SINI[A PAUNOVI] KAD SU LETELE KAMILAVKE

Texto

(1)SINI[A PAUNOVI]. KAD SU LETELE KAMILAVKE.

(2) Zavi~ajna biblioteka „Vrela“ Kwiga 7. Izdava~i Gradska biblioteka „Vladislav Petkovi} Dis“, â~ak i porodica Paunovi} Urednik Danica OTA[EVI] Recenzent Dr Slavenko TERZI] Predgovor Vladimir DIMITRIJEVI].

(3) SINI[A PAUNOVI]. KAD SU LETELE KAMILAVKE. â~ak, 2006..

(4) Sini{a Paunovi} (1903–1995).

(5) PRILOG RAZUMEVAWU VREMENA (Sini{a Paunovi}, Kad su letele kamilavke) Rukopis kwige pod op{tim naslovom Kad su letele kamilavke sadrì vi{e mawih ili ve}ih celina i dodataka. Osnovu kwige ~ini rukopis poznatog novinara „Politike“ naslovqen Kad su letele kamilavke (84 strana gusto kucanog teksta), zatim deo rukopisa ne{to maweg obima Iz Dnevnika Sini{e Paunovi}a, a kao dodaci glavnom delu rukopisa slede reagovawe episkopa dr Save (Vukoti}a) na feqton S. Paunovi}a objavqen u NIN-u i Stojana Nikolaeva iz Skopqa (istim povodom). Priloèna su sasvim kratka mi{qewa poznatih istori~ara prof. dr Radovana Samarxi}a i prof. dr Jovana Marjanovi}a. Na po~etku kwige nalazi se tekst Vladimira Dimitrijevi}a Svedo~ewe iz smutnog vremena, neka vrsta Predgovora, a, sasvim na kraju, kratka ali vrlo sadràja biografija Sini{e Paunovi}a iz pera Marije Orbovi}. Glavni predmet rukpisa Kad su letele kamilavke, i dnevnih beleàka Sini{e Paunovi}a, jeste borba Srpske pravoslavne crkve i veruju}eg naroda protiv sadrìne Konkordata izme|u Svete Stolice i Kraqevine Jugoslavije 1937. godine, kao i posledice te borbe u Crkvi i oko we. Sini{a Paunovi} je te doga|aje pratio kao novinar „Politike“. Glavni deo rukopisa odnosi se na politi~ki ambijent u Beogradu 1937–1938. godine, odnosno na proteste patrijarha Varnave, arhijereja, sve{tenstva i naroda protiv Konkordata, a potom i na misterioznu smrt Patrijarha i wegova dva brata. Dnevni~ke bele{ke se bave sli~nim problemima u periodu 1937–1940. godine. 5.

(6) Nesumwivo je da se rukopis Sini{e Paunovi}a ti~e vrlo zna~ajnog istorijskog trenutka u SPC i Kraqevini Jugoslaviji uo~i Drugog svetskog rata. Kroz borbu oko Konkordata prelamali su se mnogo {iri i dalekose`niji politi~ko-verski planovi. Patrijarh Varnava je darom velikog duhovnog poglavara i mislioca predosetio pogubnost tih planova po budu}nost srpskog naroda. Tek }e budu}a svestrana istaìvawa gra|e iz doma}ih crkvenih i dràvnih arhiva, kao i stranih arhiva, osvetliti svu sloènost ove velike politi~ke i duhovne drame gotovo na pragu Drugog svetskog rata. Sini{a Paunovi} je o tim doga|ajima svedo~io stilom i jezikom novinarske reportaè i hronike. Te{ko bi se bez temeqnih arhivskih istraìvawa mogla dati ocena o zasnovanosti wegovih sudova, pre svega o pojedinim duhovnicima SPC, a zatim i politi~kim li~nostima. Paunovi}ev rukopis se na prvom mestu moè ozna~iti kao svedo~ewe jednog novinara o krupnim istorijskim doga|ajima i li~nostima. Kao i obi~no, novinar ne bira uvek re~i (patrijarh Varnava „neke povode za svoje pojavqivawe prosto sam izmi{qa“), èli da istakne sebe i predstavi kao li~nost koja ima ekskluzivne kontakte i izvore obave{tewa, pojednostavquje vrlo kompikovana politi~ka i crkvena pitawa. Te{ko je pretpostaviti da je Paunovi}, sa punom verno{}u, mogao beleìti duge monologe i dijaloge me|u duhovnicima, ili sa duhovnicima, ili sa drugim li~nostima. Treba sa prili~no rezerve primiti zabeleèna mi{qewa pojedinih vladika o drugima, ili o Patrijarhu, kao i Paunovi}evo prili~no pojednostavqeno vi|ewe prilika u Patrijar{iji. Sini{a Paunovi} je bio li~nost {irokih interesovawa. Imao je veliko ìvotno iskustvo i poznavao je mnoge zna~ajne qude. îtalac se ne moè oteti utisku da je ovaj rukopis pisao posle Drugog svetskog rata i da je duh ideolo{kog vremena dao pe~at wegovom pisawu. Wegovo svedo~ewe se, mereno o~ima istori~ara, ne moè uzeti kao dovoqno pouzdano i znala~ko, kada je re~ o velikom politi~kom sukobu oko Konkordata. Rukopis je pre svega svedo~anstvo o politi~kom ambijentu Beogra6.

(7) da 1937–1940. godine, o listu „Politika“, a na kraju i o li~nosti samog pisca. Smatram da se rukopis moè objaviti kao jedno od svedo~anstava savremenika o vremenu 1937–1940. godine. Moè posluìti kao zanimqiv prilog razumevawu toga vremena. Dr Slavenko TERZI]. Beograd, 23.11.2006.. 7.

(8)

(9) SVEDOÊWE IZ SMUTNOG VREMENA (Sini{a Paunovi}: Kad su letele kamilavke) Uvod U ostav{tini poznatog srpskog novinara, pisca, prevodioca i kolekcionara, Sini{e Paunovi}a, nalazi se i rukopis Kad su letele kamilavke, wegov opis „konkordatske krize“ 1937. godine. U to vreme, Paunovi} je bio novinar „Politike“ i veoma se angaòvao u pra}ewu doga|aja, budu}i da je bio blizak pojedinim zna~ajnim li~nostima Srpske Pravoslavne Crkve. Svojevremeno je ova svoja se}awa Paunovi} feqtonizovao u „NIN“-u (krajem 1981. i po~etkom 1982). Gradska biblioteka „Vladislav Petkovi} Dis“ u â~ku, ba{tinik Paunovi}eve zaostav{tine, re{ila je da ova se}awa publikuje, uz bele{ke iz dnevnika ovog pisca koje se ti~u doti~nog perioda. Da bismo boqe razumeli problematiku koja se u Kamilavkama izlaè, potrudi}emo se da damo, ukratko, istorijske koordinate ovog zna~ajnog doga|aja iz istorije Jugoslavije, zemqe koje vi{e nema. Predistorija Konkordat je sporazum jedne dràve i Vatikana kojim se ure|uju pitawa Rimokatoli~ke crkve, wenih prava i du`nosti, u odnosima sa tom suverenom dràvom. Konkordat reguli{e ~itav niz oblasti u kojima dràva i rimokatoli~ka zajednica stupaju u dodir, pa je u pravu 9.

(10) dr Branko Nadoveza koji pi{e: „Preplitawe pravnog i politi~kog u konkordatu o~igledno da na Balkanu ima specifi~no i dalekose`no zna~ewe, vi{e nego na bilo kom drugom podru~ju Evrope /.../ Konkordat teì da ima upliva u sve oblike dru{tvenog ìvota: obrazovawe, {kolstvo, brak, porodicu, pa ~ak i u dràvnu organizaciju“. Srbija je u konkordatske pregovore s Rimom u{la jo{ u doba Ilije Gara{anina. Vlast je bila u vezi sa |akova~kim biskupom [trosmajerom, ali su se svi pregovori zavr{avali neuspehom, jer Rim nije pristajao da se zadovoqi ponu|enim. Naro~ito veliki pritisak oko potpisivawa konkordata, koji tobo` proisti~e iz obaveza preuzetih na Berlinskom kongresu 1878., na Srbiju je vr{en osamdesetih i devedesetih godina XIX veka. Vatikan se pozivao i na ~iwenicu da je sa Crnom Gorom konkordat ve} potpisan. Jovan Bo{kovi}, ministar prosvete i crkvenih poslova, naro~ito je bio protiv pritisaka koji su i{li na {tetu mlade srpske dràve. U Srbiji, koja je imala 2,5 miliona stanovnika, ìvelo je svega desetak hiqada rimokatolika, uglavnom stranaca, ali Evropa je (kao i danas) od Srba traìla {to ve}u „toleranciju“. Kao {to je govorio D. B. Nestorovi} jo{ 1902: „/.../ Za zapadnu Evropu bi pravi dokaz o verskoj toleranciji Srbije bio tek tada kada bi se bar u Beogradu izvijao toraw rimokatoli~ke crkve“. Uo~i Prvog svetskog rata konkordat je bio spreman, ali je ratni vihor sve pomeo. Pregovori o konkordatu Veoma brzo po formirawu Kraqevine Srba, Hrvata i Slovenaca po~eli su pregovori o sklapawu konkordata nove dràve i Vatikana. Zahtevi Rima bili su radikalni, a ticali su se, pre svega, potpune vlasti katoli~kog na~ela u oblasti {kolstva i postavqawa verou~iteqa. Zahtevano je dràvno priznawe verskih {kola, kao i to da rimokatoli~koj deci u~iteq bude wihove veroispovesti. Vatikan je uporno odbijao da ispuni dràvni 10.

(11) zahtev da se slu`be me|u ju`noslovenskim rimokatolicima odvijaju na slovenskom jeziku. Pregovori su bili prekinuti, pa nastavqeni 1931. godine. Dr Nikola @uti} kaè da je Vatikan, gledaju}i krizu reìma kraqa Aleksandra, bio jo{ nepopustqiviji nego 1925. „Upoznav{i se sa sadràjem predloga Vatikana, poslanik Simi} je u razgovoru s kardinalom Pa~elijem primetio da je odgovor tako koncipiran da se sti~e utisak da Sveta Stolica ne èli sklapawe konkordata.“ Konkordat oko koga se potrudila Vlada Milana Stojadinovi}a bio je potpuna kapitulacija pred zahtevima Rima, koji se sasvim stavio iznad dràve Jugoslavije. Kriti~ari su, pre svega, tvrdili da je konkordat nepotreban, jer ga je u svetu potpisalo svega devet dràva, me|u kojima su bile Nema~ka, Italija i Austrija, ali i Haiti. Velika Britanija i Francuska nikakav me|udràvni ugovor s Vatikanom nisu imale. Ukazivalo se na to da se rimokatolicima daje mogu}nost misije me|u pravoslavnima. Na~elo ravnopravnosti konfesija bilo je povre|eno stavom da }e rimokatoli~ki sve{tenici biti za{ti}eni kao i dràvni slu`benici ({to nije bilo predvi|eno po Zakonu o Srpskoj Pravoslavnoj Crkvi). Rimokatolicima je bilo dato pravo na rad u milosrdnim ustanovama i neposredno delovawe me|u bolesnima i sirotiwom. Rimokatoli~ki sve{tenici su bili za{ti}eni i pred sudom vi{e od pravoslavnih: dràva je morala ne samo da obavesti wihovu crkvenu vlast o pokretawu postupka, nego i da navede razloge zbog kojih je postupak pokrenut, pa ~ak i da formira me{ovitu komisiju sa crkvenom vla{}u ako ova odbije da okrivqeno duhovno lice povu~e sa poloàja. Po ~lanu 14 konkordata, status pravnog lica davan je rimokatoli~kim ustanovama u skladu sa kanonskim pravom doti~ne konfesije, a ne u skladu sa dràvnim zakonom. Konkordatom je garantovana isplata oduzete imovine rimokatoli~ke zajednice u punoj trì{noj vrednosti, {to nije vaìlo za SPC. Rimokatolicima su hteli da vrate dobra sekularizovana jo{ u XVIII veku, a SPC 11.

(12) nije imala pravo ni na mawa obe{te}ewa. Veronauka je za rimokatolike postajala obavezna, a za pravoslavne je bila podre|ena dràvnoj prosvetnoj politici. Bilo je predvi|eno i {iroko izuzimawe iz vojne obaveze, itd. Jednom re~ju, konkordat je bio kap koja je prevr{ila ~a{u strpqewa SPC. Rezultat je bio „krvava litija“, smrt patrijarha Varnave (u ~ije uzroke se jo{ uvek sumwa), sukob Crkve i dràve i, na kraju – pad konkordata. Za{to je Srpska Crkva bila odlu~no protiv? Kada je konkordat Kraqevine Jugoslavije sa Vatikanom u pitawu, zapawuje odlu~nost s kojom se, dràvotvorna i dràvo~uvarna, SPC suprotstavila wegovom potpisivawu. Ovako odlu~na reakcija, me|utim, samo je plod godinama rastu}e napetosti u odnosima kako Crkve i dràve, tako i uzajamnim odnosima izme|u pravoslavnih i rimokatolika u Kraqevini. Naime, Vatikan je od po~etka bio antijugoslovenski nastrojen (uz takti~ka prilago|avawa svoje politike). Dr Nikola @uti}, pi{u}i o vatikanskom stavu 1919. godine, navodi L’ Osservatore Romano, zvani~ni vatikanski glasnik, tvrde}i da ovaj ~asopis, „preko svojih napisa, daje podr{ku separatisti~kim i iredentisti~kim pokretima u Kraqevstvu SHS. Zalaè se za nezavisnu hrvatsku republiku, u Sloveniji daje podr{ku Austrijancima, u severoisto~noj Srbiji i Vojvodini Rumunima (Vlasima), u Crnoj Gori nezavisnoj crnogorskoj kraqevini, a u jugozapadnoj Srbiji Albancima“. Po{to je priznala novu dràvu, vatikanska diplomatija je nastavila da vr{i pritiske na wu, podràvaju}i pre svega italijanske pretenzije na Istru i Dalmaciju. U stalnom strahu od vatikansko-musolinijevskog saveza, vlasti Kraqevine Srba, Hrvata i Slovenaca su neprestano popu{tale Rimu, tako da je on uvek nametao svoje biskupe, ~ak i antijugoslovenski opredeqene. Albanci-rimokatolici su svoj kosovski komitet povezali sa VMRO-om. Unijati iz Strumice i \ev|elije su bili probugarski nastrojeni. Upornost makedonskih unijata bila 12.

(13) je tolika da je Sveti Arhijerejski Sinod 1929. godine pisao predsedniku vlade Petru @ivkovi}u da unijati ~ak nasilno prekr{tavaju pojedine u Zletovsko-strumi~koj eparhiji i, {to je jo{ ozbiqnije, novcem preveravaju pohlepne. U Vojvodini je rimokatolicizam podràvao velikoma|arsku dràvnu propagandu. U Bosni je Mehmed Spaho, vo|a Jugoslovenske muslimanske organizacije, radio na zblièwu muslimana i katolika radi suzbijawa „srpske prevlasti“. U Srbiji je delovawe rimokatolika bilo veoma uspe{no. Francuski fratri asumpcionisti iz Carigrada prelaze u Beograd, gde u Haxi Melentijevoj ulici broj 69 osnivaju svoju crkvu i podiù dom. âsne sestre istog reda u Rankeovoj ulici otvaraju {kolu za francuski jezik, ru~ni rad i zabavi{te. Do 1918. jedina katoli~ka crkva u Beogradu bila je kapela austrijskog poslanstva u Krunskoj ulici, ali ve} 1926. podiè se crkva Krista Kraqa u samom srcu prestonice (veliki deo novca za izgradwu hramova dale su pape Benedikt XV i Pije XI). Godine 1926. u Bregalni~koj ulici u Beogradu podignut je fraweva~ki samostan za ~etrdeset fratara i ~asnih sestara. Oni su odmah krenuli u misiju po Srbiji, po rimokatoli~kim ùpama i u bolnicama. Fraweva~ku akciju je izda{no pomagao mason i guverner Narodne banke Jugoslavije, \or|e Vajfert. Krajem 1925. i po~etkom 1926. otvorena je rimokatoli~ka crkva u Kragujevcu. Dve ~asne sestre su do{le sa namerom da naprave zabavi{te za srpsku decu. Godinu dana kasnije podignuta je rimokatoli~ka crkva u Smederevu. @upnik Ferdinand Hrdi, koji se kretao od Kragujevca do Ni{a, bio je veoma revnostan u zahtevima jugoslovenskim vlastima da se obrazuju ùpe u Boru, ]upriji, Uìcu i Zaje~aru. Lokalne vlasti su upozoravale da broj rimokatolika uop{te nije tako veliki kako je Hrdi tvrdio, ve} da su mnogi nastaweni tu samo privremeno. Broj rimokatolika je stalno rastao, pa je beogradski ùpnik Vagner tvrdio da je takav „prirodni i zdrav razvoj bio mogu} samo u zemqi u kojoj su tolerancija i vjerska ravnopravnost bili istinska stvarnost, i gdje broj13.

(14) nom dolasku katolika nisu pravqene nikakve zapreke“. (Ina~e, ùpnik Vagner je, po pisawu beogradske „Politike“ od 5. septembra 1919, u vreme kad je Srbija bila pod austrougarskom okupacijom „s predikaonice katoli~ke crkve sipao klevete na Srbiju, Srbe, Kara|or|evi}e i Belog Orla“). @upnici su prevodili i pravoslavne Srbijance na uniju s Rimom. Ve} pomenuti Hrdi naro~ito je bio aktivan u Ni{u, gde je niz lica uveo u rimokatolicizam, zbog ~ega je i Sveti Arhijerejski Sinod morao da protestuje pred dràvnim vlastima. âk je i ministar unutra{wih dela B. Maksimovi} ukazivao na Hrdijevu srbofobiju i vezu sa krugovima hrvatskih {ovinisti~kih politi~ara, koje je izve{tavao o stawu u Srbiji. Broj rimokatolika se, u odnosu na stawe pre Prvog svetskog rata (oko 14–15.000), vi{e nego udvostru~io. Uprkos svemu tome, htelo se jo{. Srpska fantazmagorija, zvana „integralno jugoslovenstvo“, trajala je i trajala. U {kolama su se, kao „sveci ju`noslovenskog jedinstva“, slavili Sv. Sava i |akova~ki nadbiskup Josip Juraj [trosmajer (koji je èleo unija}ewe Srba i Jugoslaviju pod Habzburzima). Naro~ito se jasno videlo kuda idu me|uverski i me|unacionalni odnosi 1935., kada je Arhijerejski sabor SPC proglasio Svetosavsku godinu, povodom sedamstogodi{wice smrti najve}eg Srbina, Svetog Save. Zagreba~ki nadbiskup dr Ante Bauer je svojim vernicima zabranio bilo kakvo, aktivno ili pasivno, u~e{}e u obeleàvawu tog jubileja, a naro~ito u {kolama. Vladika Nikolaj je napisao jedan ogor~eni ~lanak, ukazuju}i da su ~ak i frawevci, poput Andrije Ka~i}a Mio{i}a i Grge Marti}a, svojevremeno veli~ali Svetog Savu; Srbi su slavili [trosmajerov dan u {kolama, a Vlada Kraqevine Jugoslavije nije u~inila ni{ta da svetosavsku godinu u~ini svedràvnom. Sa teritorije dana{we Hrvatske dolazile su sve ozbiqnije vesti o separatisti~kom pokretu Hrvata protiv Kraqevine Jugoslavije. Tako je, po nalogu Vlatka Ma~eka, u aprilu 1936., organizovan napad na grani~nu 14.

(15) karaulu u oblasti sela Jela~i}evo. U Slavonskoj Poègi 8. novembra 1936. Hrvati su napali srpske svatove koji su nosili jugoslovensku zastavu. Hrvatska seqa~ka stranka (ma~ekovci), gde god je bila na vlasti, uklawala je }irili~ne natpise i zamewivala ih latini~nim. Umesto tabli s natpisima „op{tina“ i „srez“ pojavqivale su se table na kojima pi{e „op}ina“ i „kotar“. Srpski trgovci u Zagrebu bili su bojkotovani. U februaru 1936. demonstranti, koji su slavili pomen Ante Star~evi}a, razbili su prozore na ku}i u kojoj je stanovao mitropolit zagreba~ki Dositej (Vasi}). U martu su u Zagrebu razbijane srpske prodavnice. U aprilu su u Kerestincu ma~ekovski banditi masakrirali {estoricu mladi}a, ~lanova Jugoslovenske radikalne zajednice, a zatim ubili Jovana Butu, wegovu ènu i }erku. Nekada{wi austrougarski oficiri, sada u vojsci Kraqevine Jugoslavije, pretili su srpskim oficirima ~ak i smr}u. Hrvatski uglednici su izbegavali da prisustvuju svim pomenima vezanim za srpsku istoriju, a naro~ito Vidovdanu, koji je, ina~e, bio dràvni praznik. U avgustu 1936. u Sremskoj Mitrovici (!), gde je bilo svega dvesta Hrvata, organizovane su demonstracije na kojima se klicalo Ma~eku, a protiv kraqa i Beograda. ûlo se i: „Da ìvi hrvatska Mitrovica!“ Rimokatoli~ki ùpnici su radili na kroatizirawu Buwevaca u Vojvodini. U istom mesecu 1936. ùpnik u Oto~ju, Grga Star~evi}, govorio je da Hrvati ne vole Srbe jer oni nisu nikakva bra}a, nego Cigani i Cincari. Sve je ovo bilo dobro poznato episkopatu Srpske Crkve, koji zbog toga nije èleo da se upu{ta u trgovinu duhovnim i nacionalnim interesima svoje pastve. Epilog antikonkordatske borbe Kaù da je papa Pije XII zapretio Srbima da }e zaàliti {to nisu pristali na konkordat. Bilo kako bilo, 29. decembra 1937. godine, ministar policije Anton Koro{ec je objavio da je pitawe konkordata skloweno s dnevnog reda. 15.

(16) Vatikan je o{tro protestovao zbog toga. Biskupska konferencija Jugoslavije je 4. maja 1938. izloìla svoju Deklaraciju kojom optuùje Vladu da je stala na stranu Srpske Crkve i pravoslavqa. Biskupi su tvrdili da su prava rimokatolika „te{ko povre|ena“. Kako i koliko, vidi se iz bele{ke dr Joza Petrovi}a, objavqene 1942. (Petrovi} je u Beogradu boravio od 1925. do 1941. godine): „Kad sam do{ao u Beograd, imali smo crkvicu u biv{em austrijskom poslanstvu. Odlaze}i iz Beograda ostavqamo {est katoli~kih crkava. Sve bolnice su u rukama ~asnih sestara, sva ku}na posluga je na{a. Buwevci imaju svoje hrvatsko dru{tvo, zatim osnovan je Hrvatski klub, ~iji sam ~lan bio od mog dolaska u Beograd, osnovasmo Napredkovu podru`nicu, Radi{inu, a koliko je vjerskih dru{tava bilo, to ne umijem re}i. Ne vjerujem da je tjelovska procesija u Zagrebu bila impozantnija od one u Beogradu.“ Tri godine posle biskupske deklaracije, nasta}e Paveli}eva monstrum – dràva. Neki od najdelatnijih u~esnika borbe protiv konkordata obre{}e se kao sve{tenomu~enici, ubijeni od usta{ke ruke: vladika bawalu~ki Platon, vladika gorwokarlova~ki Sava, mitropolit dobrobosanski Petar. Mitropolit zagreba~ki Dositej }e, posle uàsnih mu~ewa od strane usta{a, poluìv do}i u Beograd, gde }e, od posledica, umreti. Vladika ì~ki Nikolaj }e, u Srbiji, biti pod straòm Nemaca, da bi, skupa s patrijarhom Gavrilom, krajem 1944.godine bio odveden u Dahau. Takva je bila cena duhovne slobode koju je Srpska Pravoslavna Crkva vekovima pla}ala. Pri~awe i pre}utkivawe Iz Paunovi}evih se}awa vidimo da je u nesre}noj Kraqevini Jugoslaviji uo~i Drugog svetskog rata vrilo kao u kotlu. Posle smrti kraqa Aleksandra Ujediniteqa (1934), zemqa je po~ela da puca po {avovima hrvatskog separatizma i srpski politi~ari su poku{avali da mnogoglavu hidru zagreba~kog {ovinizma umire neprestanim davawem `rtava – po~elo je sa konkordatom, ko16.

(17) jim je trebalo nasititi mo}ni Vatikan, a zavr{ilo se stvarawem vlade Cvetkovi}-Ma~ek i Banovinom Hrvatskom, neposrednim uvodom u Endehaziju. Strani ~inioci su bili, kao i uvek, zainteresovani za nas iz svojih razloga: Sovjetski Savez je o~ekivao priznawe od strane Jugoslavije, rade}i na ja~awu Komunisti~ke partije i maskirawu komunizma u Narodni front; Nema~koj su bili potrebni jugoslovenski resursi i Milan Stojadinovi} je uspe{no sara|ivao sa Nemcima koji su, pod Hitlerom, bili sve mo}niji ~inioci me|unarodnih odnosa; Italija je i daqe pretendovala na Dalmaciju. U takvoj situaciji nije bilo jasno ko je za konkordat a ko protiv wega, i za{to. Paunovi}, pi{u}i svoja se}awa nije smeo da obelodani sve {to je, u one dane, ~uo i saznao; i tako se, u tekstu koji je pred ~itaocem, pokazuje da je Mihail Ep{tejn potpuno u pravu kada traì da se u oblast nauke o jeziku uvede nova disciplina, sajlentologija, koja }e se baviti pre}utkivawima u tekstu. [ta Paunovi} u kwizi Kad su letele kamilavke nije rekao? Pre svega, da je glavni organizator nasrtaja policije na demonstrante bio rimokatoli~ki ùpnik Anton Koro{ec, u to vreme ministar policije, i da su policajci koji su tukli u~esnike litije bili uglavnom Slovenci. Kad je tekst nastajao, bilo je vreme „bratstva – jedinstva“, koje smo ~uvali kao „zenicu oka svog“, i nije se smelo sve re}i. Zbog toga {to je tekst predratnog pamfleta o litiji nastao u doba kad „zenicu oka“ nisu toliko ~uvali, u wemu se vidi da je vladika Platon govorio o „mra~nom Koro{ecu“, da su àndarmi narodu psovali „majku srpsku“, {to za vreme titoisti~ke „slobode {tampe“ nije trebalo pomiwati. U tom smislu je Krvava litija, iako pamfletska, unekoliko objektivnija od teksta Kad su letele kamilavke. Paunovi} je, tako|e, rekao („izme|u redova“) ono {to nije morao da kaè, a to je da je Vladislav Ribnikar bio stub levi~arske propagande u predratnoj „Politici“. (To je bilo doba kada je Sovjetski Savez izda{no finansirao narodnofrontovske kulise komunisti~kog 17.

(18) pokreta). Ribnikar je bio da se podrì Srpska Crkva, ali da se pri tom izbegne podr{ka li~nostima patrijarha Varnave i vladike Nikolaja zbog wihovih veza sa ruskom antiboq{evi~kom, „belom“ emigracijom. (I zaista, te veze su bile veoma sna`ne: i patrijarh srpski i episkop ì~ki odlu~no su podràvali Rusku Zagrani~nu Crkvu, i narodu svedo~ili o opasnostima bogobora~kog reìma SSSR). Zbog toga je Ribnikar bio i protiv Jovana Tanovi}a, suvlasnika „Politike“, jer je ovaj kod sebe drào Kajuwina, belog emigranta, koji je bio ~lan redakcije. Zbog toga Ribnikar nije simpatisao ni Grigorija Boòvi}a. Sam Paunovi} nije, u ono vreme bio ni levi~ar ni desni~ar. Me|utim, po{to je u doba Titovog reìma bio u svagda pomalo dvosmislenoj poziciji tzv. „saputnika“ morao je da u tekstu Kad su letele kamilavke dokazuje svoja „napredna ube|ewa“, i da kaè da je u tada{woj redakciji „Politike“ „bar desetak odsto nas mla|ih i starijih izbegavalo sve {to je nazadno i konzervativno i pokazivali sklonost za naprednija shvatawa.“ Zato je, uprkos logici stvari, svoju pri~u o konkordatskoj krizi predratne Jugoslavije morao da zakqu~i „bratski – jedinstveno“: „Na dan 19. jula 1937. godine prolivena je, me|utim, i krv, i to ne samo srpska pravoslavna, jer se na kraju taj nesre}ni sporazum – konkordat – jedne veroispovesti s dràvom pretvorio u najobi~nije politikanstvo. A onda je godinama stradao narod bez obzira koje je vere bio“. Iako je 19. jula 1937. godine prolivena SAMO srpska krv, Paunovi} je morao da tvrdi da se nije prolila samo srpska krv. Nije imao nikakve argumente, ali je taj stra{ni, ketmanski princip autocenzure, taj ritual izjedna~avawa sviju „bratskih naroda“ SFRJ, zahtevao jednu takvu re~enicu (Setimo se, srpske `rtve usta{kih zlo~ina u NDH na spomenicima su se pretvarale u „rodoqube“, koje su ubili „fa{isti“). Bilo kako bilo, kwiga Sini{e Paunovi}a je, i svojim govorewem i svojim }utawem, zna~ajno svedo~anstvo. Svedo~anstvo o vremenu i qudima, o idejama, ideologijama, novinarstvu 18.

(19) kao poku{aju i da se kaè i da se pre}uti u isti mah. îtalac }e, imaju}i to u vidu, svakako ste}i jedno zanimqivo iskustvo, ìve}i u doba „rata koji se}awe bri{e“ (Miodrag Pavlovi}) i u kom je jedino izbavqewe „nau~iti pjesan“. Kako su letele kamilavke? Paunovi} nam saop{tava da Srpska Pravoslavna Crkva nije bila protiv konkordata, nego protiv gubqewa dràvnog suvereniteta. Patrijarh Varnava je bio veoma aktivan u borbi za ugled Crkve na ~ijem ~elu je bio. U svojoj besedi, koju Paunovi} navodi i koja je bila povod za prekid wenog emitovawa preko radija, on je rekao: „Na{i vlastodr{ci su izgubili pamet i po{tewe /.../ svim silama na{i vlastodr{ci gone jednu a grle drugu internacionalu, gone crvenu, a grle crnu /.../ Ne gleda se ni karakter ni po{tewe, nego se sve ceni prema partijskoj boji i prema partizanskoj revnosti. Ne nagra|uje se ~inovnik prema savesnom radu, nego prema uslugama partiji. /.../ Svi reduti srpski u ovoj slobodi i slobodnoj dràvi upu{teni su i predani. Sada je do{ao atak i na posledwi bedem srpski, na Svetu srpsku crkvu /.../ Prebacuju nam {to unosimo politiku u Crkvu! Ne unosimo mi politiku u Crkvu nego unose otrov u ceo organizam naroda oni koji su izgubili i pamet i rodoqubqe i po{tewe/.../ Ko }e kazati narodu istinu ako ne narodna sveta Crkva? /.../ Na okup, srpski narode, u ime ~asti i obraza!“ Milan Stojadinovi} je, po Sini{i Paunovi}u, zbog ovakvih re~i pretio patrijarhu Varnavi, i patrijarh je, posle razgovora s predsednikom Vlade, pao u postequ iz koje se nikad ne}e podi}i. Zbog toga se i proneo glas da je patrijarh Varnara otrovan. Iz Paunovi}evog svedo~ewa tako|e saznajemo da su levi~ari bili veoma zainteresovani za sukob Crkve i dràve. Ribnikar je ~ak nagovarao Paunovi}a da podstakne arhijereje da krenu u litiju kako bi do{lo do otvorenog sukoba s reìmom. Vlast je zbog toga tvrdila 19.

(20) da iza svega stoje komunisti, a levi~ari su se, posle „krvave litije“, krili u hramovima. Politi~ka situacija je bila napeta. Postojao je dràvni presbiro; bilo je cenzure {tampe. Svi su èleli da dobiju neki „poen“ za sebe: od ve} pomenute „leve opozicije“ do qudi poput dr Voje Jawi}a, koji je, kaè Paunovi}, bio „ra{~iweni pop, osvedo~eni politi~ki „prevrta~“ i nije umeo da ~uva tajne“. Jawi} je izdavao nekakav svoj listi}, „Neboj{a“, pa je Paunovi} taj pseudonim uzeo da bi zbunio vlasti (jer su vlasti, ~itaju}i tekst o krvavoj litiji, mogli da posumwaju u Jawi}a). I zaista, Jawi} se hvalio bro{urom, i tvrdio da je on wen autor. Paunovi} je ~lanove Svetog Arhijerejskog Sabora SPC predstavio kao qude sklone politizirawu, od kojih je svaki imao svoje simpatije i antipatije. Tako je, na primer po wemu, mitropolit crnogorsko-primorski Gavrilo bilo li~ni prijateq Milana Stojadinovi}a, pa i najpomirqiviji prema wemu. Kasnije }e Gavrilo postati patrijarh, pa }e „konkordatsko pitawe“ brzo biti skinuto s dnevnog reda, a glasa~ima za Konkordat, Stojadinovi}evim pristalicama, progleda}e se kroz prste. U tom smislu, u kwizi smo doneli i bele{ke iz Paunovi}evog dnevnika, koje se ti~u sukoba u Arhijerejskom Saboru neposredno posle zavr{etka „konkordatske krize“. Naime, posle smrti patrijarha Varnave, mitropolit Dositej je ustvrdio da }e episkopi i Crkva u svojoj borbi i}i daqe. Vladika {aba~ki Simeon je, u ime Sinoda, i{ao da se vidi sa knezom – namesnikom Pavlom i iznese mu stav Crkve povodom doga|aja koji su potresli Srbiju i Jugoslaviju. Vladika je Paunovi}u rekao da je Knez nastojavao na pobo`nosti Kara|or|evi}a, i da je delovao pomirqivo. O bro{uri „Krvava pravoslavna litija u Beogradu“ Sini{a Paunovi} u svojim se}awima navodi da je uvodni tekst za bro{uru o krvavoj litiji pisao |akon Ugqe{a Jeli} iz Saborne crkve u Beogradu, {to se vidi 20.

(21) po stilu ~oveka koji dobro poznaje crkvenu terminologiju. Sve do asteriska je Jeli}ev tekst. Bro{ura je pisana zgusnuto i svesno angaòvano, bez patosa novinarske objektivnosti. Niz iskaza su poziv na konkretni politi~ki obra~un s „nenarodnim reìmom“; recimo: „Ni {panski inkvizitori nisu mu~ili svoje `rtve kao {to ih manguparija uprave grada Beograda u licu ~lanova kvartova, pisara, àndarma i {pijuna prebija i mu~i“. Paunovi} je tvrdio da se narod molio za zdravqe patrijarha, i da je litija bila sasvim nevino okupqawe gra|ana; sve radwe su bile zatvorene, osim radwi pojedinih Stojadinovi}evih pristalica. Litiju je vodio {aba~ki vladika Simeon, koji je pevao tropar Krstu: „Spasi, Gospode, qude Tvoje“. Kada je litija nai{la na àndarmerijski kordon, do{lo je do sukoba. @andarmi su, psuju}i narodu „srpsku majku“, nasrnuli na sve{tena lica. Vladike Simeon i Platon na{li su se na udaru, kao i sve{tenici Qe{evi}, \or|evi} i Cerovi}. [ef policije, Dragi Jovanovi}, je ~ak komandovao àndarmima „no` na pu{ku“, {to je prisutne dovodilo do jo{ ve}eg gneva. (Iz bro{ure saznajemo da se, dvadeset sedam àndarma, narednika i redova na{lo u zatvoru zato {to su odbili poslu{nost). Mladi}i u litiji su vikali: „Evo, ubijte nas, ne dirajte nam sve{tenike!“ U sukobu s policijom na{li su se i politi~ari poput Vojislava Jawi}a. Bro{ura se zavr{ava tvrdwom da su tirani udarili na Crkvu i narod i da Crkva i narod treba da im sude. U prilogu ove kwige doneli smo tekst pokojnog vladike {umadijskog Save (Vukovi}a) o neta~nostima u Paunovi}evim uspomenama Kad su letele kamilavke. Vladika Sava je osporio neke navode Paunovi}eve, i dao svoju verziju doga|aja (s obzirom da je bio istori~ar SPC, svakako je imao uvida u gra|u i dokumente koji novinaru „Politike“ nisu bili dostupni). U ostav{tini Sini{e Paunovi}a nisu na|eni tragovi odgovora na tekst episkopa {umadijskog.. 21.

(22) Sukobi u Srpskoj Crkvi Paunovi} je smatrao da je, posle Varnavine smrti, do{lo do borbe episkopa oko patrijar{ijskog prestola, pa ~ak i opasnosti od „raskola“ (oko mitropolita Gavrila.) Naravno, on je preterivao, ali, sukob je ipak postojao. Naime, ve}i deo episkopata je bio za brzo pomirewe sa dràvom. Patrijarh Gavrilo je predwa~io u tome. Me|utim, vladika ì~ki Nikolaj je traìo javno izviwewe svih Srba koji su bili za konkordat, da bi bili primqeni u crkveno op{tewe. Smatrao je da se preko tako ozbiqne stvari kao {to je izdaja srpskih verskih i nacionalnih interesa ne moè pre}i tako lako. Zbog toga {to Sabor nije usvojio wegove zahteve, vladika Nikolaj je odbijao da se pojavi na zasedawima Svetog Arhijerejskog Sabora sve do 1940, kada su se, u martu, on i patrijarh Gavrilo zvani~no pomirili u manastiru Kaleni}u, pred licem novih opasnosti po Srpsku Crkvu i narod. Promisao Bo`ja }e ih kasnije spojiti u senci nema~kih bajoneta: zajedno su robovali, 1943–1945, u Vojlovici, Dahau i Be~u. Paunovi} je, rekosmo, u episkopatu uo~io sklonost politizirawu; sukob oko toga ko treba da govori o ~etrdesetodnevnom pomenu patrijarhu Varnavi tipi~an je primer. Raspravqalo se da li da govori vladika Nikolaj ili neko drugi – na kraju nije govorio niko. U to vreme, Paunovi} se sretao s vladikama – zagreba~kim Dositejem, dalmatinskim Irinejem, dabrobosanskim Petrom. Radio je na pomirewu Gavrila i Nikolaja, oko ~ega se naro~ito bio zauzeo pisac Grigorije Boòvi}. Zanimqivo je i wegovo zapaàwe da je, posle svake sednice Sinoda, novinarska javnost znala sve {to se na sednici de{avalo. O ovom svedo~ewu Svedo~ewe Sini{e Paunovi}a je novinarski zanimqivo. Jer, novinar je ~ovek koji o svemu ima znawa, ali povr{nog, taman dovoqnog da „zagolica ma{tu“ ~itala22.

(23) ca, da svoj tekst u~ini privla~nim bez obzira na posledice po istinu. Ovo „golicawe ma{te“, izaziva neobi~no raspoloèwe, izme|u zadovoqstva i razdraènosti: drago nam je {to smo u kuloarima, ali nikad ne moèmo biti sigurni da je sve bilo ba{ tako. Kwiga „Kad su letele kamilavke“ u svakom slu~aju je jo{ jedan vaàn li~ni dokument iz doba konkordatske krize. Predaju}i ga ~itaocu s propratnim komentarima, koji ga, ~ini nam se, na pravi na~in kontekstualizuju, nadamo se da }e se pokazati da je historia semper magistra vitae, mada smo mi Srbi dokaz da nije uvek istina kako repetitio est mater studiorum. Vladimir DIMITRIJEVI]. LITERATURA Veqko \uri} Mi{ina: Zlo~in je po~eo ranije / Prilozi za istoriju stradawa Srba u Banovinama Savskoj i Primorskoj 1931–1939 i Banovini Hrvatskoj 1939–1941, autorsko izdawe, Beograd 2004. Qubodrag Dimi}, Nikola @uti}: Rimokatoli~ki reritalizam u Kraqevini Jugoslaviji 1918-1941, Vojnoizdava~ki i novinski centar, Beograd 1992. Rim ne miruje / O starim i novim poku{ajima Rimokatoli~ke crkve da pot~ini pravoslavne, Beli an|eo, [abac 2003. Dr Nikola @uti}: Kraqevina Jugoslavija i Vatikan, Ma{tel komerc / Arhiv Jugoslavije, Beograd 1994. Milo{ Simi}: Rimokatoli~ka crkva i Srbi, SIMEX, Kraqevo 1991. Branko Nadoveza: Konkordat, Balkan i pravoslavqe, „Srpska slobodarska misao“, 19/2003.. 23.

(24)

(25)

(26) Na prethodnoj strani: Faksimil naslovne strane iz 1937. godine.

(27) Vlada Milana Stojadinovi}a, Antona Koro{eca i kompanije obeleèna je na dan 19. jula 1937. godine ne~uvenim atakom na Sveto Pravoslavqe. @andarmerija zloglasnog katoli~kog popa Koro{eca, kombinovana od àndarma Slovenaca-katolika, izvr{ila je toga dana napad na beogradsku Katedralu – Sabornu crkvu, na ota~estvene arhijereje i blago~estive hri{}ane. Pocepani su barjaci i crkvene zastave, polomqeni su pravoslavni krstovi i ripide – oskrnavqena je svetiwa srpska. Arhijerej eparhije {aba~ke d-r Simeon Stankovi} te{ko je povre|en àndarmskim bajonetima, kundacima i gumenim palicama. Episkop Platon, vikarni moravi~ki, kontuzovan je gumenom palicom. Pravoslavni beogradski sve{tenici tu~eni su i maltretirani kao robqe. Odani i dobri sinovi i k}eri srpske pravoslavne crkve mla}eni su od strane beogradske policije kao stoka. Sve se to odigralo na o~igled mnogobrojnih beogradskih novinara i fotoreportera, na o~igled mnogih stranih dopisnika koji su o ovim nedelima, sa uàsom, javqali svojim listovima ~itave stupce. Pa ipak, vlada Milana Stojadinovi}a, popa Koro{eca i kompanije imala je smelosti da sutradan saop{ti u jednom zvani~nom biltenu i na najbezo~niji na~in la`no predstavi kako 19 jula nije bilo ni~ega stra{noga, kako su sve vesti o doga|ajima kod Saborne crkve i o povredama sve{tenstva i gra|ana izmi{qene. Pretsednik skup{tine Stevan ]iri} saop{tio je poslanicima da je obave{ten od Ministra socijalne politike i narodnog zdravqa, poznatog bro}astog ni{kog ciganina i nevaqalca, Dragi{e Cvetkovi}a: „da je ceo doga|aj kod Saborne crkve insceniran od strane sve{tenstva, na taj na~in {to se vladika {aba~ki sam ogrebao noktom i izazvao krv simuliraju}i povredu od strane àndarma.“ ^lan kvarta Uprave grada Beograda, ona vucibatina, pijanac i degenerik Mija Petrovi}, pri~ao je javno da su vladike napile sve{tenike pa su ih pijane poslali na liti27.

(28) ju i da je zbog wihovog pijanstva do{lo do sukoba izme|u sveta i policije. Uprava grada pohapsila je masu nevinih qudi kojima je poturila tobo`we komunisti~ke tendencije i optuìla ih da su oni za ra~un komunista izazvali nerede na litiji. I t. d. i t. d. Mi ne èlimo da pobijamo ove laì Milana Stojadinovi}a i popa Koro{eca, jer su one svakom o~igledne i vrlo providne, ve} ho}emo prosto da na najobjektivniji na~in saop{timo narodu ceo tok ovog famoznog doga|aja kod Saborne crkve pa neka narod sudi i neka odlu~uje {ta mu posle toga vaqa raditi i kako treba u budu}e da se odnosi prema svima onima koji bar za trenutak poku{avaju da opravdavaju ova ne~uvena nedela ove mangupske vlade. Vlade, koja je proigrala sve {to se moglo proigrati, poku{ava sada da proigra i prokocka i posledwu srpsku svetiwu – Srpsku pravoslavnu crkvu, a ujedno da u~ini atak na sve ono {to je srpsko i {to je srpskom narodu oduvek najsvetije bilo. Jer nije ovo samo atak na srpsko pravoslavqe i na srpsko ime, na ~ast i na obraz srpski ve} i na sve ono {to je s mukom kroz vekove uz najve}e te{ko}e i `rtve, potocima krvi ste~eno...* * * * Na inicijativu humanih, nacionalnih i prosvetnih dru{tava u Beogradu, odlu~eno je me|u beogradskim sve{tenstvom da se na dan 19 jula odrì molepstvije za zdravqe Wegove Svetosti Patrijarha Varnave, koji je jo{ uvek leào izme|u ìvota i smrti, i da se posle molepstvija obrazuje povorka od Saborne crkve, da u miru pro|e kroz varo{ do Savina~ke crkve, kod koje je tako|e trebalo da se odrì molepstvije. Ta vest je objavqena u najve}em i najobjektivnijem prestoni~kom listu i narod je pohrlio sa svih strana, zakazanog dana, po podne, tako da je u crkvi i pred crkvom bilo toliko vernih kao retko kada. ———————— *. 28. Ovaj uvodni tekst napisao je |akon Saborne crkve u Beogradu Ugqe{a Jeli}..

(29) Bilo je tu bogatih, siromaha, starih i mladih, bilo je qudi, bilo je èna. Iz Beograda, iz unutra{wosti, iz varo{i, iz sela. I {to je najkarakteristi~nije me|u svim tim svetom koji je do{ao da se pomoli za zdravqe vrhovnog poglavara Srpske pravoslavne crkve, nalazio se i veliki broj qudi i èna koji nisu pripadali isto~nopravoslavnoj veroispovesti ali su smireno i pobo`no otstojali celo molepstvije i iskreno saose}ali sa ostalim svetom i molili se za zdravqe Wegove Svetosti.. . Besomu~ni policijski ~inovnici i àndarmi obru{avaju se na pravoslavno sve{tenstvo, cepaju im ode`de i lome crkvene barjake (S. Paunovi} ozna~en strelicom). Dok je molepstvije odràvano, na svim beogradskim crkvama zvonila su zvona a sve beogradske radwe bile su zatvorene izuzev radwe dvojice trojice Stojadinovi}evih trabanata i onog lopova na dràvnim liferacijama, bestidnog Mihaila Lukarevi}a, ~lana firme kwiàre Lukarevi} i Go|evac, ina~e vajnog narodnog poslanika. Jo{ u 2 ~asa po podne, mnogo ranije pre po~etka molepstvija na svim beogradskim ulicama pojavquje se policija i àndarmerija a naro~ito oko Saborne i Savina~ke 29.

(30) crkve. I malo po malo sve se vi{e pribliàva crkvi i crkvenoj porti dok najzad ne pri|e sasvim glavnim ulazima da zatim stigne i na sam crkveni prag. Molepstvije je bilo gotovo ne{to malo pre 6 ~asova. I narod se po~eo spremati za litiju. O~ekivao je samo sve{tenstvo da krene napred. Me|utim, dogodilo se ne{to {to se nije doga|alo ni za vreme Turaka. Policija je uputila beogradskom arhijerejskom namesniku zvani~an akt u kome ga izve{tava da se litija zabrawuje i nare|uje mu da to saop{ti narodu sa amvona. I visokopre~asni gospodin arhijerejski namesnik je po~eo da ~ita taj famozni akt, ali nije mogao da pro~ita ni prvu re~enicu pa je bio prekinut burnim protestima vernih, koji su ve} po~eli da se revoltiraju i da zahtevaju da se {to pre krene na ulicu i po svaku cenu odrì litija. Za to vreme upravnik grada Beograda nalazio se po drugi put kod Visokopreosve}enog gospodina mitropolita Dositeja i poku{ao da ga ubedi da ne treba odràti litiju, a na kraju mu je prosto rekao da on to zabrawuje. Dok se ovo odigravalo, ponesen svojom hri{}anskom pravoslavnom verom i podstaknut èqom naroda koji je vikao sa svih strana da se po|e u litiju, jedan mladi sve{tenik istr~ava iz oltara na amvon, staje pred namesnika i daje narodu znak da krene, pozivaju}i u isto vreme i sve{tenstvo. I narod, sa nezapam}enim verskim zanosom i odu{evqewem kre}e iz crkve na ulicu, vo|en mnogobrojnim sve{tenstvom. Oko 70 sve{tenika u ode`dama, nekoliko vladika i oko 50 sve{tenika u mantijama, krenulo je sa narodom i pohrlilo izlazu. Ali tek {to su u~inili nekoliko koraka na samoj ulici Kraqa Petra nailaze na àndarmeriju i policiju, na bajonete i gumene palice. – Nazad! Litija je zabrawena, – vi~u àndarmi i policajci i hvataju se za oru`je. – Sklonite nam se s puta bezbo`nici! – odgovaraju mirno duhovnici, stari i iznemogli sve{tenici i poku{avaju da prodru napred. Vladike i sve{tenici nose u rukama krstove, narod barjake i ripide. 30.

(31) Nastaje velika gu`va. Policajci prave kordon i ne dopu{taju litiji da iza|e na ulicu. Me|utim narod postaje sve ozloje|eniji, sve vi{e protestvuje i po~iwe svom snagom da gura napred. Tako da sve{tenici i da su hteli da se povrate u crkvu nisu mogli. Pred ovim naletom naroda, prvi kordon policije popu{ta. Ovo o~igledno raduje i sve{tenstvo i narod i svi ùre napred s poklicima. – @ivela pravoslavna crkva! @iveo Patrijarh! Pa i vi ste vaqda hri{}ani!. Te{ko povre|enog Episkopa {aba~ko-vaqevskog dr Simeona otima narod iz ruku oruànih zlikovaca i odnosi u Patrijar{iju. – I ovo su pravoslavni hri{}ani. Vidi se ~im su nas pustili. Zar ima ~oveka koji bi smeo da udari na krst i sve{tenike! – produùju odu{evqeni usklici naroda. – Napred! – vi~e sve{tenstvo. Ali, radost je bila kratkotrajna. Ubrzo se videlo da je ovo popu{tawe i propu{tawe sve{tenstva bio samo policijski trik kojim se èlelo da se sve{tenstvo odvoji od naroda. Naime, policajci su propustili kordon samo dok je jedan deo sve{tenstva pro{ao, a onda su drugi deo s narodom. 31.

(32) zadràli u crkvenoj porti i po okolnim ulicama opkoqavaju}i ih sa svih strana. Me|utim, ni propu{teni sve{tenici ne produùju put na miru. Ve} posle nekoliko desetina koraka izlazi im u susret drugi kordon, i tu dolazi do prvih fizi~kih o{trih sukoba. Dok su malo na crkvenim vratima potiskivali nejake ène i decu, gu{ali se sa gra|anima, sada su po~eli da se otvoreno obaraju i na sve{tenstvo ne {tede}i ni vladike. – Nazad! – vi~u besomu~no policajci i àndarmi. Po naglasku àndarma vidi se da su Slovenci. – Nazad vi bogohulnici! Ne skrnavite sveti krst ve} nas pustite da idemo svojim putem na miru! Mi ne smetamo nikom, mi vr{imo svoj verski obred u svojoj ro|enoj zemqi – vi~e {aba~ki vladika d-r Simeon, steè ~vr{}e krst, zapeva: „Spasi Boè qudi tvoja“! i ho}e da nastavi put. Policajci ga zadràvaju, àndarmi mlataraju bajonetima ali masa sa sve{tenstvom uspeva da probije i potisne kordon i krene daqe. Na àlost ve} kod osnovne {kole „Kraqa Petra“ litija se sukobqava sa novim kordonom àndarma koji kao da su nemi, ne govore ni{ta, ve} po~iwu da tuku koga stignu, da otimaju i cepaju crkvene barjake, zastave, da lome krstove, da ~upaju sve{tenike za bradu, hvataju za gu{e i cepaju ode`de. U to vreme pristiè nova rezerva àndarma i {pijuna, na ~elu sa bednim ~lanom osmog kvarta, zloglasnim mangupom, kockarom i ucewiva~em [o{ki}em, prave brzo jak kordon i poku{avaju da potisnu celu litiju natrag. Me|utim, sve{tenstvo koje se nalazi sa kordonom prsa u prsa, uspelo je da odoli novom policijskom naletu, potiskuje i ovaj novi kordon dok ga najzad ne dotera do blizu Knez Mihajlove ulice. – Za{to nas zadràvate? Mi nikoga ne napadamo. Nikoga ne diramo. Mi èlimo da vr{imo svoj crkveni obred, – protestuju i daqe sve{tenici i u trenutcima poku{avaju i vrlo blagim re~ima, kao sa amvona, da umilostive àndarme i policajce. Kao odgovor na wihovu blagost padaju najuàsnije psovke iz redova àndarma i policajaca. Prvo jedna pa druga dok se najzad nije ~ulo sa vi{e strana kako àndarmi 32.

(33) psuju vladikama i sve{tenicima srpsku majku. Samo nekoliko trenutaka iza ovih gnusnih psovki nale}u ponovo svom snagom na sve{tenstvo ponovo otimaju krstove i barjake dok jedan ne istr~a sasvim napred iz kordona i iz sve snage po~e da udara te{kom gumenom palicom {aba~kog vladiku d-r Simeona. – Majku ti srpsku, ho}e{ li ve} jednom da se ukloni{ ina~e }u ti bradu i{~upati! – derwa se razbesneli àndarm. – „Spasi Boè“... – produùje vladika da peva i kre}e ponova napred s krstom u ruci. – Spasi}u te ja, majku ti popovsku, kad te mlatnem, vi~e jedan policajac kome pritr~avaju dva àndarma i obaraju se zajedni~ki na sirotog vladiku. Vladika poku{ava da da otpora, ali pre nego {to uspe da digne ruku napada~i mu svaquju mitru na zemqu, on bi da je zadrì, ali udarci pristiù i uskoro sa vladi~inog lica {iba krv. No ipak, on se sagiwe uzima mitru stavqa je na glavu i produùje napred sav ra{~upan i krvav. U narodu nastaje vrisak, vika, protestovawe. Jedna mawa gomila gra|ana i gra|anki koja se progurala sa sve{tenicima, poku{ava da za{titi rawenog vladiku od daqih udaraca ali biva ubrzo potisnuta nazad. A raweni vladika u pratwi sve{tenstva stopu po stopu otima od àndarma prostor Kraqa Petra ulice, peva i daqe „Spasi Boè qudi tvoja“! i ide napred s krstom u ruci. Taman kad su mislili da }e izbiti sasvim u Knez Mihajlovu ulicu stiè pred litiju {ef op{te policije, poznati defraudant i lopov Dragomir Jovanovi}, iska~e iz automobila i bez oklevawa nare|uje: No` na pu{ku! U meso! O~igledno ovakoj komandi niko se nije nadao. Narod po~iwe da se kome{a a i sve{tenici za trenutak se kolebaju i po~iwu da mole narod da se povu~e da se ne bi daqe prolivala nevina srpska krv. Zaprepa{}ewe od ovog novog policijskog naleta trajalo je samo nekoliko trenutaka, a onda se ponovo svet pribra a sa wim i sve{tenstvo i ponovo kre}e napred. I jedan deo sve{tenika uspeo je da se probije jo{ nekoliko koraka napred, ali tu nailazi na jo{ è{}i otpor i raweni vladika doìvquje novu nesre}u i novo ponièwe: posle gu{awa od nekoliko trenutaka da produì put i da za{titi krst, 33.

(34) àndarmi ga savla|uju udarcima kundaka i on pada onesve{}en na zemqu sa jednom velikom ranom na ~elu. Ovde je bio vrhunac policijskoga naleta i narodnog revolta i izgledalo je svakog ~asa da }e do}i do mrtvih. îm je pao na zemqu vladici pritr~avaju sve{tenici i gra|ani i diù ga u vis misle}i da je jo{ pri svesti i da moè da produì. @ele da ga nose na rukama kao trofej ali ubrzo vide da je pao u nesvest i s mukom ga izvla~e iz gu`ve i prenose rawenog na rukama u Patrijar{iju. U Patrijar{iji mu ukazuje prvu pomo} d-r Vladislav Bogdanovi}, koji se tu slu~ajno na{ao i konstatuje da su povrede vrlo ozbiqne. Dok su rawenog vladiku previjali i povra}ali svesti, na ulici se jo{ uvek vodila èstoka borba izme|e àndarma, sve{tenika i naroda. U toj borbi tri sve{tenika: Jovan \or|evi}, Kosta Qe{evi} i Dobrosav Cerovi} uspevaju da se pod ki{om udaraca probijaju i kroz ovaj posledwi kordon i da dospeju u Knez Mihajlovu ulicu. Jovan \or|evi} jurio je napred sav razbaru{en sa rase~enom ode`dom koju mu je u onoj gu`vi rasekao neki od àndarmskih bajoneta. Sa ovom trojicom sve{tenika probija se u Knez Mihajlovu ulicu i senator Svetozar Tomi} koji je zajedno sa wima dobijao udarce i jedva uspeo da se izvu~e iz àndarmskih ruku posle duèg obja{wewa i legitimisawa. Neznaju}i {ta se daqe de{ava u Kraqa Petra ulici, ovi sve{tenici su produìli napred i uspeli da stignu do blizu Akademije Nauka. Po{to su pred sobom opazili dvojicu svojih mla|ih kolega, hteli su da poùre da ih pristignu, ali u istom trenutku pred wima se pojavio novi kordon àndarma. Kada su sve{tenici odbili da stanu i masa po~ela da protestvuje, jedan kapetan prve klase koji je predvodio àndarme komandovao je: „No` na pu{ku! Udri!“ I àndarmi su besomu~no po~eli da udaraju gde koga stignu: ène, decu, qude, sve{tenike. Kad su se oborili na sve{tenike nekoliko mladi}a pod udarcima sa svih strana, istr~avaju pred bajonete, skidaju sa sebe kapute, bacaju ih na ulicu, raskop~avaju grudi i vi~u: „Evo ubite nas! Ne dirajte nam sve{tenike!“ To je za trenutak uticalo i na àndarme, a narod se ve} gu{i u pla~u. Na àlost àndarmi se odmah vra}aju starom raspolo34.

(35) èwu i produùju da tuku mladi}e koji su se suprotstavili, trpaju u zatvoreni~ke kamione i teraju u Upravu grada. – Natrag! – vi~u àndrmi i daqe na sve{tenike. – Strada}ete! Za{to pravite nered, kakvi ste vi sve{tenici? – Vi gospodine kapetane pravite nered, – odgovara iz sveg glasa jedan od sve{tenika. – Ne pravimo mi nered gospodine. Ja sam sve{tenik ali sam se borio u rovu 6 i po godina i stvarao ovu zemqu, – dodaje drugi. U to vreme stiù dva nova policijska kamiona idu sa strane gomile koja je ve} sada velika. – More, trpajte ih u kola, vi~e jedan policajac. – Dajte jedan taksi, pa terajte to odavde – pridruùje se jedan àndarmerijski kapetan. – Sram vas bilo, tako govorite o sve{tenim licima! – ~uje se protest iz naroda. – Boqe ih pobite kao u Surdulici, neka se pri~a i pamti kako su pali u svojoj ro|enoj zemqi kao robqe. Na ove uzvike àndarmi prosto besne i produùju jo{ uàsnije da tuku sve oko sebe. Stiè jedan auto taksi. @andarmi nasilno tovare svu trojicu sve{tenika. Me|utim Cerovi} uspeva da se otrgne i da se povu~e s masom u popre~ne ulice. Qe{ovi}a i \or|evi}a odvozi taksi preko Terazija do Savina~ke crkve. Dva sve{tenika koji su oti{li napred Knez Mihajlovom ulicom i stigli do Savina~ke crkve bili su: Boìdar Jokanovi} i Naum Dedijer, kalu|er. Na putu do Vra~ara oni su imali tako|e vrlo velikih sukoba sa àndarmima i na Terazijama umalo da im nisu svukli mantije. Posle odno{ewa vladike Simeona u Patrijar{iju, izme|u àndarma i litije odigrava se bezbroj nezapam}enih scena koje traju vi{e od jednog ~asa, dok najzad uz uàsne udarce, zapomagawe i vri{tawe sa svih strana litija ne bude sasvim rasterana. Narod beì po dvori{tima, po pobo~nim ulicama a najve}i deo vra}ao se u portu Saborne crkve gde se ose}ao najsigurnijim. U toku ove policijske potere za sve{tenstvom i svetom odigravaju se nezapam}ene scene. Na jednom kraju gu{ao se sa àndarmima biv. ministar vera d-r Vojislav Jani}, prima udarce i biva okrva35.

(36) vqen. Na drugom kraju Vladimir Milutinovi}, prota Markove crkve rve se u isto vreme sa nekoliko àndarma. Taman jednoga savlada a drugi naleti, taman odbije ovoga, pojavi se novi dok u jednom trenutku nije sko~ila ~itava gomila na wega, ali on ipak uspeva da odoli svima i da se povu~e u crkvenu portu. Malo niè od ove dvojice, na sli~an na~in bori se i prota Milutin Magazinovi} i u jednom trenutku dolazi u vrlo veliku opasnost tako da jedva izvla~i glavu ispod bajoneta. Biv{i nar. poslanik, ina~e sve{tenik, Milan Stepanovi}, kod Narodne banke u jednom trenutku ima protiv sebe oko deset àndarma. U po~etku se bori sam, ali mu posle pristiù jo{ neki sve{tenici i omogu}uju mu da se povu~e nepovre|en. Na sli~an na~in vodi borbu sa àndarmima i Srpko Vukanovi}, narodni poslanik, koji zbog poku{aja da za{titi jednog sve{tenika dobija udarac kundakom a zatim sa druge strane nale}u na wega nekoliko bajoneta tako da se jedva spasao zlikovaca. [to se ti~e ostalih u~esnika u litiji malo je ko pro{ao bez ikakvog udarca u onoj gu`vi. Ali najstra{nije nesumqivo su pro{le pojedine ène koje su se pokazale neverovatno ratoborne i kao osice naletale na àndarme, ~im bi primetile da se obaraju na nekoga od sve{tenika. Tako jedna mla|a èna uspela je da se probije sa onom dvojicom sve{tenika koji su oti{li prvi kroz sve policijske kordone i da sva pocepana stigne ~ak do Savina~ke crkve protestvuju}i glasno i kli~u}i Patrijarhu i Srpskoj pravoslavnoj crkvi. Sutradan, preko puta francuskog poslanstva na Kalemegdanu do{lo je do novih sukoba izme|u àndarmerije i naroda. Narod je hteo u crkvu a àndarmi su branili. Tom prilikom ponovo je prolivena nevina srpska krv i bilo je vi{e wih koji su lak{e i teè povre|eni. Na dan 21 ovog meseca na glas zvona koja skoro danono}no zvone po beogradskim crkvama narod je ùrio na molitvu ali je bio nemilosrdno spre~avan od policije i jo{ nemilosrdnije tu~en. U Du{anovoj ulici ispred crkve Aleksandra Nevskog jedna grupa saobra}ajnih policajaca naletela je na prolaznike i tukla sve odreda. 36.

(37) Evo, Milane Stojadinovi}u i mra~ni Antone Koro{ecu, kako su vesti o prolivenoj srpskoj krvi i nezapam}enom skrnavqewu srpskih crkvenih svetiwa, srpskog imena i srpskog dostojanstva, zlonamerne, izmi{qene i tendenciozne.* * * * Kakav je utisak ostavio na na{ narod ovaj zlikova~ki atak àndarma i `bira popa Koro{eca neka posluì i pismeno koji je jedan blago~estivi gra|anin, daleko od crkve i wenih na~alnika napisao: ATAK ZLIKOVACA NA PRAVOSLAVQE! Vladavina oligarhije, okupqena oko Milana Stojadinovi}a, obeleèna je na dan 19 jula 1937 godine ne~uvenim atakom na sveto Pravoslavqe. @andarmerija zloglasnog katoli~kog popa Koro{eca kombinovana iz àndarma Slovenaca–katolika, izvr{ila je napad na beogradsku katedralu – Sabornu crkvu, na beogradsko sve{tenstvo, na pravoslavne ota~astvene arhijereje. Oskrnavqena je àndarmskim ~izmama svetiwa Srpska. Pocepani su barjaci i zastave crkvene. Polomqen je pravoslavni krst i ripide. Arhijerej eparhije {aba~ke D-r Simeon Stankovi} te{ko je povre|en od àndarma. Episkop Platon, vikarni-moravi~ki, kontuzovan je gumenom palicom. Prevoslavni beogradski sve{tenici insultirani su od pustahija. Odani i dobri sinovi i k}eri Pravoslavne Crkve mla}eni su od beogradske policije. [tampa o svemu }uti jer cenzura uzurpatora narodnih prava i slobode ne da joj da pi{e. ———————— *. U sa~uvanom primerku “Krvave litije“ u Paunovi}evoj zaostav{tini ova re~enica je wegovim rukopisom ozna~ena kao izjava vladike Platona.. 37.

(38) Dopisnici stranih listova – o~evidci ovog zlikova~kog ataka – obavesti}e ceo svet kakva je urota skovana protiv pravoslavqa, kakvim se sredstvima sluì reìm silnika. Ni pod Turcima, ni pod okupacijom Srbije nije neprijateq ~inio ovo {to sad ~ini policija zloglasnog be~kog miqenika. Samo surduli~ki masakr srpskih sve{tenika ravan je ovom nedelu kojim je iz svog automobila dirigovao papski sluga, àlosni jugoslovenski ministar unutra{wih dela – mra~ni katoli~ki pop Koro{ec. Pravoslavna vera i pravoslavni sve{tenici sa celim pravoslavnim narodom stavqeni su van zakona. Gde ste vi koji se nazivate neodgovornim ~iniocima da stanete na put ovim nedelima zlikovaca @elite li vartolomejsku no}? Upamtite da duh srpskih prvosve{tenika i mu~enika – na{ih slavnih Haxi Ruvima, \ere, Avakuma, Prodana jo{ veje kroz na{e arhijereje i sve{tenike. Nikakva sila i neprijateq nije oborio pravoslavqe a ne}e ni crni inkvizitori i mra~waci iz Rima. Sotone i vrazi ìvite u strahu jer }e vam do}i narodni Sud! Beograde, prestonico Jugoslavije, diko Srbije i Srpstva zavi se u crno i zapla~i u bedi i nevoqi koja te sna|e! Pravoslavni Srbi i Srpkiwe, deco velikog i nedosti`nog svetiteqa Save okupite se oko na{e svete crkve, demoni su na poslu da je obore i sru{e. @ivelo na{e srpsko ~edo, Kraq Petar II. @iveo voqeni, an|eoski dobri Srpski Patrijarh Varnava! * * * Beogradski list „Vreme“ kao organ Milana Stojadinovi}a i mangupske bande oko wega, donosi laàn i tendenciozni kominike, kominike koji je samo policajac-mangup u Ministarstvu unutra{wih dela mogao da sastavi. Koliko je to gnusan i laàn izve{taj dokaz je da ga je „Vreme“ donelo samo u beogradskom izdawu, a svaki ko ga je pro~itao zgraào se nad pokvareno{}u i cinizmom. – Zamislite kad 38.

(39) ministar unutra{wih dela sa svojim organima ovako javno laè, {ta li ti nitkovi tek rade iza zatvorenih vrata i po tomrucima beogradske uprave grada. Ni {panski inkvizitori nisu mu~ili svoje `rtve kao {to ih manguparija uprave grada Beograda u licu ~lanova kvartova, pisara, àndarma i {pijuna, prebija i mu~i. Jauk i piska zatvorenika ~uju se u okolo Uprave grada Beograda. Gde ste strani predstavnici, novinari, kulturni qudi, da spre~ite ove zlikovce i razbojnike u ovom wihovom inkvizitorskom poslu? – Mi vapijemo za intervencijom stranog sveta koji ima pravo i du`nost da zahteva istragu na licu mesta radi pravde i civilizacije a protiv mra~wa{tva i inkvizicije. * * * Ustajemo u odbranu i traìmo slobodu onih jadnika koji su zatvoreni u beogradskom garnizonom zatvoru: – Ti~e se 27 àndarma, narednika, podnarednika, kaplara i redova koji su zatvoreni, koje kiwe i mu~e, koje }e staviti pod sud za otkazivawe poslu{nosti. Pravoslavni àndarm-narednik, brani se da nije otkazao poslu{nost, ali da ne moè i ne sme da gazi i lomi pravoslavni krst pred kojim je kao svojom svetiwom dao zakletvu za savesnu i ispravnu slu`bu. Ne moè on da skrnavi svetiwu vere svoje i svoga doma. – Pred tim pravoslavnim krstom i sv. Jevan|eqem on je ju~e, – na Duhove – proslavqao slavu u komandi àndarmerije, danas on ne otkazuje poslu{nost u slu`bi, nego otkazuje da skrnavi ono {to mu je sveto i najmilije – vera pravoslavna kojoj pripada. Ako javnost, kulturne ustanove, humana udruèwa, {tampa strana (jer doma}e, slobodne, nemamo), ako Princ Namesnik, g. g. Namesnici – ceo kulturni svet ne ustane u odbranu i spas ovih qudi – zlikovci kojima je vlast u rukama uni{ti}e ih. Spasavajte pravoslavne àndarme, wihovu decu, wihove porodice!. 39.

(40) * * * Srbi, sinovi Srpske Pravoslavne Crkve, ovo je posledwi ~as kad vam se daje mogu}nost da spasete pra|edovsku veru i narodnost. Slava Patrijarhu Varnavi! Dole konkordat! Ako se sada ne pokaète hrabri i istrajni posle }e biti kasno a za va{u neodlu~nost i ravnodu{nost prokle}e vas milioni `rtava koji su pali za ovu zemqu. Ne smete dopustiti da uspe zlikova~ko delo zloglasnog berzanskog lopova Stojadinovi}a i mra~nog jezuite popa Koro{eca. Borite se dan i no}, budite svakog ~asa u blizini svojih sve{tenika i svojih crkava jer svakog ~asa va{a pomo} moè zatrebati. Budite dostojni potomci Nemawi}kog kolena i verno stado najve}eg srpskog prosvetiteqa i duhovnika Svetog Oca Save. Tirani su udarili na Crkvu i narod, Crkva i narod treba da im sudi! _____________ ________ ____. 40.

(41) KAD SU LETELE KAMILAVKE.

(42) Radoju Josimovi}u, novinaru u spomen.

(43) NE[TO KAO PREDGOVOR Re~ Konkordat – ugovor izme|u Rimokatoli~ke crkve -Vatikana i jedne dràve ~ula se u novijim vekovima kod {irih masa tek kada je Sveta Stolica zakqu~ila takav sporazum 1801. godine sa Napoleonom ú. U novije vreme ta re~ je upotrebqavana najvi{e kad je Vatikan zakqu~io sporazume sa Poqskom 1925. i sa Italijom 1929. U Srbiji ta re~ je izgovorena u {irim masama prvi put 1914. U Kraqevini Srbiji i posle oslobo|ewa i ujediwewa u Kraqevini Srba, Hrvata i Slovenaca. U novoj dràvi ona je pomiwana najvi{e posle dono{ewa novog Ustava koji je, s obzirom na pove}an broj vernika katoli~ke vere, predvi|ao i kod nas jedan takav sporazum sa Rimom. U Srpskoj pravoslavnoj crkvi prvi put su je upotrebqavali u~eniji, mla|i episkopi. Prvi ju je pomenuo ve} tada glasoviti crkveni besednik dr Nikolaj Velimirovi}.Zazvu~ala je odmah nemuzikalno, odbijaju}e i izazivala neku odbojnost kod „pravoslavaca“. Nisu u woj videli ni osetili ni~ega ni slovenskog, s kamoli jugoslovenskog. Jo{ mawe srpskog. Naprotiv, najverovatnije zbog wenog etimolo{kog, jezi~kog porekla, latinskog, tako je i delovala samo kao „latin{tina“ – katoli~ki! A kada se po~elo govoriti o nacrtima toga sporazuma, kojih je do 1937. godine bilo blizu deset, izgovarana je svakodnevno {irom zemqe. I u to vreme sporazum ili nesporazum izme|u Vatikana i Beograda bio je samo formalnost. Quta borba vodila se u stvari izme|u dve najve}e religije u zemqi – Srpske pravoslavne crkve i Rimokatoli~ke. Na dan 19. jula 1937. godine prolivena je, me|utim, i krv, i to ne samo srpska pravoslavna, jer se na kraju taj nesre}ni sporazum – Konkordat – jedne veroispovesti sa dràvom pretvorio u najobi~nije politikanstvo. A onda je godinama stradao samo narod bez obzira koje je vere bio! U 43.

(44) javnosti, naro~ito u {aqivoj {tampi, izvrgnuta je srpska narodna poslovica „Brat je mio koje vere bio“ u novu: „I brat je nemio samo ako na{e vere nije“. To je postalo gotovo op{te geslo, i ostalo sve dok nije pukla prva narodnooslobodila~ka pu{ka – do 1941. godine. A evo kako se istorija tog na{eg Konkordata prikazuje u Enciklopediji Jugoslavije: „Konkordat ( od lat. concordare, s l a g a t i s e, b i t i s a g l a s a n), ugovor izme|u Apostolske stolice i vlade, odnosno vladara pojedinih dràva kojim se regulira poloàj katoli~ke crkve i odre|uju wene povlastice u dràvi, a u vezi s tim i me|unarodni odnosi Vatikana i dràve.“ Konkordati sklopqeni izme|u pape i pojedinih jugoslovenskih dràva (Crne Gore, Srbije i Kraqevine Jugoslavije) vezani su sa pontifikatima Lava XIII, Pija X, Benedikta XV, i Pija XI. Za Jugoslovene u Habzbur{koj monarhiji vaìo je dugo vremena Konkordat zakqu~en izme|u cara Frawe Josipa I i Pija IX (1855), koji je car otkazao 1870. kada je progla{ena dogma o nepogre{ivosti pape. Za Bosnu i Hecegovinu vaìla je konvencija iz 1891. (Bosansko-hercegova~ki konkordat) koju je Frawo Josip zakqu~io sa Lavom XIII. Sa Crnom Gorom zakqu~io je isti papa konkordat 18. VIII 1886. Wime je bila osigurana upotreba glagoqice katolicima u barskoj nadbiskupiji. Kraqevina Srbija zakqu~ila je s Vatikanom konkordat 24. VI 1914. Upotreba glagoqice bila je zagarantovana katolicima u Srbiji u posebnom dodatku. Vlada i Narodna skup{tina Srbije ratifikovale su konkordat 26. VI 1914. a Vatikan je, zbog otpora austrougarske diplomatije, izvr{io ratifikaciju tek 20. III 1915. U Ustavotvornoj skup{tini Kraqevine SHS pri raspravqawu o odnosima crkava prema dràvi, komunisti i socijalisti, a od gra|anskih politi~ara A. Trumbi}, deklarirali su se za odvajawe crkve od dràve. Inicijativu da se konkordatom uredi poloàj katoli~ke crkve, odnosno odnosi Vatikana i Kraqevine SHS dao je jugoslovenski katoli~ki episkopat. U vezi s tim predao je S. Ritig, izaslanik zagreba~kog nadbiskupa A. Bauera, u julu 1919. papi Benediktu XV pro memoriju. U Beogradu je na inicijativu vlade do{lo do me|uverske ankete (15. do 21. XI 1921.), a 1922. vla44.

(45) da je obrazovala komisiju koja je imala da prou~i pitawe zakqu~ewa konkordata. Ova je 25. X izloìla svoje poglede na problem u vezi s konkordatom. Vladu je posebno interesovalo pitawe ko }e u zemqi predstavqati rimokatoli~ku crkvu i ukoliko }e dràva u~estvovati pri postavqawu novih biskupa. U prvome pitawu prihva}en je predlog episkopata da on u celini predstavqa u Jugoslaviji katoli~ku crkvu. U drugom pitawu je, me|utim, episkopat zastupao tezu da se dràva ne moè me{ati u postavqawe biskupa. Raniji su konkordati davali dràvi odre|ena prava pri postavqawu novih biskupa; tako i srpsko-vatikanski konkordat. Stoga se vlada uzdràvala od toga da Vatikanu podnosi ma kakve predloge za zakqu~ewe konkordata, mada je ve} 1921. i 1923. imala izvesne nacrte. Vatikan, a pod wegovim uticajem i jugoslovenski episkopat, bio je pak neraspoloèn prema zahtevu jugoslovenske vlade da se u katoli~ke crkve uvede glagoqsko bogosluèwe. Pitawe sklapawa konkordata je stagniralo. Tek decembra 1924. ministar M. Nin~i} sporazumeo se s vatikanskim dràvnim sekretarom kardinalom P. Gasparijem da osnova za jugoslovensko-vatikanski konkordat moè da bude konkordat iz 1914. koji je zakqu~ila Srbija s Vatikanom. Najzad je maja 1925. sastavqena jugoslovenska delegacija u kojoj su, pored J. Smodlake i dvojice svetovwaka, bila i dva sve{tenika (V. Jawi} i N. Moskatello). Ona je u Rimu zapo~ela pregovore s vatikanskom delegacijom, na ~ijem ~elu je stajao F. Borgongini Duca. U isto vreme nalazio se u Rimu gotovo ~itav jugoslovenski episkopat. Pregovori nisu doveli do uspeha, naro~ito zbog stava vlade u pitawu staroslovenskog bogosluèwa, pa su prekinuti za duè vreme. U me|uvremenu su druge crkve i verske zajednice nastojale da se wihovi odnosi prema dràvi reguli{u i posebnim zakonima. Posle {estojanuarskog dràvnog udara doneseni su posebni zakoni: 9. XI 1929. Zakon o Srpskoj pravoslavnoj crkvi; 14. XII 1929. Zakon o verskoj zajednici Jevreja u Kraqevini Jugoslaviji; 5. II 1930. Zakon o Islamskoj verskoj zajednici Kraqevine Jugoslavije i 16. IV 1930 Zakon o evangelisti~ko-hri{}anskim crkvama. Godine 1930-31 vlada P. @ivkovi}a spremila je nov nacrt konkordata, kompromisniji od prethodnoga. Vlada B. Jevti}a tako|e je spre45.

(46) mila nacrt konkordata 1935., kombinuju}i da sa nacrtom iz 1931. Vlada M. Stojadinovi}a, koja je zamenila vladu B. Jevti}a, preuzela je u potpunosti ve} izra|en nacrt konkordata. Ministru pravde Q. Aueru bilo je povereno da po|e u Rim, po{to je papa pristao da se povedu kona~ni pregovori o zakqu~ewu konkordata. Procedura nije bila dugotrajna, jer je vladin nacrt bio tako povoqan da ga je Vatikan mogao mirno prihvatiti. Konkordat je potpisan 25. VII 1935. Potpisali su ga, od strane Vatikana kardinal Eugenio Paccelli, a od strane Jugoslavije Q. Auer. Ali tekst konkordata nije objavqen ni u Rimu ni u Beogradu pune dve godine. Namesnici su tek 5. XI 1936. izdali ukaz kojim se predsednik vlade ovla{}uje da podnese konkordat Narodnoj skup{tini na ratifikaciju. Tekst konkordata prodro je, me|utim, u javnost. Arhijerejski sabor Srpske pravoslavne crkve zasedao je tim povodom 11-21. XI 1936. Predsedniku vlade dostavqeni su zakqu~ci sabora iz kojih se videlo da se Srpska pravoslavna crkva protivi da neka verska zajednica dobije privilegije kojih pravoslavna crkva nema, a nije ih imala ni u Kraqevini Srbiji. U isto vreme objavqene su ilegalno P r i m e d b e i prigovori na projekat konkordata izme|u na{e dràve i Vatikana, parafiranog 25. VII 1 9 3 5 g o d i n e . Malo potom {tampani su u patrijar{ijskoj {tampariji P r o j e k t i k o n k o r d a t a iz 1923, 1925, 1931 i 1935. Upore|ivawe tekstova jasno je pokazalo kako su vlade sve vi{e popu{tale, da na kraju sastave konkordat kojim se Vatikan potpuno zadovoqio. Posle toga pojavio se znatan broj bro{ura i ~lanaka u dnevnoj i revijalnoj {tampi koji su s razli~itih pozicija kritikovali predloèn konkordat. Vladina {tampa bezuspe{no je poku{avala da brani konkordat, a u klerikalnim krugovima vladalo je ogor~ewe protiv Srpske pravoslavne crkve kao glavnog nosioca antikonkordatske kampawe. Krajem februara i po~etkom marta 1937., u vreme buxetske debate u Narodnoj skup{tini, iznesena su, povodom pojedinih interpretacija, vrlo suprotna mi{qewa o konkordatu. Debata je povedena i u Senatu (17. III) kad je vlada bila kritikovana {to je ministar unutra{wih dela, A. Koro{ec, izdao poverqiva nare|ewa da se svima raspoloìvim sredstvima u javnosti zabrani svako raspravqawe o 46.

(47) konkordatu. Skup{tini su 17. jula podneta dva predloga Zakona o konkordatu. Vlada je svim sredstvima nastojala da se konkordat u Skup{tini ratificira. To se desilo 23. VII. U na~elu glasalo je 166 poslanika za konkordat, a 129 protiv, u pojedinostima 167 za konkordat, a 129 protiv. Sa slawem ovako ratifikovanog konkordata u Senat zatezalo se, jer pri izglasavawu u Senatu ve}ina nije bila obezbe|ena. Predsednik vlade M. Stojadinovi} sve je vi{e uvi|ao da nema snage da proturi konkordat i nije mu drugo preostalo nego da se odrekne konkordata za koji se tolio zalagao. On je 10. XI (1937) javno objavio da je konkordat definitivno skinut s dnevnog reda. U poverqivom aktu Svetom arhijerejskom sinodu (februara 1938) ponovio je da je konkordat uga{en i da ne}e vi{e biti izno{en pred „narodno predstavni{tvo.“ Nijedan od tih nekoliko projekata konkordata nije kao {to se vidi i iz ove enciklopedijske bele{ke, odgovarao ni katoli~koj crkvi ni dràvi. Zato nijedan nije ni izlagan na neku {iru narodnu diskusiju, ali se o svakome od wih znalo odmah sve do detaqa. I o tome se govorilo i pisalo u ilegalnim lecima. Najvi{e se raspravqalo o 13. ~lanu ovog projekta, koji je glasio: „Dràva }e prema dokazanoj potrebi i u duhu potpune ravnopravnosti katoli~ke vere sa ostalim usvojenim konfesijama doprinositi za stvarne potrebe katoli~ke crkve i za staleù primireno izdràvawe episkopata i klera, pa i du{ebri`ni~kog sve{tenstva mona{kog reda i wegovih redovni~kih stare{ina ukoliko ne bi za to dostajali prihodi crkvene imovine“. Mnogo se govorilo i o ~lanu 19. ovog prvog projekta {to je glasilo: „Katoli~koj se crkvi, wenim institucijama i organima priznaju u na~elu prava da osnivaju i izdràvaju privatne i konfesijske {kole ali su u pogledu uslova i modaliteta vr{ewa toga prava vezani na sporazum sa dràvnom prosvetnom upravom“. Zanimqivo je: dràva je nastojala u ovom projektu da se odredba o braku elimini{e iz konkordata, a o tome su se ~ule najbrojnije pri~e. Tvrdilo se da iza toga stoje familijarni razlozi nekih istaknutih politi~ara. U projektu od 1925. godine najvi{e se obaralo me|u pravoslavnima, na ~l. 12 koji je glasio: „Vlada priznaje va47.

(48) `nost braka me|u katolicima i me{ovitih brakova zakqu~enim pred katoli~kim sve{tenikom po propisima katoli~ke crkve. Katoli~ki suprug u me{ovitim brakovima zakqu~enim pred rimokatoli~kim sve{tenikom ima}e prava da ugovara da }e deca toga braka biti vaspitana u katoli~koj veroispovesti.“ Uz svaki projekat pojavqivale su se i ~itave kwige na strani obe zava|ene crkve tako da je to sve vi{e pogor{avalo odnose me|u wima. Na konferenciji izvr{nog odbora Samostalne demokratske stranke od 24. januara 1937. godine uzeta je u razmatrawe unutra{wa i spoqna situacija na{e zemqe i donesena rezolucija u kojoj se odlu~no ustaje protiv konkordata i za verski mir: „Kraj nere{enih nacionalnih i socijalnih pitawa postavqaju se u tom haosu i verska pitawa. Konkordat sklopqen izme|u Vatikana i Jugoslavije za vreme diktatorske vladavine, sad se upotrebqava za ru`nu i opasnu harangu pravoslavnih koja se vezuje za najautoritativnija mesta protiv katolika na jednoj strani, dok na drugoj poslanici katoli~kih biskupa preporu~uju fa{isti~ko korporativno ure|ewe dràve.“ Predsednik samostalnih demokrata Adam Pribi}evi} objavio je pismo Srbima, u kome je rekao „da odgovornost za konkordat ne snosi katoli~ki narod i da konkordat nije dobar ne samo za pravoslavne ve} i za katolike; u vreme kada je u ovoj zemqi vladala demokratija nije moglo do}i do takvog konkordata, iako su i onda ~iweni poku{aji. Golemoj ve}ini i pravoslavnih i katolika stalo je do toga da do|u do slobode i kroz wu do mogu}nosti da izgrade za sebe boqi ìvot, a ne do toga da se bilo koja crkva uzdigne iznad dràve i naroda“. Poqski list „Kurjer Var{avski“ od 2. maja 1937. godine, objavio je intervju sa dr Ma~ekom, koji je na pitawe kako Hrvati gledaju na pitawe konkordata, odgovorio slede}e: – I to je tako|e jedno pitawe koje je za nas indiferentno, jer konkordat zakqu~uje Vatikan sa srpskom pravoslavnom vladom – a ne sa katoli~kim stanovni{tvom Hrvatske. 48.

(49) Jovan M. Jovanovi}, {ef Zemqoradni~ke stranke, izjavio je slede}e: „Konkordat kakav se nalazi danas pred Parlamentom protivan je osnovnim na~elima jednakosti i slobode veroispovesti. On je, pored toga, protivan mnogim zakonskim odredbama koje stoje jo{ na snazi u Jugoslaviji. On je nenarodni, jer su ga radile dve diplomatije bez znawa onih kojih se najvi{e ti~e. Ovakvi ugovori kakav je konkordat moraju se raditi na punoj svetlosti dana i uz sudelovawe naj{ire javnosti. Sadawe Narodno predstavni{tvo nije ovla{}eno da ovakve stvari kakva je ova odobrava ili ne. Ono nije ni pribli`no voqa Srba, Hrvata i Slovenaca. Za ure|ewe odnosa crkve rimokatoli~ke u Jugoslaviji jesu i Srbi i Hrvati i Slovenci, ali malo ko na ovaj na~in i pod ovim uslovima; niko nije pitan i niko nije saslu{an iz samog naroda, a konkordat se najvi{e ti~e ba{ naroda po obavezama koje mu ovaj nespretni ugovor ima doneti, ako bude postao zakon. Konkordat treba da bude zakon za versko sti{avawe, umirivawe i zbliàvawe u Jugoslaviji – a ovako on moè postati podstrek za borbu me|u pravoslavnima i katolicima. Ovako on moè i ho}e {tetiti i dràvi i narodu pa i verama koje propovedaju mir, slogu, qubav i bratstvo me|u narodima.“. 49.

(50) Patrijarh Varnava.

(51) KAD SU LETELE KAMILAVKE Posledwih nedeqa (1936. g.) Beograd je bio {aren od sve{teni~kih no{wi svih veroispovesti, najvi{e hri{}anskih. I ni{ta mawe od sve~anih narodnih kostima oba pola qudi i èna svih na{ih krajeva, najvi{e srpskih i hrvatskih. S obzirom na ono {to se doga|alo izme|u dve najve}e crkve, srpske i katoli~ke, sakupilo se u isto vreme i mnogo predstavnika te dve vere i iz drugih zemaqa najbliìh na{oj zemqi: Gr~ke, Bugarske, Rumunije, Italije, Albanije, Ma|arske i Austrije. Na{i vernici hteli su da znaju kakva su wihova prava u zemqi s obzirom da se toliko govorilo i pisalo o sporazumu vere sa dràvom, gosti iz inostranstva da uporede te sporazume sa sli~nim projektima u wihovim zemqama. Po~etkom jula Beograd je li~io po tom {arenilu i bu~nosti na neku ogromnu bogojavqensku ili uskr{wu litiju, a po jezicima koji su se mogli ~uti {irom prestonice, na neki Vavilon. Naj{arenije i najìvqe bilo je oko Parlamenta i Senata. Prvi vidniji javni istup Srpske pravoslavne crkve protiv konkordata potekao je od poglavara crkve, patrijarha Varnave, uo~i pravoslavne Nove 1937. godine u Sabornoj crkvi. Arhijereji, sve{tenstvo i pastva do~ekivali su Novu godinu i ranijih godina u ovoj najve}oj prestoni~koj crkvi. Ove godine to je pripremano u naro~itoj atmosferi. Najlep{e ode`de, barjaci, ripide, sve}waci, crkvene posude izneseni su iz riznica da bi verni {to sve~anije bili do~ekani. A me|u onima koji su jo{ pre mraka po~eli hrliti prema hramu i patrijar{iji bila je prava vojska omladine koja se retko kad videla u tolikom broju. I svako se trudio da zauzme {to bliè mesto amvonu sa koga }e, znalo se ve} pre nekoliko dana, govoriti, niko mawe nego Patrijarh. 51.

(52) Naravno to nije isticano napadno, ali je bilo jasno da }e sluìti patrijarh, i da }e u~estvovati najboqi peva~i crkvenih horova iz svih krajeva zemqe. Uostalom, to se videlo i po sve~anom izgledu same crkve, koja je ukra{avana crkvenim i dràvnim zastavama i starim ikonama iz crkvene i patrijar{ijske „arhive“, {to se ~ini samo u najsve~anijim slu~ajevima ove crkve. Svi su znali da nijedan novogodi{wi do~ek, naro~ito u Sabornoj crkvi, ne moè pro}i bez novogodi{we besede, ali je ova o~ekivana sa posebnim interesovawem, po{to niko nije sumwao da }e besednik biti patrijarh i da }e govoriti vi{e o zemaqskim stvarima, me|u kojima Konkordat mora biti jedna od glavnih tema, a mo`da i centralna. Do~ek je trebalo da po~ne, neformalno, uz zvuke zvona za ve~erwe, kako su „sluà{~i“ crkve o~ekivali, ali se porta i ulice oko crkve i patrijar{ije ispuni{e jo{ pre toga. A u prvi mrak u samoj crkvi jedva se moglo kretati – od ulaza do amvona sve je bilo posednuto svetom. I svi su hteli da budu {to bliè tome mestu kako bi boqe videli i ~uli besednika – patrijarha Varnavu. Najbrojnija je bila omladina i to ona koja se ranije retko kad vi|ala u crkvama uop{te, a u Sabornoj gotovo nikada. Bili su to studenti svih fakulteta, sredwo{kolci vi{ih razreda svih beogradskih i zemunskih gimnazija, omladinci, radnici svih zanata, preduze}a i fabrika. A kada se uskoro pojavila i grupa radio novinara sa mikrofonima za prenos slu`be i besede, u crkvu su nagrnuli i novinari dnevne doma}e i strane {tampe, za kojima su po~eli defilovati policajci od agenata i pisara do najvi{ih {efova u uniformama i sve~anim civilnim odelima. U po~etku bila je prava crkvena ti{ina, ali {to je vreme odmicalo, javqao se sve osetniji àgor, dok nije nastalo i glasno obja{wavawe, oko ovoga ili onoga, najvi{e oko mesta. Najvi{i àgor digao se kad su policajci poku{ali da zavode red i u crkvi, u stvari da sami zauzmu kqu~na mesta, kako bi imali mlade vazda na oku. Kad je najzad po~ela slu`ba, sve se u crkvi smirilo, i zadugo su se ~uli samo sve{tenici, pojci i horovi. I izgledalo je da }e na tome sve i ostati. Ali negde oko deset, 52.

(53) u crkvi su se pojavili sokoli u uniformama, wih oko stotinu, u{li su na sporedna vrata, te uneli novi nemir i kome{we i me|u svetom i me|u sve{tenstvom. Za trenutak kao da je prekinuta i slu`ba. ûla su se i neka obja{wavawa na glavnom ulazu. Usred toga, negde ispred oltara, sa leve strane, razlegao se jedan snaàn mu{ki glas: „Mir tamo, ovo je hram, nismo u Glavwa~i. Napoqe `biri i dou{nici!“. Sve su o~i uprte na tu stranu, a otuda je po~eo da se probija kroz svetinu Ugqe{a Jeli}, proto|akon, Saborne crkve, koji je ina~e bio i stalni pratilac patrijarha kao dobar peva~. Kad se na{ao kod mesta odakle se ~ula ona rasprava, pri{ao je dvojici policajaca i naredio im da se smesta udaqe iz crkve. Kako je on tako brzo shvatio o kakvom se sukobu radi nikome nije bilo jasno, ali se odmah zatim ~uo i jedan drugi glas: „Bravo, ìvela sloboda, napoqe àndari!“ Za~udo, niko ovaj protest nije prihvatio. Naprotiv, ~ulo se sa vi{e strana „Pst! Pst!“. A onda je odnekud sa hora dopro jedan ènski glas: „Ne nasedajte provokacijama!“ i onda se sve uti{alo. Slu`ba je ina~e neprekidno tekla. Do pono}i je bilo bez ikakvih novih incidenata. Ta~no u pono}, otvorile su se glavne dveri, i na wima se pojavio patrijarh Varnava, u najsve~anijem svome ornatu, s patrijar{kom krunom na glavi. Bio je bled, umoran, i mada je bio krupan ~ovek, videle su se nekako samo wegove velike crne o~i, koje su sijale kao da }e svakog ~asa da zapla~u. A kad je otvorio usta i po~eo da govori, to je zvu~alo kao da nekome drì posmrtno slovo: „Evo svi}e nam Nova godina. Ja bih èleo da vam je ~estitam. No, ne znam kako da vam je ~estitam kad vidim mra~ne oblake koji su se nadneli nad nas, i ne samo nadneli nego i spustili na nas? Kako mogu re}i: Sre}na vam Nova godina i kako }e nam ona mo}i biti sre}na kad nas je nesre}a stegla svojim kanxama sa svih strana? Jedna je nesre}a na{a u degeneraciji razuma a druga u degeneraciji morala. Intelektualna i moralna degeneracija – to su ti mra~ni i gradoviti oblaci, koje prenosimo iz Stare u Novu godinu. Boqe }ete me razumeti kad vam kaèm: na{i vlastodr`ci izgubili su i pamet i po{tewe. 53.