ISIDORA BJELICA
TAJNI ŽIVOT P. P. NJEGOŠA
ili
VLADIKA I DŽENTLMEN
Mom đedu, Dušanu Ðuroviću, uz blagodarenije za sve trenutke Ijubovi i velikoljepija, snijevanja i voobraženija u našoj Crnoj Gori i Bjelopavlićkoj dolini podno Malog i Velikog Garča...
Table of Contents
UMESTO PREDGOVORA ILI JEDNA
SASVIM INTIMNA ISPOVED
____________________N
ikada nisam verovala da ću napisati i „sačiniti" ovakvu knjigu. Prosto, bilo je previše tema koje sam obradila u mojih trideset knjiga i činilo mi se da se svi drugi bave Njegošem. I tako i jeste. Naspram mnogih zaboravljenih, uprašnjavljelih, Njegoš je ostao u centru pažnje, milošću bojžijom i intelektom nacije, koja je i u doba komunizma i idiotizma uspevala da očuva sećanje na ovog Velikana. Tako je bilo sve dok neko u osvit građanskog rata nije rešio da se Njegoš izbaci iz čitanki jer nije „politički korektan"!? Tako je prvo iz čitanki ispala i drama „Njegoš" mog dede Dušana Ðurovića, a onda su krajem osamdesetih izgurali iz većine, bar BiH čitanki, i samog Njegoša i Gorski vijenac. Tako je pre krvavih događaja i raspada Jugoslavije (paradoksalno upravo je Njegoš verovao u ujedinjenje južnoslovenskih naroda) Njegoš postao „nepodoban". Budući da sam po ocu od Bjelica, i da je moj predak Luka zbog krvne osvete otišao iz okoline Cetinja u Hercegovinu, tačnije na granicu Crne Gore i Hercegovine, pa su se Bjelice nastanile u Vrbici (da ih ni Bog ne pronađe) a da sam po majci od Ðurovića iz Bjelopavlića, razumljivo je da sam kao vrlo mala, kao i ostali u mojoj porodici doživljavala P. P. Njegoša II kao vrh panteona našeg mikro i makro kosmosa... Familija po ocu volela je da u prigodnim prilikama citira odlomke iz Gorskog vijenca bilo da je svadba ili sahrana, da je radost ili kuknjava... Tu u „Crnogorskoj bibliji" je bio odgovor i nauk za sve... Tu su ostali tragovi duhovni plemenskog življenja od kog su ostale samo bajke, mitovi i prezrela sećanja. Od mog dede po majci Dušana Ðurovića, akademika i književnika primila sam jednu suptilniju i kompleksniju i analizu i inicijaciju u delo P. P. Njegoša... Tu pod murvom u selu Grlić, gde je deda otišao u neku vrstu dragovoljnog egzila, posle spaljivanja njegove knjige Miris oskoruša, ispred naše prađedovske kamene kuće ja slušala Njegoševe stihove... Moj deda je imao poseban pristup u vaspitavanju moje sitne, ženske duše... Išao je tu red epike, deseterac i to onaj koji izaziva suze i bol, pa srpske narodne priče i onda Njegoš... Posle kako sam rasla, kako je deda širio literaturu, za koju je verovao da je dobra da se čita u mom uzrastu uvek je tu stajao Njegoš... Stalno mi je odlagao čitanje Luče govoreći da još nisam spremna da je razumem... I zato je prirodno moj interes za Luču bio veći od interesa za bilo koje drugo delo... Tu već u osmoj godini mog života shvatila sam svu tragiku života književnog i pesničkog, budući mi je deda na primeru Njegoševom eksplicitno objasnio sudbinu pisca malog naroda i elitnog jezika... „Zamisli slavu Njegoševu da je Englez, Nemac ili Francuz..." Ponavljao je moj deda, i ja sam shvatila koje su perspektive i mogući odjeci uspeha literarnog bilo kog sa ovih prostora kad takav um ko Njegošev ostaje po margini svetske erudicije. U mojim tinejdžerskim godinama, između četrnaeste i sedamnaeste kada sam najviše pročitala isaznala, kada sam gotovo raspomamljeno lutala po filozofima, misticima, ezotericima od Predsokratovaca do neomarksista. Kada sam se gubila od Kastanede do Krejkegora, Šopenhauera i bavila se sanskritom, alhemijom, kabalom i mesmerizmom prvi put sam pročitala Luču, sasvim sigurna da mi je ona bliža od Gorskog vijenca koji je moja familija znala napamet... Ma koliko svaki Crnogorac ili Srbin poreklom iz Crne Gore, verovao da zna sve o Njegošu, veoma svi malo znamo -ma kako da je imao kratak život on je tako kompleksan a delo bogato... Ako zavirite u narodnu biblioteku videćete da je o Njegošu pisano mnogo, nekad nadahnuto a nekad prepuno opštih mesta... Govoreći o Njegošu poneko je mislio da tako stavlja sebe u besmrtnike, a poneko da tako ukazuje i na svoju veličinu... Ta potreba za dizanjem literarnih spomenika često je dovela do uprošćenja iliti simplifikacije mistične ličnosti Vladike Rada... Retki su pisali o njemu nadahnuto kao Isidora Sekulić koja je prešla crtu intelektualne pristojnosti (kako je verovala tadašnja intelektualna elita) i prosto je pod naletom ogromne ljubavi posle mnogo vremena (od Ðakona Bogorodične crkve) otvorila svoje srce i izašla iz suve i rigidne naučnosti... Posle Ðilasovog napisa u kome je napada za idealizam i nekritičko mišljenje, posle pisma koje je Ðilas poslao preko svoje sekretarice Dragice Vajnberger Isidora je spalila svoj drugi tom o Njegošu... Tako je nestala jedna velika tajna i knjiga ljubavi... Tito je hteo celu stvar da izvadi pa joj je poslao novac i kaput. Kaput je uzela, novac vratila. Da se pošiljalac ne uvredi... Knjiga duboke odanosti, drugi tom tako je nestala u vatri. Kao i svaka intima bila je previše za komuniste... Posle mnogo vremena, posle duboke i snažne promene u sebi Ðilas će napisati ogromno i jako zanimljivo delo o Njegošu... Možda i najiscrpnije i najhrabrije. Danas je bez te dve knjige nemoguće prodreti u suštinu Njegoševu... Na neki način ta Ðilasova iscrpnost, gotovo manijakalna predanost temi bila je i posledica krivice za odlazak u prah drugog Isidorinog toma... O Njegošu su pisali mnogi domaći i strani autori. Pesnici, vladari, mistici, istoričari... Svi ti tekstovi u ovoj ili onoj formi pokušavaju da objasne njegovu pojavu i delo, tako neočekivano u to vreme na tom mestu... Iza P. P. Njegoša je kao što je ostalo mnogo legendi, priča, anegdota, zagonetki a ostala je i poneka tajna... Na neki čudan način Srbi su narod koji se plaši Tajni više nego neprijatelja i nesreće... Tajne, razrešene i otvorene mnogo češće uzvise nego što unize... One otvore svetove koji obogate ličnost i daju valere prostim bojama... Tajne su najčešće i uzrok svađa, mistifikacija pa i brutalnih laži i kleveta na našoj suženoj i neplodnoj intelektualnoj zemlji... Kada se nešto skriva onda se pretpostavlja da se tu ponešto namerno preskače i izvrće... Sećam se kada sam imala deset godina... Išla sam kući kroz Ulicu Jug Bogdana sa kikicama i malim torbakom na leđima... Društvo su mi pravili moji multinacionalni drugovi iz škole, jedan od njih Ahmed Burić (danas novinar u Sarajevu) dok smo se približavali raskrsnici sa Sutjeskom ulicom, u kojoj sam stanovala, počeo je da me začikava zbog mog crnogorskog porekla i da mi kezeći se tvrdi da je „vaš Njegoš kurvar i umro od sifilisa". Imala sam neku vrstu nervnog sloma i briznula u plač... Majka me umirivala celih pet sati objašnjavajući da nema čoveka velikog ni slavnog na koga u ovom svetu nije pokušano da bude bačena ljaga... Ali moj drug Ahmed se nije mirio i tako mali pokušavao je da me uveri gde je sve i kako Njegoš provodio vreme po bordelima... Preko ovog bizarnog slučaja koji je izazvao tektonske poremećaje u mojoj ličnosti ja sam se susrela i sa svom kompleksnošću multikonfesionalnog Sarajeva kao i činjenice da je u nekim kućama i tih sedamdesetih, toliko godina posle smrti Njegoševe i za života Titova, neko namerno gajio tako vulgarno sećanje na crnogorskog vladiku... Danas kada sam zaboravila više od dve trećine mog života i kada se približavam godinama u kojima je Rade Tomov umro, sećam se te scene, plača kao i izraza tog mog druga, koji je kako verujem tada imao i dečačkog sentimenta prema mojoj ličnosti... Kada sam bila tinejdžerka neposredno pred izlazak moje prve knjige Prvi probuđeni prisustvovala
sam jednoj bučnoj raspravi dedinih prijatelja akademika književnika u kojoj se raspravljalo da li je ili nije Njegoš bio mason? U Italiji tačnije Veneciji prisustvovala sam jednoj zanimljivoj tribini povodom njihovog pesnika Tomazea gde sam prvi put saznala da je ovaj pesnik bio gotovo opsednut Njegošem prvo kroz obožavanje, potom kroz osporavanje i da je on u svojim pismima, pamfletima i knjigama prvi i objavio za Njegoševu fascinaciju plesačicom Florom kojoj je posvećena pesma oko koje će se posle isplesti neverovatne kontroverze... Tri godine kasnije u jednom internacionalnom društvu u Kembridžu morala sam da se svađam zbog crnogorskog običaja da drže turske glave nabodene na kolac i činjenice da Njegoš iako kulturan i napredan nije to ukinuo... Tri meseca kasnije u mestu San Lorenco de Eskorijal sa jednim španskim aristokratom vodila sam bučnu raspravu o tome da li je Njegoš bio pod uticajem bogumilstva... O političkoj poziciji Njegoševoj i njegovom određenju prema Srpstvu i drugim južnoslovenskim narodima još uvek se danas u Crnoj Gori vode bitke i svi ga s pravom svojataju... Dao im je svima povoda i argumenata... U duhu opskurija koje često napadaju velikane kako tad tako sad pročuo se čak i trač da je Njegoš strani špijun... Ova knjiga nije ništa drugo nego mali brevijar koji se bavi kontroverzama oko P. P. Njegoša. Neki mnogo umniji ljudi davno su pokušali da daju odgovore na tajne, drugi su se trudili da tajne njeguju... Da li je Njegoš voleo ikada ijednu ženu i šta se stvarno dogodilo sa plesačicom Florom? Da li je bio cicija? Kakav je bio njegov politički i ideološki kurs...? Da li je ili nije Sima Milutinović falsifikovao testament Petra Petrovića I Njegoša? Da li je bio mason i šta je u ezoteričnom smislu značenje Luče mikrokozme. U koja je ezoterična društva bio iniciran i da li je bio teozof? Šta su stranci pisali o Njegošu i zašto su ga volele najpametnije Srpkinje Isidora Sekulić, Anica Savić Rebac i Ksenija Atanasijević...? Ovo je mali brevijar tekstova koji se tiču ovih kontroverznih tema i mogućih odgovora... Ovo je knjiga koja nudi dugo skrivane tekstove, neke čak nikad ni štampane... Ovo je prosto moja potraga za Njegošem, najumnijim i najlepšim Crnogorcem svog vremena...
P. P. NJEGOŠ I ŽENE
P
. P. Njegoša su žene obožavale. A kako i ne bi? Lepši i pametniji od svakog sledećeg muškarca, Njegoš nije samo mamio uzdahe svojih Crnogorki nego i najlepših svetskih dama svog vremena. Nikad ni za kim u mantiji žene nisu toliko žalile kao za Njegošem. O njegovoj lepoti, duhovitosti, muškosti i pameti šaputalo se od ruskog do talijanskog dvora. Zbog njega su žene prolivale suze i zaboravljale sve ostale. Za to ćete naći potvrdu kojim god arhivskim putem krenete od njegovog sekretara Medakovića ili pisama Ljube Nenadovića pa do stranih putopisaca koji su glas o njegovoj nadnaravnoj lepoti proneli i u svoje zemlje. „Pomoru" dama u Beču, Petrogradu, Veneciji, Trstu, Kotoru i o njihovoj potpunoj pomućenosti mozga, govore mnogi svedoci i zapisi. Bilo je dovoljno da se Njegoš pojavi a da su žene prosto omađijane... Neke su mu pisale pisma i zaludno zakazivale sastanke, druge se bacale pred noge namirisane i blede pokušavajući da dodirom njegove crnogorske nošnje prekrate muke, treće pretile samoubistvima i svim vrstama žrtvi... Nekima je bio dovoljan pogled, a neke su izmišljale cele zaplete i avanture... Volele bi ga one i da nije bio tako rečit i pametan... Zbog lepote, visine i pogleda... A zabeleženo je da kada je pričao priče o svojim Crnogorcima morao je zastajati zbog ženskih uzdaha i pitalica... Način na koji je kako to Ðilas najeksplicitnije kaže Njegoš uvučen u mantiju, učinio je od njega na izvestan način prinudnog monaha. On se tome nije nadao ali je to s ljubavlju nosio. Zasigurno, a o tome se može suditi na dva načina. P. P. II Njegoš nije bio svetac, ali je bio genije... A genijalnost posvećuje... Oni koji ga nisu voleli zamerali su mu što nije svet a nosio je mantiju. Oni koji su ga u nepoznavanju obožavali prilepljivali su mu svetost koju on ne bi voleo... U tom nerazumevanju distinkcije između sveca i genija, je i ona poslednja misterija skrivena i neshvaćena kada je u pitanju ovaj crnogorski vladika i pesnik. Kada je pašinica videla Njegoša koji je sa njenim mužem došao da potpiše ugovor u Dubrovniku uzdisala je i rekla da u njihovoj veri ne bi „traćili" takvog lepotana i stavljali ga u mantije već bi imao harem... Te dame koje su volele Njegoša na ovaj ili onaj način trudile su se da ga upiju, osvoje, prisvoje na sve načine... Isidora i Ðilas pisali su sa najviše smelosti o ovoj temi... Isidora iz preterane ljubavi i tihe opsesije da Njegoš nijednu nije voleo jer sebi ravnog uma nije ni sreo... Tako apofatički projektujući sebe kao „Njegoševu posmrtnu ljubavnicu", Ðilas u svom dubokom ateističkom osećanju sveta, trudeći se da na taj način približi sebi genija koji je „verovao" i „voleo" na poseban način...ISIDORA SEKULIĆ
Tragovi Ijubavnog života (NJEGOŠU) Pre no što zapeva, pre no što ućuti, mora pesnik živeti. GeteLjubav muškarca, život muškarca, posebne su stvari. Lord Bajron Narodna reč kaže da niko ne može sakriti troje: sirotinju, kašalj, ljubav. Od prvoga svoga pisma pa do testamenta, Vladika Rade je mogao sakriti siromaštvo svoje i naroda. Bilo je kada je u Primorju zajmio i dugovao bednih 20 forinata. U Primorju su mu prodavali okovratni krst i lanac. Osman-paši je pisao s grcanjem: „Nemam! Siromah sam." U pismu Crnogorcima: „Izmolio sam, isplakao sam od Rosinskog cara pomoć." - Teško kašljanje tuberkuloznog bolesnika zabeležio je Ljuba Nenadović. O tome je pisao đeneral Ðorđe Stratimirović, i italijanski književnik Karara. Jedno lekarsko svedočanstvo kaže: „...ima (kod Vladike) i aneurizma, proširenje srčane žile, od teškoga kašljanja". - Ali ljubavni život Vladičin sakriven je. Sakriven bio i ostao - kaže se. Da li? Mi mislimo da je skriveno ono čega verovatno nije bilo. Nije bilo velike romantične ljubavi, one sa tihim, divno tananim počecima, i sa neizbežnim krajem ili normalno ljudskim, ili tragičnim, ili do groba melanholičnim. Nije bilo one jedine žene koja bi bila opila u čoveku i telo i duh. A ono čega je bilo, to nije potpuno skriveno, iako je sve od iskidanih i anonimnih tragova. Ljubavni život vladičin je bio ljubavni život monaha; telesna glad, strast koja ostaje u nizinama telesnoga života. Sv. Avgustin je ostavio ispovest: Amabam pulchra inferiora et ibam in profundam. Sažeto kazana telesna glad monaha: ljubav koja ne bira, ljubav za nisko, za brutalno, za dno ljubavnog života. Oduče se ti ljudi, monasi, od ideja, od iluzija bračnih sreća. Zar nema u Homera stih: "Kamo sreće da sam ostao neženja i bez dece." Rimski imperator August ponavljao je rado taj stih: bio je nesrećan sa ćerkom i unucima. Mi smo uvereni da ni Vladika Rade, ni pesnik Njegoš nikada nije uzdahnuo za brakom. Žena je za njega bila ljubavna noć, s tim da žena ta ne sme biti Kalipso (Homer, Odiseja) koja, ležeći u postelji s Ulisom, koji će je sutra ostaviti, prestane biti ženka, i preporučuje mu, uči ga, da uvek dok brodi gleda da mu Veliki Medved bude s leve strane. Bivala je žena pesniku Njegošu još i san-vila-sećanje, lirika sećanja i vizije. Ali, u suštini, telesna želja. Možda će se, končić po končić, nekada i sastaviti konac za prolaz kroz labirint ljubavnoga života najlepšega Crnogorca. Ali labirint taj neće odvesti u tajnu koju bi radoznali želeli: u onu jednu, veliku idealnu ljubav koja bi spadala u suštinski život Vladičin. Nije je bilo, nije se mogla razviti. Zar Vladika, zar Crnogorac da ponovi istoriju Frančeske i Paola, ili Antonija i Kleopatre? U životu Vladike Rada žena nije mogla biti potpun čovek, pravi element sreće, sukoba, tragedije ili doživotne melanholije. Mogla je žena u Crnoj Gori biti junak - ali samo prema Turčinu, ne prema Crnogorcu. Pri boju, uglavnom, samo nositi džebanu i hranu. Ima kratka crnogorska priča: Miloš Grudičin otskače od megdana da otera ženu koja je došla da mu pomogne. (U narodnoj pesmi, Strahinjić ban zove ženu da mu pomogne) U Vladičinoj pesmi „Čardak Aleksića" imamo Ružu Lekovića, ženu hrabru i odlučnu, koja će, ako ne savladati, onda, po ženski, osramotiti muškarce - naravno, Turke. U poćeru pošla za Turcima, Te s dvojice skinula oružje. Ubistvo, samoubistvo, ne vrši se u Crnoj Gori žene radi, sem ako bi žena bila naročiti simbol ili zaloga porodične časti. Međutim, žena, u poeziji Vladičinoj, vrši samoubistvo, ali od jada zbog poginuloga brata; ubija se zbog ljubavi koja je velika čistim ponosom i duhovnom tugom. To je način da žena nešto visoko duhovno i moralno podeli sa muškarcem. Nešto slično imamo kod starih Grka. Kad je Grčka već imala tragediju, imala u umetnosti, u poeziji, i Elektru i Ifigeniju, i Alkestis i Antigonu, sve plemenita bića, ali same žrtve za muškarce, brata, oca, muža - u to je vreme u Grčkoj
muškarac uglavnom, sve duhovno delio i uživao s muškarcima. No, što još nije bilo društvena pojava, ili običaj, bilo je, i u Grčkoj i u Crnoj Gori, bilo je već pesma i ideja pesnička. („Pesnici su nepriznati zakonodavci u životu" - reč je engleskoga pesnika Šelija.) Zar nije i kod filosofa Platona žena, Diotima, učesnik u filosofskom raspravljanju, rečit, mudar, plemenit učesnik? Vladika Rade, kao pesnik, nije zaboravio ženu. Najlešpa lirska mesta, nekoliko vanrednih metafora, inspirisala je žena - ali, lepa mlada žena, telesna žena. U junačkim pesmama, vrlo retko, i žena je podatak iz crnogorskog junaštva, ali samo podatak... Kako onda zamisliti da Vladika čovek gine i mre od ljubavi za ženom! Izgarao je Vladika zbog izgubljenih ostrva u Skadarskome blatu, i zbog srušene karaule. Ruskoga imperatora je „obožavao". Slao svoju „plamteću" ljubav knezu Aleksandru Karađorđeviću. Vuka Karadžića je „dušom ljubio", zato što su Vuku „srpstvom disale grudi". Pisao je pesme carevima, ministrima, Gagiću. Umiljavao se zverskom Osman-paši, ne bi li mu srce čoveka napipao. Šta je ostajalo za žene? Malo, i srca i vremena, iako i na Prčanju, i u Perastu, i u Dobroti, i u Kotoru govore: „Imao je Vladika ovđe ljubavi." Otimaju se i sad o Vladiku. Morali su nekada svaki vreo pogled njegovih očiju pamtiti i pisati kao ljubav. Ali detalja nema, imena nema. - Što krijete? Ako se zaista stradalo od ljubavnoga jada, moralo se to znati, ne da se to sakriti! - govorimo mi. Bokelji se smeše: „Kaluđer je bio, pa Gospodar, pa Crnogorac, zato se ne znade... A i što ćemo brez nevolje kazivat imena našijeh cura i gospoja." Na Cetinju, ako zapitate, presecaju strože: „Kako biva i jest kod svijeh nas muških, eto...", energično brane od ženskih komplikacija velikoga Petrovića. Ako je neki pismen serdar ili perjanik što znao i video, vaistinu mu nije padalo na um da to zapisuje kao podatak za istoriju. Žena može u pesmu, ljudi su za istoriju. „Dokumenatah slabo se kod nas nalazi" - pisao je Vladika Rade kad je tragao za životom Šćepana Maloga. Dokumenti o Vladičinu ljubavnom životu više su utirani, i više su se utirali, no ikoji dokumenti crnogorskoga života. Utirali su se sami, jer su činjenice bile posejane na sve strane. Za najmanju ljubavnu idilu trebalo je otputovati. Utirali su ih ljudi, jer je Vladika bio vladika, jer se dobar glas Petrovića morao čuvati. Suviše, na Cetinju je važio od Vladike potpisan „Zakonik" koji je propisivao smrtnu kaznu ako se mimo braka „učini dijete". Pisao je Vladika, u takvom jednom slučaju, u Kotor, „radi đevojke Dafine, kojoj je neki Stijepo Franićević", kaže u tekstu Vladika, „nasilnim načinom uzeo vjenac, ili da reknem, koju je rastljenio"... Kud nađe, kud ga je tražio, izraz rastljeniti! Vladičine ljubavi nisu bile ni ljubavi života, ni ljubavne veze, nego kurjačka glad i zasićenje. Kad nije mogao drugo, on je, kako kaže narodna: uz Anđu oči prislanjao. Kad je smeo, halapljivo uzimao i krao ljubav. U jedinoj ljubavnoj pesmi njegovoj koja nam je ostala, on ljubav zove „noć". U poeziji svojoj uopšte, ako je što kazao, smeo i hteo kazati, to su bile žene lepotice telom, vile, žene-vizije muškarca, ne ličnosti, ne duhovna bića. Mahom su bezimene, ili nose samo ime bez prezimena. Imamo u „Pohari Žabljaka" (pesma u zbirci Ogledalo srpsko) dizdar-aginicu, koja mužu kazuje san da će „Vlasi Žabljak poharati". Imamo u „Boju na Martiniće" (pesma u istoj zbirci) mladu popadiju, koja takođe priča poetskim i divnim jezikom san o „sokolu popu Radoviću". Imamo u „Čardaku Aleksića" pomenutu junakinju Ružu. Imamo u Gorskom vijencu Mustaj-kadijino ljubavno fantaziranje o Fatimi: „oči su joj dvije zvijezde", „usne su joj ružom uždene", „bjele ruke krila labuda", Blago odru na kom počine! Imamo, opet u Vijencu, viziju, upravo pričanje kroz san Vuka Mandušića o mladoj Crnogorci; pa zanos Vuka Mandušića za tuđom snahom. I, kako kaže, da nije devetostruki kum Milonjiću, Bih mu mladu snahu ugrabio, Pa s njom bježo glavom po svijetu.
I, kako dalje kaže, rasplakao se junak Mandušić Vuk „ka malo dijete" nad divnom ženom koja oplakuje pokojnika. Isti Vuk Manduši ć, neki stručnjak za snahe, drukčije zbori kad je reč o njegovoj snasi, koja se pomamila, vrag ušao u nju, ali on ju je na crnogorski način izlečio: Te ja uzmi trostruku kandžiju, Uženi joj u meso košulju; Vrag uteče nekud bez obzira, A ozdravi snaha Anđelija. Imamo, najzad, čuvenu u Gorskom vijencu sestru poginuloga Batrića, koja ima prezime, doduše po bratu, koja ima srce i dušu da kaže nešto krupno, ima usta za koja ne čujemo da li su rumena i jedra, nego su tu da govori na njih ličnost, prava velika tragična figura klasičnoga stila, koja će, dosledno rečenom, sama sebi smrt zadati... To je galerija žena u poeziji Vladike Rada, to su, donekle, Vladičine ljubavne „ispovesti". A odnekle velika poezija: raspon od lirike do tragičnoga u svemu što je čovek, pa i kad je taj čovek žena. Preovlađuje, naravno, žena stihija, uzbudljiva, razbludna telom, podžegač polne strasti u čoveku. Ponekad iz Vladičine mirne erotike, kad „gleda ljepotu", iskoči retka slika i reč. Mandušić kaže o onoj tuđoj snasi: Kad je viđu đe se smije mlada, Svijet mi se oko glave vrti. Kulminacija Mandušićeva doživljaja ipak zalazi u noć: No me đavo jednu večer nagna, U kolibu noćih Milonjića. Snaha se diže, jer misli da svi spavaju, češlja kosu „niz prsa", i, srećom po Mandušića i poeziju, počinje naricati. Svršiće se time da Mandušić zavidi mrtvome deveru Andriji što ga takve oči i takva usta oplakuju. Sa visokom poetskom umešnošću pesnik tu daje vanredan preplet emocija u čoveku: lepa žena, u jednom ritualnom, skoro svetom aktu, smiriće, rasplakaće muškarca i junaka: Tuži mlada, za srce ujeda, oči gore živje od plamena, čelo joj je ljepše od mjeseca, a ja plačem ka malo dijete, blago Andri đe je poginuo, divne li ga oči oplakaše divna li ga usta ožališe. Ponavljamo: znao je ovaj fini pesnik šta je fina erotika. Ali lirsku pesmu kao takvu nije negovao. I, mi, ne žalimo što nije. Prema ženi Vladika je stojao, silom okolnosti i ostao da stoji, kao svaki Crnogorac, onoga vremena. Po svemu ravni, ravni su Crnogorci - i prost Crnogorac i Vladika - ravni su i u neodoljivoj i prirodno automatskoj radosti od života. Kao širom sveta primitivni brđani, po pustim klancima i divljim survinama, i Crnogorci onoga doba nemaju širok tok razvoja, nemaju raznolikih dužnosti, nemaju raznolikih zabava, zbog čega im žena zalazi u život i rano i mnogo, ali bezmalo isključivo s
telom, noću, na odru. Predanje kaže za Crnogorce da su „zmajevo koljeno". Obitavaju sa ženama, neku traže i pamte, ali ne pišu ljubavne pesme ni ljubavna pisma. Crnogorac ima idealan pa i tragičan zanos za rodni kraj, za slobodu, za staru slavu, za pleme i sina - ali, čuli smo maločas, zanos prema ženi dolazi od pijane krvi. Vladika Rade ima idealan i tragičan zanos za Kosovo, za Obilića kao ideju junaštva i poštenja, za Crnu Goru, za srpstvo; i, na suprotnom kraju stvari, kao Geteov Ganimed, nosi u sebi „večnu toplotu" od svetskog Stvoritelja mu datu, i zato ima idealan zanos za besmrtnost duše, za tajne kosmosa. Na jednom kraju: Gospodar Crne Gore i sveštenik-monah; na drugom: poet i mislilac filosofskoga pravca - između toga dvoga teško je bilo smestiti ženu makar kao deo romantike jednog složenog i teškog muškoga života. Ni idealna žena, ni fatalna žena. Sem da je već pred smrt, u Napulju - gde je još poslednji put bio i živ i slobodan - da se tu sav pokorio nekoj velikoj iluziji. Austriski đeneral, Srbin Ðorđe Stratimirović, prijatelj Vladičin, pisao je pošto je video Vladiku u Veču, pri poslednjem vraćanju njegovu u Crnu Goru, 1851-ve: „Sasvim je oslabeo, i od teške bolesti, i od jedne velike ljubavi." Ne bi uostalom bilo čudo: trideset osam godina svega. Pa zatim, na smrt osuđeni tuberkulozni dokle god ne padnu u postelju, potpuno skrhani, otimaju život, ispunjavaju ga pravim i uobraženim sadržinama. Počinju se lepše odevati, prave poznanstva, idu na večere bez apetita i u groznici, govore o planovima i ponekad veruju u njih. Godine 1850-te, putnik inostranac zabeležio je da je Vladika hodao u neobičnom crnom svilenom kostimu - postoji i crtež o tome - i da je „ličio na venecijanskoga plemića". A ona „velika ljubav", da li u Napulju, ne znamo; da li ju je Stratimirović pomenuo posle neke Vladičine ispovesti, ne znamo. Najverovatnije je da i to ide u maštanuv teško tuberkuloznoga. Ili je Stratimirović nešto načuo, nešto slutio, nešto izmislio, da bi u svojim Uspomenama ulepšao priču o životu jednog velikog mučenika. Istina je da je Vladika u Napulju mnogo išao u društva; još se, po kazivanju Ljube Nenadovića, „držao", bio predmet pravog maženja od strane ljudi i žena. U Pompejima je njega radi otkopavan jedan deo zasutoga grada. Istina je da Italija ima divnih žena telom, i stilom pokreta. Ali po svedočanstvima Ljube Nenadovića, koji je s njim bio u Napulju, i pratio ga na povratku kroz Rim, i do Firence -Vladika nije izgledao zaljubljen; mučio ga je kašalj, i teška briga: Omer-paša koji se, s regularnom vojskom, posle Bosne i Hercegovine, spremao na Crnu Goru. Za Napulj je vezana čuvena Vladičina kletva Omer-paši, i krik: „Ne da mi na miru ni umrijeti!" S druge strane opet, biva da veliki ljudi, puni briga i teških odgovornosti, tek pri umiranju zavole ženu; ili se sete, zapravo stignu da se sete neke žene koja nije badava prošla kroz njihov život. Možda je u Napulju došlo do toga da neka kulturna i fina Italijanka povuče nekuda naviše Balkanca i poluvarvarina, povuče ga naviše uprkos tome što je on obično bio onaj koji druge diže naviše. Možda je jedared zaista sa živom ženom pošao u one vilinske visine o kojima je maštao u prvoj svojoj erotičnoj pesmi, i bez koje, bez vile, neće biti ni ona jedina, ona krajnje seksualna njegova ljubavna pesma. Kao što je već pomenuto, nađena je ta pesma, i šezdeset dve godine posle Vladičine smrti, u Boeanekoj vili, 1913-e, objavljena. Naslov pesme je „Noć skuplja vijeka". Kako se zadržala i zaostala? Je li istina da je kralj Nikola spalio neke hartije Vladičine - pesme, hroniku, prepisku -spalio radi dobrog glasa svoga velikoga pretka, pa je iz te zaostavštine umakla jedna pesma? Da li je pesmu Vladika ostavio tako da se nekada posle nađe? Da li nije imao duše da je uništi dokle god je mogao da je čita? Da li je to pesma iz predsmrtnih, napuljskih dana? Na sve to ide jedan odgovor, možda: Sluh i duša, u nadeždi plivajući, tanko paze. Rasprsne li pupulj cvjetni, ili kane rosa s struka, Sve to sluhu oštrom grmi... Zatrepte li tice krila u busešu guste trave Strecanja me rajska tresu, a vitlenja muče glave.
Trenut mi je svaki sahat - moje vrjeme sad ne ide -Sile su mi na opazu, oči bježe svud da vide. Dok evo ti divne vile... Scena, zamisao, potpuno ista kao u prvim erotičnim stihovima dvadesetogodišnjega ili još mlađega pustinjaka cetinjskog, samo što sada scena neće preći u alegorije o Dušanu i Karađorđu. Zavid'te mi, svi besmrtni, na trenutak ovaj sveti! Ustav, luno, b'jela kola, produži mi čase mile, Kad su sunce nad Inonom ustaviti mogle vile. Prelesnicu kako vidim, zagrlim je ka Bog veli, Uvedem je pod šatorom k ispunjenju svetoj želji. Pod zrakama krasne lune, pri svjećici zapaljenoj Plamena se spoji duša ka dušici raekaljenoj. I celivi božanstveni dušu s dušom dragom sliju -Ah, cjelivi, Bože mana, sve prelesti rajske liju. Što je nebo zemlji dalo, na usne joj stah sisati. Sovršenstvo tvorenija - tajanstvene sile Bože -Ništa ljepše nit' je kada, niti od nje stvshrit može. Malena joj usta slatka, a angelski obraščići; Snježana joj prsa krugla, a strecaju svetim plamom, Dv'je slonove jabučice na njih dube slatkim mamom. Crna kosa na valove niz rajske se igra grudi -O divoto čudo! smrtni ere sada ne poludi! Pesma monaha. Ali monah je veliki pesnik; ujedno čovek nikao iz plemenskoga života, gde nagoni još mogu da zadovolje čoveka ludim užršanjem i srećom. Stihovi odaju nešto pračovečansko i pramuško; iz doba mita, i doba poezije o polnom spajanju. Čitalac se seti drevnoga mita o Gilgamešu: Gilgameš reče mu, lovcu: „Idi, lovče, i ljubavnicu povedi, I kad stoka pođe na pojilo, neka se gola svuče, da bi on (Engidu) uživao, kad je vidi, doći će joj blizu: i onda ga više neće poznati stoka koja je na njegovu polju rasla. Čitalac se takođe seti praoca Jakova: kao mlad plemenski starešina, uveo je pod šator Leju u „svetoj želji", i, kako kaže Tomas Man, veliki pisac ogromnoga romana o čovečanstvu, kaže o Jakovu i Leji u njihovu „noć skuplju vijeka": „I dogodi se devet puta..." Stihovi se Vladičini u onoj pesmi ređaju malo ispreturano: pesnik je opijen, pijan, kurjački gladan. Ni ta žena, naravno, nema ličnoga lika, ima samo delove tela. Igram joj se s jabukama - dva svijeta srećna važe -K voshištenju besmrtnome lišenika sreće draže. Znoj lagani s njenom kosom s zanešene tarem glave;
Druge sreće, malo važne, za nju bi da i sve slave! Ne miču se usta s ustah - cjeliv jedan noći cjele! Svezala se dva pogleda magičeskom slatkom silom, Kao sunce s svojim likom kada leti nad pučinom... Luna bježi s horizonta, i ustupa Febu vladu -Tad iz vida ja izgubim divotnicu moju mladu. Zar treba još tražiti neku Vladičinu ljubavnu ispovest, neka ljubavna pisma? Tu je velika ispovest, i pismo kakvo je retko koji ljubavnik napisao. I tu je ujedno i ljubavna poezija, koja „važi" čitavu svesku ljubavne lirike. Monaška pesma, bestidna i razbludna, ali pesma velikoga pesnika: san na početku uvodi, san na svršetku rastvara sve. Zar nije i tragedija tu: „lišenik sreće" srče i guta blaženstvo tela kao ona halapljiva tičurina što se zove nesit; i, „lišenik sreće", na početku i na kraju ima samo san i iluziju. Čitalac, dok pesmu čita, boji se da poludelo telo ne nagoni na jezik još više no što je već; mesto toga se promoli veliki poeta da kaže genijalnu i prečistu sliku: „pogledi se vezuju kao sunce sa svojim likom na morskoj pučini". Čitalac Vladičine pesme čini još nešto: pročita veliku ljubavnu pesmu Laze Kostića Santa Maria del la Salute. Dve vrlo različite i vrlo slične pesme. Imali smo, imamo dva velika „plamena" poeta. Analiza Vladičine pesme još nije dovršena dok se ne ukaže da u toj razbludnoj pesmi tri puta dolazi pojam svetosti. „Sveta" je želja sjedinjenja čoveka i žene u ljubavi; „svet" je taj trenutak; „sveti" plam bije iz grudi zaljubljenih, ljubavno zanesenih. Da, Vladika Rade nikada nije mogao bez težnje u visinu, bez ideala stabiliteta, vezivanja svega čovečnog za sveto, za večno, za božansko. Luča mikrokozma plamti visoko u vis. Zemlja i zemaljski život je „snoviđenije". Ali duh čovečji je preegzistovao i postegzistovaće; on je zato u svemu što se na zemlji zbiva: garantija da u svemu čovečanskom ima neki smisao koji je večnosti potreban. Posle svega zemaljskoga i telesnoga, duh se vraća u stabilitet. Kao francuski mislilac Men de Biran, Vladika Rade je imao potrebu uvek da „se uhvati za nešto što ostaje". U svojoj razbludnoj ljubavnoj pesmi uhvatio se najzad za san: snovi ostaju, jer su oni duhovni, sveti. Klasična Crna Gora bila je klasična zemlja muškaraca. Dinastija nema direktnih naslednika, jer uz vladara nema vladarice, Komedija u Crnoj Gori bila je muška. Igrao ju je muški, do krvave glave, Šćepan Mali; tragedija u Crnoj Gori bila je skoro bez izuzetka, svakad muška. Muška je bila i tragedija Vladike Rada. U Napulju, mrtav bolestan, posle vesti da Omer-paša ide na Crnu Goru, on se svečano oblači, meće sve ordene, paše mač, oprašta se od velikaša i lepih žena, možda i od „velike ljubavi", i kreće na Cetinje da umre sam, bez žene i njene ljubavi, čelom okrenut Omer-paši. U testamentu Vladičinu, u rečima upućenim Bogu, nema jadanja zbog šturog života bez ljubavi, bez žene i poroda. Ima muška radost što ga je Bog umom i telom uzdigao „nad milione". Bogu zahvalnost. narodu zapovest, smrti gotovost. „Ostalo je ćutanje" (Hamlet), pa su i žene u njegovu životu ćutanje. Za razliku od Isidore, Ðilas briše svaki trag romantizma i mogućeg duševnog angažmana oko neke žene. Izvanredno zataškan, njegov tekst na tu temu sugeriše jedan meta-mačizam u kome daje prostor i priziva mogućnost da je Njegoš imao telesne kontakte ali da nije mogao ni jednoj pokloniti srce... Suzdržan i subverzivan Ðilas eksplicira ono što je Isidora dala u nagoveštajima... Već bi se moglo zaključiti: nikakvoj strasti izvan duha nije se predao ovaj, sav od strasti i zanosa čovjek. I mada je ljubav najpuniji, a valjda zbog toga i najradosniji oblik ispoljavanja, održavanja života, dakako i onog čovjekovog - Vladika Rade se nije ni njoj podao. I to ne samo zbog toga što je
bio kaluđer, mada ga je i to moglo sputavati. Nego je i ljubav za njega bila nešto dvojstveno - čulna strast kojoj se kao i drugi odavao, ali i ispoljavanje vječnog zakona - takva je ona bila za njega -potpuna, sveta obaveza. Može se zaključivati posredno - iz njegove ličnosti i njegovih gledanja: preveć je bio od dužnosti da bi ove zanemario odajući se strasti ljubavnoj, preživotan da slasti ljubavne ne bi okusio i suviše duhovan i etičan da bi se ljubavlju igrao. Ne zna se za ženu - biće da je nije ni bilo, koju bi volio životnom, smrtnom silinom. Ljubavni život Njegošev je pažljivo skrivan, ali je za njim i uporno tragano. Krio ga je i on sam - vladika, gospodar. Skrivali su i Petrovići: u pjesmi „Noć skuplja vijeka", koju je kćer kralja Nikole ustupila Cetinjskom muzeju, nečija ruka je izvršila popravke ne bi li se stvorio utisak da se ljubavni čin ne odnosi na autora pjesme - Vladiku Rada. Krilo se i zbog loše shvaćenog patriotizma, lažnog morala i ugleda crkve. Oni, pak, koji su tragali, činili su to iz raznih pobuda - frivolni radoznalci ili protivnici Petrovića, nadajući se da će i tu naći ubojna oružja. No, bilo je, dakako i takvih koji su otkrivanjem i te strane Njegoševog života htjeli da upotpune sliku njegove ličnosti. Ali ako je nešto neznačajno i skriveno - otkriveno nije ništa, osim ono što se i tako i tako znalo, a u skoro otvorenom arhivu u Zadru biće, kako mi je pričao profesor Kolendić i novih podataka o tome. Nije ni za života vladičina bila tajna da on ne izbjegava žensko društvo i da se u tome ponajmanje drži kanonskih propisa. To je prenijeto. To potvrđuju i činjenice i - njegova poezija, u kojoj, mada rijetko, ima i snažnih erotskih zanosa. Nema traga velikih i potresnih ljubavi. Smatram da tih ljubavi nije bilo, ni moglo biti u njegovom životu. Žena kod Njegoša nije mogla značiti mnogo više od strasnog ležaja, makar on i ne želio da samo tako bude. Mladić na silu zakaluđeren i vladika preobražen u vladara, uz to izrazite muške ljepote - tražio je žene. Svakako mnoge nijesu bile ravnodušne prema njemu. Ali je on bio i Crnogorac svoga vremena -ljubavi i strasti kao da i nema izvan bračnog ležaja, a kult dragane još ne postoji. Čak ne postoji ni izrazit kult majke. Kod ljudi iz plemena, kod kojih je gospodstvo muža i muškarca skoro potpuno, velika ljubav prema ženi je poprilično i sramota. Nema samoubistava iz ljubavi, a ubistva radi žene su, ustvari, radi časti - zbog prevarene sestre, nasrtanja na ženskinje. Snažan je i visok jedino kult sestre - sestra spaja svoj rod sa drugim i čuvarka je krvne zajednice. Ljubav sestre vezuje čistoćom i nesebičnošću bratstvo i bdi nad njim. Majka je u Crnoj Gori samo majka - jedino se sestra rodila u bratstvu i ona njime neprolazno diše. To je i Njegošev najsuptilniji, najpotresniji motiv: sestra Batrićeva se ubija za bratom, jer jedino ona - sestra, može u Crnoj Gori smrtno da voli. Drugi motiv, onaj iz „Noći skuplje vijeka", jeste strast, skoro čisto parenje, „nešto pračovječansko i pramuško; iz doba mita, i doba poezije o polnom spajanju" - zaključuje Isidora Sekulić. Rekao bih: nešto crnogorsko - strast ali ne i ljubav u romeovskom, verterovskom ili kom bilo drugom smislu u kome spajanje polova nije i neodoljivo podređivanje nedokučivim prauzrocima egzistencije. Treći značajniji motiv - snaha Milonjića iz sna Vuka Mandušića, sličan je drugom, mada rafiniraniji, iščišćeniji - luda strast mahnitog junaka. Mandušićeva strast je toliko jaka da gubi svaku tjelesnost i pretvara se u čistu bolnu žudnju za ženskom - snaha Milonjića je skoro bestelesno biće zamišljene ljepote. Dakle: lik žene - sestra, a ljubavi - strast. I crnogorska guslarsko-muška poezija jedva ako poznaje ljubavne motive. U njoj se plijene žene kao i drugo blago. Pomoli se na tren heroična majka i sažalna sestra - to je sve. Nasuprot tome, crnogorska ženska poezija je sva od najsuptilnije nježnosti, od boja i zvukova iščišćenih do besčulnosti. Ljubav se izlila, a strast ukrila u tu poeziju - ono što je uzaludno žudela kao žena, Crnogorka je dokučivala kao pjesnik. A Njegoš je bio muškarac.
Bajoslovne muške ljepote i gospodar čudnog plemena koje je izlazilo iz mitske, a živelo herojskom legendom. Uz to je imao i šarma -još primitivnog i utoliko privlačnijeg. Na Cetinje su izbile tri Engleskinje u muškom odijelu. Neumoljivi i svuda prisutni Stevan Perkov će reći: došlo je potonje vrijeme, čim se ženske u muško oblače. Ali Vladika je sročio, takođe na crnogorski način: Prvi put vidim tri golubice pod sokolovijem perjem. Milica Stojadinović nije bila ni ružna, ni ljepotica, a kao pjesnik značajna, jer je prva žena od te sorte u novom vremenu. Bila je uskog duha i osuđivala Njegoševu jugoslovensku širinu. On je za nju našao privlačnu i odmjerenu riječ, kad se sa njom sreo u Beču: Ja poet, ona poet, da nijesam vladika - eto knjeginje Crnoj Gori. Zaista, kao vladika i vladar morao je paziti na sve što bi protivnici mogli da iskoriste - nije se smio zanijeti za ženom toliko da se od nje ne može u svakom trenutku otkinuti. No, to vladarsko sustezanje i prisilna mantija podarivali su ga da traži ženskinje. Strast, utoljenje strasti - to su bile njegove ljubavi. On je i tu ono što je bio i morao biti: sukob između želje i mogućnosti, dužnosti i htjenja. U njegovim idejama i životnim obavezama za ženu nije ostajalo mjesta više negoli za jednu od prirodnih, mada najslađih neminovnosti. „Strasti su magnet, njima samo nama ova zemlja prijatna postaje... Strasti su duša zemna... Da mi može moral sasvim vostoržestvovati nad fizikom, ja bih u redu angelah bio i smatrao bih čovjeka i svijet baš onakvima kakvi su" - to je zapisao u „Bilježnici", a to će značiti da je Zemlja leglo zla i kroz strast nam ona postaje prijatna, a kada bi se čovjek mogao osloboditi svega zemaljskog, a pogotovo duše zemljine -strasti, postao bi bestjelesni duh - ideja. Time bi i sve zemaljsko i ljudsko postalo jasno - „kakvi su". Materijalno ne bi moglo biti prijatno kad ne bi imalo duše - strasti, koje i jesu magneti koji nas privlače zemaljskome. Strastima se uživa i mora se uživati, jer moral nije jači od njih, makar što pripada višim - čistim duhovnim zakonima. Kod Njegoša nema nedosljednosti - njegove strasti su podvrgavanje nužnostima a ne nerazumna uživanja. Zbog toga su i dublje i bezumnije u svojoj raspaljenosti. Budući dubokim intelektualnim dramama, njegove ljubavi, njegove strasti su se ispoljavale u kratkim erotskim zanosima. Život na Cetinju je bio skučen i u tolikoj mjeri pod pogledima patrijarhalne sredine, da je on vučji gladan žene obično bježao primorju. Austrijske vlasti, prateći svaki njegov korak, izvještavale su i kad bi se on našao u veselom društvu, obično oficira kojima bi se pridruži le i žene. Profesor Kolendić je pročitao takve izvještaje u Zadarskom arhivu, i kazivao mi o tome: radi se o ženama što traže ili prodaju uživanja. Takvih doživljaja je motao imati - ako ih je imao - i drugde - u Beču, u Trstu. Možda i u Crnoj Gori uz veliki oprez, jer su ga čuvali perjanici od dušmana, a Crnogorci su bili osjetljivi na to kad se i ne radi o Vladici i obrazu njihovih žena. Vladika Rade je, uostalom, čuvao tuđ obraz koliko i svoj. Dakako, vrijeme, radoznalost i zloba ispreli su priče, u koje ne treba vjerovati, ne zbog toga što su ružne, nego što nijesu vjerovatne. Ðorđe Stratimirović je olako zabilježio po dolasku smrtno bolesnog Njegoša iz Italije u Beč: „Sasvim je oslabeo, i od teške bolesti, i od jedne velike ljubavi" -da bar reče ljubavnih doživljaja, pada mu se i povjeruje. Njegoševi boravci po italijanskim gradovima su kratki, ispunjeni posmatranjem znamenitosti i protokolarnim posjetama - nepogodno za ma kakve ljubavi. Istina, sa njim su vjerni ljudi, koji bi znali prećutati slabosti njegove. On je bolestan - predan liječenju kao dužnosti i posljednjoj, predsmrtnoj strasti posmatranja. Gde je tu mjesto za veliku ljubav? Prenijeta je priča da je onaj ožiljak što se koso usijeca u njegovu lijevu vjeđu od kosijera nekakvog mlinara čiju kćer je obijesni gospodar htio da napastvuje. Nije bio takav Vladika Rade. On je sam pisao kotorskom kapetanu, tražeći da vlasti prisile preljubnika da uzme osramoćenu devojku: „Takvo prestupljenije drži se u Crnoj Gori mnogo više nego ubijstvo." A i da je bio kakav nije - koji bi se mlinar našao da spusti ruku na njega? Petrovići i Vladika Rade imali su protivnika koji su i dobro njihovo viđeli kao zlo. Oni su se
hvatali za sitnice, dodavali, preokretali i naduvavali, tako da je ispadalo kao da svo zlo potiče iz pokvarene i opake krvi Petrovićke. Ako se o razvratu sinova kralja Nikole nije moglo dosta napričati, bezrazložno je izmišljano i o njihovom ocu. Kod Vladike Rada je službovao pop Tomo Davidović iz primorja. Bio je u volji gospodaru i ovaj je poslao njegovog sina na školovanje u Rusiju. Popa Toma su udavili na Cetinju, raširivši priču da se sam zamakao, a govorkalo se i da je otkriven kao austrijski špijun, što će biti najvjerovatnije. Kotorski kapetan Grije, koji je bio na Cetinju dok je pop Tomo ležao u zatvoru, javlja da je ovaj uhvaćen u krađi i da je smjerao da ubije Vladiku - očito cetinjska verzija. No, bilo kako bilo, protivnici su rastrubili da su Petrovići udavili popa Toma jer je on sam davio vladičina kopilad, pa da se to ne bi preko njega otkrilo. Nadato je: da osveti oca, popov sin je udavio u Rusiji sinovca vladičina - ovaj je, u stvari, umro od plućne bolesti. Da Vladika Rade takvo što povjeri popu iz primorja -besmislice! Pričalo se i o vanbračnom sinu Vladike Rada - čak i ime navodilo. Golicava nagađanja, izmišljanja i dosoljavanja protivnika, konkretnosti koje ništa novo ne kazuju. Sliku vladičinog ljubavnog života upotpunjuje jedan italijanski pisac, Nikola Tomazeo - on je prvi uočio i vrijednost Gorskog vijenca. No čemu nabrajanja? Ništa ljudsko nije bilo tuđe Vladici Radu. „Neki su me savjetovali da oči na ženski pol ne okrećem, a čovjek ne može i sa samrtnoga odra da oči ne baci na krasno stvorenije" - pisao je u bolesti. Pjesnik je uznosio: „Preljesnicu kako vidim, zagrlim je ka Bog veli, uvedem je pod šatorom k ispunjenju svetoj želji." Ovakva ili onakva - ljubav je veza prolaznog života sa vječnošću. Nekoliko je toposa Njegoševog „ljubavnog" života koji daju argumetne za ovakve analize, tu je boravak u Petrogradu, Kotoru, Trstu, pa i nestala pesma koja je nastala posle Njegoševog gledanja prelijepe devojke u Perastu... Nekoliko njegovih biografa spominje da je razne glasine i ogovaranje izazvalo i Njegoševo prijateljovanje sa prelepom suprugom njegovog profesora francuskog jezika. 1837. Njegoš je odlučio da svojim znanjima stranih jezika pridoda i francuski jezik. Tako su na Cetinje došli gospodin i gospođa Žom koji su imali svoju zasebnu kuću... Izuzmemo li činjenicu da su Rusi bili sumnjičavi šta taj francuski par radi kod Vladike počela su i nagvažanja o naklonosti gospođe Žom prema mladom vladaru. Obrazovana, prefinjena, nežna, gospođa Žom prosto nije mogla da izdrži vetrovite i surove cetinjske uslove i jedina su joj uteha, pored muža bili intelektualni, duhovni i mistični razgovori sa Radom Tomovim. Na neki čudan način Vladika je u gospođi Žom video onu ženstvenost koju nije u svojoj majci... Njegova majka Ivana, devojački Proroković bila je hrabra, jaka i stamena Crnogorka. Poreklom iz Njeguša, kao i otac Tomo (ali iz drugog sela) ona je rodila petoro dece i radila sve teške poslove... Od nje se Njegoš naučio jačini i odvažnosti ali ono što je posle otkrio u gospođi Žom i drugim „finijim" damama je za njega bilo nešto potpuno novo... Da bi se razumeo gotovo mitski lik Njegoševe majke koja je mrtvoga sina okajavala ko nijedna, noseći to, za crnogorce najstrašnije prokletstvo - da doživi pre svoje - smrt sinovljevu - potrebno je setiti se priče koja se dugo prenosila sa kolena na koleno. Priča se da su se skrhani od bola Njegoševi roditelji posle njegove sahrane vratili u Njeguše i da je Ivana tražila od Toma da se pobrine oko stoke i žita, na šta je preneražen Toma pitao kako može da misli na žito kad su juče sina zakopali, a ona je odgovorila: - Može se bez nikoga, ama ne bez ništa... Tu jačinu, onaj ko nije video stare Crnogorke ili nije imao takvu babu, kakav je moj slučaj retko ko može razumeti... Taj prkos tragediji i potreba da se prividno okrutnošću bude okrutniji od stvarnosti koja se pojavila kao udes... To je onaj njegoševski deo prisutan u Gorskom vijencu u kome
se opisuje etika i religioznost, principi i herojstvo njegovog naroda. Nasuprot takve paradigme majke Rade je prvi put o ženama slušao od jurodivog i na svoj način genijalnog učitelja Sime Milutinovića Sarajlije (koga je najlepše i najtačnije od svih Srba objasnio i opisao Matija Bećković objasnivši tu njegovu posebnost i prodrevši u kvintesenciju njegove ličnosti pomalo zamućene običnom Srbinu). Sima je bio zaljubljen u Turkinju Fatimu, kojoj je i pevao. Od njega je Rade učio o ženama i kako sa ženama... Sima je u njemu pobudio onaj rafinman i za lepotu i za duševnost kod žena. Da stvari nisu tako proste i da je Njegoš tragao i za duševnom lepotom, govori slučaj susreta njega i Milice Stojadinović - Srpkinje u Beču. Tragična Miličina ličnost, pesnikinje i patriote (za kog nažalost ni tad nije bilo razumevanja) i prve žene ratnog reportera, bila je pre svega osenčena duševnom lepotom i neverovatnom energijom. Pogrešno shvatana, sasečena od Skerlića, minorizovana od mediokriteta svog i potonjeg vremena, Milica je bila posebna i kao žena i kao pesnikinja i Njegoš je to osetio... Ona nije uživala u tome da bude objekt čežnje ni predmet zanosa muškog, ona je bila sva u usponu, uzdahu, zanosu, borbenosti i jednom krajnjem idealizmu koji je bojio svaki njen pokret i davao posebnu sliku njenog tela i lica što njeni savremenici nisu videli ni „ko posebno lepo ni ružno"... Iako uvek u sputavanju svog ličnog, privatnog, sasvim intimnog, lepota njenog zanosa i vere je izbijala iz njene energije i predanosti... Njegoš je to odmah osetio. Ipak kada su se sreli Milica i Njegoš su se porečkali oko politike... Milica nije videla Srpstvo unutar južnoslovenske unije u koju je Njegoš verovao, Njegoš nije imao sluha za njen uski srpski pastoralni zanos... Ipak su se zavoleli... I osetili svoje posebnosti... Iesnici su izgnanici iz ovoga sveta, slučajni prolaznici zalutali iz kosmosa koji svojim zanosom i lepotom reči daju smisao ovoj „pustoj zemlji". Susret dva pesnika, ma kako površan, kratak ili slučajan susret je dve komete... Kad je prvi put video Njegoš je rekao: „Ja poeta, ona poeta, da nijesam kaluđer, eto kneginje Crnoj Gori." Ovaj slučaj donekle je i negacija teze da je Njegoš u ženama video samo harmoniju i saglasje otmenosti i telesnog. Videti upravo u Milici. -Kneginju može samo onaj koji traži i vidi više i dublje... Koji nije rob proste telesne lepote ni pragme... Evo kako je August Frankl opisao Milicu: „Njena figura bila je uočljiva; srednje visine, sa plastički izrazitim jasnim oblicima, sa bledim, kao u Bogorodice, licem, sa čelom natkriljenim mrkom kosom. Velike crne oči gledahu s mirnoćom, koja kao da ne beše sa ovoga sveta, a skoro melanholičan joj izraz bi katkad ublažen osmejkom njenih lepo sastavljenih usana. Crte bi joj oživele samo kad bi govorila o svom zavičaju, o lepoti Fruške gore, i kada bi opisivala okolne šume i zelena brdašca... " U Milici je Njegoš video onu ljubav za zemlju koju su posedovale i njegove Crnogorke, ali i jednu vanvremenu suptilnost koja ga duboko ganula i koja se retko viđa kod žena... Ni Milica nije ostala nema na Njegoševu lepotu i mudrost, duhovitost i šarm... Na vest o njegovoj smrti zapisala je: „NEMA TE VIŠE, KO DA NE ZAPLAČE... " 1862, toliko godina posle Njegoševe smrti, posle godina patnji i siromaštva na koje je gotovo uvek ovo društvo osuđivalo svoje izabranike, Milica će otići i na srpske barikade... u Beograd gde su se vodile žestoke borbe protiv Turaka... I tada će se sećati Njegoša... O ovoj epizodi između Milice i Njegoša pisano je više puta i uvek suzdržano, s razlogom... Ko može proniknuti u tajne dvoje pesnika toliko izvan svog prostora i ispred svog vremena... U nekoliko stranih i domaćih tekstova može se naći dosta nagađanja o odnosu Njegoša i prelepe grofice Dore d Istre. Njeno pravo ime je bilo Elena Kolcov Masalski i rođena je u Bukureštu 1828... Ona je iz čuvene kuće Gika koja je Vlaškoj i Moldaviji dala preko deset vladara. Dora je bila i jedna od prvih književnica svog veka. Iako je bila suzdržana u pominjanju Njegoša u svom delu, zanimljivo je da je potaknuta velikom tugom i jakim sećanjima, otišla na Cetinje neposredno po njegovoj smrti... U znak sećanja i u ime te nežnosti Dora je na francuski prevodila i naše junačke pesme. . U njenim dnevnicima ostaće zabeleženo nekoliko strasnih rečenica o rafinmanu, lepoti i mudrosti Njegoševoj.
Jedan drugi događaj iz Njegoševog života izazivaće puno više polemika i kontroverzi... Svaka rasprava o strasti uvek vodi u Trst i opsesiju prelepom Florom Fabri Bretin. Ko može o tom zanosu i događaju reći više nego sam Njegoš koji je to, kako je Isidora rekla, u pesmi posvećenoj Flori i opisao... Neki su čak pričali da je knjaz Nikola druge kontroverzne pesme Njegoševe spalio a da ovu nije uspeo, osim da cenzuriše... O Njegoševoj opsesiji Florom neprijatelji su govorili bučno i pogrdno, a poklonici prećutkivali ili odmahivali svesni da je njihov vladar pre svega Vladika i pesnik a monah po običaju... Mnogi su to držali za jedino Vladičino priznanje o svom burnom i strasnom životu i zanosu ženskom lepotom. Gospodin Krunoslav J. Spasić u svojoj iscrpnoj studiji „Njegoš i Francuzi" posebno se bavi ovom temom dedukujući zapravo da je Njegoš u Italiji gledao i oduševljavao se sa dve balerine. „Da li je Njegoš napisao jednoj Francuskinji jedine stihove koje je javno posvetio ženi? U svojoj pesmi Tri dana u Trijestu' vladika peva: Skupa smo se mi svi veselili Gledajući gracioznu Floru Sjajnu zvijezdu trestanskog teatra, Koja odmah zefirnim poletom I pogledom svojim očaranim Paka u raj može pretvoriti, Ka Danica iza mračne noći Što zasmije svode Uraove (107) Ništa nam ne govori koje ta Flora. Italijanski pisac i pesnik, sekretar Garibaldija i Njegošev prijatelj Frančesko dal Ogaro, preveo je sa ,ilirskog' na italijanski ovu pesmu u tršćanskom listu La Favilla. On je pisao o Njegošu: Upoznao sam ga u Trstu baš kada je gospođica Fic-Džems igrala Gizelu. Kez - vladika beše ushićen i napisa u čast pariske Silfide jedan divan ditiramb, koji sam ja odmah na italijanski preveo i objavio preko listova. Ovo mi je pribavilo prijateljstvo i poštovanje velikog pesnika. Nadao sam se da će me odlikovati kakvim ordenom..." Ovih nekoliko redova postavljaju više problema. Najpre, ko je Fic-Džems? Priređivači knjige Savremenici o Njegošu, V. Latković i u prvom redu N. Banašević, objavljujući gornji citat, pretpostavljaju da je to ime tršaćanske glumice Flore koju Njegoš spominje u ranije citiranoj pesmi. Videćemo malo kasnije da se radi o dve različite osobe, jednoj Francuskinji i jednoj Italijanki... ... Što se tiče balerine Natali Fic-Džems, Teofil Gotije govori o njoj više puta duže i kraće u svojoj Istoriji dramske umetnosti. Jedan njen biograf tvrdi 1844. godine da je valcer iz Žizele bio jedan od njena dva trijumfa. Pošto je Pariska opera nije zadržavala, ona je otišla za Italiju decembra 1842., i tu je Njegoš svakako video na sceni 1844. ili 1846. godine. U jednoj studiji iz 1931. S. Šumarević piše... Engleska porodica Fic-Džems postala je francuska porodica naturalizovanjem maršala Bervika, vanbračnog sina nekadašnjeg engleskog kralja Džekoba Drugog. 150 godina docnije, pojavila se čuvena pariska igračica g-ca Fic-Džems, koja je došla u Trst da odigra Žizelu... Rečnik baleta tvrdi da Natali Fic-Džems, francuskinja po narodnosti pokušava da uporedo stiče karijeru balerine ipevačice; igra u Pariskoj operi... u Italiji i Americi 1845... Da li je Njegoš posvetio navedene stihove Natali Fic Džems? Jer Srbske novine od 24. marta 1844. godine pišu da ih je posvetio balerini Favril-Breten. U listu La Favilla od 1844. i 1845. godine
nismo našli ništa o Natali Fic Džems, ali u broju od 25. januara 1846. govori se dosta opširno o baletu Žizela i ovoj balerini. Da li je ona bila u Trstu i 1844? Međutim, jedan od najboljih poznavalaca Njegoša i njegovog vremena, istoričar dr Ljubomir Durković-Jakšić potvrđuje nam da je prema jednom nemačkom listu, vladika prisustvovao 20. januara 1840. u Teatro Grande Trsta predstavi opere-baleta Robert đavo za koju je muziku komponovao nemački kompozitor Jakob Majerber, a tekst napisao francuski pisac Ržen Skrib. Očigledno je, piše taj list, da je Njegoš slušao sa zadovoljstvom muziku i pratio vilinsku igru ulogu divne Brešen-Fabri. Prema dr LJ. Durkoviću-Jakšiću, Flora Fabri Breten je italijaneka balerina, francuske klase; udala se za Francuza L' Bretena, sa kojim je igrala ne samo u Italiji i Španiji, već i u Parizu u više mahova između 1844. i 1855. Pevala je u Rimu 1843. I zaista, u listu Osservatore Triestino od 21. i 24.januara 1844. godine videli smo da se ta opera prikazivala više puta uzastopno u tršćanskom Teatro Grande. Dodatak lista La Favilla od 20.januara 1855. donosi mali članak o Robertu đavolu kao i dodatak od 27. januara gde između ostalog piše... Flora igra kao anđeo... Čak i ne znajući ove pojedinosti iz tršćanskih listova, Stijepo Kastraoreli je zaključio 1952. posle temeljne analize da se radi o dva komada i o dve balerine... Ali se ne zna tačno kojoj je od njih Njegoš poslao diskretno cveće sutradan po predstavi. Jedan biograf Flore Fabri-Breten navodi oduševljena mišljenja kritičara Žila Žanena o njoj koja je po njemu bila... balerina od glave do pete... lakša od pera i vetra. Ima poze dražesnih i izazivačkih čari. I proveli smo lepe srećne večeri Silfide, baleta u kome se Flora Fabri najare pojavila i u kome je napravila najveću senzaciju... I biograf citira mišljenje svih listova Pariza, dodajući... Svi jednodušno proglašavaju Floru Fabri balerinom koja najlepše igra i koja je najpoetičnija u naše vreme... Oduševljenje nije bilo manje u Italiji gde su se, prema Priva d Aglmonu najviše ličnosti nadmetale da pred njenim nogama iskažu poštu svog iskrenog divljenja... Među njima on citira Njegoša... U Trstu, piše on dalje, vladika Crne Gore se pokazao kao jedan od najvatrenijih obožavalaca ovog talenta iznad klasa. Nije propuštao ni jednu priredbu i isticao se među najoduševljenijim. Nikako nije dozvolio da ona ode a da joj ne da neku uspomenu. Posle jedne predstave Roberta đavola, gde je Flora oživotvorila svojim darom opaticu u baletu kaluđerica, poslao joj je ova dva stiha na morlačkom jeziku (sic) koje se trudimo da prevedemo bukvalno...!! Svojim umilnim osmehom, vatrenim okom i zanosnom igrom, očaravajuća Flora pretvara pakao u raj... U Indice riservato (Poverljivom indeksu) austrijske policije u Trstu od 1830. do 1851. godinem sačuvanom u Državnom arhivu ovog grada, nije zabeležen nikakav akt koji bi se odnosio na Floru Fabri Brete, a samo jedan koji se možda tiče Natali Fic-Džems; Fic-Volf. Na žalost, on je izgubljen. U kakvim je odnosima ta osoba Volf - možda je to Volf Njegošev poznanik - bila sa ovom balerinom i njih obadvoje sa Njegošem? Možda se to nikad neće znati. Međutim, izgleda sasvim izvesno da je naš pesnik gledao obe balerine. Ali, posle pisanja Priva DAnglmona, nema sumnje da je Flora imala čast da joj vladika napiše ovako divnu posvetu. Pitanje se postavlja da li mu je i Natali inspirisala neki stih. Ako je ta pretpostavka tačna, onda se Dal Ongaro nije prevario, tim pre što je po mnogo čemu sigurno da je vatreni „cetinjski pustinjak" video i ovu balerinu na sceni i možda i van nje." Priča se da je posle uzbuđujuće predstave koja je na njega ostavila neverovatan utisak Njegoš sam hteo da sutradan odnese Flori cveće, da ga je Medaković zaustavljao ali da je on to ipak učinio. I Flora je bila ganuta i uzbuđena i priča se da je ushićena ovim susretom, pesmom i njegovom rečitošću i stilom. Poverila se da nikada nije srela takvog „džentlmena".
O ovom slučaju najpre je javnosti rastrubio talijanski pesnik i zanesenjak Pikola Tomazeo... Opsednutost Florom opis je jedne potpuno druge ženstvenosti nego one kod Milice... Njegoševa osećajnost i antinomičnost i za sakralno i sekularno, fizičko i metafizičko zbunjuje i one koji ga vole i one koji su pokušavali da ga osporavaju... A to je toliko prirodno i imanentno kad je genije u pitanju... Bez antinomičnosti ličnosti nema ni genijalnosti, kako je pisao i Dostojevski... Njegošev osećaj za razumevanje lepote žene i suštine ženstvenosti trpi u sebi i patnju palog sveta i zanose ženske duševnosti koje je retko ko mogao da shvati... Njegoš je vladar, pesnik, putnik, i džentlmen. Prvi Crnogorac - džentlmen koji je plenio po svetskim dvorovima svojom lepotom ali i šarmom. Svojom primordijalnošću ali i apartnošću. Njegoš je pesnik i mislilac antinomija i zato je tako dobro razumeo svoj narod koji se trudio da iste prevazilazi prostim i jakim rešenjima... Njegoševe opsesije balerinama upravo pokazuju tu delikatnu i retku crtu da uživa u palom svetu i prepozna lepotu i u telesnom i duhovnom. Balerine nose tu kultivisanu strast i zanos i u stanju su da pomire nepomirljivo... Šta se zaista desilo između Njegoša i Flore i da li je to nešto što se može objasniti, opisati i prepričati skoro niko dosad nije dao odgovor. Postoje samo nagađanja i manje ili više trivijalne interpretacije... Sa druge strane niko nije jasnije od samog Njegoša i objasnio svoju opsesiju Florom u svojoj poeziji... Samo balerina u stanju je da pakao pretvori u raj, da u telesnom dosegne duhovno, da strast i čežnju pretvori iz đavolskog u božansko... Samo je Flora znala tu tajnu formulu da za minute njenog plesa, bedna ljudska telesna sudbina izgleda anđeoski i čarobno. Flora je neka vrsta uzdignutog palog anđela, u njoj Njegoš prepoznaje šansu da se apsolutna lepota dosegne i u truležnosti ovog jadnog sveta. Flora je čudo i vesnica lepote u blatu zemaljskog jada, zato je Njegoš voleo i zato joj je posvetio svoju najkontroverzniju pesmu... Sve ostalo je tišina i ljubav žena prema njemu...
P. P. NJEGOŠ VERSUS NIKOLA TOMAZEO
K
ako je i zašto Nikola Tomazeo postao prijatelj a potom neprijatelj P. P. Njegoša? Kako je jedno vatreno obožavanje preraslo u prezir i klevetu? Zašto je Nikola Tomazeo oklevetao P. Petrovića...? Šira publika srpska nije upućena u spor Njegoša i Tomazea. Ova kontroverza pohranjena je za inicirane akademike, istoričare, za one koji vladaju tajnama i ne žele da ih podele sa narodom, uvereni da im i ne trebaju... O ovom slučaju napisano je dosta tekstova, bio je čak i jedan simpozijum... Njegoš je Tomazeu napisao dva vatrena pisma i posetio ga u „skromnom stanu". Tomazeo je Njegošu napisao vatren i dirljiv predgovor za Gorski vijenac i pomagao u njegovom tumaranju kroz talijanske arhive u potrazi za tajnama Šćepana Malog i južnoslovenskih naroda... Kada biste pitali moju i većinu crnogorskih familija ko je Nikola Tomazeo, sumnjam da bi vam dali odgovor... Pa ni šira intelektualna publika ne zna za ovog jednog od najplodnijih talijanskih stvaralaca, a tako ni za „prijateljovanje" a potom sukob između Vladike i Tomazea... Govoriti o tajnom životu i kontroverzama vezanim za P. P. Njegoša prosto je nemoguće a da se ne stane i ne osvrne na ovaj čudni slučaj... Nekad Njegošev prijatelj i poverenik a posle vatreni neprijatelj koji se osećao izdanim od prijatelja posle Njegoševih dogovora sa Banom Jelačićem. Od zanosa Vladikom, Tomazeo, buntovnik i usamljenik, otišao je u drugu krajnost, u optuživanje i prezir... . Nikola Tomazeo rođen je u Šibeniku i voleo je svoju Dalmaciju iako je po svemu posle bio Talijan... U određenom periodu imao je posebnu ljubav prema Srbima, skupljao naše narodne pesme i prevodio... U svom Estetičkom rečniku o srpskom karakteru zapisao je: Iz domaćih vrlina, cvijetom i rodom, razvijaju se radosti i koristi života. Kakva je porodica, onakav je narod. Između toliko jada, velika je utjeha što je srpska porodica očuvala čiste i mile svete domaće veze, u onijem krajevima, koji još nijesu pokvareni tuđinskim duhom i običajima. Veći dio srpskih pjesama treba pripisati domaćem životu i osjećanju. One su biljeg i ogledalo građanske veličine. Ako ćemo govoriti o ćudi naroda srpskog, ona ne može biti samostalnija, nego što je. Kada Srbin piše svojim jezikom onda je, onda je bistar i duhovit. Njegova je ćud sličnija talijanskoj i u opšte jevropskoj, ozbiljnija od poljske, živahnija od češke, blaža i slobodnija od ruske. Narod je srpski prost, a u patrijarhalnom životu njegovijeh ratobornijeh plemena sačuvao je mnogo vrlina. Znam, da je to sve u klici, ali se može razviti... - Srpski soj, vanredno lijep, pokazuje plemenitost porijekla. Uzmimo još na um, da su Srbi naseljeni duž dunavskih obala, u sredini između istoka i zapada, da ih ima brđana i primoraca, da se među njima sačuvalo dosta rimskih, grčkih i talijanskih uspomena, a, povrh svega, da se još živo sjećaju junačke borbe protiv Turaka... - Srbi u Šumadiji dadoše primjer požrtvovanja i žarke ljubavi prema otadžbini, i ipak nesrećna Srbija nije imala koga, da je požali, da njene bolove ublažuje, nije imala ni brodova, ni velikih naučnika, ni bogatih trgovaca; nije imala ni svoga Omira, ni Sofokla! Ništa drugo, jadna Srbijo, imala nijesi, do davne, slavne uspomene i nejasne težnje novog vremena, ali si imala šumu, pušku, dobrotu i junaštvo, imala si svoga Kraljevića Marka i uzdanje u Boga. Blagosloveni da ste, nepoznati vitezovi, sirotani bez imena! Blagoslovene muke, koje podnijeste za odtadžbinu, blagoslovena krv koju proliste za potomstvo...Talijani znaju mnogo više o Tomazeu, od nas i Hrvata. Rođen je 27. septembra (9. oktobra po novom kalendaru) 1802. u pomenutom Šibeniku. Otac mu se zvao Jeronim a majka Katarina. Kad mu je bilo devet godina roditelji su ga poslali na školovanje u Split i priča se da je tamo sedeo u istoj klupi sa čuvenim talijanskim književnikom Ugom Foskolom. Svaki iole obrazovaniji Talijan znaće da je Tomazeo već u dvanaestoj sastavio pesmu u čast pape Pia VII. Svršio je filozofiju u šesnaestoj i po „materinu savetu, otide u Padovu, gđe su onda odlazili svi primorski mladići, koji su tražili više obrazovanje. Tomazeo izabra prava. Shvativši da mu je nemoguće posle studija živeti u rodnom Šibeniku, koji mu se činio malen i uskogrud, Tomazeo se ponovo vraća u Padovu gde prvo radi kao novinar gde pada u oštre sukobe sa austrijskom cenzurom. Kao i danas novinarstvo je bilo „mučan posao i još mučnija zarada". Odlazi u Milano (koji je takođe bio pod austrijskom vlašću) gde je bolje zarađivao i imao zanimljivija poznanstva kakvo je na primer sa Aleksandrom Manconijem, onda već slavnim pesnikom i pripovedačem. Zbog svog oštrog jezika, iskrenosti i otvorenog mišljenja dobio je mnogo neprijatelja u tadašnjem establišmentu, čak toliko da se morao iseliti u Mletačku. Zbog novih zabrana, cenzura i napada vlast ga prognala iz Toskane pa se iselio u Francusku... U Parizu je napisao knjigu o savremenoj Italiji koja uđe u njegovu zemlju pod nazivom Neštampani spisi Jeronima Savonarole... Iz Pariza je otišao na Korziku... Kada je 1840. Austrija proglasila amnestiju za svoje političke izgnanike, Tomazeo se vratio u Italiju, prethodno obišavši grobove roditelja u Italiji... Tada je napisao prvi sastav na srpskom „Elegiju materi svojoj... " Prvi je budio Italiju na krilima 1847... i zato je bio uhapšen zajedno sa talijanskim advokatom Maninijem da kuje zaveru sa talijanskim tajnim društvima... Kada je pobunjeni narod 17. marta osvajao republiku upao je u tamnicu i oslobodio ih. Tako je Tomazeo postao ministar prosvete u novoj vladi... Protivnik monarhije i pobornik građanskog društva Tomazeo je želio državu poput ujedinjenih Američkih država i zato se vrlo brzo posvađao sa drugima u vladi... Posle se primio poslanstva u Francuskoj, a posle niza burnih događaja dokopao se i Krfa... Život N. Tomazea buran je i stalno oivičen političkim represijama, cenzurama, zabranama... Uprkos svim tim borbama Tomazeo je bio neverovatno plodan i kao pisac i prevodilac... „Smjer je moga života govoriti istinu i drugima biti od koristi" govorio je i objašnjavao svoj kredo. Prema nekoliko relevantnih izvora Njegoš je Tomazea sreo na brodu „Štirmer", koji je plovio ka Trstu... Pravu istinu o odnosu Njegoša i Tomazea jedino je znao Vladičin poverenik, sekretar i prijatelj Milorad Medaković, dakako deda našeg savremenika, akademika koji je rođen u Zveningradu na granici Like i Dalmacije... Medaković je bio zadužen i za prepisku sa Tomazeom pa su tako sačuvana dva pisma u kojima je on bio posrednik... Blagorodni i visokoučeni Gospodine, Pri prvom mom sastanku s Vami, obećao sam odavle poslati prvo izdanije Vladičinih stihova; zato ne propuštam po mom obećanju što prije poslati. Ne samo, Gospodine... Premda se smrtonosne strijele na sve strane protiv našeg oltara popinju, opet će naša slava kao nagla rije poči naprijed i nas če jasno svjetleče suzce več odavno ozebši ogrijati. Vrijeme je da i ljubkodišuće cvječe po ukrašenim livadama beremo, da kitimo slavom uvjenčane vjence, da se i naš poljetni cijetu tolike godine ukaže... Slaeski duh još spava veli Herder. No kad se probudi slava će njegova svuda zakriliti i on će posvuda gospodovati, on sad robuje - a poslje će njemu svi... Danas je naše književstvo dosta bijedno, nemamo rođenoga Genija, koji bi po primjeru stranih epohu u našem književstvu otvorio...
Dalje su sledile pohvale Tomazea i izvinjenja na smetnji što knjigu Vladičinu na čitanje šalje očekujući njegov komentar... Paradoksalno Medaković u pismu demonstrira izvesnu rezervu prema Njegošu kao pesniku i ne uviđa da je taj Genij koji nedostaje zapravo sam Vladika, govoreći da nije siguran kako će se Tomazeu dopasti stihovi na taj način praveći lagano literarno savezništvo sa Nikolom. Iz drugog Medakovićevog pisma se vidi da je Tomazeo odgovorio i čak ga savetovao kako da otvore arhiv na Cetinju.
