
Kiša još nije počela da pada, ali je nebo svakoga časa pretilo da se otvori i to je bio razlog zbog čega su svi stanovnici požurili da napuste uličice gradića i gatove male luke, tražeći sklonište u svojim kućama.
Jedino se nekoliko ribara i vojnika malog španskog garnizona usudilo da ostane na obali, tvrdoglavo prkoseći sve žešćim talasima i nanosima vodenih kapljica koje je vetar donosio sa mora.
Jedan, možda veoma ozbiljan razlog, zadržao ih je napolju. Pre nekoliko časova na horizontu je primećena lađa i po pravcu njenih jedara izgledalo je da namerava da potraži zaklon u njihovom malom zalivu.
U nekoj drugoj prilici niko ne bi obratio pažnju na prisustvo jednog jedrenjaka ali te 1680-te godine, kada počinje naša priča, stvari su stajale sasvim drugačije.
Svaki brod koji je dolazio sa pučine izazivao je veliko uzbuđenje među španskim stanovništvom u kolonijama Meksičkog zaliva kao što su Jukatan, Gvatemal, Honduras, Nikaragva, Kostarika, Panama, i velika Antilska ostrva. Strah da ne vide prethodnicu neke gusarske flote, veoma smelih pirata sa Tortue, stvarao je pometnju među tim vrednim ljudima.
Bilo je dovoljno da se primeti nešto sumnjivo u manevrima brodova, pa da se žene i deca razbeže i zatvore u svoje domove, a ljudi na brzinu naoružaju.
Ukoliko je zastava bila španska, pozdravljali bi je bučnim poklicima, pošto se veoma retko dešavalo da neki brod izbegne krstarenju tih neustrašivih gusara, ako je pak bila druge boje, užas bi zahvatio ne samo naseljenike i vojnike već i oficire, osedele u dimu mnogih bitaka.
Pokolji i pljačkanja koja su počinili Pjer Veliki, Gvozdena Ruka, Džon Dejvis, Monbard, Crni Gusar, njegova braća Crveni i Zeleni Gusar i Oloneze, ulili su strah u kosti kolonije zaliva, utoliko pre što se u to doba verovalo da su ti pirati poticali iz pakla i da su stoga bili nepobedivi.
Videvši dakle da se pojavljuje taj brod, nekoliko stanovnika koji su se zaustavili na obali da posmatraju razbesnelo more nisu želeli da se vrate svojim kućama, ne znajući još da li imaju posla sa nekim španskim jedrenjakom ili sa odvažnim gusarom koji krstari duž tih obala, u očekivanju čuvenih velikih galija natovarenih zlatom.
Na licima svih, bilo ribara bilo vojnika, odražavala se velika uznemirenost.
– Neka nas zaštiti naša gospa Pilar – govorio je jedan stari mornar, tamne puti kao kakav melez i veoma bradat – ali kažem vam, prijatelji moji, da ovaj brod nije jedan od naših. Koji brod bi se usudio da po ovakvoj buri započne borbu na tolikoj udaljenosti od naših luka, ako u njemu nisu sinovi đavola, ti razbojnici sa Tortue?
– Da li ste sasvim sigurni da plovi prema nama? – upita jedan podnarednik koji je stajao sa jednom grupom vojnika.
– Sasvim siguran, gospodine Vasko. Pogledajte! Zaokrenuo je prema rtu Bjanko a sada se sprema da se vrati istim putem.
– To je brik, zar ne Alonzo?
– Da, gospodine Vasko. Vere mi, lep brod, koji uspešno savlađuje talase i koji će za jedan sat biti ispred Puerto Limona.
– A zbog čega mislite da to nije jedan od naših brodova?
– Zbog čega? Da je to španski brod, umesto da potraži zaklon u našem malom zalivu koji je nesiguran, otišao bi u zaliv Čiriki.
– Tamo ostrva štite od razbesnelih talasa i čak bi cela eskadra mogla tu da nađe sigurno utočište. – U pravu ste, ali ja sumnjam da je to brod gusara sa Tortue, Puerto Limon ne može izazvati njihovu pohlepu.
– Znate li šta ja mislim, gospodine Vasko? – reče jedan mladi mornar, koji se izdvojio iz grupe ribara.
– Samo recite, Diego.
– Ja mislim da je ono »Munja«, brod Crnog Gusara. Na te neočekivane reči grčevit trzaj pređe preko lica svih prisutnih. Čak je i podnarednik prebledeo, iako je svoje širife zaradio na bojnim poljima.
– Crni Gusar ovde! – uzviknu on drhtavim glasom. – Ti si lud, mladiću!
– Pa ipak, želim da vam dokažem suprotno – reče mornar.
Rekavši to, mornar se okrete i ode. Ribari koji su se nalazili na obali upravo su hteli da krenu za njim, kada ih jedan star čovek, koji je do tada ćutao, pokretom ruke zaustavi.
Upravo tada, sklonio je ispred očiju durbin, koji je upravio ka moru.
– Ostanite – reče on. – Crni Gusar je čovek koji ne čini zlo onome ko mu se ne suprotstavi. – Šta vi o tome znate? – upita podnarednik.
– Ja poznajem Crnog Gusara.
– I verujete da je onaj brod njegov? – Da, onaj brod je »Munja«.
– Sto mu gromova! – uzviknu jedan ribar. – Bežite, prijatelji!
Niko se nije pomerio. Ribari i vojnici su ostali na nasipu, gledajući prestrašeno u jedrenjak koji je sa mukom odolevao oluji.
Izgledalo je da ih je užas skamenio. Čak je i podnarednik izgubio svu svoju hrabrost i reklo bi se da su mu noge, u tom trenutku, otkazale poslušnost.
Ribari i vojnici, videvši kako brod posle jednog poslednjeg udara talasa, stiže pred luku, pogledali su se međusobno.
– Upravo stiže! – uzviknuo je jedan od njih. – Na brodu pripremaju sidra!
– Bežimo! – povikaše ostali. – To su gusari sa Tortue. Ribari, ne čekajući više, trkom su pobegli, nestajući u uličicama gradića ili bolje reći varošice, pošto je u to vreme Puerto Limon bio još manje naseljen nego danas.
Podnarednik i njegovi vojnici su, posle kraćeg oklevanja, sledili njihov primer, uputivši se prema tvrđavici koja se nalazila na suprotnom kraju od nasipa, na vrhu jedne stene koja je dominirala zalivom.
U Puerto Limonu nalazio se jedan garnizon od 150 ljudi, naoružan sa samo dva topa, stoga je bilo nemoguće upustiti se u borbu sa tim brodom koji mora da je posedovao brojnu i moćnu artiljeriju. Braniocima gradića preostajalo je jedino da se zatvore u tvrđavicu i čekaju da budu opsednuti.
U međuvremenu, brod je, uprkos besnom vetru i velikim talasima koji su ga zapljuskivali, smelo ušao u luku i bacio sidra na 150 metara od nasipa.
Bio je to sjajan brik, vitkog oblika, veoma uske kobilice, visokih jarbola, pravi brod za trku. Deset poklopaca iz kojih su virili krajevi isto toliko topova, otvaralo se na njegovim bokovima, pet na levom i pet na desnom boku broda, a na najvišem spratu videla su se dva velika lovačka topa.
Na krmi se vijorila crna zastava, na čijoj sredini se nalazilo veliko pozlaćeno V oivičeno porodičnim grbom.
Na pramcu, gornjoj palubi i na bokovima broda stajali su mnogobrojni mornari, dok su na krmi nekoliko artiljeraca uperili prema tvrđavici dva lovačka topa, spremna da otvore paljbu na njene zidine.
Skupivši jedra i bacivši druga dva sidra, spustili su u more jedan čamac koji je odmah zaplovio prema nasipu.
U njemu je bilo 15 ljudi, naoružanih puškama, pištoljima, kratkim i dugim sabljama, koje su pirati sa Tortue veoma mnogo koristili.
Uprkos neprestanim udarima talasa, čamac se, vešto predvođen kormilarem, zaklonio iza jednog starog španskog bojnog broda nasukanog o peščani sprud, koji je štitio od provale talasa, a zatim, ploveći duž niza malih grebena stiže sretno ispod nasipa.
Nijedan španski vojnik nije se usudio da se pomoli. Mali garnizon je ostao u tvrđavici, smatrajući uzaludnom bilo kakvu intervenciju, naročito zbog onih dvanaest topova, koji su svakog momenta mogli da otvore paljbu.
Dok je nekoliko gusara uprevši veslima zaustavilo čamac, jedan čovek se popeo na pramac a zatim se izvanrednim skokom, dostojnim jednog tigra, bacio na nasip.
Taj junak, koji se usudio da se sam iskrca u grad od 2000 stanovnika spremnih da ustanu protiv njega i da postupe prema njemu kao prema divljoj zveri, bio je lep čovek od oko 35 godina, prilično visokog rasta i otmenog, aristokratskog držanja. Na širokom čelu jedna usečena bora davala je njegovom licu pomalo tužan izraz. Nos mu je bio pravilan i lep, usne male i crvene kao koral, a iz prodornih očiju, kao ugalj crnih, sevale su varnice.
Ako je lice tog čoveka odavalo tužan i samrtnički izraz, ni njegova odeća nije bila mnogo veselija. Od glave do pete bio je obučen u crno, ali sa elegancijom prilično nepoznatom među neotesanim gusarima sa Tortue.
Njegova tunika od crne svile bila je ukrašena čipkom iste boje, pantalone, širok pojas koji je pridržavao mač, čizme pa i šešir bili su takođe crni.
Taj neobični čovek, čim je stupio na kopno, zastade posmatrajući pažljivo kuće, čiji su prozori bili zatvoreni.
Šaljivi osmeh zaigra mu na usnama.
– Koliki strah vlada ovde – promrmlja. – Bez teškoća biću gospodar ovog mesta. Okrete se prema ljudima koji su ostali u čamcu i reče:
– Karmo, Van Stiler, Moko! za mnom!
Jedan crnac džinovskog rasta, pravi herkules, naoružan sekirom i sa dva pištolja, skoči na zemlju. Za njim siđoše dva plećata bela čoveka, koji su imali oko 40 godina. Koža im je bila preplanula, a oštrim crtama lica gusta brada davala je još grublji izraz.
– Za mnom! – A čamac?
– Neka se vrati na brod,
Kada vide da je čamac zaplovio, boreći se sa talasima, okrenu se prema trojici drugova i reče: – Hajdemo da nađemo vojvodinog upravitelja. Crni Gusar ogrnu crni plašt koji je držao preko ruke, spusti povez preko očiju, a zatim odlučnim pokretom isuče mač koji mu je visio duž boka i reče:
– Napred, ljudi mora! Ja vas vodim!
Noć se spustila i uragan, umjesto da se smiri, postajao je sve jači.
Crni Gusar, posle kraćeg oklevanja, krenu jednom ulicom koja je izgledala najšira u gradu. Razbesneli vetar čistio je kaldrmu, prevrtao crepove na krovovima i lupao o kapke na prozorima.
Već su bili stigli do sredine ulice, kada se Crni Gusar naglo zaustavi i povika: – Ko živi ovde?
Jedna ljudska prilika pojavila se na uglu uličice i ugledavši četvoro ljudi, spremno se bacila iza kola sa senom koja su stajala napuštena na tom mestu.
Džinovski crnac u tri skoka pređe ulicu i baci se na čoveka koji se bio sakrio iza kola. Za tren oka ga zgrabi za okovratnik i podiže uvis kao običnu lutku.
Čovek koga je crnac bacio pred Crnog Gusara, nije imao izgled ni vojnika ni nekog hrabrog čoveka.
Bio je to siromašni građanin, prilično u godinama, ogromnog nosa, sivih i duboko usađenih sitnih očiju i grozne grbe na leđima. Taj nesrećnik je bio bled od straha i drhtao je tako jako kao da će se svakog časa onesvestiti.
– Grbavac! – uzviknu Van Stiler koji ga je posmatrao pri svetlosti jedne lampe. – Doneće nam sreću!
Crni Gusar je položio ruku na rame Španca, upitavši ga: – Gde si pošao?
– Ja sam samo siromašni đavo koji nikada nikome nije naneo zlo – zacmizdreo je grbavac. – Pitao sam te kuda si išao – reče Crni Gusar.
– Ovaj morski rak je trčao u tvrđavu da obavesti garnizon o našem dolasku – reče Karmo. – Ne, ekselencijo! – povika grbavac. – Kunem vam se!
guvernera! Ekselencija! ha ha!
– Tišina, brbljivče! – zagrme Crni Gusar. – Hajde reci gde si pošao?
– Da tražim doktora, gospodaru, – mucao je grbavac. Moja žena je bolesna.
– Pazi, jer ako me lažeš narediću da te obese na najveći krst jarbola na mome brodu. – Kunem vam se...
– Ostavi zakletve i odgovori mi. Poznaješ li don Pabla de Ribeiru? – Da, gospodine.
– Upravitelja vojvode Van Gulda? – Bivšeg guvernera Marakaiba? – Da. – Lično poznajem don Pabla.
– Dobro, odvedi me k njemu! – zagrme Crni Gusar, pretećim glasom. – Gde stanuje?
– Ovde blizu gospodine, ekselencijo...
– Tišina! Napred ako ti je život mio. Moko uzmi ovog čoveka i pazi da ti ne pobegne.
Kada su stigli do kraja ulice, grbavac se okrete ka Crnom Gusaru i pokazavši mu jednu lepu zidanu kuću na nekoliko spratova koju je nadvisivao mali toranj, reče:
– Ovde stanuje, gospodine. – U redu – odgovori Crni Gusar.
On pažljivo osmotri kuću, pogleda iza uglova da se uveri da se u susednim uličicama ne kriju neprijatelji, zatim se približi vratima i podiže jedan teški brončani zvekir, pustivši ga da snažno tresne.
Odjek koji je proizveo taj tresak još nije prestao, kada se podigoše žaluzije na prozoru, a zatim sa poslednjeg sprata dopre nečiji glas:
– Ko ste vi?
– Crni Gusar, otvorite ili ćemo zapaliti kuću! – povika kapetan, dok je pri bledoj svetlosti jedne lampe svetlucala oštrica, njegovog mača.
– Koga tražite?
– Don Pabla de Ribeiru, upravitelja vojvode Van Gulda!
U unutrašnjosti kuće začuše se užurbani koraci, preplašeni glasovi a zatim više ništa. – Karmo, – reče Crni Gusar. – Imaš li bombu?
– Da, kapetane.
– Postavi je blizu vrata. Ako ne poslušaju, sami ćemo otvoriti prolaz. – Sede na jedan kolobran koji se nalazio blizu ulaza i pričeka.
GOVORITI ILI UMRETI
Još nije prošao ni tren kada ugledaše kako se kroz žaluzine na prvom spratu probija svetlost i odražava na zidovima kuće koja se nalazila preko puta.
Začu se zveket lanaca i zasunaka zatim se glomazna vrata lagano otvoriše.
Crni Gusar je podigao mač spreman da zada udarac, dok su dva gusara uperili muškete. Na vratima se pojavio stariji čovek, u pratnji dva paža indijanske rase, koji su nosili baklje. Bio je to lep starac, koji mora da je već prevalio 60– tu, ali još uvek veoma snažan i uspravan kao mladić.
Duga bela brada spuštala mu se sve do sredine grudi a kosa, takođe seda i duga i još uvek gusta, padala mu je po ramenima.
Nosio je odelo od tamne svile ukrašene čipkom, a na nogama je imao visoke čizme od žute kože sa mamuzama od srebra, metala koji je u to doba vredeo skoro manje od čelika u prebogatim španskim kolonijama Meksičkog zaliva.
Duž boka visio mu je mač a za pojasom je nosio jedan od onih španskih bodeža nazvanih »misericordie«, strašno oružje u jakoj ruci.
– Šta želite od mene? – upita starac drhtavim glasom. Umesto odgovora, Crni Gusar dade znak svojim ljudima da uđu i zatvore vrata.
Crni Gusar se jednim pogledom uveri da nije bilo drugih vrata, a zatim okrenuvši se prema svojim ljudima, reče:
– Ti Moko, čuvaćeš stražu ispred stepenica i postavićeš bombu kod vrata, vas dvoje, Karmo i Van Stileru, ostaćete u susednom hodniku.
Zatim uporno gledajući starca koji je prebledeo, reče mu:
– A sada smo nas dvoje sami, gospodine Pablo de Ribeira, upravitelju vojvode Van Gulda. Uze jednu stoliću i sede ispred stola, položivši mač preko kolena.
Starac je ostao na nogama, gledajući sa strahom u strašnog Gusara. – Vi znate ko sam ja, zar ne? – upita Gusar.
– Plemić Emilio di Rokabruna, gospodar od Valpente i Ventimilje – reče starac. – Drago mi je da me tako dobro poznajete. Starac se usiljeno nasmeši.
– Gospodine de Ribeira, – nastavi Crni Gusar – znate li zbog čega sam se ja usudio, da se samo sa mojim brodom, izložim opasnosti na ovim obalama?
– Ne znam, ali pretpostavljam da to mora hiti jak razlog da bi se počinila slična nesmotrenost. Vi verovatno znate, plemiću, da duž ovih obala krstari eskadra Vere – Kruz.
– Znam – odgovori Crni Gusar.
– Niko ne može sumnjati u hrabrost Crnog Gusara – reče don Pablo de Ribeira. Slušam vas, plemiću.
Gusar ostade nekoliko trenutaka ćuteći, zatim reče izmenjenim glasom:
– Rekli su mi da vi znate nešto o Honorati Van Guld. – U tom glasu, u tom trenutku, bilo je nečeg srceparajućeg. Izgledalo je kao da se iz grudi tog hrabrog čoveka oteo prigušeni jecaj.
Starac je zanemeo, gledajući sumornim očima u Crnog Gusara.
Između ta dva čoveka vladala je nekoliko trenutaka mučna tišina. Izgledalo je da su se obojica plašili da je poremete.
– Govorite – reče odjednom Crni Gusar oštrim glasom.
– Da li je istina da vam je neki ribar iz Karipskog mora rekao da je video jedan čamac, nošen talasima, u kome je bila mlada žena?
– Da – odgovori starac jedva čujnim glasom. – Gde se nalazio taj čamac?
– Prilično daleko od obala Venecuele. – Na kom mestu?
– Južno od obala Kube, na pedeset ili šezdeset milja od tačke S. Antonijo, u Jukatanskom kanalu. – Na tako velikoj udaljenosti od Venecuele! – uzviknu Crni Gusar, skočivši na noge. – Kada je pronađen taj čamac?
– Dva dana posle odlaska gusarskih brodova sa obala Marakaiba. – I bila je još živa?...
– Da, plemiću.
– I taj bednik nije je uzeo na svoj brod?
– Oluja je besnela i njegov brod nije više bio u stanju da se odupre naletima talasa. Crni Gusar zaroni glavu među ruke i ostade tako nekoliko trenutaka, prigušeno jecajući.
– Vi ste je ubili – reče gospodin de Ribeira muklim glasom. – Kakvu ste strašnu osvetu počinili, plemiću. Bog će vas kazniti.
Bog će me kazniti! – uzviknu on oštrim glasom. – Ja sam možda ubio tu ženu, koju sam toliko voleo, ali čija je to krivica?
Vi dakle ne znate zlodela koja je počinio vojvoda, vaš gospodar?...
Od moje braće, jedan spava tamo dole na obalama Skelde, a ostala dvojica se odmaraju u dubinama Karipskog mora. Znate li ko ih je ubio? Otac devojke koju sam voleo!
Starac je ćutao, ne skidajući pogled sa Crnog Gusara.
– Ja sam se zakleo da ću večito mrzeti tog čoveka koji je ubio moju braću u cvetu mladosti, koji je izdao prijateljstvo, zastavu svoje usvojene domovine, koji je zbog zlata prodao svoju dušu, koji je gnusno uprljao svoj grb i želeo sam da održim svoju reč.
– Osuđujući na smrt devojku koja vam nije mogla naneti nikakvo zlo.
– Ja sam se zakleo, one noći u kojoj sam prepustio talasima leš Crvenog Gusara, da ću uništiti čitavu njegovu porodicu, kao što je on uništio moju i nisam mogao pogaziti zadatu reč. Da to nisam učinio, moja mrtva braća bi isplivala sa dna mora da me proklinju!... a izdajnik još živi! – nastavi on posle nekoliko trenutaka, obuzet strašnim besom. – Ubica nije mrtav i moja braća traže od mene osvetu: imaće je!...
– Mrtvi ne mogu ništa da traže.
– Varate se!... Kada more na površini svetluca, ja vidim Crvenog i Zelenog Gusara kako se penju iz morskih dubina i kako beže ispred pramca moje »Munje«. Kada vetar šumi između konopaca mog
broda, ja čujem glas brata, ubijenog u Flandriji. Da li me shvatate? – Gluposti!
– Ne! – povika Crni Gusar. – Čak su i moji ljudi videli u mnogim noćima, kada se izliva morska pena, kako se na površini pojavljuju skeleti Crvenog i Zelenog Gusaia. Oni od mene još uvek traže osvetu. Smrt devojke koju sam voleo nije bila dovoljna da ih umiri i njihove izmučene duše neće se smiriti sve dok ne budem kaznio njihovog ubicu. Recite mi gde je Van Gud?
– Vi još mislite na njega? – upita upravitelj. – Zar vam nije dovoljna kćer? – Ne! rekao sam vam da se moja braća još nisu smirila.
– Pa ipak, ja ne znam gde se on nalazi.
– Vi ćete mi to reći – povika Crni Gusar strašnim glasom.
– Bilo nas je četvoro braće, produžio je gusar tužnim glasom. – Malo je hrabrih ljudi kao što su to bili gospodari od Rokabrune, Valpente i Ventimilje i malo ih je bilo tako odanih vojvodama od Savoje, kao što smo to bili mi.
»Izbio je strašni rat u Flandriji. Francuska i Savoja borile su se svim snagama protiv krvoločnog vojvode od Albe, za slobodu plemenitih Flamanaca.
Vojvoda Van Guld, vaš gospodar, odvojen od glavnine Franko – Savojskih trupa, utvrdio se u jednoj steni smeštenoj blizu jednog od ulaza u Skeldu. Mi smo sa njim bili verni čuvari slavne zastave herojskog vojvode Amedea II. Tri hiljade Španaca, sa jakom artiljerijom, opsedali su tvrđavu, rešeni da je zauzmu. Očajnički napadi, mine, bombardovanja, noćna penjanja, sve su pokušali ali uvek uzalud.
Barjak Savoje nisu uspeli da spuste. Gospodari od Rokabrune branili su tvrđavu i pre bi poginuli za njenim topovima, nego što bi je ustupili Špancima.
Jedne noći, izdajnik, potkupljen španskim zlatom, otvorio je prolaz neprijatelju. Najstariji od gospodara Rokabrune, jurnuo je da preseče put napadačima međutim pao je, ubijen iz pištolja, koji je neko opalio iz zasede.
Znate li kako se zvao čovek koji je izdao svoje trupe i kukavički ubio mog brata?... Bio je to vojvoda Van
Guld, vaš gospodar!...
– Plemiću! – uzviknu starac.
– Ćutite i slušajte me – nastavi Crni Gusar žalosnim glasom. – Izdajnik je kao nagradu za gnusno delo dobio Venecuelu, koloniju u Meksičkom zalivu, ali bilo je zaboravljeno da su preživela još tri plemića od Rokabrune, koji su se svečano zakleli na Hristovom krstu, da će osvetiti brata i izdaju. Opremivši tri ratna broda, zaplovili su u Veliki Zaliv: jedan se zvao Zeleni Gusar, drugi Crveni a treći Crni.
– Poznajem priču o trojici Gusara – reče gospodin de Ribeira.
– Crveni i Zeleni Gusar pali su u ruke mog gospodara, koji ih je obesio kao obične zločince... – A ja sam ih časno sahranio u dubinama Karipskog mora – reče Crni Gusar. – Sada mi recite: kakvu kaznu je zaslužio taj čovek koji je izdao svoju zastavu i koji mi je ubio tri brata?... Govorite!
– Vi ste mu ubili kćer, plemiću.
dosta: gde se nalazi taj čovek? Starac je oklevao.
– U Vera Kruzu – reče starac koji je već video svoj kraj. – Ah!... povika Crni Gusar.
Naglo je ustao da bi se uputio prema vratima, kada u sobu upade crni Karmo. – Kuća je opkoljena!
– Šališ se?
– Želeo bih, na žalost govorim istinu.
– Ko nas je izdao? – upita Crni Gusar gledajući preteći u don Pabla.
– Ko?... Onaj prokleti grbavac koga smo pustili na slobodu – reče Karmo. Postupili smo nesmotreno i to ćemo možda skupo platiti, kapetane.
Gusar je za trenutak stajao zamišljen, zatim, okrenuvši se reče don Pablu: – Ima li u ovoj kući neki tajni izlaz?
– Da, gospodine plemiću – reče starac, dok mu oči lukavo zasijaše.
– Neću vam ga pokazati ako mi se pre toga ne zakunete da ćete ostaviti na miru vojvodu Van Gulda.
– Dobro, videćemo – reče Crni Gusar oštrim glasom.
– On brzo izvadi jedan pištolj i uperivši ga u starca povika: – Ili nas vodi u tajni prolaz ili ću te ubiti: biraj!
UPRAVITELJEVA IZDAJA
Starac uze svećnjak koji je stajao na jednoj komodi, upali sveće, a zatim dade znak Crnom Gusaru da ga sledi.
Karmo je već pozvao svoja dva druga. – Gde idemo? – upita Van Stiler.
– Izgleda da bežimo – odgovori Karmo. – Idemo li na brod?
– Ako budemo mogli. Nemam mnogo poverenja u ovog starca. – Nećemo ga gubiti iz vida. Pištolj mi je napunjen.
– I meni – reče Karmo.
U međuvremenu, don Pablo je izašao iz sobe i uputio se jednim dugim hodnikom na čijim su zidovima visile velike slike, koje su predstavljale epizode krvavog rata u Flandriji i portreti koji su verovatno prikazivali pretke vojvode Van Gulda.
Crni Gusar ga je pratio držeći mač u desnoj ruci dok je levu naslonio na dršku jednog od njegova dva pištolja. Kao i njegovi drugovi, nije mnogo verovao starcu.
Stigavši do kraja hodnika, don Pablo se zaustavi ispred jedne slike veće od ostalih, zatim prisloni prst na njen okvir i nekoliko trenutaka je njime klizio po okviru.
Odjednom slika se odvoji od zida, spuštajući se sve do zemlje i na njenom mestu ukaza se mračni otvor, dovoljan da kroz njega prođu dve osobe zajedno.
Zapahnu ih dah vlažnog vazduha, od koga zatreperi plamen sveća.
Starac namršti čelo, gledajući sumnjičavo u Gusara, a zatim uđe u mračni prolaz. Četiri gusara u tišini su ga pratila, ne ostavljajući svoje oružje.
Na suprotnom kraju prolaza nalazile su se stepenice koje su se zavojito spuštale. Bile su veoma uske i izgledalo je kao da su uklesane u zidu.
Stigavši do njih, starac polako siđe, zaklonivši jednom rukom sveće, da ih vetar koji je dolazio odozdo ne bi ugasio: zatim se zaustavi pred jednim podzemnim tunelom.
– Sada smo ispod ulice – reče. – Samo treba da idete uvek pravo.
– Biće da je tako kao što vi kažete, ali mi vas nećemo pustiti, umoljavate se da idete napred – reče Crni Gusar.
– Starac nešto smera – promrmlja Karmo. – Ovo je već treći put kako pokušava da nas pređe.– Gde želi da nas odvede? Uh!... Osećam izdaju u vazduhu!
Gospodin de Ribeira, mada nevoljno ušao je u podzemni prolaz, koji je pre ličio na tunel nego na podrum, pošto je bio nizak i uzan.
Don Pablo je išao napred oko pedeset koraka, zatim se naglo zaustavi i kriknu. Skoro u istom trenutku sveće se ugasiše i mrak obavi tunel.
– Do đavola! – povika Karmo. – Upalite fitilj! Starac nas izdaje!
Crni Gusar skoči na don Pabla da bi ga sprečio da se udalji, ali na veliko čuđenje ne nađe nikoga pred sobom.
– Gde ste? – povika. – Odgovorite ili pucam!
Na nekoliko koraka od njih odjeknu tupi udarac, koji su izgleda proizvela masivna vrata koja se zatvoriše.
– Izdaja! – povika Karmo.
Gusar opali iz pištolja i bljesak razbi pomrčinu.
– Starac je nestao! – povika on. – Ovu izdaju sam morao da očekujem.
Pri svetlosti upaljenog baruta, na nekoliko koraka od njih ugledao je vrata koja su zatvarala tunel. Vojvodin upravitelj, koristeći mrak, mora da ih je zatvorio pošto je prošao kroz njih.
– Sto mu gromova! Vešto smo izigrani – reče Karmo. – Ako mi taj starac padne šaka, časne mi lopovske reći obesiću ga!
– Tišina! – reče Crni Gusar. – Upalite neko svetlo, fitilj, parče gube, svejedno šta.
– Našao sam sveću – reče crnac. – Mora da je ispala iz svećnjaka. – Van Stiler upali sveću. – Pogledajmo – reče Crni Gusar.
Približi se vratima i pažljivo ih pretraži. Odmah je uvideo da sa te strane nije bilo nikakve nade da izađu. Vrata su bila masivna, prekrivena debelim bronzanim pločama, prava oklopna vrata. Da bi se probila bio bi potreban top.
– Starac nas je zatvorio u podzemni tunel – reče Karmo. – Čak ni sekira garavog kuma ne bi mogla da ih razvali.
– Možda bismo još uvek mogli da se vratimo nazad – reče Crni Gusar. – Požurimo da se vratimo u izdajnikovu kuću.
– Kapetane – reče Karmo. – Poneo sam sa sobom bombu, možda bi bila dovoljna da digne vrata u vazduh.
– Mislim da ne bi. Hajde, povlačimo se!
Vratiše se istim putem, popeše se zavojitim stepenicama i stigoše do ulaza u tajni prolaz. Tamo ih je međutim čekalo novo iznenađenje.
Slika je bila ponovo vraćena na svoje mesto, a kada je Crni Gusar prešao preko nje oštricom mača, začuo se metalni zvuk.
– I ovde gvozdena ploča – promrmlja on. – Stvar postaje ozbiljna.
Hteo je da se okrene Moku da bi mu naredio da udari sekirom o sliku, kada začu nečije glasove. Neke osobe su govorile iza slike.
– Vojnici? – upita Karmo – tako mi đavoljih rogova! – Ćuti – reče Crni Gusar.
Čula su se dva glasa: jedan je izgledao kao glas mlade žene a drugi jednog čoveka. – Ko li su oni? – upita se Gusar. Prisloni uvo na metalni zid i oslušnu.
Spolja se začu škripanje i metalna ploča kojom je bila obložena slika spustila se, ostavljajući slobodan prolaz.
Gusar je skočio napred sa ispruženim mačem spreman da zada udarac, ali odmah začuđeno ustuknu.
srebrni svećnjak.
Ta devojka je mogla imati šesnaest godina i kao što je već rečeno bila je veoma lepa, iako je njena koža imala bakarni ton.
Bila je savršeno građena. Sjajne i kao ugljen crne oči bile su osenčene dugim i veoma gustim trepavicama, nos joj je bio pravilan, skoro grčki, a male rumene usne otkrivale su dva reda bisernobelih zuba. Veoma duga crna kosa bila joj je u slikovitom neredu rasuta po ramenima.
Njen drug, jedan crnac od osamnaest ili dvadeset godina imao je veoma naduvena usta, ogromne oči i tršavu gustu kosu.
U jednoj ruci držao je svećnjak a u drugoj je imao neku vrstu velikog krivog noža, koji su upotrebljavali baštovani.
Videći Crnog Gusara u tom pretećem stavu, mlada Indijanka je uzmakla dva koraka unazad, a iz grudi joj se ote uzvik iznenađenja i u isto vreme radosti.
– Lepi plemić! – uzviknula je. – Ko ste vi? – upita Crni Gusar.
– Jara – odgovori mlada Indijanka sa argentinskim naglaskom u glasu.
– Ne znam više nego malopre, uostalom, nije mi stalo do daljih objašnjenja. Recite mi umesto toga da li je kuća opkoljena?
– Da, gospodine.
– A gde je don Pablo de Ribeira? – Nismo ga više videli.
Ne obraćajući pažnju na crnca i Indijanku, krenuo je hodnikom da bi stigao do stepenica, kada oseti da ga neko nežno vuče za skut odela.
Okrete se i vide Indijanku. Lepo devojčino lice odavalo je tako veliku tugu, da je bio zapanjen. – Šta želiš? – upita je.
– Ne želim da vas ubiju, gospodine – odgovori Jara drhtavim glasom. – Biću ti uvek zahvalan. Kako se zoveš?
– Jara, rekla sam vam. – Neću zaboraviti to ime.
Jednim gestom je pozdravi i siđe niz stepenice zajedno sa Mokom, Karmoom i Van Stilerom. Stigavši u hodnik, zaustaviše se za trenutak da napune muškete i pištolje, zatim Moko odlučno otvori vrata.
– Neka vas bog štiti, moj gospodine! – povika Jara koja se zaustavila na stubištu. – Hvala, dobra devojko – odgovori Crni Gusar, iskačući na ulicu.
– Polako, kapetane – reče Karmo, zaustavljajući ga. – Vidim senke na uglu one kuće.
Plemić, međutim, nije bio čovek koji se može lako za ustaviti. Jednim tigrovskim skokom izbegnu dva udarca mačem, a zatim zavitla svojim mačem, čija oštrica fijuknu kroz vazduh.
Jednim dobro upravljenim udarcem posla jednog od dvojice napadača na zemlju, a zatim, pošto je ranjenik odskočio u stranu, baci se na drugog. Ovaj, videći da je sam, okrete leđa i pobeže.
Dok se Crni Gusar oslobađao ove dvojice, Karmo, Van Stiler i Moko bacili su se na jednu grupu ljudi, koja je izbila iz obližnje ulice.
– Pusti ih da idu! – povika Crni Gusar, ali bilo je suviše kasno da ih zadrži. Besni zbog bliske opasnosti, njegovi drugovi su se bacili na neprijatelje takvom žestinom, da su ih sa nekoliko udaraca mačem poremetili.
Umesto da se zaustave, potrčali su za beguncima urlajući: ubijmo ih!
U tom trenutku, iz jedne druge uličice izbio je odred vojnika. Sačinjavalo ga je pet ljudi, trojica naoružanih mačem i dvojica mušketama. Videći Crnog Gusara samog, povikaše od sreće i nasrnuše na njega, rekavši: – Predaj se ili si mrtav!
Gospodar od Ventimilje pogleda oko sebe i shvati da je potpuno sam.
Njegova tri druga, ponesena borbom i verujući da oslobađaju put svome kapetanu, nastavili su da trče za neprijateljima koji su bežali ispred njih.
– Neoprezni ljudi! – promrmlja Crni Gusar. – Evo me u velikoj nevolji!
Nasloni se o zid da ga ne bi okružili i izvadi jedan od dva pištolja koje je nosio za pojasom, vičući iz sveg glasa:
– Ovamo, gusari!
Jedan pucanj priguši njegov glas. Jedan od petorice ljudi je pucao, dok su ostali izvukli mačeve. Metak se zari u zid, na nekoliko centimetara od njegove glave.
– Što mu gromova! – povika Crni Gusar.
Uperi pištolj i opali. Jedan od ljudi pade pogođen posred grudi. Crni Gusar baci prazno oružje i uze drugo. Jedan od neprijatelja ga je bio uzeo na nišan i spremao se da opali.
Brz kao munja, Gusar nanišani, ali njegov pištolj ne opali. – Prokletstvo! – povika Gusar.
– Predajte se! – povikaše četiri Španca. – Evo vam odgovora! – zaurla Crni Gusar.
Odvoji se od zida i jednim munjevitim skokom baci se na njih, vitlajući mačem levo i desno. Jedan čovek pade. Ostali skočiše pred njega zatvarajući mu ponovo prolaz.
– Ovamo, gusari! – povika još jednom plemić.
Umesto odgovora odjeknu nekoliko pucnjava. Izgledalo je da su se na kraju uličice njegovi ljudi upustili u očajničku borbu, jer su se čuli urlici, psovke, jauci i zveket oružja.
– Pokušaću da se oslobodim sam ovih ljudi – reče Crni Gusar za sebe. Za sada niko neće doći da mi pomogne.
Bojeći se da ga ne opkole, on poče da uzmiče brzim koracima, da bi se ponovo naslonio o zid. Tri Španca pratili su ga vitlajući mačevima na sve strane, želeći da završe sa njim pre povratka ostalih gusara.
Već su u svom neprijatelju prepoznali neustrašivog morskog pirata, koji je sebe nazivao Crnim Gusarom i stoga su udvostručili snagu, znajući međutim da su imali posla sa čuvenim mačevaocem,
pazili su dobro da se suviše ne izlože.
Posle petnaest koraka, Crni Gusar oseti iza sebe neku prepreku. Ispruživši levu ruku napipa vrata.
– Ako se ne otvore, nadam se da ću odolevati ovim nitkovima, promrmlja. U tom trenutku začu gore viku žene.
– Kolima!... Ubijaju ga!...
– Indijanska devojka! – povika Crni Gusar, nastavljajući da se brani. – Odlično! Mogu se nadati nekoj pomoći!
Oštrica pogodi protivnika posred vrata i preseče mu vratnu žilu. – Evo ti! – povika Gusar, – odbranivši jedan novi udarac.
– Evo tebi onda ovaj – reče jedan od dvojice mačevalaca. Gusar odskoči unazad jauknuvši od bola.
– Pogođen sam – reče.
– Navali, Huane! – povika čovek koji ga je ranio okrećući se prema drugu. – Još jedan udarac i gotov je!
– Ne još! – zaurla Crni Gusar, bacivši se naglo na svoje napadače. – Evo vam ovaj udarac.
Sa dva strahovita udarca obori dva mačevaoca jednog za drugim, ali odmah zatim oseti da ga izdaje snaga dok mu se pred očima pružao kao neki crveni veo.
Kada se povratio, nije se više nalazio na ulici gde je izdržao onu krvavu borbu. Umesto na ulici, ležao je na širokom krevetu sa prekrivačima od plave svile i belim jastucima, ukrašenim skupom čipkom.
Ljupko malo lice bilo je nagnuto nad njim, željno motreći svaki njegov pokret. Odmah ju je prepoznao.
– Jara! – reče.
Mlada Indijanka naglo se podigla. Njene velike i lepe oči bile su još vlažne, kao da je plakala, – Šta radiš ovde, devojko? – upita je Gusar. – Ko me je doneo u ovu sobu? I gde su moji ljudi? – Ne mičite se, gospodine – reče devojka.
– Reci mi gde su moji ljudi – ponovi Crni Gusar. – Čujem zveckanje mačeva dole na ulici. – Vaši ljudi su ovde, ali...
– Nastavi – reče Gusar videći da okleva. – Ja ih ne vidim. – Čuvaju stepenice, gospodine.
– Zašto?
– Zar ste zaboravili na Špance?
– Ah!... Zbunjen sam!... Da li su Španci ovde?
– Opkolili su kuću, gospodine – odgovori devojka mučnim glasom. – Sto mu gromova!... A ja sam u krevetu!
Gusar učini pokret da ustane, ali ga oštar bol zadrža. – Ranjen sam – uzviknu. – Ah!... Sada se sećam svega!
Tek u tom trenutku primetio je da su mu grudi zavijene belim platnom i da su mu ruke uprljane krvlju.
– Crni Gusar te neće zaboraviti.
– Onda ćete me osvetiti! – uzviknu Indijanka, dok joj oči dobiše čudan sjaj. – Šta hoćeš da kažeš?
U tom trenutku napolju odjeknu pucanj iz muškete, zatim zagrme Karmoov glas. – Pazite!... Iza vrata je bomba!...
Crni Gusar, videći svoj mač prislonjen na obližnju stolicu, zgrabi ga i ponovo učini pokret da ustane. Mlada Indijanka ga zadrža, uhvativši ga obema rukama.
– Ne, moj gospodine – povika ona – ubićete se!...
– Sto mu gromova! – povika Gusar. – Spremaju se da nas napadnu a ja nisam sa mojim vernim mornarima!... Pusti me da idem!
– Ne kapetane, vi nećete napustiti krevet – reče Karmo ulazeći. – Španci nas još nisu uhvatili. – Ah! Ti si, junače moj – reče Gusar. – Svi ste hrabri, to znam, ali ipak vas je premalo da bi se odbranili od jednog opšteg napada. Ne želim da izostanem kada bude najteže.
– A vaše rane? Znate da ste ranjeni, kapetane.
– Izgleda mi da mogu da se držim, Karmo. Da li si ih pregledao?
– Da, kapetane. Zadali su vam jedan jak udarac malo ispod srca. Da oštrica mača nije naišla na jednu kost,
– prošla bi vam kroz lulo. – Ali nije teška rana.
– To je istina – odgovori Karmo. – Ja verujem da ćete za dvanaestak dana ponovo moći da zadajete udarce.
– Dvanaest dana! Ti si lud, Karmo?
– Treba da zalečite dve rane. Malo više ispod napravili su vam drugu rupu, manje duboku od prve, ali zato bolniju. Ta dva udarca ste dobro naplatili, jer sam video dole kod kapije tri mrtva i dva ranjena čoveka.
– A vi, koliko ste udaraca zadali? – upita Crni Gusar.
– Oborili smo na zemlju pola tuceta ljudi, primivši za uzvrat samo nekoliko ogrebotina. Mi smo bili ubeđeni da ste nas vi pratili i zato smo nastavili da napadamo da bismo vam oslobodili put.
Kada smo primetili da ste vi ostali pozadi, pokušali smo da se vratimo istim putem. Španci, koji su skovali plan da vas izoluju, napali su nas da bi sprečili da vam priteknemo u pomoć. Kada smo uspeli da ih se oslobodimo, vi ste već završili sa vašim neprijateljima.
– Kako ste znali da se ja nalazim ovde? – Ova devojka nas je obavestila.
– A sada?
– Opkoljeni smo, kapetane.
– Gospodine – reče mlada Indijanka, kojoj nije promakla nijedna reč tog razgovora. – Postoji jedno mesto gde dugo možete odolevati.
– Ne, u malom tornju.
– Sto mu kitova! U ovoj kući se nalazi mali toranj? Onda smo spašeni! Ako je mnogo visok, moći ćemo da šaljemo signale posadi »Munje«.
OPKOLJENI U MALOM TORNJU
Pet minuta kasnije, Crni Gusar koga su na rukama nosili njegovi verni mornari, nalazio se u malom tornju kuće gospodina de Ribeire. Čak je i mlada Indijanka želela da ga prati, uprkos Karmoovim savetima, kome se nije mnogo dopadalo da se ova hrabra devojka izlaže opasnostima jedne opsade.
Taj mali toranj, ne mnogo visok i ne mnogo otporan, bio je podeljen u dve kružne sobice, povezane jednim drvenim stepenicama sa tavanom kuće. Iako se nije izdizao mnogo visoko, sa prozora gornjeg sprata video se ne samo čitav gradić, već i luka u čijoj se sredini nalazila usidrena »Munja«.
Karmo, položivši svog kapetana na jedan stari krevet, požurio je da se pomoli na prozorčić koji je gledao prema luci. Ugledavši svetiljke sa »Munje«, nije mogao da sakrije uzvik radosti.
– Hiljadu mu kitova! – uzviknu. – Sa ove kule možemo da izmenjamo signale sa našim brodom. Ah! draga moja španska gospodo, mi ćemo vam zadati još mnogo jada i muka.
– Da li si video moj brod? – upita ga Crni Gusar, vidno uzbuđen. – Da, kapetane – odgovori Karmo koji se vratio.
– Da li su ga napali? – Ne, bar za sada.
– Onda moramo pokušati da pružimo otpor dok ne stigne pojačanje koje će nam poslati Morgan. – Probijaju vrata služeći se, jednom gredom. Izgleda da im se mnogo žuri da nas uhvate! – uzviknu Karmo.
– Znači da će uskoro biti ovde.
– Naići će na tvrd orah – odgovori Karmo. – Hajdemo da zabarikadiramo prolaz u mali toranj. Hiljadu mu kitova!
– Šta ti je? – upita ga Gusar.
– Nadam se da niko od nas nema želju da umre od gladi. Ovde ne vidim ni hleba ni boce sa pićem. Opkoljen čovek bez hrane isto je što i mrtav čovek. Pre nego što se zabarikadiramo, pobrinimo se da nađemo nešto za jelo. Lepa devojko, znate li gde je ostava gospodina de Ribeire?
– Ne brinite se – reče mlada Indijanka. – Ja ću se pobrinuti da nađem hranu.
Napustiše svoje sklonište i siđoše u don Pablove sobe. Mlada Indijanka je već bila ušla u jednu sobu gde su se čuvale namirnice i napunivši korpu sa hranom, vratila se brzo u mali toranj.
Karmo i Van Stiler ugledaše na jednoj polici mnogo prašnjavih boca sa vinom i na brzinu ih pokupiše. Ipak su se setili da uzmu i dva vedra vode.
Spremali su se da iziđu, kada se u donjem hodniku začuše užurbani koraci. – Dolaze! – uzviknu Karmo, zgrabivši brzo korpu.
– Mora da su provalili u tajni prolaz – reče Van Stiler. – Brzo, bežimo! U tom trenutku Španci stigoše iza vrata.
– Otvorite ili ćemo vas sve pobiti! – povika jedan od njih pretećim glasom, udarajući u stolove kundakom muškete.
strpljenja, lepi moj vojniče. – Ja sam oficir a ne vojnik.
– Drago mi je da to čujem – reče Karmo ironičnim glasom. – Zovite Crnog Gusara.
– Šta želite od plemića, gospodine oficiru? – Želim da pregovaram sa njim.
– Žao mi je, ali u ovom trenutku on je veoma zauzet.
– Onda ćemo vas obesiti – povika oficir koji je tek tada primetio gusarovu ironiju.
– Samo izvolite, ali imajte na umu dvanaest topova sa »Munje«, koji mogu da razruše vaše kućerke i da sravne sa zemljom vašu tvrđavu.
– Videćemo. Provalite vrata!
– Garavi kume, srušimo stepenice – reče Karmo okrećući se prema crncu.
Obojica se popeše na gornji sprat i sa nekoliko udaraca sekirom razvališe stepenice, ponevši sa sobom nekoliko dasaka. Učinivši to, zatvoriše kapak stavivši na njega jedan stari i teški sanduk.
– Gotovo je – reče Karmo. – Sada se popnite ako možete.
– Da li su Španci već ušli? – upita Crni Gusar koji je već uzeo svoj mač i spremao se da napusti krevet, uprkos ranama koje su ga mučile.
– Ne još, kapetane – reče Karmo. – Vrata su čvrsta i dobro zabarikadirana tako da će imati mnogo muke dok ih provale.
– Da li ih je mnogo? – Mislim da jeste.
– Crni Gusar za trenutak zaćuta a zatim reče: – Koliko je sati?
– Šest.
– Moramo odolevati do osam sati uveče da bismo poslali signal.
Španci su udarali o barikadu. Pokušavali su da pronađu neku rupu kroz koju bi mogli da provuku svoje vatreno oružje.
Španci su nastavljali da udaraju sve jače. Pored sekire koristili su i kundake mušketa i sablje, pokušavajući da otkuju daske sa vrata.
Trojica gusara, ne mogavši tog trenutka da odbiju napad, pustili su ih da udaraju. Klekli su iza kredenca držeći spremne puške i kratke sablje.
– Kakav bes! – reče odjednom Karmo. – Čini mi se da su već otvorili jednu pukotinu. – Možda je sada trenutak da otvorimo vatru – reče Hamburžanin, koji je ustao.
– Sačekaj malo – odgovori gusar. – Moraju još da rascepe kredenac. – Ja vidim jednu rupu – reče Moko, pružajući brzo pušku.
Upravo je hteo da opali, kada se začu pucanj. Jedan metak pošto je okrnjio ugao kredenca, razbio je jedan stari svećnjak koji se nalazio u uglu sobe.
Približio se uglu kredenca koji je bio okrnjen metkom i pogledao pažljivo.
Španci su uspeli da otvore jednu pukotinu u vratima i provukli su drugu mušketu. – Odlično – promrmlja Karmo. – Sačekajmo da otvore vatru.
Jednom rukom zgrabi mušketu i pokuša da je okrene na stranu. Vojnik koji je držao tu pušku, osetivši to, opali, zatim žurno izvuče oružje da bi ustupio mesto drugome.
Karmo, brz kao munja, uze svoju pušku i provuče je kroz rupu. Začu se eksplozija a zatim krik. – Pogođen je! – reče Karmo.
– Evo ti! – zaurla jedan glas.
Jedan drugi pucanj odjeknu i metak, prošavši na nekoliko santimetara od gusarove glave, zari se u gornju ivicu kredenca.
Istovremeno, Španci su sa nekoliko udaraca sekirom odvojili jednu dasku od vrata. Na njeno mesto provukli su četiri ili pet pušaka i nekoliko mačeva.
U tom trenutku jedan glas povika: – Da li se predajete ili ne?
– Još ne mislim na to.
Odjeknuše četiri ili pet pucnjeva, meci se zariše u kredenac pošto nisu mogli da prođu kroz masivne stolove.
Van Stiler poče da puzi duž kredenca i stiže u suprotni ugao u trenutku kada su Španci, verujući da su rasterali neprijatelje, ponovo počeli da pucaju.
– Tu smo – reče. – Jednog ću sigurno poslati na onaj svet.
Jedan vojnik je provukao kroz pukotinu svoj veliki mač pokušavajući da odvali jednu dasku od kredenca. Siguran da ga gusari neće ometati, nije se čak pobrinuo ni da se zakloni iza vrata.
Van Stiler koji ga je ugledao, naglo ispruži pušku i opali.
Španac, pogođen posred grudi, ispusti mač, raširi ruke i pade na drugove koji su stajali iza njega.
Napadači, zaplašeni tim neočekivanim pucnjem, ustuknuše, besno urlajući. U istom trenutku u daljini se začu mukli odjek topa.
Karmo je viknuo:
– To je lovački top sa »Munje«!...
– Sto mu gromova!... – uzviknu Van Stiler, koji je prebledeo kao krpa. – Šta li se dešava na našem brodu?...
– Da to nije neki signal? – upita Moko.
– Ili možda napadaju naš brod? – upita se Karmo.
– Hajdemo da pogledamo! – povika Van Stiler. Spremali su se da jurnu prema stepenicama, kada u hodniku jedan glas zagrme:
– Navalite prijatelji!... top odjekuje u zalivu!... Ne dajmo da primete da nas je manje od vojnika u tvrđavi...
– Hiljadu mu morskih pasa!... zaurla Karmo. – Ne daju nam ni minuta vremena!... Spremite se za napad!...
– Spremni smo da ih dočekamo – odgovoriše Moko i Van Stiler.
NAPAD NA »MUNJU«
Čuvši taj prvi topovski plotun, Crni Gusar, koji je pre nekoliko minuta, savladan krajnjom iscrpljenošću, prouzrokovanom gubitkom krvi, zatvorio oči, naglo se probudio i uspravio u sedeći položaj.
Mlada Indijanka, koja je sve dotle bila šćućurena kraj kreveta ne odvajajući oči sa ranjenikovog lica, takođe je skočila na noge, pogađajući već sa koje strane je dolazila ta jaka grmljavina.
– To je top, zar ne, Jara? – upita je Crni Gusar. – Da, gospodine – odgovori mlada Indijanka. – I grmljavina dolazi sa mora? – Da.
– Pogledaj šta se događa u zalivu.
– Bojim se da je ta paljba došla sa vašeg broda.
– Do đavola! – uzviknu Gusar. – Sa mog broda!... pogledaj devojko, pogledaj! Mlada Indijanka jurnu prema prozoru i pogleda u pravcu zaliva.
»Munja« je stajala usidrena na istom mestu, ali je okrenula pramac prema obali, tako da svojim topovima sa desnog boka dominira gradskom tvrđavicom.
Na njenoj palubi, duž bokova i na najvišem spratu, videlo se mnoštvo ljudi u pokretu, dok su se neki brzo peli vrzama da bi zauzeli položaj na koševima jarbola.
Osam ili deset čamaca, natovarenih vojnicima, odvojilo se tada od obale i krenulo prema brodu, održavajući između sebe veliku razdaljinu.
–... Još jedan topovski plotun!... Brzo, pomozi mi, devojko.
Ne čekajući više, ogrnuo se jednim crnim plastom i krajnjim naporom volje sišao je sa kreveta, održavajući se u uspravnom položaju bez ikakvog oslonca.
Jara je potrčala ka njemu, pridržavajući ga rukama. Gusar je imao suviše poverenja u sopstvene snage, koje su ga odjednom izdale.
– Prokletstvo!... povika on ugriznuvši se za usnu od bola. – Biti nemoćan upravo u ovom trenutku, kada je moj brod možda izložen velikoj opasnosti!... Ah!... Taj zlokobni starac na kraju će doneti nesreću svima iz moje porodice!... Jara, devojko moja, pusti da se naslonim na tvoje rame.
Hteo je da krene ka prozoru, kada se pojavi Karmo. Hrabri gusar imao je veoma smrknuto lice i nemiran pogled.
– Kapetane – uzviknu, trčeći prema njemu i stežući ga obema rukama, da bi ga bolje pridržao. – Da li se vodi borba na moru?
– Da, Karmo.
– Sto mu morskih pasa!... A mi smo ovde opkoljeni, nemoćni da pružimo pomoć našem brodu, a i vi ste ranjeni.
Treći, zatim četvrti topovski plotun odjeknu na moru a čuli su se i česti pucnjevi iz mušketa. Karmo i Jara ponese sa mukom Gusara i staviše ga da sedne ispred malog prozora tvrđavice. Sa tog uzvišenog mesta video se čitav gradić, zaliv i veliki deo mora.
žestinom sa obe strane.
Crni Gusar je samo jednim pogledom odmah shvatio situaciju.
– Moja »Munja« zadaće velike muke napadačima – reče. – Za četvrt časa na površini će ostati samo nekoliko čamaca.
– Kapetane, ja se bojim da se iza toga ne krije nešto gore – reče Karmo. – Ne izgleda mi normalno da se tih nekoliko čamaca kreće u napad na jedan brod, tako dobro naoružan.
– I ja se toga plašim, Karmo. Vidiš li nešto na pučini?
– Ne, kapetane. Ali kao što vidite obala je mnogo visoka i oni nizovi grebena mogu nam zakloniti neki brod.
– Ti veruješ? – upita Crni Gusar, sa izvesnom strepnjom. – Verujem da Španci očekuju neku pomoć iz pravca mora. – Moja »Munja«, uhvaćena između dve vatre!...
– Gospodin Morgan je čovek koji može odoleti dvojici neprijatelja.
– Znam, ali ipak sam veoma uznemiren. Možda se u zalivu čiriki nalazi neki brod. Mi ga nismo celog pretražili. Oh!... bravo Morgane!... ospite paljbu!... očistite more!... Tamo, tako je dobro!... Čamci će uskoro izvući deblji kraj!
– Ali zato je kod nas loše, moj kapetane – reče Karmo koji se odvojio od prozora, približujući se kapku. – Zar ne čujete buku koju Španci prave u hodniku?
– Idi da pomogneš svojim drugovima, Karmo. Meni je dovoljna Jara.
– Mislim da sam im potreban – reče Karmo, žurno napunivši pušku. – Prvi čovek koga vidim može se smatrati mrtvim.
Dok je Karmo trčao u pomoć Hamburžaninu i crncu, koji su se nalazili u neprilici zbog ponovnih napada Španaca, u malom zalivu borba je sve više uzimala maha.
Crni Gusar je, oslonjen na prozor, pažljivo pratio različite epizode bitke. Izgledalo je da ne oseća više nikakav bol i ponekad bi se uživeo u tu borbu, preteći pesnicom čas tvrđavici a čas čamcima.
Odjednom Crni Gusar kriknu. – Prokletstvo!
– Šta kažete, gospodine? – upita Hamburžanin, uplašeno. – Pogledajte!
Dva gusara i Moko jurnuli su prema prozoru.
Dva broda, koja je malopre ugledao Crni Gusar, pojavila su se ispred zaliva, potpuno zatvarajući prolaz »Munji«. Nisu to bila dva obična jedrenjaka, već dva broda visokih bokova, dobro naoružana i sa brojnim posadama, dva prava ratna broda, sposobna da se ogledaju sa jednom malom eskadrom.
Međutim, gusari sa »Munje« predvođeni Morganom nisu klonuli duhom, niti su dopustili da budu iznenađeni.
Začuđujućom brzinom podigli su sidra, razvili odmah jedra i okrenuli se niz vetar.
udari sa »Munjom« na dva broda pre nego što se ovi rasporede za borbu i da pokuša jednim munjevitim napadom da se domogne pučine da bi izbegao nejednaku borbu, ali su odmah opazili da to nije bila namera lukavog zamenika.
»Munja« je, koristeći jedan nalet vetra, u početku vešto izbegla napad prvih čamaca koji su je već dostigli, zatim se jednim zaokretom probila u malu luku, zaklanjajući se iza jednog velikog ostrva koje se uzdizalo između obale i poluostrva, praveći neku vrstu nasipa.
– Ah! Bravo, Morgane! – uzviknu gospodar od Ventimilje, koji je već shvatio smeli manevar »Munje«. On spašava moj brod!
– Ležite, gospodine – reče mlada Indijanka.
– To je nemoguće – odgovori Gusar odlučnim glasom. – Suviše mi je stalo do mog broda da bih napustio ovaj prozor.
– A vaše rane?
– Ah! Ozdraviće kasnije.
Dva neprijateljska broda, posle nekoliko kanonada koje su otišle u prazno, spustile su u more nekoliko čamaca koji zaploviše prema tvrđavici. Verovatno su njihovi komandanti išli da se sporazumeju sa garnizonom, radi jednog novog napada na »Munju«.
– Stvar počinje da postaje ozbiljna – promrmlja Gusar, koji ih je pratio pogledima. – Ako uspemo da se oslobodimo ovih vojnika koji nas drže zatvorene, pripremiću dvema fregatama jedno prilično ružno iznenađenje. Vidim jednu veliku barku usidrenu kod Velikog ostrva. Ona će odlično poslužiti mojim planovima. Jara, devojko moja, pomozi mi da se vratim u krevet.
– Jeste li umorni, gospodine? – upita brižno mlada Indijanka.
– Da – odgovori Gusar. – Više nego rane, uzbuđenje me je potpuno iscrpilo.
U tom trenutku začu se jedan tako snažan udarac da je izgledalo kao da će se kapak razbiti. Karmo, koji je ležao na zemlji, špijunirajući Špance kroz jednu malu pukotinu koju je otvorio u podu, bio je spreman da ustane i da zgrabi pušku.
U donjoj sobi začu se zapovednički glas kako viče:
– Dakle, hoćete li se predati ili ne? Karmo pogleda Gusara smejući se. – Upozoravam vas da Ćemo vas ipak uhvatiti! – zaurla Španac.
– A mi vas čekamo.
– Vaša »Munja« je opkoljena. – Ali ima dvanaest topova.
– Drugovi, probijmo kapak. – Povika Španac.
– Prijatelji, pripremio se da srušimo pod na glave ove gospode – povika Karmo. Napravićemo od njih odličnu marmeladu!
DOLAZAK GUSARA
Karmo i njegovi drugovi, pošto su se ukratko posavetovali sa svojim kapetanom, smestili su se oko kapka, naoružani puškama i spremni da ospu dobru paljbu na napadače. Jara, koja se u međuvremenu pomolila na prozor, donela je dobru vest da je u malom zalivu Puerto Limona sve bilo mirno i da dve fregate nisu napustile svoja sidrišta da bi pokušale da napadnu »Munju«.
– Nadajmo se – rekao je Crni Gusar. – Kad bismo mogli da odolevamo još pet sati, možda bi nas Morganovi ljudi oslobodili.
Tek je bio prošao jedan minut, kada drugi i još snažniji udarac odjeknu ispod kapka tako da odskočiše sanduci koji su bili nagomilani odozgo. Verovatno su Španci upotrebili neku debelu gredu.
– Sto mu morskih pasa! – povika Karmo. – Ako ovako nastave dići će u vazduh čitav pod. Postoji opasnost da padnemo na njihove glave.
Jedan treći udarac, koji zatrese čak i krevet na kome se nalazio Crni Gusar, odjeknu preturivši sanduke i odvalivši jednu gredu sa kapka.
– Pucajte dole! – povika Gusar koji je zgrabio pištolj. Karmo, Van Stiler i Moko provukli su puške kroz pukotine i opalili.
Ispod njih začuše se urlici besa i bola, zatim užurbani koraci koji su se udaljavali.
Čim se dim razišao, Karmo pogleda kroz pukotinu i vide opruženog na zemlji, zgrčenih nogu i ruku, jednog mladog vojnika. Blizu njega videle su se druge mrlje od krvi, siguran znak da je bilo još ranjenih. Španci su požurili da napuste sobu, sklanjajući se u hodnik, međutim nisu morali biti mnogo daleko pošto su se čuli kako razgovaraju.
Krećući se oprezno, da ne bi zaradili metak u glavu, tri gusara su rasporedila sanduke, tako da čine neku vrstu zaklona svuda oko otvora, zatim se ispružiše na zemlju, ne ispuštajući iz vida vrata hodnika.
Tri časa u malom tornju vladao je skoro potpuni mir, pošto je bio prekidan samo ponekim retkim pucnjem iz puške, međutim oko šest časova, Španci su počeli da se pokazuju u velikom broju blizu vrata od hodnika, rešeni, kako se činilo, da ponovo zauzmu neprijateljski stav.
Karmo i njegovi drugovi su iz svojih zaklona odmah otvorili vatru da bi pokušali da ih ponovo potisnu u hodnik, ali uprkos tome posle nekoliko hitaca Španci, iako su izgubili nekoliko ljudi, uspeli su naglo da upadnu i ponovo osvoje sobu, sakrivši se iza razvalina kredenca i stolova.
Gusari, nemoćni da se suoče sa neprestanom neprijateljskom paljbom, bili su prisiljeni da napuste zaklone, da bi sačuvali snage za odlučujući napad.
– Loše ide – reče Karmo. – A samo jedan sat nam nedostaje do zalaska sunca!
Crnac se pope na prozor i ispruži ruke prema ivici krova da isproba najpre otpornost gornjih greda. Poduhvat je bio veoma opasan, pošto nije bilo mesta za oslonac, međutim, crnac je posedovao neverovatnu snagu i toliku okretnost da bi mu i majmuni pozavideli.
Pogledao je uvis da izbegne opasnu vrtoglavicu, zatim se jednim skokom podiže na ivicu gornje platforme.
– Jesi li gore, kume? – upita ga mornar, koji je za trenutak napustio barikadu. – Da, beli kume – odgovori Moko, sa izvesnim drhtanjem u glasu.
– Može li se upaliti vatra tamo gore? – Da, dodaj mi drva.
– Znao sam da kum vredi više od majmuna, promrmlja Karmo.
Pope se na prozor i dodade crncu daske od stepenica. Uskoro ćeš zapaliti vatru. – Reče mu. – Svaka dva minuta po jednu vatru.
– Odlično, beli kume.
– Ja se vraćam na svoje mesto. – Reče Karmo. – Do đavola!... Kakav bes! Reklo bi se da su ti nitkovi opazili da se spremamo da pozovemo u pomoć ljude sa »Munje«.
– Napred, ljudi mora! – zaurla Crni Gusar, koji je izgledao kao da se pretvorio u lava.
Iz dva pištolja opali u sredinu Španaca, zatim sa nekoliko dobro usmerenih udaraca mačem obori dva vojnika u donju sobu. Taj smeli udarac i pre svega, iznenadna pojava neustrašivog Crnog Gusara, spasla je gusare.
Španci, nemoćni da se suprotstave pucnjavi iz njihovih pušaka, navrat nanos skočiše sa lestvica, spašavajući se po treći put u hodnik.
– Moko, zapali drva! – povika Gusar.
– A mi srušimo dole stepenice! – reče Karmo Van Stileru.
– Mislim da je za sada tim nitkovima bilo dovoljno. Crni Gusar se ponovo podigao, bled kao krpa. Taj veliki napor izgleda da ga je potpuno iscrpeo.
– Jara! – povika on.
Mlada Indijanka imala je tek toliko vremena da ga prihvati rukama. Gusar joj se prepustio poluonesvešćen.
Karmo jurnu ka prozoru i pogleda.
Jasni bljesak širio se iznad malog tornja, razbijajući mrak koji se naglo spusti, kao što to biva u tropskim krajevima.
Karmo pogleda prema malom zalivu, i vide kako svetlucaju velika crvena i zelena svetla sa dve fregate.
U tom trenutku iza velikog ostrva, koje je skrivalo »Munju«, polete jedna plava raketa. Podiže se veoma visoko, parajući tamu fantastičnom brzinom i eksplodira baš na sredini zaliva, bacajući okolo čitavu kišu zelenih iskri.
– »Munja« odgovara! – povika Karmo, veselim glasom. – Moko, odgovaraj još na signal! – Da, beli kume – odgovori crnac sa visine malog tornja.
– Karmo! – povika Crni Gusar. – Koje boje je bila raketa? – Plave, gospodine.
– Sa zlatnom kišom, zar ne? – Da, kapetane.
– Pogledaj još!
– Još jedna raketa, kapetane. – Zelena?
– Znači da Morgan dolazi da nam pomogne. Naredi Moku da siđe. Izgleda mi da Španci ponovo navaljuju.
– Sada ih se više ne bojim – odgovori hrabri gusar. – Hej kume, ostavi svoju osmatračnicu i dođi nam u pomoć.
Crnac je bacio na vatru sva drva koja su mu preostala, da bi plamen pokazao put Morganovim ljudima, zatim uhvativši se za ivične grede, spusti se pažljivo na prozor. Karmo mu spremno pruži ruku, pomažući mu da siđe. U tom trenutku začu se Van Stiler kako viče:
– Hej, prijatelji! Ponovo nas napadaju! – Brzo, gurnite krevet! – povika Gusar.
Moko i Karmo bili su spremni da poslušaju. Krajnjim naporom, krevet iako je veoma težak, pošto je bio od orahovog drveta, bio je odguran do kapka, potpuno ga zatvorivši.
Tek su bili završili, kada se u blizini začu pucnjava i povici. – Napred, ljudi mora! – povikao je jedan glas. – Kapetan je ovde. Karmo i Van Stiler jurnuli su ka prozoru.
Na ulici, grupa ljudi je noseći baklje napredovala brzim koracima prema kući don Ribeire, pucajući na sve strane, želeći možda da preplaši stanovništvo i da ga prisili da ostane u svojim domovima.
Karmo je odmah prepoznao čoveka koji je predvodio tu grupu. – Gospodin Morgan! Kapetane, spašeni smo!
– On! – povika Gusar, učinivši napor da bi se podigao. Zatim namrštivši čelo, promrmlja: – Kakva neopreznost!
Karmo, Van Stiler i crnac ponovo su otvorili vatru na Špance koji su pokušavali da ih očajnički napadnu poslednji put.
Španci međutim, čuvši kako na ulici odjekuje pucnjava, posumnjali su da ih sa leđa napadaju i odjednom se okretoše i dadoše u bekstvo, spašavajući se kroz tajni prolaz.
Mornari sa »Munje«, u međuvremenu su razvalili kapiju i trkom se penjali uz stepenice vičući: – Kapetane! Kapetane!
Karmo i Van Stiler skočili su u donju sobu i pošto su prislonili jedne lestve jurnuli su u hodnik. Morgan, zamenik na »Munji«, predvodio je oko četrdeset ljudi, izabranih između najsmelijih i najsnažnijih mornara sa gusarskog broda.
– Gde je kapetan? – upita zamenik, koji je držao mač u ruci, verujući da se ispred njega nalaze Španci koje treba da potisne.
– Gore je, u malom tornju, gospodine – odgovori Karmo. – Da li je još živ?
– Da, ali je ranjen. – Teško?
– Ne, gospodine, ali ne može sam da se drži na nogama.
– Vi ostanite na straži u hodniku – povika zamenik okrećući se prema svojim ljudima. – Dvadeset ljudi neka siđe na ulicu i nastave da pucaju na kuće.
Zatim, u pratnji Karmoa i Van Stilera pope se u gornju sobu malog tornja.
Crni Gusar se uz Mokovu i Jarinu pomoć podigao. Videvši da se pojavljuje Morgan, pruži mu desnu ruku, govoreći mu:
– Hvala Morgane, međutim ne mogu a da vas ne prekorim. Vaše mesto nije ovde.
– Istina je, kapetane – odgovori zamenik. – Moje mesto je bilo na »Munji«, ali Uprkos tome ovaj poduhvat zahtevao je odlučnog čoveka, pošto sam morao da sprovedeni moje ljude kroz grad koji vrvi od neprijatelja. Nadam se da ćete mi oprostiti ovu nesmotrenost.
– Hrabrima se sve oprašta.
– Onda otputujmo odmah, moj kapetane. Španci mogu opaziti da je moja grupa ljudi mala i navaliti na nas sa svih strana. Moko, uzmi ovaj madrac, poslužiće da ispružimo na njega plemića.
– Prepustite meni taj zadatak – reče Karmo. – Moko, koji je najsnažniji, nosiće kapetana. Crnac je već bio podigao na snažne ruke Crnog Gusara, kada se ovaj seti Jare.
Mlada Indijanka, šćućurena u jednom uglu, tiho je plakala. – Devojko, zar nećeš sa nama? – upita je.
– Ah! Moj gospodine! – uzviknu Jara, hitro ustavši. – Mislila si da sam zaboravio na tebe?
– Da, moj gospodine.
– Ne, hrabra devojko. Ti ćeš me pratiti na mom brodu ako te ništa ne zadržava u Puerto Limonu. – Vaša sam, moj gospodaru – odgovori Jara, ljubeći mu ruke.
– Dobro, hajde sa nama.
Žurno napustiše mali toranj i siđoše u hodnik. Mornari, opazivši svog kapetana za koga su već verovali da je mrtav ili da su ga Španci uhvatili, povikaše na sav glas:
– Živeo Crni Gusar!
– Na brod, moji junaci! – povika plemić od Ventimilje. – Idem sa vama da se borim protiv dve fregate!
– Brzo, krenimo! – naredi zamenik.
Četiri čoveka položiše Crnog Gusara na dušek i napravivši neku vrstu nosila od svojih mušketa, siđoše na ulicu, dok su ispred i iza njih išli ostali gusari.
BRULOT
Dvadeset ljudi, koji su bili poslati ispred kuće da paze da ulica bude prazna, započeli su borbu protiv stanovnika gradića i protiv vojnika koji su potražili sklonište U kućama.
Sa prozora su odjekivali hici iz pušaka u velikom broju, bacane su stolice, vaze sa cvećem, komadi nameštaja, čak je prosipana i voda manje više čista, ali gusari nisu obraćali pažnju na to.
Neprestanom i dobro upravljanom paljbom prisilili su stanovnike da se povuku sa prozora, zatim su poslali napred nekoliko odreda strelaca, izabranih da održavaju prazne bočne ulice i da se spreče iznenađenja.
Ljudi iz odreda koje je Morgan stavio napred, čuvši da iza leđa odstupnice odjekuje puškaranje, brzo su se savili oko Crnog Gusara, da bi ga zaštitili od tog napada.
– Morgane! – povika Crni Gusar, videći da se ponovo pojavljuje njegov zamenik. – Šta se događa u zalivu?
– Ništa opasno, gospodine – odgovori drugi komandant. – To su fregate koje pucaju na obalu, verujući možda da se mi spremamo da ih napadnemo.
– Garnizon iz tvrđave nam je za leđima.
– Znam, gospodine. Međutim neće nam mnogo dosađivati. Trideset ljudi na odstupnicu i povlačite se pucajući! A mi, trkom napred!... Put je slobodan!
Dok je odstupnica, ojačana sa još dvadeset ljudi, zadržavala Špance u njihovoj trci, prethodnica je ubrzavajući korak stigla nepovređena na obalu, tačnije ispred mesta gde se nalazila »Munja«.
Njena posada, koja je već opazila da je započela borba, spustila je u vodu mnogobrojne čamce da bi pokupila drugove, dok je nekoliko tobdžija pucalo iz lovačkih topova u pravcu fregata i na tvrđavicu, da bi se prikrilo ukrcavanje.
– Ukrcajte se! – naredi Morgan.
Crnog Gusara su smestili u jedan čamac, zajedno sa Jarom, Karmom i sa nekoliko ranjenika i pažljivo preneli na brod.
Kada vide da se ponovo nalazi na palubi svog poznatog broda, duboko uzdahnu i reče:
– Sada me više nećete uhvatiti, dragi moji. Moja »Munja« vredi koliko i čitava jedna eskadra! Gusar je dopustio da ga spuste na krevet, skoro se i ne pomerivši. Izgledalo je da su duboko proživljene emocije i jaki napori najzad oslabili dušu neustrašivog morskog vuka.
Morgan je takođe sišao u kabinu u pratnji brodskog lekara, Jare i Karmoa, gusarovog pomoćnika u borbi.
– Šta kažete na to? – upita Morgan čoveka od nauke, koji je tada pregledao ranjenika.
– Ništa ozbiljno – odgovori lekar. – To su rane više bolne nego opasne, mada je jedna veoma duboka. Za petnaest dana plemić će moći da uzvrati primljene udarce.
– Neće biti potrebno, doktore – reče Karmo. – Ljudi koji su ga ranili u ovom času treba da se već nalaze na nebu.
– Povratite kapetana – reče Morgan. – Moram odmah da govorim sa njim.
Doktor otvori jednu kutiju u kojoj se nalazila mala apoteka, otčepi jednu staklenu bočicu i prinese je kapetanu pod nos.
Trenutak kasnije Crni Gusar ponovo otvori oči, gledajući čas u Morgana, čas u lekara koji su bili nagnuti nad njim.
– Do đavola! – povikao je – Mislio sam da sanjam! Da li je istina da se nalazim na mom brodu? – Da, plemiću – reče Morgan, smešeći se.
– Da li sam se onesvestio? – Da, kapetane.
– Proklete rane! – povika Gusar besno. – To je drugi put kako su me nasamarili! Mora da su to bila dva dobra udarca mačem!
– Ozdravićete uskoro, gospodine – reče lekar. – Hvala. Dobro, Morgane, kako stojimo? – Zaliv je i dalje blokiran.
– A garnizon iz tvrđave?
– Za sada se zadovoljava da nas gleda. – Mislite li da se može probiti blokada? – Ove noći?
– Da, zameniče. Sutra bi bilo možda i suviše kasno. – Dve fregate mora da su na straži, kapetane.
– Oh!... U to ne sumnjam.
– I veoma dobro su naoružane. Jedna ima osamnaest topova a druga četrnaest. – Dvadeset više od nas.
– Da kapetane.
– Nisam verovao da su tako dobro naoružane – promrmlja Crni Gusar. Nekoliko minuta je ćutao zaokupljen mislima a zatim iznenada reče:
– Ipak ćemo izići na more. Potrebno je da odemo odavde noćas da se ne bismo izložili opasnosti da budemo napadnuti od kopnenih i vodenih snaga.
– Isplovićemo! – povika Morgan, začuđeno – Setite se da tri ili četiri dobro usmerena plotuna mogu pogoditi naš brod i probušiti nam bokove.
– Možemo izbeći te plotune. – Na koji način, gospodine?
– Pripremivši jedan »brulot«. Dali se nalazi neki brod u luci?
– Da, blizu velikog ostrva usidrena je jedna stara Jada. Španci su je napustili odmah čim smo mi bacili sidro.
– Je li naoružana?
– Sa dva topa i ima dva jarbola. – Da li je natovarena?
– Ne, kapetane.
Imamo na brodu zapaljiv materijal, zar ne? – Da, imamo sumpor, smolu i granate.
– Onda izdajte naredbu da se pripremi jedan dobar »brulot«. Ako nam udarac uspe videćemo fregatu u plamenu. Koliko je sati?
– Deset, kapetane – reče Morgan.
– Pustite me da se odmorim do dva. U tri sata biću na palubi da komandujem manevar. Morgan, Karmo i lekar izađoše, dok se Gusar spremao da legne.
Dok se ranjenik odmarao, Morgan se popeo na palubu da bi pripremio strašnu eksploziju koja je morala gusarima da donese ili slobodu ili smrt.
Taj čovek, koji je uživao puno poverenje svog kapetana, bio je jedan od najhrabrijih morskih vukova koje je tada posedovalo gusarstvo. On će kasnije postati najpoznatiji među svim gusarima, čuvenom ekspedicijom u Panami i sa onima, ne manje smelim, u Marakaibo i Porto Kabelo.
Bio je niži rastom od Crnog Gusara, čak se moglo reći da je bio ispred srednje visine, ali zauzvrat imao je snažne udove i bio je obdaren izuzetnom snagom i sokolovim očima.
Već više puta dokazao je svoju vrednost pod komandom slavnih gusara, kao što su bili Monbar, zvani »Uništitelj«, Mikele il Basko, Oloneze i Zeleni Gusar, brat Crnog i stoga je uživao ogromno poverenje čak i među mornarima »Munje«, koji su ga i ranije cenili u mnogobrojnim gusarskim napadima.
Čim se popeo na palubu, naredio je jednom odredu mornara da dovuku do »Munje« označenu staru lađu, koja će poslužiti kao »brulot«.
Pod komandom Karmoa i vođe posade, odmah su se dali na posao da bi pretvorili taj stari brodić u jedan strašan »brulot«.
Pre svega od stabala kampečovine podigli su kod kormila jednu snažnu barikadu da bi zaklonili kormilara, zatim su od ostalih stabala, isečenih na određene dužine, napravili lutke koje su postavili duž bokova broda, tako da su ličile na ljude spremne da se bace u juriš. Takođe su od tih stabala improvizovali topove i oslonili ih na bokove broda.
Uradivši to, mornari su na glavnom otvoru palube sakupili nekoliko buradi baruta, smole, katrana, sumpora i oko pedeset granata rasporedivši ih na pramac i na krmu. Zatim su smolom i špiritusom ovlažili bočne strane broda da bi lakše primili vatru.
– Do đavola! – povika Karmo, trljajući ruke. – Ovaj »brulot« goreće kao borovina.
– To je sada prava ploveća barutana – reče Van Stiler, koji nije ostavljao svog druga ni za trenutak.
– Sada postavimo baklje na bokove broda i zapalimo velika svetla na gornjem spratu – reče Karmo.
– Bićemo sakriveni iza barikade. Biće dovoljno baciti baklju da bi planula ta gomila zapaljivog materijala.
– Da li ste završili? – upita ih u tom trenutku Morgan, naginjući se preko ograde »Munje«. – Sve je spremno, gospodine – odgovori Karmo.
– Već je tri sata.
Ukrcajte naše ljude, zameniče. – A ti?
