u Pravoslavnom Predanju

 

O bolesti i lečenju duše u Pravoslavnom Predanju O bolesti i lečenju duše u Pravoslavnom Predanju Arhimandrit

Arhimandrit (sada (sada Mitropolit) Mitropolit) Jerotej Jerotej VlahosVlahos UVODNA REČ UVODNA REČ -- oottaac c FFiilliipp -- AAttaannaassiijjee -- KKoonnssttaannttiinn -- IIrriinnaa -- VVaassiilliijjee

PRVI SUSRET ± UPOZNAVANjE PRVI SUSRET ± UPOZNAVANjE

-- PPrrooppoovveedd

-- SSuussrreet t u u ppaarroohhiijjsskkoom m ddoommuu

PRAVOSLAVLjE KAO DUHOVNO-TERAPEUTSKI METOD PRAVOSLAVLjE KAO DUHOVNO-TERAPEUTSKI METOD

-- KKakako so sam am dodošašao do do zo zakaklljujučkčka da da ja je Pe Praravvososlalavlvlje je duduhhovovnono-t-tererapapeueuttskskii tretman tretman -- PPrraavvoossllaavvlljje je je de duuhhoovvnnoo--tteerraappeeuuttsskka na naauukkaa -- PPrraavvoossllaavvnna a VVeerra a jje e ppoovveezzaannssa a dduuhhoovvnniim m ((iizz))lleeččeennjjeemm -- DDvve e vvrrsstte e vveerree -- PPrraavvoossllaavvnno o bbooggoosslloovvlljjee -- RRaazzlliikke e iizzmmeeđđu u PPrraavvoossllaavvlljja a i i ddrruuggiih h kkoonnffeessiijjaa -- BBooggoosslloovvlljje e nniijje e ffiilloossooffiijjaa -- PPrraavvoossllaavvlljje e i i ppssiihhoollooggiijjaa -- BBooggoosslloovvlljje e i i rreelliiggiijjaa OBOLELOST DUŠE OBOLELOST DUŠE -- JJaassnna a iiddeejja a o o PPrraavvoossllaavvlljjuu

-- DDuušša a ččoovveekkoovvaa -- DDuušša a i i tteelloo -- ŠŠtta a jje e tto o bboolleesst t dduuššee -- UUm m i i rraazzuumm -- GGrreehhooppaad d ččoovveekkoovv -- NNuužžnno o jje e lloocciirraatti i bboolleesstt -- DDuuhhoovvnna a ppoommrraaččeennoosst t uummaa -- FFaannttaazziijja a ± ± ddrruugga a ppoosslleeddiicca a GGrreehhooppaaddaa

-- ŠŠtta a jje e oosseeććaannjje e i i kkaakko o iizzlleeččiitti i bboolleessnno o oosseeććaannjjee

-- DDelelananje je uuma ma u u sksklaladu du ssa a prpririrododomom, , prprototivivno no prpriirorodi di i i nnatatprpririrododnnoo LEČENjE DUŠE

LEČENjE DUŠE

-- TTri ri vvrsrste te ljljududi: i: dduhuhovovno no nneieizlzlečečeneni, i, ooni ni kkojoji i se se llečeče e i i izizlelečečennii

-- ŠŠtta a jje e tto o ¹¹iizzlleeččeennoosst t SSvveettiihhªª??

-- IIzzlleeččeennjje e dduušše e jjeesstte e u u pprroossvveettlljjeennjju u uummaa

-- NNaaččiinni i dduuhhoovvnnoog g iizzlleeččeennjjaa

-- O O ppoojjmmu u PPrraavvoossllaavvnnoog g ¹¹tteerraappeeuuttaaªª

-- SSuuššttiinnsskka a sslluužžbba a ssvveešštteenniikkoovvaa -- KKrršštteennjje e i i dduuhhoovvnno o iizzlleeččeennjjee -- DDvve e vvrrsstte e KKrršštteennjjaa -- SSvveette e TTaajjnne e i i aasskkeezzaa -- SSvveešštteennssttvvo o i i ssttuuppnnjjeevvi i dduuhhoovvnnoog g žžiivvoottaa

-- VVeezze e iizzmmeeđđu u bbooggoosslloovvlljja a i i dduuhhoovvnnoog g ooččiinnssttvvaa

-- OObboožžeennjjee

-- IIsskkuuššeennjje e iiddoollaattrriizzaacciijje e dduuhhoovvnniikkaa

-- PPraravovoslslavavni ni duduhohovnvno-o-teterarapepeututskski i memetotod d ilili i PrPravavososlalavnvni i akaketetizizamam

-- OOččiiššććeennjjee, , pprroossvveettlljjeennjjee, , oobboožžeennjjee -- OOddvvaajjaannjje e rraazzuumma a ood d uummaa -- SSttrraažžeennjje e i i mmoolliittvvaa -- UUmmnno o ttiihhoovvaannjjee -- UUmmnno o ttiihhoovvaannjje e ± ± ¹¹ppuuttª ª oobboožžeennjjaa

-- NNaašše e ddoobba a jje e aannttii--iissiihhaassttiiččkkoo -- SSvveetti i GGrriiggoorriijja a PPaallaamma a o o ttiihhoovvaannjjuu -- PPrreessvveetta a BBooggoorrooddiicca a - - oobbrraaz z ssaavvrrššeennoog g iissiihhaassttee -- FFaannttaazziijjaa -- PPoommiissllii -- SSttrraassttii -- BBeessttrraaššććee -- SSvveettoottaajjiinnsskki i i i aasskkeettsskki i žžiivvoott -- UUmmnnoossrrddaaččnna ma moolliittvva i a i iinntteelleekkttuuaallnna ma moolliittvvaa BOGOPOZNANjE BOGOPOZNANjE -- UUvvoodd -- TTrri i vvrrsstte e zznnaannjja a ppo o SSvveettoom m IIssaaaakku u SSiirriinnuu -- ZZnnaannjje e ppo o SSvveettoom m GGrriiggoorriijju u PPaallaammii -- SSoozzeerrccaannjje e ± ± BBooggoovviiđđeennjjee -- SSttuuppnnjjeevvi i BBooggoovviiđđeennjjaa PRAVOSLAVNO MONAŠTVO PRAVOSLAVNO MONAŠTVO

- Kako smo se udaljili od Pravoslavnog Predanja - Kako smo se udaljili od Pravoslavnog Predanja - Pravoslavno monaštvo ±

- Pravoslavno monaštvo ± živo javljenje Pravoslavnog Predanjaživo javljenje Pravoslavnog Predanja - Život na Svetoj Gori ±

- Život na Svetoj Gori ± ikona Pravoslavnog životaikona Pravoslavnog života - Monaštvo i izlečenje duše

- Monaštvo i izlečenje duše - Apostolske zajednice

- Apostolske zajednice

- Zapadno i Pravoslavno monaštvo - Zapadno i Pravoslavno monaštvo PRAVOSLAVNO PREDANjE

PRAVOSLAVNO PREDANjE

-- PPrraavvoossllaavvnno Po Prreeddaannjje se sttoojji u i u vveezzi si sa ia izzlleeččeennjjeem dm duuššee

-- LLiittuurrggiijjsskka ua ummeettnnoosst i t i dduuhhoovvnno io izzlleeččeennjje če čoovveekkoovvoo

-- OObbiiččaajji i i i dduuhhoovvnno o iizzlleeččeennjje e ččoovveekkoovvoo ZAKLjUČAK ZAKLjUČAK -- ZZaakklljjuuččaakk UVODNA REČ UVODNA REČ

Prilikom mog nedavnog susreta sa jednom grupom Hrišćana u Atini, poveo se

Prilikom mog nedavnog susreta sa jednom grupom Hrišćana u Atini, poveo se veomaveoma zanimljiv razgovor o duhovnom životu. Njihova pitanja i zapažanja su bila toliko zanimljiv razgovor o duhovnom životu. Njihova pitanja i zapažanja su bila toliko brojna da sam prihvatio poziv da se ponovo sastanemo kako bismo

brojna da sam prihvatio poziv da se ponovo sastanemo kako bismo nastavili našnastavili naš razgovor. Nakon svega, smatrao sam svojom obavezom da u obliku knjige izložim razgovor. Nakon svega, smatrao sam svojom obavezom da u obliku knjige izložim osnovne teme tih naših razgovora, zato što mislim da bi

osnovne teme tih naših razgovora, zato što mislim da bi to bilo od opšte koristi, budućito bilo od opšte koristi, budući da je mnogo savremenih Hrišćana koji postavljaju slična pitanja i imaju slična

da je mnogo savremenih Hrišćana koji postavljaju slična pitanja i imaju slična zapažanja.

zapažanja.

S druge strane osećam da bi u

S druge strane osećam da bi u ovoj uvodnoj reči trebalo da kažem ponešto o svakomovoj uvodnoj reči trebalo da kažem ponešto o svakom od mojih sagovornika, kao i da ukažem na

od mojih sagovornika, kao i da ukažem na najkarakterističnije crte njihovih ličnosti.najkarakterističnije crte njihovih ličnosti. To

-- IIsskkuuššeennjje e iiddoollaattrriizzaacciijje e dduuhhoovvnniikkaa

-- PPraravovoslslavavni ni duduhohovnvno-o-teterarapepeututskski i memetotod d ilili i PrPravavososlalavnvni i akaketetizizamam

-- OOččiiššććeennjjee, , pprroossvveettlljjeennjjee, , oobboožžeennjjee -- OOddvvaajjaannjje e rraazzuumma a ood d uummaa -- SSttrraažžeennjje e i i mmoolliittvvaa -- UUmmnno o ttiihhoovvaannjjee -- UUmmnno o ttiihhoovvaannjje e ± ± ¹¹ppuuttª ª oobboožžeennjjaa

-- NNaašše e ddoobba a jje e aannttii--iissiihhaassttiiččkkoo -- SSvveetti i GGrriiggoorriijja a PPaallaamma a o o ttiihhoovvaannjjuu -- PPrreessvveetta a BBooggoorrooddiicca a - - oobbrraaz z ssaavvrrššeennoog g iissiihhaassttee -- FFaannttaazziijjaa -- PPoommiissllii -- SSttrraassttii -- BBeessttrraaššććee -- SSvveettoottaajjiinnsskki i i i aasskkeettsskki i žžiivvoott -- UUmmnnoossrrddaaččnna ma moolliittvva i a i iinntteelleekkttuuaallnna ma moolliittvvaa BOGOPOZNANjE BOGOPOZNANjE -- UUvvoodd -- TTrri i vvrrsstte e zznnaannjja a ppo o SSvveettoom m IIssaaaakku u SSiirriinnuu -- ZZnnaannjje e ppo o SSvveettoom m GGrriiggoorriijju u PPaallaammii -- SSoozzeerrccaannjje e ± ± BBooggoovviiđđeennjjee -- SSttuuppnnjjeevvi i BBooggoovviiđđeennjjaa PRAVOSLAVNO MONAŠTVO PRAVOSLAVNO MONAŠTVO

- Kako smo se udaljili od Pravoslavnog Predanja - Kako smo se udaljili od Pravoslavnog Predanja - Pravoslavno monaštvo ±

- Pravoslavno monaštvo ± živo javljenje Pravoslavnog Predanjaživo javljenje Pravoslavnog Predanja - Život na Svetoj Gori ±

- Život na Svetoj Gori ± ikona Pravoslavnog životaikona Pravoslavnog života - Monaštvo i izlečenje duše

- Monaštvo i izlečenje duše - Apostolske zajednice

- Apostolske zajednice

- Zapadno i Pravoslavno monaštvo - Zapadno i Pravoslavno monaštvo PRAVOSLAVNO PREDANjE

PRAVOSLAVNO PREDANjE

-- PPrraavvoossllaavvnno Po Prreeddaannjje se sttoojji u i u vveezzi si sa ia izzlleeččeennjjeem dm duuššee

-- LLiittuurrggiijjsskka ua ummeettnnoosst i t i dduuhhoovvnno io izzlleeččeennjje če čoovveekkoovvoo

-- OObbiiččaajji i i i dduuhhoovvnno o iizzlleeččeennjje e ččoovveekkoovvoo ZAKLjUČAK ZAKLjUČAK -- ZZaakklljjuuččaakk UVODNA REČ UVODNA REČ

Prilikom mog nedavnog susreta sa jednom grupom Hrišćana u Atini, poveo se

Prilikom mog nedavnog susreta sa jednom grupom Hrišćana u Atini, poveo se veomaveoma zanimljiv razgovor o duhovnom životu. Njihova pitanja i zapažanja su bila toliko zanimljiv razgovor o duhovnom životu. Njihova pitanja i zapažanja su bila toliko brojna da sam prihvatio poziv da se ponovo sastanemo kako bismo

brojna da sam prihvatio poziv da se ponovo sastanemo kako bismo nastavili našnastavili naš razgovor. Nakon svega, smatrao sam svojom obavezom da u obliku knjige izložim razgovor. Nakon svega, smatrao sam svojom obavezom da u obliku knjige izložim osnovne teme tih naših razgovora, zato što mislim da bi

osnovne teme tih naših razgovora, zato što mislim da bi to bilo od opšte koristi, budućito bilo od opšte koristi, budući da je mnogo savremenih Hrišćana koji postavljaju slična pitanja i imaju slična

da je mnogo savremenih Hrišćana koji postavljaju slična pitanja i imaju slična zapažanja.

zapažanja.

S druge strane osećam da bi u

S druge strane osećam da bi u ovoj uvodnoj reči trebalo da kažem ponešto o svakomovoj uvodnoj reči trebalo da kažem ponešto o svakom od mojih sagovornika, kao i da ukažem na

od mojih sagovornika, kao i da ukažem na najkarakterističnije crte njihovih ličnosti.najkarakterističnije crte njihovih ličnosti. To

će pomoći čitaocima da bolje shvate njihova pitanja, budući da su pitanja

će pomoći čitaocima da bolje shvate njihova pitanja, budući da su pitanja i zapažanjai zapažanja jedne ličnosti uvek usko povezana sa načinom njenog života i njenim ličnim iskustvom, jedne ličnosti uvek usko povezana sa načinom njenog života i njenim ličnim iskustvom, kako u njegovim pozitivnim tako i u njegovim negativnim aspektima.

kako u njegovim pozitivnim tako i u njegovim negativnim aspektima. O. Filip

O. Filip

O. Filip, duhovno osetljiva ličnost, veoma je dobar sveštenik, koji sa velikom O. Filip, duhovno osetljiva ličnost, veoma je dobar sveštenik, koji sa velikom misionarskom revnošću pastirstvuje svojom parohijom, trudeći se da

misionarskom revnošću pastirstvuje svojom parohijom, trudeći se da što delotvorniješto delotvornije lomaže svojoj pastvi. Redovno služi Liturgiju i trudi se da razvija liturgijski život lomaže svojoj pastvi. Redovno služi Liturgiju i trudi se da razvija liturgijski život u svojoj

u svojoj

parohiji. Veoma

parohiji. Veoma je dobar propoje dobar propovednik. vednik. No, i pored No, i pored toga, on je toga, on je nekako uzdržan knekako uzdržan kadaada  se

 se

dođe do pitanja asketičkoga učenja Crkve, ne zato što se

dođe do pitanja asketičkoga učenja Crkve, ne zato što se on sa tim učenjem ne slaže, većon sa tim učenjem ne slaže, već zato što ne poznaje dobro taj aspekt crkvenoga života i

zato što ne poznaje dobro taj aspekt crkvenoga života i zato što su mu bliskijezato što su mu bliskije

(neasketičke) ideje koje je prihvatio još na fakultetu i kasnije u nedeljnim školama. (neasketičke) ideje koje je prihvatio još na fakultetu i kasnije u nedeljnim školama. Atanasije

Atanasije

Atanasije je čovek koji se veoma oslanja na razum. On

Atanasije je čovek koji se veoma oslanja na razum. On bi da mišljenjem dođe dobi da mišljenjem dođe do unutarnjeg poboljšanja svoje ličnosti. Istina, mnogo puta

unutarnjeg poboljšanja svoje ličnosti. Istina, mnogo puta u prošlosti njegov snažniu prošlosti njegov snažni intelekt mu je pomogao da izbegne ozbiljne životne greške. On zbog toga

intelekt mu je pomogao da izbegne ozbiljne životne greške. On zbog toga prenaglašavaprenaglašava značaj razuma. Učestvovao je u radu mnogih društvenih i političkih organizacija, čak i značaj razuma. Učestvovao je u radu mnogih društvenih i političkih organizacija, čak i religijskih zajednica, i svaki put doživeo razočaranje. Nakon svega, upoznao se i sa religijskih zajednica, i svaki put doživeo razočaranje. Nakon svega, upoznao se i sa pravoslavnim Predanjem, i od tada pokušava da živi u skladu sa

pravoslavnim Predanjem, i od tada pokušava da živi u skladu sa tim Predanjem. No,tim Predanjem. No, njegov najveći problem je u tome što i

njegov najveći problem je u tome što i dalje obogotvorava i apsolutizuje razum udalje obogotvorava i apsolutizuje razum u njegovoj samodovoljnosti i neprikosnovenom prvenstvu.

njegovoj samodovoljnosti i neprikosnovenom prvenstvu. Konstantin

Konstantin

Konstantin je proživeo čitav svoj život rukovodeći se isključivo svojim razumom. Konstantin je proživeo čitav svoj život rukovodeći se isključivo svojim razumom. Međutim, vremenom je shvatio kakvu

Međutim, vremenom je shvatio kakvu strašnu štetu obogotvoravanje razuma nanosistrašnu štetu obogotvoravanje razuma nanosi duhovnom životu čovekovom. Postalo mu je jasno da prenaglašavanje uloge razuma duhovnom životu čovekovom. Postalo mu je jasno da prenaglašavanje uloge razuma jeste jeres

jeste jeres koja nema koja nema veze sa veze sa pravoslavnim živpravoslavnim životom, već otom, već predstavlja varpredstavlja varlaamistički laamistički stst av

av

i shvatanje duhovnoga života. Studirao je psihologiju, te je u stanju da

i shvatanje duhovnoga života. Studirao je psihologiju, te je u stanju da čoveka procčoveka proc eni na

eni na

osnovu njegovih reči i reakcija, kao i da sa

osnovu njegovih reči i reakcija, kao i da sa lakoćom izloži osnovne crte njegove ličnostlakoćom izloži osnovne crte njegove ličnost i.

i.

On je, u svojoj velikoj žeđi za

On je, u svojoj velikoj žeđi za Pravoslavnim Predanjem, pročitao mnoge knjige i shvatiPravoslavnim Predanjem, pročitao mnoge knjige i shvati o

o

da Sveti Oci poimaju čoveka i svet na

da Sveti Oci poimaju čoveka i svet na jedan sasvim osoben način. On bi želeo da jedan sasvim osoben način. On bi želeo da živiživi svetootačkim načinom života, ali ga, u tome ga umnogome sprečava njegovo prethodno svetootačkim načinom života, ali ga, u tome ga umnogome sprečava njegovo prethodno stečeno znanje, kao i

stečeno znanje, kao i njegovo dosadašnje životno iskustvo, utemeljeno isključivo nanjegovo dosadašnje životno iskustvo, utemeljeno isključivo na razumu. No, i pored svega toga, on sve

razumu. No, i pored svega toga, on sve više uranja u svetootačko učenje, veoma seviše uranja u svetootačko učenje, veoma se trudeći da živi u skladu sa njim.

trudeći da živi u skladu sa njim. Irina

Irina

Irina je jedina žena u grupi i

Irina je jedina žena u grupi i ličnost naglašeno emotivne prirode. U životu je imala mnoličnost naglašeno emotivne prirode. U životu je imala mno go

go

rđavih iskustava. Ona sa

rđavih iskustava. Ona sa velikim zanimanjem pristupa svetootačkom učenju Crkve.velikim zanimanjem pristupa svetootačkom učenju Crkve. Sama je, a da joj to

Sama je, a da joj to niko nikada ranije nije rekao, osetila da je Crkva ustvariniko nikada ranije nije rekao, osetila da je Crkva ustvari - Bolnica, tj.

- Bolnica, tj.

Lečilište i to Lečilište u kome se leči

Lečilište i to Lečilište u kome se leči duhovno obolela ličnost čovekova. Ona oseća daduhovno obolela ličnost čovekova. Ona oseća da je i sama duhovno obolela i u

je i sama duhovno obolela i u Crkvi traži izlečenje. Međutim, ona izlečenje shvataCrkvi traži izlečenje. Međutim, ona izlečenje shvata isključivo u jednom spoljašnjem smislu: kao izbavljenje od muka griže savesti i isključivo u jednom spoljašnjem smislu: kao izbavljenje od muka griže savesti i oslobođenje od anksioznosti i osećanja nesigurnosti. Ona ljubav i ljubavnu brigu za oslobođenje od anksioznosti i osećanja nesigurnosti. Ona ljubav i ljubavnu brigu za drugog

drugog

smatra duhovnim izlečenjem. smatra duhovnim izlečenjem.

Vasilije Vasilije

Vasilije je ličnost konzervativnih nazora. On je čovek u godinama što samo još Vasilije je ličnost konzervativnih nazora. On je čovek u godinama što samo još viševiše učvršćuje njegov konzervativizam. Dobro poznaje hrišćansku praksu i

učvršćuje njegov konzervativizam. Dobro poznaje hrišćansku praksu i običaje i čestoobičaje i često zna da uznegoduje protiv svega što je za

zna da uznegoduje protiv svega što je za njega novo. On u etičkoj i praktičkoj straninjega novo. On u etičkoj i praktičkoj strani Hrišćanstva nalazi utehu, zbog čega na svetootačko učenje gleda sa izvesnom dozom Hrišćanstva nalazi utehu, zbog čega na svetootačko učenje gleda sa izvesnom dozom sumnjičavosti. Njegovo sagledanje stvari je dosta ograničeno. Dosadne

sumnjičavosti. Njegovo sagledanje stvari je dosta ograničeno. Dosadne su musu mu svetootačke analize duše, rasprave o umu i srcu, o razlikovanju razuma i

svetootačke analize duše, rasprave o umu i srcu, o razlikovanju razuma i uma i tomeuma i tome slično. On sve to smatra filosofskim pametovanjima koja štete duhovnom životu.

slično. On sve to smatra filosofskim pametovanjima koja štete duhovnom životu. To je, dakle, bila grupa sa kojom sam,

To je, dakle, bila grupa sa kojom sam, posle našeg prvog susreta, još nekoliko putaposle našeg prvog susreta, još nekoliko puta vodio razgovore. Naravno, tokom samih razgovora nisam imao mogućnosti da iznosim vodio razgovore. Naravno, tokom samih razgovora nisam imao mogućnosti da iznosim opsežnije navode iz dela svetih Otaca Crkve. Ponekad sam ih navodio po

opsežnije navode iz dela svetih Otaca Crkve. Ponekad sam ih navodio po sećanju. No,sećanju. No, čitaoci ove knjige mogu da nađu pune svetootačke navode u mojim

čitaoci ove knjige mogu da nađu pune svetootačke navode u mojim prethodnimprethodnim knjigama, koj

knjigama, koje se bave e se bave pitanjem pravospitanjem pravoslavnog lečenja lavnog lečenja duše duše (Pravoslavlje i (Pravoslavlje i psnhoterapsnhotera pija,

pija,

Duhovna terapija u Pravoslavlju i

Duhovna terapija u Pravoslavlju i Razgovorn o pravoslavnoj psihoterapiji). ČitaociRazgovorn o pravoslavnoj psihoterapiji). Čitaoci  će u tim

 će u tim

knjigama naći detaljniju analizu onoga što, na jedan pojednostavljen način, iznosim i knjigama naći detaljniju analizu onoga što, na jedan pojednostavljen način, iznosim i u

u

ovoj knjizi. Uz to, ne bi trebalo zaboraviti da

ovoj knjizi. Uz to, ne bi trebalo zaboraviti da ono o čemu će biti reči ono o čemu će biti reči u ovoj knjiziu ovoj knjizi jesu

jesu

samo glavne teme kojih smo se doticali u

samo glavne teme kojih smo se doticali u našim razgovorima, a čovek, naravno, unašim razgovorima, a čovek, naravno, u razgovoru ne može da se upušta u

razgovoru ne može da se upušta u neku dublju analizu, već se obično bavi samoneku dublju analizu, već se obično bavi samo najosnovnijim pitanjima.

najosnovnijim pitanjima.

Molim se Gospodu da ova knjiga donese duhovne koristi njenim čitaocima. A

Molim se Gospodu da ova knjiga donese duhovne koristi njenim čitaocima. A pravaprava korist neće biti ništa drugo do da svako

korist neće biti ništa drugo do da svako od čitalaca shvati meru svoje duhovneod čitalaca shvati meru svoje duhovne obolelosti, kao i svoju potrebu za istinskom Terapijom (Lečenjem) i istinskim obolelosti, kao i svoju potrebu za istinskom Terapijom (Lečenjem) i istinskim Terapeutom (Lekarom).

Terapeutom (Lekarom). 14. novembra 1987., 14. novembra 1987.,

na dan Sv. Grigorija Palame, na dan Sv. Grigorija Palame, arhiepiskopa solunskog

arhiepiskopa solunskog

Arhimandrit Jerotej S. Vlahos Arhimandrit Jerotej S. Vlahos

PRVI SUSRET - UPOZNAVANjE PRVI SUSRET - UPOZNAVANjE

Jedne nedelje 1987. služio sam Liturgiju u jednoj velikoj atinskoj crkvi, prepunoj Jedne nedelje 1987. služio sam Liturgiju u jednoj velikoj atinskoj crkvi, prepunoj  ljudi.

 ljudi.

Tokom Liturgije besedio sam na odlomak iz poslanice sv. ap. Pavla Galatima, koji Tokom Liturgije besedio sam na odlomak iz poslanice sv. ap. Pavla Galatima, koji  se

 se

čitao te nedelje. Odeljak koji sam ukratko analizirao glasi: čitao te nedelje. Odeljak koji sam ukratko analizirao glasi: " Jer ste čuli za moje

" Jer ste čuli za moje življenje nekad u judejstvu, da odviše gonih crkvu Božiju i pustošiživljenje nekad u judejstvu, da odviše gonih crkvu Božiju i pustoši h je. I

h je. I

napredovah u Judejstvu više od mnogih vrsnika urodu svome, budući odviše revnitelj za napredovah u Judejstvu više od mnogih vrsnika urodu svome, budući odviše revnitelj za svoja

svoja

otačka predanja" (Gal. 1,13-14). otačka predanja" (Gal. 1,13-14).

U propovedi sam se, dakle, usredsredio na tumačenje rečenice - "budući odviše revnitelj U propovedi sam se, dakle, usredsredio na tumačenje rečenice - "budući odviše revnitelj za

za

svoja otačka predanja". svoja otačka predanja". Propoved

Propoved

Evo te propovedi: Evo te propovedi:

"Apostol Pavle nije bio običan čovek. On je izučavao Zakon kod najučenijih učitelja svoga vremena. On je bio veliki revnitelj. No, uprkos tome što je poznavao Zakon i revnovao za "otačka predanja", on je počeo da se bori protiv Samoga Boga, protiv Onoga Koji je Darodavac Zakona. Jer - po učenju Svetih Otaca - sva otkrivenja i ja vljenja

Božija u Starom Zavetu jesu javljenja Boga Logosa (Slova, Reči) - Drugog Lica Svete Trojice. Hristos je ukinuo onaj Zakon koji je Savle poštovao i Savle se, u ime tog Zakona, borio protiv Hrista. Eto, tragične situacije.

To se dešava i u naše dane. Mnogo puta revnujemo, ali je naše revnovanje često -"revnovanje bez rasuđivanja". Danas smo svedoci trenda povratka učenju Svetih Otaca, proučavanja Predanja i pokušaja oživljavanja svetootačkog Predanja. No, iako se često na rečima borimo za Predanje u stvarnosti često ispada da se borimo upravo protiv suštine tog Predanja ili, u najboljem slučaju, da potpuno promašujemo tu suštinu. Spomenuću tri tipična slučaja.

Ima pravoslavaca koji se veoma revnosno bore za odbranu crkvenih dogmata. I to j e,

zaista, neophodno, zato što dogmati jesu izraz samog života Crkve. Zbog toga Crkva dogmate naziva graničnom crtom između istine i laži. No, dogmati su, u isti mah,

sredstvo i lek našeg izlečenja i oboženja: oni su lično otkrivenje Božije ljudima. Međutim, danas ima i onih pravoslavaca koji dogmate shvataju kao filosofske ideje, kao ne

ku vrstu

"svetootačke filosofije". Ima i drugih, koji umanjuju značaj dogmata za račun duhovnog iskustva. Međutim, i jedno i drugo predstavlja zabludu. Dogmati su izraz samog život a

Crkve. Rukovođeni dogmatima Hrišćani dosežu do onih jevanđelskih "reči neiskazanih". Mnogi današnji pravoslavci se veoma zanimaju za crkvenu umetnost. Oni naširoko i nadugačko pričaju o vizantijskoj ikonografiji, vizantijskoj arhitekturi, vizantijsko j muzici,

i tome slično. Oni to čine zato što se vizantijska crkveno-liturgijska umetnost, zaist a,

suštinski razlikuje od svake druge religijske umetnosti. I u tome nema nikakvog preterivanja, budući da se kroz vizantijsku crkvenu umetnost projavljuje sami opit Crkve.

Nijedna druga muzika osim vizantijskog pojanja ne može da izrazi onu hrišćansku "radosnu tugu". Panselinove freske projavljuju svecelu veru Crkve i bogoslovlje Sv.

Grigorija Palame, istinitog glasnogovornika Crkve, jer predstavljaju istinsko ov aploćeve

bogoslovlja nestvorene Svetlosti, isihastičkog bogoslovlja, koje svecelo svedoči o mogućnosti čovekovog blagodatnog dosezanja do viđenja Boga Živoga.

Mnogi savremeni Grci, siti pozapadnjačenja i zapadnog načina života - koji, u mnogim svojim aspektima, zaista jeste nehuman život! - sve više počinju da tragaju za istinsk im

Predanjem, koje je prožimalo sav život naših predaka. Tako smo u naše dane svedoci obnove predanjskog čina venčanja, kao i obnove predanjske arhitekture. Uopšte uzev, današnji Pravoslavci ulažu velike napore za obnovu predanjskog načina života i

predanjskih običaja.

I naravno, mi ne možemo dovoditi u pitanje sve te napore. Međutim, treba reći da uvek preti opasnost da, bezrasudnom revnujući za "otačka predanja" (poput apostola Pavla pre Damaska ne počnemo da se borimo upravo protiv života koji čini samu suštinu pravoslavnog Predanja.

Opasno je crkvene dogmate shvatati kao filosofske, pa čak i kao bogoslovske defini cije,

koje nemaju veze sa sgvarnim životom. Sasvim je moguće proučavati crkvenu umetnost i shvatati njen estetički aspekt, a u isti mah odbacivati njen asketički aspekt, koji

je upravo

najvažniji aspekt crkvene umetnosti. Uz sve to, preti nam opasnost da umislimo da smo

počeli da živimo obnovljenim načinom života naših hrišćanskih predaka, a da u isto vreme potpuno promašujemo one životne elemente koji čine samu suštinu predanjskog

života i običajnosti, to jest sve one pretpostavke koje su tvorile taj život i tu običaj nost,

čime Predanje pretvaramo u kulturu, što, pak, predstavlja jedno od najvećih iskušenja našeg doba.

Kako da izbegnemo ove savremene stranputice i savremena iskušenja? Jedini način za duhovno izlečenje i susret sa samim onim životom koji čini srž crkvene umetnosti o kojoj smo malopre govorili jeste - slediti ispravni pravoslavni put i pravoslavn u

metodologiju spasenja. Sveti Oci su u svojim delima izložili taj pravoslavni metod duhovnog izlečenja, koji se sastoji od prohođenja tri osnovna stupnja duhovnoga života ,

a to su: očišćenje srca, prosvetljenje uma i oboženje. Ako uzmemo da lroučavamo dela Sveti h

Otaca, videćemo da se o tim trima stupnjevima duhovnoga života govori svugde.

Evagrije Pontski definiše Hrišćanstvo kao "dogmat (istinu) našeg Spasitelja Gospoda Isusa Hrista, koji se sastoji od praktičkog, prirodnog i bogoslovskog učenja". Sv. D ionisije

Areopagit govori o tri stupnja hrišćanskog života - o očišćenju, prosvetljenju i

savršenstvu, što čini i Sv. Grigoriji Nisijski. Sv. Maksim Ispovednik govori o praktičko j

filosofiji (očišćenju), prnrodnom viđenju (prosvetljenju) i mističkom bogoslovlju

(oboženju). Sv. Simeon Novi Bogoslov je neke svoje spise delio na praktička, gnostička  i

bogoslovska poglavlja.

U čitavom pravoslavnom Predanju se govori o tim trima stupnjevima duhovnoga

usavršavanja. Ta tri stupnja predstavljaju put duhovnog izlečenja (isceljenja) čovekov og i

način na koji on živi Predanje, na koji sam "postaje" Predanje, to jest stvaralac i nosilac

Predanja.

Ono što nekoga čini pravoslavnim Hrišćaninom nije puko insistiranje na spoljašnjim aspektima Predanja, već opitno življenje unutarnjeg aspekta Predanja, a to je - aske tski

metod očišćenja, prosvetljenja i oboženja. Ovaj metod i ova tri stupnja duhovnoga života n e

samo da jesu osnov dogmata i crkvene umetnosti, već predstavljaju i živi izvor

hrišćanskog života i običaja našeg naroda. Naši hrišćanski preci su, pre našeg današnjeg pozapadnjačenja, živeli bogoslovljem tog metoda.

Da zaključim, to su razlozi zbog kojih se moramo boriti da se držimo tog unutarnjeg aspekta Predanja, tj. metoda pravoslavne pobožnosti, kojim se duhovno lečimo, jer je dino

na taj način možemo postati istšski revnitelji našeg otačkog Predanja. Ako ne živimo tim duhovno-terapeutskim (izlečiteljskim) metodom, čak i pored najboljih namera, vrlo la ko

može da nam se desi da se u praksi ispostavimo kao odstupnici i protivnici pravosl avnog

Predanja".

Susret u parohijskom domu

Tako je otprilike glasila propoved koju sam izgovorio toga dana. Ove šsli su ostav ili

snažan utisak na tamošnjeg parohijskog sveštenika, o. Filipa, dobrog porodičnog čoveka i revnitelja za otačko Predanje. On je proučavao Svete Oce, ali je gajio izvesne rez

erve

prema asketičkom (podvižničkom) pre-davu u celini, zato što je smatrao da asketizam ne samo pggo ide ruku po ruku sa moralizmom, već se čak može i poistovetiti sa

moralizmom. Međutim, kao što znamo, asketičko predanje nema nikakve veze sa moralizmom. Asketičko predanje jeste bogoslovlje, u kome je duhovno izlečenje.

O. Filip je pažljivo iščitao moju knjigu Pravoslavna psihoterapija, sa kojom su u to v reme

bili upoznati već mnogi čitaoci, i rekao mi da bi misli i stavovi koje sam izneo u t oj knjizi,

zaista, mogli da nam pomognu da izađemo iz ćorsokaka u koji smo zapali. Danas nam, kako mi je rekao, prete dve opasnosti: sa jedne strane, trend filosofiranja u ve ri, a sa

druge, trend psihologiziranja u veri. Danas, smatra on, pravoslavne Hrišćane vreba v eliko

iskušenje: da se svi čovekovi problemi i sav njegov život shvata isključivo na jedan spoljašnji, puko ljudski i humanistički način. Ono što nam može pomoći da izađemo iz tog ćorsokaka jeste učenje Svetih Otaca.

Stav o. Filipa me je zadivio. Bio sam više nego prijatno iznenađen, jer danas, zaist a,

nemamo često prilike da čujemo takav stav, budući da u naše vreme preovlađuju drugi "jezici", koji nemaju mnogo veze sa jezikom Svetih Otaca Crkve.

O. Filip je, potom, izrazio želju da razgovara sa mnom, budući da je imao i izvesnih rezervi prema nekim stavovima koje sam izneo u knjizi "Pravoslavna psihoterapija ", ali i

drugim mojim knjigama koje se bave sličnom temom. On je, takođe, želeo da mu

razjasnim još neka mesta iz mojih knjiga. Sa ljubavlju i radošću sam prihvatio predlog tog dobrog sveštenika, i mi smo zajedno otišli u parohijski dom, koji se nalazio odm ah

pored crkve u kojoj je o. Filip služio kao paroh, da tamo nastavimo naš razgovor.

Ušli smo u parohijski dom, gde je bilo i nekoliko Hrišćana koji su tog jutra učestvovali na Liturgiji i čuli moju propoved. Bili su to ljudi različitih stavova i mišljenja, i,  rekao bih,

različitih shvatanja Predanja. Pomenuo bih i to da u toj parohiji važi jedan lep običa j:

svako ko želi može, posle Božanstvene Liturgije, da ode u parohijski dom, da se tamo malo počasti i da učestvuje u razgovoru na različite duhovne teme, jer svako od

parohijana oseća da je bogoslužbeni život nerazdvojan od hrišćanskog života u celini. Savremeni urbani način života nas je, nažalost, doveo do toga da živimo na jedan

potpuno neljudski način, tj. da živimo jedni pored drugih, a da pritom ne poznajemo jedni druge. Idemo u isti hram na bogosluženje, all smo i dalje stralci jedni za d ruge.

Stranci smo pre svete Evharistije i ostajemo stranci posle nje. Hermetički smo zat voreni

u sebe same, zatočeni u strašnoj tamnici čulnosti i strasti, a posebno strasti samolju blja,

koja je koren svih ostalih strasti.

Ti parohijani su, prihvativši predlog o. Filipa, poželeli da razgovaraju sa mnom. Naročito su za to bili mladi, koji su voleli da se sastaju posle svete Liturgije i razgovaraju o raznim pitanjima. Četvoro parohijana je bilo posebno zainteresovano za

razgovor: bili su to - Atanasije, Konstantin, Irina i Vasilije. Zajedničko ovim Hr išćanima je

bilo to što su članovi Crkve, parohijani iste parohije i dobri poznanici o. Filipa, sa kojim

su često vodili razgovore, ne samo nedeljom posle svete Liturgije, već i drugim dani ma

tokom sedmice.

Atanasije, Konstantin i Irina su bili mlađi ljudi istih godina, dok je Vasilije je  bio

sredovečni čovek. Sve četvoro su bili sličnih interesovanja. Sve četvoro su tragali za Predanjem Crkve. Želeli su da žive istinskim croenim životom. Sa druge strane,

životna iskustva i polazišta svakog od njih ponaosob bila su različita. Zbog toga među njima nije postojala potpuna saglasnost u vezi sa shvatanjem različitih aspekata

duhovnog života.

Atanasije se više oslanjao na razum, dok je Konstantin, razočaran u razum, želeo da živi životom koji nadilazi razum i čula. Irina je posedovala snažnu emocionalnost i želela da  je

preobrazi, ali nije znala kako to da postigne. Vasilije se držao konzervativnih sh vatanja o

hrišćanskom životu, koja nisu daleko od moralizma. I mada je i sam toga bio svestan, n ije

znao kako da se izbavi od tog velikog iskušenja.

Među njima je, dakle, bilo mnogo dodirnih tačaka, ali i različitosti. No, Crkva prigrl java

sve ljude sa svim njihovim problemima i brigama, i pomaže im da te probleme i brig e

prevladaju. Crkva je duhovna Bolnica, Lečilište za sve, Lečilište u kome se leče sve duhovne bolesti ljudske. Za razliku od čovekocentričnih političkih, društvenih i religijskih organizacija što odbacuju ljude koji nisu u stanju ili, pak, ne žele da se u

potpunosti nokore njihovim načelima, Crkva ne odbacuje nikoga. Svim tim

organizacijama gospodari snažni "misticizam", tj. ideologija koja zahteva pokorava nje

apstraktnim pravilima. I zato tu nema govora o poslušnosti, već isključivo o slepoj pokornosti. Uz to, tu gospodari i manična želja za savršenstvom.

Takve organizacije traže od vas da budete "savršeni" po meri načela koja zastupaju. I, avaj, vama ako pogrešite, svesno ili nesvesno: oni će vas izopštiti i bićete mrtvi za sv e

pripadnike takve organizacije. Oni će tu svoju odluku javno obznaniti, tako da svi saznaju a da sama organizacija bude oslobođena svake odgovornosti. Smatram da ta

manična želja za savršenstvom jeste znak koji ukazuje na postojanje izvesne shizofreni je.

Čovek koga goni manična želja za savršenstvom je uvek duhovno shizofrena osoba. Crkva svakog čoveka prima onakvog kakav on jeste, ne nalazeći, pritom, nikakvog opravdanja za njegovu duhovnu obolelost i ne tetošeći ga u toj njegovoj obolelosti, već

trudeći se da ga izleči sredstvima koja joj stoje na raspologanju. Zato u Crkvi ima ljudi

koji se nalaze na različitim stupnjevima duhovnoga razvoja.

To je objašnjenje činjenice da u Crkvi ima Hrišćana različitih životnih iskustava i stavova, ali koji i pored toga imaju jedan zajednički cilj, a to je - spremnost da  se

traga za Predanjem Crkve. U Crkvi ima mnogo ljudi koji su se prethodno

razočarali u razna humanistička učenja i duhovno tuđe ideje, i svi oni tragaju za Istinom koja bi ispunila njihove duše.

Popggo smo se upoznali, razmenili prve misli i sa mnogo ljubavi bili počašćeni od strane gospođa iz Milosrdnog fonda (koje se inače brinu za to da u parohijskom domu svi i svagda budu tako dočekani), započeli smo naš razgovor. Čitaocima bih skrenuo pažnju na to da razgovor koji sam izložio u ovoj knjizi nije trajao samo jedan dan, tj. samo tog osunčanog jesenjeg popodneva, već da se nastavio i posle toga. Mi smo se na tom istom mestu sretali i razgovorali još mnogo puta. Znajući da se već duže vreme bavim pitanjem duhovnog (iz)lečenja duše,

U ovoj knjizi ću, dakle, pokušati da iznesem samo najvažnije teme iz tih naših razgovora. Knjigu nisam pisao samo po sećanju, već i na osnovu kasetofonskog zapisa, kao i na osnovu beležaka mojih sagovornika. Sve ovo mi je bilo od pomoći da sačinim zapis naših razgovora, koji sledi.

PRAVOSLAVLjE KAO DUHOVNO-TERAPEUTSKI METOD O. Filip ovako započe razgovor:

- U Vašoj propovedi, reče on, govorili ste o tri stupnja duhovnoga života - o

očišćenju, prosvetljenju i oboženju, o čemu ste, mislim, pisali i u Vašim knjigama. Vi ste, ako ne grešim, takođe, rekli da se Hrišćani praktikovanjem ovog

trostepenog metoda pravoslavne pobožnosti duhovno leče (isceljuju) i dolaze do bogopoznanja. Ovo me je podsetilo na ono što ste pisali u knjizi Pravoslavna psihoterapija: da je Pravoslavlje duhovno-terapeutski metod i nauka, i da bi Pravoslavlje prvenstveno na taj način trebalo da shvatamo. Želeo bih da vas

pitam: kako ste došli do takvog zaključka? Da li je to učenje Svetih Otaca ili se, pak, radi o vašem ličnom zaključku? Smatram da je neophodno da nam

odgovorite na ovo pitanje, zato što smo već siti raznih individualistički obojenih teoloških pametovanja. O bogoslovskim i duhovnim pitanjima danas pametuje ko

stigne, što stvara veliku pometnju. Kako ste, dakle, doiši do tog zaključka? Kako sam došao do zaključka da je Pravoslavlje

duhovno-terapeutski tretman

- Da, zaista vam dugujem izvesna objašnjenja. Moram priznati da sam veoma razočaran moralizmom koji preovlađuje u mišljenju mnogih Hrišćana. A kada kažem moralizam, ni u kom slučaju ne mislim na hrišćanski moral (etos) koji

poštujemo - jer i telo mora biti očišćeno i osvećeno! - već mislim na moralistički mentalitet koji sve sagledava isključivo formalno i sa spoljašnje strane. Moralnih načela i ideja su se pridržavali i fariseji, koji su živeli u vreme Gospodnje, no i pored toga nisu bili u stanju da prihvate Hrista.

S druge strane, veoma sam zabrinut zbog toga što vidim da danas Crkvom kruži mnogo različitih "ideja" o veri. Mnogi bogoslovi - nemajući ličnog duhovnog

opita - navodno "razrađuju" Hristovo ili svetootačko "učenje", a ustvari iznose svoje privatne teološke ideje, koje u praksi "ubijaju" čoveka i sam život. Ja sam čovek svoga vremena i mnogo sam se puta suočio sa takvom situacijom.

No, još kao student odlazio sam na Svetu Goru i tamo sretao svete ljude, koji su stvarno živeli pravoslavno Predanje. Jasno sam uvideo razliku između istinskog života po pravoslavnom Predanju i života sa kojim sam se sretao u drugim

crkvenim krugovima. U to vreme sam, uz pomoć mojih profesora sa fakulteta, počeo da proučavam svetootačke tekstove. Uz to sam se, zajedno sa svojim kolegama, jedno duže vreme bavio i proučavanjem rukopisa svetogorskih

manastira. Proučavanje svetootačkih tekstova u svetogorskoj atmosferi i susret sa životom oboženih svetogorskih otaca jeste ono što mi je otvorilo put ka

drugačijem poimanju crkvenog života. Počeo sam da razmišljam na potpuno drugačiji način.

U tome mi je od naročite pomoći bilo proučavanje Sv. Grigorija Palame. Smatram da je Sv. Grigorije Palama jedan od onih svetih Otaca koji može izvršiti ogroman uticaj i doneti velike duhovne koristi današnjim Hrišćanima, jer je njegovo

bogoslovlje, koje jeste bogoslovlje Crkve, zaista otkrivenjsko.

Kasnije sam upoznao i druge svete ljude sa Svete Gore, ali i one koji nisu sa Sv ete

Gore, no koji su u svome srcu i po svome životu pravi svetogorci, i shvatio do zaključka da Pravoslavlje nije ni filosofija ni puka etikologija, već

duhovno-terapeutski (izlečiteljski, isceliteljski) metod. Pravoslavlje leči čoveka. Pravoslavn o

bogoslovlje ima mnogo više veze sa lečenjem, nego sa filosofijom. Pomenuo bih najkarakterističnije etape moga puta do ovog zaključka.

Proučavao sam Sv. Maksima Ispovednika. Bavio sam se temom ljubavi. Želeo

sam da utvrdim šta tačno jeste istinska ljubav, budući da je o ljubavi toliko toga

rečeno. Naročito me je zaintrigirao spis Sv. Maksima Ispovednika Četiri stotine glava o ljubavi. Ali, kada sam počeo da čitam ovu knjigu Sv. Maksima, shvatio

sam da se ona bavi uglavnom pitanjem duhovnog lečenja čovekovog. Sv. Maksim Ispovednik govori o tome šta jeste um čovekov, kako oboljeva i kako se leči um

čovekov. On, takođe, govori o strastima i kako se čovek leči od strasti, o kretanju

čovekove duše, koje može biti u skladu sa prirodom, protivno prirodi i natprirodno.

Sv. Maksim povezuje ljubav sa bestrašćem. Takođe sam shvatio da je ljubav

-"plod bestrašća", da je ljubav - " oganj bestrašća", kako govori Sv. Jovan Sinait. Da bi zadobio ljubav Božiju, čovek prethodno mora da se duhovno izleči. Jer, s

jedne strane, postoji ljubav koja traži isključivo svoje, i to je sebičnost, a sa drug e

strane, postoji i ljubav "koja ne traži svoje". Zadatak Crkve je da čoveka uzvodi od sebične i koristoljubive ljubavi ka nesebičnoj ljubavi, za šta je neophodno da se čovek duhovno izleči.

Kasnije sam se posebno bavio proučavanjem Dobrotoljublja. Kao što se zna

Dobrotoljublje - zbornik u kome su sabrani brojni spisi podvižničkih Otaca - jeste delo Crkve kome su konačni oblik dali Sv. Nikodim Svetogorac i episkop

korintski Makarije Notar.

Podnaslov Dobrotoljublja otkriva da se u zborniku govori o očišćenju,

prosvetljenju i osavršenju uma kroz "praksu i teoriju etičke filosofije". Shvatio sam da su svi spisi Dobrotoljublja ustvari duhovno-terapeutskog (izlečiteljskog, isceliteljskog) karaktera, jer se u njima govori o obolelosti i izlečenju ljudskog a

uma (nouV).

Od studentskih dana do danas puno sam iščitavao i proučavao Sv. Grigorija Palamu, velikog svetogorskog isihastu, koga je Predanje nazvalo "Bogoslovom", svrstavši ga na taj način među četiri najveća bogoslova Crkve, zajedno sa Sv. Jovanom Bogoslovom, Sv. Grigorijem Bogoslovom i Sv. Simeonom Novim

Bogoslovom. Shvatio sam da je u svojoj raspravi sa Varlaamom, Palama ustvari pokazao na koji način treba bogoslovstvovati da bismo se spasli. Palama govori o svetoj isihiji (tihovanju) i isihastičkom (tihovateljskom) metodu. Štaviše, on naglašava da je tihovateljski metod jedini duhovno-terapeutski metod koji

uzvodi ka viđenju nestvorene Svetlosti, tj. da taj metod jeste put bogopoznanja i spasenja čovekovog. Omilije, koje je Palama držao uglavnom svojoj pastvi u

Solunu, zaista su prepune iznenađenja. U njima Palama govori o tihovanju

Božijem i ljudskom, o terapiji (lečenju) strasti, o umno-srdačnoj (noetičkoj) molitvi, o viđenju nestvorene svetlosti...

Takođe sam se nemalo bavio i Sv. Grigorijem Bogoslovom. Izučavajući njegove

spise, došao sam do zaključka da bi bogoslove Crkve trebalo zvati "onima koji su

dosegli teoriju (bogoviđenje)", koji su već očistili svoje srce od strasti ili se mak ar bore

da ga očiste od strasti. Govoreći o Drugom dolasku Hristovom, Sv. Grigorije Bogoslov piše da će Sam Bog "biti Svetlost onima koji su očšićena uma", Svetlost koja će

očišćenima biti tim veća što bude "veća njihova čistota" - i to je ono što zovemo Carstvom Božijim. No, Sam Bog će, u isti mah, biti i "tama onima koji su oslepeli sv oj

um, tama koja će takvima biti tim veća što veće bude njihovo sopstveno samooslepljenje". Sv. Grigorije Bogoslov tu tamu naziva otuđenjem od Boga. Shvatio sam, dakle, da

sveštenik nije taj koji čoveku "prodaje kartu" za raj, već onaj koji pomaže čoveku da se duhovno izleči (isceli), tako da Bog za čoveka postane Svetlost - a upravo to i jest e Carstvo

Božije - a ne tama, koja je Pakao i otuđenje od Boga.

Dopustite mi, pak, da kažem da do svega ovoga nisam došao samo kroz proučavanje

svetootačkih knjiga. Do ovog zaključka sam došao, s jedne strane, kroz susrete se sa oblagodaćenim duhovnicima, onim Hrišćanima koje je blagodat Božija toliko preobrazila

da čovek u njima može živo poimati svetootačke tekstove, a, sa druge, kroz sopstveno pastirsko iskustvo. Kao duhovnik svakodnevno gledam koliko je ljudima pored ispo vesti

potrebno i duhovno (iz)lečenje. Mnogi ljudi se ispovedaju, ali ne bivaju izlečeni. Potreban im je, dakle, i poseban metod da bi se šlečili od svojih strasti.

Na osnovu svega ovog, a i mnogo čega drugog što ovde ne mogu ni pobrojati došao sam do zaključka da Pravoslavlje moramo shvatati kao svojevrsnu duhovnu terapiju (lečenj e)

i duhovno-terapeutsku nauku.

Pravoslavlje je duhovno-terapeutska iauka

- Mogu li da vas prekinem?, upita me Atanasije. Saslušao sam vaše izlaganje sa velik im

zanimanjem. Ne bih želeo da vam protivrečim, jer veoma poštujem vaše poznavanje ovog delikatnog aspekta duhovnog života. No, smatram da neke pojmove, ipak, upotrebljavate na isuviše provokativan način. Na primer, najpre ste rekli da Pravoslavlje leči čoveka, a zatim ste zaključilida je Pravoslavlje - "duhovno-terapeutskanauka". Ne mogu da razumem tu reč - "nauka". Kakve veze Pravoslavlje ima sa naukom? Kao akademski građanin, smatram da nauka formuliše egzaktne

iskaze i da se bavi istraživanjem na jednom ljudskom nivou. Kako onda može smatrati da je Pravoslavlje "du-hovno-terapeutska nauka"?

Dopada mi se vaše stanovište. Ne noričem da mi se mnogo drugih ljudi obratilo sa sličnim razmišljanjem posle pojave moje knjige Pravoslavna psihoterapija. Koristim reč "nauka" (epistήμh) u njenom izvornom značenju. Reč epistήμh dolazi od

glagola epistaμai koji znači - "znam dobro". Tako reč "nauka" (epistήμh) ovde

označava znanje o pravilnom metodu duhovnog (iz)lečenja. Medicina se naziva

naukom zato što zna kako treba lečiti čovekovo telo. Ako prihvatamo činjenicu da Pravoslavlje duhovno leči čoveka, tada - po mom mišljenju - imamo pravo da

smatramo da i Pravoslavlje jeste nauka, zato što ono zna kako se istinski leči duša čovekova. Mislim da ne bi trebalo da bude ikakvih poteškoća da se prihvati ovakav stav.

- To mi je sasvim jasno, odgovori Atanasije. To mogu da shvatim. Ali, da l i kod Svetih

Otaca postoji potvrda za takav vaš pristup? Drugim rečima, da li Sveti Oci upotrebljavaju reč - "nauka"?

- Stvar nije u tome da li su Oci upotrebljavali reč "nauka" ili ne. Stvar je u tom e da li

tu reč uopšte možemo da upotrebimo, tj. da li Crkva zaista zna istinski način za

duhovno (iz)lečenje čoveka, tj. stvar je u tome šta jeste suština same reči " nauka" ? Šta ova reč izražava? Tu je srž problema. Da bi izrazili istinu Crkve Sveti Oci Crkve se n isu

ustezali da upotrebljavaju i pojmove kojih nema u Svetom Pismu. Na primer, Oci I V

veka su na Hrista primenili pridev "Jednosuštni" da bi time izrazili istinu da je Hristos

Jednosuštan Ocu.

Na to su neki teološki konzervativci žestoko odreagovali, sa obrazloženjem da je pride v "

Jednosuštni" nesvetopisamski, jer se ne pominje nigde u Svetom Pismu, te da se, st oga, ne

može ni upotrebljavati (za Hrista). Oni su kritikovali Oce i zbog toga što su pridev "Jednosuštni" najpre koristili jeretici. Na-ime, Pavle Samosatski je prvi uveo taj  pojam,

ali u jednom sasvim drugačijem značenju. On je poistovetio "jednosuštnost" sa "jednoipostasnošću".

No, Sveti Oci su - razdvojivši značenje "jednosuštnosti" od značenja "jednoipostasnosti"

taj

pridev, jer on izražava istinu da Lica Svete Trojice imaju jednu Suštinu, a različite Ipostasi. Tako su Oci artikulisali istinu da su Lica Svete Trojice jedinstvena u

 jednoj

Suštini, a posebna po modusu egzistencije (načinu bitovanja). Oci su, zato, i uveli pojam "

Ipostas" da bi njime označili uličnostnjenu Suštinu, Suštinu sa ličnim svojstvima. Isto su učinili i sa pojmom "Ličnost". Oci su - bez obzira na to što je pojam "ličnost" u njihov o

vreme imao značenje spoljašnje ličine (maske) te se, kao takav, savršeno uklapao u jeretičko učenje Savelijevo - poistovetili Ličnost sa Ipostasju: oni su, dakle, prihva tili

pojam "ličnost", davši mu ontološko značenje i primenivši ga na Ličnosti Svete Trojice. Suština problema oko pojmova nije, dakle, u samim pojmovima, već u složenoj

stvarnosti koju tim pojmovima želimo da iskažemo.

A što se, pak, tiče samog pojma "nauke", mogu reći da su Sveti Oci upotrebljavali i ta j

pojam. To sam i analizirao u svojim knjigama. No, u ovom trenutku bih želeo da vam ukažem na znamenitu misao Sv. Grigorija Bogoslova: "Zaista mi se čini da (duhovno) rukovoditi čoveka, to najlukavije i najsloženije biće, jeste umeće nad umećima i nauka nad naukama". Sv. Dionisije Areopagit mnogo puta upotrebljava reč "nauka", čak i za samu "teoriju" (sazrcanje, bogoviđenje). Govoreći o bogoslovu koji poznaje božanske stvari, Sv. Dionisije piše: "On se mudro i naučno (dobropoznanjski) izvežba u

božanskim stvarima". Sv. Grigorije Nisijski, takođe, mnogo puta govori o duhovno-terapeutskom znanju (nauci) i duhovno-duhovno-terapeutskom metodu.

I, naravno, onaj koji zna istinski metod duhovne terapije (lečenja) može biti nazvan naučnikom (znalcem) duhovne terapije.

Pravoslavna vera je povezana sa duhovnim (iz)lečenjem

- Mišljenja sam, reče Vasilije (inače čovek konzervatvnih načela!), da moramo opreznije govornti o tim pitanjima. Slažem sa tim da se mi, živeći u Croi, ustvari duhovno lečimo, ali zar ne mislite da se u takvom stavu krije opasnost zanemarivan ja

osnovnog elementa Pravoslavlja, a to je vera? Zar ne mislite da, tvrdeći da je Pravoslavlje prvenstveno duhovnoterapeutski metod i lečenje, dolazimo u opasnost d a

izgubimo iz vida samu pravoslavnu veru?

- Uvek može postojati takva opasnost. To zavisi od toga kako shvatamo izlečenj e i kako

shvatamo veru. Mislim da bi svoju tezu trebalo podrobnije da objasnim. Mnogi lju di

pod duhovnim izlečenjem podrazumevaju poboljšanje karaktera i društvenog

ponašanja. Oni, na taj način, duhovno izlečenje smeštaju u jedan moralistički kontekst. Na primer, odemo kod sveštenika i kažemo: " Oče, ja sam ukrao". A on odgovori:

"Ubuduće više nemoj da kradeš...". Naravno, i to je duhovno rukovođenje, ali

duhovno-terapeutski postupak Crkve se ovim ni u kom slučaju ne iscrdljuje. Ili, im a

mnogo onih koji se trude da postanu dobri ljudi, tako što izbegavaju da čine spoljašnj e

grehe, što se vežbaju u vrlinama, ali koji, i pored toga, preziru pravoslavno Predan je.

- Drugim rečima, reče Vasilije, šta je to duhovno izlečenje? Šta podrazumevate pod tim?

- Doći ćemo do toga nešto kasnije. Molim vas, nemojte da skrećemo sa teme. Sada govorimo o tome da li je ili, pak, nije prihvativo upotrebljavati izraz - "Pravo

duhovna terapija i duhovno-terapeutska nauka"?

- Kada govorimo o duhovnom lečenju, odvajajući ga od pravoslavnog Otkrivenja i Predanja, tada rizikujemo da mu preinačimo njegov prvobitni smisao. Tu vreba još jed na

opasnost. Moguće je o veri govoriti sasvim apstraktno, moguće je veru shvatati kao s kup

racionalnih i objektivnih načela koje treba racionalno da prihvatimo i, potom, da

verujemo da to čini spasenje. Bogoslovi koji bogoslovstvuju na intelekgualistički nači n

žive apstraktnim životom, i to je razlog zbog čega mnogi ljudi danas govore o

akademskom bogoslovlju. Po mome mišljenju, duhovna terapija (lečenje) je neodvojiva od pravoslavne vere i to zato što duhovno izlečenje pretpostavlja veru. Želeo bih da o vo

razmotrim malo dublje.

Pojam "Pravoslavlje" se sastoji od re reči: orqi (orthi), koja znači - "ispravno, pravilno"

i

dόxa (doxa), koja znači - "ubeđenje, učenje, vera, slava, proslavljanje". Sva ova značenja

su međusobno bliska. Pravilno učenje o Bogu omogućava pravilno, istinito proslavljanje Boga. Jer, ako je Bog apstraktan, onda je i molitva takvom Bogu apstraktna. A ak

o je

Bog ličan, onda je i molitva takvom Bogu ličnog karaktera. Bog nam je otkrio istinsk u

veru i istinsko učenje. Mi, dakle, ispovedamo da i učenje o Bogu i sve što ima veze sa čovekvim spasenjem jeste Otkrivenje Božije, a ne nekakva ljudska izmišljotina.

No, Bog tu istinu otkriva isključivo onim ljudima koji su otvoreni za Njegovo otkr ivenje.

Juda (Jakovljev), izražava ovo, govoreći: " Imadoh potrebu da vam ššem, moleći da se borite za veru jedanput predanu Svetima" (Jud. 1, 3). Iz ovog, kao i mnogih drug ih

jevanđelskih odlomaka, očigledno je da Bog Se-be otkriva Svetima - tj. onima koji su dostigli onu meru duhovne uzraslosti, koja im omogućava da budu otvoreni za Božije Otkrivenje.

Sveti Apostoli su se najpre duhovno izlečili, pa su tek onda primili Otkrivenje. O ni su,

potom, to Otkrivenje predali svojoj duhovnoj deci i to ne samo tako što su ih poučav ali

veri, već prvenstveno tako što su ih mistički ponovno duhovno rodili u Hristu. Mi prihvatamo crkvene dogmate i ispovedanje vere, drugim rečima mi prihvatamo

bogootkrivenu veru Crkve i ulazimo u Crou da bismo se u njoj duhovno izlečili. Jer ,

crkvena vera, sa jedne strane, jeste otkrivenje onima koji su se već očistili i duho vno

izlečili, dok, sa druge, onima koji su odlučili da krenu putem spasenja ona jeste pr avi put

ka duhovnom izlečenju. Dve vrste vere

Očigledno je da, po Svetim Ocima, postoje dve vrste vere. Prva je razumska vera, jednostavna vera. Druga vrsta vera je vera zasnovana na bogoviđenju (Qewrίa). To je

vera savršenih, vera koja spasava čoveka. Nema nikakve suprotnosti između ove dve vrste vere. Prva vera je vera početnika, a ova druga jeste plod one prve. Mi, dakl e,

prihvatamo veru Svetih Otaca Crkve da bismo očistili srca naša od strasti i da bismo uspešno hodili stazom duhovnoga očišćenja. Kada očistimo naše srce, bivamo obdareni

prosvetljenjem uma (nouV), a to prosvetljenje jeste ona druga vera, vera zasnovana na

bogoviđenju. Adam je - pošto bi stvoren od Boga - u prvo vreme živeo u stanju prosvetljenosti uma.

Međutim, Adam je, posle Grehopada, pao u ropstvo bezbrojnim strastima. Neophodno je, dakle, da verujemo na pravilan način da bismo dosegli do vere zasnovane na sazrcanju, to jest do prosvetljenja uma, a prosvetljenjem uma i do samog bogo-viđe nja.

Prva vrsta vere najpre u nama otvara put ka duhovnoome izlečenju, a druga vrsta ve re

jeste rezultat i plod čovekovog duhovnog izlečenja.

Sv. ap. Jakov ovako govori o prvoj vrsti vere, koja je neophodna za čovekovo duhov no

očišćenje: "Jer kao što je telo bez duha mrtvo, tako je i vera bez dela mrtva" (Jakovlj.  2,

26). Da bismo se duhovno očistili i izlečili neophodno nam je i teorijsko prihvatanj e vere

kroz slušanje (o veri) i praktičko činjenje dela koja su plod vere. Apostol Pavle govo rio

savršenoj veri, veri zasnovanoj na bogoviđenju, ovim rečima: "Mislimo, dakle, da će se čovek opravdati verom bez dela zakona" (Rimlj. 3,28). Mnogi Hrišćani misle da gore pomenute reči sv. ap. Jakova protivreče ovim rečima sv. ap. Pavla.

Martin Luter je, pošavši od tumačenja ovih reči iz poslanice Rimljanima, došao do toga da je govorio isključivo o veri bez dela. On nije znao da je sv. apostol Pavle ovde m

islio na

veru zasnovanu na sazrcanju-bogoviđenju, veru koja je iznad dela Zakona. Sv. apost ol

Pavle nigde ne kaže da ne treba ispunjavati dela Zakona. Nama je prva vrsta vere, zajedno sa činjenjem dela vere, neophodna da bismo pravilno i uspešno prošli put

očišćenja srca. Kada to ispunimo, Bog nas obdaruje prosvetljenjem uma, koje karakteriše besprestana umno-srdačna (noetička) molitva. I to je, onda, vera koja dolazi od

bogoviđenja-sazrcanja, vera koja nadilazi de-la Zakona, ali ih ne ukida.

Ne vidim, dakle, nikakvu razliku između tvrdnje - "Pravoslavlje je duhovna terapij a

(lečenje) i duhovno-terapeutska nauka" i tvrdnje - " Pravoslavlje je vera". Te dve  tvrdnje

su usko povezane jedna sa drugom. Njihovo razrajanje vodi u jeres. Isto se može reći  i

za pojam - "pravoslavnog bogoslovlja". Pravoslavno bogoslovlje

- Već neko vreme želim da vam postavim jedno pitanje i konačno sam dočekao priliku da to i učinim, reče Konstanin. Malopre ste rekli da se bogoslovlje koje je odvojeno  od

života Crkve može nazvati akademskim bogoslovljem. Šta je za vas istinsko pravoslavno bogoslovlje?

Mislim da smo malopre već rekli da ono što važi za veru važi i za bogoslovlje. Jer, bogoslovlje nije nikakva intelektualna nauka, već glas i život Crkve. Crkva je izvor  i

uvor pravoslavnoga bogoslovlja. Baš kao što govore Sveti Oci: bogoslovlje je molitva  i

molitva je bogoslovlje. Zato, kada govorimo o pravoslavnom bogoslovlju, mi ne mislimo naprosto na istorijat bogoslovlja. Pravoslavno bogoslovlje je i to, ali se ne može

ograničiti isključivo na istorijat bogoslovlja. U svetootačkom Predanju bogoslovi su o ni

koji su videli Boga - bogovidci). Bez obzira na to što se ponekad Varlaamu obraćao k ao

bogoslovlje suštinski razlikuje od svetootačkog bogoslovlja zasnovanog na bogoviđenju. Po Sv. Grigoriju Palami, bogoslovi su - bogovidci, tj. oni koji su, praktikujući čit avu

metodologiju Crkve, zadobili savršenu veru: prosvetljenje uma.

Bogoslovlje je, dakle, plod čovekovog duhovnog izlečenja, ali i put kojim dolazimo d o

izlečenja i bogopoznanja. Ono što smo malopre rekli o veri, važi i za bogoslovlje. Oci nas uče da bogoviđenje jeste dar Božiji, koji Bog daruje ljudima kada On to zaželi i kome On to želi. Treba da se molimo da nas Bog iznutra očisti, da nas izbavi od stra sti - a

to zapravo znači da preobrazi energiju naših strasti! - i da prosvetli naš um, e da bi smo

mogli da zadobijemo umnosrdačnu molitvu.

Sv. Maksim Ispovednik govori da izbavljenje od robovanja osećajima bola i zadovolj stva

jeste znak da je čovek prošao fazu očišćenja. Izbavljenje od neznanja i zaborava na Boga jeste znak da je čovek na putu ka prosvetljenju uma ili da je već dostigao do prosve tljenja

uma. I, konačno, oslobođenje čovekovo od svakog maštarenja i svih predstava koje

čoveku daje svet čula, jeste znak da je čovek stupio na put oboženja. Mi ištemo od Boga da "prosvetli našu tamu" i Bog nam - ako i kada Sam to zaželi - otkriva Sebe. Tada m i, s

jedne strane, saznajemo da smo duhovno izlečeni, a, sa druge, primamo dar bogoslov lja,

dar slovljenja o Bogu. Od stupanja na put prosvetljenja do stupanja na put sazrc anja

deluje besprestana umno-srdačna molitva. Bogoviđenje može potrajati od par sekundi do nekoliko dana, posle čega se čovek vraća u umno-srdačnu molitve. U stanju sazrcanja, molitva prestaje da bi ponovo otpočela kada se okonča bogoviđenje.

Naravno, moram reći da postoji više stupnjeva bogoviđenja. Put ka bogoviđenju (sazrcanju) započinje pokajanjem, nastavlja se umnosrdačnom molitvom i, preko

prosvetljenja uma, vodi do magnovenog bogoviđenja, a zatim i do dugotrajnog sazrca nja,

koje može potrajati od nekoliko časova do nekoliko dana.

Pravoslavno bogoslovlje možemo smatrati i plodom duhovnog izlečenja i putem ka duhovnom izlečenju. Kada bogoslovlje pretvorimo u akademsku nauku koja se bavi

isključivo spoljašnjim proučavanjem različitih bogoslovskih pitanja, onda ono više nije u stanju da delotvorno lomaže ljudima.

- Zapazila sam, oče, reče Irina, da stalno upotrebljavate pridev "pravoslavan" .

Govorite o Pravoslavnoj Crkvi, o pravoslavnom izlečenju duše, o pravoslavnom

bogoslovlju, i tome slično. Ne čini li vam se da je danas nekako u modi da se govori  o

"Pravoslavlju"? Mnogi govore o Pravoslavlju, ali ga

shvataju više kao neku ideologiju. Zašto ne govorite o Hrišćanstvu?

- Priznajem da volim da koristim reč " Pravoslavlje". Znam da se reč "Pravosla vlje"

danas mnogo upotrebljava, kao i da se ponekad u tome preteruje. Mnogi pojmu

"Pravoslavlje" pridaju ideološku konotaciju. No, smatram da je izvorno Hrišćanstvo, van svake sumnje, istovetno sa Pravoslavnom Crkvom.

Kada govorimo o Hrišćanima, mi mislimo na učenike Hristove. A kada nekoga zovemo učenikom Hristovim, onda smatramo da je on sjedinjen sa Hristom. Jedan Hrišćanin mi je jednom prilikom prigovorio zbog toga što češće koristim reč "Pravoslavlje" od reči "Crkva". Pisao mi je da obe reči - i "Hršpćanstvo" i "Pravoslavlje" - treba ostaviti d o

strani, budući da su i jedna i druga dobile ideološku obojenost, te da bi trebalo govoriti isključivo o Crkvi. Ja sam mu, pak, odgovorio protivargumentom: da mi i samu reč "Crkva" možemo koristiti na sličan, ideologizovan način. Crkvu, na primer,

možemo smatrati institucijom, društvom...

Pitanje, dakle, nije kojom se terminologijom koristimo, već kako je koristimo. Nek o

može upotrebljavati pojam "Hrišćanstvo" i tumačiti ga na pravilan način. Drugi ga, pak, može tumačiti na pogrešan način. Isto važi i za upotrebu drugih pojmova. Jedni

poistovećuju Crkvu samo sa sveštenstvom, a drugi samo sa vernicima. Po učenju svetih Otaca, a posebno Sv. Irineja Lionskog, Crkva je isto što i Pravoslavlje, isto što i Božanstvena Evharistija. Ova tri pojma su međusobno neraskidivo povezana.

Crkve ne može biti izvan Pravoslavlja (prave vere) i Božanstvene Evharistije.

Pravoslavlja (prave vere) ne može biti van Crkve i Božanstvene Evharistije, baš kao što ni Božanstvene Evharistije ne može biti van Crkve i Pravoslavlja (prave vere). Ova t ri

pojma su, dakle, sinonimna.

Imajući neprestano u vidu ove činjenice, govorim o Pravoslavlju ne apstraktno, već sasvim konkretno. Pravim jasnu razliku između Predava Crkve kao stvarnog Tela

Hristovog i tradicija drugih hrišćanskih denominacija. Mnogi se danas nazivaju hrišćanima, ali oni pripadaju različitim tradicijama, naročito u pogledu duhovnog izlečenja duše i bogopoznanja. Ovo je, takođe, očigledno na planu dogmatičkog učenja. - Oče, učili su nas da razlika između Pravoslavlja i drugih hrišćanskih denominacija leži upravo u razlici u dogmatima. Vi sada dodajete da razlika leži i u metodu lečenja duše .

Na šta tačno mislite? Da li biste to mogli malo bolje da nam objasnite? Razlike između Pravoslavlja i drugih konfesija

- Mislim da sam o tome već nešto rekao. Vera i bogoslovlje su, sa jedne strane, plod duhovnog izlečenja, dok su, sa druge, istovremeno i put ka duhovnom izlečenju i

bogoviđenju, koje je - budući zajedničenje sa Bogom - u isti mah i bogopoz-nanje. To j e

ono što tvori čovekovo spasenje.

Razlike u dogmatima imaju za posledicu i razlike u shvatanju i praktikovanju lečen ja

duše. Ima slučajeva kada takozvani unijati liče na Pravoslavne, čak i kada je pitanju do

g-mat o proishođenju Svetoga Duha. Oni ne koriste dodatak Filioque u Simvolu

Vere, a ipak se u shvatanju i praktikovanju lečenja duše razlikuju od Pravoslavnih. Smatram da postoje dva kriterijuma na osnovu kojih možemo da procenimo da li je čovek koji se upokojio bio pravoslavan ili ne i da li je bio svetoga života ili ne. Prvi

kriterijum se tiče načina i metoda lečenja duše koji je on primenjivao u svom životu, a drugi kriterijum jeste da li su od njega ostale svete mošti ili ne. Mi verujemo da

Pravoslavlje u sebi sadrži oba kriterijuma.

Drugim rečima, Pravoslavlje ima i pravilan metod lečenja duše i svete mošti oboženih Svetitelja. Ova različitost Pravoslavlja od svih ostalih hršpćanskih denominacija se o nda,

sasvim logično, projavljuje i u dogmatičkom učenju, budući da bogoslovlje, kao što smo to već rekli, uvek jeste izraz života i artikulacija načina života.

Ako, iz ove perspektive, poredimo Pravoslavlje sa latinskim i protestantskim denominacijama, odmah ćemo uočiti razlike. Protestanti uošpte nemaju nikakav duhovno-terapeutski metod. Oni misle da puka vera u Boga garantuje spasenje. Ali ,

mi smo već ukazali na činjenicu da savršena vera - vera koja spasava čoveka! - jeste vera koja je zasnovana na sazrcanju (bogoviđenju), a da je pretpostavka sazrcanja

(bogoviđenja) očišćenje srca. A očišćenje srca započinje prihvatanjem one početne vere, koja se projavljuje kroz dela pokajanja. A dela pokajanja jesu sve ono što doprino

si

čovekovom duhovnom izlečenju. Eto zašto protestanti nemaju duhovno-terapeutski metod. S druge strane, latinski duhovno-terapeutski metod je - u poređenju sa

pravoslavnim duhovno-terapeutskim metodom - nepotpun. Latinsko upadanje u

Filioque - zabludu rezultat je latinske nesposobnosti da da se pravilno shvati o dnos

između ličnosti i zajednice. Tako, Latini brkaju lična svojstva Lica Svete Trojice: nerođenost Oca, rođenost Sina i proishođenje Svetoga Duha od Oca, jer Otac rađa Sina i proishodi Duha Svetoga. Latinska nesposobnost da se izrazi svetotrojični dogmat i

pogrešna formulacija tog dogmata ukazuju na nemanje bogopoznanjskog opita i

otkrivenja. Jer, tamo gde postoji bogoviđenje, tamo postoje i jasne dogmatičke formu lacije.

Na primer, učenici Hristovi su na Gori Tavoru videli slavu Hristovu. Oni su u isti  mah

čuli nečujivi glas Oca, koji govori: "Ovo je Sin Moj ljubljeni..." i videli silazak Duha

Svetoga u vidu oblaka. Tavorski oblak, po Sv. Grigoriju Palami, jeste - prisustv o Duha

Svetoga. Tako su učenici Hristovi stekli znanje o Trojedinome Bogu kroz sazrcanje i

otkrivenje. Njima je otkriveno da je Bog Jedan po Suštini i Trojica po Ipostasima.  To je

ono o čemu govori i Sv. Simeon Novi Bogoslov u svojim himnama. On u njima na mnogo mesta kazuje da tokom sazrcava nestvorene Svetlosti obožena ličnost prima Otkrivenje Trojedinoga Boga. Sveti u svom sazrcanju nikada nisu brkali ipostasna svojstva Lica Svete Trojice.

Latinsko brkanje ipostasnih svojstava Lica Svete Trojice i učenje da Sveti Duh pro ishodi

po suštini i iz Sina pokazatelj je činjenice nepostojanje opitnoga bogoslovlja u Lat ina.

Latinsko učenje o "stvorenoj blagodati" pokazatelj je da latinska tradicija nema o pit

blagodati Božije. A budući da latinska tradicija nema taj opit, jasno je da nema ni pravilan duhovno-terapeutski metod.

I, zaista, u latinskoj tradiciji nema onog duhovno-terapeutskog metoda koji imam o u

Pravoslavlju. U latinskoj tradiciji nema reči o svetootačkom nouV- , nema razlikovanja

razuma i uma. U latinskoj tradiciji nema učenja o tome da pomračenje uma jeste duhovna bolest, niti o tome da prosvetljenje uma jeste obnova duhovne celovitost i

(celomudrenosti, zdravoumlja). Mnogi latinski tekstovi, o kojima se toliko govor i,

prenatrpani su sentimentalizmom i iscrpljuju se u pukom moralizmu. Pravoslavna C rkva,

pak, u pogledu tih pitanja ima veliko Predanje, što i pokazuje njen istiniti duhov

no-terapeutski metod.

Istinitost vere se projavljuje kroz njene duhovno-terapeutske učinke. Ako vera uis tinu leči

čoveka onda je ona istinita vera, ako, pak, ne leči čoveka onda ona nije istinita vera . To,

takođe, važi i za medicinsku nauku. Pravi lekar je onaj ko-ji zna kako da izleči pacij enta

i koji uspeva da ga izleči, dok lažni lekar ne ume da izleči pacijenta. Isto važi i u sl učaju

lečenja duše. Iz tog razloga, verujem da se razlika između pravoslavnog Predanja, sa jedne strane, i latinske tradicije i tradicija protestantskih konfesija, sa drug e, ogleda

prvenstveno u načižu duhovnoga lečenja. Razlike u shvatanju i praktikovanju lečenja duše rezultat su razlika u dogmatima. A dogmati nisu filosofija, kao što ni bogoslov lje

nije filosofija.

Bogoslovlje nije filosofija

- Da li znate, prekide me Atanasije, da sam se ja dosta bavio filosofijom?  Pročitao sam

mnogo knjiga o tim stvarima i uverio se da Hrišćanstvo itekako ima veze sa filosofij om,

da je ono itekako doprinelo razvoju filosofije. Na primer, Sv. Vasilije Veliki, koji je

-poput ostalih Svetih Otaca - proučavao filosofiju, razradio je u svoje doba filoso fiju

"ličnosti". Do tada je pojam "ličnosti" bio apstraktni pojam.

Od vremena Sv. Vasilija Velikog, taj pojam dobija svoju ontologiju. Čitao sam da "ličnost" u učenju kapadokijskih Otaca nije tek jedan od atributa bića, već

ono što čini biće istinskim bićem. "Ličnost" se, takođe, ne iscrpljuje u samoj sebi, već stremi ka (Vrhovnom) Biću, ka Bogu. To što danas možemo da govorimo o

ličnosti i ličnosnosti zasluga je ulravo svetootačkog bogoslovlja. Kako onda tvrdite da pravoslavno bogoslovlje nije filosofija?

- Vaše pitanje je sasvim na mestu. Uz to, želeo bih da kažem da mi se šuzetno dopada način na koji je počeo da teče ovaj naš razgovor. Obično se u

razgovorima nerviramo, podižemo ton, ljutimo i nismo u stanju da razgovaramo

smireno i ozbiljno, ali to ovde nije slučaj. Pa ipak, želeo bih da vam dam nekoliko neophodnih objašnjenja kako bih razjasnio svoje stanovište. Mnogo puta sam već

čuo slična mišljenja i veoma se radujem tome pggo mi se pružila prilika da tačno objasnim šta mislim kada kažem da Pravoslavlje i pravoslavno bogoslovlje nisu filosofija.

Pre svega, moram da razjasnim ono što sam već rekao, da pravoslavno

bogoslovlje, pre svega i iznad svega, jeste opit i Otkrivenje. Bog se otkriva on ima

koje On udostoji Svoga Otkrivenja. Oni koji od Boga dobiju dar Otkrivenja i druge darove postaju bogoslovi Crkve. Sv. Grigorije Bogoslov epigramatski veli

da Oci Crkve ne bogoslovstvuju na način na koji bi to činio Aristotel, već na način na koji su to činili Apostoli. To znači da oni bogoslovstvuju ne na racionalistički način, već na način Svetih Apostola, koji su bili ribari. Pravi bogoslov Crkve se post aje

tek po primanju Duha Svetoga. Bogoslovlje je, dakle, opit.

I upravo se tu pokazuje sva razlika između filosofije i bogoslovlja. Filosofija je llod ljudskoga intelekta, to jest, u filosofiji čovek svojim intelektom kroz

mišljenje dolazi do artikulacije i formulacije pojmovnoga znanja, dok je bogoslovlje, naprotiv, plod Božijeg Otkrivenja čovekovom očišćenom srcu.

Najpre srce prima Otkrivenje, a tek potom ljudski um artikuliše to Otkrivenje. Ovu razliku jasno vidimo u odeljku iz proroka Isaije i u tumačenju koje na taj odlomak daje Sv. Jovan Zlatoust. Prorok Isaija piše: "Jer, gle, Gospod Gospod nad vojskom uzeće Jerusalimu i Judi potporu i pomoć... proroka i mudraca..." (Isa. 3,1-2).

Evo jasne razlike između proroka i mudraca koju daje Sv. Jovan Zlatousti: "Mudrac razmišlja o budućnosti na osnovu sopstvene velike mudrosti i ličnoga

iskustva". Dalje, Zlatoust govori o tome da je mišljenje je-dna stvar, a proroštvo sasvim druga. Prorok govori " ne od sebe", već u Duhu Svetome, dok mudrac

(mislilac, filosof) govori isključivo od sebe. Zato, postoji velika razlika između proroka i mudraca (mislioca, filosofa), i ona odgovara razlici "između ljudske mudrosti i božanske blagodati". Na jeziku Svetog Pisma prorok i bogoslov su isto. Očigledno je, dakle, da postoji ogromna razlika između bogoslova i filosofa, te sgoga i između bogoslovlja i filosofije. Oci Crkve su se, i pored toga šgo su proučavali filosofiju svoga vremena, držali drugačijeg metoda bogopoznanja. A taj metod jeste isihastički (tihovateljski) metod.

Osnovna razlika između jeretika i pravoslavnih bogoslova bila je (i još uvek jeste!) u tome što su se jeretici u raspravama o stvarima vere služili filosofijom, dok su