1. SRPSKI VLADARI
Kneževina Srbija (Paganska Srbija, VII vek-836)
Prvi Vladari i Knezovi Srba i Srbije (Sedmi vek-836)
Knez Srba Doveo Srbe na Balkan u vreme vladavine Vizantinskog Cara Heraklija (610-641), VII vek-660; ne zna se njegovo ime, umro je 680)
Svevlad (660-679, Knez Srbije) Selimir (679-680, Knez Srbije) Vladin (680-700, Knez Srbije) Ratimir (700-730, Knez Srbije) Višeslav (730-780, Knez Srbije) Radoslav (780-822, Knez Srbije) Prosigoj (822-836, Knez Srbije)
Kneževina Srbija (Krštena Srbija, 836-1035)
Vlastimirovići (836-960) Knez Vlastimir 805 - 851
Vlastimir (pre 805 — oko 851) je prvi srpski knez (arhont) o kome imamo više podataka u istorijskim izvorima. Vladao je najverovatnije u periodu od oko 830. do oko 851.godine i po njemu se najstarija srpska vladarska dinastija naziva Vlastimirovići. Vladao je kao de facto suveren vladar, iako je moţda nominalno priznavao vrhovnu vlast vizantijskog cara,a njemu su opet bili direktno podreĊeni vladari ostalih srpskih oblasti. Sredinom IX veka došao u sukob sa Bugarima predoveĊenim Presijamom (836—852) koji su pokušali da potĉine sebi prvobitnu Srbiju,ali je Vlastimir tokom trogodišnjeg rata uspeo da odbije njihove napade i saĉuva srpsku samostalnost. Do danas nisu razjašnjeni motivi bugarskog napada na Srbiju, ali se kao dve glavne hipoteze navodi:
Vlastimirovo odbacivanje vizantijske vrhovne vlasti, što je pokrenulo Bugare da pokušaju da prošire svoju vlast sa ostalih Slovena i na Srbe.
Vlastimirovo savezništvo i pomoć Vizantiji tokom njihovog rata oko 846.godine
Posle njegove smrti,vlast je prešla na trojicu njegovih sinova Mutimira,Strojimira i Gojnika.
Knez Mutimir Mutimir (vladao 860-891) je naslednik i sin ţupana Vlastimira. Svoju aktivnost na pokrštavanju Srba Vasilije I nije usmerio samo prema Neretvljanskoj oblasti, već prema celoj Srbiji. Primanje hrišćanstva od strane vladarske porodice u Srbiji moţemo smestiti izmeĊu 867, kada je Vasilije I stupio na presto, i 870 pošto Jiriĉek roĊenja prva dva srpska princa sa hrišćanskim imenima,najmlaĊeg Mutimirovog sina Stefana i Gojnikovog sina Petra koji su prema podacima bili vršnjaci,smešta izmeĊu 870 i 874. U prilog ovome mogao bi da ide dokument iz 872. u kom papa poziva izvesnog slovenskog kneza Mutimira da se potĉini panonsko-sremskoj crkvenoj oblasti ĉiji je centar bio nedaleko od današnje Sremske Mitrovice zbog ĉega u ovom Mutimiru mnogi vide Vlastimirovog sina. Na ĉelo Bugarske 880. dolazi Boris koji kreće na Srbiju ţeleći da osveti poraz svog oca. Vlastimirovi sinovi spremno su doĉekali vojsku iz Bugarske i naneli joj još teţi poraz u odnosu na onaj koji se desio tri decenije ranije. Ovom prilikom zarobljen je Borisov sin Vladimir sa svim vojskovoĊama koje su iz sukoba sa Srbima uspeli da iznesu ţivu glavu na ramenima. Posle ovako teškog poraza Bugarska je bila primorana da sklopi mir i zakljuĉeno je prijateljstvo usled ĉega su razmenjeni pokloni. Ostalo je zabeleţeno da su zarobljenici „molili― Srbe da ih otprate do granice, do Rase, ostaje nam nejasno zbog ĉega ali je moguće da su se osećali sigurnije da prolaze kroz Srbiju pod pratnjom srpske vojske nego sami, gde su razmenjeni pokloni u ime prijateljstva. Poznat nam je sadrţaj Mutimirovog poklona
Borisu, koji se sastojao od dva roba, dva sokola, dva hrta i devedeset koţa, ali ne i Borisovog Mutimiru na ĉemu su neki istoriĉari iz Bugarske temeljili svoju neodrţivu tezu o
potĉinjenosti Srbije Bugarskoj u to doba. Uskoro meĊu braćom dolazi do sukoba oko vlasti i iz te borbe kao pobednik izlazi Mutimir, verovatno i zbog ĉinjenice da je imao podršku iz Bugarske. Strojimir i Gojnik su bili u ovom sukobu zarobljeni i poslani sa porodicama u Bugarsku kao zarobljenici, s tim što je, iz nama nepoznatih razloga, Mutimir kod sebe zadrţao Gojnikovog sina Petra. Petar nije bio zadovoljan striĉevom odlukom jer je vrlo brzo prebegao u panonsku Hrvatsku.
Mutimir je imao tri sina Pribislava, Brana i Stefana.Ţeleći da spreĉi izbijanje rata oko vlasti po njegovoj smrti odredio je najstarijeg sina Pribislava za jedinog naslednika vrhovne vlasti nad Srbijom, dok su druga dvojica verovatno dobila neke oblasti na upravu.
Knez Prvoslav Prvoslav (Pribislav) Mutimirović (891-892) je sa braćom Branom i Stevanom kratko ostao kao ţupan (knez) da vlada Srbijom, jer ih je uklonio brat od strica Petar Gojniković, sin Gojnikov.
Petar Gojniković (892-917) Petar potiskuje Pribislava sa vlasti nakon jedva godinu dana i on beţi u Hrvatsku.Pošto se Petrovom uzurpacijom prestola poremetio redosled nasleĊivanja javili su se i drugi srpski prinĉevi sa ţeljom da postanu vrhovni kneţevi.
Tri godine posle uzurpacije,dakle 895,na Petra kreće,iz Hrvatske,srednji Mutimirov sin Bran,ali Petrova vojska odnosi pobedu,a Bran pada u zarobljeništvo gde biva oslepljen,po Petrovom nareĊenju,sa ciljem da ga onemogući da se bori za presto.Strojimirov sin Klonimir 897 kreće iz Bugarske na Petra.U nekoliko borbi uspeo je da pobedi Petrovu vojsku i da zauzme prestoni grad Dostiniku,ali osvajanjem prestonice sukob još nije bio rešen u Klonimirovu korist jer Petar još uvek nije poloţio oruţje zbog ĉega su sukobi
nastavljeni.Prilikom jednog sukoba Klonimir gine,a Petar kao jedini ţivi princ u Srbiji ponovo dolazi na vlast.
Posle ovoga je Srbija provela dve decenije pod Petrom u miru jer je vrhovni knez odliĉno vodio spoljašnju politiku zemlje odrţavajući dobre odnose i sa Vizantijom i sa
Bugarskom,koja se bliţila vrhuncu svoje moći, ĉiji je sukob oko prevlasti na Balkanu visio u vazduhu.Kako je vreme odmicalo bilo je sve jasnije da će Bugarska uskoro postati najjaĉa sila na Balkanu i da Srbiji neće ni Petrovo kumstvo sa vladarom Bugarske Simeonom spasti kada Bugarska završi sa Vizantijom.U tom cilju,a moţda i podstaknut od strane
Vizantinaca,Petar odluĉuje da stupi u pregovore sa carstvom sa Zlatnog Roga.Negde na obali Jadrana on se susreo sa draĉkim strategom.Moţda bi ovaj sastanak ostao nepoznat u
Bugarskoj da zahumski knez Mihajlo Višević nije dojavio Simeonu za njega.
Neposredno posle bitke kod Anhijala,u kojoj je Bugarska potukla Vizantiju i postala najjaĉa sila na Balkanu,poslao je na Petra Simeon vojsku koja je sa sobom vodila Pavla Branovića kao pretendenta na presto vrhovnog kneza Srbije.Vojvode vojske iz Bugarske pozvale su Petra da doĊe u njihov tabor,pozivajući se na kumstvo.Petar je prihvatio njihov poziv,otišao u njihov tabor gde je okovan i odveden u Bugarsku gde je uskoro umro u tamnici.
Pavle Branović (917-923) Vizantija je polako poĉela da se oporavlja i skuplja snagu za ponovni sukob sa Bugarskom. Oko 920. godine Vizantija šalje na Pavla Branovića vojsku koja je sa sobom vodila Zaharija, Pribislavovog sina,kao pretendenta na presto. Pavlova vojska pobeĊuje u sukobu i Zaharija biva zarobljen i poslat u Bugarsku u zatoĉeništvo. Politiĉka situacija na Balkanu koja je podstakla Petra Gojnikovića na pribliţavanje Vizantiji postojala je i dalje, doduše malo izmenjena u korist Bugarske usled pobede kod Anhijala.
Iako je na presto došao voljom Simeona Pavlu je bilo jasno da je pribliţavanje Vizantiji bolje za njega,njegovu drţavu i što je najvaţnije za Srbe. Zbog tih razloga Pavle otvoreno prelazi na stranu Vizantije. Neki ovaj prelazak na stranu Vizantije smeštaju u 921., ali mi se ĉini da je Stanojević u pravu kada ga smešta u 923. zbog kasnijih dogaĊaja u Srbiji. Simeon je vrlo brzo po Pavlovoj promeni politike poslao na njega vojsku koja je sa sobom vodila Zaharija Pribislavljevića kao pretendenta.
Zaharija Pribislavljević (923-924) Zaharija Pribislavljević se neposredno po preuzimanju vlasti odluĉuje da preĊe na stranu Vizantije, verovatno iz istih razloga koji su i dvojicu njegovih prethodnika podstakli na to i na kraju krajeva koštali vlasti. Simeona su ove brze promene politike vrhovnih knezova Srbije verovatno uverile da će Srbi biti na njegovoj strani dokle god je njegova vojska u Srbiji, a kako on nije bio u mogućnosti da drţi vojsku u Srbiji rešio je da jednom za svagda pokori Srbe i šalje vojsku na Zahariju, ali se ne spominje postojanje nekog pretendenta koji je poslat sa njom. Pošto su prilikom svih prethodnih pohoda beleţena i imena pretendenata, ĉak i ako oni nisu uspeli da osvoje vlast moţe se zakljuĉiti da ovom prilikom Simeon nije imao nameru da postavi marionetu na srpski presto. Ovaj pohod vojske iz Bugarske završava se njihovim porazom. Nije poznato da li je Zaharija ovom prilikom dobio neku jaĉu pomoć iz Vizantije i uz njenu pomoć uspeo da se odbrani ili je dobro procenio svoje snage i mogućnosti Bugarske u to doba. Da je Zaharijina vojska teško porazila protivnika govori i ĉinjenica da su glave i oruţje dvojice bugarskih vojvoda,koji su ili poginuli ili bili zarobnjeni u borbama, stigli na Zlatni Rog kao trofeji. Simeon 924. godine šalje na Zahariju veću vojsku koja ovog puta vodi sa sobom i Klonimirovog sina Ĉaslava. Kada je Zaharija sagledao nadolazeću vojsku odluĉio je da pobegne u Hrvatsku i tako spase glavu na ramenima. Posle ovog bekstva vrhovnog kneza Bugari su pozvali srpske ţupane da doĊu u njihov tabor da se poklone novom knezu, meĊutim nije im se ukazala prilika da vide budućeg vrhovnog kneza Srbije jer su bili pohvatani i pobijeni na licu mesta. Posle toga u Srbiji nije bilo nikoga kome bi poloţaj omogućio da organizuje neku ozbiljniju odbranu što je iskoristila vojska iz Bugarske i teško opustošila Srbiju, a Ĉaslava vratila u Bugarsku.
Ĉaslav Klonimirović (vladao 927 — oko 950) Bugarski car Simeon umire 927., što izaziva veliki obrt na Balkanu. Simeona nasleĊuje njegov sin Petar koji je u poreĊenju sa svojim ocem bio samo bleda senka, doduše u poreĊenju sa Simeonom koji je bio gospodar Balkana mnogi bi bili samo senke,ali pravu promenu izaziva ĉinjenica da je bio pod uticajem vizantijskog cara tako da Vizantija ponovo postaje najjaĉa sila na Balkanu. Oko 927. Ĉaslav uspeva da prebegne iz Bugarske u Srbiju. Stanje koje je tamo zatekao bilo je, po priĉanju tadašnjih pisaca, u najmanju ruku oĉajno. Priĉa se da je u celoj Srbiji bilo samo pedesetak lovaca bez ţena i dece. U ovakav podatak je teško poverovati, tako da je verovatno u
Dostinici i njenoj bliţoj okolini zatekao samo pedesetak lovaca bez ţena i dece. Ĉaslav je po preuzimanju vlasti priznao vrhovnu vlast vizantijskog cara i zatraţio od njega zaštitu. Kada se obezbedio od potencijalnih napada iz inostranstva posvetio se obnovi i uĉvršćivanju Srbije. Kada je srpski knez Ĉaslav poginuo u bitki sa MaĊarima 950. godine, tadašnje srpske zemlje se raspadaju na manje oblasne jedinice. Bosna se odvojila od Srbije i pala pod vlast hrvatskog kralja Krešimira II, a u ostalim srpskim oblastima vlast su uzeli lokalni gospodari. Tada se centar srpske drţavnosti seli juţno u oblast Duklje sve do pojave velikog ţupana Vukana, koji oko 1090. godine centar srpske drţavnosti seli u Rašku. Za vreme vladavine ţupana Vukana Raška ponovo postaje najmoćnija srpska drţavna teritorija za koju se sve ĉešće poĉinje upotrebljavati naziv Srbija.
Tihomirovići (960-1035) Tihomir (960-980, Knez Srbije)
Ljutomir (980-1003, Knez Srbije) Ljutomirov Sin (1003-1030, Knez Srbije; ne zna se njegovo ime) Ljutovit (1030-1035, Knez Srbije)
Vojislavljevići (1035-1118 )
Dinastija Vojislavljevića je vladala u Duklji, jednoj od srpskih drţava u ranom srednjem veku. Pre nego što je Duklja potpala pod vizantijsku vlast, protiv koje se pobunio Stefan Vojislav, Dukljom je vladao Jovan Vladimir. Vladari iz ove dinastije bili su:
Stefan Vojislav (1035 – 1050) Mihailo I (1050 – 1077)
Konstantin Bodin (1081 – 1101)
Nakon smrti Konstantina Bodina, Duklja je zapala u stanje politiĉkog rasula. Letopis popa
Dukljanina, jedini izvor za prilike u Duklji ovoga vremena, nabraja veliki broj vladara što
samo odslikava politiĉku nestabilnost, a ne odraţava stvarnu smenu na prestolu. Mihailo II, Bodinov sin
Dobroslav, Bodinov polubrat
Koĉopar (1101-1102, Kralj Duklje, Raške, Zahumlja, Travunije i Neretljanije) Vladimir (1102 – 1114, Kralj Duklje, Raške, Zahumlja, Travunije i Neretljanije) ĐorĊe (1114 – 1118, Kralj Duklje, Raške, Zahumlja, Travunije i Neretljanije) Velika Župa Raška (1118-1166) Vukan (oko 1090-1116), veliki župan
Vukana je na presto u Raškoj postavio dukljanski kralj Bodin, a po Vukanu se ova srpska dinastija naziva Vukanovići . U poĉetku, njih dvojica su zajedno organizovali akcije protiv Carigrada, a kada se Bodin izmirio sa Grcima, Vukan je nastavio pohode protiv Vizantije. Poprište borbi je bio zapadni deo Kosova gde se grad Zveĉan nalazio u srpskom, a Lipljan u grĉkom posedu.
Vukan je u borbama protiv Vizantije bio veoma energiĉan i surov, pa je i sam car Aleksije I Komnin obilazio pograniĉna utvrĊenja kako bi protiv Vukana organizovao odbranu. U jednom takvom napadu 1093. godine Vukan je zauzeo i popalio Lipljan. Pred carem se opravdao da je bio izazvan surovim grĉkim ponašanjem. Iste godine razbijo je i vojsku vizantijskog draĉkog zapovednika, carevog sinovca Jovana Komnina. Posle tog uspeha Vukanovi odredi su prodirali ĉak do Tetova, Skoplja i Vranja. Naredne godine Vukan je ponovo lukavstvom i pregovorima uspeo da smiri cara Aleksija koji je iznova poveo vojsku na Srbiju. Tada su kao taoci u Carigradu otišli Vukanovi sinovci Uroš i Stefan Vukan. Posle smrti velikog ţupana Vukana u Raškoj su trajali meteţi koje je vešto iskoristio dukljanski kralj ĐorĊe i za velikog ţupana postavio Vukanovog sinovca Uroša. Vreme njegovog dolaska na srpski presto obeleţeno je sukobima dve velike sile Vizantije i ojaĉale Ugarske. Najĉešće, ovi sukobi su se odvijali preko teritorije Srbije uz velika stradanja srpskog stanovništva. Oko 1127. godine otpoĉeo je rat izmeĊu Vizantije i Ugarske. Uroševići (1166-1165) Uroš I 1112. do oko 1145
Uroš I bio je raški veliki ţupan iz dinastije Vukanovića.
Uroš je bio sinovac raškog velikog ţupana Vukana. Iz Letopisa Popa Dukljanina poznato je da je Vukan imao roĊenog brata Marka. Moguće da je upravo Marko bio Urošev otac. Pošto je samo ime Uroš po svojoj osnovi ur ( maĊ: gospodin, gospodar) ugarskog porekla, moguće je da je Markova supruga bila ugarskog roda. Sam Uroš se prvi put spominje u istorijskim izvorima u Aleksijadi Ane Komnine u opisu pohoda koji je vizantijski car Aleksije I Komnin preduzeo protiv Srba 1093/1094. godine. Kada je carska vojska zauzela Lipljan, veliki ţupan Vukan je caru Aleksiju odmah poslao pregovaraĉe nudeći taoce i zakletvu da će ubuduće poštovati sporazume. MeĊu dvadesetak uglednih talaca koji su tom prilikom predati vizantijskom caru bila su dva Vukanova sinovca Uroš i Stefan Vukan. Nije poznato koliko dugo su Uroš i njegovi saputnici proveli vremena pod vizantijskom prismotrom.
Kada je veliki ţupan Vukan umro 1112. godine nasledio ga je, moţda posle unutardinastiĉke borbe oko nasleĊa, sinovac Uroš . Prvi veći sukob sa Vizantijom ogledao se u prilikama u Duklji gde su i Vizantijci i Rašani pokušavali da obezbede presto svom kandidatu. Po Popu Dukljaninu, vizantijska vojska iz Draĉa je 1113/1114. upala u Duklju i zauzela prestoni Skadar i nametnula za kralja Radoslava, sinovca Mihaila Vojislavića. Dotadašnji vladar ĐorĊe, sin Konstantina Bodina, je pobegao u Rašku gde je narednih sedam godina uţivao Uroševu zaštitu. Pošto je 1118. godine dolaskom Jovana II Komnina (1118.-1143.) došlo do smene na vizantijskom prestolu, ĐorĊe je 1120/1121. uz pomoć Uroša provalio u Duklju i kod Bara pogubio tadašnjeg vladara, svog brata od strica Grubešu. Po ĐorĊevom povratku kući izgleda da je i sam Uroš upao u sukob sa svojom rodbinom i dukljanski kralj je 1126./1127. preduzeo pohod u Rašku kako bi Uroša oslobodio tamnice u koju su ga bacili njegovi srodnici. ĆorĊe je zatim vratio Uroša na velikoţupanski presto i ponovo se vratio u Duklju. Ĉitava priĉa o sukobima unutar dukljanske dinastije Vojislavića i saradnji ĐorĊa i Uroša saĉuvana je jedino u Letopisu Popa Dukljanina i samim tim ne moţe se prihvatiti bezrezervno.
Dalji tok vladavine Uroša I moţe se sa nešto više sigurnosti pratiti zahvaljujući vizantijskim istoriĉarima Jovanu Kinamu i Nikiti Honijatu. Istoriju Raške, ĉijeg vladara ne imenuju, vizantijski izvori tretiraju kroz prizmu sukoba carstva sa Ugarskom. Naime, Almoš, slepi stric ugarskog kralja Stefana II (1116.-1131.) je pobegao na carsku teritoriju i Jovan II Komnin je odbio da ga izruĉi. Nakon razmenjenih uvreda, Stefan je 1127. zauzeo i razrušio vizantijski Beograd, posle ĉega je otpoĉeo otvoreni rat sa carstvom. U toku ovog perioda, najkasnije 1129. godine, Srbi su zauzeli vizantijsku ispostavu Ras i spalili je, dok je car zauzvrat kaznio lokalnog zapovednika Kritopla tako što ga je posadio naopako na magarca i sproveo carigradskim ulicama. Usledio je kazneni pohod koji je sam car predvodio, a u toku koga su Srbi pretrpeli teţak poraz. Jovan II Komnin se iz Raške vratio sa bogatim plenom i zarobljenicima koje je naselio u okolini maloazijskog grada Nikomedije. Nakon poraza, Uroš je morao da prihvati vazalne obaveze prema vizantijskom caru. Najverovatnije je da je u sluĉaju rata u Evropi morao da šalje svom senioru vojsku od 2000 ljudi, a za rat u Aziji svega 300 ratnika.
Mir izmeĊu Ugarske i Vizantije zakljuĉen je najposle 1129. godine. Bolešljivi Stefan II nije imao naslednika i po Beĉkoj ilustrovanoj hronici rešio je da svog slepog brata od strica Belu, Almoševog sina, oţeni Jelenom, ćerkom raškog velikog ţupana Uroša. Kao Almošev sin, Bela je verovatno bio prihvatljiv kandidat za ugarski presto i za vizantijski dvor tako da se Uroš ovim dinastiĉkim brakom obezbedio sa obe strane. Pošto se od tog perioda ţupa Rama redovno pominje u ugarskoj kraljevskoj titulaturi moguće je da je Uroš predao Ramu kao miraz uz svoju ćerku. Jelena je naroĉito vaţnu ulogu odigrala kasnije kao supruga slepog kralja Bele II i regentkinja u vreme maloletstva njihovog sina Geze II.
Pored Jelene, Uroš I je imao još jednu ćerku Mariju i trojicu sinova: Uroša II Primislava , Beloša i Desu. Po jednom zapisu iz 1134. Marija je uz posredovanje ugarskog i ĉeškog dvora udata za Konrada od Znojna. MeĊutim, to joj je ujedno i jedini pomen u istorijskim izvorima. Neuporedivo veću vaţnost za Rašku imalo je rodbinsko povezivanje sa ugarskom dinastijom Arpada. Srednji sin Uroša I, Beloš je od 1142. ţiveo na ugarskom dvoru i u toku vlade svog sestrića Geze postao je najuticajnija figura u politiĉkom ţivotu Ugarske. I Uroš II i Desa su vladali kao raški veliki ţupani i i u borbi protiv vizantijske prevlasti oslonac su traţili u Ugarskoj.
Poslednji pomen Uroša je ponovo u Letopisu Popa Dukljanina koji navodi da je nešto posle 1143. dukljanski knez Radoslav doţiveo pobunu lokalnog plemstva koje je pozvalo Uroševog najmlaĊeg sina Desu i pomoglo mu da preuzme vlast nad Zetom i Travunijom. Pošto je Uroš II Primislav poslao vojnu pomoć vizantijskom caru Manojlu Komninu zarad rata sa
Ikonijskim sultanatom u Maloj Aziji 1146, pretpostavlja se da je Uroš I preminuo oko 1145. godine.
Kao i u sluĉaju drugih vladara iz dinastije Vukanovića, vladavinu Uroša je teškpo
rekonstruisati usled fragmentarnosti izvora i njihove nejednake vrednosti. Ipak, po mišljenju istoriĉara Tibora Ţivkovića, Uroš I je u toku svoje druge vlade uveo Rašku u meĊunarodnu politiku i time udario osnove budućem raskidanju vazalnih odnosa sa Vizantijom.
Uroš II Primislav raški veliki župan 1145. do 1162 Uroš II Primislav (ili Prvoslav) je bio raški veliki ţupan iz dinastije Vukanovića i vladao je od oko 1145. do 1162. godine. Njegova liĉnost poznata nam je iskljuĉivo iz vizantijskoh izvora koji opisuju pohode cara Manojla I Komnina (1143 - 1180) protiv Srba i Ugara sredinom 12. veka.
Uroš II Primislav je stupio na presto posle smrti svog oca Uroša I oko 1145. godine. NajmlaĊi sin Uroša , Desa poslednjih godina njegovog ţivota je zavladao Travunijom i Zetom odakle je, uz podršku jednog dela lokalnog plemstva, stalno pokušavao da istisne predstavnike dinastije Vojislavića. Kako je dukljanski knez Radoslav bio vizantijski štićenik, sukobi oko jadranskog zaleĊa ukazuju da su se vladari Raške ponovo indirektno okrenuli protiv moćnog cara Manojla I Komnina. Vizantijski istoriĉar Nikita Honijat zapisao je kako je srpski ţupan vršio upade u zemlje podloţne Romejima. Po Jovanu Kinamu pak, car Manojlo je 1149. pripremao pohod na Siciliju kada je saznao da se Alamani, Dalmati i Peonci (tj. Normani iz juţne Italije, Srbi i Ugri) spremaju da napadnu carstvo na zapadu. Srednji sin Uroša I, Beloš je 1141. postao palatin na dvoru svog sestrića Geze II (1141-1162) i time su vladari Raške u ugarskom kralju stekli vaţnog saveznika.
Vizantijski car se 1149. nalazio u Valoni na jadranskoj obali današnje Albanije i odatle je, najverovatnije, preko Pelagonije i Kosova polja upao u oblast kojom je vladao Uroš II.
Manojlo je prvo razorio Ras, rašku prestonicu, porobio njegovo stanovništvo i ostavio posadu pod komandom sevastoipertata Konstantina AnĊela. Nakon toga, car je sa glavninom vojske produţio u oblast koju Kinam naziva Nikava koja se verovatno nalazila na gornjem Ibru. U Nikavi je Manojlo Komnin potĉinio lokalna utvrĊenja bez ikakvih problema, ali je sledeća meta vizantijske vojske, Galiĉ na desnoj obali Ibra zauzeta na juriš tek posle trodnevne opsade. Zarobljenike je vizantijski vasilevs poslao iz Rasa da se nasele u okolini Serdike (današnja Sofija). MeĊutim, tokom carevog odsustva, Uroš je već napao Vizantince u okolini Rasa. Car je krenuo da zarobi velikog ţupana, ali u tome nije uspeo mada se Uroš po Kinamu morao spasavati beţeći pešice preko planinskih prevoja. Manojlo je odustao od potere ali je spalio neimenovanu rezidenciju srpskog arhiţupana i zatim se povukao bez jasno ostvarene pobede.
Krajem leta 1150. Manojlo I Komnin je sproveo novi i ovoga puta paţljivije planiran pohod protiv nepokornog srpskog ţupana. Dok je boravio u Nišu, car je saznao da ugarski odredi pristiţu u pomoć Srbima preko zemlje nazvane Longomir (donji tok reke Lugomir, leve pritoke Velike Morave). Manojlova vojska je dolinom Morave stigla do Save a zatim je krenula niz Drinu pokušavajući da preseĉe put Ugrima i spreĉi ih da se sastanu sa Uroševim Srbima. Nakon manjeg i pobedonosnog sukoba sa Ugrima u blizini Drine, Romeji su se utaborili nedaleko od reke Tare [1]. . U zoru srpska vojska, pojaĉana konjicom sastavljenom od Ugara, Peĉenega i hazarskih Halisija iz Srema, je pritisla obalu reke. Tek sa pojavom cara na bojištu, vizantijska vojska je uspela da strelama natera neprijateljsku vojsku da se povuĉe sa obala. Kada su Romeji prešli dotada ĉuvani most uspeli su da nametnu u poĉetku
neodluĉnu borbu koju je na kraju rešio sam car u dvoboju sa gorostasnim ugarskim zapovednikom Vakhinom. MeĊu uglednim zarobljenicima nalazili su se i dvojica srpskih ţupana Grdeša i Vuĉina. I ovoga puta vizantijska pobeda nije bila ubedljiva pošto je teţak teren i sneţni nanosi spreĉio kretanje nekoliko vizantijskih vojskovoĊa, a Vakhin je skrenuo caru paţnju na brojnost neprijateljske vojske. Kinamova opaska o snegu koji je uhvatio Vizantijce ukazuje da je Manojlov pohod potrajao bar dva meseca, do novembra 1150. godine. MeĊutim, u carski logor su prvo stigli poslanici velikog ţupana, a zatim i sam Uroš
drţeći se smerno i ponizno. Uroš je pao na niĉice pred carem i poloţio zakletvu da će za sva vremena ostati rob Romeja. Morao se i obavezati da će ubuduće vizantijskom caru slati pomoć od 2000 ratnika u sluĉaju rata u Evropi, a 500, umesto dotadašnjih 300, u sluĉaju pohoda u Aziju. Manojlo se ovoga puta zadovoljno vratio u Carigrad gde je proslavio trijumf u kome su, po reĉima Nikite Honijata, voĊeni ugarski plemići i raskošno obuĉeni srpski zarobljenici. Careva pobeda proslavljena je i besedom solunskog arhiepiskopa Mihaila i stihovima Teodora Prodroma i aninimnog pesnika (Anonim Manganski).
Naredne, 1151. Manojlo Komnin je, nakon što je umirio raškog vladara, poveo pohod protiv Ugara kako bi ih kaznio zbog pomoći koju su ukazali Srbima. Mir je najposle zakljuĉen 1152. nakon još jednog vizantijskog pohoda u današnjem Sremu. Uprava nad vizantijskim ispostavama Nišem i Braniĉevom poverena je carevom bratu od strica Androniku koji je posle nekog vremena zatraţio ugarsku pomoć kako bi se domogao carskog prestola. Time je zapoĉet novi sukob Vizantije i Ugarske koji je najposle okonĉan 1155. novom pobedom cara Manojla. Tokom ovih ratova, došlo je do podela u raškoj dinastiji pošto je Uroš II ostao lojalan caru, dok je, verovatno pod Beloševim uticajem, jedan deo plemstva podrţavao najmlaĊeg od braće, Desu. Kada se Manojlo ponovo pokazao uspešnim u ratu sa Ugrima, srpsko plemstvo je, u strahu od careve sile, pristalo da prihvati za vladara onoga koga vizantijski car odredi. Manojlo je primio i Uroša i Desu i potom potvrdio starijeg Uroša na mesto velikog ţupana. Uroš je obnovio staru vazalnu zakletvu caru i predao taoce.
Hronološke okvire epizode tokom koje je Uroš privremeno izgubio presto nije lako odrediti, ali se u nauci smatra da se zbacivanje odigralo najranije 1153, dok je Uroš po carevoj volji vraćen na tron verovatno 1155. godine.
Kada je 1160. okupljao vojsku za pohod protiv Ikonijskog sultanata Turaka Seldţuka, car Manojlo je pozvao i raškog vladara da ispuni svoju vazalnu obavezu i pošalje obećanu vojsku. Daljih sukoba sa Vizantijom nije bilo sve do 1162. kada je umro Geza II, tako da je Manojlo I Komnin rešio da na ugarski presto postavi svog štićenika. Car je iskoristio priliku i da uredi prilike u raškoj pošto se ţupan, ĉije je ime po Kinamu bilo Primislav, odmetnuo od vizantijskog sizerenstva. Car je pozvao u Filipopolj (danas Plovdiv u Bugarskoj) Primislava i njegovog brata Beloša i zatim proglasi Beloša za velikog ţupana. Primislav je preseljen na vizantijsku teritoriju gde je bio bezopasan po interese carstva i car ga je obdario izdašnim posedom. U nastavku teksta Kinam spominje i Desu kao najmlaĊeg brata Primislava i Beloša. Primislava pominje samo Kinam, a kasniji srpski rodoslovi spominju Prvoslava, imaginarnog brata Stefana Nemanje. Po mišljenju većeg dela istoriĉara danas, Uroš i Primislav (Prvoslav?) su bili jedna te ista liĉnost. U nastavku teksta Kinam spominje i Desu kao najmlaĊeg brata Primislava i Beloša i pored toga navodi kako je već spomenuo da se ovaj veliki ţupan već dva puta odmetao od cara koji mu je u oba navrata oprostio. Pored toga, Primislava pominje samo Jovan Kinam, a kasniji srpski rodoslovi i letopisi spominju Prvoslava, imaginarnog brata Stefana Nemanje. Na osnovu Kinama, koji je naţalost saĉuvan u nekompletnom prepisu iz 13. veka, nije moguće konaĉno razrešiti dilemu o identitetu velikog ţupana Primislava, a isto tako ni da li njegovo ime treba transkribovati kao Prvoslav kako se poĉelo smatrati još u istoriografiji 19. veka.
Bilo kako bilo, period vladavine Uroša bio je doba podeljenosti raške vladarske kuće i plemstva po pitanju pridrţavanja vazalskim obavezama prema vizantijskom caru. Jedan deo plemstva se opirao Vizantiji uz ugarsku podršku, a sam Uroš se u tri navrata otvoreno suprostavio caru. MeĊutim, pobuna iz 1162. godine, podstaknuta Manojlovom
preokupiranošću prilikama u Ugarskoj, rezultirala je svrgavanjem Uroša II. Pošto se njegovo ime više ne spominje u izvorima moguće je da je umro nedugo nakon gubitka prestola.
Desa (oko 1161—1165), srpski župan Desa, srpski ţupan koji je bio u opoziciji Urošu II i Manojlu I Komninu, a u prijateljstvu sa MaĊarima.
Nakon Beloševe kratkotrajne vladavine u Raškoj, velikoţupanski presto je preuzeo njegov najmlaĊi brat Desa.
On je bio formalno vazal Vizantije. Desa je u teškim uslovima potpune dominacije vizantijske sile po ĉitavom Balkanskom poluostrvu, pokušao da nastavi politiku svojih prethodnika, Uroša I i Uroša II Primislava , i da uspostavi šire veze sa potencijalnim saveznicima u Evropi.
Prve diplomatske misije je naĉinio braĉnom ponudom. Svoju najstariju kćer je udao za kneza Leonarda Osorskog, sina venecijanskog duţda Vitala II Mikijelija. Desini poslanici se nalaze u dalekoj Nemaĉkoj, gde takoĊe pokušavaju da uspostave savez putem ţenidbe druge Desine ćerke za nemaĉkog markgrofa, što je izazvalo bes vizantiskog cara Manojla Komnina. Pored osvih diplomatskih misija, Desa postiţe izuzetne uspehe u odnosu na Duklju. U Letopisu popa Dukljanina se navodi da se da su se stari neprijatelji podigli protiv kneza Radoslava i njegove braće Jovana i Vladimira, štićenika cara Manojla.
Oni pozivaju velikog ţupana Desu i predaju mu Zetu i Trebinje (Travuniju) na vlast.
Neprijateljstvo izmeĊu cara Manojla i ţupana Dese kulminira nakon Desinog zauzeća oblasti Dendra, koju je po sporazumu trebao da preda Vizantiji, ali je odbio. Car Manojlo ga zbog neverstva, ĉim je završio borbu sa MaĊarima (Ugrima), sa jakom vojskom napao i zarobio kod Niša 1165. To se desilo onda kada su na Desu posumnjali vizantinci da saraĊuje sa Zapadom, a naroĉito sa Ugarskom. U takvoj situaciji Desa je pozvao ugarske poslanike da doĊu na sastanak sa Carem da bi iskazali lojalnost Desi samo prema Vizantiji, a ne i prema Ugarskoj. U celoj raspravi, jedan od ugarskih poslanika je oslovio Desu sa "naš gospodar", što je navelo Vizantince da posumnjaju u Desinu lojalnost. Vojnici su zarobili Desu i poslali ga u Carigrad gde je bio jedno vreme zatoĉen. Tako je Desa izgubio poloţaj velikog ţupana Raške, a car Manojlo je za novog ţupana postavio ţupana iz sporedne porodiĉne grane-Tihomira, Nemanjinog starijeg brata.
Poslednji boravak Dese je bio u okolini Trebinja. Prema Mavru Orbiniju, on je umro najverovatnije poĉetkom 1166. godine. Sahranjen je u crkvi sv. Petra u Trebinjskom Polju (sedam kilometara jugoistoĉno), ĉiji se ostaci i danas mogu videti.
Nakon arheološkog iskopavanja, pronaĊen je jedan ktitorski grob, koji je najverovatnije bio Desin grob.
Tihomir (1165-1166) je bio veliki župan Srbije Nakon proterivanja ţupana Dese u Carigrad, na predlog vizantijskog cara Manojla Komnina, presto u Raškoj uzima Tihomir, sin ţupana Zavide, koji je bio u srodstvu sa zetskom dinastijom.
Ţupan Tihomir je pod svojom liĉnom vlašću zadrţao Rašku, a njegova braća: Miroslav dobio je Zahumlje, Stracimir gradaĉko-rudniĉku oblast, a najmlaĊi Nemanja dobija Ibar, Toplicu, Rasinu i oblast oko Jastrebca koju narod zove danas „Reke―. Miroslav podiţe svoju
zaduţbinu crkvu svetog Petra i Pavla u Bijelom Polju gde je i napisano Miroslavljevo jevanĊelje, a Stracimir podiţe crkvu u Gracu (danas Ĉaĉak).
Ubrzo je došlo oko nesporazuma u odnosu Tihomira i Nemanje prema Vizantiji. Vlastela oko Nemanje je teţila da vodi samostalnu politiku prema Vizantiji, pa je uz njihovu pomoć Nemanja pokušao da zbaci sa prestola brata Tihomira polovinom 1165., ali nije uspeo i bio je zatoĉen u crnim pećinama prema Rasu o ĉemu govori njegov sin Stefan Prvovenĉani u „Ţitiju Svetog Simeona―.
Prema istom ţitiju, Nemanja se spasao uz pomoć svojih prijatelja i uspeo je da sa prestola svrgne svoga brata Tihomira 1166. godine, koji kao Vizantijski vazal beţi u Vizantiju od koje traţi pomoć da bi pobedio uzurpatora Nemanju.
Vizantija je Tihomiru pruţila pomoć u oruţju i vojsci sa kojom je krenuo na Nemanju, u nadi da će povratiti izgubljeni presto. Do odsudne bitke meĊu braćom dolazi na Kosovu, kod mesta Pantine (blizu Vuĉitrna) 1170. godine, gde je na ĉelu svoje vojske stajao sam Tihomir. U bici je Tihomir poginuo, a Nemanja je postao veliki ţupan Raške-Srbije.
U dokumentima se takoĊe navodi Tihomirova smrt, jer se spominje da je jedan od braće poginuo, a zatim izvori više ne pominju Tihomira.
Ostala braća, Miroslav i Stracimir su u poĉetku sukoba izmeĊu Tihomira i Nemanje bili na strani Tihomira, da bi posle njegove pogibije priznali svog brata Nemanju za vladara, a ovaj im je za uzvrat ostavio na upravu oblast koju su drţali i do kraja ţivota bili u slozi i ljubavi.
Nemanjići (1196-1371) Stefan Nemanja (1166-1196) veliki župan
Rodio se oko 1132. godine u Ribnici kod današnje Podgorice. Njegov otac Zavida bio je u srodstvu sa dinastijom Vukanovića, verovatno Vukanov sestrić. Kada su u Srbiji izbili neredi Zavida se sklonio u Zetu gde je Nemanja i roĊen i kršten po katoliĉkom obredu. Po
Zavidinom povratku
u Rašku, Nemanja je ponovo kršten prema pravoslavnoj sluţbi u crkvi Sv. Petra i Pavla u Rasu.
Kao udeoni knez za vreme vladavine njegovog brata Tihomira, Nemanja je svojom vlašću imao ţupe Ibar, Rasinu, Toplicu i Reke, a od vizantijskog cara Manojla I Komnina dobio je Duboĉicu u liĉni i nasledni posed.
1166. godine, Nemanja je postao veliki ţupan a njegovi saveznici su postali Ugarska i Mletaĉka Republika. Potpuno se okrenuo od Vizantije i cara Manojla I Komnina. Ali kada je 1172. godine došlo do smene na ugarskom prestolu, Nemanja više nije mogao da se osloni na MaĊare. Viazantijska vojska krenula je na Srbiju, a Nemanja je, da bi pokazao pokornost Manojlu Komninu, gologlav i bosonog sa uţetom oko vrata, došao pred noge vizantijskom caru predao mu svoj maĉ i zatrazio milost. Car Manojlo mu je poštedeo ţivot, ali ga je kao roba sproveo u Carigrad. Sve do smrti cara Manojla I Komnina 1180. godine Nemanja nije preduzimao nikakve akcije protiv Vizantije. U tom periodu, posvetio se sreĊivanju
unutrašnjih prilika i konaĉnim uĉvršćenjem pravoslavlja u drţavi. Braća su mu se pokorila i priznala vrhovnu vlast ĉime su zadrţali pravo na upravljanje ranijim posedima.
Jaĉajući svoju vlast, Nemanja se oslanjao na Crkvu koja mu je izdašno pomagala pri uĉvršćenju centralne vlasti i feudalizma u Srbiji.
Nemanja je za vreme svoje vladavine otpoĉeo prikupljanje srpskih oblasti u jednu homogenu celinu. Pomerio je granice Srbije iz planinskih predela Rasa u dve velike doline, u moravsku i kosovsko-metohijsku dolinu. Srbi postaju aktivan i vaţan ĉinilac balkanske politike, a
Nemanja pravoslavlje proglašava drţavnom verom i sa njime poĉinje period podizanja velelepnih manastira i crkava.
Na Blagovesti 1196. godine Stefan Nemanja se odrekao prestola u korist svoga srednjeg sina Stefana, vizantijskog zeta. Stariji sin Vukan dobio je na upravu Zetu sa Trebinjem, Hvosno i Toplicu, a najmlaĊi sin Rastko posle kratkotrajnog vladanja Zahumljem, zamonašio se u manastiru Sv. Pantelejmona na Svetoj Gori i tamo ostao kao monah Sava.
I Nemanja se sa svojom ţenom Anom takoĊe zamonašio u Rasu, u crkvi Sv. Petra i Pavla. Dobio je ime Simeon, a Ana je dobila ime Anastasija. Ona je otišla u Bogorodiĉin manastir kod Kuršumlije, a Nemanja se posle kraćeg zadrţavanja u Studenici uputio u Svetu Goru svome sinu Savi. Tamo su 1199. godine podigli manastir Hilandar.
U ovom manastiru, Nemanja je po odluci vizantijskog cara Aleksija III AnĊela postao "samostalni, svojevlastan i samoupravan."
Stefan Nemanja umro je 13. februara 1200. godine. Kao zasluţnog branitelja i utvrditelja pravoslavlja, Srpska crkva proglasila ga je za svetitelja.
Prepodobni Simeon Mirotoĉivi - Stefan Nemanja. Rodonaĉelnik i veliki vladalac srpskog naroda, ujedinitelj srpskih zemalja, tvorac nezavisne srpske drţave, branitelj Pravoslavlja, istrebitelj jeresi-naroĉito bogumilske. Najpre bio kršten u latinskoj crkvi, no docnije oslobodi se od te crkve i postane ĉlan crkve pravoslavne. Najpre zavisio u drţavnom pogledu od Grka, no docnije oslobodio se te zavisnosti i postao potpuno samostalan. Veliki ţupan postao je 1169., a osamostalio je srpsku drţavu 1180.godine. Kada je utvrdio drţavu, i veru pravoslavnu u drţavi, tada, po primeru svoga sina Save, primi monaški ĉin u manastiru Studenici 1195. godine i dobije ime Simeon. ţena njegova Ana takoĊe primi monaški ĉin, dobije ime Anastasija i povuĉe se u ţenski manastir.
Njegova ţena, Ana, bila je ćerka grĉkog cara Romana IV Posle dve godine inoĉestva u Studenici Simeon ode u Svetu Goru. Tu se nastani najpre u manastiru Vatopedu, zajedno sa Savom. Otac i sin provodili su dane i noći u molitvi. Tu su sagradili šest paraklisa: Spasitelju, Besrebrenicima, svetom Georgiju, svetom Teodoru, Preteĉi i svetom Nikolaju. Kupe ruševine Hilandara i sagrade divan manastir, u kome Simeon poţivi samo osam meseci pa skonĉa. Kad je bio na izdisaju, Sava ga, po njegovoj ţelji, poloţi na prostu rogozinu. Sa oĉima
upravljenim u ikonu Bogomatere i Spasitelja blaţeni starac izusti ove reĉi: "Vsjakoje dihanije da hvalit Gospoda!" I preseli se ka Gospodu 13. februara 1200. godine.
STEFAN NEMANJIĆ PRVOVENĈANI (1196-1217) veliki župan, (1217-1228) kralj Stefan Nemanjić, srednji sin Stefana Nemanje bio je oţenjen Evdokijom, kćerkom Aleksija III od koga je Stefan dobio titulu sevastokratora, a Srbija u to vreme uţivala visoko
uvaţavanje u Carigradu, kao samostalna i stabilna balkanska drţava. Stefanovim
imenovanjem za velikog ţupana nije bio zadovoljan njegov brat Vukan koji je nastojao da se domogne prestola uz pomoć Ugarske. Da bi se obezbedio od napada Ugarske i napada brata Vukana, 1201. Stefan od sebe udaljava svoju ţenu Evdokiju sa kojom je imao sina Radoslava i kćer Komninu. 1204. godine Stefan se ponovo oţenio drugom ţenom, ĉije ime nije poznato, dobio je sinove Vladislava i Predislava. Kako je Mletaĉka Republika u to vreme ojaĉala, Stefan je oterao i drugu ţenu i oţenio se po treći put, sada unukom mletaĉkog duţda Enrika Dandola, Anom, kako bi ojaĉao veze sa Mletaĉkom Republikom i zapadom. Sa Anom je dobio sina Uroša I.
Stefan Nemanjić nije bio zadovoljan titulom velikog ţupana pa je stupio u pregovore sa papskom kurijom i 1217. godine od pape Honorija III dobio je kraljevsku krunu.
Nastavljajući uspešnu drţavnu politiku svoga oca, Stefan Prvovenĉani je uĉvrstio Srbiju u krugu stabilnih evropskih kraljevina. U odnosu na Nemanjino vreme, Srbija je proširila svoje granice ka istoku obuhvatajući sada teritorije od Niša i Vranja, Preševo, Binaĉku Moravu, Gornji i Donji Polog i Prizren. Posto se krunisao, Stefan prisvaja sve dukljanske zemlje. Uskoro nestaju veliki kneţevi humski, a nestaju i dukljansko-nemanjiĉki kraljevi sporedne Vukanove loze. Obe titule uklapaju se u titulu kralja Stefana Prvovenĉanog - Kralj sve Raške zemlje i Dalmacije i Travunije i Zahumlja.
Srednji sin Stefana Nemanje, u narodu poznat kao Sveti Kralj, jedna je od krasnih slava Srba, a po njemu se i sedmica u kojoj se on slavi naziva kraljeva nedelja. Veliki ţupan (1196.-1217.) i kralj (1217.-1228.). Po njegovom dolasku na vlast izbija IV krstaški rat. Srušeno je Vizantijsko i stvoreno Latinsko carstvo. Srbija je napadnuta od Ugarske, Bugarske i vojske Latinskog carstva. Uz snaţan otpor celokupnog naroda protiv zavojevaĉa i u savezu sa Mletaĉkom Republikom Stefan Prvovenĉani spašava raskomadanu Srbiju. Da bi ga tako snaţnog i otpornog pridobio na svoju stranu papa mu šalje svoju kraljevsku krunu, posle ĉega je Stevan proglašen za kralja Srbije, Duklje, Travunije, Dalmacije i Huma.Sa njim poĉinje kraljevska glava Nemanjića.Krunisan za kralja u svojoj zaduţbini u Ţiĉi od svoga brata i duhovnog oca svetog Save. Izgradio je manastir Ţiĉu kao buduću razglednicu Episkopije Srpske pravoslavne crkve. Poboţan hrišćanin, mudar i miroljubiv vladalac, Stefan je sa svetim Savom uzdigao Pravoslavlje do velikog torĉestva u narodu svome. Po njegovoj ţelji sveti Sava zamonašio ga pred smrt i dao mu ime Simon. Upokojio se u Gospodu 24.
septembra 1224. godine. njegove ĉudotvorne mošti poĉivaju u manastiru Studenici.
Stefan Radoslav (1223.-1233.) Pošto je Sefan Prvovenšani bio bolestan, Sava je krunisao Radoslava za kralja i oĉevog savladara. Stefan Radoslav je bio zet Teodora I AnĊela, pa se u Srbiji osećao epirski uticaj. Kralj se potpisivao grĉki, a i na dvoru su ceremonije sadrţavale neke grĉke obiĉaje.
Doveo je u pitanje autokefalnost srpske crkve traţeci savete od Ohridskog arhiepiskopa Dimitrija Homatijana. je došao na presto posle svog oca Stevana Prvovenĉanog. Ţenjen je ćerkom cara Todora AnĊela, najmlaĊeg tada vladara na Balkanu. Radoslav je oslanjajući se na iskustvo svoga strica Save, koji ga je svestrano pomagao, imao uslove za dugu vladavinu, ali pošto je bio slab i popustljiv, ubrzo je izgubio presto i u to vreme kada su njegovog tasta pobedili Bugari (1230. godine). Pošto je tast izgubio presto i radoslav se posle toga bez njegove podrške nije mogao dugo odrţati. Na presto je došao njegov mlaĊi brat Vladislav.
Stefan Vladislav1234-1243 Bio je kralj od 1234.godine do 1243. godine, i zet bugarskog cara Ivana II Asena od koga je izmolio Savine mošti. U ovom periodu Tatari su zahvatili balkanske zemlje i preko primorja Raške skrasili su se oko Crnog mora 1241/42. U to vreme umro je Ivan II Asen i Vladislav je tako izgubio oslonac.
Sin kralja Stefana, došao je na presto posle pada sa preatola njegovog starijeg brata
Radoslava koga je srpska vlast smenila jer se isuviše vezao za vizantijski dvor, i to ne samo svojom ţenidbom sa njihovom princezom Anom, već i prevelikim vezivanjem za njihovu crkvu. Kralj Vladislav se oţenio bugarskom princezom Beloslavom i nastojao da Srbiju i Bugarsku više zbliţi i poveţe, ali u to vreme (1241. godine) dolazi do najezde Mongola koji su opustošili Srbiju. To je dovelo do smene kralja Vladislava. Kralj Vladislav je za vreme svoje kratke vladavine suzbijao bogumilsku jeres, spreĉio upad hercega Hrvatske Kolomana, oĉuvavši granicu pravoslavlja na reci Cetini. Na presto dolazi njegov mlaĊi brat Uroš. Sagradio manastir Mileševa, gde je iz Trnova preneo mošti Svetog Save. Odlikovao se izuzetnim milosrĊem prema siromašnima. Na novcu njegovog doba stajao je natpis: "Sluga Boţji Vladislav".
Stefan Uroš I (1243 – 1276 STEFAN UROŠ I
Vladao je u periodu izmeĊu 1243. godine i 1276. godine. Mešao se u borbe Epira i Italije protiv Nikejskog carstva. Osvojio je dio Makedonije sa Skopljem.
Uroš I Nemanjić. Srpski kralj 1243-1276. NajmlaĊi sin Stefana Prvovenĉanog i Ane
nikejskog cara Teodora II Laskarisa na vlast je došao Mihajlo VIII Paleolog, s kim je Uroš uspostavio prijateljske odnose, a na taj naĉin ujedno i sa Ugarskom. Srpska vojska je napala Maĉvansku banovinu u Ugarskoj, nakon ĉega je Uroš zarobljen. Sklopio je brak izmeĊu svog starijeg sina Dragutina i Kateline, kćerke ugarskog kralja Stefana V. Posle neuspelog braka izmeĊu mlaĊeg sina Milutina i Ane, kćerke Mihajla VIII Paleologa, Uroš se okreće
vizantijskim protivnicima, kralju Sicilije, Karlu Anţujskom. Uroš je ukinuo vladarske titule velikog kneza Duklje i Huma i zaveo centralistiĉku vlast. Tome se usprotivio Dragutin koji je napao oca i porazio ga 1276. Uroš se zamonašio u Humu i ubrzo umro.
Kralj Uroš I sa sinom MilutinomSva tri potomka Stefanova smenila su se na srpskom tronu. I dok su vladavine prve dvojice bile srazmerno kratke, Uroš je na vlasti ostao više od trideset godina (1243-1276).
Ono što je posebno zanimljivo za ovo razdoblje srpske istorije jeste pojava nemaĉkih rudara, poznatih pod imenom Sasi. Oni su stigli u Srbiju negde poĉetkom ĉetvrte decenije trinaestog stoleća beţeći od Mongola, najverovatnije iz Vlaške koja je bila opustošena Tatarskim pohodom. Sa sobom su doneli nove tehnike pronalaţenja i prerade ruda plemenitih metala, pre svega srebra, bakra i olova. Njihovo znanje i sposobnost oţivele su proizvodnju metala i širom otvorili vrata mediteranskog trţišta srpskoj privredi. Sasi su razvili rudnike u Brskovu, Trepĉi, Rudniku, Rogozni, Novom Brdu i u drugim rudarskim mestima. Razvoj rudarstva u Srbiji pokrenuo je ĉitavo kolo privrednih i trgovaĉkih veza sa primorjem i juţnom Italijom. Ako bi se to dugo vreme Uroševe vladavine sagledalo jednim pogledom, ma kako to bilo i sloţeno i opasno, onda bi se moglo zakljuĉiti da je Uroševo doba bilo doba beskrvne ravnoteţe.
Uroš je imao tu sreću da su mu spoljašnje okolnosti išle na ruku. Veze sa ugarskim kraljem i zbliţavanje sa sicilijanskim kraljem Karlom Anţujskim uputile su ga protiv Vizantije. Uroševa ţena Jelena, bila je iz roda Anţujskog, roĊaka Karlova. Od tih velikih planova koalicije i akcije uperene protiv Carigrada nije se mnogo ostvarilo, mada je Uroš dobar deo svoga vremena i paţnje upravio ka tom cilju. Ĉitavu deceniju Uroš je pripremao napad na Vizantiju, ali se do kraja svoje vladavine nije usudio da napravi odluĉujući korak.
Bio je uspešniji na tronu od svoje braće. Kralj Uroš I imao je veoma dobre odnose sa svojim susednim drţavama, a oţenio se iz kraljevske porodice sa Sicilije. Proširio je Srbiju prema zapadu, ekonomski je ojaĉao i spreĉio separatizam oblasti sporednih delova dinastije. . Zbog toga dolazi u sukob sa svojim starijim sinom Dragutinom koji je pomognut vojskom svojega tasta - ugarskog kralja - napao oca, vojniĉki ga je pobedio i preuzeo presto 1276. godine. Kralj Uroš je graditelj Sopoćana, postao je monah Simeon. Uroš je umro naredne, 1277. godine. Sahranjen je u manastiru Mileševo
Stefan Dragutin - Kralj Dragutin (1276.-1282.) Stefan Dragutin – Stefan Dragutin Nemanjić. Kralj Srbije (1276-1282), kralj Srema (1282-1316). Sin Stefana Uroša I i Jelene Anţujske od roda fruškog. Imao dva sina Vladislava i Urošića (kasnije monah Stefan) i kćerke Jelisavetu (udatu za Stefana I Kotromanića) i još jednu kćerku (udatu za Pavla
Šubića). Pobunio se protiv oĉeve centralizacije drţave. Zbacio ga sa vlasti uz pomoć Ugarske i zavladao Srbijom 1276. godine.
Dragutin je podelio drţavu na tri dela. Kraljica Jelena Anţujska je vladala oblastima: Zeta, Trebinje, Plav i Poibarje. Milutin, Dragutinov mlaĊi brat, je vladao juţnim delom drţave, a Dragutin većim severnim delom. Stupio je u antivizantijsku koaliciju sa Karlom I Anţujskim, kraljem Sicilije. Slomio je nogu, dok je jahao pored grada Jelaĉe. Nakon tog dogaĊaja došlo je do Deţevskog sporazuma: presto je predao bratu Milutinu koji se obavezao da će ga posle njegove smrti naslediti Dragutinovi potomci.
Sremska kraljevinaDragutin je posle odricanja od srpskog prestola na saboru u Deţevu zadrţao vlast nad nekim severnim delovima drţave. Pošto je svog sina Vladislava oţenio nećakom ugarskog kralja Andrije II, Dragutin je kao nasledni posed dobio Maĉvu sa Beogradom, Usoru, Soli, i oblasti juţno od Beograda. Njegova nova drţava se nazivala Sremska kraljevina, zbog ĉega je Dragutin ostao poznat u istoriji kao «sremski kralj». Prva Dragutinova prestonica je bio grad Debrc (izmeĊu Beograda i Šapca), da bi kasnije svoje sedište premestio u Beograd. Beograd je prvi put ušao u sastav srpske drţave za vreme kralja Dragutina, a Dragutin je bio prvi srpski vladar koji je vladao iz ovog grada.
Dinar kralja Dragutina, poznat kao prvi srpski dinar sa ćiriliĉnim natpisomU to vreme,
imenom Srem su nazivane dve teritorije: Gornji Srem (današnji Srem) i Donji Srem (današnja Maĉva). Dragutinova Sremska kraljevina je u stvari obuhvatala Donji Srem. Neki istorijski izvori govore da je Stefan Dragutin takoĊe vladao i Gornjim Sremom i Slavonijom, ali drugi izvori pominju drugog lokalnog vladara, koji je vladao Gornjim Sremom. Ime ovog vladara je bilo Ugrin Ĉak.
Zajedno sa bratom Milutinom, Dragutin je za vreme svoje vladavine ratovao protiv Vizantije, Bugara i Tatara. Potonja saradnja Milutina sa Vizantijom je povredila Dragutinove interese, te dolazi do graĊanskog sukoba izmeĊu dva brata 1301-1312/3 godine. Pošto je bio u ratu i sa bratom i sa ugarskim kraljem, Karlom Robertom, odluĉio je da se izmiri sa Milutinom 1312. godine. Uspostavile su se stare granice. Ubrzo se teško razboleo i zamonašio primivši ime Teoktist. Svoju drţavu je dao na upravu sinu Vladislavu II. Umro je 1316. godine.
Iako je predao presto bratu Milutinu nije se u potpunosti povukao iz politiĉkog ţivota. Zadrţao je teritorije oko Arilja i Rudnika i dobio je kao ugarski kraljevski zet Maĉvansku banovinu.
Preuzeo je presto od oca Uroša, ali samo posle nekoliko godina vladanja presto je ustupio svome mlaĊem bratu Milutinu. Dragutin kao ugarski zet povukao se u severne oblasti, praveći sebi novo kraljevstvo na prostoru zapadne Srbije, istoĉne Bosne i Srema, gde je vladao sve do 1316. godine. Na prostoru svoga kraljevstva podigao je mnoge crkve, a ojaĉao je i Beograd kao privredni i kulturni centar toga vremena. Kada je njegov brat Milutin, kralj Srbije, uspostavio dobre odnose sa Vizantijom Dragutin je udario vojskom na Srbiju, ali je bio potuĉen od vojske kralja Milutina 1313. godine. Posle ove avanture vlastela njegove drţave ga je ubrzo smenila i na presto dovela njegovog sina Vladislava II..
Dragutin je bio na srpskom prestolu relativno kratko vreme. Mnogo je pomagao crkvu i ţiveo strogo, gotovo isposniĉki. Pored ostalih (Tronoša kod Loznice, Ćelija kod Valjeva, Raĉa na Drini, Papraĉa kod Zvornika, Tavna kod Tuzle, Liplje kod Banja Luke i dr.), podigao je i crkvu sv. Ahilija u Arilju i tu je saĉuvan njegov portret iz 1296. godine. Pre smrti Dragutin se zamonašio i dobio ime Teoksit. Njegov omiljeni duhovnik bio je starac Galaktion sa Jordana. Ostatak ţivota proveo je ţiveći isposniĉki i ĉineći mnoga dobra dela. Brinuo je ĉistoti vere i mnoge neverne obratio u hrišćanstvo. Po svojoj ţelji sahranjen je u manastiru ĐurĊevi Stupovi.
Stefan Uroš II Milutin 1282—1321 Stefan Uroš II Milutin Nemanjić (roĊen oko 1253, umro u Nerodimlju 29.10.132) je bio kralj Srbije (1282—1321) i jedan od najmoćnijih srpskih vladara u srednjem veku [4]. Pripadao je dinastiji Nemanjića i bio je mlaĊi sin kralja Uroša I (1243—1276),mlaĊi brat kralja Dragutina (kralj Srbije 1276—1282, kralj Srema 1282—1316) i otac kralja Stefana Deĉanskog (1322—1331).
Tokom njegove ĉetrdesetogodišnje vladavine, kraljevina Srbija je otpoĉela svoje znaĉajno širenje ka jugu na raĉun Vizantije sa kojom je 1299.godine uspostavljena nova granica na
liniji Ohrid—Prilep—Štip (koje su drţali Vizantinci),ĉime je srpskoj drţavi prikljuĉen severni deo današnje Albanije i veći deo današnje republike Makednije. Pored toga, vodio je uspešne ratove sa Bugarima od kojih je trajno osvojio Braniĉevo sa Kuĉevom i Tatarima. Posle Dragutinove smrti 1316.godine došao je u sukob sa kraljem MaĊarske Karlom Robertom (1310—1342) zbog zauzimanja poseda svog brata i u njemu je izgubio Maĉvu i Beograd(1319),ali je uspeo da zadrţi Rudnik i Braniĉevo. On je prvi kralj Srbije koji postaje ozbiljan politiĉki faktor u regionu, koji sklapa ofanzivne saveze,ali i biva meta jakih saveza okolnih drţava. Paralelno sa tim, on ţenidbama uspeva da obezbedi osvajanja iz uspešnih ratove sa Vizantijom i Bugarima, dok sukob sa Tatarima okonĉava slanjem svog sina naslednika Stefana kao taoca.
Na unutrašnjem planu je izvršio promenu sa raškog skromnog dvora,ceremonija i titula na vizantijsko ureĊenje sa raskošnim dvorom.. Podigao je i obnovio veći broj manastira i crkava meĊu kojima se izdvajaju Bogorodica Ljeviška, Graĉanica, Kraljeva crkva u Studenici, Bogorodica Trojeruĉica u Skoplju, Staro Nagoriĉane i njegova zaduţbina Banjska na prostoru njegove drţave odnosno manastirska crkva u Hilandaru van njegove drţave. Paralelno sa razvojem sakralne arhitekture koja je u njegovo doba dobila novi oblik poznat kao Vardarski stil, razvijala se i fortifikaciona arhitektura u kojoj su najznaĉajniji dometi manastirsko utvrĊenje u Hilandaru i proširenje Beogradske tvrĊave gradnjom Zapadnog PodgraĊa sa pristaništem . Zbog svog zaduţbinarskog delovanja je kanonizovan dve i po godine nakon smrti i proglašen Svetim kraljem, a njegovo ţitije je napisao njegov prijatelj i arhiepiskop srpski Danilo II (1324—1337).
Ţenio se ĉak pet puta,poslednji put Simonidom 1299.godine i iz tih brakova je imao dva sina Stefana i Konstantina i dve ćerke Anu i Caricu (Zoricu). Iako je znaĉajno proširio i ojaĉao srpsku drţavu i uveo vizantijsko ureĊenje u nju, nije uspeo da konsoliduje unutrašnje prilike u zemlji, tako da je posle njegove smrti došlo do graĊanskog rata. Protiv njegovog zakonitog naslednika i mlaĊeg sina Konstantina pobunio se stariji sin Stefan (Ćorović navodi da je Konstantin bio stariji,a u borbe oko prestola se ukljuĉio i Dragutinov sin Vladislav koji je prema Deţevskom sporazumu iz 1282.godine trebao da nasledi Milutina. Rasulo u zemlji je bilo toliko da se pojedina vlastela jednostavno odcepila(kao Branivojevići u Zahumlju, a bande pljaĉkaša su napadale ĉak i povorku koja je prenosila Milutinovo telo u njegovu zaduţbinu manastir Banjsku.
Stefan Deĉanski 1321-1331 Stefan Deĉanski je vladao od 1321-1331. godine. Za vreme njegove vladavine Andronik III sa juga i bugarski car sa istoka su krenuli u pohod na Srbiju. U bici kod Velbuţda 28. jula 1330. godine ubijen je bugarski car. Andronik III nije nastavio pohod na Srbiju, a ni Stefan nije krenuo u pohod na Vizantiju. Stefan nije osvajao teritorije, sto je izazvalo nezadovoljstvo vlastele i njegovog sina Dušana.
U leto 1331. godine Dušan je zbacio Stefana sa vlasti. Stefan Deĉanski je zatvoren i umro je u tamnici.
Sin kralja Milutina i otac cara Dušana, najtragiĉnija je liĉnost u vladalaĉkoj lozi Nemanjića.. Vladao je od 1321. do 1331. godine. Još za ţivota svoga oca kralja Milutina dobio je na upravljanje zetsku oblast, ali je uskoro skovao taveru da skine oca sa prestola, pa je u tome osujećen. Proteran je u Vizantiju sa porodicom meĊu kojom je i njegov sin, kasnije car Dušan. Po nareĊenju neobaveštenog oca, bio oslepljen, a po nareĊenju lakomislenog sina bio u starosti udavljen ( u Zveĉanu 1336. godine). Pri oslepljenju javio mu se sveti Nikola u hramu na Ovĉem polju, i pokazao mu njegove oĉi rekavši: "Stefane, ne boj se, evo tvojih oĉiju na mome dlanu, u svoje vreme ja ću ti ih vratiti". Pet godina proveo u Carigradu kao zatoĉenik u manastiru Svedrţitelja (Pantokratora). Stefan Deĉanski proširio je drţavu na jug, prema Vizantiji, a kada su se Vizantijci udruţili sa Bugarima, potukao je Bugare na
Velbuţdu, zahvaljujući veštini i hrabrošću svoga sina Dušana, koji je već bio proglašen za kraljevića. Svojom mudrošću i podvigom, krotkošću i blagoĉešćem, trpeljivošću i
blagodušnošću prevashodio je Stefan ne samo sve monahe u manastiru nego i sav Carigrad. Kada se navrši 5 godina, javi mu se opet sveti Nikola i reĉe mu: "Došao sam da ispunim svoje obećanje". I oseni slepog kralja krsnim znamenjem, i kralj progleda. Iz blagodarnosti Bogu sagradio hram Deĉanski, jedno od retko divnih dela vizantijske umetnosti i jedan od najznamenitijih spomenika negdašnjeg srpskog blagoĉešća. Sveti kralj Stefan sa svetim Savom i svetim knezom Lazarom ĉini jednu prekrasnu trijadu od svetosti, blagorodstva i samopoţrtvovanja, koje je narod srpski dao. Kao muĉenik proţiveo svoj zemni vek, i kao muĉenik skonĉao 1336. godine primivši venac besmrtne slave od Svedrţitelja, kome je verno posluţio.
Stefan Dušan Nemanjić - Car Dušan 1331 – 1345 Vladavina Stevana Dušana poĉinje 1331.godine i kao kralj on vlada do 1345. godine. Od 1346. godine on vlada kao car - najveći vojnopolitiĉki uspon Nemanjićke drţave. Srbija izrasta u vodeću silu na Balkanu. U Skoplje je 16. aprila 1346. godine, Stevan Dušan sveĉano krunisan za "CARA SRBA I GRKA" uz prisustvo bugarskog i srpskog patrijarha i predstavnike svetogorskih manastira. Drţavni sabor je na Spasovdan, 29. maja 1349. godine usvojio "DUŠANOV ZAKONIK" koji je dopunjen, takoĊe, na Spasovdan, 1354. godine. Vladari iz loze Nemanjića su po pravilu umirali u monaškom zvanju i proglašavani su za svece, car Dušan je u ovom pogledu izuzetak.
1332. godine došlo je do pobune u Zeti pod voĊstvom zetskog vojvode Bogoja i arbanasa Dimitrija Sume. Buna je ubrzo ugušena. Sa novim bugarskim carem Ivanom Aleksandrom su uspostavljeni savezniĉki odnosi, pa se kralj Dušan u proleće 1332. godine oţenio Jelenom, sestrom bugarskog cara. Bosanski ban Stefan II Kotromanić je ţeleo da osvoji celo Zahumlje, jer je samo deo Zahumlja osvojio 1326.god. posle sukoba sa Branivojevićima. U tom sukobu su uĉestvovali i Dubrovĉani, zajedno sa banom Stefanom II, i pošto je zatrta porodica
Branivojević, i pošto su Stefan i Dubrovĉani podelili meĊusobno njihove teritorije, Dubrovĉani sudobili Pelješac sa Stonom. Dubrovĉani za vreme kralja Stefana Deĉanskog nisu uspeli da legalizuju upravu nad Pelješcem i Stonom, pa su to pokušali za vreme kralja Dušana. 1333 godine, Stefan Dušan je izdao povelju u Pologu, kojom je Dubrovĉanima ustupio primorje od Stona do Dubrovnika, sa ostrvom Posrednjicom kod ušća Neretve, uz obavezu da na raĉun „stonskog dohotka― isplaćuju 500 perpera, plus 8000 perpera koje je trebalo platiti odmah, dok su se Dubrovĉani obavezali da će dozvoliti versku slobodu
pravoslavnom stanovništvu dobijenih teritorija. Dubrovĉani su sumu od 500 perpera plaćali i bosanskom banu, koji je iste godine izdao povelju kojom je potvrdio pravo Dubrovnika na Ston, te su na miru mogli koristiti svoje nove posede koje su iste godine poĉeli da utvrĊuju. Uslov je bio i da u Stonu ostane "Srpski pop da poje",jer je to episkopiju osnovao još sveti Sava,ali su Dubrovĉani to poštovali samo do 1349 godine kada su doveli katoliĉkog sveštenika. Već 1332. godine Dušan je osvojio grad Strumicu. Zahvaljujući savetima
vizantijskog prebega Sirgijana osvojeni su: Prilep, Ohrid, dok je sam Sirgijan osvojio Kostur. Pred napad na Solun izvršen je atentat na Sirgijana, od strane Sfrancesa Paleologa, koga je angaţovao sam car Andronik III, te je Dušan odustao od borbe. Sklopljeni su savezniĉki odnosi sa carem Andronikom III (1334) jer su severne granice ugrozili Ugri koji su stigli do Ţiĉe. Dušan je uspešno potukao ugarsku vojsku i uspostavio granicu na reci Savi. Jedno vreme je u sastav Dušanove drţave ulazio i Beograd.
U ovo vreme pada jedna od intimnijih slika iz Dušanovog ţivota. Budući da sa Jelenom nije imao dece, radilo se na tome da se od nje rastavi i oţeni Jelisavetom, kćerkom nemaĉkog cara Fridriha Lepog. Pregovore je 1336. godine bez sumnje vodio Palman Braht, voĊa nemaĉkih najamnika u Srbiji,takozvane Alemanske Garde. Kada je poslanstvo stiglo u Austriju i kada je mlada kneginjica ĉula za koga treba da se uda, "u jednu varvarsku zemlju na istoku, za jednog kralja tuĊe vere i već ţenjena" pala je u postelju iz koje nije ni ustala. Posle ovog
dogaĊaja Jelena se poţurila da rodi sina i tako umiri Dušana.I zaista, u zimu 1336 ili proleće 1337 Jelena je na sumnjiv naĉin dobila sina Uroša, i tako uĉvrstila svoj poloţaj na dvoru. Posle smrti vizantijskog cara Andronika III, na vlast dolazi njegov maloletni sin Jovan V, mesto koga je upravljalo regentstvo (patrijarh, carica-majka i veliki duks Aleksije Apokavk). Sa politikom regentstva se nije sloţio veliki domestik Jovan Kantakuzin, koji je oĉekivao da regentstvo pripadne njemu, kao najbliţem saradniku Andronika III. U Vizantiji je izbio graĊanski rat. Kantakuzin je u sukobu sa svojim protivnicima pretrpeo poraz i povukao se u Srbiju. Dušan i Kantakuzin su,pod uticajem kraljice Jelene,sklopili savez i doneli odluku da svako od njih dvojice zadrţi gradove koje osvoji. Kantakuzin je zajedno sa vojskom u kojoj su se nalazili vojvoda Vratko, potomak Nemanjinog sina Vukana, i Jovan Oliver pretrpeo neuspeh prilikom osvajanja grada Sera. Dušan je osvojio celu Albaniju, izuzev Draĉa,koji su drţali Anţujci, i gradove u severnoj Grĉkoj. Odnosi izmeĊu Dušana i Kantakuzina su se pogoršali kada su agrarni feudalci iz Tesalije priznali Kantakuzina za svog cara (1343.). Kantakuzin je nove saveznike našao u Turcima Seldţucima, koji su gospodarili zapadnim delovima Male Azije. Neslavna zasluga za dovoĊenje Turaka u Evropu pripada Jovanu Kantakuzinu. Turci su prešavši Helespont (Dardanele) stupili na evropsko tle 1343. godine. Posle raskida veza sa Kantakuzinom, Dušan je uspostavio prijateljske odnose sa regentstvom i Jovanom V. Prvi sukob izmeĊu Turaka i Srba desio se maja 1344. godine u bici kod
Stefanijane. Turci su lukavstvom izvojevali pobedu tako što su njihovi lako naoruţani pešaci pobegli uz brdo,dok su teško naoruţani srpski konjanici morali da sjašu i da konje ostave pod brdomTurci su onda lako sišli s druge strane brda,uzjahali srpske konje i porazili teško pokretne,zadihane srpske vitezove,sada svedene na pešake. Pobedili su 1345. godine despota (vojvodu iz narodnih pesama) Momĉila koji se osamostalio u Rodopima.
Srpska vojska je osvojila grad Ser 25. septembra 1345. godine. Osvojena je i Halkidika, ukljuĉujući Svetu Goru Atonsku. Uvidevši da je Vizantijsko carstvo oslabilo, Dušan odluĉuje da na ruševinama Vizantije podigne imperiju jednog mladog naroda punog snage. Nakon svih osvajanja Stefan Dušan je odluĉio da se proglasi za cara. Sklopio je dogovor sa Svetom Gorom, koja je vizantiskog cara oduvek smatrala za svog jedinog i legitimnog vladara. Svetogorski Protat je odluĉio da se Dušanovo ime spominje u svim molitvama posle imena vizantijskog cara Jovana V. Za uzvrat, Dušan se obavezao da će poštovati autonomiju Svete Gore. Kralj Stefan Dušan se proglasio za cara oko Boţića (25. decembra 1345.) u gradu Seru. Prema ustaljenim obiĉajima carigradski patrijarh je krunisao careve na Istoku, a papa careve na Zapadu. Pošto se nije mogao nadati da će ga iko od ove dvojice krunisati, srpska
arhiepiskopija je uzdignuta na rang patrijaršije. Arhiepiskop Joanikije je postao prvi srpski patrijarh. Stefan Dušan je krunisan za cara Srba i Grka na Uskrs (16. aprila 1346.) u Skoplju. Krunisanje su obavili srpski patrijarh Joanikije i trnovski patrijarh Simeon. Obrazloţenje za ovaj postupak car Dušan je našao u uĉenju hrišćanske crkve. Sve što je nekada Gospod darovao prvom hrišćanskom caru, Konstantinu Velikom, prešlo je u Dušanove ruke. Misli se na zemlje i velike gradove „grĉkog carstva―.Dušanova titula sada je glasila:Voljom Boţjom, Blagoverni i Hristoljubivi car Srbljem i Grkom i zemlje pomorske i svemu disu (zapadu). Nakon što je Atos potpao pod vlast cara Dušana 1345, on je optuţio grĉkog protu Nifona, poglavara svih manastira na Svetoj Gori za mesalijanstvo (odnosno bogomilstvo), ali je Nifona odbranio sv. Grigorije Palama. Smatra se da je ova optuţba politiĉki motivisana, jer je Dušan hteo da postavi srpskog umesto grĉkog poglavara.[
Car Dušan je Hilandaru potĉinio crkvu Svetog Nikole u Dobrušti kod Prizrena, crkvu Svetih ArhanĊela u Štipu, crkvu Svetog Nikole u Vranju sa naseljima i dobrima. Krajem 1347. godine car Dušan i carica Jelena posetili su Hilandar. Prisustvo ţena na Svetoj Gori je zabranjeno, ali su one zajedno sa decom boravile tamo za vreme opsade Katalanaca. Car Dušan je Hilandaru podario novac, obnovio manastirsku bolnicu. Carici Jeleni je dozvoljeno da postane drugi ktitor kelije Svetog Save u Kareji. Zahvaljujući darovima cara Dušana, Hilandar je postao najveće manastirsko vlastelinstvo u Srpskom carstvu.
Dušanov zakonik je donet u Skoplju 21. maja 1349. godine. Ima 135 ĉlanova, ali je pet godina kasnije dopunjen sa još 66 ĉlanova tako da ukupno ima 201 ĉlan. Zakonodavac je ţeleo da reši najaktuelnija pitanja u celoj drţavi. Prvih 38 ĉlanova se odnosilo na Srpsku crkvu. Crkveno pravo je takoĊe bilo regulisano Nomokanonom svetoga Save i Sintagmi Matije Vlastara. Od 39-62 ĉlana se utvrĊuju prava i obaveze vlastele. Sudije su bile duţne da sude po zakonu, a ne da sude po strahu od cara.
Car Stefan Dušan je umro 20. decembra 1355. godine, još uvek mlad i u punoj snazi. Uzrok smrti nikada nije utvrĊen ali se govorilo o trovanju, moţdanom udaru i ĉak epilepsiji. Sahranjen je u svojoj zaduţbini manastiru Svetih ArhanĊela kod Prizrena. Posle Dušanove smrti Srpsko carstvo je postepeno poĉelo da se raspada.
Kada su 1927. godine vršena arheološka iskopavanja na lokalitetu manastira, u
jugozapadnom delu crkve je naĊen mermerni grob za koji je ustanovljnjno da je carev. U grobu su pronaĊene ispreturane kosti koje su kasnije prenesene u crkvu Svetog Marka u Beogradu gde i danas poĉivaju.
Stefan Uroš V Nejaki 1355 – 1371 Stefan Uroš V Nejaki je jedini sin i naslednik cara Dušana. Vladao je od 1355. do 1371, a zaduţbina mu je Manastir Matejĉa. On je
poslednji vladar loze Nemanjića. U njegovo vreme slabi centralna vlast i oblasni gospodari se osamostaljuju. Posle smrti cara Uroša srpska drţava prestaje da postoji.
Vladavina Uroša, sina cara Dušana, bila je gotovo u svakom pogledu suprotna vladavini njegovog roditelja. I sudbina i istorija ponekad igraju nemilosrdne igre. Tako je prvi potomak cara Dušana poneo nadimak Uroš Nejaki. Novi srpski car koji je titulu nasledio od oca nije uspevao da zaštiti svoju drţavu, ni od spoljnih napada, ni od unutrašnjih potresa.
I kako je već bilo pravilo u srednjem veku, i Uroš je morao da vodi bitku za svoja nasledna prava. Najozbiljniji protivnik mu je bio Simeon Nemanjić, Dušanov polubrat. Iako je celokupna srpska vlastela i crkva stala na Uroševu stranu na drţavnom saboru u Skoplju 1357Simeon vojno daleko snaţniji sebi je dodelio carske dostojanstvene oznake i zavladao Epirom i Tesalijom 1359. Mladi Uroš je uz podršku svoje majke Jelene, drţavnog sabora odrţanog u Skoplju i Dubrovĉana uspeo je da spase svoje vladalaĉko nasleĊe. Ubrzo srpska drţava podelila na dva carstva, Uroševo i Simeonovo. U većem delu koji je obuhvatao sve stare srpske zemlje vladao je Uroš. Pretpostavlja se da je umro 2. ili 4. decembra 1371. godine, verovatno posle Mariĉke bitke, kao poslednji srpski car.
Za vreme njegove vladavine, 1365. godine, za savladara je krunisan kralj Vukašin
Mrnjavĉević sa oĉekivanjem da će njegovi potomci (Marko Mrnjavĉević) naslediti carski presto jer Uroš nije imao potomaka. Te godine Vukašinov brat Uglješa preuzima od carice Jelene (Uroševe majke) vlast u Seru.
Posle velikih Dušanovih osvajanja, car Uroš postaje ţrtva bahatosti vlastele koja se naglo obogatila u prethodnim ratovima i pljaĉkama. Infrastrukturna nepovezanost novih teritorija carevine sa jezgrom oteţala je uspostavljanje reda i drţavnih instrumenata. Uroš Nejaki je proglašen za svetitelja 211 godina posle smrti.
Njegove mošti se nalaze u fruškogorskom manastiru Novi Jazak[traţi se izvor]. Njegov lik i narodna tradicija o Vukašinu Mrnjavĉeviću, su posluţili kao osnovni motiv za istorijsku dramu Stefana Stefanovića iz 1825.godine pod imenom „Smrt Uroša V―.Pre njega ovaj motiv je pokušao da obradi Emanuel Kozaĉinski, a njegov rad je preradio Jovan Rajić pod imenom „Tragedija cara Uroša―, ali ta dela nemaju znaĉajnu knjiţevnu vrednost.
unutrašnjeg jedinstva i ĉvršće povezanosti. Dušanov polubrat Simeon samovlasno se
proglasio novim carem, pa je sabor u Skoplju 1357. godine za srpskog cara proglasio Uroša, a Simeon se odcepio od Epira i Tesalije napravio sebi drugu drţavu. To su poĉeli ĉiniti i drugi velmoţi, tako da je centralna vlast naglo oslabila. Nestalo je jezgro oko kojeg bi se pojedini krajevi ĉvrsto okpili i povezali u celinu, pa su kao mali delovi postali turski plen.Sin cara Dušana, poslednji potomak dinastije Nemanjića. Carovao u teško vreme raspada carstva srpskog. U Bici na Marici 1371. godineuĉestvovali su samo dva brata Mrnjavĉevića, gde su ih Turci potukli, posle ĉega godinama skoro i nije bilo većih bitaka sa Turcima sve do Kosovske Bitke 1389. godine u kojoj nisu uĉestvovale sve srpske oblasti. Krotak, poboţan i blag, on nije hteo silom potĉinjavati neobuzdane velikaše, meĊu kojima je najneobuzdaniji bio Vukašin, koji dobrome caru glave doĊe. Muĉeniĉki postrada dobri Uroš 2. decembra 1367. godine u trideset prvoj svojoj godini. Smrću cara Uroša 1371. godine ugasila se vladavina loze Nemanjića i otpoĉela agonija srpske drţave i naroda, vekovima sa raznih strana gaţenog, ali nikad satrvenog zahvaljujući baš duhovnoj snazi i nasleĊu koje mu je ostavila epoha Nemanjića. Od ljudi ubijen, on bi od Boga proslavljen. Njegove ĉudotvorne mošti poĉivale su u manastiru Jasku u Fruškoj gori, odakle su za vreme Drugog svetskog rata (1942. godine) prenete u Beograd i poloţene u Sabornu crkvu pored tela kneza Lazara i despota Stefana [tiljanoviša. Za vreme ovoga dobrog cara sazidan je manastir Sveti Naum na Ohridskom jezeru; sazida ga Urošev velikaš Grgur.
Lazarevići (1371-1427) Car Lazar Hrebeljanović 1371 - 1389
Knez Lazar,koji je vladao od 1371 do 1389 god. u oblasti triju Morava, predstavlja jednog od najvaţnijih srpskih vladara u to vreme. Proslavio se uĉešćem u Kosovskoj bitci, u kojoj je i izgubio ţivot,ali koja ga je ujedno svrstala u red besmrtnika.
O kneţevom ţivotu pre poĉetka vladavine i o njegovim precima, ne zna se mnogo. Prema oskudnim podatcima koji su zabeleţeni, knezev otac j e bio Pribac Hrebeljanović iz Prilepca kod Novog Brda. On je bio znaĉajna liĉnost na dvoru cara Dušana. Obavljao je posao logofeta, sluge ili peharnika. Na osnovu patronima Hrebeljanović, moţe se zakljuĉiti da se deda kneza Lazara zvao Hrebeljan, za koga ne postoje pouzdani istorijski podatci. Od bliţe porodice knez Lazar je imao i sestru Draganu,koja je bila udata za ĉelnika Musu. Inaĉe ime Lazar je jevrejskog porekla, ‖El’azar‖, što znaĉi ―Boţija pomoć‖.
Knez Lazar je još kao mladić doveden u sluţbu na dvor cara Dušana, koji je ubrzo ocenio sposobnosti i vrline Lazareve, te ga je postavio za prvog u dvoru. Car Dušan ţeni Lazara svojom srodnicom Milicom, kćerkom kneza Vratka, potomka Nemanjića po Vukanu. Dao mu je i jedan deo drţave na upravljanje, gde su kneza Lazara svi voleli i poštovali. Knez Lazar je pokušao da nastavi tradiciju Nemanjića, ali mu dešavanja u zemlji nisu išla u prilog. Krizno vreme od smrti cara Dušana pa do uĉvršćenja na vlasti kneza Lazara, u još slobodnom delu Srbije unelo je surevnjivost u ponašanje i uzajamne odnose oblasnih gospodara. Pored tih unutrašnjih nesuglasica, sve se jaĉe osećala i opasnost od Turaka, koji su već zauzeli dobar deo srpske zemlje, pa su ĉak ĉesto upadali i u moravsku Srbiju kneza Lazara.
Knez Lazar se titulisao kao ―gospodar svih Srba‖, i upotrebljavao vladarsko ime Stefan. Crkva je priznala kneza Lazara za suverenog samodrţavnog vladara svih Srba, a takvim ga smatra i Carigradska patrijaršija koja se knezu Lazaru u pismu iz 1386, obraća kao
preuzvišenom knezu sve Srbije.K nez Lazar je postavio pitanje skidanja crkvene anateme sa Srbije kod odgovornih u Carigradu. Carigradski patrijarh Filotej poslao je jeromonahe Mateja i Marka da u Srbiji sveĉano objave skidanje anateme. Oktobra 1375 za srpskog patrijarha izabran je Jefrem, poreklom Bugarin, ali Hilandarac.
Ţupan Nikola Altomanović je posle pokušaja da pomoću Venecije oduzme od Dubrovnika Ston i Pelješac, doţiveo slom. Uplitanje Venecije na obalama istoĉnog Jadrana pogodilo je ugarske interese. Zato je kralj Ludvig I, podstakao bosanskog bana Tvrtka i svog vazala,
kneza Lazara, da se obracunaju sa Nikolom Altomanovićem.1373 godine, ţupan Nikola je pobeĊen od strane udruţenih saveznika i pomoćne ugarske ĉete. Ţupan je uhvaćen u UŢicu i oslepljen,a njegove posede su podelili Tvrtko i knez Lazar. Knez Lazar je sa svojim
srodnicima Musićima i zetom Vukom Brankovićem, dobio krajeve od Rudnika do Kosova. Knez Lazar je 1379 godine, napao Radića Rastislavića, i oduzeo mu Kuĉevo i Braniĉevo. Posle smrti kralja Ludviga, knez Lazar je napao Golubac i Beograd. Tako je oblast u kojoj je vladao, obuhvatala predele od izvorišta Morave do Save i Dunava, sa gradovima:Niš,
Kruševac, Uţice, Novo Brdo i Rudnik. Braĉnim vezama je uĉvrstio svoje pozicije. Kćerku Maru je udao za Vuka Brankovića, Jelenu za ĐurĊa II Stracimirovića Balsića, trecu kćerku je udao za bugarskog velikaša Sismana, a ĉetvrtu za velikaša Nikolu Gorjanskog MlaĊeg. Kasnije se Olivera, najmlaĊa kćer,u dala za Bajazita.
Kada je sultan Murat podigao vojsku na kneza Lazara i Srbiju, knez Lazar je sazvao velmoţe, podanike i prijatelje uoĉi bitke,da mu pomognu u odbrani Srbije. Neki vladari su se odazvali kneţevom pozivu, prvenstveno njegovi zetovi,i na Vidovdan 28.juna 1389 godine, izašli su na Kosovo polje da odbrane Srbiju od najezde Turaka. U tom boju je poginuo knez Lazar. Kneza Lazara i još nekoliko srpskih velmoţa uhvatili su Turci i posekli.
Sahrana kneza Lazara nije mogla biti obavljena odmah nakon njegove pogibije, jer se njegovo telo nalazilo u rukama Turaka. Bajazit, naslednik sultana Murata, koji je posjekao kneza Lazara, drţao je kneţevo telo kao ratni trofej i sredstvo za pregovore i ucenu kneţeve porodice. U nametnutim uslovima porodici, da doĊe do tela, leţi kosovski poraz. Po
završetku pregovora, kneţevo telo je predano porodici i ona ga je sahranila u Prištini, potom prenela u manastir Ravanicu, kneţevu zaduţbinu. Sahrana u Prištini je izvršena prvih dana meseca jula 1389. Po završetku treće godine od Lazareve sahrane, pristupilo se sveĉanom otvaranju knţzeva groba. Tada je utvrĊeno da telo nije podleglo truleţi i da je sveto.
Stefan Lazarević1402 – 1427 Knez Stefan Lazarević, ili Despot Stefan, je sin Cara Lazara i carice Milice. RoĊen je 1377 god. Na poĉetku svoje vladavine (1393. godine), Stefan je nosio titulu kneza. Tek što je napunio 16 godina, majka mu je predala drţavu na
upravljanje i povukla se u svoju zaduţbinu, Ljubostinju. Srpski Despot je postao 1402. godine.
Priznavši vrhovnu vlast sultana Bajazita I, knez Stefan Lazarević uĉestvuje u bitkama: na Rovinama (1395. godine), kod Nikopolja (1396. godine), u bosanskom pohodu (1399. godine), i u bici kod Angore (1402. godine).
Po povratku iz Carigrada, gde 1402. dobija titulu despota, najviše vizantijsko dostojanstvo posle carskog, na Kosovu kod Tripolja ga saĉekuje i napada sestrić ĐuraĊ Branković. Porodiĉni sukobi će trajati sve do 1412. kada je ĐurĊa Brankovića i despota Stefana Lazarevića uspela da izmiri Marija Branković, starija sestra despota Stefana Lazarevića i majka ĐuraĊa Brankovića.
Stefan Lazarević je 1403. godine proglasio Beograd svojim glavnim gradom i uveo ga u red vaţnih evropskih knjiţevnih centara, bio je ugarski vazal i ĉlan evropskog viteškog reda. Kada je ugarski kralj, Ţigmund Luksemburški, obnovio Red Zmaja (1408. godine), Stefan Lazarević je bio, posle Sigismunda, prvi meĊu osnivaĉima, dvadeset dvojicom uglednih evropskih vitezova.
Osim toga, kralj Sigismund (Ţigmund) je despotu darovao mnogobrojna dobra po Ugarskoj: u Sremu mu je darovao gradove Kupinik (Kupinovo), Zemun, Mitrovicu (Sremska
Mitrovica) i Slankamen, a u torontalskoj ţupaniji u Banatu beĉejski (Novi Beĉej) i beĉkereĉki (Zrenjanin) spahiluk, a despot je takoĊe postao i veliki ţupan torontalske ţupanije (1404. godine).
