51
Трећа жичка повеља
Гојко Суботић
UDK: 75.052.033.04: 003.349.2.074 (497.11 Žiča)”12“
Познате две повеље краља Стефана Првовенча-ног и његовог сина Радослава манастиру Жичи,
ис-писане на бочним странама пролаза испод куле/ звоника, опажене су већ почетком двадесетих
го-дина ХIХ века и потом, у више махова, на осно-ву разних преписа издаване. Остало је, међутим, непримећено да се уз њих, испод фигура св. Петра и Павла на потрбушју лука, на западној страни, на-лазе и оштећени, ситније исписани текстови чији остаци откривају да је постојала још једна
даровни-ца краља Стефана. Текст је почињао инвокацијом и интитулацијом, након чега је следило излагање
сад-ржине са низом топонима који се односе на дарова-не поседе, а завршавао санкцијом. Издавање треће повеље уследило је вероватно пред крај владе
оснива-ча Жиче (+ 1228). Као и претходна два документа, даровница је сачувана у скраћеном виду, у препису из времена поновног украшавања цркве у доба
архиепи-скопа Саве III (1309–1316).
У српској средини рано је прихваћен византијски обичај исписивања оснивачких повеља на зидовима средњовековних храмова.1 За историју
наше дипломатике пажње су вредне већ саме ве-сти да су даровнице иве-стицане у црквама, а с обзи-ром на оскудност грађе, посебно су драгоцени – ма-кар и само у изводима – сачувани преписи њихове садржине.
Свети Сава је забележио у житију свог оца да је Стефан Немања подигао у Студеници цркву Богоро-дице Добротворке и манастир богато обдарио, а затим додао да то стоји „у златопечатној повељи његовој, а још је и у цркви написано на зиду, и са клетвом и ве-зом да (то) нико не измени …“2 Спис о животу светог
1 Том питању две вредне студије посветио је академик Војислав
Ђурић, широко размотривши приказе ктитора, њихових даро-ва и повеља у монументалном и минијатурном сликарству, cf. В. Ђурић, Портрети на повељама византијских и српских вла-дара, Зборник Филозофског факултета 7/1, Споменица Вик-тора Новака (1963) 251–272; idem, Портрети византијских и српских владара с повељама,in: П. Ивић, В. Ђурић, С. Ћирковић,
Есфигменска повеља деспота Ђурђа,Београд–Смедерево 1989, 20–54.
2 |`es+typisanav$zlatopeqat°nhipoveliego,paqe`ei
v$crykvinapisanonasthnhis$kletvo}is$zaouzo} – cf. В. Ћоровић, Списи св. Саве, Београд 1928, 153; Свети Сава,
Сабрани списи II, Београд 1986, приредио Д. Богдановић, 98 (пре-вод на савремени српски језик Л. Мирковић, Д. Богдановић);
Симеона био је „по жанру ктиторско житије“3 и
чи-нио je уводни део типика који је за студеничко брат-ство такође саставио свети Сава, па се обично наво-ди да је настао по његовом повратку у земљу. Све-ти Сава је са очевим мошСве-тима сСве-тигао у Студеницу фебруара 1207, 4 а Житије светог Симеона, верујемо,
није написано одмах, свакако не пре живописања Богородичине цркве (1208/1209).
Из Савиног непосредног казивања сазнаје се да је оснивачка повеља била исписана у цркви, али не и на ком месту. Исправе те врсте сведочиле су о стече-ним добрима и правима, због чега су се свакако нала-зиле на површинама у западном делу цркве, где су их верници могли видети при уласку у храм. У Студени-ци је, пре него што је краљ Радослав доградио спољну припрату, златопечатна повеља највероватније била исписана у нартексу Немањиног здања.5 О
првобит-ном живопису у том делу Богородичине цркве данас се тек понешто може претпоставити, с обзиром на то да су фреске у њему у целости замењене новим 1568. године.
Чини се природним да је и препис оснивачке хрисовуље „на стени“ Богородичине цркве истакнут у време када су се на зидним сликама у њој, заслу-гом светог Саве, први пут у нашој средини појавили српскословенски натписи. Познато је да је грчки сли-кар, образован највероватније у једној од цариград-ских радионица, на Нерукотвореном образу оста-вио о себи белешку на свом језику, с потписом, нажа-лост, оштећеним,6 а да се, на истој висини, у прстену
Свети Сава, Сабрана дела,приредио и превео Т. Јовановић, Бе-оград 1998, 150–154. Cf. Д. Синдик, Једна или две жичке повеље?, Историјски часопис 14–15 (1963–1965) 315, н. 24.
3 Свети Сава, Сабрани списи,20 (Д. Богдановић).
4 Љ. Максимовић, О години преноса Немањиних моштију у
Србију,ЗРВИ 24–25 (1986) 437–444.
5 У прилог томе говори више споменика у којима су повеље
ис-писане у западним деловима цркве. Распоред целине и делови најстаријих фресака искључују могућност да се повеља могла налазити у наосу Богородичине цркве.
6 С. Радојчић, Мајстори старог српског сликарства, Београд
52
под куполом, и данас налази свечани српскословен-ски текст с поменом ктитора, великог жупана Сте-фана Немање и његових синова, који је саставио сâм Сава.7 Намеће се, дакле, закључак да је управо свети
Сава, трудећи се да оснажи писменост на свом језику, по узорима из Византије, увео и обичај исписивања ктиторских повеља на зидовима српских храмова.
7 С. Мандић, На недавно откривеним фрескама у Студеници
пронађено је име сликара Саве из тринаестог века, Политика 13895 (Београд 21. 6. 1951) 4; idem, Откривање и конзервација фресака у Студеници, Саопштења 1 (1956) 38–39; idem, Сетите се Саве грешног, in: Древник. Записи конзерватора, Београд 1975, 81–88; Djurić, Tsitouridou, Namentragende Inschriten auf Fresken und Mosaiken, 8–10, Nr. 8; Ђ. Трифуновић, О најстаријим натписима у Богородичиној цркви манастира Студенице, Православље 460 (1986) 10.
У Савином опису такође је пажње вредна вест да је Немања својој задужбини поклонио „иконе и часне сасуде и књиге и ризе и завесе“. Истицање да-рованих богослужбених предмета, икона и рукопи-са, а посебно реликвија и драгоцених предмета, било је у разним видовима познато у Византији, а затим и у средњовековној Србији. Они су најчешће уопштено помињани, али су неретко и појединачно навођени у повељи или у посебном прилогу.8
За изгубљени текст златопечатне повеље у Богородичиној цркви не знамо да ли је био преписан у целости или само у изводима. У њеној непотпуној садржини, познатој једино на основу преписа у ру-копису из ХVIII века, нема података о границама по-седа, њиховом бројном стању, унутрашњим односи-ма итд., због чега је Гавро Шкриванић изразио прет-поставку да је препис настао по тексту „на стени“, а не по оригиналном документу који је морао бити садржајнији и потпунији.9 Мало је, иначе, вести о
томе у којем су виду повеље излагане на старијим споменицима у Византији.10 Сачувани преписи
ис-8 Већ се у првој жичкој повељи на самом почетку наводе
реликвије (делови Часног крста, риза Богородице, десница све-тог Јована Крститеља, мошти апостолâ и друге), а затим злат-ни и сребрзлат-ни сасуди, рипиде, завесе, покрови, ризе, јеванђеља и „књиге многе“, cf. F. Miklosich, Monumenta serbica spectantia historiam Serbiae Bosnae Ragusii, Vindobonae 1858, 11 (reprint 1964). Многе примере из византијске и наше историје наво-ди и тумачи В. Ђурић, Портрети на повељама византијских и српских владара,251–272, као и у монографији П. Ивића, В. Ђурића, С. Ћирковића, Есфигменска повеља деспота Ђурђа,20– 54. Изузетно су, по садржини, богати документи којим су деспот Тома Прељубовић и његова супруга василиса Марија Палеоло-гина манастиру Лаври поклонили Богородицу Гавалиотису у Водену са свим поседима и драгоценостима. Даровно писмо прати одвојено састављени катастих с листом богослужбених предмета, икона и књига који су цркви припадали и с њом били предати, cf. Actes de Lavra, III, ed. P. Lemerle, A. Guillou, N. Sv-oronos, D. Papachrysanthou, Paris 1979, 100–107; Н. Радошевић, Г. Суботић, Богородица Гавалиотиса у Водену, ЗРВИ 27–28 (1989) 217–263. Опширан преглед имања, књига и богослужбених предмета исписан је десетак година касније на посебном пољу изнад улаза у храм Светог Константина и Јелене у Охриду, cf. Г. Суботић, Свети Константин и Јелена у Охриду, Београд 1971, 11–28. Вревион као одвојен документ помиње се и у кти-торском натпису над улазом у наос у Андреашу, где стоји да се о поседима говори vyvreviìvyxrisov+lh, cf. Ј. Prolović, Die Kirche des heiligen Andreas an der Treska. Geschichte, Architektur und Malerei einer palaiologenzeitlichen Stitung des serbischen Prin-zen Andreaš,Wien 1997, 29–31, ig. 1. По занимљивости садржине истичу се документи манастира Вељусе с краја ХI века, међу којима нарочито богати катастих – вревион – састављен пре 1164, који доноси преглед поседа, богослужбених предмета, рукописа и драгоцености чији је основни фонд везан још за оснивача монаха Манојла, каснијег епископа струмичког, cf. L. Petit, Le monastère de Notre-Dame de Pitié en Macédoine,Известия Русского археологического института в Константинополе 6/3 (1900) 20–24, 114–153; V. Laurent, Recherches sur l’histoire et le cartu-laire de Notre-Dame de Pitié à Strumitsa,Echos d’Orient 33 (1934) 5–27; П. Миљковиќ-Пепек, Велјуса. Манастир Св. Богородица Милостива во селото Велјуса крај Струмица,Скопје 1981, 283– 290 (с преводом на македонски).
9 Г. Шкриванић, Студеничко властелинство (1183–1190),
Богословље 11 (26) 1 и 2 (1967) 9–18 (посебно 10).
10 Међу најстарије спада текст повеље крај портрета цара
Ми-хаила VIII Палеолога и царице Теодоре у ексонартексу Бого-родичине цркве у Појанима у Албанији, којом су манастиру враћене привилегије, cf. V. Puzanova, Manastiri „Shën-Mëria e Apollonisë“ ne Pojan, Bulletin i Universitetit Shtetëror të Tiranës 15/3 (1961) 147–154; V. Puzanova, D. Dhamo, Некoторые памятники монументальной, живописи 13–14 веков в Албании, Studia al-banica 2/2 (1965) 156–159, pl. 4–6; H. und H. Buschhausen, Die Сл. 1. Свети Павле и остаци друге и треће жичке повеље.
53
права на зидовима који су њихову садржину донелиу целости, како у Србији тако и у Византији, млађи су од студеничког.
Десетак година након што је живописана Бо-городичина црква у Студеници, опширне даровне повеље добила је Жича, чији је храм Вазнесења не-посредно по стицању црквене самосталности (1219) довршен и прилагођен потребама архиепископског седишта. Садржина тих драгоцених докумената са-чувана је само у препису на површинама пресведе-ног простора испод куле звоника. Постојећи текст, међутим, не припада првобитном слоју живописа, чији поједини делови постоје у храму, већ његовој обнови изведеној готово столеће касније. Тада је у највећем делу Спасове цркве замењен старији, по-страдали зидни украс, и то тако што су у великој мери уважавани ранији распоред представа и низ одлика сликарства из времена Стефана Првовенчаног и све-тог Саве. У том духу, и поред иконографских ново-сти у живопису, које треба приписати времену краља Милутина и архиепископа Саве III (1309–1316), це-лина је у основи, верујемо, поновила замисао прет-ходне. Најмање би требало сумњати у то да су се и у првобитном програму налазили преписи повеља. У Студеници је оснивачка исправа Стефана Немање била исписана већ у Богородичиној цркви, којом je отпочео велики успон сликарства у Србији, а основ-ну замисао свог украса и Жича је, као и Студеница, дуговала светом Сави. Управо је он, пошто је живео у византијској средини, познавао њену традицију и из најбољих радионица позивао мајсторе који су, под његовим надзором, исликали унутрашњост храмова у време Стефана Првовенчаног.
Јединствена тематика на површинама жич-ког портика у више прилика је разматрана и не увек на исти начин тумачена.11 У сложеној целини
посеб-но место добили су, лево и деспосеб-но од улаза, портре-ти краљева Стефана Првовенчаног и његовог на-следника Радослава, који су манастиру даровали зла-топечатне повеље. Изнад њих је богата илустрација песме Шта ћемо ти принети, Христе…, у чијем су доњем делу на једној страни представљени световни великодостојници које предводи краљ Милутин, а на другој клир, на челу са архиепископом Савом III.12
Marienkirche von Apolonia in Albanien (Byzantina Vindobonensia VIII), Wien 1976, 17–18, 141–182, ig. 16–19, pl. 101, 104–107;S. Kalo-pisi-Verti, Dedicatory Inscriptions and Donor Portraits in hirteenth-Century Churches of Greece, Wien 1992, 29, н. 56.
11 О зидном украсу у портику Спасове цркве v. М. Кашанин,
Ђ. Бошковић, П. Мијовић, Жича. Историја, архитектура, сликарство, Београд 1969, 36–42, 182–199 (П. Мијовић); В. Й. Джурич, Портреты в изображениях рождественских стихир, in: Византия, Южные Славяне и Древная Русь, Западная Европа. Сборник статей в чест В. Н. Лазарева, Москва 1973, 44–255; Z. Gavrilović, he Forty Martyrs of Sebaste in the Painted Programme of Žiča Vestibule. Further Research into the Artistic Interpretations of the Divine Wisdome – Baptism – Kingship Ideology, in: XVI Internationaler Byz-antinistenkongress, Akten XII /5, Wien 1982, JÖB 32/5 (1982) 185– 193 (= Studies in Byzantine and Serbian Medieval Art,London 2001, 75–86); Б. Тодић, Српско сликарство у доба краља Милутина, Београд 1998, 162–164; V. J. Djurić, La royauté et le sacerdoce dans la décoration de Žiča,in: Манастир Жича. Зборник радова, Краљево 2000, 123–147.
12 Джурич, Портреты в изображениях рождественских
сти-хир,244–255; Тодић, Српско сликарство у доба краља
Милути-У свом монументалном виду, развијене на ши-роким површинама простора отвореног за свеча-ни приступ храму у време светковина, повеље оссвеча-ни- осни-вача привукле су пажњу већ првих посетилаца који су у ослобођеној Србији стигли до старог седишта Архиепископије. Занимање за њихов садржај траје све до данас и чини основу познавања не само ране него и позније историје Српске цркве и, посебно, ма-настира Жиче. Због тога су преписи тих повеља, са исправкама и допунама, више пута издавани.13
на,162–164; Djurić, La royauté et le sacerdoce, 123–147.
13 Од првих посета манастиру у ослобођеној Србији до
да-нас објављено је, у целини или изводима, више преписа: Г. Магарашевић, Жича, монастыръ у Сербиі зиданъ измеђь 1190 и 1224 год., Сербске летописи за год. 1828, 4/13 (Будим 1828) 9–22 (по препису Димитрија Давидовића, који је први након ослобођења,
54
Чини се сувишним овде представљати сад-ржину и карактер повеља Стефана Првовенчаног и његовог најстаријег сина Радослава, које су више-страно разматране.14 Студија Душана Синдика
ко-1822, посетио манастир Жичу);I. Вуич, Путешествiе по Сербіи, Будимъ 1828, 147–154 (= Ј. Вујић, Путешествије по Србији I, Бе-оград 1901, 184–187); P. J. Schafarik, Serbische Lesekörner, oder historish-kritische Beleuchtung der serbischen Mundart. Ein Beitrag sur slawischen Sprachkunde,Pesth 1833, 121 et passim; П. И. Шаф-фарик, Прегледъ найзнатнiи писменны споменика старiи вре-мена кодъ Србаля и други Югославена, Сербскiи летописъ 19/68, част I (Будим 1845) 30–32 (превод дела Übersicht der vorzüglichsten schritlichen Denkmäller älterer Zeiten bei den Serben und anderen Südslaven,Wiener Jahrbücher LIII, Wien 1831); P. J. Šafařik, Památky dřevního písemnictví Jihoslovanův, Listiny, Praha 1851; исто in:
Památky dřevního písemnictví Jihoslovanův, Praha 1870, 6–10, № 7; Monumenta Hungariae historica. Diplomataria, VI, Codex dip-lomaticus Arpadianus continuatus, I, ed. G. Wenzel, Pest 1860, 362−367; J. Subbotić, Iz darov. pisma Stepana Prvovenčanog man. Žiči god. 1222–1228, in: Spomenici stare jugoslavenske književnosti, Беч 1853, 20–21; Miklosich, Monumenta serbica, 11–16; М. С. Милојевић, Путопис дела праве старе Србије, Београд 1871, 69– 73; V. Bogišić, Pisani zakoni na slovenskom jugu. I. Zakoni izdani najvišom zakonodavnom vlašću u samostalnim državama, Zagreb 1872, 24–26 (делови текста друге жичке хрисовуље); E. Hurmuza-ki, N. Densuşianu, Documente privitоаre la istoria Românilor 1346–
1450, cu dоuặ apendice де 57 documente slavone (1198–1450) însotite de traduceri latine I/2, Bucureşti 1890, 774–780 (натпис на северној страни бр. 636, а јужни бр. 637, оба с преводом на латински); E. Kalužniacki, Zur Texkritik der altserbischen Urkunden,Archiv für slavische Philologie XIII (1891) 73–80; С. Новаковић, Законски споменици српских држава средњега века, Београд 1912, 571– 575; А. Соловјев, Одабрани споменици српског права (од ХII до краја ХV века),Београд 1926, 17–24, № 16; Е. Фекете, Учешће св. Саве или његових сарадника у изради Жичке повеље, Зборник Матице српске за филологију и лингвистику 2 (1959) 76–87; Љ. Дурковић-Јакшић, О жичкој повељи, Наша прошлост 3 (1988) 49–57 (копија Шафариковог издања уз богате библиографске напомене). Исправке Миклошевићевог издања донели су А. Вукомановићъ, Летопись царемь србьскимь. Из рукописа ХVII века кои е у подписанога, Гласник Друштва србске словесно-сти 11 (1859) 158–159, и Љ. Ковачевић, Белешке и натписи. Дру-га руковет,Гласник СУД 56 (1884) 360. У преводу на савремени српски језик извод из прве жичке повеље садржи зборник За-дужбине Косова. Споменици и знамења српског народа,приредио Ж. Стојковић, Призрен–Београд 1987, 313–314, а обе су у целости објављене у књизи: Стефан Првовенчани, Сабрани списи, при-редила Љ. Јухас-Георгијевска,Београд 1988,109–114, комента-ри 185–186. Немачки превод повеља донео је још F. Kanitz, Žiča’s Stitungs-Urkunde von König Stefan dem Erstgekrönten (1222–1228), in: Serbien. Historisch-ethnographische Reisestudien aus den Jahren 1859–1868,Leipzig 1868, 169–172, а мађарски G. Wenzel, уз препис оригинала, у наведенoj едицији Monumenta Hungariae historica. Diplomataria, VI, 368−373. Недавно повеље су се појавиле и у преводу на енглески: T. Živković, S. Bojanin, V. Petrović, Selected Сharters of Serbian Rulers (XII–XV Century). Relating to the Territo-ry of Kosovo and Metohia I, Athens 2000, 36–44.
14 F. Rački, Prilozi za sbirku srbskih i bosanskih listina, Rad JAZU I
(1867) 125 et passim; С. Новаковић, Два прилога к српским ста-ринама, Гласник Српског ученог друштва 41 (1875) 352–361; М. С. Милојевић, Путопис дела праве (старе) Србије I, Бео-град 1871, 69–73; С. Станојевић, Студије о српској дипломати-ци. II. Интитулација, Глас СКА 92 (1913) 143 (о интитулацији Стефана Првовенчаног у жичким повељама); idem, Студије о српској дипломатици,Х. Санкција,Глас СКА 100 (1922) 46; Т. Тарановски, Историја српског права у Немањићкој држави I, Београд 1931, passim; Р. Грујић, Епархиска властелинства у средњeвековној Србији, Богословље 7/2 (1932) 93–142 (Жичко епархиско властелинство, 98 –107); 7/3 (1932) 181–200; С. Станојевић, Свети Сава и независност српске цркве, Глас СКА 161 (1935) 238;С. Станојевић, Историја српског народа у средњем веку. I. Извори и историографија, књ. 1, О изворима, Београд 1937, 134, 135, 136, 139, 185, 325;K. Paul, Korespondence P. J. Šafarika s Jihoslovany, Slavia 16/2–3 (1938–1939) 332–338 (о преписци између П. Ј. Шафарика и кнеза Милоша у вези сa објављивањем преписа Жичке повеље, 335); П. Ђорђић, Помени св. Саве у нашим старим споменицима,in: Светосавски зборник
начно је разјаснила да су на бочним површинама пре-сведеног улазa у храм, једна преко пута друге, биле исписане две исправе. У својеврсном контрапун-кту, повеља на северном зиду, за коју се с разлогом сматра да је прва издата, и друга, на јужном, доне-ле су прегдоне-лед обимног манастирског властелинства, утврдиле права Жиче као седишта Архиепископије и одредиле њено место у животу земље. Драгоцени документи ће, без сумње, трајно бити занимљиви, а могуће је да ће ново издање повеља са савесно начињеним копијама подстаћи и одговарајућа пале-ографска истраживања.15 Као и у другим
прилика-II, Београд 1939, 194; М. Пурковић, Попис села у средњевековној Србији, Годишњак Скопског филозофског факултета 4 (1940) 127; Г. Шкриванић, Жичко епархиско властелинство, Историски часопис 4 (1952–1953, обј. 1954) 147–172; Ј. Алексић, Жупе у сливу реке Ибра у средњевековној српској држави, Историјски часопис 7 (1957) 333–344; Б. Гардашевић, Значај Светосавске Крмчије за наше црквено и државно законодавство, Богословље 2 (17) 1 (1958) 3–15; S. Ćirković, Srednjevekovna srpska država. Izabra-ni izvori,Zagreb 1959, 45–46; В. Ђурић, Портрети на повељама византијских и српских владара, Зборник Филозофског факултета 7/1 (1963) 251–272; Ђ. Радојичић, Творци и дела старе српске књижевности, Титоград 1963, 164; Синдик, Једна или две жичке повеље?, 309−315; Д. Барјактаревић, Средњоибарска говорна зона, Зборник Филозофског факултета у Приштини II (1964–1965) 57; Р. Новаковић, О неким питањима подручја данашње Метохије крајем ХII и почетком ХIII века, ЗРВИ 9 (1966) 195–215; Душанка Динић-Кнежевић, Прилог проучавању свештенства у средњевековној Србији,Годишњак Филозофског факултета у Новом Саду 11/1 (1968) 51–61; Мандић, Древник, 146–154; G. Čremošnik, Studije za srednjovjekovnu diplomatiku i sigilograiju Južnih Slovena,Akademija nauka i umjetnosti Bosne i Hercegovine, Građa 22, Sarajevo 1976, 18–19; В. Мошин, Правни списи светога Саве,in: Сава Немањић – Свети Сава. Историја и предање, Београд 1976, 119–125; П. Ивић, В. Јерковић, Правопис српскохрватских повеља и писама ХII и ХIII века, Нови Сад 1981, passim; М. Грковић, Имена у жичкој повељи,in: Zbornik referata i materijala V jugoslovenske onomastičke konferencije, Posebna izdan-ja Akademije nauka i umjetnosti Bosne i Hercegovine LXX, 13, Sara-jevo 1985, 217–220; В. Ђурић, Портрети византијских и српских владара с повељама,in: Ивић, Ђурић, Ћирковић, Есфигменска повеља деспота Ђурђа,20–54; Д. Корићанац, Богутовац. Генеза и просторни развој насеља,Наша прошлост 3 (1988) 59–75; Д. Синдик, О савладарству краља Стефана Радослава, Историјски часопис 35 (1988) 23−29; Р. Поповић, Црквена имовина у Немањићкој Србији, Београд 1991, passim; Д. Синдик, Значај жичких хрисовуља за историју српског народа, Повеља 25/2 (1995) 64–68; Б. Кнежевић, Област и рудник Гокчаница,in: Рудо Поље – Карановац – Краљево, Београд – Краљево 2000, 47–54; С. Ћирковић, Д. Ковачевић-Којић, Р. Ћук, Старо српско рударство, Београд – Нови Сад 2002, 54, 60, 83, 95, 156, 163, 164.
15 Пре нешто више од тридесет година, у настојању да се на
вре-55
ма, недостатак искуства у ишчитавању истрвенихили оштећених делова текста писаног техником зид-ног сликарства сметао је њиховом одгонетању у већој мери у време док су били читљивији.
Томе ваљда треба приписати и чињеницу, за-иста необичну, да до сада није уочено да се покрај до-сад познатих исправа налазе делови још једног тек-ста. Током готово два столећа пажња истражива-ча била је усредсређена једино на повеље исписане крупним словима дуж бочних страна пресведеног простора, при чему су јој промакли редови ситнијег писма крај самог улаза, на западном крају истих зид-них површина. Они су се „скрили“ у основи спољног лука, испод ликова апостола Петра и Павла, који су, заклоњенији, данас добро очувани. Али порукама испод њих, на површинама изложеним временским непогодама, кише су у највећој мери спрале слова, а ка спољној страни и сама малтерна подлога делом је обијена и замењена новом приликом уграђивања несрећно изабраних украса од бетона у обнови цркве између два светска рата. Најзад, у низу изгубљених могућности да се садржина прочита била је и окол-ност да копија двеју познатих жичких повеља, коју је за потребе Галерије фресака брижљиво начинио Бра-нислав Живковић, није обухватила и ситно исписане текстове поред њих. Дугујемо му, с друге стране, за-хвалност што је у Цртежима фресака, где је објавио документацију о зидном украсу Жиче, забележио и преостале делове речи испод апостола Петра и Павла.16 У међувремену, током више деценија, густи
праменови дима од свећа паљених у спољној при-прати слободно су се кроз отворена врата извијали и масном чађи прекривали зидне слике и текстове на површинама предворја.
Данас речи исписане испод двојице првоапо-стола тешко се и само делом разазнају. Ако претпо-ставимо да су редови приближно одговарали шири-ни пољâ с ликовима изнад њих, онда је више од по-ловине текста сасвим уништено. Нема, при томе, сумње да су поруке на наспрамним површинама чи-ниле целину. Почетак је био на јужном зиду, нешто увучен у односу на ширину сликаног поља над њим. Припрема за писање на обема странама подразу-мевала је угребавање линија у свеж малтер у вре-ме када су њивре-ме прекриване и друге површине тог простора17 – слова су, дакле, писана на подлози која
је припремљена дуж целих бочних страна пресведе-ног пролаза, како би се на влажној основи, техником фреске, исписале и златопечатне повеље и
тексто-ме на челу Завода за заштиту спотексто-меника културе у Краљеву, а касније Републичког завода за заштиту, који је овом подухвату, као и читавом нашем дугогодишњем раду на прикупљању епи-графске грађе, пружао највећу подршку.
16 Њихов препис нам је посебно драгоцен зато што је начињен
пре чишћења фресака у храму.
17 Примећено је да су редови прве и друге повеље на великим
пољима били извлачени тако што су при крајевима и по среди-ни вертикална одстојања редова размерена и означена малим рупама у свежем малтеру. То није учињено и с редовима мањих слова на површинама испод фигура апостолâ, али је могуће да су те линије извучене равнањем са одговарајућим хоризонтала-ма повеља.
ви на њиховом западном крају.18 Шире посматрано,
исписивање последње даровнице одговарало је сме-ру излагања тематских целина у зидном сликарству, слева надесно, због чега је први део текста добио ме-сто на јужној страни, а затим је настављен и довршен на северној.
Преостали делови текста испод фигура светих Петра и Павла показују да га је писар поделио у на-мери да га изложи у два симетрична дела, али да ве-личине није добро одмерио, па је током писања при-бегао смањивању слова. То се опажа већ на јужној страни, испод светог Павла, где су слова у прва два реда знатно виша од осталих и захватају по два поља између угребаних линија, док су у наставку, од трећег до седмог реда, видно краћа и заузимају само размак између суседних линија.19 На супротној страни,
ис-под светог Петра, редови су још гушћи, а њихова ду-жина запрема и пуну ширину поља, тако да се готово додирују с крупним словима Прве повеље.20
Природ-но је зато претпоставити да је мајстор ту, у настав-ку, у жељи да уштеди на простору, слова исписивао од самог почетка расположиве површине, то јест да није, као на јужној страни, начинио својеврсну мар-гину. Ово све говори о томе да је други део текста, на северном зиду, био знатно, можда чак двоструко већи у односу на први, на јужном.21
Карактер ситније исписаних речи палеограф-ски је исти као на повељама и представама у храму, мада су слова тања и уједначене дебљине, без нагла-шених широких и танких потеза. Нема сумње да је писар био образован и сигуран, уз то и добар зна-лац језика, и да му је најпре поверено да на фреска-ма испише називе представа, а затим да на широ-ке површине предворја пренесе садржину златопе-чатних исправа и да напише текстове испод лико-ва апостола.22 О редоследу послова у предворју
Спа-сове цркве у време архиепископа Саве III непосред-но и најсигурније сведочи однепосред-нос појединих слојева малтерне подлоге. Уобичајен, природни поступак – сликање најпре горњих површина – потврђује мал-терна површина с текстом испод представе светог Петра, која у свом највишем делу покрива бордуру испод његових ногу. То не значи да је текст једино на том месту био исписан после завршетка сликања него и да су велике повеље на истој страни, на
исто-ветном слоју малтера, биле пре тога завршене. Прво
су, дакле, приведени крају сликарски послови, а тек
18 Посматрани једни у односу на друге, на истој површини,
текстови показују да су се само на јужној страни крупна сло-ва повеље нашла у истој висини са ситније исписаном садржи-ном на њесадржи-ном западсадржи-ном крају – наиме, препис повеље на овој страни није покрио цело поље, због чега је доњи део површине остао празан.
19 Текст на јужном зиду није исписиван од почетка угребаних
линија, при чему је граница на левој страни омеђена вертикал-ним потезом, тако да редови делују „уредно“.
20 Површине на којима су ликови апостола, без бордура,
широ-ке су 92 cm.
21 Можда се из тих разлога почело с писањем већ на самој горњој
ивици стањене малтерне подлоге која је наилазила на бордуру, непосредно испод тамно обојене основе с ликом светог Петра.
22 Фина фактура беле, кречне основе натписа истоветна је –
56
потом исписане повеље и, на крају, текстови испод фигура двојице врховних апостола.
Шта садрже досад незапажени, истрвени тек-стови на самом улазу у храм? Преписи који се овде објављују ослањају се у првом реду на копије које сам начинио пре готово тридесет година и затим, у више прилика, проверавао. А с обзиром на то да је неке де-лове, уз цртеже фресака, одвојено, у виду скице, на-чинио Бранислав Живковић, накнадно поређење два независна преписа показало се корисним: у Живковићевом, иако сведенијем препису, слова се на појединим местима боље везују, што је омогућило да се садржина мог преписа, насталог касније, допуни.
Текст почиње на јужној страни, као и на обе-ма великим повељаобе-ма, симболичном инвокацијом у виду крста с латицама између кракова које га чине цветоликим. У наставку, у првој половини реда, јасно се види: Стефан првовенчани краљ…,а у другом, чији је већи део уништен, врло добро се чита: село Плани-ну,иможда Доњу…Већ у трећем реду, међутим, има једва неколико слова. У напору да се препознају или бар наслуте топоними љубазно ми је, као и увек, по-могла Гордана Томовић.23 У четвртом реду она види
речи: у Жарчево, а у следећем: кућа спада у Бр[…]. У шестом реду нема готово ниједног сачуваног слова, док се у последњем изгледа да наслутити: ... с Облих брда.
Излагање се непосредно наставља на северној страни, испод представе апостола Петра, ситнијим писмом. Можда у првом реду треба видети: [До]
лним Черевом и зачесмо кул.н у село … Од следећа два
реда тек се на крају трећег добро чита: … азовшти-ца, што је, изгледа, део назива неке реке. У четвртом реду, такође при самом крају, види се: ... кале,што се наставља излагањем које садржи реч Љуботину, и
23 И овом приликом колегиници Гордани Томовић најсрдачније
захваљујем на пријатељској помоћи.
даљеодређење: у цесту …У шестом Гордана Томовић наслућује могућност да је стајало: Правову реку за Чр-ном гором,а ниже [с планином] великом [где су сено] коси … право у Пећ. Најзад, написано је било, изгледа, још:
[и сије] село [утврдих] да му иним печали. Закључни
део текста одвојен је крстообразно распоређеним тач-кама и кратком линијом, након чега је уследио поче-так санкције: И тко … [претпостављамо: се дрзнет … да је прокле]т от Бога Вседржитеља и от пречисти[је Богородице…].
Реч је, види се, такође о исправи Стефана Прво-венчаног у којој су наведени поседи, највероватније накнадно додељени Жичи, јер их у првим даровни-цама нема. Ни у препису треће повеље на зиду, до сада непознате, као ни у претходне две, није донета цела њена, дипломатички богата садржина, већ само изводи из ње. У краткој верзији, овде најсажетијој, одмах после симболичне инвокације и такође сведе-не интитулације, наведени су називи нових добара и одговарајућих одредница, након чега је излагање од-мах закључено санкцијом.
Оштећеност текста ускратила је могућност да се властелинство манастира Жиче сагледа у обиму који је оно досегло након издавања треће повеље. Ве-роватно је и њу Првовенчани издао с најстаријим си-ном, али се то не може са сигурношћу тврдити јер је наставак првог реда након краљевог имена сасвим истрвен. Природно је претпоставити да је Радослав и ту био поменут у наставку интитулације, али у врло сажетом виду, будући да се у другом реду већ наводе новододељена добра.
Сама диспозиција, с низом топонима, показује разлику вредну пажње ако се упореди са одговарајућим делом велике исправе на северном зиду, у којем се наводе манастирска имања. У оп-ширном тексту те, сматра се, Прве повеље, поседи великог жичког властелинства само се набрајају, док у досад непознатој, трећој, оштећене називе поседа прати више топонима и израза попут: у цесту или
право у Пећ,који су означавали међе. Чини се да су
касније додељена добра на тај начин била пажљиво одређена у односу на друге, туђе поседе, с којима су се граничила. Разуме се, сврха тог одређивања било је отклањање могућности спора.
Смисао таквог исписивања даровнице објаснио је већ свети Сава у очевом житију, истичући да је повеља манастиру Студеници била исписана и на зиду, и то „са клетвом и везом“. Јавно су, дакле, била изложена права и набројани поседи утврђени одлу-ком ктитора, коју су савременици и будући нараштаји под претњом проклетства били дужни да поштују.
Препис треће повеље пренео је њену садржину у сасвим сведеном виду, тако што је у првом делу назначено једино име владара и вероватно његовог сина, затим су наведена имања која су била основни предмет даровнице, док је на крају дата сажета верзија санкције. Нема сумње у то да је у свом изворном облику исправа била знатно развијенија: довољно је у том смислу упоредити остатке интитулације и санкције са одговарајућим деловима две старије Сл. 5. Трећа жичка повеља, почетак текста. Јужни зид
57
повеље у истом простору.24 Но, и у анализидипломатичке структуре великих жичких повеља Д. Синдик је опазио да северни натпис „оставља утисак недовршеног текста, и то како по спољној форми тако и по садржају. Он има симболичну инвокацију, интитулацију, аренгу и у средини реченице прекинуту диспозицију“, док текст на јужној страни „пре оставља утисак целине, јер садржи главне делове повеље: симболичну инвокацију, интитулацију, диспозицију и санкцију“. Ипак, и њему недостају аренга, короборација и потпис.25 Последња позната,
трећа повеља, преписана на крају, на знатно мањој површини, сажета је у највећој мери и у њој је истакнуто само најважније – издавач документа, преглед (накнадно) додељених имања и санкција. Највероватније је и она, као и претходне две повеље, била оверена златним печатом.
Заједно, на зидовима пресведеног простора на улазу у Спасову цркву, три исправе су чиниле целину која је сведочила о величини жичког властелинства
24 У претходним повељама интитулације Стефана
Првовенча-ног и Радослава наводе се у развијеним формулама – у првој:
St(e)fanypoBo`ieim(i)lostivhnyqanipryvikralyvyse srybski! zemle, Di&kliti! i Travounie i Dalymaci! i Zaxlymi!,i syprhvyzl}blenimymi sinomy Radoslavo-my,poBo`ieimilostinamhstnikomymi..., а у другој: Azy m(i)losti}B(o)`i!}vhnyqanikralyStefanyisprhvyzl} blenimys(i)nomysvoimyRadoslavomypryvhnycemy,!go`e iblagoslovismobiti!moukral}vysesi!dry`ave …, cf. Miklosich, Monumenta serbica,11, 13; Вукомановићъ, Летопись царемь србьскимь, 158–159; Ковачевић, Белешке и натписи, 360.
25 Синдик, Једна или две жичке повеље?, 311.
негде у последњим годинама владе Стефана Првовенчаног и наводила одредбе којима су била утврђена права манастира као средишта Српске архиепископије.
58
he hird Chrysobull of Žiča
Gojko Subotić
he chrysobulls of King Stefan the First Crowned, and his son, Radoslav, to the monastery of Žiča, written on the walls of the passage beneath the bell-tower of the Church of the Holy Saviour, were already observed in the 1820s and were published several times, on the basis of various transcriptions. However, no one noticed that beside them, on the surfaces beneath the igures of the saint apostles, Peter and Paul, in the soit of the arch on the western side, there were severely damaged texts, inscribed in small script, the traces of which allow us to recognise yet another deed of git of King Stefan. he text started of on the southern side with an invocation and intitulation, followed by an exposition containing a series of toponyms that resumed on an appropriate surface on the northern wall, also enumerating the donated possessions, and ending in a sanction. his third chrysobull was probably granted before the end of the reign of Stefan the First Crowned, when the need was felt to oicially conirm possession of the estates that were
later granted. Nevertheless, given the worn out state of the text from exposure to bad weather conditions, the content does not ofer any signiicant data that could ill in the picture of the Žiča feudal holdings, with unknown estates. Like the two previous documents, the third chrysobull was also inscribed when the church was being redecorated, in the time of Archbishop Sava III (1309-1316). Technically, it was done in the same layer of plaster and has the characteristic lettering used in the irst two chrysobulls. he fact that its contents were written in smaller letters on small ields at the side, although there was enough space on the larger empty surfaces beneath the irst two, can probably be explained by the intention to repeat the way in which the chrysobulls were arranged in the passage beneath the bell-tower, in the time of Archbishop Sava I. hen, also in an abbreviated version, in front of the irst two documents, extracts from the third were displayed on the free, relatively small surfaces. води из треће. Да би се то остварило, било је пак
по-требно да редови буду гушћи, а слова мања, као и да се садржина сажме у највећој мери. У том распореду и у том виду, и поред знатне неисписане површине на јужном зиду, трећа повеља је и у доба архиепископа Саве III задржала скромно место.
Исправе су, види се, и у ХIV веку добиле три одвојене површине, мада су малтерне основе за њих на јужној и северној страни истовремено припрема-не. Оне, међутим, нису имале исту визуелну тежи-ну. Разлог томе је вероватно била решеност, видљива и у понављању тематског распореда и низа одли-ка старијег зидног украса, да се задрже, колико је то могуће, распоред и карактер онога што је створено у време светог Саве.
Трећа повеља издата је Жичи вероватно пред крај владе Стефана Првовенчаног. Због достојанства и улоге коју је манастир као седиште Архиепископије добио у духовном и друштвеном животу земље, његова добра тиме су још увећана. Можда ће делови оштећених речи који се тешко повезују стручњацима из одговарајућих области бити довољна основа у покушају да наслуте положај нових имања. Анализа жичког властелинства показала је да се оно састојало из више целина.26 Могуће је да су се поседи даровани
последњим документом налазили уз ранија имања и да се њиховим прилагањем настојало да се она зао-круже или међусобно повежу.
