Mozda malo vise da sa strane ti govoris o mojim teorijama a ne ja. Obadve se potpisujemo ili samo ti, mozda bolje.
TELESNA PSIHOTERAPIJA
Šta je telesna psihoterapija?
Telesna psihoterapija se zasniva na različitim i eksplicitnim teorijama funkcionisanja duha i tela koje uzimaju u obzir kompleksnost čitavog sistema interakcija izmedju tela i duha. Zajednička bazična pretpostavka je da postoji funkcionalno jedinstvo izmedju duha i tela i da je telo celokupna ličnost. Telo ne znači samo somu i ne znači da se može odeliti od duha tj. psihe. Mnogi pristupi u psihoterapiji dotiču ovu oblast. Telesna psihoterpija je smatra fundamentalnom.
Inspirator i protagonista ove vrste terapije je Wilhelm Reich. Njegov uticaj možemo sagledati na dva nivoa: širi - civilizacijski i uži -
psihoterapeutski. Sve je očiglednije da je Rajh tok cele naše civilizacije usmerio u boljem pravcu u smislu stvaranja manje represivnog društva, uvođenju principa samoregulacije, pojašnjavanju uloge seksualnosti, razjašnjenju straha od zadovoljstva (čija spoznaja nije još uvek sasvim zaživela u javnosti), zasnivanja ekološke svesti, inicijaciji velikih promena u vaspitanju dece koje su vodile stvaranju humanijeg društva itd.
Sve je očiglednije da je Rajh tok cele naše civilizacije usmerio u boljem pravcu u smislu stvaranja manje represivnog društva, uvođenju principa samoregulacije, pojašnjavanju uloge seksualnosti, razjašnjenju straha od zadovoljstva (čija
spoznaja nije još uvek sasvim zaživela u javnosti), zasnivanja ekološke svesti, inicijaciji velikih promena u vaspitanju dece koje su vodile stvaranju
humanijeg društva itd.
Na polju psihoterapije njegov uticaj je u osmišljavanju prvih postavki tehnika psihoterapije, analize karaktera, principa rada sa otporima, principa rada sa energijom, uvođenju neverbalnog kanala komunikacije. Njegove brilijantne inovacije su postale sastavni deo većine psihoterapija bez obzira da li se autorstvo spominje ili ne.
Mogli bismo da kažemo da se njegova etiologija bazira na shvatanju toka životne energije, njenim blokadama i oživljavanjima. Rajh oseća da mora stalno da nas podseća da prihvatamo život i našu spontanost. Po njemu, osnovni uzrok bolesti leži u nama samima. Pesnički rečeno, bolest je sveti gnev živog organizma (kome se svakodnevnom represijom izvitoperuje život)
Seksualnost i blaženstvo
Reich je formulisao tabu seksualnosti kao nešto što narušava fizičko a i psihičko zdravlje. Prof dr Ljiljana Klisic je Usmerila sam našu pažnju na postojanje još dubljeg tabua - tabua blaženstva koji je u osnovama naše potrošačke civilizacije i održava naše otuđenje na dubljem nivou. Prof dr Ljiljana Klisic postavlja TEORIJU RAZVOJA AGRESIJE U MOC KOJA NUDI NOVA RESENJA U VELIKOM DRUSTVENOM PROBLEMU SUZBIJANJA NASILJA ... ITD
Prof dr Ljiljana Klisic POSTAVLJA teoriju razvoja orgazma. Praksa joj je pokazala da, iako o tome javno ne pricaju, ljudi u toj oblati imaju velikih problema i zbunjenosti...
Teorija razvoja orgazma smatra da se orgazam razvija paralelno sa razvojem svesti i da se praćenjem razvoja orgazma može istraživati i meriti i sam razvoj svesti.
Sa psihološke tačke gledišta, svest je psihološka funkcija koja se razvila iz potrebe odlaganja reakcija, zbog adaptacije i preživljavanja, a glavna
namena joj je povećanje stepena slobode u donošenju odluka. Mi ističemo da postizanje tog cilja može biti praćeno predivnim nagradama - ekstazom i blaženstvom. Suština razvoja orgazma i jeste učenje odlaganja neposredne, instiktivne reakcije i povećanje stepena slobode u donošenju odluka.
Merenja pokazuju da, kako se razvijaju, orgazmi postaju duži, kontrakcije se dešavaju u dubljim nivoima tkiva, a same kontrakcije postaju izmenjene i rastegnute, luči se više endorfina, moždani talasi sve više liče na one koje dobijamo pri meditaciji, i sukcesivno se otvara dublji unutrašnji sloj obrade informacija.
Sa psihološke tačke gledišta, svest je psihološka funkcija koja se razvila iz potrebe odlaganja reakcija, zbog adaptacije i preživljavanja, a
glavna namena joj je povećanje stepena slobode u donošenju odluka. Suština razvoja orgazma i jeste učenje odlaganja neposredne, instiktivne
reakcije i povećanje stepena slobode u donošenju odluka.
Odlaganje neposredne reakcije omogućava nastanak fenomena koji se konstatuju objektivnim merenjima i mogu se istraživati i meriti u skladu sa pravilima naučne metodologije istraživanja. Klasifikacija stupnjeva orgazma bi mogla da ,u svom najgrubljem obliku , ovako da izgleda : jednostavni,
blokirani, zreli, nedualni.
Znači, od početnog stupnja - jednostavnih, prostih orgazama, sličnih životinjskom nivou, pa preko privremenih blokada, učenjem odlaganja
zrelosti i slobode u donošenju odluka , koji se na kraju , usklađivanjem, pretvara u božanski nivo potpunog jedinstva sa svim što postoji.
Zbog toga teorija razvoja orgazma i tvrdi da je funkcija orgazma psihičko i fizičko zdravlje, kao i produžetak vrste, a funkcija
blaženstava je da nas na socijalnom nivou vodi ka jednoj humanijoj civilizaciji a na individualnom nivou - razvoj svesti.
Radix
Mnogi Rajhovi učenici su nastavili njegovu teoriju. Jedan od značajnijih sledbenika jeste Keli. Njegovo učenje se bazira na konceptu životne sile koju on naziva “radix”. On svoj rad ne naziva psihoterapijom, već ga naziva edukacijom o osećanjima i smislu života. Ljude koji mu se obraćaju za pomoć on takođe ne naziva pacijentima, nego studentima. Dakle, on ne smatra da je reč o bolesti kada se radi o tzv. neurotičarima, već on te tegobe tumači kao zastoj u psihičkom rastu koji se odgovarajućom edukacijom može prevazići. Cilj radix edukacije je otvaranje kapaciteta za proživljavanje dubokih spontanih emocija (što se zove edukacija o osećanjima) i rast u sposobnosti da se živi svrhovito (što se zove edukacija o svrsi).
Pre nego što započne edukaciju o osećanjima, čovek mora da odluči da li hoće da živi punim životom ili ne. To znači da može odabrati ili da živi kao do tada, snižavajući nivo osećanja da bi izbegao bol, sa saznanjem da isti proces koji slabi bolna osećanja, slabi i ona koja
predstavljaju radost i uživanje, ili da zaista živi svoj život osećajući i bol i radost u punoj meri. Ukoliko se odluči za pun život, onda se radi na ponovnom uspostavljanju sposobnosti za izražavanje blokiranih emocija: radost, bol, tuga, užas, ljubav, bes, očaj, sreća itd.
Represivnim vaspitanjem dete je dresirano da prestane da oseća mnoge emocije i da prestane da ih izražava. Dete ne sme da pokaže bol kada ga nešto boli, nego mora da bude vedro i spokojno pod okriljem svojih roditelja koji nemaju vremena za njegove bolove, nego su okupirani brojnim zahtevima, nesposobni da odaberu samo neke od njih i posvete im se, već otuđeni od svojih ciljeva, kompulzivno nastoje da sve postignu, zahtevajući od deteta to isto.
Represivnim vaspitanjem dete je dresirano da prestane da oseća mnoge emocije i da prestane da ih izražava. Dete ne sme da pokaže bol kada ga nešto boli, nego mora da bude vedro i spokojno
pod okriljem svojih roditelja koji nemaju vremena za njegove bolove, nego su okupirani brojnim zahtevima, nesposobni da odaberu samo neke od njih i posvete im se, već otuđeni od
svojih ciljeva, kompulzivno nastoje da sve postignu, zahtevajući od deteta to isto Takvo dete, primorano da sputava izražavanje svojih emocija postepeno gubi sposobnost da ih uopšte izrazi i onda kada to hoće. U radix edukaciji o osećanjima se ponovo probija put za
izražavanje zaboravljene emocije. Na primer, muškarci često blokiraju izražavanje tuge i slabosti, a žene agresije i jačine.
Pošto se uglavnom radi o veoma burnom ispoljavanju emocije svi se veoma uplaše kada taj proces otpočne ili kada vide druge koji su “ušli u svoja osećanja”. Taj čest strah za one koji ne umeju da se predaju spontanom toku emocije, uobličava se u strah od gubitka kontakta sa
realnošću, ili odlaska u psihozu, ili u strah da se ne povredi ili da ne povredi nekoga drugog itd. Međutim, godine praktikovanja ove metode su pokazale da još nijednom niko nije otišao u
psihozu niti nekog povredio. Ipak, ono što stvarno predstavlja rizik u ovom radu je da posle poboljšanog kontakta sa samim sobom čovek oseti svu dosadu i mizeriju dosadašnjeg sigurnog i “umrtvljenog” života i poželi da ga menja. Moguće je da mu stari posao više ne odgovara,
moguće je da mu stari prijatelji gube privlačnost ili da mu bračni partner više ne odgovara. Čovek je onda primoran da uloži napor da bi ostvario način života koji ga više ispunjava. Oni koji se odlučuju za radix rad, treba da budu svesni da su odlučili da se otvore u jednom svetu koji je iracionalan, u jednoj protiv života orjentisanoj civilizaciji, smatra Keli. Blokovi i mehanizmi odbrane postoje sa razlogom jer štite od bola mada time i umanjuju radost.
2. i 3. strana
Telesna psihoterapija se bazira na razvojnom modelu, teoriji ličnosti, hipotezama o poreklu poremećaja i promena, kao i na bogatim i raznovrsnim dijagnostičkim i terapeutskim tehnikama koje se upotrebljavaju u
terapeutskoj relaciji. Postoji mnogo različitih i ponekad sasvim razdvojenih pristupa unutar telesne psihoterapije, kao što ih ima u drugim granama psihoterapije.
Ova vrsta terapije je takodje i nauka koja se razvila u poslednjih
sedamdeset godina na bazi rezultata istraživanja u biologiji, antropologiji, etiologiji, neurofiziologiji, razvojnoj psihologiji, neonatologiji, perinatalnim studijama i mnogim drugim disciplinama. Izuzetno je širok spektar verbalnih i neverbalnih tehnika koje se upotrebljavaju u okviru telesne psihoterapije i neke od tih tehnika upotrebljenih na telu uključuju dodir, pokret i disanje. Stoga postoji veza sa nekim telesnim terapijama, somatskim tehnikama i nekim komplementarnim medicinskm disciplinama, ali mada one mogu takodje uključivati dodir i pokret, one su veoma različite od telesne psihoterapije.
Telesna psihoterapija naglašava kontinuitet i duboku vezu u kojoj svi psiho-korporalni procesi doprinose, u ravnopravnom odnosu, organizaciji
ličnosti. Nema hijerarhijskog odnosa izmedju duha i tela, izmedju psihe i some. Oboje su funkcionalni i sastavni delovi celine, kao i interaktivni aspekti te celine.
Direktno i indirektno telesni psihoterapeut radi sa osobom
(ličnošću) kao sa suštinskim utelovljenjem mentalnog, emocionalnog, socijalnog i duhovnog života. On/ona potpomaže unutrašnje
samoregulativne procese i tačnu percepciju spoljašnje realnosti. Kroz svoj rad telesni psihoterapeut omogućava otuđenim delovima ličnosti da postanu
osvešćeni, prihvaćeni i integrisani delovi selfa.
Predmet ove psihoterapije je proučavanje interakcije izmedju klijentovih mentalnih reprezentacija i njihovih telesnih fenomena. Fokusira se na to kako telesni fenomeni mogu da poboljšaju sadašnje psihoterapeutsko znanje, tehnike i razumevanje. U telesne fenomene spadaju mišicna aktivnost, disanje, položaj tela, mišićne tenzije, neverbalna komunikacija, itd. Jedan od glavnih fokusa je psihosomatska integracija individue, a to podrazumeva razmatranje svih aspekata uma, tela i, u nekim slučajevima, duha.
Karakteristike telesnih psihoterapija :
Pošto se telesna psihoterapija sastoji od više pristupa i škola, a
diskusije o zajedničkoj teoriji za psihoterapiju nisu još završene u akademskim krugovima, izdvojićemo glavne zajedničke teorijske principe za sve moduse ove psihoterapije:
Teorija oklopljavanja: Polazi se od pretpostavke da je ljudsko biće, pre rodjenja, u osnovi otvoreno, receptivno, netraumatizovano. Proces porodjaja, jake tenzije koje prethode rodjenju, kao i traume u ranom uzrastu podstiču proces oklopljavanja, odbrane i emocionalne represije. U zavisnosti od prisustva ili odsustva ljubavi, topline i razumevanja u okruženju ove će se traume ili spontano, prirodno razrešiti ili će se pojačati. Nerazrešene traume se učvršćuju i somatizuju i postaju osnova za neuroze, psihološke probleme ili disfunkcionalna ponašanja.
Shvatanje da intervencija na somatskom nivou utiče na psihički nivo i obrnuto. Konkretno, somatska intervencija bilo putem masaže, vežbi telesne svesnosti, dodira, rada na disanju, itd. uticaće na emocionalni,
spiritualni i kognitivni aspekt ličnosti. Terapijski odnos u ovoj psihoterapiji se sastoji od verbalne podrške klijenta zajedno sa nekim oblikom somatske intervencije.
Ljudsko biće kao energetski sistem: postoje razlike medju
pojedinim modalitetima telesne psihoterapije u shvatanju o tome da li treba ili ne treba eksplicitno objašnjavati koncept životne energije da bi se razumelo telesno i psihičko iskustvo. Već vekovima se ljudsko biće shvata kao energetski sistem. Joga, borilačke veštine, grčka medicina, kineska
kao protočnog energetskog sistema. U ovo se uklapa Frojd sa svojim shvatanjem libida, kao i Rajh sa bioenergijom. Sa zamenom Njutnove fizike kvantnom i Ajštajnovom relativnošću umesto apsolutnog poimanja prostora i vremena shvatanje materije i energije je dobilo novu dimenziju - medjusobnu zamenljivost, pretvaranje jednog u drugo. I to ne samo na nivou fotona - čestice ili talasa, vec i u telu ljudskog bića. Ove nove paradigme, koje ukljucuju koncepte poput
samoorganizujućih sistema, vezuju žive biološke sisteme za fiziku i dovode u sumnju mehaničko shvatanje prirode. To su neke od paradigmi sa kojima mnogi telesni psihoterapeuti intuitivno i empatički rade. Pojmovi poput bioenergije ili telesne energije postoje već stotinama godina, kao npr. Ći energija u kineskoj akupunkturi ili Šiatsu, u opšteprihvaćenim tretmanima čak i od savremene medicine.
Već vekovima se ljudsko biće shvata kao energetski sistem. Joga, borilačke veštine, grčka medicina, kineska akupunktura, kao i mnoge druge oblasti baziraju svoju praksu na pojmu tela kao protočnog energetskog sistema. U ovo se uklapa Frojd sa svojim shvatanjem libida, kao i Rajh sa bioenergijom.
Holističko stanovište: prihvata se opredeljenje humanisticke psihologije koja je odbacila Dekartov rascep ljudskog bića i i
podržava stav da je čovek sinteza duše, tela i duha. Dakle, naglašava se povezanost uma i tela i insistira se na metodama koje podržavaju to jedinstvo. Uz to, prihvataju stav koji vodi poreklo još od Spinoze po kome psihu čine odnosi izmedju organizma i njegove sredine. Te relacije simultano uključuju: a) mentalne reprezentacije, b) fiziološko uzbudjenje, c)
komunikativni uticaj, d) feed-back mehanizam pomoću kojega se uči.
Dodir i neverbalna komunikacija: Dodir je od suštinskog značaja za ovu teoriju i odvaja je od drugih teorija psihoterapije. Ranije je važnost dodira bila samo indirektno dokazana, ali novim rezultatima istraživanja ekipe Prof. Kerstin Moberg, dugim 20 godina sa preko 400 naučnih radova, dobijamo direktnu naučnu potvrdu ogromne važnosti dodira i pozitivnog dejstva koje izaziva u organizmu. Njena najnovija knjiga objašnjava kako oxitocin koji se luči prilikom dodira ima toliko važan relaksirajući i lekoviti učinak. Ranije je efikasnost dodira indirektno potvrdjena, odnosno, postoji mnogo obimnih ali nespecifičnih istraživanja na tu temu. Npr. Hunter i Struve, 1997, ili Bonnet i Millet, 1971, su pokazali da dodir ima snažan uticaj na psihofiziologiju, kao i kako se odredjene forme dodira razlikuju u uticaju. Prikupljeno je mnogo kliničkog znanja medju telesnim psihoterapeutima koji koriste dodir. Dodirivanje angažuje, sem korteksa, i limbički sistem i druge primitivnije nekortikalne strukture. Smatra se da i na taj način, putem dodira, terapeut je u stanju da komunicira sa celom osobom i to znatno više nego u isključivo verbalnoj terapiji. U telesnoj psihoterapiji ne postoji isključivost. Pošto se ona fokusira na ličnost kao celinu a to znači da verbalna interakcija ima isti značaj kao i telesni fenomeni i ostali neverbalni izvori informacija i komunikacija.
Dodir je od suštinskog značaja za ovu teoriju i odvaja je od drugih teorija psihoterapije. Ranije je važnost dodira bila samo indirektno dokazana, ali novim rezultatima istraživanja ekipe Prof. Kerstin Moberg, dugim 20 godina
sa preko 400 naučnih radova, dobijamo direktnu naučnu potvrdu ogromne važnosti dodira i pozitivnog dejstva koje izaziva u organizmu.
Puno je uradjeno na etici dodira. Cilj je bio – klijentova dobrobit i
zaštita. Da se postavi sistem po kome će klijent dobiti mnogostruka pozitivna dejstva dodira a biti zaštićen od bilo kakve zloupotrebe ili seksualnog
iskorišćavanja. Posle ogromnog broja diskusija u stručnim krugovima,
pogotovo sa najpoznatijim psihoanalitičarima, niza vrlo interesantnih članaka i analiza (neke smo predstavljali na domaćim kongresima), postavljen je
sistem pravila koja su celu problematiku podvela pod kontrolu. Oformljeni etički komiteti u svakom Udruženju telesnih psihoterapeuta, pored ostalog, vode računa o pravilnoj primeni postavljenih normi spolja i nivoa unutrašnje zrelosti.
Biološki pristupi: biološki modeli su konzistentni i podržavaju stav o jedinstvu tela i uma. Brojna istraživanja su pokazala da je
psihopatologija znatno povezana sa fiziološkim i biohemijskim
fenomenima (ona su podstakla razvoj psihijatrijske farmakoterapije). Brojna literatura na tu temu jasno pokazuje da od antitela do hormona, od hormona do neurologije, od neurologije do raspoloženja, od raspoloženja do ponašanja, od ponašanja do okoline, od komunikacije do percepcije i od percepcije nazad do biohemije postoji kompleksna mreža odnosa koji utiču na razvoj
psihopatologije. Telesna psihoterapija pokušava da proširi domen uticanja uključivanjem ponašanja kao i uticajem ponašanja na:
a) fiziologiju b) raspoloženje c) svest
d) komunikacijske stavove.
Šta je zdravlje u telesnoj psihoterapiji?
Etički i praktično, u ovoj vrsti psihoteraije, ne zastupa se bilo koji od apsolutnih, idealnih kriterijuma zdravlja koji bi se smatrali indikatorom za završavanje psihoterapije. Cilj, u tom kontekstu, može da se opiše kao oslobadjanje od bola, neprijatnosti ili neuspešnih načina samoregulacije. Klijent je glavna determinanta uspešnog završetka terapije. To znači da se, uopšteno gledajući, konačna odluka bazira na klijentovim osećanjima o samome sebi i samoproceni o značajnom (tj. u meri koja može da se izrazi pragmatičkim konceptom “dosta dobrom”) poboljšanju svog stanja. Medjutim, ovaj subjektivni doživljaj često prati i osvešćivanje klijentove istorije i njenog uticaja, uravnoteženije prihvatanje te istorije i njenih glavnih protagonista, često i poboljšanje porodičnih odnosa, veće zadovoljstvo svojim poslom,
povećano osećanje adekvatnosti, kompetencije i potencijala, dublji kontakt sa emocijama i unutrašnjim osećanjima, snažniji osecaj selfa i samopouzdanja. Terapeut takodje može da registruje da je klijent unapredio sliku o sebi, da mu je telesno držanje uspravnije, lakše i brže se opušta, adekvatnije
savladjuje stres, adekvatno ispoljava emocije; klijent vrlo često izgleda zdravije, sa energizovanijim licem i kožom, snažnijim i prirodnijim glasom i obično je aktivniji u iznalaženju zdravijeg životnog stila.
Terapeut po završetku terapije može da registruje da je klijent unapredio sliku o sebi, da mu je telesno držanje uspravnije, lakše i brže se
opušta, adekvatnije savladjuje stres, adekvatno ispoljava emocije; klijent vrlo često izgleda zdravije, sa energizovanijim licem i kožom, snažnijim i prirodnijim glasom i obično je aktivniji u iznalaženju zdravijeg životnog stila.
Principi rada u telesnoj psihoterapiji
V.Rajh, u svom radu, napušta jezik objašnjenja koji se bavi
dijagnozama, analizama, kategorizacijom i klasifikacijom jer taj jezik potiče “iz glave” i obično služi kao odbrana protiv svesnosti o značaju tela. On se hvata u koštac sa energijom tela koristeći jezik istraživanja koji je otelotvoreni jezik, pomaže čoveku da se poveže sa svojim iskustvima i sa iskustvima
drugih.
Terapija, uopšte, koristi tri jezička sistema ili dijaloga: jezik reči, jezik tela i, kao treći, dijalog između ta dva jezika. Psihoanalitičari, primarno, koriste jezik reči, rahijanski terapeuti ističu jezik tela. Telesni
terapeuti moraju da razumeju dijalog između reči i telesnih ekspresija i usmere osobu da napusti jezik objašnjenja i nauči jezik istraživanja.
Etiologija većine problema klijenata je konstantna represija koja često započinje još u ranim danima, a obuhvata i seksualnu i fizičku i emocionalnu i psihološku represiju. Ona se manifestuje na telu u vidu psihosomatske memorije u višestrukim slojevima. Pošto ljudi nisu glave koje hodaju, već imaju i tela, ne možemo da ignorišemo telesne
procese koji su fiziološka osnova mnogih tzv. duševnih poremećaja. Telesna psihoterapija, koja objedinjuje rad na telu i umu, može da bude vrlo efikasna u poništavanju ovih ustaljenih obuzdavanja i u oslobađanju tela i uma od
represivnih efekata. Konačni cilj je osloboditi životnu energiju i usmeriti je u pravcu jasnoće, slobode, ljubavi, poštenja, empatskog poštovanja i radosti. Jedan od zadataka telesne psihoterapije je da pomogne čoveku da dođe do svojih
osećanja i da ih artikuliše, da se od otuđene karakterne strukture pomeri ka proživljenoj komunikaciji i kontaktu. Oslobađanje životne energije kroz telesni rad stvara visok energetski potencijal i kreira pulsaciju koja je preduslov produbljivanja odnosa sa drugim ljudima. Nije cilj da se eksplodira već da se pulsira, nije cilj act-out već act-in. Važno je da čovek nauči da kaže ono što misli i da misli ono što kaže; da oseća ono šta govori i da govori ono što oseća. Ako osoba govori jedno a njeno
telo drugo, telesni terapeut postaje prevodilac između jezika reči i jezika tela, otvara dijalog između njih, integriše govor i osećanja, pokret i zvuk, ton glasa i ton mišića. Na taj način pomaže stvaranju kvalitetnije komunikacije između glave i trupa i energija može lako da se kreće u oba pravca - od glave ka trupu, od trupa ka glavi. Tako se uspostavlja vertikalno spajanje, tj. celovitost jedne osobe. U susretu dve osobe dolazi do horizontalnog spajanja: reč na reč, telo na telo, srce na srce. Taj prenos energije između dve osobe je ukršten. Prvo se uspostavlja vertikalno a zatim horizontalno spajanje. To predstavlja energetski most između dva čoveka, sa dve strane: ja ka tebi, ti ka meni. Kada je taj most dobro uspostavljen govorimo o istinskom slaganju dve osobe. Energija teče slobodno u dva pravca, kreira čistu komunikaciju, efektivnu radnu sposobnost, razmenu humanosti i rast koji donosi zadovoljstvo. Tada možemo govoriti o pravom transferu. Ako taj most nije dobro uspostavljen onda je komunikacija
uznemirujuća, blokirana, zavodljiva i manipulativna, previše pasivna ili previše aktivna, u svakom slučaju nekvalitetna.
U susretu dve osobe dolazi do horizontalnog spajanja: reč na reč, telo na telo, srce na srce. Taj prenos energije između dve osobe je ukršten. Stvara se energetski most između dva čoveka, sa dve strane: ja ka tebi, ti ka meni. Kada je
taj most dobro uspostavljen govorimo o istinskom slaganju dve osobe.
Tehnike
Iako se radi o posebnoj grani psihoterapije, i ona sama
obuhvata čitav niz različitih i, ponekad, potpuno odvojenih pristupa. Njihov “zaštitni znak” je rad na telu koji podrazumeva dodir, pokret, disajne tehnike. U tom kontekstu postoji povezanost sa telesnim
terapijama, somatskim tehnikama i nekim komplementarnim medicinskim disciplinama, ali isto tako i suštinske razlike. Ova psihoteraija se razlikuje od čisto telesnih tehnika, poput masaže i fizioterapije, ili čisto verbalnih, kao što je psihoalaniza, u tome sto se koncentriše na interakcije izmedju klijentovih mentalnih reprezentacija i njihovih telesnih fenomena. Jedan od glavnih
fokusa je psihosomatska integracija individue, a to podrazumeva razmatranje svih aspekata uma, tela i, u nekim slučajevima, duha.
U telesnoj psihoterapiji postoje izuzetno bogate i razvijene kako
verbalne tako i neverbalne tehnike, metode i modaliteti. One su nastale kao rezultat isprepletanih uticaja njenih osnivača, komunikacije sa dodirnim naučnim disciplinama ali i bogatstvom koje se otvara posle integracije tela i duha. Izuzetna snaga i bogatstvo ovih tehnika je omogućila da se samo u Evropi oformi oko 50 škola telesne psihoterapije sa svojim specifičnostima. Ipak, sve one poštuju osnovne odrednice i karakteristike telesne psihoterapije kao grane psihoterapije, glavne principe rada, zajedničku definiciju i zajednički etički kodeks.
4. Strana
Indikacije za TP
Uopšte, što se tiče indikacija, sve vrste telesne psihoterapije
naglašavaju holistički način mišljenja, tj. na sve psihičke probleme se gleda kao na posledicu karakternog i muskularnog oklopa u sklopu jedinstva duha i tela a u skladu sa tim jedinstvom i njegovim zakonitostima se pristupa
tretmanu. (Zato je prevodjenje u dijagnostičke kategorije pomalo veštačko za telesnog terapeuta i ustupak konvencijama vrlo ograničene upotrebljivosti.)
Radi se sa razlicitim tipovima klijenata: psihološko-psihijatrijskim klijentima; granicnim, traumatizovanim i adiktivnim klijentima; klijentima sa psihosomatskim simptomima; svim tipovima psihoneurotičnih i karakterološki izmenjenih klijenata; sa tzv. “zdravim” klijentima koji žele da unaprede
životne veštine, odnose, seksualnost, komunikacijske veštine ili
psihosomatsko funkcionisanje. Specifične grupe klijenata uključuju različite vrste umetnika, sportiste, decu, adolescente, povratnike sa hospitalnog lečenja, žrtve udesa i posttraumatskog stresnog poremećaja, alkoholičare i narkomane u apstinenciji i oporavku, ljude sa problemima telesne slike (poremećaj ishrane), itd.
Iskustva pokazuju da se telesne psihoterapije mogu takodje vrlo uspešno kombinovati sa verbalno orijentisanim psihoterapeutskim
usmerenjima. Uopšte se smatra da je telesna psihoterapija dobro zasnovana i efikasna pomoć u slučajevima emocionalnih, mentalnih ili psiholoških
problema, pogotovo tamo gde je u značajnoj meri uključeno telo, bilo da proces te osobe utiče na telo ili da se doživljava u telu ili rezultira u fizičkim ili
psihosomatskim simptomima. Ova psihoterapija se može upotrebiti bilo za otklanjanje simptoma ili da bi se steklo razumevanje procesa koji se odvija. Ona je takodje dobar put za psihološki rast i emocionalno sazrevanje.
Uopšte se smatra da je telesna psihoterapija dobro zasnovana i efikasna pomoć u slučajevima emocionalnih, mentalnih ili psiholoških problema, pogotovo tamo gde je u značajnoj meri uključeno telo, bilo da proces te
osobe utiče na telo ili da se doživljava u telu ili rezultira u fizičkim ili psihosomatskim simptomima. Ova psihoterapija se može upotrebiti bilo za otklanjanje simptoma ili da bi se steklo razumevanje procesa koji se odvija.
Ona je takodje dobar put za psihološki rast i emocionalno sazrevanje.
Efikasnost primene TP
Mada se počeci telesne psihoterapije vezuju za intuitivan pristup i empatiju, savremena naučna validacija nam nudi ogroman broj
publikacija,istraživanja, studija slučajeva, trening izveštaja, antologija, kliničkih evidencija,projekata, akademskih objavljivanja, itd.
Naravno, ograničenja koja se odnose na istraživanja u
psihoterapiji uopšte važe i ovde zbog velikog broja faktora koje treba podvesti pod kontrolu. Zbog toga su istraživačke studije primorane da specifikuju pitanja cilja, uzorka, uslova, itd, što otežava uopštavanja i zaključivanja o globalnoj efikasnosti. Ipak, desetine specifičnih istraživačkih studija potvrdjuju da telesna psihoterapija ima efekat dobrobiti jedne ili druge vrste. Efekti poboljšanja su pronadjeni u istraživanjima dece,
studenata koledža, odraslih, ambulantnih pacijenata, hospitalizovanih, belih, crnih itd. Efekti poboljšanja se odnose na: povećanje životnog zadovoljstva, poboljšanje stava o sebi i drugima, poboljšanje stava prema svom telu, poboljšanje lokusa kontrole, poboljšano seksualno funkcionisanje, smanjena anksioznost, poboljšani odnosi, itd.
Efekti poboljšanja su pronadjeni u istraživanjima dece, studenata koledža, odraslih, ambulantnih pacijenata, hospitalizovanih, belih, crnih itd. Efekti
poboljšanja se odnose na: povećanje životnog zadovoljstva, poboljšanje stava o sebi i drugima, poboljšanje stava prema svom telu, poboljšanje
lokusa kontrole, poboljšano seksualno funkcionisanje, smanjena anksioznost, poboljšani odnosi, itd.
Velika istraživanja, sprovedena širom Amerike i celog sveta o
iskustvo kao i procene uspešnosti tretmana, nedvosmisleno ukazuju na nezamenljivu i ključnu ulogu Telesne psihoterapije u tretmanu trauma. I tako, polako, na bazi naučnih istraživanja, Telesna psihoterapija se sa dosadašnje margine pomera u jednu od glavnih struja u psihoterapiji.
Trenutno je u toku jedna ogromna, višegodišnja studija o efektima telesne psihoterapije na univerzitetima u Tubingenu i Hajdelbergu.
Dosadašnji rezultati obradjivani od 1999 pa na dalje, ukazuju na visoku
efikasnost telesne psihoterapije u prirodnim uslovima ambulantnog tretmana. Vrste problema kao što su anksioznost, depresija, somatske žalbe, samoefikasnost itd, tretirane su telesnim psihoterapijama. Efekti tretmana su pokazali uspešnost ne samo na statističkom nego, još važnije, na kliničkom nivou značajnosti. Ova i slične studije treba da olakšaju prevazilaženje predrasuda i strahova od dubina sopstvene prirode kao i da upoznaju sa ovom , inače u stručnim krugovima relativno
nepoznatom granom psihoterapije.
U našoj zemlji, još od 1976, razvijamo posebnu školu telesne
psihoterapije koju smo nazvali Telesna psihoterapeutska sinteza ili, skraćeno, TePsinteza. Na nju su uticale neke škole telesne psihoterapije kao što su Radix, Vegetoterapija, Biosinteza, Bioenergetika, Bodynamic, Sržna telesna psihoterapija itd. ali i bogata tradicija naših naroda u prihvatanju dodira i neverbalnoj ekspresiji. Pošto je u našoj narodnoj tradiciji dodir pozitivno vrednovan i upotrebljivan mnogo više nego u zapadnim kulturama, mi se trudimo da i dalje razvijamo tu sintezu i kreativno je unapredimo. Ipak, evidentno je da se čak i naši ljudi teško nose sa civilizacijskim zidom straha od sopstvene telesnosti.
Prof. Dr.sci med Ljiljana Klisić, edukator akreditovane postdiplomske škole za telesnu psihoterapiju (011) 2667-357 i Dragana Miletic, apsolvent psihologije i student Telesne psihoterapije
