Slavoqub Markovi} DRVO U DVORI[TU. Rad Beograd 1997

(1)

Slavoqub Markovi}

DRVO U DVORI[TU

Rad

Beograd

(2)

(3)

(4)

G

odine 1960. moja sigurnost poti~e od toga {to znam da majka postoji. Susre}em je u ve~erima kao lik koji uokviren pro-zorom o~ekuje ne~iji povratak. Svaki novi susret sa wom je ponovno vra}awe u detiw-stvo. Zapravo, detiwstvo su maj~ine pri~e ~ija se radwa zbiva u potpuni smiraj ili gluvo doba no}i. U dvema ti{inama koje me najvi{e pla{e, koje podrazumevaju udaq-avawe od usnulih qudi. Tama u kojoj se odi-grava radwa maj~inih pri~a, obi~no u ti-him ve~erima, mitska je, neprozirna, jezi-va. Nosi pri~e svih èna, ìvote qudi koji ìve, ili koji su ìveli. Sa~uvala je wihove glasove, ostvarila je wihove èqe, poja~ala podlosti, uni{tila je razliku izme|u mrtvih i ìvih. Samo se u tami mogu izmisliti zla koja nas pla{e. Deca pono}nu tamu ne poznaju i ne mogu joj se odupreti. Stari je uzalud znaju. Prepiru se s talismanima. Prete u no}. Zatvaraju pro-zore.

U pono} drugi svet caruje. Od{krinem vrata. Izvirim. Ono {to o~ekujem to i ~ujem. Glasove koji se jedva naslu}uju, pa se zatim poja~avaju, pa pretvaraju u setnu ili religioznu pesmu. Vetar je poja~ava i odnosi. Kada se glasovi uti{aju ili za tren nestanu, ~ujem korake koje drugi o~ekuju: korake mrtvih.

(5)

Dovla~im stolicu. Pewem se na prozor. Ma{tam kako letim. Imam ogroman korak: noga bez te{ko}a iznosi cipele iz sobe. Jednom ~ak i visim: rukom ste`em okno dok moj glas ne dopre do druge sobe. Tada ~ujem prekorni glas majke. Ona mi vu~e uvo. ^upa mi kosu.

Stojim nemo}an pred zatvorenim vrati-ma. Strpqivo vrebam insekte koji dolaze do prozora. Ve{to name{tam zavesu ~eka-ju}i da se insekti upletu, da zazuje ili da se odjednom uti{aju. Onda ih lovim i naba-dam na ~iode. ^iode zabanaba-dam u drvo. Muve, leptiri, ose okre}u se oko sto`era. Zuje. Ma{u krilima.

“Kroz ba{tu prolazi ili se predstavqa svet”, rekla je majka. U ba{ti sam nekada sadio perodràqa. Utapkavao sam zemqu oko wih. Polivao sam ih. êkao sam da se na wima ukaù raznobojni cvetovi. îni-lo mi se: ako bi perodràqa prolistala moja ruka ne bi drhtala ispisuju}i zadatu temu, diktat ili doma}i zadatak.

Mastilo se cedilo u pero. Ta~kice su se kasnije pretvarale u mrqe koje su izazi-vale u~iteqev bes i morile me u snovima.

Drvo u dvori{tu 11

Ne dodirujem ku}e, drve}e, biqke, ~ak ni makete niti mape gradova. Kamewe, putokazi, kwige na stalaì, moj zastrti zid u sobi, boànsko svetlo ili usijana ìca, glasovi iz zvu~nika koji se udaqava-ju, slova u kwizi koju ~itam i koja se sama ko ìva lista, boje na originalima i re-produkcijama: simboli sa kojima sam odra-stao – samo su oblici materije kojih su se prihvatile du{e umrlih.

Oblike ne treba skrnaviti jer se wima prikazuju na{i zaboravqeni preci.

Ogrnuto pe{kirom dete se kre}e po sobi.

Postavqen je doru~ak.

Na stolu su dva kuvana jajeta i par~e sira. ^ujem upitne re~enice koje se posta-vqaju svakom detetu.

Gde je kamen? Poka`i prstom!

Voli{ li stolicu? Gde je stolica? Poka`i prstom! [ta je korito? [ta je pekmez?

Crno je voda. Plavo je boja kamena. Visoko je otvor na zidu. Pepeo je maslac. [najder je crno ili mrtvo. Majka je `ena koja je usnula kada se dete vratilo iz {ko-le. Detiwstvo je zavesa. Wi{e se umazana prqavim prstima. Ruka pomera zavesu sa jedne na drugu stranu prozora. Pomi~e je. Vu~e. U sukobu je sa zavesom iako se ona ne suprostavqa.

(6)

druge strane reke vrbe su na samoj obali. Vidim tela kupa~a. I kada se de~ak bude probudio, ako ne prime}uje mesto gde je, osobe sa kojima je, koliko je godina wemu i wima, ne mora daqe da se kre}e.

O~evo ime nalazi se ispisano na meni-cama, priznanimeni-cama, pohvalama, izme{a-nim sa de~ijim igra~kama. Re~i koje izgo-vara nemaju zna~ewe koje on `eli da im da. Govori pored DRVETA koje je kalemio i koje gleda sa prozora. Iz grla mu izviruju setne re~i. Glas mu je tu|: mrtvi iz wega govore ili to otac ponavqa wihove re~i. Sredwi prst se neprestano uzdi`e i kre}e. Povre|en davno, sa crnim noktom, sada se izdvaja od ostalih prstiju. Kre}e se pored wih. Dlan krije vatru koja se pojavquje u palidrvcetu. Otac punim plu}ima povla~i dim koji ga truje. Ne shvata tuma~e wegov-ih re~i. Ne shvata simbole i zna~ewa.

“[ta }e{ ti tu?” pita me. “Zar ne vidi{ da hapse i ubijaju!”

Zatim }uti.

Prostor za kretawe se su`ava. Svodi se na duge hodnike koje obasjava ve{ta~ka svetlost. Nebo se svodi na boju plafona koja predstavqa kumulusne oblake. U teskobnom prostoru otac ne zna {ta }e sa sobom. Kome su potrebne wegove tajne? [ta mu je preostalo od dosada{wih dana? Polako postaje otrov za nebo, za zemqu, za vodu. Zgu`vana je mrqa nasuprot kotama i geografskim polo`ajima jedinica. Glave u

O

~eva senka se kre}e ka sve}i. Prsti hvataju vosak koji se topi i kapqe na ruku. Otac zna gde je sto, ka{ika. Zna gde se nalazi prozor, odakle dopire glas, gde se nalaze medaqe i pohvale. Pla{i se za `i-vot qudi koje gleda ~e`wivo, kao da }e ti qudi slede}eg trenutka nestati.

Iz dvori{ta, kroz osvetqeni prozor, oko prati o~evo kretawe po sobi. Onda dolazi glas koji doziva smrt.

“Ne dozivaj smrt. Ne vapi za wom. Bi}e bolno moje nestajawe iako zna{ da }u umreti. Te{ko podnosi{ {to sam `iv i {to ne postojim. Svakom od vas sam postao tu| i dalek. Pre{ao sam uobi~ajenu granicu. Ne mogu ozdraviti.”

“Posle toliko umirawa smrt je izgubi-la smisao. Sme{no je umreti.”

“Mrtvi su neprestano u sukobu sa nama. Ve} bolest po~iwe da pla{i. I najdra`i, kada umru po~iwu da se bore sa nama.”

“Ne}u da umrem. Zalud dozivate Boga, zalud me krijete, zalud ~ekate moju smrt. [ta ako mi vlast preti? @ivot mi je ja~i od tela {to ga ~uva. Telo se izgubilo, potamnelo, iznemoglo. @ivot u wemu bdi, poput bunila.”

Otac doziva de~aka. Pita: Da li de~ak zna da ~ita? Da li zna azbuku? Da li zna narodne pesme? Da li mo`e da ih ispri~a?

(7)

promeni. Jedino se mogu promeniti godi-{wa doba. Onda je otac legao, sa zvukom ~eki}a u u{ima.

Duva vetar. Donosi vlagu i sveìnu. Putem razbacuje li{}e, otpatke. Dole}e od jezera. Dok duva, majku bole reumati~ne kosti i stari oìqci. “Vetar prolazi kroz oktobar”, kaèm poeti~no. “Miluje mi kosu.”

U kamenoreza~koj radwi titra plamen. Biva kidan vetrom. Ponovo se izdu`uje zaklowen dlanom. Svetlo prelazi preko lica, zida, odela. Kamenorezac se oslawa o zid. Ruka uzima bokal i sipa vodu na mer-mer.

“Od onih {to su nas stvorili ostala su imena u kamenu. Oni {to dolaze mewaju svet”, ka`e on.

Kratka, mesnata ruka uzima ~eki}. Podi`e ga. Naizmeni~nim pokretima, str-pqivo, ~eki}em udara o dleto. Mermernu plo~u dubi {iqati vrh: jetka pesma kamenoresca. Polako se, strpqivo, slovo po slovo, ukazuje ime, godine `ivota. Svetli trag sve}e titra po plo~i. Osvetqava `lebove. Mewa slova u imenu.

Zar fitiq mora da gori?

Dah moj raspiruje plamen. Povija ga. Zatim se posledwi ìàk gasi. Soba utone u mrak. Zatvara se pitoma futrola u kojoj je kamenorezac, neprestano izgovaraju}i: ja sam vajar, proveo ìvot. On se ne quti, iako duvam i kada je sve}a uga{ena. ûjem

crnini ga posmatraju sklawaju}i od wegov-ih ruku posu|e i }ebad.

Otac rukom pokazuje nenaseqene plan-ete, ponose}i se znawem dvadesetog veka. Prst zadr`ava na Zemqi i usmerava ga ka atomskim otpacima. Govori na koje pitawe treba dati odgovor. Pita: Koje odgovore treba prihvatiti?

Svake no}i budi ga buka iz sna ili se}awa. Otvara prozor. Ne razmi{qa o sve`em vazduhu koji mu prelazi preko lica. Gleda kako kranovi ru{e zidine. Pod ru{evinama su ostaci ugodnih ve~eri, miris jabuka, deo neba koji se vidi sa pro-zora.

U daqini, na okolnim brdima, re~i mu li~e na biqke. Harfa li~i na poqsko rastiwe i trwe u me|ama.

Gleda odsjaj vi{espratnica. Preti rad-niku, dole, u dvori{tu, ali taj podi`e pes-nicu i vi~e.

“Zakoni nas ne mewaju. Mi mewamo zakone!”

Onda se radnik pogrbi i odlazi za svo-jim poslom.

Otac ~uje da iz hodnika dopiru glasovi. ûje naizmeni~nu lupu nogu. Niko nije zalupao u vrata. Noge }e i daqe nastaviti da kora~aju. Otac zatvara prozor. U sobi se nalazi sto, jedna stolica, dva kreveta koje nije namestio. Otac zateè ~ar{av. Bri{e sto. Sklawa ~a{e sa poda. Povla~i zavesu. Shvata da ni{ta vi{e ne moè da

(8)

P

opodne je bilo tiho kako je uobi~ajeno u predgra|ima. Sat je najavqivao kraj rad-nog vremena. Vrata mrad-nogih zgrada su bila otvorena.

Majka je ustavqala nepoznate qude pon-avqaju}i im adresu koju je tra`ila luta-ju}i ulicama.

Pozvala je ko~ija{a – dok se ulice ne napune radnicima – i rekla mu nazna~enu adresu. Ko~ija{ je uzeo bi~. O{inuo je kowa. Fijaker je krenuo kroz prole}no popodne, ispresecano senkom. Gledala je iste ograde, gradine i betonske staze. ^im je videla neure|eno dvori{te, s papirima koji su izme{ani sa li{}em, ustavila je ko~ija{a.

Nije bilo potrebno pokucati, o~eki-vati {kripu brave, osetiti miris nepro-vetrene prostorije. Stan je bio otvoren. Vrata su bila izlo`ena vetru koji ih je malopre zalupio.

Da nije negde oti{ao? pitala se majka. Obi{la je dvori{te. Pogledala je ba{tu. Izgovarala wegovo ime. Ali, ne kao da ga doziva ve} kao da razgovara sa wim. Jo{ jednom je pogledala zavijutak puta koji je nestajao ispod linije koja je sekla asfalt i nebo.

Otvoren je prozor na susednoj zgradi. Majka je ~ula glas:

“Uhap{en je!” wegov uzdah. Zatim me pita za {ibicu koju

ruke tra`e po yepovima.

U prostoriji je mra~no. Ali bilo kuda da krene kamenorezac ne moè da povredi nogu, obori klupu ili prolije vodu. Kame-norezac ima èqu da ìvot bude posteqa u kojoj }e se opruìti telo.

Miri{e sapunica, prah kamena i {ti-rak.

(9)

***

U prostranom i tamnom hodniku, visok-ih zidova prekrivenvisok-ih slikama, i uzdignu-tih plafona koji se mogu samo naslutiti i tek retko – mo`da u se}awu – ugledati, ako se koja glava podigne ka visinama, ka znanom nebu i zvezdama, zbuwena sekretar-ica, najpre nema, a zatim osorna, rukom pokazuje ka pokretnim vratima.

Jako svetlo koje prolazi kroz otvorena vrata obasjava polovinu sekretari~inog tela: granica svetla i tame ga preseca. Gorwi deo tela drhti. Na zidovima se ukazuju senke ruku {to se me{aju, prepli-}u, sa rukama `ene koja tra`i obja{wewe.

“Ne moramo videti WEGA. Ne pitamo gde je iza{ao, gde je pro{ao, gde je nestao? Na{ put je i WEGOV. Za na{e iste boli prona{li smo nove re~i da bi nas uzdigle. Da bi preko wih videli nas same. Zastajemo li za re~ima i koliko nas one mewaju kada silaze u nas? ^uje li ih ON? Poznajete li ga Vi, sekretarice, ili je za sve nas tajna?”

“ON ne prima va{e posete”, ka`e sekre-tarica. Po~e da goni qude iz hodnika. Uda-qava ih i moli da se sti{aju kako bi omogu}ili drugima da rade. Pa zar je woj lako. Neprestano provodi vreme u tim sobama.

To je bio glas `ene koja je odmah zatvo-rila prozor. Pla{ila se da ne bude ume-{ana u bilo {ta {to donosi tajno hap{e-we.

Da bi posetila tamnicu (po{to se nalazila na suprotnom kraju grada) majka je morala da se vrati istim putem. Nara-vno, u zatvoru nije o~ekivala va`ne vesti. Iz iskustva je znala da }e ~uvar sporo navla~iti papu~e, jer je pod hladan. Staja}e pred ogledalom. Dugo }e otk-lawati nedostatke na licu i uniformi. (I lice je deo uniforme). Najvi{e }e je uvrediti ~uvareva la`na upornost da joj pomogne. Obrazlo`i}e da ne zna to ime. Na spisku ga nema. Mo`da postoji, ali u ovom zatvoru nije? Mo`da je mrtav a wih ne upisuju?

“Daqe mora{ da putuje{ sama”, rekao je ko~ija{. “Ja }u istimariti kowa. Da}u mu malo zobi. Pre nego {to odlu~i{ da putu-je{ znaj: te{ko }e{ sti}i. Ja taj put ne znam. âk iako stigne{ on }e sedeti sa prijateqima. Pu{i}e. Svi koji dolaze poznaju ga. Kad umremo upozna}emo qude koje danas ne znamo. Smrt je se}awe na dane pre ro|ewa, i na dane posle na{e smrti. âk se i mu{ko i ènsko stapaju u jedno. Vi{e se ne traè.”

(10)

***

Pogasi{e ionako slaba svetla. Zatvori-{e jedina vrata kroz koje prodire svetlo. @ena pomisli na sekretaricu koja jo{ gov-ori qudima. Nije uspela da se vrati u WEGOVE prostorije. Ostade u tami hod-nika.

Sekretarica nije èlela da nastavi ìvot u hodniku koji miri{e na znoj i hranu. Nije èlela da slu{a hrkawe spava~a.

^u pitawe: ^uvamo li u pro{losti gos-pod(ar)e? Kada }emo zid praviti rukama?

^u kletve: Izme{ajte se sa utrobama svojim! Utrnite! Iscedite se! Neka zakoni va{i u krvi va{ih vena prestanu delovati! Neka se sila koja ih nosi sama od wih brani!

Kaìte nam re~i koje moramo da ~ujemo! Kaìte ih ina~e }emo ih prona}i! Izmi-sli}emo ih, i bi}e na{e tihovawe! Kaìte nam re~i kojima vas hvale, da ih ~ujemo! Na{e su koliko i vi! Va{e stope su na na{im telima! Vi po nama kora~ate, ili dok se kre}emo vas nosimo! Dozivam vas, ali se vi ne odazivate, niti ON pred nas izlazi!

Sekretarica po~e da lupa u zatvorena vrata. Udara{e najpre pored brave. Zatim o pod. Ali taj zvuk ne uzbudi one koji se nalaze unutra. Zaplaka se.

***

“Mi posedujemo svest o WEMU. To je u prirodi filozofije i psihologije”, re~e neka devojka. “A ovi qudi koji èle da GA posete ìve u hodniku. To su besku}nici, ludaci, no}obdije, zanesewaci, bogotra-ga~i, magi~ari. Zar ne vidite da popuwava-ju prazne hodnike sa {alterima i vratima. êkaju. Kako to da ih ima u svim hodnici-ma? Nemaju gde da spavaju te im je poseta WEMU izgovor. ON se ne moè nalaziti svuda.”

“Bude ih. Qudi mrmqaju. Kre}u se. Opkoqavaju zidove, ulaze, {altere. Pro-roci, vidoviti, èle da proreknu budu-}nost. ûdaci èle da GA opsene. Astro-lozi èle da predvide dane za doga|aje koji mewaju vladare i zakone. Zvezdo~atci èle da na|u astralni prostor gde se du{e sta-paju u jednu. U svesti opsenara postoji upra`weno mesto, a WEGA nema. Nije ga ni bilo, niti }e ga biti. Uzvi{eno mesto bi}e uvek popuweno. Bi}e sama opsednu-tost.”

“Ali znajte! To {to se de{ava u hodniku nema nikakve veze s WIM, niti ON zna i{ta o tome. ON nikada nije zavirio u prostorije odre|ene za pomo}nike, sekre-tarice ili asistentkiwe. Niti je video hodnik u kojem borave qudi koji `ele da ga posete.”

(11)

mo da se pribli`imo ne udaqava se od nas. WEGOV vidqivi deo su na{a lica.

Zatim qudi rasprostre{e powave po hodniku. Izvadi{e cigarete i hranu. Po~e{e mirno jesti. ^ekahu da im neko saop{ti da danas ne mogu sti}i na red. Mogu mirno jesti davno pripremqenu hranu. Ako bi bili prozvani? U prostori-ju bi u{li umazanih prstiprostori-ju, sa zalogajima u ustima, zbuweno bi ugledali lice koje su tra`ili, te im zato no} – kada se muke pod-jednako raspodele, kada do WEGA ne mogu do}i, kada GA kroz patwe u sebi nalaze – preostaje da se hrane.

Nije se videlo da jedu, ali se ~ulo monotono mqackawe.

***

Majka je krenula ulicom kojom do tada nije i{la. âk i ne pogleda naziv ulice. Toga se seti kada po~e da se pewe uz brdo. Adresa }e joj biti potrebna ako ponovo odlu~i da poseti hodnik sa {alterima. Razmi{qala je: da li je naziv ulice ime ratnika ili politi~ara, pisca ili nau-~nika? Naj~e{}e, nazivi ulica nemaju ni~eg zajedni~kog sa qudima ~ija su im imena dodeqena. Druga mogu}nost je re|a: heroj iz pro{losti je ìveo u ulici koja sada nosi wegovo ime. Kora~ao je wome sa {tapom u ruci i cilindrom na glavi. Jo{ je nerazru{ena ku}a u kojoj je ìveo.

Dok nisu uspele da GA posete `ene iz reda su WEGOVE pomo}nice, profetkiwe, asistentkiwe i sekretarice smatrale va`nim. Videle su ih kao izaslanike, glas-nike, kao nosioce bogoumilnih re~i. Pomo}nice se nalaze u WEGOVOJ blizi-ni. Sama WEGOVA blizina, dodiri pred-meta koje koristi, zatvaraju rane, iscequju bolesti, spre~avaju za~e}a, ubijaju ne`e-qeni plod, {aqu pozdrave uhap{eniku ili ga vra}aju iz zatvora.

Ali sada asistentkiwa bi izba~ena iz kancelarije. Nestade wena nadmo}nost. Nestade ~arobna mo} koja moga{e da promeni qude. Ukazala bi im na put. Dala bi im savet i oprostila grehe. Ne mogav{i da se obuzda, asistentkiwa udari `enu pored sebe. Nastade gu`va, vika i vri{tawe.

***

Rekli su: Izme|u nas i WIH nema raz-like. Iste su nam bore na licu, re~i, pokreti, te kao da se poznajemo iz detiwst-va. Kada ugledamo tu|a lica, ista su kao i na{a, te vidimo samo jedno lice. Kada do|emo do wega razdvoji}emo se. Ali, ako je lice – koje tra`imo – na{ lik, ~emu te`imo?

Pri~u da svoje misli sawamo, da se pla{imo da osetimo ono {to znamo, slu{amo otkad postojimo. Ono ~emu

(12)

“@ivot bi ti bio lep{i ako bi o ne~em drugom pri~ala.”

Devojka je upita:

“[ta si tra`ila u hodniku?”

Ali odmah se nasmeja kao da odgovor unapred zna. Pitawe nije bilo potrebno, a odgovor jo{ mawe. Devojka nastavi svoju pri~u:

“U sobi su ostajale stvari pomo}nica koje su bile izbacivane. Prvo su ~uvane u jednoj prostoriji koja je slu`ila za ostavu. Kasnije – kako je bilo sve vi{e poklona posetiteqa – neka asistentkiwa GA upita:

[ta da radimo s nagomilanim predmeti-ma?

Sve prostorije su bile napuwene pok-lonima. Vi{e se nije moglo u}i. Ali ON nije ~uo pitawe. Bilo koji pokret ruke be{e znak da ne `eli razgovor sa wom.

Sada u stanu nema nikog. Ti ne mora{ vi{e da ~eka{. Ja to neprestano, iz quba-vi prema WEMU, obja{wavam qudima, ali oni mi ne veruju.”

Pretvorena je u muzej u kojem stoje spisi, ode}a, name{taj i ti{ina posle wegovog odlaska. Posetioca obuzima jeza od nepokretnosti ode}e koja je sklowena kao da }e ponovo biti upotrebqena, kao da ~eka wegov povratak i ruke koje }e je podi}i.

Majka se okrenula jo{ jednom i pogle-dala ulicu sa brda. Kaldrma se valovito spu{ta. Onda odjednom tone prekrivena vla`nim kestenovim li{}em. U dvori{tu sa betonskom ogradom su lipe. Zgrade su visoke, tamne i mokre. Na uglu je telefon-ska govornica. Kome bi telefonirala?

Devojka u telefonskoj govornici gov-ori: “Posetiteqke ulaze lome}i prste, a ON im rukom pokazuje sobu u kojoj bi tre-balo da sa~ekaju. Uvek se de{ava da u sobi postoje pomo}nice koje izbacuju novo-do{le devojke. Zakqu~avaju vrata za wima ili ih prevarom udaqavaju iz slu`benih prostorija.”

Majka odmah shvati da je re~ o gu`vi u hodniku iz kojeg je iza{la. Po glasu poz-nade da je razgovarala sa tom devojkom. Devojka je tako|e prepozna. Nasme{i se. Re~e: “ON je slu~ajno u{ao u prostoriju koja je bila pripremqena za pomo}nice, ali u woj nikog nije bilo. Prostorija je bila oblepqena slikama asistentkiwa koje su mu, za~udo, privukle pa`wu. Gledao je jednu po jednu fotografiju ne se}aju}i se `ena koje su tu `ivele.”

Majka prekinu wenu pri~u.

(13)

“Zar da punimo sobe nepotrebnim papirima. Qudi!” pita `ena. “Da li ovde postoji neka u~iteqica? Podavi}emo se od papira. Ugu{i}e nas.”

Dete spava u uglu, pored razbacanih stvari, bezbri`no, za~e{qane kose. U snu ne ose}a strah od kada je napustilo ku}u i krenulo na ovaj put tragawa, po prahu, tra-govima, glasovima, znacima, znamewima.

To je ono isto dete iz jedne pri~e koju qudi ~u{e jo{ pre wegovog ro|ewa. Istu tu pri~u sada wemu pripovedaju. Dete se rodilo na putu, u tragawu. Wegovo ro|ewe be{e kompletirawe slika i simbola koji otvori{e matericu `ene. Saputnici post-ado{e detiwa pratwa koja se stara o hrani, igri, bezbri`nosti, a ~esto detiwe re~i uzimaju ozbiqno i poku{avaju da se kre}u po znacima koje dete nagove{tava.

Pitaju:

[ta vide detiwe o~i u snu?

Ho}e li u wegovim o~ima ugledati smi-raj?

Ho}e li dete druga~ije pro~itati slova na papirima?

Kako mogu toliko da o~ekuju od de~ijih snova?

Prolaze dani i no}i. Prepuni su pri~a, snova, tako da dete ne mo`e da upamti te dane iako ih nosi sa sobom. Dete zabo-ravqa pri~e, ruga im se i bri{e ih iz se}awa. Jedino u snu ose}a spokojstvo. Dok le`i na o{aranoj powavi sa crvenim,

D

a bi de~aka ponudila kola~ima majka cepa kartonsku kutiju. Baca delove papira i celofana u korpu za otpatke. Ali kada iscepa kutiju na kojoj su ispisana slova de~ak skoro da vrisne.

“Ne cepaj taj deo!”

Nabreknu mu `ilice na vratu, pocrveni u licu, a o~i skriju odlu~nost. Me|utim, kako je karton ve} iscepan, de~ak ga pa`qivo stavqa pored sebe na ve} pripre-mqenu gomilu papira. Prikupqa delove kutija, hartija, otpadaka na kojima se nalaze tragovi slova. Nikome ne dozvoqa-va da dodirne spiskove, delove kutija, jer na kartonu ne{to pi{e. Tr~i od jednog do drugog ~oveka, otima papire i bri`no ih ~uva. Skoro da zapla~e kada se jedna ruka u {ali spu{ta ka papirima.

De~ak ne zna da ~ita. Ima tek pet godi-na. Dve godine mu je potrebno da po|e u {kolu. I dotle, dok ne nau~i da ~ita, papiri }e stajati pored wega.

“Ja }u da ti pro~itam”, ka`e majka. “Ne!” vri{ti de~ak. “Ja `elim da ~itam.”

“Ali ti ne zna{ da ~ita{!”

“^eka}u. U torbi koju }u nositi na le|ima ima}u azbuku, ra~unaqku, re~i na papirima. Nosi}u kratke pantalonice. Ti }e{ me, majko, o~e{qati. Idu}e godine polazim u {kolu. Nau~i}u tada da ~itam.”

(14)

qudi potrebni samo jedni drugima, da su wihovi proizvodi tako|e potrebni samo wima; ose}aju}i da se heruvim hrani wegovom krvqu; pitaju}i ga da li se nada evoluciji, ali heruvim je zabadaju}i svoju sisaqku duboko u koù i ne podiù}i glavu nastavio da sr~e krv, ne gledaju}i wegove rukopise u koje bi mogao da u{trca svoju pquva~ku, tako da de~ak drè}i jo{ horizont u o~ima, daleke senke brda ~ije se ta~ke pomeraju ka obali, mo~varu u kojoj ìve heruvimi i koju isu{uju; slu{aju}i jo{ da neko kaè: Sve {to postoji izvan mene je obe}ano, onda tonu}i polako u san; ose}aju}i da sa wim tone tama i ikona; pruàju}i ruku da pada na potravqeni }ilim, ~uo je kako heruvim miri{e travu, kako ugqevqe vreba iskru, i vanilin {e}er ostavqa usne na heruvimove noge.

De~ak u snu stavqa ruku na lice. Psuje. Uvi|a da je heruvim nemo}an. Za molitvu je izabrao pero pesnika. De~ak govori o ugqevqu i iskr~enim {umama. Onda pome-ra glavu ka slu{aocima. Vidi da tesari spavaju sa alatom ispod glava.

Staviv{i pu{ku na rame, koju je – upoz-nav{i je i naslediv{i je od predaka, rastu}i s wom i uz pri~u o woj – ~vrsto oslonio na pregib; ni{ani goluba, zatim lastavicu, heruvimu, pitaju}i se: za{to molioci ne ostave hodnike i ne odu da posete grobqa predaka, jer danas je napoqu sneg koji pada od zore, te su putevi

zave-Drvo u dvori{tu 29

`utim, belim bojama, ponekad mu se cima telo, pomera ruka ili noga, opiru}i se ponovo ili se opu{ta u snu ~iju }e sadr-`inu sutradan ispri~ati radoznalima. Nekada jasne re~i detetu izgledaju ner-azumqive. Di{e ubrzano dok mu lice svetli. Isto kao {to se wegova igra ne doti~e dece koja tr~e hodnikom, pla~u ili se greju u krilima majki, tako i wegovo lice svetli ipak ne obasjavaju}i qude, ve} ih svetlost goni, budi, mori; dete ne mogu dodirnuti jer je i ono dodir ne~ega.

Ne ubijaju}i pse, zmije koje gmiù, ribe u moru; ne prinose}i kamewe, malter, `rtve poru{enim gradovima; ne piju}i vodu sa reka, izvora, kladenca; ne sluè}i neprijateqima, slugama, jezi~atima, la`-qivima; ne upotrebqavaju}i krst za la`na zakliwawa; ne pquju}i u lica i vodu; ne nose}i srebrni novac za Militinu qubav; ne diraju}i de~ake starih Grka; ne uzima-ju}i vladare, ubice, gospodare u za{titu; ne uàsavaju}i se plotskog tela i drskosti o~iju; ne tuma~e}i razli~ito tragove za kojima idemo; ne dogovaraju}i se s heruvi-mom da mu prepu{ta najosetqivije delove tela, ali ose}aju}i miris ribe; gledaju}i pe~at, mleko, vodu, doru~ak za {ankom, klo{are, prosvetiteqe, tirane, daskale, glumce, gu`vu koja skriva, otu|uje; stoje}i na ulazu i pogledom prate}i izlaze}e ili ulaze}e qude – kojima ma{e, {aqe im poqupce ili im se ruga; uvi|aju}i da su

(15)

sudija, poglavar, gospod(ar). Rekav{i: Su{tina izvire iz stvari. Stvari su ~iwenice. Ostaje se}awe. Se}awe je tako-|e u predmetima. Zatim, zadovoqan, sta-viv{i pu{ku u ugao da se drugi koriste wome, gledaju}i prazan prostor trga, povr{inu zemqe, gradove na kartama, po-~iwe mirno da baca hranu ribama koje pli-vaju u akvarijumu.

jani, spomenici tako|e, ~ak nema ni prti-ne, ni hrane za du{e pokojnika. Pod prsti-ma oseti}e molioci da se organi nisu promenili. Isti su i daqe na svim telima, tako da mogu odneti qubavnice na bedem poru{enog grada odakle bi posmatrale reku, horizont, talase, i gde bi jedino se}awe bile ru{evine. Zbog tih misli heruvimi se nadimaju grudi tako da dojke po~iwu da joj beè iz ruku. De~ak prvo ni{ani srce, zatim ~elo. Ali uvidev{i da me|u zidinama niko ne ìvi, da su mu na ni{anu kostimi; osetiv{i da je rastojawe pove}ano pu{kom, da ne moè vi{e biti heroj. Re~e: Heroj je samo pri~a mog oca. Ne okinuv{i re~e, da ne voli rat u kojem je izvan opasnosti jer je toliko daleko da samo moè rukovoditi uni{tewem. Bez obzira {to je bezbedan, ipak povukav{i oroz, uvi|a da nije dobro ni{anio jer se svalilo ne~ije drugo telo. Promumlav{i: U ratu je svejedno, bio mrtav ja ili neko drugi. Shvati i bi mu drago, {to qudi sma-traju da je borba na pomolu – mada wemu smrde sve teorije o ratu, o borbama koje je zapo~eo a u kojima ne èli da u~estvuje. Onda zatvoriv{i prozor, zavukav{i se u memqive prostorije, sentimentalno zapo-~e pri~u o poku{aju bekstva iz parasveta koji mu je nametnut, koji je jedna terapija, koji pqa~ka identitet. De~ak odlu~i da govori u prvom licu, da druge imenuje, da vr{i selekciju {to je uloga Boga, da ostavi za{titini~ke znake kao {to su

(16)

(17)

T

rebalo je da posetim oca u pro{lo-sti. Perfektom se mo`e posetiti pro-{lost.

Otac je bio bolestan. Nije znao {ta mu je ali je le`ao u krevetu. Upitao sam ga da nije u tamnici. On je rekao da je bolesnom ~oveku posteqa tamnica. Majka je krila zna~ewe wegove bolesti i odvra}ala ro|a-ke od posete.

“Iz polo`aja u kojem si, mo`e{ da rukovodi{ nama”, rekao sam.

“Ose}am da su moje i va{e vreme razli-~ito, ili da su isto ali da nam razli~ito zna~e. Gade mi se re~i”, ka`e, zatim dodaje. “Ho}u da povra}am.”

Nagiwe se nad lavorom.

Po{to su poga{ena svetla otac vidi da tama stoji u uglovima, visi na zidovima, pewe se do plafona, juri niz stepeni{te, oka~ena je pored prozora. Gde je zgusnuta li~i na predmet koji moè da povredi nogu, ruku ili da upla{i imitiraju}i ìvotiwu, dou{nika, razodevenu ènu.

Qudi u tami {ap}u re~i proroka, bezbo-`nika, vernika, udvara~a. Sve ~ujno {to dolazi iz tame, kao i podmukla ti{ina, pla{i slu~ajno zate~ene u hodnicima. Otac se pita: Gde bi trebalo u}i? Prisla-wa uho na zid, samo da bi ~uo re~i zatvo-renih. Ja ga vu~em, `ele}i da u|emo na bilo koja vrata.

(18)

sedi za stolom i navodi imena biqaka u ba{ti, ili da ~upa travu oko korena hri-zantema, i gleda na sto prekriven mu{e-mom. Ne bi poverovao da likovi sa foto-grafija prerastaju budu}nost; i dok se se}a, kao da je u qubavi s nekada{wim svo-jim telom koje tr~i plo~nikom. îzme ponekad promi~u niz ulicu. Moè da se ukaè dim? Zar èli da sa~uva gledano sa prozora kao sliku u ramu? Zar nije dovo-qno {to se ~uje prasak? Pa zvuk je tako rezak. Me{a se sa sopstvenim ehom. Popu-wava celu dolinu.

“Gore je crkva”, glas }e.

“Nemoj sada da ide{“, imperativ }e. “Ne}u da ostajem sam.”

“Tamo se nekada i{lo na izlet”, pri~a }e. “Na brdu stoje spomenici. U muzeju su tapije, pisma i zapovesti vojskovo|a. Sa osmatra~nice koja se nalazi na najvi{em brdu vide se {ume, poqa, selo, utrine, kose, pre~ice, putevi, dimwaci, vajati. Ti{ina je razapeta na pu{kama turskih, srpskih i nema~kih vojnika. U kwizi se na nekoliko strana opisuje boji{te. U arhivi se nalaze nare|ewa i proklamacije. Od zavijutka, strme obale, do platoa i prvog uzvi{ewa, u vijugawu korita, prote`e se linija fronta. [uma na po~etku brda je retka. Zato su stabla ogromna. Na wima su rupe od kur{uma i urezana slova. Zna~ewe re~i retko sam mogao da odgonetnem.”

“Kad smo posledwi put dolazili, videli

“Znam”, ka`e on. “Bio sam sa wima.” Ostali qudi le`e na podu, sede, ili su zakloweni zavesama. Ne znam za{to su tu? Ko ih ~eka? [ta im je potrebno? Grupisani su, }utqivi, predani snu ili molitvi. Poneko uzdahne.

Otac zaèli da pomogne ~oveku, koga ne moè odvojiti od mraka. Kad ne bi bio u hodniku, sama tama bi emitovala wegov glas. A mese~inu i slabo svetlo ne moè razlikovati od dima, koji se u slojevima diè s poda.

Pru`io je ruku ka zidu. Gledao je zrak svetla u praznini iznad glava. Poznavao je taj dugi hodnik sa visokim plafonom i neokre~enim zidovima.

Kada razmi{qam o wemu, hodnicima i vremenu, uvek qude vidim u re~enicama wegovih pisama. Jedino je on otu|en. Otac je kip koji drì zmiju. Traìm kamen ili prut ~ime bih mogao da ga odbranim od oìvele zmije. Podièm ruku. Trese se. Otvaram usta. Izgovaram nekoliko re~i. ^vrsto hvatam zmiju. Vu~em je, ali se prsti kidaju i padaju u pepeo. Ostatak ruke se steè u èqi da smrska glavu zmije.

“Zmija je samo moja. Ne dodiruj je!” ~ujem glas oca od kojeg be`im. Tr~im. Prolazim pored drveta u dvori{tu. Vidim sebe buc-mastih obraza, {iroko otvorenih o~iju: bi}u mladi} druga~ije zagledan u svetlo.

Dok uzima fotografije otac bi mogao da

(19)

meridijanima. Prostire se {uma pred o~ima komandanta. Ti bi sigurno video mogu}e pravce kretawa neprijateqa. Znao bi koji su delovi bataqona privukli najve}u pa`wu ni{anyija. Video bi polo`aje razorene plotunskom vatrom artiqerije.

Na vrhu brda su spomenici. Odba~eni su kao maske vojskovo|a koji nemaju vi{e vojnika. Slova na spomenicima su izgre-bana. Zametnula su se u kamenu. Ulo`io sam veliki napor da bi znake izvukao iz li{aja, ali ve}ina natpisa ima istu sadr`inu:

N

Naa oovvoomm mmeessttuu jjee hheerroojjsskkii ppooggiinnuuoo,, onda je napisano ime i ~in,, ii hhvvaallaa oonniimmaa kkoojjii s

suu ooddggaajjaallii ttaakkvvee ssiinnoovvee ii ddaallii iihh zzaa oottaayy- -b

biinnuu..””

“Neko `eli da rukovodi jezikom?” pitawe }e.

“Ja sam zato u prvoj liniji fronta tra-`io natpise, me|utim, nisam mogao vi{e nijedan da odgonetnem. ^esto idem da pro-~itam ova dva natpisa. Pla{im se da ne i{~eznu.”

Dok stoji u sobi; krevet u uglu, naprslo staklo dugmetom pri~vr{}eno, otac slu{a pompeznu pri~u o bici u kojoj je u~estvo-vao. Grubim pokretima, sa `eqom da mu zadaju bol, ve{to, sa mnogo sitni~ewa i provera, vezali su mu za direke duge i ko{~ate ruke. Na noge su mu stavili okove koji su zveckali dok je na wih padao ~eki}

smo rovove. Jo{ se nisu oburvali i obra-sli trwem. Slike oru|a i kostura su retke. Skeleti su prekriveni zemqom dubqe nego istorijom.”

“Na nekim stablima urezana su imena mrtvih. Ispod imena su godine i datumi pogibije”, pri~a }e. “Ima i poruka umiru-}ih, ali je nemogu}e pro~itati ih. Borci su birali visoka stabla koja su brzo rasla i razvla~ila slova po kori. Stabla iz ~ije sam kore uspela da izdvojim re~i nalaze se u senci ostarelog dela {ume, tako da su zakr`qala. Kora slabih stabala sa~uvala je jasnu poruku.

O

Ovvddee jjee ppookkooppaann MMiilleennttiijjee PPooppoovvii}}.. Onda je iskrivqena strelica pokazi-vala deo zemqe gde bi trebalo da se nalazi grob. Ispod imena – ne{to sitnijim slovi-ma – pisalo je: VVoolleeoo jjee JJeelleennuu.. Daqi tragovi wegovog `ivota bili su neraz-govetni.

Tuma~io sam jo{ nekoliko natpisa koji su bili jasniji. Obilazio sam oko stabala. ^itao sam poruke sa jedne ili druge strane. Prepoznavao sam neka slova. Tajnu poruka ipak nisam odgonetao. Samo sam jo{ jednu poruku uspeo da sastavim na osnovu prepoznatqivih znakova. Jo{ mi nije jasno: Kako ba{ ona izbija iz tih slova! Nije li to moja poruka?

@

@eelleeoo jjee oovvddee ddaa ggaa ssaahhrraannee.. WWeeggoovvaa d

doommoovviinnaa jjee jjeeddnnaa..

Na samom vrhu brda dan li~i na etar. Poqe se {iri na kartama isprepletanim

(20)

Postavqam ocu pitawe... Otac ne priz-naje da zna tu pri~u, da je u~estvovao u bici ~iju strategiju hvale.

podizan smirenom rukom majstora. A onda jo{ jedno cimawe u`eta, ritawe lanca, stvar rutinske provere koja zadaje bol: krivi se lice sa o`iqkom. Za trenutak progoniteqi stoje razgovaraju}i, ne gleda-ju}i wegovo telo koje se prepu{ta vezama na kojima visi.

^ija je to pri~a? Zar otac u pono} ulazi u tu pri~u? Dozivam uzbu|ene qude, budim usnule, vri{tim! Ne desi{e li se bitke odavno? Pri~e nemaju mesta koja su im pri-padala? Ne uznose vi{e. La`na je sli~nost s nekada{wim pri~ama.

Tuma~i opisuju svet vezan re~ima. Sli-kaju ga, te mu iznalaze i izokre}u zna~ewa. Igraju se svetom kao da ga oni stvaraju.

Ne znam {ta se de{ava u toj pri~i? [ta skrivaju slike?

To {to se autor quti, u tekstu mo`e da se pretvori u dijalog ili monolog, ali wegova sryba koja dolazi izvan pri~e? Autor mo`e da uni{ti pri~u, da je precr-ta ili pocepa.

Da li pri~a postoji napisana? I ku}a je sru{ena. U imperfektu je detiwstvo daleko. Qudi su mrtvi. Ostala je pri~a o kraju `ivota. Dani su nanizani na koncu, nepomi~ni, slikoviti, te ih vetar wi{e, me{a, odgoni, izjedna~uje i ponovo vra}a u snove.

Nije li ta pri~a iz se}awa? Sa strani-ca istorije? Ko pripoveda pri~u deci? Nisu li deca odrasla da sama mogu ~itati pri~e?

(21)

On

Godine 1960. majka utr~ava iz druge sobe da na~eta jela zameni novim. U ùrbi iznosi tawire drè}i ih na pruènim rukama. Maj~ina pa`wa i pogled usred-sre|eni su na prste. Posu|e moè da sleti sa dlanova i uz tresak se pretvori u neupotrebqive komade ostavqaju}i veli-ku, masnu mrqu na podu i powavama. Maj-~ina prsa stoje umirena. Para i toplota poja~avaju jaru wenog lika. Maj~ina kosa prekrivena je maramom vezanom na zati-qku. Wene tanke usne razvu~ene su u osmeh. Ibrik. Maj~ine ruke su bele. Nisu za razboj i vez. Kre}u se nezavisno od jeleka i rukava. Lebde ispruène ili svetle polo-ène na ~a{e, tawire, stolwake i ~ipke. Majka pazi da joj gosti ne dodirnu pazuhe i uzdignute grudi uzdrhtale od ubrzanog dis-awa, neme, izazovne.

“Selo izvore ima za lice devoja~ko. Devojka ruku ima da se od sunca zaklawa”, peva{e majka.

Jo{ stoji slika sobe: majka. Gosti. Ikone na zidovima. Rog na kojem je, probo-den, izdahnuo deda visi oka~en na zidu. Majka ga obilazi zajedno sa ostalim zna-mewima ku}e. Nosi sud sa vodom. Truni bosiqak u ~iniju i svetom vodom prska rog.

“Sad brani ku}u”, govori majka. Kre}e

Ona

I

zloìo si glavu i lice suncu koje se pomaqa. Zatvorio si o~i da bi kapci upili treperewe svetla, pa ih zatim otvorio. Ugledao si stepeni{te: vidi{ moje noge koje se kre}u u jednom ili drugom smeru. Dosadno je to kretawe nogu koje nijednom ne zastanu. Moè{ da ih gleda{ lebde}e, èle}i da zapazi{ wihovu lepotu, oblik ~a{ice, maqavu cevanicu, ali je noga jedan isti oblik koji je mnogo puta prikazivan kipovima.

Onda po~iwe{ da nabraja{ imena stara-ca. Prvo, sasvim tiho izgovara{ nadimke, zatim sve ja~e izgovara{ imena. Ali star-ci se ne odazivaju. Uku}ani ne}e da ti odgovore za{to se ne javqaju. Uzalud dozi-va{ starce. Ne ~uju te. Gluvi su ti qudi. Ne izlaze iz ku}a. Sede pored raspaqenih vatri. Duvaju àr. Slu{aju pucketawe gra-n~ica. Kada se ukaè plamen starci pola-ko pribliàvaju noge vatri. Psi starcima liù prste. Jedu sa wihovih dlanova.

Odjednom si na `ici ugledao ko{uqu koju je nosio pokojnik. U pometwi su zabo-ravili da je skinu. Vetar wi{e ko{uqu i nadima je. Ko{uqa bez tela li~i na prazan sanduk. Postaje postepeno kapa, zatim kaput koji }e staviti u mrtva~ki sanduk i poslati ujaku, sada, kada sahrawuju dedu.

(22)

Znala je {ta rree~~ moè u~initi, ko je moè kazati, ~iju molbu moè usli{iti, koje prostore moè prevaliti. Ko joj se moè prilagoditi? S kojom drugom re~ju se moè sloìti? Ali to ne be{e rree~~ za kojom traga, wweennaa rree~~. Odlu~i zato da je }uti.

Dok je pevala kosa joj je padala na o~i. Ruke je pribijala uz grudi. Glava joj je bila uzdignuta ka nebu i suncu. Nije gledala, samo je wen pogled bio usmeren ka oblacima. Gledala je negde drugde. O~i su joj bile usmerene u nejasno i mra~no. Qudi koji su prolazili pored we zastajali su suznih o~iju. Tvoja majka je stajala zaneta pevawem. Slu{ala sam wene pesme koje su dolazile sa brda u toku tihih ili vetrovi-tih no}i. Pamtim wene prikaznice. O~i su joj bile rake {to sahrawuju pro{lo-vi|eno.

Od Visle i Odre, od Karpata, tvoja majka nije znala da traì ro|ewe. Nije ga ni traìla. Sva iseqavawa, lutawa, pro-gonstva, pogromi, hap{ewa, dozivawe Boga bili su traèwe, i woj se ~inilo da je sve bliè otkrivewu. Drugi su kroz wu zavr{ili lutawa.

On

Pre nego {to sam nau~io da izgovaram sve glasove, mamu sam nazivao ttaammoomm. Umesto da izgovorim MAMA, ja sam uz

se. Staje pored ogwi{ta. Baca grane na vatru. [kropi ih. Uvek kada pro|e pored kolevke zawi{e je. Za{kripi ona. Zaquqa se da bi se kasnije lagano klatila. Majka do|e do prozora. Vidi da je kolevka prazna. Zaprepasti se da sam ja ve} oti{ao. Predo-~ava crpku i dolap u jednoj pesmi koju sam u~io napamet. Se}a se kowa koji vuku fijaker i wi{te.

Deda mo`e da se vrati, da probudi usnu-log duha.

Ona

I pre nego {to ti je majka umrla ti si ve} retko dolazio u rodni kraj. Ku}a u kojoj si odrastao nije bila sru{ena.

Nestali su oficiri i uniforme koje su se lepile za vi`qasta tela. Dvori{te tvoje ku}e bilo je izrovano krti~wacima. Kwige koje su tvojoj majci slu`ile kao svetiwe behu ba~ene. Obarana su stabla koja je nazivala svojim i pored kojih je kora~ala.

Tvoja majka je prikupqala kwige. ^uvala je skrivene i upakovane hartije. R

Ree~~ii su i{le za tragovima koji obilaze zidine i tamnice. Kretale su se ka pusti-wama i lavirintima. RRee~~ii su sustizale traga~e. Na rree~~iimmaa su se gr~ila lica, koprcala se, stezala i na kraju prskala.

R

Ree~~ kojoj se tvoja majka klawala, nikada ne spozna.

(23)

plodovi. Majka se zato pewe do samog vrha. Sme{ta se ime|u grana. Oslawa se. Hala-pqivo jede prve plodove. Gwe~i ih jezikom ose}aju}i kako joj se u ustima razliva sok.

Sa vrha drveta pquje ko{tice.

Ono {to je majka nekada gledala ve~no je. Vidi sopstvenu maramu kojom je zaodenu-ta glava. Vidi bluzu, haqinu i detiwe lice. Dete spava u ti{ini. Oko kolevke se pomeraju maj~ini prsti. Majka tako sporo pokre}e kolevku kao da u snu quqa dete. U ovakvom trenutku spokoja svaka izgovore-na re~ bila bi suvi{izgovore-na.

Uspavanka je u predawu, a oko kolevke miri{u plodovi.

* * *

Ko krade cve}e sa kafanskog stola? Ko silazi stepeni{tem? Ko prolazi hod-nikom? Ko ~uje vapaj? Ko otvara vrata i pita: Da li je slobodno? Ko motri upotre-bqavane, ove{tale i tro{ne stvari, polivene {e}erom, kamilicom, isce|enim limunom, znojem {to se uvukao u ~ar{ave, }ebad, u ode}u razbacanu po podu, te ga samo drugi – namerno ostavqeni mirisi – potiskuju pokazuju}i bolesni~ku postequ druga~ijom? Kome se bolesnica moè poàliti? Kaè da nema ko da je sluì. Samo po ukusu poznaje vo}e. Samo po zvuku poznaje ko govori? ko pita? ko nare|uje?

naprezawe uspevao da ka`em: TTaammaa. I bilo koju drugu re~ uz ttaammuu uvek sam vezivao za re~ MAMA.

U sobi slu{am topli maj~in glas. Maj~ina ruka pomera tawir. Donosi tacne. Weni prsti dodiruju lice. Tonu u wega. Maj~in dlan ne moè da se odvoji, da ispli-va, iz meke koè. Weno lice postaje otvor kroz koji mama sama moè da iscuri.

Ka`e: “Napoqu je toplo. Sedi tu pored mene. Budi u sobi.”

Vidim: Sa sunca otpadaju zraci. Vuku se po sasu{enoj zemqi, kamenu i betonu. Ne izlazim. Toplota dolazi do sobe. Pewe se. Pokrenula se ruka. Majka je le`ala opu-{tena. Weno telo se gr~ilo u snu. Obmo-tavala se ~ar{avom.

Majka nije znala {ta joj je, ali je le`ala u krevetu. Pored we su se uzdizale, a zatim spu{tale, te vijugavo nestajale gomilice pepela. Nisam hteo da je upitam: otkuda taj pepeo? gde ga je na{la? znao sam da pepeo za majku ima dubqe zna~ewe.

Ka`e: “Pepeo moram da sa~uvam.”

Pribija se uza zid i pruà prst prema pepelu. Po{to je pepeo na ~ar{avu u se}awu se otkriva DRVO. Posa|eno je nedaleko od ku}e. Kalemqeno je. [iroka kro{wa se uzdiè iznad krova. U maj~inom se}awu su grane, peteqke pune plodova koji vise ili pokidani padaju i ostaju smrvqeni u travi. Prvih dana zrewa, sa najniìh grana, de~ijom rukom su pokidani

(24)

ih pre nego {to sam mogla da prisustvujem pogrebu. @ivot se sa wima odavno zavr-{io. Detiwstvo je pro{lo. Samo sam jo{ smrt predaka o~ekivala. Ka`em: I smrt, koju sam o~ekivala, pro|e. Ponovo se pojavi osmeh sa zadovoqstvom i lice prekrije bla`enstvo.”

Bolesnica pita: “Za{to ne dolazi{? Za{to se ne odaziva{?”

Podiè ruku i kaè {ta treba skloni-ti. Pre svega krpe i obloge. Zatim kaè koju vodu da prosipa, koju da zameni, kojom da polije cve}e u saksijama. Bilo bi lepo da on napravi novi raspored stvari: da promeni mesto krevetima, {ifower da povu~e do sredine sobe, da jastuke preme{ta gledaju}i ih u ogledalu.

Ko zatim sedi na krevetu pored bolesni~inih nogu? îta novine, gleda tapije izva|ene iz {kriwe. Pita se: [ta je preostalo od te ène? Ali ona ga, naravno, ne razume i ne odgovara. Ko konstatuje da ovde, na kraju grada, gde stvari i qudi nalaze svoje mesto kao u zaboravu, vreme pouzdanije traje? Ko pogledom traì gnez-do? Pomera glavu u jednu stranu. Krivi je dok pogledom ne uhvati podmetnuto jaje. Stvor~i} u wemu je shvatio prevaru. Jo{ se pti} nije ni izlegao a usa|ena mu je pod-vala koju }e nesvesno izvr{iti.

“E, tako. Sada soba druga~ije miri{e. Posetioci se ne}e pla{iti smrti.”

“^uje{ li pticu?” “Ne ~ujem je?”

~ija je pesma? ko pade? ko zapeva? ko je rob? ko ktitor? ko poznaje zlo? ko nosi dobro? ko govori? ko uskra}uje? ali ne zna odakle dolaze zvuci. Nisu li zvuci iz prirode? Mo`da se stvaraju u samom sluhu?

“Ja sam stvorila tamu. Nema svoda ni oblika. U woj se ne vidi biqe ni ìvoti-we. Ne vide se potopi, progoni, tu~kovi, pra{nici, seme, pti~ija jaja. U tami se ne vide tragovi, re{etke i wihove senke. U tami ne borave grobqa, spomenici, stari oìqci. Tama je bez molitvenika, krsta i vina. U tami se stranuje. Unutra ne moè da u|e egzarh, kulak, nikakav jeretik. U tami nema darova i poklona. Nikakve novosti u wu ne stiù. U tami ne prolaze godine. Ne stari se i ne umire. Qudi ne znaju da li su ìvi. U tami su haqine izbledele i bolesti nestale. Tama se ne moè osvetliti Suncem i sve}om. Uzalud neko donosi svetlo. Vi{e ni ja tamu ne mogu osvetliti te sada ìvim u zvu~nom svetu.”

Bolesnica odmah tra`i no` iako per-orez stoji na dohvat wenih ruku. Uzima ga ali ne znaju}i za {ta mo`e da ga upotrebi, kri{om ga spu{ta u krevet i zatura.

“Utkano je to u ~ovekovu prirodu”, ka`e bolesnica. “Neprestano o~ekuje kraj. Malo je savr{enog od onog {to poznajem da se mo`e poistovetiti sa krajem. Smrt je kraj. Wu neprestano o~ekujem. Razmi{qam o woj. Te{ko mi pada smrt drugih. Qudi sa kojima sam odrasla su mrtvi. Sahranili su

(25)

III

“Ali ja je ~ujem.”

“Gde je ~uje{?”

“Ti ne mo`e{ da je ~uje{. To je samo moja ptica. Ona ne peva drugima. Samo meni peva i zato je ne ~uje{. Ho}e{ li i ti da ima{ svoju pticu?”

“Idem da vidim pticu.”

“Ne diraj pticu! Nemoj da uni{ti{ gnezdo i jaja u wemu! A mo`e{ i da ih uni{ti{. Svejedno mi je. Moju pticu samo ja ~ujem. Samo ja mogu da je ne ~ujem. Ti ne mo`e{ da je ubije{.”

(26)

J

esen je bila ~ar{av na stolu. Hladni su bili dani a ki{a je punila posude zabo-ravqene na ba{tenskom stolu. Dan se zavla~io u no} i nebo. Ja sam bio opruèn u oktobru. Na terasi stana saksije su me u~ile kako treba ìveti. Za wih sam prona{ao zemqu. Ja sam dugo ìveo u sak-siji. Zahvaqivao sam cve}u koje se opo-ravqa u le~ili{tu, pored prozora. Od sunca sam nau~io kako da ga pronalazim i miri{em.

Sredinom jeseni ve} sam se oporavio. Vi{e nisam morao da budem sa cve}em. Ali glava i noge ponovo su gubile sigurnost. ^esto sam malaksavao. Pitao sam se: [ta se odoma}ilo u telu? Glasovi posetilaca? Lekovi? @ivotiwe? Wihova senka ili lovac koji ih progoni?

Evo, odavno je jesen. Ja sam tek sada tr~ao po ki{i. Cipele su sa zemqe podiza-le blato. Sa sunca su ve} otpadali zraci. Drvo je obuklo senku. Dok sam se opo-ravqao, razmi{qao sam o `enama. Grudi `ena u izlogu, na ve{ta~kim devojkama, ispod oka~enih ko{uqa.

U ba{ti sam video psa kako zakopava kost. Uzeo sam kamen i ga|ao ga. Pas je podigao glavu i lajao. Onda je {~epao kost i dr`ao je zubima.

“Kasnije }e{ misliti da ima{ revolu-cionarnu pro{lost”, urlao sam na wega.

(27)

prekrivena sukwom. Telo se cimnulo kada je ~ula moj glas. Glava koja je pratila tekst se pokrenula. Prsti su pro{li kroz kosu, jer devojke prvo pomisle na neurednu frizuru. O~i su tamne i duboke. Lice je dugo kori{}eno i napadano kremama. Vidqive su jasne i velike pore.

“Soba je u`asna”, ka`e. “Soba je otpad. Stoje u woj pokloni qubavnica i raspro-strti papiri.”

“Ne}u da te slu{am”, ka`em ja. “@ivot je fizi~ka i erotska ve`ba.”

Gleda ulicu ispuwenu licima i kaputi-ma. Dr`i u ruci papir ili kwigu. U daqi-ni se vidi povijena kula starog grada. Na uglu je apoteka u kojoj su pripitomqene bolesti. U sobi je toplo. Kroz od{krinuta vrata ~ujem prekor gazdarice zbog ~este upotrebe telefona. Oslawa se na moje rame. Zagleda se u daqinu. Ka`e:

“Kroz prozor se mo`e u svet, ali samo {to posedujem ulazi u moju sobu.”

Obukla je haqinu kao pre nekoliko dana. Telo joj se pod wom giba. Lan~i} koji visi o ~lanku noge li~i na okove. Uvijam se oko wene noge. Grizem metal zubima.

Spu{ta se no}: postaje odaja. Unutra u|e vr~ i kandilo. Sada je no} otvor sa mirisi-ma wene ko`e.

U kafani pr`e ribu. Plin zagreva lon~e za kafu. Na obali vetar duva sna-`nije. Lak{e se umotava oko otpadaka. Obavija ih i odnosi.

“To je moj pas”, rekla je devojka. Dozi-vala je psa. Podizala je wegovu glavu. Obgrlila je. @elela je da sa~uva psa i otme ga od nekog. Zatim je ne`no pomilo-vala nakostre{ene pse}e dlake. Haqina joj je bila skupqena u struku. Dojke su oslo-bo|ene. Dodirivao sam devojku.

“Da se pro{etamo?” pitao sam je. “Da sednemo negde?”

Devojka je neprestano vrtela glavom. Iznenada sam joj stegao tako bliske, pri-mamqive, skoro ponu|ene dojke. Devojka je bila zbuwena. Mislila je: moja ruka je slu~ajno pala na wene grudi. Ali kako sam po~iwao da milujem nabrekle dojke, devoj-ka se otimala i odgurivala me.

Prsti su mi bili zabodeni u meke dojke. Ruke vi{e ne}u da perem. I dok me je devo-jka ga|ala i pas tr~ao za mnom ja sam ruke pa`qivo ~uvao dr`e}i ih iznad glave.

Evo, ponovo sam na terasi. U daqini su svetla oblakodera. Ve~erwa buka je u vaz-duhu. Pogledom sa terase obuhvatam veliku zgradu i natpis na jednoj prodavnici. Ostali deo ulice, sa svetiqkom u sredini, kao da se nalazi u samom oku.

U sobi nema nikog. Devojka nije po{la sa mnom. Vi{e nisam bolestan, ali sam topli predmet koji slu`i za polu~asovno sedewe u stolici.

Sedi na krevetu. Noge su joj povijene. Vidim stopala u ~arapama. Kolena su

(28)

Posle {est dana se vratila. Da li je uop{te odlazila? Da li sam ja obilazio radionicu? Da li smo zajedno hranili dane telima i doga|ajima? Ili se samo snebiva-mo, tra`e}i zadovoqstva.

Lice joj je spokojno. êsto pruàm ruku da ga pomilujem. Ona ne razmi{qa o Troja-nskom kowu, o okrvavqenim ma~evima. Sawa teàk dan, strele u petama, polo-mqene brodove. Budi se.

“Spavam snom Jelene”, govori mi.

Kle~i pored mre`e koju su krpili rib-ari. Uvojci kose se me{aju sa u`adima. Svaka re~ koju izgovori je topla. Jednom mladi}u je obloga za bolesnog Orfeja. Pesniku je cipela. Tone u pesak.

Razduvavam kosu naleglu na wen vrat. Podigla je pegavo lice ka meni. Senka kro{we razliva se po wemu.

“[ta ako bi se poja~alo magnetno po-qe?” pitao sam.

“Oteàle ptice prestale bi da lete. Bila bih teà. Kamion bi bio teì. Morala bih ponovo u~iti da plivam”, kaè ona.

“Nestala bi sigurnost koju daje zemqina te`a”, ka`em ja.

“Ne razumem taj zakon prirode”, ka`e ona. “Ne razumem bolide koji skre}u u orbitu zemqe. Zasvetle i bivaju uni{-teni.”

“Ovako mogu re}i”, ka`em. “Od tvog prisustva poja~ava se magnetno poqe.”

Ona tog trenutka pokre}e glavu.

“To je divno”, ka`e. “Mo`e da bude stih.”

Na kalendaru posmatram dane koje bi trebalo poslati u zaborav. Dane koji su ispuweni istim doga|ajima, te ne znam da li su ju~era{wi, dana{wi ili sutra{wi. Ona mirno spava. Ose}am kako vreme prolazi. Ju~e je bila jesen. Neprime}eno je, zatim, pro{lo leto. Ju~e je oti{la.

(29)

suncu. Mogu je razapeti umesto jedra. Na karti vidim Trogir. U anatomskom atlasu gledam popre~ni presek vulve. Da li sam spokojan?

Svetlo je zamagqeno. Sa prozora ne vidim zvezde, uli~ne svetiqke, niti ~ujem glasove. Uve~e samo vidim kafu i hleb. Vijuga miri{qavi dim iz {oqe, a muzika neprestano ispuwava sobu. Tonovi sipe iz magnetofona. Ulaze u stvari. Cela soba je zvucima natopqena. Sedim pored kreveta i pravim kolutove od dima. Prekrivam krevet ~ar{avom. Zatim bacam kasete u korpu za otpatke da vi{e ne istiskuju istu muziku.

Pribliàvam ti se. Ti stoji{ pored posude sa zemqom. Oko tebe je cve}e. Ne mogu da razgrnem stabqike i svoje telo opruìm pored saksija. Otkidam tri pupo-qka krina i poklawam ti. Kosa ti je deli-mi~no ofarbana. Svetloùti pramenovi se izdvajaju od prirodne boje kose. Ruka podiè uvojke. Zasvetle min|u{e. Qubim tvoje uvo. [ap}em:

“Metal je bio izlo`en mu~ewu dok su napravili min|u{e za tvoje uvo.”

Ne protivi{ se dok kidam pupoqke cve}a, vaqda zato {to ih tebi poklawam, ali ka`e{:

“Nisi dobar vidar.”

M

ozak misli. Nesvesno postoji i proviruje. Brod tone. Svako telo koje je u vodi, a ima ve}u specifi~nu teìnu od we, tone. Re~ je izgovorena. Uvo ne ~uje pesmu. Organizovani svet objekata? Ne-rvi koji nose obave{tewa imaju bo~na vlakna koja idu u rektikularnu formaci-ju. Ruka radije ubija. Tamnica ose}a zakon. U woj je ugodno. Oko ne vidi jaku svet-lost. Tama mu tako|e smeta. Koà ose}a milovawe. Dojke ose}aju usne. Strah pla{i. Gnev sputava. Umni koli~nik se moè izmeriti kao i broj krvnih zrnaca.

On

Ruku podièm visoko. Gledam u wu. Pomeram je levo, desno. Ustavqam je kao simbol. Ne volim uzdignute ruke koje se proteù kroz istoriju. Ali na mojoj ruci vidim gomilice potko`no zgru{ane krvi, koje mi li~e na plodove tamnih kupina, tako da zaèlim da ih isisam zajedno s krvqu.

Toplota pe~e lice i usne. Spre~avam ko`u da se ne utisne u drvo, ukrase i nakite. Koristim se telom kao {to se koristim priborom za jelo. Dugo se klatim u stolici za quqawe. Ko`a mi stoji na

(30)

Budi se devoj~ica koja je do tada spavala. Doziva majku. Ti se nada{: nastavi}e dete da spava! Me|utim, ono po~iwe da pla~e. Sa ~iviluka skida{ haqinu. Ogr}e{ se wome. Za{titila si kukove. Dojke su utonule u nabore haqine tako da izgleda{ mawe primamqivo. Skoro me odgoni{. Devoj~ica je sawiva. Pla~e kada me ugleda. Te{im je. Poku{avam da joj dodirnem ruku, kosu ili glavu, ali ona vri{ti. Rita se. Ru~icama zatvara o~i. Okre}e glavu da bi se skrila u nedrima. Iz yepa vadim papir. Po wemu se razliva pesma koja govori o slatki{ima. Pesmom pa`qivo uvijam ~okoladu. Li~i na upakovani poklon. Dete je za trenutak ute{eno. Najpre `eli da jede ~okoladu, a zatim zahteva da joj ~ita{ {ta pi{e na papiru. Obrisi tvog lika li~e na kip. Baca{ opu{ak cigarete. Vu~e{ me za ruku:

“Hajde da kora~amo!” ka`e{. “Nesta}e napetost.”

Ona

Bri{u}i rukom staklo po kome se nah-vatala para izdi`u}i se iz sudova gleda{ kako u ulicu ulaze qudi sa {arenim kapa-ma, naki}enom ode}om, maskakapa-ma, amblemi-ma, bacaju}i kamen~i}e u tvoje prozore. Umesto da otr~i{ na ulicu i pozdravi{ u~esnike karnevala, da zajedno sa wima izgovara{ molitve i pretwe, da izvodi{

Iskidao sam cve}e i stavio ga u vazu. Rekla si da miri{e – ono kri~i. Sipao sam vodu u vazu i rekao: Traja}e. Cve}e vene, a ja dolivam vodu. Su{i se a ti ka`e{: Ve} odavno traje.

Na ~iviluku visi mantil vla`an od ki{e. Govori{:

“Imam mnogo bronzanih spomenika. Toliko ih je da ispod svakog stoji mu{karac.”

“Ti si vladar”, ka`em.

Govori{ kako su uzgajali u tebi pes-nike, nau~pes-nike, lopove.

“Zakoni su mi prilago|eni. Telo mu{karca je saobrazno mom telu. Niko toliko nije spomiwan kao moji organi. Zbog mene su sklapani ugovori i obnav-qani ratovi. Jabuku sam ja izmislila, i zmiju”, govori{ i smeje{ se.

Razvio sam slavinu da bi {um vode nadja~avao glasove. Posmatrao sam kako prsti raskop~avaju haqinu. Sagnuo sam glavu ka grudima kao da }u poqubiti vrat i dojke. [apnuo sam:

“Ne}u da te izgubim.”

Zatvorio sam slavinu. Gledao sam dojke. Dodirnuo sam bradavicu.

“Dr`imo se i daqe tela kao pojasa za spasavawe”, rekao sam. “[ta u~initi sa tvojim telom? Da ga mewam? Ili da ga zab-oravim?”

(31)

U

gradu mrtvih predaka nema. Ni wihove ode}e ni kreveta. Umrli sused pri-pada drugom stanu. Plava {oqa iz koje je pio kafu, sada je u kontejneru. Za vodu {to kapqe iz slavine nije vezana nijedna babi-na pri~a. Ni~ija onostrababi-na ruka nije je dodirivala: voda {to kapqe tokom no}i zna~i da je gumica izlizana. Kukavica ispod prozora, nije ona kukavica iz detiw-stva, ~ak se i ne zna wena slutwa. Umrli su oni na ~ijim sam telima gledao o`iqke od metaka. Wihove rane i pri~e zamewene su mojim zapisima. Antene na krovovima podse}aju me na kose. Ali u gradu nema trave, i na terasama pri mese~ini, stanari govore o drve}u u dvori{tima.

Uve~e, vra}aju}i se, pored zida sa plakatom, {u{ti haqina devojke. Name-{tamo se kao poziraju}i modeli: u staklu se vidi pomerawe wenih kukova. Pokapao je vosak po stepeni{tu.

No} je kraj prozora tiha. U staklu se topi sneg. Crni se mak u ledu. Promi~u svetla automobila. Vrti se izlizani film na videu. Sedimo u iznajmqenoj sobi. Na stolu ~inije. Reprodukcije na zidu zamewu-ju ba{te. Qubav smo prikazali jednom porno-slikom. Devojka na spratu ni`e studira medicinu. U anatomskom atlasu {tapom pokazuje kosti ponavqaju}i naglas wihova latinska imena.

burleske, samo zastaje{ zbuwen. U tebi se ni{ta ne de{ava iako ulicom prolazi karneval. U~esnici pevaju iste pesme kao nekada kada su bili va`niji i kada si ih o~ekivao.

Ka`e{: Karneval?

Ali re~ima ne uspeva{ da nadoknadi{ prazninu. Karneval vi{e nije tvoj. Karneval je davno umro u tebi; drugi ga izvode i do`ivqavaju. Osmehuju}i se {ap}e{: Nestade jo{ jedna radost. I onda se pita{: Da li su to isti doga|aji kojima si se radovao i koje si `eqno o~ekivao, neprestano ponavqaju}i pitawa o po~etku karnevala, ili te sada ma{kare uznemi-ravaju tro{e}i novac roditeqa u orgijama i politi~kim protestima?

[ta ti jo{ pri~iwava radost?

Ne mo`e{ da se seti{? Ma~ke, psi, vojnici koji su te radovali davno ve} dobi-jaju lik nakaza. Znaju}i da je radost u nama, da je doga|aji i stvari samo otkrivaju, str-pqivo posmatra{ kako po~iwe da veje sneg. Pojavquje se dim. Gvo`|e! Pla~ sa mansardi! Qudi izlaze na ulicu. Smeju se. ^uje se zvuk trube. Vidi{ samo belu boju pahuqa.

Toplo je po{to pada sneg. I u sobi je toplo. @eli{ da tr~i{, tr~i{, tr~i{! Le`i{ na podu ne bi li zemqu osetio te`inom tela. Otvoren je prozor. Glasovi. Automobili. Svetlost u sneg umo~ena.

(32)

TRI PRI^E

(33)

PRVA

u imperfektu

Otac mnogo zna{e o biqkama. Prepo-znava{e ih po cvetu, plodu, po listovima kojima mame ili zastra{uju. Zna{e koja biqka koji pelcer odbacuje, te godinama ostaje usamqena ~ekaju}i da joj se neka vrsta pridru`i; da se pomiri s wenom nar-avi. On to naziva{e qubavqu jedne biqke prema drugoj.

Otac zna{e {ta zna~i dud u snu, {ta smokva, {ta lipa? Zna{e {ta zna~i posa-|eni orah, posa|ena kru{ka ili {qiva? Zna{e koji je kamen grani~nik, a koji sim-bol ili orijentir.

Kalemi{e DRVO U DVORI[TU. Otac dariva{e red biqkama. Skida{e no`em koru. Uvla~io je u zasek ne`ni i bezvoqni pelcer. Hrabrio ga je da se uvu~e u ja~u biqku. Neka je preobrazi. Neka joj ukine dosada{we navike. Neka se osamostali! Neka je qubi! Neka joj tepa! Prihvati}e ga!

Govora{e: “Imam mo} nad drvetom, ali nikako da se oslobodim tuge {to me ~esto preziru sasu{eni kalemi.”

(34)

bila zami{qana i u ratu: isti horizont, krov i ba{ta. O~ev pogled sa prozora je pratio lik majke prekrivene maramom. Nosila je naramak drva. Kora~ala je polako dok je u nejednakim razmacima odjekivala tutwava topova. Zvecakli su prozori i cela ku}a je podrhtavala. I kada su se topovi udaqavali, kada je tihnula kanonada, majka se krstila, pomerala je slobodnu ruku gledaju}i u no}. Tamo, u tamu, zdrave}i se i grle}i decu, oti{ao je deda.

Otac je video stazu, ali wome se davno niko ne pewe. Znao je: ~im po|e uz nagib ugleda}e reku. Vide}e sa brda `enu koja pere ve{. Vide}e puteve ka reci i gazove. Staza je ista kao u vreme hajdukovawa dede. Nije umro po zakonu, niti se po zakonu odrekao zakona. Niko nije znao {ta deda ima ili nema. Mogao je da ubije svakog. Rog na kojem je proboden izdahnuo stajao je oka~en na zidu!

u prezentu

Jo{ uvek sna`na ruka starca koga je otac prvi u~io da perorezom zacepi koren {ipka i lako nadeva pelcere raznobojnih ru`a, motornom testerom se~e DRVO U DVORI[TU. Zupci testere, zvu~no i uporno ulaze u stablo drveta. Razbacuju trinu. Di`e se dim motora.

“To nije samo moja osveta”, glas }e.

Rukom pokaziva{e svetlo. @muri{e da bi uskratio sebi ono {to vidi. Odbaciva-{e vidqivo. OstajaOdbaciva-{e sam gledaju}i DRVO U DVORI[TU, {umu u magli u kojoj bejahu obronci, brda, poneki zaselak, napu-{tene ku}e.

u perfektu

Otac je sa prozora video decu koja bauqaju jedu}i plodove koji su sa DRVETA pali u travu. Niti svetla li~ile su na pokidanu zavesu koja je visoko oka~ena. Weni delovi padali su na krov, `icu za ve{ i visnulu ko{uqu.

DRVO je bilo visoko i sna`no. Najni`e grane dodirivale su zid ku}e, a najvi{e su se wihale na vetru tako da su plodovi padali na zemqu. Visoka trava je spre-~avala rasprskavawe plodova. Ubla`avala je wihov udar o zemqu i krila ih.

O~ev pogled sa prozora pratio je umr{kanu decu koja su bauqala po travi. Sisala su plodove i poku{avala da se uspnu uz DRVO. Plodovi na vrhu DRVETA bili su primamqiviji od onih koje je prekrila trava.

Iza o~evih le|a sam zami{qao nepro-meweni raspored stvari u sobi. Orman na kojem su se nalazile menice, tapije, odlikovawa. Otac je ustajao, kretao se, pomerao zavesu. Ponovo je video DRVO U DVORI[TU, travu, ogradu. Ta slika je

(35)

koje je kalemio, ~ija je kro{wa ~e{ala zid ku}e, ~iji su mu plodovi othranili decu, ~eka ga za mrtva~ki sanduk.”

“To je osveta vremena. U svakom tre-nutku se, na istom mestu, nalazi pro{lost i budu}nost.”

“Ne znam? Ovo je DRVO tvog oca. Prisvojio ga je posle sa|ewa. Trunu}e s wim. I on i ja smo pora`eni. Volimo da na{e odnosimo sa nama. Ne mogu, kao ti, da odem do reke i nezainteresovano gledam pro{lost punu vojnika, vagabundi i sol-datu{a. Kalemili smo drve}e da bi deci pri~ali kako }e nas na prole}e do~ekati cvetovi, a na jesen }e u {koli pisati o berbi plodova. Gledali smo mati~wake. Stotinu puta smo probali da biqke nepri-malice ipak prihvate nadev, ali se kalem godinama su{i tako da mu ni promena melema, ni ruka koja bdi nad wim, ne poma`u.”

“Nemoj na istruganim daskama da urezu-je{ grifone, ratnike, nimfe.”

“Sanduk mora biti savr{eniji od le{a koga }e ~uvati.”

“Ako sporo bude{ pravio kov~eg otac }e umreti i istruliti pre nego {to ti kov~eg – slu{aju}i damare biqaka – zavr{i{.”

“DRVO je raslo zajedno s tvojim ocem. Prvo }e biti kolevka, zatim krevet i tek na kraju sanduk; zaborav.”

“Ako rende i dleto u DRVETU stvaraju figure sa isplaènim jezicima, vezane za va{ ìvot, boqe da ne po{tujem o~eve èqe. Poùri zato!”

“Ne}u da `urim! Smrt mora da ~eka. DRVO koje je uzgajao, koga se se}ao u ratu,

(36)

pre|a{weg spokojstva gostiju: razgovor. Smeh. [ale. Zadirkivawe de~aka koji tr~-kara oko stola.

@ena na pragu je dràla dete u naru~ju. Ono je mahalo nekom ko se nije video na fotografiji. ôvek pored ène je uvrtao brkove, name{tao kapu. Lik mu je bio ozbiqan, a glavu je primicao detetu. ôvek li~i na pticu koja se pla{i da ne udari u staklo, te se zaustavqa nekoliko san-timetara od svog lika i lebdi pred wim ma{u}i krilima. Ptica èli da se uveri: da li je u ogledalu stvarno wen lik? Ali joj se obrisi, prilikom svakog pokreta, ~ine druga~ijim.

Putem niko nije prolazio.

Bilo je leto. Sliku su stavili u mali ~etvrtasti ram zelene boje. Dete je dotr~alo i donelo ekser. Prsti su mu umazani, jer je to bio trenutak kada mo`e preturati po fiokama: napuwene su dug-madima, krpicama, ko{ticama od vo}a.

Doneli su stolicu. Podigli su de~aka. On je nejakom rukom dr`e}i ~eki} kucao ekser. Zid se tresao. Sa plafona se otki-dala pra{ina i poput ~ar{ava spu{tala se na wihova radosna lica. Ram su obesili o ekser. Sklonili su stolicu. Udaqili su se od zida. Dugo su gledali fotografiju.

De~ak bri{e staklo. Primi~e glavu prozoru. Slabo svetlo omogu}ava da pogled pretra`uje uglove. Pored {poreta sede dva deteta, kao na platnu veziqinom rukom

DRUGA

S

Slikali su se na pragu ku}e.

U dvori{tu, u senci tre{we, {tr~ale su vilice i ùta marama starice. O~ni kapci, obrve i dupqa su smeùrani, a o~i uvu~ene i poluslepe. Kako su pejzaì odu-vek nepromeweni starica ih opisuje po se}awu. Nabraja boje predmeta, brda, zma-jeve, vidovwake, rusalke.

Od dvori{ta do udaqenog brda treperi vazduh. ^uje se prosipawe vode, {kripa |erma, udaqena pesma. Sa brda dolazi buka. Kotrqa se niz strminu nose}i sa sobom zvuke i kupe}i {umove. Pri dnu brda iz klupka se ne mogu izdvojiti zuj p~ela, treperewe krila, zov zveri, {u{tawe li{}a.

Glava starice je okrenuta ka pragu ku}e. Osmehuje se. Zbog bora osmeh li~i na ranu iskrivqenu i bolnu. Sve {to se radosnije smeje rana se {iri, te se pretvara u o`iqak koji po~iwe da bridi prilikom pomerawa usana.

Ku}a i ba{ta su u svetlu. Viwaga, ispod koje se nalazi sto, {u{ti. Na stolu je ibrik. Nemarno su odba~ene ~a{e. Sto-lice su udaqene od stola. Znaci

(37)

malo-Doziva baku. Krije se u wenoj sobi.

Kasnije, de~ak sedi ispred kapije. Dugo sedi oslawaju}i laktove o kolena, gleda-ju}i preda se, pqugleda-ju}i u pra{inu. Onda zabacuje pramen kose. Zatim se pewe na kapiju. Gleda niz drum. Namr{ten je. Otkako mu je umro otac, lice de~aka je neprestano zgr~eno, iako su ga odveli kod ro|aka u vreme o~eve smrti i sahrane.

“Mali {ta ~eka{ tu?” pita ga sused. De~ak je si{ao sa kapije. Ponovo sedi na pawu ispred ograde. Gleda ~oveka koji se pojavquje pored plota. Nosi {ubaru, le|a su mu pogrbqena, a brkovi kratki i prose-di.

“Ni{ta”, ka`e de~ak.

Gleda u prozor i zid ku}e. Ne}e se pojav-iti wegova majka sa `eravicom i na}vama. ^ovek je do{ao do de~aka.

“Miran si”, ka`e mu. “Ne stoji{ yabe na kapiji?”

De~ak }uti. Gleda visokog ~oveka pred sobom. Zatim gleda ~ak{ire, tamnu ko{uqu sa raskop~anim dugmadima, tojagu na koju se oslawa ~ovekova ruka, a onda stavqa glavu na dlanove.

“Pazim da smrt ne do|e”, ka`e.

Sused se osmehuje. Ne razume de~aka. Bri{e lice i name{ta {ubaru. Vetar {to treperi u li{}u raspore|uje senke po wemu.

“I ja bih hteo da pazim na wu, ali ne znam kakva je.”

“Baba mi je rekla da pazim”, ka`e de~ak.

izve`ena. Pucketa vatra. Plamen baca senke dece na zidove.

Ruka od{krine vrata. Stvari u sobi vi{e nisu nepomi~ne. Zatreperi svetlo. Zazve~e `ice na polici. Sa stola sleti kqu~. Biva uga{ena sve}a.

Detiwa glava proviri. Dete vidi figu-ru ène. Pogled je prati dok se klati wena pokretqiva silueta. Ku}a i dvori{te izgledaju doneti od vetra. Ograda se zaka~ila nevidqivim nitima te je vetar i daqe {iba. Kada se zatvore vrata ta~ke pepela padaju meko po sobi. ûje se jauk ène koji vetar izvla~i iz sobe i me{a sa laveòm pasa. Dva deteta poku{avaju da opona{aju maj~ine pokrete. Prste dugo zadràvaju na ~elu. Zatim kruè rukama. Onda `mure. ûpaju kosu i vri{te. Ali to traje trenutak: taj nastup tame. Deca se upla{e {ume iza le|a, zvuka kojim puca grana. Dolazi miris bosiqka. Otmu im se kapci. Na tami se pojavi otvor. Na slici, uramqenoj na zidu, ugledaju vojnika sa detetom na kolenu.

@ena pla~e nad odelom pokojnika. Lice joj je bledo, grlo suvo. Telo joj je malaksa-lo. Prilikom pokretawa glave hvata je nesvestica. Vetar je sa stola oborio ram. Prazan je. @ena je izvadila sliku muà i drì je u yepu. @eli da se wegov lik, sa te slike, na|e na spomeniku. Govori starijem detetu da ga je smrt odnela. Ne}e vi{e da se vrati! Nagoni de~aka da preska~e sekiru. Sipa mu vodu u vrat. De~ak beì.

(38)

TRE]A

Posle smrti qudi, na wih me podse}a neka re~enica koju su izgovorili, zaostala ~a{a, ba~ena obu}a, kosa ostavqena izme|u grana, ukolu}ena, nose}i u sebi gnev ruku koje su je gwe~ile, ili me na pokojnike podseti lek koji je zaboravqen ostao u fioci; tablete koje gutaju posle ru~ka i ve~ere mr{te}i se, brzo piju}i vodu koja je pripremqena stajala u ~a{i.

Onda se}awe na mrtve potpuno i{~e-zava. Nestaje wihova ode}a. Wihovi kre-veti bivaju izba~eni iz soba. Jela koja su oni voleli vi{e niko ne priprema. Gube se wihove fotografije, namerno ba~ene od qudi koji svoje pretke vi{e ne prepoznaju na slikama.

Posle smrti oca i majke jo{ preostaje ru{ewe ku}e u kojoj su boravili. Taj trenu-tak kojim se zavr{ava proro~anstvo o poru{enim zidovima, o mesecu nad polu-razru{enim dimwakom, neprestano odla-èm. Dan u kojem }u sru{iti roditeqsku ku}u stoji u kalendaru nanizan me|u tolikim danima. Tog jutra, umesto da pomaèm majstorima, ja traìm odba~ene kqu~eve. Nalazim redom po ormarima, ôvek prihvata re~i. Pruà ruku ka

detiwoj glavi. @eli da ga pomiluje. Stavqa mu ruku na rame.

“Mora{ dugo da ~eka{?” pita. “Moram”, ka`e de~ak.

“Ranije nisi bio tu?” pita starac. “Odveli su me kod dede. I...”

Lice starca se zgr~i. Useci i bore postaju duboki poput kore. Re~i de~aka su mu te{ke i bolne. Poku{ava brzo da pro|e pored wega. Otvara kapiju i doziva uku}ane kako bi se najavio. Mo`da }e neko iza}i i odbraniti ga u slu~aju da ga pas napadne? De~ak ga ustavqa.

“Ostani i ti sa mnom. Ima{ tojagu.”

(39)

pra{inu. Uni{tavali su zaboravqeni poj u gnezdima. Padala je pra{ina preko izmeta mi{eva. Crep koji su spu{tali na zemqu deca su odmah odnosila. Umesto krova otkrivala su se pobr|a. Planina se – gledana sa strane odakle je nikada nisam video – ukazivala kao osvetnik koji lomi krovove da bi se iskazao.

“Ne{to te ve`e za ku}u?” upita majstor. “Ve`e me. Odrastao sam u woj.”

Jedan radnik je govorio s krova pomi~u}i ruke, ali ga nisam ~uo. Na putu su ~eki}ima lupali drugi radnici, a na razvu~enoj `ici za ve{ lepr{ao je mantil.

“Ova ku}a nije bila dobro postavqena”, vikao je majstor, ali ja nisam mogao da pra-tim pokrete, jer mi je sunce padalo u o~i. Stavqao sam ruku na ~elo, krivio glavu da bi mi se jasnim ukazao majstorov lik, a onda sam odustao. Udaqio sam se od pra{ine koja je mirisala na trule`. Trava u celom dvori{tu bila je prekrivena suvim i qutim prahom. Ku}a je le`ala razbacana po dvori{tu, poput zaklane `ivotiwe od koje ostaje tek jedino ki~ma i usirena krv. Oko we qudi vuku ostatke, a psi ~u~e ili tr~e za krvavim komadima.

Popodne je. Dvori{te je o~i{}eno. Zem-qa i kamen su tako|e odvu~eni. Nadao sam se ki{i bez grmqavine i muwa koja bi isprala o~i i dah. U ba{tu sam do{ao iz kupatila. Mokru kosu sam umotao pe{ki-rom. Poneo sam fen. Razbacivao sam kosu i razduvavao je toplim vazduhom. Fen zuja{e

fiokama, {kriwama, leptiraste, izbu-{ene, oblo`ene, gole, zar|ale kqu~eve. Znam da uskoro ne}e biti brava u ~ije bi se kqu~aonice mogli uvu}i i poput qubavni-ka nadra`ivati jezi~ak, koji }e se pre-osetqiv – a ujedno i prevaren – be{umno ili uz jeku okrenuti. Istim, kao u detiw-stvu, ukaza}e se bilo koja soba? Kqu~evi nikada ne}e otvarati nijedna postoje}a vrata. Ali oni }e mi jedino preostati od ku}e.

Prevrnuo sam sve uglove, fioke, ra-fove, i treskaju}i kqu~evima kre}em se po dvori{tu. Ostaci stare gra|evine – usitweni kamen, trina iz greda, deli}i istrulelog i pokidanog rubqa -mogu da se potrpaju i pome{aju sa zemqom. Grede i daske, prozore i vrata, tavawa~e, rogove, direke izbu{ene klincima i ~avlima, letve od krova, crep potamneo i polomqen, mahom prodah.

Dvojica radnika odbaciva{e drvene delove ku}e gomilaju}i ih da bi ih kasnije {to lak{e odvukli.

“Nema tu dobrog”, rekao je jedan od majs-tora. “Sipac se uvukao i jede. Prisloni glavu na gredu, vrata ili prozor. ^u}e{ sipca ako ga nisi slu{ao u detiwstvu. A koliko je od tada vremena pro{lo? Kori-sti}u drvo samo za ogrev.”

Ja ni{ta ne htedoh da mu ka`em. Majstori su ru{ili ku}u u kojoj sam proveo detiwstvo. Uni{tavali su an|ele i sazidane senke. Uz tresak su skidali

(40)

POGOVOR

Poezija je jezik u wegovoj estet-skoj funkciji.

Usmerenost Einstellung na poru-ku kao takvu, usmerenost na poruporu-ku radi we same predstavqa poetsku funkciju jezika.

Jezi~ke predstave dobijaju vred-nost same po sebi.

R. Jakobson tako da je gu{io glas koji je dopirao iz

zvu~nika. Kosa je letela s jedne na drugu stranu. Su{ila se i lepr{ala slobodno. U dvori{tu se slegla pra{ina. Nije bilo vetra da je podi`e i nosi. Uzbu|en, razmi{qao sam kako da uklonim tragove nekada{we ku}e. Iz sobe je dolazio jedno-li~ni detiwi pla~. Dete je bilo sa mnom ali sam morao da ga oteram u sobu. Stajalo je pored mojih nogu i udaralo me ru~icama. Podigao sam ga i udaqio od stola. Bacio sam mu ko{ sa igra~kama. Razletele su se lutke, lopte, numerisane ta~kice, ku}e izrezane od kartona. Ali dete je ponovo jurnulo na mene i besno me udaralo ru~icama. O~i su mu bile suzne, a nosi} slinav. Plakalo je {to sru{ih ku}u. Kako }e sada prona}i baku, ili gde }e je ~ekati, dok se ona ne bude vratila?

(41)

Ona

îtam tvoje pismo. Na hartiji re~i ne li~e na oru`je, niti na parole. Ne znam da li si pismom uspevao da prenese{ {ta èli{? Po{to vreme brzo prolazi, stvarno – {to se ne iskazuje pisdawem; doìvqeno – {to se udaqava od preciznih termina, sve vi{e dobijaju zna~aj. Pisma postaju mera, u koju se mogu pouzdati navo-de}i ~iwenice iz ìvota. Pisawe je jedini svedok na{e saradwe. Junak iz pisma èli da se nametne. Spregnut je s bilo kojom re-~i u re~enici i to je wegova osnovna karakteristika.

Poku{avam da se protivim {to junak mo-è stajati pored bilo koje re~i. Kamo-èm mu: – Simulira{ fabulu! Ne voli{ nikog osim zami{qeno, a zami{qeno uvek poistove-}uje{ sa gospod(ar)ima! Ali junak je ne-pokolebqiv. Uìveo se u ulogu koju mu nudi re~enica. Zato po~iwem da mu se rugam.

Junak je re~ me|u drugim re~ima. Mogu pored imena junaka da stavim bilo koju re~ {to svakako nije moj prijateq koji mi pi{e o nekom drugom. Moj prijateq ulazi u tekst i postaje neutralan.