Nensi Melon
PUTOKAZ
ZA SREĆU
~2~
endi Blejk je oduvek znala da će se njena majka kad-tad vratiti u Pembruk. Govorila je to često, svima koje je poznavala, sa dubokim uverenjem i iznoseći tu pretpostavku kao nepobitnu činjenicu. Niko se nikada nije usudio da joj se usprotivi. Međutim, ono što je ona uzimala zasigurno, ljudi iz njene okoline smatrali su tek uzaludnim nadama napuštenog deteta, kriomice je sažaljivo posmatrajući dok je odrastala.
U tim ružičastim snovima podržavao je i njen otac, Edvard, koji ju je podigao sasvim sam, zamenjujući joj oba roditelja. Njihova domaćica, crnkinja Sara, bila je Mendi jedini blizak ženski lik tokom čitavog detinjstva i mladosti provedenog u tom malom gradu na jugu Džordžije.
Odrastajući, devojka je bila prilično muškobanjasta, nemirnog duha i tela, i često zapadala u nevolje. Družila se pretežno sa dečacima iz kraja, neretko upadajući u tuče i odgovarajući na razne izazove koji su njenom ocu, iznad slepoočnica, prerano utisnule pramenove sedih vlasi. Ipak, obožavao ju je, zanemarujući sopstveni život sve dok Mendi nije pronašla sebe. Bar je tako izgledalo, kada je odlučila da napusti privatni koledž za umetnost i dizajn koji je pohađala u Savani. Otvorila je galeriju u Pembruku i pomalo se bavila skulpturom i fotografijom.
Začudo, galerija je lepo poslovala - jedina u gradiću, obezbeđivala je Mendi sasvim solidnu zaradu i udoban život. Nekoliko puta Mendi-ne postavke lokalnih umetnika privukle su pažnju novinara i javnosti iz pedeset i pet kilometara udaljene Savane; međutim, devojka nije želela publicitet. Ni uspeh, bar ne onaj koji bi joj omogućio da ode iz provincije i živi drugačije.
Jedino je njen otac pretpostavio zašto je to tako, gledajući kako menja škole i širi krug svojih interesovanja, ne odlučujući se ni za šta posebno. Mendi nije želela da se veže za bilo šta, još uvek, uporno i tvrdoglavo, čekajući majčin povratak... Nameravajući da tada odluči šta će sa sobom. Nije znao kako da je sada, u njenoj dvadeset i četvrtoj godini, izleči te detinjaste iluzije. Napokon, prepustio je Mendi da se sa tim izbori, okrenuvši se sopstvenom životu.
~3~
Devojka nije zamerila ocu kada se preselio u njihov stan u Savani, gde je radio u jednoj multinacionalnoj kompaniji, oženivši se Barbarom, svojom koleginicom sa posla. Poželela im je sreću, a zatim renovirala malu, udobnu kuću u predgrađu Pembruka, koja je sada bila samo njena. Čekala je i dalje sa onom strpljivošću, svojstvenom ljudima koji čitav svoj baziživotraju na jednoj želji ili idealu, bez koga bi bili izgubljeni poput čamca u oluji.
Nije imala prijatelja, ne onih bliskih. Vedra, energična i optimistična, privlačila je ljude magnetizmom kome je bilo teško odoleti. No, Mendi Blejk ostala je sa svima na srdačnoj, no ipak, vidljivoj distanci, i stavom koji kao da je govorio: ja sam ovde samo u prolazu, volite me taman toliko da me sutra, bez tuge, možete pustiti da odem...
Kada je jednog vrelog, avgustovskog dana stiglo pismo iz Vašingto-na, Mendi je sedela u maloj kancelariji iza galerije i sređivala neke papire. Primetivši belu omotnicu bez oznake pošiljaoca nasmešila se, istog trenutka znajući da je njenom čekanju došao kraj.
Rukopis joj bio poznat sa redovnih, rođendanskih čestitki koje je, sa raznih krajeva sveta ali većinom iz Vašingtona, dobijala svake godine. Sada ih je u Mendinoj fioci bilo tačno dvadeset; Nora Blejk napustila je Pembruk kada je njenoj kćeri bilo četiri godine. Iz tog vremena, devojci je ostala urezana u srcu priča njenog oca. Da je mama otišla da od svog života napravi nešto važno i zaista veliko, i da će se vratiti kada to postigne...
Odrastajući, Mendi je shvatila da druge majke, obično, ne rade takve stvari. Da ostaju uz svoju decu, navijaju za njih na fudbalskim utakmicama, prisustvuju svakoj školskoj predstavi i prave sendviče i limunadu za nedeljne piknike. Međutim, to nije uticalo da zamrzi Noru - naprotiv. Mendi, kao prvo, nije umela da mrzi, i oduvek je nalazila razumevanje za sve oko sebe. Kao drugo, verovala je da upravo ta različitost čini njenu majku posebnom i drugačijom, i volela ju je još više, čekajući dan kada će joj to i lično reći.
Kasnije, tražeći svoje mesto pod nebom, devojka je shvatila koliko je život stvar ličnog izbora, i koliki neograničeni broj mogućnosti stoji pred svakim od nas. Za one talentovane ali neodlučne, kakva je bila i sama, otvaralo se tako mnogo puteva da je postojala opasnost da se izgube u međuprostoru. Mendi je želela da bude svuda, i proba sve što želi.
~4~
Pretpostavljala je da je tu osobinu nasledila od majke, koja joj je, u stvari, i omogućila takvu raskalašnost: svakoga meseca, na račun Edvarda Blejka stizale su pozamašne svote novca. Od tog novca plaćalo se Mendino školovanje, putovanja širom zemlje svake zime i leta, kao i jedno u Evropu, kada je napunila dvadeset i jednu. Tim novcem otvorila je i galeriju, kupila sebi crveni, sportski dvosed, i nemilice ga trošila na to da pomogne svima koji bi joj se obratili. Za svoje lične potrebe nije trošila previše - Mendi Blejk i dalje je bila ona ista, „divlja“ devojčica, obučena sportski i neupadljivo, nikada previše našminkana niti luda za nakitom ili modnim detaljima.
Ono što je najviše volela bila su putovanja, a zabave i izlasci bile su aktivnosti na koje je trošila najmanje vremena. Njene veze sa mladićima bile su zato površne i kratkotrajne. Nije previše brinula zbog toga. Znala je da će ljubav doći jednoga dana, ali nije želela unapred da razmišlja o tome. Želela je da uradi toliko toga pre nego što zasnuje porodicu i dobije decu; nije nameravala da ponovi grešku svoje majke, pokušavajući tako nešto prerano i, kasnije, donoseći teške odluke.
Da, ipak je smatrala da je Nora pogrešila ostavljajući je; iako je nije krivila, odlučila je da njen sopstveni izbor bude malo drugačiji.
Osim toga, znala je da će Nora kad-tad biti prinuđena da tu svoju grešku ispravi, i sa njom provede bar deo vremena koje je propustila u potrazi za svojim snovima. Dokaz za to svoje verovanje držala je pred sobom, u vidu kratkog pisma koje je oduvek čekala.
„Mislim da je vreme da se vidimo, Mendi“, pisala je njena majka. „Ako to želiš sačekaj let iz Vašingtona na Nacionalnom aerodromu u Savani, desetog avgusta u 16 h. Nora“
Mendi se glasno nasmeja. Majka joj je pisala opušteno i bez ikakve pompe - kao da su bile razdvojene tek nekoliko kratkih meseci, a ne punih dvadeset godina. Znala je da Nora veruje da će je ona razumeti, sada kada je odrasla, ne shvatajući da Mendi nikada i nije gajila nikakvu odbojnost niti ogorčenost u srcu. Imala je srećno detinjstvo, uprkos njenom odsustvu, pomirivši se sa sudbinom. A sada... Sada nije želela da upozna majku, već ženu. Onu od koje potiču njeni geni, njena nesvakidašnja lepota koje je bila i te kako svesna, nemirni duh i nezavisna, vedra priroda. Možda i ona nota neosetljivosti prema tuđem manipuli-sanju, i nesposobnost da se veže...
U svakom slučaju, bilo je vreme da dobije neke odgovore. One, koji će joj, možda, pomoći da usmeri svoj život u nekom određenom pravcu. Do
~5~
sada sve učeći na teži način, iskustvom, Mendi je bila čvrsto rešena da od majke sazna sve što se može saznati. I da zatim krene dalje.
Nacionalni aerodrom u Savani, te srede, nije bio pretrpan kao obično. Mendi je stigla jedan sat ranije, neko vreme neodlučno tumarajući okolo. Zatim je potražila toalet, kako bi se umila i osvežila. Vrućina jeste bila nesnosna; međutim, u aerodromskoj zgradi, zahvaljujući mnogobrojnim klima uređajima, temperatura je bila vrlo prihvatljiva. Devojka se znojila od uzbuđenja, koje je osećala mada to nije sebi htela da prizna.
Pred ogledalom, podigla je pogled na svoje mokro, tek umiveno lice. Njene krupne oči, malo razmaknute i plave poput različka, bile su širom otvorene. Plašila se; to joj je sada bilo sasvim jasno. Ona vlažnim rukama zagladi nekoliko pramenova guste, prirodno crne i uvijene duge kose, koju je tog jutra nemarno vezala na temenu. Pokušala je da se na-smeši svom odrazu u ogledalu, ali njene izrazito pune, senzualne usne samo blago zadrhtaše.
Namrštila se, a tanke, uglasto izvijene obrve skupiše se, praveći nekoliko malih bora na čelu. Prešla je nadlanicom preko njega, uzdah-nuvši. Bila je zaista ljuta na sebe, ali je znala da joj to neće pomoći. Mora se pribrati, odmah, pre nego što je Nora Blejk vidi i pomisli da je njena kćer odrasla u nekakvo nesigurno, plašljivo biće.
Mendi shvati da ne zna ni kako se njena majka sada preziva; rođendanske čestitke koje je dobijala, kao i jučerašnje pismo, bile su potpisivane samo imenom, i bez povratne adrese. Novac koji je i dalje stizao na račun njenog oca, bio je poslat od strane nekakvih korporacija, ne uvek istih, mada su oni znali ko ga šalje. Da li se njena majka ponovo udala? Možda ima i još dece?...
Pri toj pomisli Mendi se sanjalački nasmeši. Izraz lica joj se potpuno izmeni, i ono zablista vođeno unutrašnjom radošću. Imala je pravilne zube i očaravajući osmeh, onaj koji obasjava i menja čitavo lice. Njene plave oči, oivičene nezamislivo dugim trepavicama, smešile su se od tog trenutka nadalje, dok je uspravne glave koračala ka izlazu za putnike
- bilo je već vreme da njena majka stigne.
Kako bi bilo zabavno imati brata ili sestru, mislila je. Neobičnog, i pomalo teškog karaktera, Mendi nije uspela da održi nijedno prijateljstvo.
~6~
Niko od ljudi koje je poznavala nije je još dovoljno zainteresovao da mu pokloni punu pažnju. Malo ko je mogao da prati njen ritam, čas ubrzan i energičan do krajnjih granica, čas opušten i gotovo lenj. Sve vreme bila je zaokupljena raznim stvarima, ne uspevši da upozna nijednu osobu sa kojom bi o svemu tome mogla makar da razgovara, a da ne bude dočekana čuđenjem. Bilo je tu i zrnce „ludila“, kako je Mendi nazivala nepredvidivost u ponašanju i karakteru, ćudljiva raspoloženja i zanesena, gotovo dečija opčinjenost životom. Možda bi neko moje krvi mogao bolje da me razume, ponada se ona u tom trenutku, nestrpljivo izvirujući preko glava putnika prispelih iz Vašingtona.
Jedan visoki, smeđokosi muškarac u svetlom odelu strogog kroja i sa akt-tašnom u ruci gotovo je obori dok je prolazio kraj nje.
- Hej, gledaj kuda ideš! - odreza Mendi, primetivši kako se, upadljivo i prilično nepristojno, zagledao u njeno lice.
- Mendi Blejk? - upita on umesto odgovora.
Devojka se trže. Do tada ispratila je pogledom sve putnike; nije bilo žena srednjih godina koje bi se poklapale sa njenom predstavom o Nori-nom izgledu. Već je nameravala da priđe jednoj punačkoj gospođi sa onduliranom kosom i isflekanom bluzom, jedinom koja je, bar po godinama, odgovarala ženi koju je čekala, kada se dogodio ovaj incident.
- Zavisi... - reče ona neodređeno, podigavši jednu obrvu dok je odme-ravala neznanca.
- Od čega? - upitao je, dok su je njegove zelene oči, takođe, zainte-resovano posmatrale.
- Od toga ko želi da zna!
Mendi zaključi da na tom uštogljenom, isuviše „savršenom“ muškarcu hladnog, glatko izbrijanog lica nema ničega interesantnog. Kako je znao njeno ime, bilo je sve što ju je zanimalo.
- Da, ti mora da si Mendi - nasmejao se odjednom, kao da zna neku šalu koju drugi ne shvataju.
- A ti mora da si izuzetno nepristojan, nekulturan i nevaspitan - pro-cedila je. Nije znala zašto je njegov smeh toliko nervira.
- Zašto? - sada je stajao tik do nje, gledajući je pravo u oči. Mendi ne uzmače.
- Ako to moram da ti objašnjavam, onda je sasvim jasno da sam u pravu! - prezrivo je iskrivila usne.
~7~
Mendi je ne prihvati, a on produži, nimalo se ne zbunivši:
- Imam trideset i dve godine, po zanimanju sam pravnik, iz Vašing-tona...
- Ne udajem se - prekide ga devojka, sada sa izrazom dosade na licu. - Dakle, tvoje „generalije“ me ne zanimaju... Kako znaš moje ime?
Lice mu se ponovo razvuče u osmeh. Mendi požele da ga udari.
- Samo kćer Nore Blejk-Doson može da ima tako lepe oči, i tako prgav karakter - namignuo joj je, što devojku još više iznervira.
- Šta ti imaš sa mojom majkom?
- Da si dozvolila da završim, znala bi...
- Prestone! Da li ijedan pravnik na svetu razume jezik običnih smrtnika?
- Samo kada to njemu odgovara - usledio je brz odgovor. - Imaš tri sekunde... - počela je već sasvim crvena od besa.
Nije znala da li je više ljuta na ovog iscerenog, nevaspitanog, samouverenog i nalickanog tipa, ili na svoju majku zbog toga što nije došla.
- Vreme je isteklo - suzila je pogled, odlučivši da ponovi pitanje jer su je zelene Prestonove oči radoznalo posmatrale. - Kakve li veze imaš sa mojom majkom, dakle?
- Radim za nju - stiže odgovor koji je i očekivala.
- Pa, radi i dalje - sleže Mendi ramenima, okrenuvši mu leđa. Ja odoh! - Stani...
Uhvatio ju je za nadlakticu, ali ledenohladni pogled koji mu je dobacila preko ramena natera Harija Prestona da je odmah pusti.
- Sačekaj da uzmem torbu, a onda ćemo otići na neko mimo mesto i porazgovarati - reče on mnogo pomirljivijim tonom.
Slušaj, druškane Mendi se okrete i podboči, sevajući očima. -Nećemo ti i ja ni o čemu razgovarati... Ja sada idem kući, a ti slobodno možeš da se vratiš odakle si i došao! Što se Nore tiče, poruči joj da ću razgovarati samo sa njom, i ni sa kim više!
- Mendi, saslušaj me - zamolio je. - Tvoja majka je žena sa puno obaveza! Trenutno je sprečena, i...
- Onda neka dođe kada ne bude sprečena - saseče ga devojka. -Na kraju, bolje i da ne dođe, nego da mi šalje svoje klovnove u skupim odelima i bez imalo osećaja za pristojnost!
~8~
- Nisi ni ti baš nekakva „cvećka“, Mendi Blejk - ljutnuo se, sevnuši pogledom svojih smaragdnozelenih očiju.
- Molim?!
Ovo nije očekivala, tako da zastade u pola pokreta.
- Čula si me... Optužuješ me za nedostatak opšte kulture, a sve vreme sikćeš na mene poput zmije otrovnice!
U svakoj drugoj prilici, Mendi bi njegove oči proglasila zanimljivim, lepim i vrednim pažnje - kao i muškarca pred sobom. No, sada to nije bio slučaj. Očekivala je svoju majku, ženu koju je jedva pamtila, i njena trema i uzbuđenje zbog tog dugo očekivanog susreta upravo su dostigli vrhunac.
Činjenica da Nora nije došla činila je nepoznatog, nalickanog advokata izuzetno neprivlačnim i odbojnim devojci.
Ne pada mi na pamet da stojim ovde i slušam kako me vređaš! -prosiktala je ispod glasa.
- Zašto? Ja radim to isto - podsmehnuo joj se.
- Da, sa tom razlikom što je to tvoj posao - nasmeja se Mendi trijumfalno.
Sad sam mu doskočila, pomisli.
- Pa, onda me pusti da ga radim kako treba!
- Ne pada mi na pamet! - frknula je. - Ne želim da razgovaram sa tobom ni o čemu, ponajmanje o svojoj majci. Razumeš?
- Ali...
- Ne čujem te! - prekinula ga je, pokrivši uši dlanovima. - Moraćeš - zapretio je, ali ona se samo nasmeja.
- Evo šta će sada biti - reče oštro. - Ja ću otići kući, a ti idi... gde god znaš. Ako samo pokušaš da me slediš, vrištaću koliko me grlo nosi. Ovde u Savani ne vole muškarce - napasnike... Sumnjam da će te tvoje pravne veštine brzo izvući iz zatvora, nakon što ja ispričam svoj deo priče!
- Lagala bi? - pogledao ju je ispod oka.
- O, ne možeš ni da zamisliš, mister - iskezila se. - Podlo od tebe!
- Samo sam iskrena - slegnula je ramenima. - Znači, dogovorili smo se?
~9~
Polako je uzmicala, ne okrećući mu leđa i preteći ga posmatrajući. Njemu ne preostade ništa drugo nego da je gleda kako odlazi, dok je zbunjeno vrteo glavom.
Ovo će biti mnogo teže nego što je Nora pretpostavljala, pomislio je kada se devojka izgubi u gužvi na izlazu. Dobio je mnogo vremena da ovo obavi za Noru, i očekivao je prijatno provedeno vreme u provinciji i mali predah od svog svakodnevnog, zamornog posla u sedištu Norine kompanije u Vašingtonu. Nije mogao pretpostaviti da je kćer njegove šefice toliko lepa, i uz to toliko prgava devojka...
Znao je da je Mendi odrasla bez majke, no nije joj to uzeo kao olakša-vajuću okolnost. Njoj je potrebna dobra lekcija, pomisli. Iako je bio ljut, na licu mu se pojavi zagonetni smešak. Hari Preston oduvek je voleo izazove, a ovaj koji je pred njim mogao se pokazati kao izuzetno zabavan.
- Izvinite, možete li mi dodati...
Mendi se ljubazno nasmeši mladiću u prolazu, koji se saže i pokupi nekoliko narandži sa pločnika. Vratila ih je zatim u jednu od dve velike papirnate kese koje je nosila u rukama, gunđajući nešto za sebe. Tog jutra je zaista nespretna!
Bila je očigledno neispavana, mada je odavno prošlo njeno uobičajeno vreme za buđenje.
Snežnobela trenerka koju je obukla još više je naglašavala tamnu boju njenih podočnjaka. Tanke obrve bile su joj sve vreme ljutito skupljene, a usne stisnute zbog jučerašnjeg razočarenja na aerodromu.
No, nije bilo svrhe razmišljati o tome.
Pogledala je na svoj mali ručni sat optočen sićušnim safirima. Nekoliko narandži ponovo se razleteše po trotoaru, ali Mendi na to ne obrati pažnju. Oči joj se raširiše u neverici: već je prošlo deset, vreme kada je, obično, otvarala galeriju. Da li je Lili uzela ključ, zapita se, neodlučno zastavši na ivici trotoara. Mala, simpatična osamnaestogodišnjakinja koja joj je pomagala u galeriji bila je draga osoba, ali uvek zaljubljena i veći deo vremena prilično zaboravna i nespretna... Pa, kao ja sada, pomisli devojka sa uzdahom.
- Da li su ove nestašne narandže pobegle iz vaših ruku? - začu se mek muški glas tik iza Mendinih leđa.
~10~
- Da - rekla je, lenjo se okrećući. - „Nestašne“ su jedina vrsta koju kupujem...
I pre nego što je pogledala ko je iza nje, znala je čije će lice videti. Nekako, nije bila iznenađena: osećala je da advokat njene majke ne pripada soju ljudi koji tako lako odustaju.
- Da li za to postoji neki poseban razlog? - upitao je, kada ga je pogledala u lice.
Bilo je nasmejano i vedro, sveže i glatko izbrijano, kao i juče. On se, očigledno, dobro naspavao, za razliku od nje. Bio je u odelu, sa kravatom, što je delovalo pomalo smešno na ulici u tom delu gradića, i još u to doba dana. No, nije ništa drugo ni očekivala. Dosledan, uštogljen i uporan, tako ga je definisala već ranije.
Doduše, bilo je tu još nečega u vezi sa Harijem Prestonom, nečega što se nije dalo definisati a što ju je pomalo plašilo. I nikako nije bila sigurna da li je to toliko negativno, koliko je htela da veruje. Jer, njegov izraziti seksepil nije bilo lako poreći uprkos strogom načinu odevanja. Jaka brada i vilica odavale su odlučnost, a iskrice u zelenim očima nekakav nestašluk, naizgled, neprimeren advokatovom izgledu i godinama... Bila je to opasna kombinacija, zaključi Mendi. Od onih koje slamaju ženska srca kao drvca šibice...
- Naravno da postoji razlog - i ona se slatko nasmeši, odlučivši da mu ne da povoda da je zadirkuje. - Uvek puštam svoje narandže da malo skakuću po trotoaru od supermarketa do moje kuće, a ja iz toga izvlačim dvostruku korist!
- Pretpostavljam da sada treba da pitam kakvu - učtivo je izjavio, preuzimajući kese iz Mendinih ruku. Dopustila mu je to, posmatrajući ga ispod oka.
- Ionako ću ti reći - iscerila se, odlučivši da mu ne persira. Nije vide-la ništa u nastupu tog muškarca što bi zasluživalo njenu distancu ili poštovanje; ili je bar želela da on tako misli.
- Čekam - ako je i primetio podsmeh u njenom glasu, nije na njega reagovao.
Pošli su niz ulicu, rame uz rame. Mendi je morala da podigne glavu kako bi ga pogledala; bio je prilično visok.
- Pa, iz narandži koje su malo skakutale pločnikom kasnije lakše iscedim sok - trepnula je, značajnim pogledom naglasivši dvosmislenost svoje izjave. - A usput se i dobro zabavim...
~11~
- Muška tehnika - saučesnički se iskezio, što nimalo ne umanji blistavu lepotu njegovog osmeha - Zaboravila si treći razlog, Mendi...
Trgla se kada ju je oslovio imenom. Melodičan, za nju neobičnog akcenta, glas mu je zazvučao poput muzike.
- Da? - ni sama ne znajući zašto, skrenula je pogled.
- Tako možeš da upoznaš neke zanimljive ljude... Mislim, nijedan pravi džentlmen neće sebi dozvoliti da prođe pored lepotice čije namirnice imaju nezgodnu naviku da beže po trotoaru!
- Ti to sebe nazivaš džentlmenom, Prestone? - ovoga puta od srca se nasmejala.
- Pa, moram nekako da se iskupim za ono od juče - slegnuo je ramenima. - Čini mi se da smo pogrešno započeli naše poznanstvo, Mendi Blejk...
- Šteta što mu je suđeno da se završi pre nego što je počelo - patetično je uzdahnula, zastavši. - Ja ovde živim. I, ovde...
- Rastajemo se? - vratio joj je kese sa namirnicama.
- Pronicljiv si - narugala mu se. - Da, ovde se rastajemo... - Nećeš me pozvati na doručak?
Napadno je virnuo u jednu od dve papirne kese, onu iz koje se širio miris toplih kroasana - uz med i maslac, Mendin omiljeni doručak.
- Ne doručkujem sa neznancima - lakonski je uzvratila, okrećući mu leđa i otvarajući kapiju na drvenoj, belo ofarbanoj ogradi. Iza te kapije bila je kuća u kojoj je odrasla, tamo ju je čekala Sara, nekada dadilja a sada domaćica, i tu niko nije imao pristupa. Bilo je to njeno malo carstvo i utočište od ostatka sveta.
Verovatno se to naslutilo i u tonu kojim je govorila, jer glas Harija Prestona zvučao je mnogo mekše kada joj se ponovo obratio.
- Da li i prvi susedi spadaju u neznanca? - Molim?!...
Okrenula se na peti i pogledala ga, usta otvorenih od iznenađenja. - Zatvori usta, Mendi, uleteće ti ptičica unutra!
Nasmešio se, pružajući ruku i nežno joj milujući obraz. Usput, palcem je prešao preko devojčinih usana. Vidno se trgla, malo odmahnuvši glavom; nije mogla da uradi ništa drugo, jer iza nje je bila kapija, a ruke su joj bile pune namirnica.
~12~
- Kakve... Kakve su to gluposti, Prestone? - namrštila i ustremila na njega, setivši se da je napad najbolja odbrana. Nadala se da mi tako neće primetiti koliko ju je zbunio njegov dodir.
- Nisu gluposti - slegnuo je ramenima, a izraz lica nije mu odavao da je bilo šta primetio.
Ipak, njegove zelene oči svetlele su nekako... bezobrazno, pomisli Mendi. Kao da se igra sa mnom, i sve mu je jasno.
- Od danas živim ovde - objavio je svečano, pokazujući na malu, svetložuto obojenu kuću nešto niže niz ulicu.
- Ta kuća se prodaje!
Bilo je to više pitanje, nego konstatacija. Mendi je napeto posmatra-la svog sagovornika. Nije valjda?...
- Ubedio sam vlasnika da mi je iznajmi na neko vreme - reče on ozbiljno.
- Dokle?
- Mislim da na to pitanje i sama znaš odgovor, lepa moja komšinice - iscerio se, okrenuvši se ka njoj. - Na sat, dan, mesec.. Koliko god vremena da bude potrebno da te ubedim da pođeš sa mnom u Vašington!
- Onda možeš da se iseliš odmah - izjavila je, gledajući ga pravo u oči. - Ili da potpišeš ugovor o doživotnom zakupu...
- Zašto?
- Zar nije jasno? Onda mi čitaj sa usana: ja sa tobom ne idem nikuda!!! - I to je nešto, za početak.
Mendi ga zbunjeno pogleda, odmahnuvši glavom u neverici. - Kako to misliš?
- Pa, recimo da mi je dosta devojaka koje bi sa mnom pošle i na kraj sveta - namignuo joj je.
- Više voliš da biješ izgubljene bitke? - izazivala ga je.
- O, ne... Iz mog ličnog, i, moram da dodam, veoma bogatog iskustva, kada žena kaže: ne, to znači „možda“. A to je već pola uspeha...
- Samouveren si! - Ne bez osnova!
Stajali su na trotoaru licem u lice, gledajući se u oči poput dva boksera u ringu. Oboje kao da su smetnuli s uma da se tu ne radi o igri
~13~
udvaranja i zavođenja, već o činjenici da je on advokat njene majke koji ima zadatak da je odvede do nje...
-Pa, videćemo šta će biti - suzila je pogled. - Moj ti je savet da pozo-veš Noru u Vašington, ili, još bolje, da se vratiš tamo, i kažeš joj da ja iz Pembruka ne mrdam izuzev ako ona sama dođe po mene!
- Ne prihvatam savete osoba mlađih od sebe - nije ni trepnuo. - Evo tebi jednog saveta, Mendi Blejk: počni odmah da se pakuješ, tako ćeš i meni i sebi uštedeti dosta vremena i nerava!
Mendi razbesne njegova aluzija na njene godine. Koliko je, ono, on rekao da ima? Napregla je mozak. Trideset i dve, setila se. Samo osam više od nje, a smatra da je sa nekim magičnim napitkom popio svu pamet ovog sveta!
- Vremena imam na pretek, Prestone - procedila je. - A što se nerava tiče... Pa, nama „mlađima“ oni su u još netaknutom stanju! Znači, nemam potrebe da štedim ni na jednom, ni na drugom. A ti?
Trepnula je, skupivši snage da se slatko osmehne. Odmah zatim lice joj se smrači kao nebo pred oluju, a plave oči prostreliše ga pogledom:
- A sada me izvini, molim te... Znaš, za razliku od nekih ljudi kojima je profesija da proganjaju druge, ja imam život koji treba živeti!
- Da li to znači da, ipak, neću biti pozvan na doručak? - dobacio je, smejući se, dok je Mendi ljutito marširala stazom ka kući.
Unutra, crnkinja Sara zaprepašćeno je posmatrala svoju mezimicu kako, poput furije, uleće u kuhinju i sa treskom spušta namirnice na radni sto. Usput, mogla se zakleti da iz devojčinih usta čuje, promrmlja-ne, neke izraze kojima je ona nikako nije naučila... niti, ikada, očekivala da će ih čuti od Mendi. Stavila je ruke na svoje široke bokove i zavrtela glavom, otvarajući usta i mršteći se u znak prekora i neodobravanja. Onda ih, ipak, ponovo zatvori, zaključivši da se dešava nešto nesvakidašnje i da je pametnije da ćuti; Mendi će joj i sama, kasnije, verovatno ispričati šta ju je toliko naljutilo.
Devojka sve to i ne primeti, besna do krajnjih granica, dok joj se sve vreme činilo da joj u ušima odzvanja Prestonov podrugljivi smeh.
Ugledavši je namrštenu navratima galerije, Lili je ništa nije pitala. Za divno čudo bila je tu, u lakoj, narandžastoj haljinici od krepa i sa
~14~
crvenom kosom povezanom u konjski rep. Skakutala je tamo-amo po galeriji, brišući prašinu i razmeštajući eksponate, dobacivši svojoj šefici samo jedno stidljivo „zdravo“.
Za razliku od nje, Mendi je bila „pod punom ratnom opremom" lako je napolju temperatura prelazila trideseti podeok, na nogama je nosila grube čizme sa po dvanaest kopči sa strane; uz to kratku, kožnu suknju, takođe crnu, a gore sivu majicu bez rukava sa crnim, geometrijskim aplikacijama oštrih linija. Kosu je vezala na vrh glave, a zatim je uplela u čvrstu pletenicu koja joj se spuštala niz leđa. Lice joj je bilo bez šminke, a jedini ukras su bile srebrne minđuše u obliku munja sa granitima, koje su dopirale sve do Mendinog nežnog, belog vrata.
Lili je znala da kod njene šefice autfit, obično, ide uz raspoloženje, i pretpostavljajući da nešto nije u redu, bila je tiha i trudila se da joj se sklanja s puta. Mendi na nju i ne obrati pažnju - pojurila je pravo u svoju kancelariju, podigla noge u čizmama na ovalni sto od abonosa i dohvatila telefonsku slušalicu.
Pre toga, iz svog kožnog ranca je izvadila papir sa brojem telefona vlasnika kuće u njenom susedstvu, kuće u koju se uselio nametljivi advokat njene majke. Prepisala ga je u prolazu, jer tabla sa natpisom „prodaje se“ još nije bila skinuta sa ograde.
Pa, ako se Hari Preston dvoumi da li da požuri sa povratkom za Vašington, treba mu u tome malo pomoći, pomisli ona sa zloćkastim smeškom na licu. Okrenula je broj, zatraživši vlasnika kuće.
Predstavivši se kao „dobronamerna susetka“ iznela je svoje sumnje u vezi useljenja novog stanara, kao i po pitanju njegovog integriteta i namera.
Kada ju je zaprepašćeni čovek upitao na šta to tačno aludira, Mendi, izmenjenim i prigušenim glasom, poče da sugeriše Prestonovu povezanost sa mafijom u Vašingtonu, i iznese sumnju da je u Pembruk došao radi širenja njihovog ogranka tu, na njihovoj teritoriji.
- Zašto baš Pembruk? Ovo je mali grad... Nije nikome zanimljiv! čuo se neodlučni glas sa druge strane žice.
Mendi shvati da joj baš i ne uspeva da ga uveri.
- Ovde je sigurnije za mafiju nego u Savani - uveravala ga je. Daleko od javnosti i policijskih istraga, odavde se može upravljati svakakvim kriminalnim aktivnostima! Verujte, iz pouzdanih izvora znam da je gospodin Preston... pa... jedan od njih!
~15~
Ovo je čekala!
- Gospođa - nakašlja se Mendi, trudeći se da joj glas zvuči što promu-klije. - Mislim da bi najbolje bilo da odmah oterate tog čoveka iz vaše kuće, a i da se pobrinete da ne odsedne nigde drugde...
Znala je da je gospodin Feris, njen doskorašnji sused, veoma uticajan u gradu.
- Sve dok je taj Preston u našem susedstvu, i našem gradu, mi nećemo moći mimo da spavamo... I ne govorim samo u svoje ime, verujte! Pomislite samo na gomilu nedužne dece, i...
- E, sada je dosta!
Jedna muška ruka prekri telefonski aparat prekidajući vezu. Mendi podiže glavu i poskoči, sklanjajući noge sa stola.
- Do sada je ovaj razgovor, donekle, i bio zabavan... Sada već postaješ ješ patetična!
- A ko je tebi dao to pravo da prisluškuješ moje telefonske razgovore? - krenula je u napad, nemajući drugog izbora; izgleda da je Hari Preston sve čuo.
Ona oseti kako crveni, ali skoči na noge i visoko podiže glavu
- Mislim da sam ja, ovde taj, koji ima više prava da negoduje -odrezao je, unevši joj se u lice. - Ipak, reći ću ti šta se dogodilo: galerija je bila prazna kada sam ušao, tako da sam se našao na vratima tvoje kancelarije sasvim slučajno. Sa druge strane, ti si ta koja se služi niskim sredstvima da bi me preselila na drugi kraj sveta, a možda i do obližnjeg zatvora... Hm... Kada malo bolje razmislim, pretiš mi rešetkama od kako smo se upoznali!
- Možda si zaslužio da se nađeš iza njih? - trepnu Mendi, nakrivivši glavu na jednu stranu. - Lili! Dođi na trenutak, molim te!
- Odmah! - začu se iz udaljenog ugla galerije, nekako odozgo. I shvati zašto devojka nije primetila Harijev ulazak - bila je u gornjem delu, verovatno, po običaju, zaneta u misli o svojoj najnovijoj ljubavi dok je brisala prašinu.
- Uzalud se trudiš da me diskredituješ, Mendi Blejk - reče Preston mimo. Pokazao sam gospodinu Ferisu sva svoja dokumenta... On zna ko sam, kao i zašto sam ovde - što znači da će, najverovatnije, pretpostaviti i ko je ta misteriozna ženska osoba koja me ne želi u gradu!
~16~
- Zašto ja ne bih želela da vidim izaslanika moje majke, one iste koju sam godinama čekala da se javi, ili vrati u Pembruk? - iscerila Nedostaje mi motiv...
- To se i ja pitam - uzvratio je zamišljeno. - Mendi, reci mi...Želiš li ti, uopšte, da se vidiš sa Norom? Mislim, razumeću ako...
Lih uđe u tom trenutku, popravljajući nabore svoje kratke haljinice Odmerila je nepoznatog muškarca jednim dugim, ljubopitljivim pogledom, i sada se zadovoljno smeškala, očigledno zaključivši da je vredan njenog zanimanja.
Tek tada, Mendi shvati da je Hari Preston obučen sasvim drugačije nego juče, ili tog jutra; bila je previše zatečena, tako uhvaćena"na delu", a da bi to ranije primetila. Sledeći Lilin pogeld, i koristeči činjenicu da se Hari okrenuo da pogleda devojku kada je ušla,...ona odmeri njegovu visoku priliku.
Crne, zategnute farmerke preko uzanih kukova i sportske cipele na nogama... Nije mogla da dođe sebi od zaprepaštenja - delovao je toliko drugačije nego u svom uobičajenom, strogo krojenom odelu. Gore, siva košulja kratkih rukava sa srebrno veženom kragnom, raskopčana do polovine grudi. Mendi trepnu, primetivši njegova jaka, maljava prsa i snažne ruke. Bio je građen poput sportiste, sav u žilama i mišićima, i, začudo, prilično preplanuo. Još nešto joj upade u oči: boje za koje se opre-delio - siva i crna. Baš kao i ona. Slučajnost?...
Mora da me je video kada sam prolazila ulicom, pomisli, ali to ne uspe da odagna iznenadni osećaj nelagodnosti koji je osetila. Da li zbog Prestonove privlačnosti, sada još i ovako naglašene, ili zbog te neobične slučajnosti ako je to, uopšte, i bila? Nije znala ni to, a, priznade sebi, ni mnogo toga drugog. Ovaj njegov iznenadno ljubazni nastup, i pitanje želi li ona, uopšte, da se sretne sa svojom majkom, ostaviše je bez teksta.
- Lili, isprati, molim te, gospodina do izlaza iz galerije.
Ton joj je bio hladan, dok se trudila da sakrije pravu prirodu svojih misli.
- Naravno!
Devojka je shvati bukvalno, zatresavši glavom od čega joj poskočiše crvenkaste lokne na temenu. Ona uhvati Harija pod ruku, zavodljivo ga posmatrajući kroz poluspuštene trepavice.
- Gospodin nikuda ne odlazi - muškarac se nasmeja krajičkom usana, dobacivši Mendi jedan brz, ljutiti pogled.
~17~
Zatim nežnim pokretom, koji nije promakao Mendi, skloni Lilinu ruku sa svoje mišice.
- Molim te, lepotice, ostavi nas same na kratko... Obećavam, uskoro ću ti se pridružiti u galeriji. Želim da kupim poklon svojoj sestri... sliku ili skulpturu, ti odaberi. U redu?
- Dogovoreno, mister! - zacvrkuta Lili i udalji se, praćena Mendinim zaprepašćenim pogledom. Za koga ona radi, za mene ili za Prestona, upita se devojka zapanjeno.
Tada ga zamišljeno pogleda. Nije bilo sumnje da žene pred njim „padaju na kolena“, gde god se pojavi. Mala Lili bila je za to očigledan dokaz.
- Slatko devojče imaš ovde - isceri se on, kao da je pretpostavio o čemu razmišlja. - Kladim se da vam prodaja ide fantastično!
- Nisam znala da voliš maloletnice - izlete joj.
- Maloletna je? - u glasu mu se čitalo naglašeno razočarenje. - Šteta, zaista!
- Prestani!
- Sa čim? - naivno ju je posmatrao. - Znaš ti dobro...
- Ne znam - on priđe i uhvati je za mišice. - A ni ti ne znaš mnogo toga o meni... u stvari, gotovo ništa. I neka na tome i ostane, u redu?
- Niko neće biti srećniji od mene! - spremno je uzvratila. - Hoćeš li sada otići?
Zamišljeno ju je pogledao, kao da svojim zelenim očima pokušava da joj prodre u dušu. Mendi je osećala toplinu njegovih šaka na svojim nadlakticama, kao i neko čudno treperenje u dnu stomaka. Ipak, nije uzmicala; sada je nosila potpetice, i oči su im bile u, bar približno, istoj visini. Pogled joj, međutim, i nehotice pade na njegove usne. Kakvog li su ukusa njegovi poljupci, pomisli i protiv svoje volje. Prošlo je mnogo vremena od kako ju je neki muškarac tako zbunio ali i zainteresovao, bilo na pozitivan, bilo na negativan način. Sa Harijem Prestonom nije bila sigurna šta je u pitanju.
- Ja o tebi moram da saznam još nekoliko stvari pre nego što odem - reče on napokon. Pustio je, činilo se, sa teškom mukom.
Devojci se, čak, učinilo da je uzdahnuo; nije mogla pretpostaviti šta misli, jer mu je izraz lica bio sasvim neodređen.
~18~
- Zašto? - upitala je ozbiljno, odjednom izgubivši svaku želju da se svađa sa njim.
- Ako ne želiš da pođeš sa mnom u Vašington, ja tu ne mogu ništa, Mendi - i on je, začudo, odjednom bio veoma ozbiljan. - Ah, nadam se da u tebi ima bar toliko razumevanja za zadatak koji mi je poverila tvoja majka, da...
-I dalje ne razumem zašto ona nije došla... - promrmlja Mendi, preki-nuvši ga.
Ona spusti pogled, skrivajući razočarenje koje je osetila pri pominja-nju Nore Blejk-Doson.
Želela je da zna toliko stvari o njoj... Da li je srećna u braku sa tim Dosonom, da li ima još dece... Napokon, želela je da zna, bar, kako joj majka sada izgleda... Ali, nije želela da o tome pita potpunog stranca, pa makar on bio i tako vraški privlačan, i uporan poput Harija Prestona!
- Kao što sam ti rekao juče na aerodromu, tvoja majka je veoma zaposlena žena - objasni on strpljivo, i, činilo se, sa primesom nežnosti u glasu. - Živi sama, ali vodi kompanije koja joj je ostala od pokojnog supruga, kao i nekoliko velikih, dobrotvornih društava od kojih je neka sama i osnovala. Stalno putuje i uvek je prezauzeta. Poslala je mene jer su iskrsli nekakvi problemi sa stizanjem pomoći deci Južne Afrike, u poslednjem trenutku. Nije videla ništa loše u tome da ti dođeš i pridružiš joj se u Vašingtonu...
- Pa, sada znaš da neću - ponovi devojka tvrdoglavo.
Sve što je ispričao njoj je delovalo kao loše režiran film. No, prihvatila je da je Nora sada udovica, da nema više dece ali da zato ima gomilu obaveza. Zašto ih ne bi zanemarila na kratko, zbog svog jedinog deteta? To joj nije išlo u glavu.
- U redu, preneću joj tvoje želje - oglasi se Hari. - Ali ću te zamoliti za jednu uslugu...
- Da? - nepoverljivo ga je pogledala. Ovo je bio prvi put da moli, umesto da naređuje.
- Dođi sutra kod mene na večeru - reče, a zatim podiže ruku primeću-jući da Mendi namerava da se pobuni.
- Znam da petkom galerija radi kraće, i nadam se da ćeš odvojiti malo vremena za mene, Mendi. Molim te...
- Zašto bih? - namrštila se.
~19~
- Tako ćeš mi dozvoliti da ti pripremim jedan od svojih specijaliteta, i na taj način se izvinim za sve neprijatnosti koje si u ova dva dana doži-vela zbog mene. Istovremeno...
- Aha! Znala sam da ima neka ,,kvačica“! - ubacila je trijumfalno, namerno razbijajući ovu novu, gotovo sentimentalnu atmosferu među njima.
Pogledao ju je pomalo začuđeno, ali produži:
- Kao što rekoh, Nora je veoma zaposlena žena. Znam da insistiraš da ona dođe po tebe, ali to se može dogoditi tek kroz nekoliko nedelja, ili više... U međuvremenu, prirodno, pitaće me o tebi, i...
Zastao je na trenutak, kao da mu je ponestalo reči.
- Hteo bi malo informacija „za poneti" - odluči Mendi da mu skrati muke.
Znala je da bi bilo jednostavnije da od njega zatraži telefon ili adresu svoje majke, no već je više puta tvrdoglavo izjavila da želi da Nora dođe po nju, i sada je bilo glupo odstupati od te svoje odluke. Osim toga, htela to ili ne, morala je priznati da sve više uživa u čarkama sa ovim neobičnim, ali zanimljivim muškarcem, i da će joj biti pomalo žao kada on nestane iz njenog života. Zato odluči da pristane na njegovu igru.
- To, i još...
- Ima još? - osmehnula se.
Sada, kada su bili blizu nekakvog dogovora, napetosti je nestajalo. Naravno, ukoliko ne računa onu čudnu napetost u dnu stomaka, koja nije popuštala sve vreme dok joj je Hari bio toliko blizu, kao u tom trenutku.
- Ako bi mi dozvolila da te fotografišem? - molećivo je upitao. -Da ponesem...
- Nori, znam - osmehnu se devojka. Pogledala ga je ispod oka, pitajući se da li je to sasvim tačno.
Tek tada pade joj na pamet da i ona, možda, njega privlači koliko i on nju. Ta pomisao je zabavi.
- Ako si upola toliko dobar fotograf koliko si dobar advokat, poziraću ti dok ne padnem u nesvest - iskreno se nasmejala. - Fotografija mi je jedan od hobija, ali, retko imam priliku da se sama nađem ispred objektiva... To može biti zanimljivo!
- Kako znaš da sam dobar advokat?
~20~
- Ne osećam se kao pobednik - požalio se sa tužnim smeškom. Ipak, oči su mu svetlucale opasnim sjajem.
- Vuk u jagnjećoj koži - Mendin osmeh postade još širi. - Ne traži previše, Prestone, da ne bi, na kraju, ostao bez ičega!
- Zapamtiću to - obećao je. Zatim se okrenu i izađe iz kancelarije, ostavljajući devojku da zamišljeno gleda za njim.
Trenutak kasnije, iz galerije se začu Lilin smeh, povremeno prekidan njegovim dubokim, senzualnim glasom. Mendi se jedva uzdrža da ne izađe i pridruži im se, osećajući neke čudne probode u grudima.
Da li je ona, to, ljubomorna???
Pozvonila je na vrata kuće u kojoj je Hari Preston odseo tačno u dogovoreno vreme. No, pre toga, odvojila je nekoliko sekundi za brz, kritički pogled u ogledalo koje izvadi iz tašnice.
Pustila je kosu da joj slobodno pada niz leđa, i sada joj je uokvirivala lice u mekim, crnim uvojcima. Oči, naglašene plavom olovkom, blistale su safirnim sjajem. Ona malo popravi ruž nežnoružičaste boje, u nijansi identičnoj sa bojom haljine koju je odabrala za to veče; uska u gornjem delu, otvorenih leđa, a dole široka i lepršava, fantastično joj je pristajala. Uz nju je obula bele sandale sa mnoštvom kaišića i visokih potpetica -dopadalo joj se da Harija Prestona gleda direktno u oči, a to, zbog njegove visine, nije mogla u ravnoj obući.
Dok je vraćala ogledalce u belu tašnicu optočenu silnim biserima, Mendi dobi utisak da je neko posmatra. Ona brzo podiže ka maloj, svetložuto okrečenoj kući, čiji je gornji deo zauzimala ogromna, drvena terasa. Nije videla nikoga; tek igru senki velikog oraha u dvorištu, koji je na fasadi kuće pravio najneobičnije šare. Vrata terase, koja su vodila u kuću, bila su otvorena. No, ni tu nije bilo nikoga. Možda joj se samo učinilo?
Pogledom je ponovo obuhvatila čitavu okolinu. Iznad krošnje oraha ugledala je tamni somot neba prekriven zvezdama; kao zakačen o nekakav nevidljivi stub, nad krovom kuće sijao je pun mesec. Iako je ulično svetio bilo tik ispred tog dvorišta, orah je većinu kuće i okoline ostavio u polutami. Nasmešila se, osećajući se romantično i nestvarno.
Dok je išla ka ulaznim vratima, meka, lepršava tkanina haljine milovala joj je butine. Osećala je lelujanje slapova kose na golim leđima, i
~21~
senzualan miris svog omiljenog parfema koji je maločas dodatno nanela na vrat.
Mendi se upita da li je preterala sa doterivanjem - napokon, radilo se o običnoj večeri, i to sa nekim koga ne poznaje sasvim dobro. A ona se obukla, i sve više osećala poput Pepeljuge koja je pošla na bal... Da li je to bilo samo zbog činjenice da će je on fotografisati, kako bi slike odneo njenoj majci? Napokon, Nori će, verovatno, biti svejedno kako je ona obučena na tim fotografijama. Mendi je znala da je lepa, i da to ne može sakriti pa makar na sebe navukla i crnu vreću. Otkud večeras želja da izgleda zaista posebno?
Zatresla je glavom, sada već pomalo ljuta na sebe. Ponašam se kao tipična provincijalka, pomisli dok je zvonila na vrata. Novo lice pojavilo se u gradu, i ja sva treperim u želji da mu se dopadnem...
Ta pomisao je nasmeja. Ko bi želeo da se dopadne tom nadobudnom, vašingtonskom advokatu?
Onaj o kome je tako, nimalo pohvalno razmišljala, otvori vrata u tom trenutku. Pogled mu se susrete sa njenim nasmejanim ozarenim licem, a usne razvukoše u osmeh. Ono što Mendi najviše privuče pažnju, bile su njegove oči: u polutami, sijale su čarobnim sjajem... i posmatrale je sa neskrivenim divljenjem i iznenađenjem. Tako, da su svi njeni večerašnji napori da dobro izgleda, odjednom, postali vredni truda.
- Uđi, lepotice - pozvao je, pomerivši se u stranu.
Bilo je nečeg samozadovoljnog u njegovom izrazu lica, nečeg što devojku natera da zajedljivo primeti:
- Ne deluješ mi baš previše iznenađeno što me vidiš ovako doteranu... Da li ti je maca pojela jezik, ili bi jednostavan kompliment u znak dobrodošlice bio previše za tvoj pravni, suvoparni jezik kojim se obično služiš?
- Nazvao sam te „lepoticom“, zar ne? - nije ni trepnuo, samo mu je osmeh postao nešto širi.
- Pa, pretpostavljam da ću i time morati da se zadovoljim - iskrevelji se Mendi prolazeći kraj njega.
Nije video njenu grimasu, no, ni ona nije primetila kada je Hari Pre-ston, na trenutak, zažmurio dok mu je njena kosa, u prolazu, dotakla obraz. Zatvorio je vrata, duboko udišući vazduh.
- Da sam ti rekao da mislim da večeras izgledaš jako zavodljivo, ili da me uzbuđuje miris tvog parfema, optužila bi me da ti se udvaram!
-~22~
promrmljao je kada su krenuli ka malom, ukusno uređenom i jarko osvetljenom salonu.
- Pa, hoćeš li?
Okrenula se na peti i pogledala ga pravo u oči. Lice joj je bilo blago nasmešeno i vedro, ali plave oči malo su suzile svoj pogled u očekivanju odgovora.
Provokacija, pomisli Hari. Sa ovom devojkom treba biti jako oprezan...
- Ne, neću - rekao je mimo, trudeći se da mu pogled ne pobegne naniže, duž meke linije njenog vrata i prilično otvorenog dekoltea. - Ovo je čisto poslovna večera...
Zadovoljno je trepnula, vidno se opustivši.
- A ovo jako osvetljenje je, pretpostavljam, tu zbog fotografisanja? - Smeta ti? - Hari se nasmeši sa olakšanjem; izgledalo je da je „prošao test“.
- Pa... Da budem iskrena, pomalo... - To ćemo odmah srediti!
Požurio je do zavese koja je odvajala salon od trpezarije, i smesta se vratio sa fotoaparatom u rukama. Mendi iza njega ugleda sto postavljen za dvoje, dekorisan sa prilično ukusa i ukrašen buketom belih ruža.
- Fotografisaću te odmah, a onda možemo da smanjimo osvetljenje - objasnio je. - Jesi li za neko osveženje pre toga?
- Ne. Gde ćeš me slikati?
Zavrtela se oko sebe, na šta se ružičasta tkanina haljine omota oko njenih vitkih nogu. Fotoaparat škljocnu.
- Tu, svuda... Samo se ti kreći - uputi je Hari, koji se brzo i nečujno pokretao iz jednog dela prostorije u drugi, fotografišući je iz svih uglova.
- Tako... sada sedi u fotelju...
Mendi je sledila njegova uputstva, shvativši da je sve ovo mnogo zabavnije nego što je očekivala da će biti. Usput, kako bi je nasmejao, Hari joj je ispričao nekoliko anegdota sa studija. Stalno ju je premeštao ovamo ili onamo, ali to joj nije smetalo. Kretala se lako i gotovo i ne osećajući silu gravitacije i sopstvenu težinu; kao da ju je njegovo društvo i zvuk njegovog glasa učinio spremnom da poleti.
Kada je čitav film bio ispucan, što je bio znak da su završili, Mendini obrazi bili su rumeni a pogled sjajan. Hari Preston odloži fotoaparat i pogleda je sa ushićenjem, koje devojci nije promaklo.
~23~
- Želiš nešto da mi kažeš? - podigla je jednu obrvu.
- Samo to, da si ti nešto najlepše što sam ikada fotografisao... Skrenuo je pogled u stranu, vadeći film iz aparata.
- A u svom životu napravio si, ukupno, stotinak fotografija? - nasme-jala se.
- Ne baš - uzvratio je, ne podižući glavu, kao da se plaši da je pogleda. - Vidiš, i meni je fotografija nešto kao hobi...
Mendi je bila zainteresovana da čuje sve o tome. Nije krila svoje iznenađenje, i zasula ga je masom pitanja. U međuvremenu, Hari je ugasio veliki luster i neke od svetiljki na zidu, i upalio sveće na trpezarijskom stolu. Sada je bilo mnogo prijatnije; ne previše romantično, ali mnogo toplije i intimnije...
Za večerom su, nakon razmene iskustava sa fotografijom, pričali o svemu i svačemu. Mendi se jako iznenadila promenom u Harijevom načinu izražavanja, kao i time koliko zabavan i drag on može da bude ako to želi. Tu i tamo postavila bi mu poneko pitanje o svojoj majci, i na većinu dobijala zadovoljavajuće odgovore.
Nisu ni primetili kada se razgovor usmerio isključivo na njih dvoje, i priču o ljubavi.
- Kako to misliš: siguran si da još nikoga nisam volela? - Mendi napući usne i pogleda ga ispod oka.
- Nemoj me pogrešno shvatiti - toplo se nasmešio. - Hteo sam samo da kažem da u tebi primećujem toliko nevinosti i životne radosti, da sam gotovo siguran da ti još niko, nikada, nije slomio srce!
- Pa, i nije - slegla je ramenima. - Nadam se da i neće... - Pepeljuga čeka svog princa? - osmehnuo se.
- Zašto da ne?
- Pa, recimo... možda zato, što on ne postoji!
- Upravo gledam u njegov prototip! - izletelo joj je. - Dopadam ti se, Mendi? Da li to hoćeš da kažeš? - Ne... U stvari, ne znam...
Zbunila se. Mora da je popila previše vina! Bilo je crno i slatko, a Hari joj je čitave večeri neštedimice punio čašu.
On ustade i obiđe oko stola, pruživši joj ruku. - Kako bi bilo da malo prošetamo baštom?
~24~
Složila se bez reči, zahvalna što on nije nastavio taj razgovor koji je počeo da joj biva pomalo neprijatan. Seti se ko je on, grdila je sebe. Jedan samouvereni, bezobrazni i bezdušni advokat iz kompanije njene majke, koji je spreman na sve kako bi došao do svog cilja i obavio povere-ni mu zadatak. A verovatno se ne bi bunio ni da se, usput, malo zabavi...
Ipak, nakon prijatno provedenih par sati u društvu Harija Prestona, Mendi je bilo zaista teško da ga posmatra na taj način. Dok je išao ispred nje ka velikom vrtu iza kuće, zamišljeno je gledala u njegova široka ramena ispod sive, svilene košulje. Ko je on u stvari, zapitala se. Činilo joj se da je večeras upoznala sasvim drugačiju osobu od one na aerodromu.
Neko vreme šetali su ćuteći, jedno uz drugo. Devojku iznenadi veličina vrta; nikada, pogledom sa ulice, čovek ne bi pogodio da ta mala kuća ima toliko prostora iza, niti da je on ispunjen sa toliko ruža, ukrasnog grmlja i najrazličitijeg cveća koje je ispunjavalo vazduh svojim mirisom. Svuda okolo, na neki način ograđujući taj zadnji deo ogromnog dvorišta, u polutami svetlucala su bela, vitka stabla breza. Njihovo lišće šaputalo je na blagom povetarcu koji je dolazio sa mora. Mendi se ponovo oseti nestvarno...
Hodala je kraj Harija, kada joj noga zape za nekakav kamen i ona posrnu. Ispustila je tašnicu, i brzo čučnu da je dohvati - istovremeno kada i on.
Lica im se nađoše savim blizu jedno drugog. Polako su ustali, netremice se gledajući. Napetost koja je zatreperila u vazduhu mogla se gotovo opipati u tom bezvremenom trenutku spajanja njihovih pogleda...
Sve što je Mendi znala bilo je da su se od tog trenutka stvari odvijale nezamislivom brzinom. Ona se našla u Harijevom naručju, sa njegovim rukama čvrsto ovijenim oko svog vitkog struka. Ljubio ju je vrelim i požudnim, uzbudljivim poljupcima kao niko do sada; i ona mu je spremno uzvraćala.
U glavi joj se vrtelo, ali njoj je to bilo svejedno. Sve što je želela bilo je da ne prestane da je ljubi, i da ti trenuci potraju zauvek... U njenom srcu Hari Preston je te večeri ili, možda, još ranije, zapalio plamen koji je sada bilo nemoguće ugasiti poljupcima. Ipak, njoj je to bilo sasvim dovoljno. Lebdela je negde u svetu nežnosti i romantike, sasvim ponesena magijom i iluzijom te čarobne noći. Ni o čemu nije razmišljala, ništa drugo nije želela do da sve ostane tako kako jeste, i da se ti dragoceni
~25~
trenuci produže što je više moguće. I u svakom od njih maksimalno je uživala...
U ukusu Harijevih poljubaca, u oporom, uzbudljivom mirisu njegovog losiona; u njegovom nežnom, ali snažnom zagrljaju i toplom povetarcu koji im je milovao zajapurena lica dok ih je međusobna blizina nosila do neslućenih visina... Mendi se činilo da je u sebi akumulirala toliko te magične, pozitivne energije da će se prosto rasprsnuti od sreće.
Osvestila se tek kada je shvatila da je njegove ruke sve čvršće stežu uz svoje mišićavo i napeto, uzbuđeno telo. Ljubio ju je po vratu i nežnoj koži dekoltea, vlažnim, strasnim poljupcima. Usne su mu bile vrele a dah ubrzan, i mogla je da oseti snažne otkucaje njegovog srca ispod tanke, svilene tkanine košulje.
Šta mi to radimo, zapita se Mendi i pokuša da ga odgurne. Mi se i ne poznajemo... Ovo je sasvim pogrešno!
No, ma koliko da se otimala, Hari Preston nije je pustio. Umesto toga, podigao je u naručje i poneo ka kući, promrmljavši:
- Tiho, lepotice... Ne možeš se sada povući... Obećavam ti da će ovo biti noć koju ćeš pamtiti!
Ove reči sasvim je osvestiše. Mendi se nekako izvuče iz njegovog naručja, jedva se održavši na nogama. Podigla je ruku i sa treskom ga ošamarila, a zatim, pre nego što se Hari snašao, odjurila ka kapiji.
Čula je kako on nešto viče za njom, ali nije se zaustavila sve do kuće. Tačnije, do svoje spavaće sobe, u kojoj se bacila na krevet ubrzano dišući, dok joj se činilo da će joj srce iskočiti iz grudi. Šta se to, zaboga, upravo dogodilo?!!!
Ujutro, Mendina prva misao bila je da je opet zakasnila u galeriju. Zatim se seti da je subota, i baci nazad na jastuke.
Trenutak kasnije, postala je svesna činjenice da je obučena, i da na sebi još uvek ima ružičastu haljinu koju je nosila prošle noći. Malo-- pomalo, vrati joj se i sećanje na sve što se dogodilo, zajedno sa jakom, nepodnošljivom glavoboljom.
Jedva je smogla snage da se odvuče pod tuš, sipajući kletve na račun „tog umišljenog, nepodnošljivog tipa koji zamišlja da je nekakav Kazano-va“. Glavobolja je svedočila o mamurluku; napio ju je a da to nije ni
~26~
primetila, uljuljkao u sigurnost zabavnom i opuštenom konverzacijom pokušavajući zatim da to iskoristi i odvuče je u krevet! Kako je samo ispala naivna...
Sa peškirom čvrsto omotanim oko glave i u belom, frotirskom bade-mantilu, pojavila se u kuhinji.
Sara joj ponudi aspirin, shvatajući da je bolje da je ponovo ništa ne pita.
- Ne gledaj me tako... sve je u redu! - odbrusi Mendi svojoj domaćici, primetivši da zabrinuto stoji kraj nje sa čašom vode u ruci.
- Ako i nije sada, biće... - uzvrati stara crnkinja zagonetno, odbijajući da pruži dalja objašnjenja.
- Sve ti znaš - progunđa devojka preskačući doručak, i odlazeći da se obuče.
- Prednost koju nam daju godine - nasmeja se domaćica za njom.
Mendi zastade na vrhu stepeništa, zamislivši se. Zar je moguće da je Sara nešto naslutila? Njena dadilja od malih nogu, poznavala ju je bolje nego iko drugi. Devojka je, na časak, bila na ivici odluke da se vrati i baci joj se u naručje, kao kada je bila mala. I dobro isplače, pove-ravajući joj šta se dogodilo...
. Odbila je od sebe taj iznenadni poriv i odlučno krenula ka svojoj sobi. Ne sme to uraditi! Mora dokazati Sari, a i sebi, da je dovoljno odrasla da se nosi sa svim nevoljama koje joj život postavi na put. U protivnom, izgubiće i ono malo samopoštovanja što joj je ostalo nakon prethodne večeri.
Nakon što je za dlaku izbegla da postane još jedna pobeda, beznačajna recka u dnevniku tog nadobudnog vašingtonskog advokata... Ostatak toga dana provela je u svom studiju kraj garaže, u dnu dvorišta, uzaludno pokušavajući da od jednog povelikog komada gline napravi nešto što je ličilo na skulpturu. Napokon, kasno predveče pobacala je sve to u smeće. Odlučila je da pokuša nešto da pojede, a zatim da rano legne u nadi da će glavobolja tako brže proći, zajedno sa sećanjem na prethodnu noć.
~27~
Nedeljni dan osvanuo je prelep i sunčan, i Mendi se probudi osećaju-ći se mnogo bolje. Toga jutra uspela je da doručkuje, a sva mučnina i glavobolja netragom su nestale.
Kamo sreće da je tako bilo i sa sećanjem!
Još uvek je bila ljuta na Harija; sada je znala da je on namerno nije zvao prethodnog dana, dajući joj vremena da sredi utiske i nadajući se, možda, da će tako njena reakcija biti manje burna. Pa, dokazaće mu da se prevario! Samo da mu čuje glas...
Dan je prolazio, i Mendi shvati da ne radi ništa osim što se beskorisno mota po kući, povremeno gledajući u pravcu telefona. Ona, koja je uvek imala pune ruke posla, masu stvari koje je volela da radi i ljudi sa kojima je želela da se vidi, sada se vukla okolo poput krpene lutke ne znajući šta joj se dešava!
A šta ako je on otišao nazad u Vašington?...
Ta pretpostavka, bliska realnom stanju stvari, paralisala ju je na mestu. Zaista, nije bilo razloga da Hari Preston i dalje ostane u Pembru-ku. Imao je njene fotografije, i gomilu informacija o njenom detinjstvu i mladosti, koje je mogao da prenese Nori Blejk-Doson. Operacija „usputnog zavođenja Mendi“ nije mu uspela, i...
Već pomalo u panici, devojka pojuri ka telefonu. A, ne! Neće se valjda sudbina tako okrutno poigrati sa njom, i dozvoliti Prestonu da se, nakon svega, tako lako izvuče? Ona je želela šansu da se osveti, da mu pokaže da nije takva naivna, provincijska glupača za kakvu ju je, izgleda, smatrao!
Tek što se mašila telefona on zazvoni. Mendi se trže, a zatim duboko udahnu vazduh. Grudima joj se, i protiv njene volje, razli uzdah olakšanja - nekako, osećala je da je to on.
- Zdravo, lepotice... kako si danas? - veselo se oglasio čim se javila, a zatim nastavio, ne dajući joj vremena da odgovori:
- Danas je nedelja, i znam da ne radiš. Kako bi bilo da mi pokažeš grad?
Umesto da ga smesta napadne, Mendi ču svoj glas kako mu, gotovo prebacujućim tonom, govori da je to i juče mogao da je pita. Brzo je uću-tala, pitajući se šta se to dešava sa njom.
- Juče? - nasmejan Harijev glas odjeknu iz slušalice. - A ne, nikako! Popili smo toliko vina, da me je čitav dan bolela glava... Sa tobom u društvu, lepotice, muškarac može da zaboravi na meru, znaš!?
~28~
- Lepi maniri su nešto što nikada nisam ni imao, sećaš se? - vedrina u njegovom glasu ostala je nepomućena. - Za to si me optužila još na aerodromu...
- Kako lak način da zaobiđeš izvinjenje zbog svog nepristojnog ponašanja! - konačno se razbesnela. - Zoveš me tu, praveći se kao da se ništa nije dogodilo, a ovamo...
- Ovamo - šta? Šta pokušavaš da mi kažeš, Mendi? - i on se, napokon, uozbiljio. - Želiš li da mi saopštiš da ti nije bilo lepo u mom društvu?
- Znaš ti dobro šta ja hoću da kažem, Prestone! - prosiktala je. -Došao si ovamo da te podsetim, kao zastupnik moje majke... Nora te je poslala da me dovedeš u Vašington, a ne da me napiješ i zavedeš, tretirajući me kao komad mesa u izlogu koji samo čeka tebe da ga pokupiš!!!
- Za sve što se dogodilo bilo je potrebno dvoje, lepotice - glas mu postade opasno tih. - I ja bih isto tako tebe mogao da optužim da si me zavela... Da si me zavodila čitavo veče, mamila i izazivala, a zatim jednostavno otišla udarivši me posred lica kao da sam samo ja kriv zato što je došlo do nekoliko poljubaca...
- Nekoliko poljubaca?! - Mendi se histerično nasmeja. - Praktično si pokušao da me siluješ, ti... Ti, napasniče!
- Smiri hormone, malecka - usledi grub odgovor. - Nisam uradio ništa što nisi želela. Verujem da si se na kraju sebe uplašila, ne mene! No, ako ne želiš da se trenuci naše, hm... bliskosti ponove, dovoljno je da mi to lepo kažeš!
-I ti ćeš me poslušati? - podrugljivo je upitala. - Dokle?... Dok ponovo ne dobiješ šansu da me obrlatiš, kako bi do kraja ostvario svoju nameru...
Sa druge strane žice začu se glasan smeh.
Mendi je ućutala, uzbuđeno dišući, pitajući se da li da sačeka odgovor ih, jednostavno, spusti slušalicu. Tada se ponovo začu Harijev glas, odjednom dalek i hladan:
- Ma šta ti mislila o sebi, Mendi Blejk, nisi baš toliko neodoljiva da bih ja zbog tebe pribegavao tako komplikovanim igrama! Ne znam oko čega si se toliko uzbudila, ali jedno neka ti bude jasno: devojka više ih manje, meni ništa ne znači! Pogotovo kada se radi o provincijalki koja zamišlja da se oko nje vrti čitav svet, i da je toliko zanosna da svaki muškarac koji je sretne mora da poludi za njom, i da je ima po svaku cenu! Spusti se na zemlju, mala... Daješ sebi previše slobode ovde...
~29~
- Upravo tako - hladno je uzvratio. - A sada, kada smo to raščistili, ponoviću svoje pitanje: ostajem još danas u Pembruku... Želiš li da mi pokažeš ima li se šta vredno videti u ovoj zabiti, ih da potražim prijatnije društvo?
Usledio je trenutak ćutanja. Mendi izbroja do pet kako bi povratila moć govora, a zatim odbrusi, otrovnim glasom:
- Pokazaću ti ja put u pakao, Hari Prestone! Kada malo bolje razmislim, čini mi se da bi tamo bio u najprijatnijem društvu!!!
Tiha, nedeljna noć obavijala je čitav grad. Bila je davno prošla ponoć; na ulicama predgrađa u kome je Mendi živela nije bilo ni žive duše. Na većini kuća prozori su bili u tami, označavajući da su njihovi vlasnici u dubokom snu, prikupljajući snage za sutrašnji početak još jedne radne sedmice...
Priliku u crnom, koja se pojavila tiho koračajući trotoarom, zanimali su samo prozori svetložuto okrečene kuće na kraju ulice, kao i oni u njihovom neposrednom komšiluku. Kretala se među njima poput senke, pažljivo osmotrivši taj deo ulice.
Sve je bilo mirno i tiho, baš kao što je Mendi i očekivala. Ona prebaci ranac na drugo rame, i spretno preskoči ogradu oko kuće u kojoj je Hari Preston, nadala se, još uvek bio. Prikrala se zidu, a zatim spustila ranac kraj sebe.
On će meni reći da sam se nepotrebno uzbudila... Da se spustim na zemlju... Da se svet ne vrti oko mene... On, jedan običan napasnik i siledžija! On, koji ne ume, čak, ni jedno „izvini“ da kaže nakon što je jedno čarobno veče pretvorio u kompletni fijasko svojom nasrtljivošću!...
Takve i slične misli prolazile su joj kroz glavu, dok je pažljivo otvarala ranac pazeći da ne proizvede nikakav zvuk. Izvadila je jedan od mase pripremljenih sprejeva u boji, pakosno se nasmejavši. Nije mogla da u njemu izazove nimalo ljudskosti i pristojnosti, izgleda... Ali će zato, definitivno, uspeti da ga naljuti. Bar onoliko, koliko je i sama bila ljuta...
Pokušavala je da zamisli Harijev izraz lica kada bude video njeno „remek-delo“. I, još gore, kada bude gospodinu Ferisu morao da objasni kako to da je njegova kuća dobila novu fasadu za vreme Harijevog boravka. Na stranu to, što će morati da plati ponovno krečenje...
~30~
Mendi duboko udahnu, odmeravajući zid pred sobom, osvetljen tek delimično svetlošću ulične svetiljke. Za njene namere, sasvim dovoljno. Ponovo se nasmejala, bez glasa; zubi joj blesnuše u tami.
Svuda oko nje, grane oraha bacale su lelujave senke, ali Mendi Blejk, ovoga puta, nije zurila u njih kao nekakva zanesena, romantična luda; one su joj sada bile saveznici, i zaklanjale je od neželjenih, eventualnih pogleda nekog slučajnog prolaznika sa ulice.
Navukla je crnu kapu dublje na čelo, a zatim podigla prvu bočicu spreja... i pustila mašti na volju.
Mendi se činilo da nijedan ponedeljak ujutro za nju nije bio lepši od tog, petnaestog dana avgusta. Pošla je do galerije pevušeći, onom stranom ulice kojom, obično, nije prolazila; razlog za to bio je veoma jednostavan - nije odolela a da, izbliza i na dnevnom svetlu, ne pogleda svoje „remek-delo“ još jednom.
U dvorištu male, nekada jednolično mada vedro, svetložuto okrečene kuće u njenoj ulici, sve je bilo tiho i bez pokreta. To je moglo značiti da se Hari Preston još uvek nije probudio... Ih da je već otišao da pronađe gospodina Ferisa, vlasnika kuće, i izvini mu se za njen novi izgled pre nego što za njega čuje od zaprepašćenih suseda.
A takvih je bilo, čak i sada, iako je već bilo pola deset, i većina ljudi iz komšiluka je otišla na posao. Desetak domaćica na prolasku za pijacu ili supermarket, nešto dečurlije i prolaznika... Neki od njih su se pravili da ne gledaju u tom pravcu; usporenog hoda, tek, bacali su kradomične poglede na „veselo“ obojeni zid, dovoljno vidljiv iza starih, orahovih grana. Drugi su otvoreno zurili u splet linija, cvetova, leptira duginih boja i raznih apstraktnih slika za koje se nije moglo reći sa sigurnošću šta predstavljaju...
Neki od tih „nerazumljivih“ grafita bih su, ipak, dovoljni da razigrana mašta po koje smerne domaćice natera crvenilo u njene obraze, i prisili je da postiđeno spusti pogled.
Mendi se smejuljila, primetivši to. Deca, kako je i želela, osim duge, reka i cvetnog polja ništa nisu razumela, tek tu i tamo se gurkajući lakto-vima i veseleći šarenolikom prizoru, dok je nekoliko retkih, muških posmatrača vrtelo glavama i suzdržavalo smešak, trudeći se da pokaže neodobravanje zbog ovakvog načina „umetničkog izražavanja“.
~31~
Da li je iko od njih pomislio da je novi stanar Ferisove kuće to lično uradio, Mendi i nije bilo toliko važno. Prošla je užurbanim korakom, na trenutak, tek, zastavši da sa izrazom čuđenja na licu napadno pogleda u fasadu kuće.
- Nečuveno! - glasno je prokomentarisala, kako bi sa sebe otklonila eventualne sumnje. Zadovoljno se nasmešila, začuvši par odobravajućih uzvika, i produžila svojim putem.
Nije bilo opasnosti da nju bilo ko poveže sa novim izgledom te kuće, sve da su ljudi i saznali zbog koga je Preston tu došao. Iako ne baš na glasu kao smerna i tiha osoba, nije bila poznata po bilo kakvim činovima bliskim vandalizmu; ljudi su je poštovali, zbog njenog oca ako ne zbog nje same, i voleli, na neki način. Pomagala je svima, i sa svima živela u miru... A Preston je bio stranac.
Doduše, Mendi se ne bi libila ni da javno prizna ovo svoje „nedelo“ - svaka cena koju bi morala da plati bila bi mala u odnosu na zadovoljstvo koje je osetila kada je, na kraju ulice, videla mercedes gospodina Ferisa, sa namrštenim vlasnikom za volanom.
Da li ga je pozvao lično Preston, ili neko od suseda? U ovom drugom slučaju, „dragi Hari“ imaće ne baš prijatno buđenje... Dodatnu satisfakciju pružala joj je činjenica da će on, sasvim sigurno, znati ko je jedini krivac za sve.
Hoće li to reći Ferisu? Zabavljalo ju je, čak, i da nagađa u vezi toga. Da li će Preston, poput svakog dosadnog i „ispravnog“ građanina reći da je došlo do nesuglasica među njima dvoma, i da smatra da je ovo njen način da mu se osveti? Hoće li tako svaliti krivicu na nju - uzgred budi rečeno, krivicu koju nikako neće uspeti da dokaže, jer su prazne bočice sa bojama već bile bezbedno smeštene na dnu kontejnera na drugom kraju grada. Uz to, Mendi je bila sigurna da je niko nije video.
Gotovo da je bila sigurna i u to, da će Hari Preston sve prećutati i podneti izvinjenja i objašnjenja koja će morati da da, i troškove krečenja... No, u tom slučaju, morala je biti spremna na nekakvu osvetu sa njegove strane.
Želela je, od sveg srca, da on ispadne pravi džentlmen. Da sve to podnese i plati, a zatim da je potraži i izvini joj se zbog svog grubog ponašanja prethodnog dana, i onih užasnih reči koje joj je rekao preko telefona. Samo, nekako... Osećala je da je malo verovatno da će se baš to i dogoditi. I zato je odlučila da bude spremna na sve.
~32~
No, iako je Mendi, zbog svega, vreme provodila kao na iglama, dan joj je, začudo, protekao mirno i bez ikakvih uzbuđenja. Nije imala strpljenja da radi bilo šta konkretno; muvala se neko vreme po galeriji, a zatim vreme posvetila sređivanju nekih zaostalih računa - nešto, za šta već nedeljama nije imala strpljenja niti vremena. Ručala je u malom restoranu kraj reke sa jednom poznanicom.
Napola slušajući njene beskrajne monologe, a napola razmišljajući o strancu zelenih očiju i iskričavog pogleda, bila je, veći deo tog vremena, zagledana kroz prozor u talase.
Nije znala mrzi li ga nakon svega. Dobila je svoju osvetu, i sada je osećala da se nešto mora dogoditi, kako bi se sve rešilo. Na kraju, Mendi priznade sebi da, u stvari, želi da on nekako reaguje. Sve bi bilo bolje od toga da njen mali „nestašluk“ prođe mirno, zataškan, i da se Norin advokat prosto vrati u Vašington. U dnu srca znala je da je čitav ovaj mali rat sa njim zabavlja, i da je svet mnogo vedriji i svetliji sa Harijem Prestonom na slici... Makar je samo nervirao ili vređao. Zato, što je ose-ćala da on zaista tako ne misli, i da i ona u njemu budi ista ona pomešana osećanja kao on u njoj.
U vezi tog poslednjeg, svim srcem je priželjkivala da je osećaj ne vara, i da je u pravu. Uprkos njegovim grubim rečima nije mogla da zaboravi onaj čarobni, nestvarni i treperavi osećaj magičnog u njegovom zagrljaju, i nije želela da veruje da je to bilo samo jednostrano.
Hari je u jednom bio u pravu: nešto u njoj odbijalo je da prihvati da je on jedini muškarac koga je do sada srela, a koji je bio imun na njene draži. Pogotovo zato, što se zaista potrudila da mu se dopadne one večeri... Kao i on njoj, i to nije mogao da porekne. Tek sada bila je gotovo spremna da mu sve oprosti i poveruje da on, možda, nije ni želeo da je zavede, kako je prvo pomislila... Već da je zaista, kao i ona, bio ponesen čarolijom trenutka... U tom slučaju, znala je, njegova reakcija na ovo danas biće sasvim adekvatna.
Još deo popodneva provela je u galeriji, sa glavom punom takvih sanjarenja.
Na trenutke proglašavala je sebe romantičnom ludom, a zatim bi se ponovo nasmešila, zamišljajući zelene oči tog dojučerašnjeg neznaca kako ljutito iskre, dok on smišlja kako da „uzvrati udarac“... Ili se opravda i izvini. Nije znala šta će dalje biti, a nije se time ni zamarala. Ono što ju je već pomalo ljutilo, bila je činjenica da se dan bližio kraju, a ništa se nije dogodilo. Od Harija Prestona ni traga, ni glasa.
