ISTORIJA ZAPOROŠKIH KOZAKA Olena Apanovič
I
KOZAČKA REPUBLIKA
Zaporoška Sič je jedan od onih svetskih fenomena kojima su se bavile mnoge generacije istoričara.
„Hulje, razbojnici!” - vikali su na sejmovima i u senatu poljski šljahtići. Puni mržnje, besno su tražili da se Zaporoška Sič uništi a kozaštvo zbriše sa lica zemlje.
„Slavno Zaporožje” - govorili su seljaci o Siči. Oni su beža-li na Sič od feudalaca i tamo tražibeža-li spas od teškog, neizdrživog ugnjetavanja. Zaporoške kozake - „svete vitezove, zaštitnike domovine” – narod je opevao u svojim dumama, pesmama, legen-dama.
„Gnezdo samovolje” – pisala je carica Katarina II u svom ukazu iz 1775. godine o likvidaciji Zaporoške Siči.
Od ustanka protiv poljske vladavine 1648-54. ukrajinski na-rod je kozačko-seljačku ustaničku armiju nazivao „Vojska Zaporo-ška”.
Hrabri Zaporošci postali su junaci bezbroj književnih i uopšte umetničkih dela.
Volter se divio njihovom heroizmu i pokušavao da pronađe paralele u svetskoj istoriji.
„Kozačka hrišćanska republika” – nazvao ju je Karl Marks, naglašavajući da se „sa pojavom kozaštva slobodarski duh raširio po Ukrajini”.
Ilja Rjepin, tvorac čuvene slike »Zaporošci pišu pismo tur-skom sultanu«, oduševljeno je rekao: „Niko na celom svetu nije tako duboko osećao slobodu, jednakost i bratstvo.”
Zaporoška Sič je odigrala progresivnu ulogu u istoriji ukra-jinskog naroda. Ali istraživači ni do danas nisu razjasnili sva pita-nja, nisu osvetlili sve fakte iz života i istorije Zaporožja.
Nema preciznih podataka o vremenu osnivanja Siči. Ali u drugoj polovini XVI veka Sič je već bila čuvena daleko van granica Ukrajine. Evropski vladari su upućivali ovamo svoja iza-slanstva, molili za pomoć u borbi protiv Turaka. Na primer, sa takvom molbom je na Sič 1594. godine došao izaslanik nemačkog cara Erih Lasota.
Kada se na istorijskoj sceni pojavilo ukrajinsko kozaštvo i šta je ono predstavljalo?
Međa XIV i XV stoleća. Jedno od najtežih vremena za Ukrajinu. Komadali su je litvanski, poljski i ugarski feudalci. Pod naletima stranih zavojevača pale su Galicko-Volinjska i Kijevska kneževina. Turski i tatarski feudalci pretvorili su južnoukrajinske stepe u polaznu tačku za pljačkaške pohode na Ukrajinu i Rosiju.
I tada je narod stvorio vlastitu armiju – kozaštvo. Ono je uzelo na sebe jednu od osnovnih državnih funkcija – odbranu zem-lje.
Slabo naseljeni krajevi jugoistočne Ukrajine neposredno su se graničili sa oblastima gde su skitale tatarske horde. Po njima se prvo razlio pustošeći talas napada. Ovamo, na teritoriju Južne Ki-jevščine i Braclavščine bežali su iz daleke Galicije, Volinja i Po-dolja, iz gradova i sela Zapadne Kijevščine seljaci i gradska siro-tinja na čija je pleća pao sav teret feudalne eksploatacije i tuđinske vlasti. Kao što je kasnije rekao Bogdan Hmeljnicki, kozaštvo je bilo sačinjeno od „ljudi, koji nisu mogli izdržati kmetstvo i otišli su u kozake”. Na turkijskim jezicima [tursko-tatarska grupa jezika; prevodilac] reč „kozak” znači „slobodan čovek”. [Po drugom, manje verodostojnom ali zanimljivom tumačenju, ova reč potiče od staroruskog naziva „Kozari” – na savremenim ruskim jezicima „Hozari”, na srpskom - „Hazari”; prevodilac.]
U kozake su išli najodvažniji i najjači. Čekali su ih brojni ratni pohodi i bitke; zapravo, neprekidna borba protiv zavojevača. Ali ti ljudi, doskora obični seljaci, nisu samo ratovali. Pred njima su se pružala velika prostranstva plodne zemlje, široke reke i slo-bodne stepe pune divljači. I kozaci su se često prihvatali pluga, lovili su divljač, držali stoku, bavili se zanatima. Osnivali su sela, gradili nova i obnavljali razorena mesta. Kozaci su vraćali u život opustošene od Tatara ukrajinske stepe.
Vremenom su kozaci podigli sistem utvrđenja u donjem toku Dnjepra, na „pragovima”, niskim dnjeparskim ostrvima. Sakrivena na plavnom terenu u gustom šipražju kozačka utvrda je bila nepristupačna tursko-tatarskoj konjici. Pragovi su otežavali poljskoj šljahti prilaz do nje. Kozaci su koristili tradicionalne načine podizanja fortifikacija iz vremena Kijevske Rûsi, gde su, pored zemljanih nasipa, važnu ulogu imale „zasike”. Od reči „zasika” (utvrđenje od balvana), Sič je dobila svoje ime. A
„Zaporoškom” [tj. „Zapraškom”; prev.] zvali su je zato što je ležala na „pragovima” Dnjepra.
Sič je pružala utočište svakom ko je bežao od nacionalnog i socijalnog ugnjetavanja i želeo da se bori za slobodu. Ovde su pri-mali ljude bez obzira na rasu, nacionalnost i društveno poreklo. Osim Ukrajinaca, koji su činili većinu, bilo je i mnogo Rosijana i Belorusa, Litvanaca i Gruzina, došljaka iz južnoslovenskih zema-lja i Jermena. Na Sič su dospevali Italijani i Francuzi, pa čak i Arapi.
Zaporoška Sič je predvodila borbu na koju se podigao ukra-jinski narod protiv vladavine plemićke Poljske, tursko-tatarske agresije i feudalno-kmetskog tlačenja.
Vlada „Rzeczy Pospolite”, kako su zvali poljsku državu, shvatila je da kozaštvo predstavlja najozbiljniju pretnju poljskoj vlasti na Ukrajini. Poljski kraljevi su težili da uspostave kontrolu nad kozacima i da ih iskoriste za zaštitu južnih granica kao i za gu-šenje seljačkih ustanaka. Zato je 1572. godine kralj Avgust Sigis-mund II uzeo deo kozaka u državnu službu. Njih su uneli u pose-ban spisak – registar. Ali broj tih registrovanih kozaka gubio se u moru čitavog kozaštva, koje je bivalo sve veće. Za vreme ustanaka registrovani kozaci su se, uprkos pritisku od strane šljahte, pridru-živali narodnim masama.
Sama Zaporoška Sič je nekoliko puta menjala mesto. Smatra se da se prvobitno nalazila na ostrvu Hortici. Tamo je sredinom XVI veka knez Dmitro Višnjevecki podigao utvrđeni zamak. Gar-nizon su činili kozaci koji su, bez sumnje, podižući zemljane bede-me, koristili sistem zasika. Sa Hortice su kozaci na čelu sa Dmi-trom Višnjeveckim sredinom XVI veka izvršili prve pohode na turske posede pri donjem toku Dnjepra.
Dokumenti kazuju da je 70-ih godina XVI veka Sič bila na ostrvu Tomakivci, a 90-ih je premeštena na drugo dnjeparsko ostrvo - Bazavluk. O Bazavlučkoj Siči ostavio je zapise Erih La-sota. Od 1638. do 1652. Sič se nalazila na Mikitinom rogu, blizu današnjeg grada Nikopolja. Ovde je formirana ustanička vojska, a Bogdan Hmeljnicki izabran za hetmana. Odavde su pod njegovim zapovedništvom kozaci krenuli da se pridruže ustaničkom pokretu na Naddnjipranščini i otpočnu veliki oslobodilački rat ukrajinskog naroda.
Najdužu istoriju imala je Čortomlicka Sič. Njome je upra-vljao, među ostalima, i košev ataman Ivan Sirko, koji se proslavio
u borbama protiv Tatara. Čortomlicka Sič je po naređenju cara Petra I bila spaljena i uništena, jer je deo starešina i kozaka prešao na stranu Mazepe [hetmana I.S.Mazepe, koji se 1708. pridružio švedskom kralju Karlu XII u ratu protiv Rusije; prevodilac]. Tada su Zaporošci otišli na jug i osnovali Sič na reci Kamjanci.
Ali carska vlada im nije dozvolila da ostanu ni ovde. Kozaci su mogli da se zaustave tek u Oleškama, koje su se tada nalazile u Krimskom hanatu.
Živeti pod vlašću večitih neprijatelja - tatarskih feudalaca - bilo je vrlo teško. Ne jednom Zaporošci su se obraćali carskoj vladi molbom da im se dozvoli povratak u rosijsko podaništvo. Uoči rusko-tursko rata 1734. godine to im je najzad i dozvoljeno. Tada je osnovana poslednja, Nova Sič, ili, kako su je tada zvali – Podpolenjska, zato što se nalazila na reci Podpoljnoj.
O životu i svakodnevici Zaporožaca ostavili su zapise sve-doci iz drugih zemalja i rosijski oficiri koji su boravili na Siči. Ali najvrednije podatke daju nam arhivski dokumenti. Sič je imala aktivne diplomatske odnose sa vladama mnogih zemalja, a upra-vljalo se i unutrašnjim životom, tako da je i knjigovodstvo bilo razvijeno. U zaporoškoj vojnoj kancelariji radili su visokoobrazo-vani za ono vreme ljudi. Iz njihove sredine ponikli su istoričari-letopisci. U kovitlacu događaja veliki deo dokumenata je iz-gubljen. Ostali su sačuvani materijali Nove Siči i oni predstavljaju jedinstven arhivski fond od svetskog značaja.
Vrlo zanimljiv i precizan opis spoljašnjeg izgleda Siči nači-nili su sami kozaci. 1672. godine u Moskvi su zaporoški izaslanici - ataman Šašol i kozaci - pričali o Čortomlickoj Siči. Spolja je izgledala kao utvrđeni gradić. Sa leve strane joj je tekla reka Čortomlik, sa desne Prognoj, a iza tvrđave Skarbna. Strme obale triju malih reka predstavljale su prirodnu prepreku, koju su dopu-njavali trinaestmetarski zemljani nasip i kanal. Sa četvrte strane Sič je gledala na stepu. Ovde je bedem imao puškarnice i bio oja-čan ogradom od debelih zašiljenih kočeva premazanih smolom. S te strane je bila još i velika odbrambena kula, široka 43 metra, a ispred nje 216 metara dug polukružni zemljani bedem sa mestima za topove. Prema bedemu sa puškarnicama pružali su se drveni „koševi” zasuti zemljom. Izlazilo se kroz osam uzanih prolaza sa puškarnicama. Zimi su Zaporošci na rekama oko Siči razbijali led, otežavajući tako pristup.
U centru Siči je bio trg sa crkvom oko koje se nalazilo 38 kurenja – svojevrsnih kasarni, velikih drvenih kuća pokrivenih ko-žama ili trskom. Tu su se nalazile i kuće starešina kao i skladište poljskih i tvrđavskih topova. Izvan tvrđave, kod pristaništa, nala-zila se „Grčka kuća”, podignuta za strane izaslanike i trgovce. Zaporoška Sič je vodila živu trgovinu, a bila je i tranzitna tačka za trgovinu između svih ukrajinskih zemalja i Rosije sa državama Za-pada. U predgrađu Siči bilo je mnogo kuća i zanatskih radionica. Kozaci, odlični oružari, sami su izrađivali visokokvalitetni barut. Naročito su se isticali graditelji velikih zaporoških bojnih čamaca. Njihove čajke uspešno su se nosile sa turskim ratnim brodovima – galerama. Često su zaporoške majstore-čamdžije pozivali u Moskvu.
U kurenjima je živeo stalni garnizon Siči. Kurenj je takođe bio vojno-administrativna i ekonomska jedinica. Njime je upra-vljao kurenjski ataman. Veći deo kozaka i njihove porodice živeli su u zimovnicima ili selima oko Siči. Te oblasti su u drugoj polo-vini XVII veka nazivane „Slobodne zemlje Vojske Zaporoške”.
Dovoditi ženu u samu Sič, pa makar i rođenu majku, bilo je zabranjeno pod pretnjom smrtne kazne. To je bilo uzrokovano izvanredno teškim i nesigurnim životom na Zaporožju, gde je sve bilo podređeno potrebama neprekidne borbe.
Ratujući protiv stranih zavojevača, Sič je stvorila čvrstu vojnu organizaciju. Svaki kozak se oficijelno nazivao „drug Voj-ske Zaporoške”, u čemu se vide elementi demokratskih odnosa. Kozaštvo se delilo na pukove od 500-1000, a ponekad i više ljudi na čelu sa pukovnicima. Pukove su činile stotine kojima su komandovali stotinari. Postojala je takođe i podela na kurenje. Celokupno ukrajinsko kozaštvo predvodio je hetman, a zaporoške kozake košev ataman. Za vreme pohoda on je imao neograničenu vlast. Košev ataman, vojni pisar, sudija i komordžija zajedno su činili upravu – takozvani „koš” Zaporoške Siči. Koševa uprava birana je svake godine na opštem skupu, koji se inače okupljao tri-četiri puta godišnje i odlučivao o najvažnijim pitanjima: primao izaslanike, donosio odluke o pohodima, delio zemlje i posede među kurenjima.
Zaporoška Sič je već imala karakteristike ranoburžoaskih republika. Ali starešine i imućniji kozaci narušavali su demokrat-ski sistem; demagogijom, potkupljivanjem pa i silom nastojali su da demokratska prava pretvore u lične privilegije, nametali su
svoju volju na skupovima. Visoke položaje zauzimali su samo bogatiji kozaci. Pri kraju postojanja Siči starešine i carska vlada su princip izbornosti sveli gotovo na puku formalnost. Na Siči je ne-prestano trajala oštra socijalna borba. Osnovnu masu Zaporožaca činili su siromašni kozaci i bezemljaši, na koje je padao najveći teret i teškoće ratnih pohoda. Oni su bili i najaktivnija snaga se-ljačko-kozačkih ustanaka.
U prvoj polovini XVII veka zaporoško kozaštvo se podiglo na nivo najboljih evropskih armija, a svojom aktivnom, napadač-kom, inicijativnom strategijom i manevarskom taktikom prevazila-zilo je feudalne vojske Evrope, koje su se dosledno držale strate-gije pozicionog ratovanja.
Zaporoška pešadija je smatrana najboljom u Evropi. Ona ne samo što se vešto borila sa neprijateljem na kopnu i proslavila osvajanjem neprijateljskih utvrđenja, nego je ratovala i na moru, flotilama velikih čamaca koji su pokretani na dva načina – veslima i vetrom. Postoje podaci da su Zaporošci u borbama protiv Turaka koristili podvodne čamce mnogo pre nego što su ih koristili u Za-padnoj Evropi. Kozaci su smelo napadali ne samo pojedinačne brodove, nego i čitave turske flote. Posade turskih galera bi uništa-vali, a okovane veslače oslobađali i prebacivali u njihove zemlje ili primali u svoje redove.
Konjica je kod Zaporožaca u prvoj polovini XVII veka bila manja od pešadije, ali se odlikovala velikom umešnošću u borbe-nim dejstvima. Zaporoška konjica je napadala u polukrugu, zala-zeći neprijatelju i sa krila.
Najrašireniji vid bojnog poretka bio je takzvani tabor – naj-važniji element kozačke taktike u borbi na otvorenom stepskom terenu. Vojska se nalazila u četverougaonom pokretnom utvrđenju od nekoliko redova spojenih zaprežnih kola. Takva tvorevina omo-gućavala je da se brzo pređe iz odbrane u napad i obratno. Tabori su korišćeni i u bitkama, i u pohodima. Savremenici su ih nazivali „pokretne tvrđave”. U cilju odbrane kola su postavljana tik jedna uz druga, točkovi su im povezivani lancima a rukunice okretane prema neprijatelju kao koplja. Kola su služila kao zaklon borcima. Za vreme dugotrajne opsade neprijateljskog utvrđenja ili kružne odbrane kola su ponekad zasipana zemljom i od njih je pravljen jak bedem, a okolo su kopani rovovi, jarci, „vučje jame” sa zašilje-nim kočevima na dnu i drugi privremeni zemljani objekti. Po sve-dočenju jednog savremenika, stotinu kozaka u taboru moglo se
uspešno braniti od hiljadu ili više tatarskih napadača. Poljski pan-cirni ulani razbijali su se o čvrsti zid kozačkog tabora.
Zaporošci su podigli na visoki nivo stražarsku i izviđačku službu. Čuvajući južne granice od upada tatarskih ordi, kozaci su stvorili originalni sistem signalizacije - „svetionike” i „figure” pomoću kojih su obaveštavali stanovništvo, to jest, imali su svoje-vrsni svetlosni telegraf. Kad bi neprijatelj bio primećen, paljena je prva vatra na granici, a za njom druga, treća i tako dalje. Gusti crni dim danju i jarka svetlost vatre noću upozoravali su stanovništvo na dolazak neprijatelja.
Kozaci su bili naoružani sabljama i kopljima, kao i vatrenim oružjem – mušketama, pištoljima, samokresima, puškama. Osim toga, kozaci su koristili i kelepe (bojne čekiće), a protiv naleta neprijateljske konjice oštra sidra i ukrštene grede, tzv. „španske ja-hače”. Poznato je takođe da su koristili zapaljive rakete još počet-kom XVI stoleća.
Oružje, barut i metke Zaporošci su izrađivali sami, ili su ih zaplenjivali u bitkama. Osim oružja i municije svaki borac je mo-rao imati sekiru, kosu, lopatu, užad i ostalo, kako bi mogao nasi-pati bedeme i podizati utvrđenja, kao i vezivati kola u taboru.
Kozaci su bili majstori za gradnju zemljanih utvrda. Papski nuncije Tores, koji je posetio Poljsku i Ukrajinu, zabeležio je: „Kozak ratuje ne samo mušketom, nego i motikom i lopatom… nasipa zemlju i gradi utvrđenja u beskrajnim ravnicama svog kra-ja.” Zaporošci su veoma brzo formirali rovove, zasike, šančeve, redute, tabor. „U svetu nema vojske koja bolje pravi šančeve od kozaka” – pisao je tadašnji transilvanski letopisac.
Ukopavanje kao način zaštite od neprijateljske vatre, tada još nepoznat u Zapadnoj Evropi, bilo je od početka rašireno među kozacima. Ovaj način je bio pouzdaniji od oklopa i žičanih košulja koje su koristili Poljaci i njihovi najamni vojnici, pre svega Nemci. Oklopi su u vreme široke upotrebe vatrenog oružja štitili vrlo slabo.
Artiljeriju Vojske Zaporoške činili su teški topovi za opsadu i odbranu, kao i laki prenosni falkoneti. Neki od njih su se mogli pričvrstiti na čamac ili brod.
Savremenici opisuju kozake kao ljude fizički snažne, hrabre i neumorne u ratu. Turski hroničar Mustafa Naima, opisujući pomorsku bitku kozaka u čajkama sa turskom flotom, kaže: „Može se otvoreno reći da u celom svetu nema ljudi hrabrijih, koji bi se manje brinuli za svoj život i manje plašili smrti.”
Na Zaporožju je vladala gvozdena vojna disciplina. Izdaja kozaštva i domovine smatrana je najtežim zločinom.
Krajem XVI veka Zaporoška Sič postaje politički centar ukrajinskog naroda. Sič je dala istaknute vojskovođe, mudre drža-vnike kao i vođe narodnih ustanaka: Severina Nalivajka, Tarasa Fedoroviča (Trjasila), Pavla Pavljuka, Ivana Sulimu, Dmitra Gu-nju, Petra Sagajdačnog, Bogdana Hmeljnickog, Ivana Sirka, Mak-sima Zaljiznjaka, Semena Palija.
Zaporošci su bili u punom zamahu u prvoj polovini XVII veka. Pohodi su bili česti i kozaci su ne jednom „prekrivali dimom iz mušketa” tursku prestonicu, bacali u užas istog onog sultana kojeg su se plašili vladari zemalja Zapadne Evrope.
Veliki broj pohoda, posebno od 20-ih do 40-ih godine XVII veka, Zaporošci su preduzimali zajedno sa donskim kozacima, sa kojima ih je vezivalo staro ratno prijateljstvo, zajednička borba protiv stranih agresora i mnoge socijalne sličnosti. Zaporošci i Donci su bili vojna barijera tursko-tatarskoj agresiji ne samo na Ukrajinu i Rosiju, već i na druge evropske zemlje. Kozački udari koji su slabili tursko-tatarsku vlast u Pricrnomorju i Priazovlju imali su veliki značaj i za borbu naroda Balkanskog poluostrva koji su se nalazili pod turskom vladavinom. A jedan od najvažnijih rezultata kozačkih pohoda bilo je oslobađanje velikog broja zaro-bljenika. Stotine, a ponekad i hiljade nevoljnika – Rosijana, Ukra-jinaca, Belorusa i predstavnika drugih naroda – dobijali su slobodu iz ruku Zaporožaca.
Uloga kozaka u sveukupnom društveno-političkom životu Ukrajine bila je tako velika a veze sa narodom tako jake, da su u dokumentima XVII-XVIII veka sve Ukrajince ponekad nazivali „nacijom kozaka” ili „ukrajinskom kozačkom nacijom”.
Posle oslobađanja od poljske vlasti, Ukrajina se na Pereja-slavskom saboru ujedinila sa Rosijom. Ali plemićka Poljska nije odustajala od ukrajinskih zemalja i započela je zbog Ukrajine rat sa Rosijom. Prema Andrusovskom primirju između poljskog kralja i ruskog cara, Ukrajinu, koja se posle krvavog i teškog rata izborila za oslobođenje od strane vlasti, podelile su dve države.
Desnoobal-na UkrajiDesnoobal-na [deo Ukrajine Desnoobal-na desnoj obali Dnjepra, ZapadDesnoobal-na Ukra-jina; prev.] je ponovo predata Poljskoj. Zaporoška Sič se našla u vrlo teškom položaju, pod vlašću istovremeno dve države. Zaporo-ški kozaci su morali da proliju još more krvi dok nisu dočekali ukidanje tog istorijskog nonsensa. Tek 1689. godine, prema tako-zvanom Večnom miru, sklopljenom između magnatske „Rzeczy Pospolite” i carske Rosije, Zaporoška Sič je zvanično ušla u sastav Rosije. Desnoobalna Ukrajina je ostala pod vlašću plemićke Poljske.
Carska vlada je dodelila Zaporoškoj Siči veliku teritoriju južno od reka Tjasmina i Orelja (u granicama današnje Zaporoške, Dnjepropetrovske, Donjecke, Mikolajevske i Kirovogradske obla-sti). Sič je zadržala pravo mesne samouprave i suda, vojska je sva-ke godine dobijala „carsku platu”, odnosno određenu sumu novca, kao i izvesne količine namirnica, municije i ratne opreme.
I nakon ujedinjenja Ukrajine sa Rosijom zaporoški kozaci su ostali avangarda u borbi protiv šljahtićke Poljske i tursko-tatarske agresije. U to vreme na Siči je upravljao nadareni vojskovođa Ivan Sirko, koji je osam puta biran za koševog atamana. Vojska Zapo-roška, kao zaseban deo rosijske armije, imala je najaktivniju ulogu u rusko-turskim ratovima u XVIII veku. Tada je u njoj već pre-ovlađivala konjica. Rosijska komanda je suprotstavljala laku, ire-gularnu zaporošku konjicu tatarskim ordama, koje su dejstvovale samo na konjima. Uspešnim operacijama rosijske armije protiv tursko-tatarske vojske na crnomorskom priobalju takođe je dopri-nela i zaporoška flotila. Dakle, Zaporoška Sič je odigrala važnu ulogu u oslobađanju od turskog jarma južnih ukrajinskih zemalja i Krima, što je bio rezultat Kučuk-Kajnardžijskog mira, kojim je okončan rat 1768-74. godine.
U XVIII veku stanovništvo Zaporožja se znatno uvećalo beguncima od feudalno-kmetske eksploatacije. Zaporoška sirotinja je bila glavna bojna sila u oslobodilačkom hajdamačkom pokretu. Čuveni vođa ustanika Maksim Zaljiznjak je potekao upravo iz te sredine.
Zaporoški kozaci su se borili i u Rosiji u redovima učesnika seljačkih ustanaka. U vojsci Pugačova bilo je nemalo Zaporožaca. A posle poraza od carske vojske sâm Pugačov je imao nameru da pređe na Zaporošku Sič, što je i govorio: „Morem, do zaporoških kozaka.”
Nakon obračuna sa pugačovcima i završetka rata sa Tur-skom carska vlada je rešila da likvidira Zaporošku Sič. U to vreme Sič je za Rosiju izgubila raniji značaj južne vojne tvrđave. Nekad pogranične zaporoške zemlje sada su bile unutrašnje teritorije. Istovremeno, Sič je sa velikim brojem begunaca, koji su se ovde krili, za carsku vladu predstavljala stalnu opasnost – žarište nepre-kidne antifeudalne borbe. Samodržavlje je, sprovodeći politiku nacionalno-kolonijalnog ugnjetavanja narodâ u sastavu imperije, još 60-ih godina XVIII veka likvidiralo hetmanstvo Levoobalne Ukrajine, i nije se moglo pomiriti ni sa samoupravom i posebnim statusom Siči. Zaporoške zemlje su razdeljene rosijskim i ukrajin-skim spahijama. Deo stanovništva je pretvoren u kmetove.
Duhovni život Zaporožaca je bio bogat. I u Siči i u palan-kama na teritoriji zaporožja postojale su osnovne škole i škola pevanja. Među Zaporošcima je bilo i takvih koji su stekli obrazo-vanje u Kijevsko-Mogiljanskoj akademiji, pa čak i na zapadno-evropskim univerzitetima.
Među Zaporošcima su se često sretali talentovani pevači i svirači, pesnici i igrači. Hopak i metelica su stvoreni na Zaporožju, kao i neki drugi plesovi. Ovde je postojao i „vertepni teatar”. Dume i pesme koje su ispevali kozaci i danas izazivaju pažnju. Posebna pojava u duhovnom i svetovnom životu Zaporožaca bili su kobzari. Kobzari nisu bili samo autori i izvođači duma i pesa-ma – oni su pozivali narod u borbu, pa i sami učestvovali u bitka-ma. Na Zaporožju se razvila i dostigla visok stepen savršenstva vojna muzika. Narodna slika »Kozak Mamaj« vekovima se nala-zila u gotovo svakoj ukrajinskoj kući. A mnogo duma i istorijskih pesama o Zaporošcima stvorio je i sam narod, slaveći dela junaka kozačke republike.
II
PLAMEN NARODNOG GNEVA
1591. godine, u decembru mesecu, na Podnjeprovlju je izbio prvi veliki ustanak kojim je otpočelo doba nacionalno-oslobodi-lačkih ratova na Ukrajini. Taj ustanak je izbacio u prvi plan čoveka dotle nepoznatog u vladajućim krugovima poljske države. Od tog časa ime Krištova Kosinskog izgovara se na sejmovima i sabo-rima, a pojavljuje se i na stranicama privatne i službene korespon-dencije. Sve što se pre toga događalo u životu Kosinskog palo je u zaborav. Postoje dva-tri istorijski verodostojna, dokumentovano potvrđena sećanja. Izvan granica škrtih fakata leže pretpostavke, priče i legende nastale posle njegove smrti.
Krištof Kosinski je rođen na Podljašju. Sačuvan je doku-ment iz 1586. godine iz kojeg saznajemo o njegovom pristupanju kozačkoj vojsci i boravku na Siči. Kosinski je vršio opasnu stra-žarsku službu u neposrednom susedstvu tatarskih oblasti, negde kod Tavanja, obaveštavajući o približavanju neprijatelja ukrajin-skim granicama. Ovde se čeličio karakter budućeg vođe narodnog pokreta, formirali su se njegovi pogledi.
Kosinski se sigurno odlikovao hrabrošću i vojnim talentom, jer se brzo našao u krugu najuticajnijih ljudi među kozacima. Kao starešina u registrovanoj kozačkoj vojsci, Kosinski je od poljskog kralja dobio manji zemljišni posed - pustaru Rokitnu na Bilocer-kovščini.
Međutim, njegovu zemlju prisvaja najveći ukrajinski ma-gnat – Januš Ostroški. Krakovski kaštelan, volinjski vojvoda, bilo-cerkovski starosta, knez… veliki broj titula i poseda doveo je Ostroškog na vrh feudalne hijerarhije. Zato magnat nije imao nikakvih poteškoća da od kralja dobije tapiju na zemlju već ranije datu Kosinskom. Oštećeni Kosinski se podigao u odbranu svojih prava. Za njim su pošli registrovani kozaci i kozačke starešine.
Počeo je ustanak 1591-93. na Ukrajini. Na prvi pogled činilo se da je to običan za ono vreme događaj, jedan od magnat-sko-šljahtićkih zemljišnih konflikata, koji su svojim prepadima, pucnjavom, odzvanjanjem sablji, rzanjem konja, pobedničkim usklicima napadača i jaucima poraženih ispunili u poljskoj državi
čitavo XVI stoleće. Kraljevska vlada nije mogla da obuzda „kra-ljeviće” – moćne magnate, koji su ognjem i mačem nametali svoju volju slabijima. Oni su samovoljno napadali nezaštićena sela i gra-diće, oduzimali svojim suparnicima zemlje, imanja i imovinu. Poljski šljahtići su, kao i Tatari, pljačkali seljake, šaljući na njih svoje privatne male vojske, naročito najamnike Nemce.
Ali borba Kosinskog prešla je granice lične osvete. Postala je to borba protiv magnatske vlasti, protiv opšteg gaženja kozačkih prava od strane poljskih i ukrajinskih feudalaca. Slobodno kozačko stanovništvo odavno je posedovalo zemlju i na svaki način branilo taj nepisani zakon, jer su po kanonima feudalnog društva pravo na zemlju imali samo duhovni i svetovni feudalci. Tako da je ustanak odmah zadobio antifeudalni karakter.
Krajem 1591. Krištof Kosinski je doveo pobunjene kozake do Bile Cerkve. Ovo veliko i dobro utvrđeno mesto pripadalo je Janušu Ostroškom. Meštani, i sami ogorčeni na ugnjetače, pomogli su kozacima da zauzmu zamak i grad; neki su i pristupili kozačkim odredima. Topovi, samokresi, pištolji, vojne zalihe i sve dragoce-nosti Ostroških pali su u ruke kozaka.
Planula je kuća bilocerkovskog podstaroste Kurceviča-Buli-ge, koji je predstavljao vlast Ostroških u gradu. Uništen je arhiv Ostroških u zamku. Pretvorene su u pepeo kraljevske povelje, dokumenti koji su Ostroškom davali titulu bilocerkovskog staroste i pravo na Boguslav, Rozvoložje, Rokitno; takođe i papiri koji su određivali obaveze seljaka prema feudalcu.
Zatim su se ustanici utaborili u Tripolju, dovezavši ovamo topove iz osvojenih utvrđenja. Vest o pobuni kozaka širila se po Ukrajini, raspaljujući oslobodilačku borbu narodnih masa. Kralj je u pismu od 16. januara 1592. pisao o pobuni seljaka, građana i ko-zaka u Kijevskom, Braclavskom i Volinjskom vojvodstvu.
Sejm je krajem januara 1592. odredio magnatsku komisiju, koja je trebala da likvidira „kozačku samovolju” i njene predvod-nike. Komesari su se skupili u Fastovu. Svaki je sa sobom doveo svoju vojsku. Ustanicima se pismom obratio „kozački starešina” određen od strane poljske vlade, šljahtić Mikola Jazlovecki. On je tražio da se položi oruže, da se uhvati i preda „onaj razbojnik” Kosinski, a u slučaju odbijanja pretio je krvavom odmazdom.
Kozaci su ignorisali pismo, ne priznajući „starešinu”. Komesari su sa vojskom krenuli na Tripolje. Ali razmetljivi ma-gnati, našavši se pred uperenim cevima kozačkih topova sa
bede-ma, nisu usudili da ih i napadnu. Proglasivši kozake „neprijate-ljima države” i stavivši ih van zakona, komesari su neslavno završili svoju misiju i razišli se.
Ustanak se proširio na Volinj i Podolje. Seljaci i gradska sirotinja osvajali su zamkove, utvrđenja i gradove, oduzimali oru-žje i topove, isterivali, zatvarali ili ubijali panove, proglašavali se kozacima i uvodili kozačke običaje – okupljali su se na savetima, birali atamane i sudije, delili zemlju i imanja, stupali u vojsku Ko-sinskog. Neki šljahtići su, spašavajući živote, obećavali poslušnost kozacima. Magnati i šljahta počeli su da okupljaju vojsku u Kon-stantinovu. Opet su stigle sa svojim malim vojskama pogranične kraljevske staroste. Januš Ostroški je doveo iz Ugarske nekoliko konjičkih odreda. Na čelo vojske stao je kijevski vojvoda Konstan-tin Ostroški, koji je na sejmu u septembru 1592. uništenje kozaka proglasio za svoj glavni cilj.
Kozačka vojska se još sjeseni 1592. utvrdila kod Pjatke, blizu Čudnova, iskoristivši prirodne utvrde i ojačavši ih veštačkim fortifikacijama. Jedan deo kozaka je postavio tabor u stepi, kontro-lišući put za Sič. Međutim, udarili su žestoki mrazevi. Nije bilo dovoljno hrane, oružja i odeće, iako su stanovnici susednih gra-dova Ostropolja, Čudnova i Slobodišča pomagali ustanike koliko god su mogli.
Smatrajući da će kozačkoj pešadiji – osnovnoj sili kozačke vojske – po takvoj hladnoći biti nemoguće da podiže zemljane be-deme, Poljaci su poslali na kozake dobro naoružanu i opremljenu konjicu. Međutim, jahači u čeličnim pancirima i sa ždralovim pe-rima na šlemovima razbijali su se o kozačke bedeme kao talasi o stenje. 2. februara 1593. Kosinski je preuzeo inicijativu i otpočeo glavnu bitku. Činilo se da će kozaci odneti pobedu, ali je neočeki-vani udar pristigle ugarske konjice promenio tok bitke. I mada su kozaci pretrpeli poraz, držali su se izvanredno hrabro i, po svedo-čenjima iz tog vremena, više od nedelju dana pružali otpor nad-moćnijim snagama neprijatelja. Obe strane su imale velike gubit-ke. Poginulo je preko 2000 ustanika, koji su na bojnom polju ostavili 26 topova.
10. februara 1593. potpisan je sporazum. Kozaci su se oba-vezali na potpunu poslušnost kralju. Zabranjeno im je da vode samostalne diplomatske pregovore sa susednim državama. Nisu imali pravo da žive na magnatskim i šljahtićkim imanjima, nego samo na „pragovima” Dnjepra. U sporazum je uneta i tačka o
po-vratku oduzete imovine, konja i stoke, o vraćanju feudalcima odbeglih kmetova koji su stupili u kozačku vojsku.
Ali šljahta nije ostvarila svoj glavni cilj – uništenje kozaka. Poljaci su morali pregovarati sa istim tim „izdajnikom kralja”, Krištofom Kosinskim. On je zajedno sa stotinarima potpisao spo-razum u kojem je bio zahtev za njegovo skidanje sa hetmanskog položaja. Ustanici su na taj sporazum gledali samo kao na iznuđeni privremeni prekid borbe. Vratili su se na Sič ni ne pomišljajući da smenjuju Kosinskog.
Zaporoški hetman takođe nije hteo da položi oružje; on je na Siči skupljao sveže snage. „Hteo je da podigne sve pogranične oblasti i sve da nas pobije” – pisao je kasnije čerkaski starosta Oleksandar Višnjevecki o namerama Kosinskog da potpuno uništi magnatsku vlast na Podnjeprovlju.
U maju 1593. vojska od dve hiljade ljudi na čelu sa Kosin-skim krenula je sa Siči. Zaporošci su opkolili čerkaski zamakk i počeli napad sa kopna i sa Dnjepra. Nudeći pregovore, Oleksandar Višnjevecki je domamio kozačkog hetmana u zamak, gde je Ko-sinski na prevaru ubijen. Ali njegova smrt nije zaustavila ustanike. Obuzet panikom, čerkaski starosta Višnjevecki je molio za mir i u avgustu potpisao sa kozacima „večni i nenarušivi mir”, bespogo-vorno prihvatajući sve uslove, koji su potvrđivali i proširivali ko-začka prava i po kojima je priznat suverenitet Zaporožja.
Ali zločini magnata nad seljacima i građanima nisu presta-jali, kao što nije prestajala ni oslobodilačka borba. Kada su u Kije-vu ubijeni kozački izaslanici koji su se žalili na Višnjeveckog, voj-ska od četiri hiljade Zaporožaca opkolila je glavni grad Podnje-provlja. Šljahta, koja se okupila na sesiju zemnog suda, uzalud je pozivala kozake na pregovore. Samo je neočekivana pojava tatar-skih ordi na granicama Zaporožja spasila ugnjetače od kazne i prinudila kozake da skinu opsadu i pohitaju na jug.
Odlazak Zaporožaca nije oslabio narodni oslobodilački po-kret. Čitava Braclavščina je faktički bila u rukama pokozačenih seljaka i građana. Postepeno se razbuktavao ustanak 1594-96, koji je predvodio Severin Nalivajko. Određeni su osnovni putevi i karakteristike oružane borbe ukrajinskog naroda, koja je tokom pola stoleća potkopavala temelje feudalno-kmetskog poretka i šljahtićkog ugnjetavanja na Ukrajini, da bi dovela do oslobodi-lačkog rata 1648-54. godine.
III
U TURSKOM I TATARSKOM ROPSTVU
Stvoren u XV veku, posle raspada Zlatne Orde, Krimski hanat je zajedno sa potčinjenim nogajskim tatarskim oblastima zavladao južnim stepama Ukrajine i preduzimao razarajuće napade na ukrajinske i rosijske zemlje. A za leđima krimskih hanova i tatarskih vladara – mirzi – sve vreme se dizala zloslutna krvava senka sultanske Turske, koja je inicirala i inspirisala tatarske napa-de i u svoje planove uvek uključivala osvajanje Ukrajine.
Tatarski upadi na ukrajinske zemlje praćeni su strašnim i bespoštednim razaranjima gradova i sela. Ali najteža posledica tatarskih i turskih napada bilo je ubijanje i masovno zarobljavanje i odvođenje ukrajinskog stanovništva. Ostavljajući na svom putu zgarišta i leševe, tatarske orde su na povratku u Krim terale kao stoku hiljade nevoljnika, mladih i zdravih ljudi; malu decu i stare su nemilosrdno ubijali.
Od navale tatarskih ordija najviše je trpelo selo – glavni proizvođač materijalnih dobara u feudalnom društvu. Napadači su varvarski uništavali sve na svom putu – kako useve, tako i čitava sela. Tatari su često zarobljavali seljake u polju u vreme poljskih radova. Kao posledica toga ekonomija je u nekim krajevima pot-puno odumrla.
Osnovni udar tatarskih ordi padao je na seosko stanovništvo već i zbog toga što su Tatari izbegavali velike gradove. Radije su napadali okolna sela, nego da opsedaju utvrđene gradove i zamke. Tatari su bili nemoćni pred dobro organizovanim otporom grad-skog stanovništva i garnizona.
Najmanje su stradali od tatarskih upada ukrajinski i poljski feudalci, koji su imali mogućnost da se sakriju iza tvrđavskih zidina, pod zaštitom privatnih malih armija.
Tatari su razradili taktiku koja im je obezbeđivala veliku zonu dejstava i veliki broj zarobljenika. Stigavši na teritoriju Ukra-jine, han je sa ordom postavljao koš odnosno glavni logor na ne-kom određenom mestu. Odatle su, kao iz centra, polazili veliki odredi, koji su napadali i uništavali gradove i sela, pljačkali i odvodili ljude u zarobljeništvo. Ti veliki odredi su se postepeno
usitnjavali, prekrivajući čitavu oblast mrežom manjih odreda – čambula. Tatari su u svojim upadima obuhvatali velike prostore i pronicali duboko u teritoriju Ukrajine. Pritom su vrlo brzo prelazili velika rastojanja, presedajući sa jednog konja na drugog, jer je sva-ki ratnik imao barem po dva-tri konja.
Rezultat takve taktike bilo je masovno zarobljavanje stano-vništva. Nemoguće je izračunati sve ljudske gubitke Ukrajine od upada tatarskih ordi. Veliki broj napada uopšte nije zabeležen. A u opisima koji su stigli do nas često ne možemo naći ni približan broj žrtava.
Neće biti preterivanje ako kažemo da su tatarski feudalci za četiri stoleća ubili ili odveli u ropstvo milione stanovnika Ukrajine. Poznati su slučajevi kada su napadači samo u jednom pohodu odvodili desetine hiljada ljudi. 1662. Tatari su na Siverščini zaro-bili 20 hiljada ljudi. Ali nisu stigli i da ih odvedu – zarobljenike je tada oslobodila rosijska vojska. 1666. orda je razaslala svoje odre-de po celoj zemlji, stižući do Lavova, Lublina i Kamjaneca. Kao razultat tog upada odvedno je 40 hiljada ljudi. 1676. krimski Tatari su napali Volinj, Podolje i Galiciju i zarobili opet oko 40 hiljada ljudi. 1688. godine, u periodu između prvog i drugog krimskog pohoda, han je kao rezultat nekoliko upada u Ukrajinu odveo oko 100.000 zarobljenika.
Tatari su delili sav plen, a posebno jasir (zarobljenike), po pravilu još na teritoriji Ukrajine. Podela jasira vršena je na Tavanj-skom prelazu, kod utvrđenja u donjem toku Dnjepra, kao i na sa-mom Krimu. Deseti deo jasira pripadao je hanu, a i sultan je imao pravo na određeni deo. Znatan deo plena dobijali su tatarski feu-dalci-mirze. Posedujući velika bogatstva, mirze su običnim ratni-cima davali konje i opremu, za šta su dobijali lavovski deo plena.
Posle odvajanja ljudske desetine za sultana i hana, i svaki mirza je dobijao najmanje po deset zarobljenika, a obični ratnici koji su, osim oružja (luka, koplja, bojne palice, jatagana i sablje) imali uz sebe još i veliku količinu remenja od neštavljene kože za vezivanje zarobljenika, dobijali su po dva-tri čoveka.
60-ih godina XVII veka Gdžan-mirza pisao je u jednom pi-smu: „Klanjam se svom poštovanom bratu Safarela-agi. Pitaš za nas, i mi svi sni zdravi; ja imam dvadeset jasira, Arslan-Gaza-mirza devet, Kaplan-Arslan-Gaza-mirza deset, Abl-Arslan-Gaza-mirza šest, Ališ-Arslan-Gaza-mirza deset, Temerš-Ulan pet, Majla Perekopski četiri, svi ostali naši drugovi imaju po dva-tri jasira; osim Alaša nema nikoga bez jasira.”
U nekim periodima tatarski upadi dešavali su se svake godine, pa i po nekoliko puta godišnje. Osim masovnih naleta, sve vreme vođena je borba u pograničnim oblastima, u južnim ukrajin-skim stepama.
Zarobljenike su obično vodili na Krim ili u Nogajske oblasti pešice, u varvarskim uslovima, ponekad zakovane ili vezane kao stoku. Zarobljenici su prelazili dugačak put, okruženi čuvarima, šibani i žigosani vrelim gvožđem kao životinje. Narodne priče kazuju da su Tatari vezivali zarobljenike na jednu dugačku motku i tako ih terali. Od gladi, žeđi i mučenja već usput umiralo je mnogo ljudi. Tu svoju istorijsku tragediju ukrajinski narod zabeležio je u pesmama, lakonskim, ali ispunjenim osećanjem patnje i bola. Mnogo istorijskih pesama i duma XVI-XVII veka govori upravo o tursko-tatarskim upadima.
Po dospeću na Krim zarobljenici su odvođeni na pijace. Robljem se trgovalo u gradovima Karasubazaru, Kezlevu (Jevpa-toriji), Bahčisaraju i najviše u Kafi (Feodosiji). Kafa je bila centar trgovine robljem. Preko nje su slali robove na prodaju u Konstan-tinopolj (Istambul), kao i sultanov deo robova.
U Kafi i Konstantinopolju okupljali su se trgovci raznih nacionalnosti – turski, persijski, jermenski i drugi, koji su kupovali roblje za zemlje Istoka. Potražnja za robovima je bila vrlo velika, i zadovoljavali su je uglavnom Tatari. Ukrajinski nevoljnici bili su rasejani po svim zemljama pod vlašću sultanske Turske, kao i u drugim državama Istoka.
Među zarobljenicima su odvajali mlađe zdrave muškarce za veslanje na brodovima turske flote - katorgama. Te robove-veslače čekala je strašna sudbina. Oni su predstavljali živu silu koja je pokretala tursku flotu. Uslovi života bili su stravični i dovodili su do potpunog iscrpljenja. Udarci kunčuka su svaki čas padali po leđima veslača, koji su sedeli po petoro ili šestoro za jednim veslom, prikovani lancima za klupe, i pokretali 50-metarske bro-dove. Od tada je reč „katorga” ušla, sačuvavši svoje mračno znače-nje, u rosijski i ukrajinski jezik. [„Katorga” na ros. i ukr. znači „robija”; prev.]
Većina nevoljnika na katorgama bili su Ukrajinci, Rosijani i Belorusi. Savremenik i očevidac Juraj Križanić je zapisao: „Na turskim ratnim brodovima gotovo da nema drugih veslača osim ljudi ruskog porekla, a po gradovima i mestima čitave Grčke, Pale-stine, Sirije, Egipta i Anatolije, odnosno po čitavom turskom
car-stvu, takva je sila ruskih nevoljnika, da oni obično pitaju novopri-došle zemljake da li je u Rusiji ostalo još ljudi.”
Deo zarobljenika slali su u rudnike i na imanja turskih i tatarskih feudalaca, gde uslovi života i rada nisu bili ništa bolji. Danju – pod vrelim suncem ili na mrazu, loše obučeni, radili su iscrpljujuće poslove pod udarcima čuvara. Noćili su u tamnicama, zemljanim jamama, okovani ili osakaćenih nogu (tako su Tatari pokušavali da zarobljenike liše svake mogućnosti za bekstvo). Pritom su bili slabo hranjeni i pojeni prljavom vodom.
Njihova smrtnost je bila vrlo visoka, ali je armija tih stradal-nika neprestano popunjavana usled napada turskih i tatarskih lovaca na ljude.
Međutim, bilo je i slučajeva dugotrajnog življenja u tursko-tatarskom ropstvu, čak i na brodovima. Neki robovi su izdržali decenije strašnog života, pri čemu su ih turski i tatarski feudalci po nekoliko puta preprodavali.
Sveštenik Jakov, koji je 1634-35. zajedno sa izaslanikom Dvorjaninovom bio na Krimu, ispričao je da je u Inkermanu sreo rosijskog zarobljenika Maksima Novosiljcova, koji je u ropstvu živeo već 32 godine, i Belorusa Vasilja Hromog, koji je u turskom ropstvu proživeo čak 40 godina.
1674. je u Kijev stiglo šest begunaca. Među njima je bio i jedan rodom iz Poltave – Dmitro Oleksijiv, kojeg su Tatari zarobili u šumi kod Poltave 1637. godine, odnosno 37 godina ranije. Njega su odmah prodali Turcima na katorgu, gde je i živeo sve to vreme.
Samo neznatan broj robova je prelazio u islam, što im je malo olakšavalo život, ali im nije garantovalo slobodu. Većina nevoljnika je ostajala verna svojoj religiji, što je tada bilo jednako očuvanju nacionalne samosvesti.
Najtragičnija je bila sudbina zarobljenih dečaka. Njih su davali u sultansku vojsku gde su nastojali da izbrišu sve njihove uspomene na rodni dom i zavičaj i da načine od njih fanatične rat-nike islama. Janičarski korpus sultanske vojske bio je i sastavljen pretežno od muškaraca poreklom iz slovenskih zemalja.
Ukrajinski narod je pružao herojski otpor tursko-tatarskim napadačima. Sa nastankom i razvojem Siči borba kozaka protiv tatarskih hanova i turskih sultana zadobila je aktivni, napadački karakter. Kozaci su organizovali suvozemne i morske pohode na Krimsko poluostrvo sa agresivnim krimskim hanatom i na prioba-lje Crnog mora u sastavu sultanske Turske.
Najvažniji rezultat kozačkih pohoda bilo je oslobađanje velikog broja nevoljnika. Stotine, a ponekad i hiljade robova rase-janih po krimskim gradovima i selima, turskim imanjima, kator-gama i galerama, dobijali su slobodu od ruku kozaka prilikom sva-kog njihovog pohoda na Tursku ili na Krim.
1616. godine kozaci su na čelu sa hetmanom Petrom Sagaj-dačnim napali Kafu sa mora, osvojili tvrđavu, likvidirali turski garnizon od 14 hiljada ljudi, zapalili flotu i oslobodili mnogo zaro-bljenika.
Krajem jeseni 1667. velika zaporoška vojska organizovala je pohod na Krim. Posle jednonedeljne borbe na Krimu Zaporošci su oslobodili oko dve hiljade zarobljenika. Hiljadu i po njih se pridružilo svojim oslobodiocima i došlo na Sič.
Veliki značaj u borbi protiv tursko-tatarske agresije imala je i pogranična stražarska služba koja se bavila i izviđačkom aktivno-šću. Zahvaljujući izviđačima kozaci su saznavali ne samo za dola-zak Tatara, već često i za namere sultanata i garnizona turskih utvrđenja u donjem toku Dnjepra.
Kozaci su postavljali zasede na putevima kojima su Tatari obično prodirali u rosijske i ukrajinske zemlje. Nastojali su da pre-sretnu tatarske odrede, da im preseku put, da ih razbiju, unište ili prinude na povratak, a u slučaju da se Tatari vraćaju prema Krimu ili Nogajskim oblastima sa zarobljenicima, da oslobode te zaro-bljenike.
Ujesen 1675. je, na vest o polasku sa Krima hanskih snaga, sa Siči krenuo konjički odred pod komandom koševog atamana Ivana Sirka. Iako je ova jedinica bila malobrojna (500 ljudi), ipak je tokom nekoliko nedelja dejstava u stepi imala velike uspehe. Prilikom razbijanja samo jednog većeg tatarskog odreda Zaporošci su oslobodili 1000 zarobljenika.
Ujedinjenjem sa Rosijom Ukrajina je dobila podršku snažne rosijske vojske u borbi protiv tursko-tatarskih agresora. Ali ovo ujedinjenje imalo je ne manji značaj i za Rosiju. Sultanska Turska je sprovodila trajnu ekspanzionističku politiku u odnosu prema Rosiji. Tatari su vršili pustošeće napade na rosijske zemlje kao i na ukrajinske. U XVI veku hanske orde su stizale čak do Moskve i opasno ugrožavale centre rosijske države. [Poslednji napad Tatara na Moskvu bio je za carevanja Ivana Groznog, 1571. godine; prev.]
Borba rosijske države protiv Turske i Krima dugo je imala samo odbrambeni karakter. Tek posle ujedinjenja sa Ukrajinom, kada su se granice Rosije primakle hanskim i sultanskim oblastima a ukrajinska teritorija mogla da posluži kao uporišna tačka, Rosija uz pomoć kozačkih snaga stupa u period aktivnije borbe protiv sultana i hana.
Tokom nekoliko stoleća problem zarobljenika bio je od životnog značaja i za Rosiju. Rosijska država je vodila široku delatnost razmene, otkupa i drugih načina mirnog oslobađanja zarobljenika.
U rosijskoj državi je otkup zarobljenika iz „busurmanskog ropstva” zadobio organizovani, sistematski karakter već polovi-nom XVI veka. Tada je Sabor odredio porez koji su plaćali državni službenici i seljaci za otkup nevoljnika i za njihovo materijalno osiguranje po povratku. Po rečima savremenika Katošihina, „tro-škovi za zarobljenike” u XVI veku dostigli su 100.000 jefimaka. Sabor je određivao visinu otkupne sume za zarobljenika u skladu sa njegovim položajem u domovini.
Od „zarobljeničkog novca” jedan deo išao je i na „plate” zarobljenicima na Krimu, koji su već stavljeni na spisak za otkup, ali je otkup privremeno odložen ili onemogućen iz nekog razloga. Tako je, na primer, bojarin Šeremetjev, koji se našao u tatarskom zarobljeništvu posle poraza rosijsko-ukrajinske vojske kod Čud-nova 1660. godine, živeo u ropstvu dvadeset godina gotovo sve vreme dobijajući „platu”. Ali nisu samo predstavnici feudalne klase dobijali ovu novčanu pomoć; u manjim razmerama slali su je na Krim i za one zarobljenike koji su ranije pripadali najrazliči-tijim socijalnim strukturama Rosije, a od druge polovine XVII veka i Ukrajine.
Rosijski izaslanici upućeni na Krim i u Tursku imali su oba-vezu da otkupljuju nevoljnike, za šta su unapred dobijali novac. Oni su takođe morali da sačinjavaju spiskove zarobljenika za otkup ili razmenu sa zarobljenim Turcima i Tatarima. Spiskove su uz velike poteškoće sačinjavali rosijski izaslanici ili druge osobe kojima je to poveravano – trgovci itd. – pošto su ih tatarske vlasti na razne načine ometale u tome.
1672. godine rosijski izaslanici na Krimu Larion Bolhoviti-nov i Vasilj Bulgakov su zapisali: „Dolazili su nam u stan da se zapišu (odnosno da se stave na spisak) ruski ljudi zarobljenici i govorili da njihove braće – ruskih zarobljenika – na Krimu i u
dalekim ulusima ima mnogo, a Tatari ih ne vode da se upišu na spisak.”
1678. je po nalogu Zaporoške Siči Perejaslavac Fedir Jakov-ljev organizovao pravljenje spiska 4000 zarobljenih Zaporožaca, koji su dospeli na katorge posle osvajanja Ladižina od strane turske vojske. Međutim, čuvar na jednom brodu je primetio taj spisak i uništio ga. „Ugledavši to pismo – pričao je Jakovljev – katoržni čuvar je počeo nevoljnike tući, i nevoljnici su mu predali spisak, i on ga je pocepao i bacio u more.”
Važnu ulogu u oslobađanju zarobljenika imali su kobzari. Oni su predstavljali gotovo jedinu živu vezu između zarobljenika i domovine. Kobzare niko nije dirao. Granice su za njih bile otvorene i narodne pevače Ukrajine moglo se sresti i u Kafi, i u Istambulu, i u Trapezundu. Kobzari su prenosili vesti o nevolj-nicima u domovinu, stvarali su dume o njima i o njihovom oslo-bađanju kao neposredni svedoci njihovih strašnih patnji.
Praktikovao se i privatan otkup zarobljenika, na primer od strane rodbine. Osim toga, otkupljivali su ih i trgovci vraćajući se u Rosiju. Dovozili su otkupljene zarobljenike u Moskvu i tamo dobijali sumu često veću od plaćene iz „carske kase” ili od rod-bine. Trgovci su računali na sigurnu dobit, jer su zarobljenici dovezeni u Moskvu obavezno morali biti otkupljeni. Zato su i turski i tatarski izaslanici, putujući u Rosiju, uvek sa sobom vodili zarobljenike za otkup. Ti zarobljenici su bili isključivo iz redova vladajuće klase, jer se za njih mogao dobiti najveći otkup. U znatno manjim razmerama vršila se razmena Rosijana i Ukrajinaca za zarobljene turske i tatarske ratnike.
Zaporoški kozaci su u svojim pohodima nastojali ne samo da oslobode zarobljenike, nego da i sami zarobe što više Turaka i Tatara radi kasnije zamene ili otkupa. Ugledniji Turci i Tatari iskupljivali su se po visokoj ceni i zato je na Zaporožju uvek bio u rezervi za zamenu ili otkup određeni broj zarobljenika. Usled toga se na Zaporožju, naročito od druge polovine XVII veka, često moglo videti izaslanike sa Krima ili iz Turske koji su dolazili radi obavljanja razmene ili otkupa.
Mnogi zarobljenici dolazili su do slobode sopstvenim snaga-ma. Često su organizovana i grupna bekstva, naročito sa katorga. Veslači bi se pobunili, ubijali čuvare, posadu i turske zapovednike i osvajali brodove. Istorijski dokumenti beleže niz takvih sluča-jeva. Karakteristično je to da su u pobunama, gde su učestvovali
zarobljenici raznih nacionalnosti (Italijani, Gruzini, Španci itd.), inicijatori i vođe skoro po pravilu bili ukrajinski ili rosijski kozaci.
1643. je u Rimu na italijanskom jeziku objavljena mala knji-žica sa, po tadašnjem običaju, dugačkim naslovom: »Opis jednog slavnog događaja koji se nedavno odigrao, o tome, kako je zauzeta najbolja turska galera koja je bila pod komandom Anti-paše-Mari-ola, kako se oslobodilo 207 nevoljnika – hrišćana iz poljske Rûsi (to jest Ukrajine – O.A.) i 70 nevoljnika iz drugih hrišćanskih zemalja, kako je zarobljeno 40 Turaka i 4 bogata evropska trgovca, kako je ubijen pomenuti Anti-paša i mnogo drugih Turaka i kakav bogati plen je nađen na galeri«.
1894. u moskovskim arhivima su pronađeni pismeni pozdra-vi caru od učesnika te pobune koji su se vratili u domopozdra-vinu. Vero-dostojni podaci od strane autorâ pozdrava i autora knjižice, oči-gledno takođe učesnika pobune, omogućavaju nam rekonstrukciju događaja na turskoj galeri krajem 1642. godine.
Ta galera je bila u sastavu carigradske sultanske flotile i bila najveća i najbogatija u čitavoj turskoj floti: bila je sva pozlaćena i imala je 15 kotvi, 7 velikih i 12 manjih bakarnih topova. [Turska flota je verovatno imala i veće brodove – katorge, a kasnije i bro-dove bez veslača; autorka ovde govori o tada najvećoj turskoj galeri tj. galiji; prevodilac.] Galerom je komandovao čuveni po svojoj okrutnosti Anti-paša-Mariol. Brod je pokretalo 280 veslača prikovanih za klupe. 210 od njih bili su Ukrajinci, Rosijani i Belo-rusi koji su u turskom ropstvu proveli po 16, 25 i više godina.
Nekadašnji kaluški strelac [vrsta profesionalnog vojnika u tadašnjoj – do Petra Velikog – Rusiji; prev.], Ivan Semjonovič Moškin, koji je proveo na turskom brodu sedam godina, već tri godine je nagovarao drugove na bekstvo. Od novembra 1642. on je sa nekoliko bliskih i pouzdanih drugova pripremao pobunu.
Krajem novembra je zapovednik galere, paša, plašeći se kazne zbog neuspešnog pohoda na Azov, podigao sidra. Ostatak flote – šest galera – dobio je naređenje da krene za njim sledećeg dana. Moškin je rešio da iskoristi to i zauzme brod. Veslači su se naoružali kamenjem, lopatama, sekirama, a dvanaestorica su imala i sablje, koje im je dao mladić Silvester iz Livorna, ili, kako ga je nazvao Moškin u pozdravu caru - „inozemac španske zemlje”. Sil-vester je prešao u islam pa su ga sultan i paša smatrali, kako je pisalo u knjizi, „ubeđenim renegatom”, dok je on tajno ostao hrišćanin i bio učesnik zavere.
U zadnji deo galere, pod kajute paše i ostalih članova posa-de, postavljen je barut. Noću je Moškin, prikovan sa desne strane, počeo potpaljivati barut fitiljem. Jedan od šest stražara primetio je u njegovim rukama vatru ali je, na njegovo pitanje, Moškin odgo-vorio da mu je to lula. Stražar je poverovao. Moškin je dvaput pokušavao da zapali barut, ali je barut bio ovlažen. Situaciju je spasio Silvester. On je bio na drugom kraju broda gde su spavali turski vojnici. Neprimećen je prepuzao preko broda i doturio Moš-kinu malo užarenog uglja. Ugalj je bačen na barut i najzad je došlo do eksplozije, istina, slabije nego što su pobunjenici očekivali. Od eksplozije je ipak poginulo 20 Turaka i zapaljeni su kajuta i jedra.
Veslači su napali Turke. Moškin je ubio pašu sabljom a onda je, u dugotrajnoj bici, i sam bio ranjen strelama u grudi i ruku. Pobunjenici su ipak nadjačali. Ubijeno je 240 Turaka a 40 ih je zarobljeno. Pošto su osposobili dva jedra, pobunjenici su zaplo-vili prema Kalabriji, nameravajući da pristanu u Čivita-Vekiji. Usput su sreli felugu sa sedam Turaka koji su, spazivši tursku galeru, doplovili do nje kako bi se raspitali ima li u blizini hrišćan-skih brodova. Jedan od Ukrajinaca se preobukao i pozvao na gale-ru Turke sa feluge. Tako se broj zarobljenika povećao za sedmo-ricu.
Brod je plovio nedelju dana. Posle bure, koja je polomila sedamnaest vesala i krmu, brod je ipak pristao u luci Mesina. Lokalne vlasti su pobunjenicima oduzele galeru i sve zarobljenike. Ljudi su morali da se zapute ka domovini peške, savlađujući razne prepreke i poteškoće.
U dokumentima nalazimo i detaljan opis pobune veslača 70-ih godina XVII veka. O njoj su ispričali u Kijevu organizatori i vođe pobune, stanovnici ukrajinskog mesta Koteljve Josip Mihaj-lov i Semen Fedorov, koji su se vratili u domovinu posle petogo-dišnjeg boravka na katorgama.
Mihajlov i Fedorov su organizovali likvidiranje stražara i bekstvo nevoljnika raznih nacionalnosti sa dve katorge. Begunci su se prvo zaputili prema Veneciji, a zatim su „išli na Krakov, na Varšavu, na Lavov, na Kijev”.
Mnogo češća od grupnih bila su individualna bekstva.
Dešavalo se da su begunce hvatali, vraćali, preprodavali na katorgu, a oni su ponovo bežali. Njihov put do otadžbine bio je veoma dug i težak. Begunci su prolazili kroz više zemalja, pone-kad preko čitave Evrope i često pešice. Mogle su proći godine dok
se begunac ne bi vratio u Ukrajinu. U „državnim spiskovima” – diplomatskim dokumentima rosijskih izaslanika – postoje podaci i o takvim slučajevima.
Rosijski predstavnici u Veneciji Čemodanov i Postnjikov zapisali su 1657. godine da im je došlo 50 Ukrajinaca i Rosijana koji su pobegli iz zarobljeništva. Oni su molili da im se dâ pomoć („milostinja”) i dali su važne informacije o stanju u Turskoj.
Naročito mnogo begunaca bilo je sa Krima i iz Nogajskih oblasti, odakle je povratak bio lakši nego iz Turske. Za njih je oba-vezna prihvatna stanica bila Zaporoška Sič, koja se graničila sa tatarskim krajevima. Zaporošci su beguncima pomagali da stignu u rodna mesta, davali su im hranu i opremu za put, vodiče. Pomoć beguncima iz tursko-tatarskog ropstva bila je stara tradicija ne samo na Zaporoškoj Siči, nego i u čitavoj Ukrajini.
Pojedini ukrajinski feudalci, kozačke starešine i rosijske spahije pokušavali su da iskoriste težak položaj begunaca, da ih pretvore u kmetove i prisile na rad na svojim imanjima. Ali čak ni hetmani i starešine nisu mogli protiv viševekovne tradicije koja je obavezivala na pomoć beguncima.
U XVIII veku su Ukrajincima – povratnicima iz turskog i tatarskog zarobljeništva – carske vlasti izdavale isprave u kojima se lokalnim vlastima i stanovništvu nalagalo da im pružaju svaku pomoć. Kijevska gubernijska kancelarija je svim ovakvim oslobo-đenicima izdavala „putovnice” sa sledećim tekstom: „Na putu ga slobodno propuštati, dozvoliti mu da živi gde hoće, i krivde mu ne činiti, i porez mu ne uzimati, već mu za njegovo mučenje u zarob-ljeništvu po hrišćanskom običaju svaku pomoć ukazivati.” Svi oslobođeni iz zarobljeništva su imali pravo da u granicama Rosij-ske imperije odaberu mesto gde će živeti i na određeno vreme su bili oslobođeni plaćanja svih nameta.
U istoj meri kao na Zaporoškoj Siči, pomoć i podršku odbeglim nevoljnicima pružala je i Donska vojska, koja je takođe imala velike zasluge za njihovo oslobađanje. Između zaporoških i donskih kozaka su tradicionalno postojale tesne veze. Za oslobo-đene Rosijane i Ukrajince Donska vojska je bila drugi obavezni prihvatni punkt. I u ovom kozačkom centru bivše zarobljenike je čekao dobar prijem i najhumaniji odnos.
Donski kozaci su uvek imali rezerve hrane namenjene pose-bno za begunce iz Turske, Krima i Nogaja. Kao i na Siči, tim beguncima su pomagali da se vrate u rodni kraj. Ujesen 1655.
godine na Donu je boravilo 130 od strane kozaka oslobođenih ljudi – muškaraca, žena i dece. „Njih su pojili i hranili – pisali su Donci caru – svojim vojnim rezervama.” Devedeset pet Ukrajinaca je sa Dona upućeno prema Kijevu kozačkim brodovima, pošto su snab-deveni novcem i opremom za put.
Samo su muškarci mogli da se spašavaju iz tursko-tatarskog ropstva bekstvo. Zarobljene žene su mogle biti oslobođene jedino od strane kozaka ili, ređe, otkupom. Ukrajinske žene su dospevale u zarobljeništvo ništa ređe nego muškarci, položaj im nije bio ništa lakši a sudbina - još tragičnija. Zarobljenice je čekao težak, iscrp-ljujući rad na imanjima feudalaca, a najmlađe i najlepše su dospe-vale u hareme. Žene iz Ukrajine i Rosije bile su rasejane po svim krajevima Krimskog hanata i sultanske Turske, a bilo ih je čak i u dalekom Egiptu.
Sudbine su im bile različite. Ukrajinske zarobljenice su na tržištu dostizale visoku cenu. Neke su kasnije postajale supruge tatarskih velmoža.
Autor hronike XVI veka Mihajlo Litvin je pisao da lepe ukrajinske devojke „ponekad plaćaju kao zlato, i ponekad odmah tu, na mestu, preprodaju sa zaradom… Prva žena sadašnjeg tur-skog cara, majka njegovog prvorođenog sina i naslednika, oteta je iz naše zemlje”. Poslednje reči Mihajla Litvina predstavljaju isto-rijsku činjenicu.
Supruga turskog sultana Sulejmana II, koga su u Turskoj zvali „Zakonodavac” a u Evropi „Veličanstveni”, poticala je iz Ukrajine. Bila je poznata pod imenom Roksolana, što znači „Ru-sinka”, odnosno Ukrajinka. Pravo ime joj je bilo Nastja Lisovska.
Rođena je 1505. godine u gradu Rogatinu (Galicija). 1520. za vreme napada Tatara Nastja je odvedena i prodata u Konstanti-nopolj za sultanov harem. Vremenom je postala sultanova supru-ga. Tokom trideset godina, sve do smrti, Roksolana je imala veliki uticaj na Sulejmana.
Roksolana je tražila da se pogubi uticajni vezir Ibrahim, glavnokomandujući sultanske armije, prvi čovek u Turskoj posle sultana, i jedan od sultanovih sinova, Mustafa. Ona je čak organi-zovala zaveru protiv samog Sulejmana. Iako je zavera otkrivena, Roksolana nije kažnjena – toliki je bio njen uticaj na sultana. Polj-ski istoričar Njemcovič je smatrao da je mirna politika Sulejmana između 20-e i 50-e godine XVI veka u odnosu na poljsku državu, u čijem je sastavu tada bila i Galicija, vođena pod Roksolaninim
uticajem. Poznato je i njeno dopisivanje sa poljskim kraljem Sigi-smundom-Avgustom. [Ali možemo primetiti i to da je u periodu nenapadanja na Poljsku i ruske zemlje Sulejman Veličanstveni osvojio Beograd, zauzeo veći deo Mađarske i stigao čak do Beča; prevodilac.]
Po svedočenju savremenika Roksolana se odlikovala izuzet-nom lepotom, inteligencijom, talentom za muziku i veselom priro-dom. Za njeno ime vezuje se podizanje niza građevina u Konstan-tinopolju. Pomagala je naučnike i umetnike. Roksolana je umrla 1561. godine. Na Ukrajini je njena sudbina ostavila traga. Pojavilo se mnogo njenih portreta; na nekima su je predstavljali kao svetu mučenicu ili kao osvetnicu sa kindžalom u ruci.
Još jedan sultan, Osman II, koji je živeo u prvoj polovini XVII veka, imao je ženu Ukrajinku.
Šturi istorijski podaci malo nam kazuju o osećanjima i raspoloženjima tih ukrajinskih žena koje su se našle pored samog vrha vlasti tada moćne Turske imperije. Ali postoje i dokumen-tarna svedočanstva o nekim drugim ukrajinskim zarobljenicama. Prešavši ponekad pod pritiskom u islam, zauvek odvojene od domovine, one su često uz rizik po život pomagale sunarodnicima da se osvete porobljivaču. Žena krimskog hana Islam-Gireja, Ukrajinka, otrovala je muža kada je izdao kozake u korist poljskih šljahtića.
Arhivski dokumenti govore o još jednom zanimljivom slu-čaju. Zarobljena i odvedena čak u Egipat, jedna Ukrajinka je, po-stavši pašina žena, celog života čuvala sećanje na otadžbinu. Bez ikakve mogućnosti da se vrati, ona je rešila da barem njen sin mora živeti u Ukrajini. Naučila ga je ukrajinskom jeziku i kada je odrastao poslala ga je na dalek put. U dokumentu je fiksirana i priča sina egipatskog paše koji se domogao Ukrajine.
IV
ZAPOROŠCI NA MORU
Na Zaporoškoj Siči se od samog početka razvijala i usavrša-vala brodogradnja. Kozački majstori-brodari bili su poznati i van granica Ukrajine. Često su ih pozivali u Moskvu, da bi tamo obu-čavali gradnji čamaca i brodova.
Jednu čajku je tokom pola meseca gradilo preko 60 ljudi. Tehnika gradnje, koju su poznavali skoro svi kozaci, nije bila naročito složena. Zaporošci bi posekli visoku lipu ili vrbu i, očisti-vši je od granja, dubili dno. Na njega su pričvršćivali hrastova re-bra, a na njih našivali hrastove daske dužine 3,5 m i širine 30 cm. Na pramcu i krmi napravili bi nešto nalik kabinama, gde su držali hranu, oružje i municiju. Na svaki kraj čamca su postavljali po je-dno kormilo, tako da je čajka u svakom trenutku mogla promeniti kurs za 180 stepeni. U središtu su na posebnom postolju učvršći-vali jarbol sa jedrom, a sa obe strane bilo je 20-40 vesala. Pokreta-vane istovremeno veslima i vetrom, čajke su bile vrlo brze a imale su i velike manevarske sposobnosti. Strane čamca su oblagane uvezanim snopovima trske. Ova zaštitna obloga je bolje održavala čamac na površini i istovremeno štitila od neprijateljskih strela i tanadi. Zaporoške čajke su bile dugačke 15-22 m, visoke do 4 m i široke do 6 m. Čajka je primala 40-60 kozaka. Nad ovakvim čam-cima u zaporoškoj luci su se dizali visoki trojarbolni brodovi. Oni su imali dve palube i dvospratnu kabinu za starešine (do 10 ljudi). Sa svake strane kajute bilo je po 4 prozora. Sa strana su, sa gornje i donje palube, izvirivala ždrela falkoneta – malih kovanih željeznih ili bakarnih topova. U sastav zaporoške flotile su ulazili čak i pod-vodni čamci. Naravno, sa naše tačke gledišta oni su izgledali pri-mitivno, ali je zanimljiva i sama činjenica njihovog postojanja u XVI veku. Očigledno, Zaporošci su koristili razne vrste plovila, zavisno od strategije i taktike bitke. Jedna od osobenosti kozačke flote bilo je to, što su čajke mogle pristati uz bilo kakvu obalu.
U pripremi za pohod učestvovala je čitava zaporoška dru-žina. Kozaci su pripremali brod i tovarili na njega oružje, barut, đulad, hranu. Za vreme pohoda kozaci su imali neprikosnoven zakon – bilo je zabranjeno nositi i upotrebljavati bilo kakva
alko-holna pića. Po svedočenju savremenika, sa pijanima se postupalo nemilosrdno – izbacivani su sa broda.
U morske pohode kozaci su polazili noću, pre mladog mese-ca. Još pre izlaska na more čekalo ih je mnogo opasnosti. Trebalo je proći pored turskih utvrđenja Kizi-Kermenj, Tavanj, Aslam-Kermenj (na onom mestu gde su danas Berislav i Kahovka). Da bi onemogućili plovidbu Dnjeprom, Turci su posred reke postavljali gvožđa, a kod utvrđenja su preko reke pružali lance. Ostale su priče o tome kako su kozaci savlađivali tu prepreku. Povezivali su po nekoliko desetina balvana i puštali ih noću niz reku. To je stva-ralo utisak kao da je kozačka flotila naletela na postavljene lance i Turci su otvarali vatru naslepo. Zaporošci su, sakriveni u trci, čekali da paljba prestane onda su brzo preplovljavali pored tur-skih utvrđenja. Tako su prolazili i Očakov i Kinburn – turska utvr-đenja koja su kao mitski Scila i Haribda čuvali izlaz u Crno more.
Već krajem XVI veka kozaci su započeli sa napadima na Tursku i njenog vazala, Krimski hanat, organizujući iz Zaporoške Siči suvozemne i morske pohode. Kozaci su preuzimali inicijativu u ratu sa moćnim neprijateljem. Vojno-feudalna Turska imperija (Otomanska Porta), u čiji sastav su ulazile osvojene zemlje Evro-pe, Azije i Afrike i u kojoj je živelo 60 miliona ljudi, bila je u to vreme najveća država na svetu. Kao rezultat osvajačke politike zagospodarila je na Crnom moru i na Balkanu, zavladala ušćem Dunava, Dnjepra i Dona, težeći da ih iskoristi kao uporišnu tačku za pohode na Ukrajinu, Rosiju, Poljsku, Belorusiju. Armija Oto-manske Porte, koja je po veličini i organizaciji nadmašivala vojsku bilo koje evropske zemlje, bila je jedna od najjačih u svetu. Turska armija imala je reputaciju nepobedive.
Novo, XVII stoleće, kozaci su otvorili morskim pohodom na Kiliju. [Kilija, kao i Izmail (niže), danas su ukrajinski pogranični gradovi prema Rumuniji; prev.] U maju 1602. kozaci su na 30 čajki i nekoliko galera, otetih od Turaka, isplovili na Crno more. Bitka sa turskom eskadrom kod Kilije bila je za kozake uspešna. Oteti su još neki turski brodovi. Pošto su potukli tatarske orde na Podnjeprovlju 1605. godine, kozaci su 1606. na čelu sa Petrom Sagajdačnim izveli novu vojno-pomorsku ekspediciju. Napali su više turskih gradova i utvrđenja na Crnom moru. Napali su i Kili-ju, Bilgorod i Varnu; ova značajna turska luka sa utvrđenjem zau-zeta je posle bitke. Kozaci su zarobili i 10 turskih galera sa teretom i posadom. U leto 1608. kozaci su izveli suvozemni pohod na
Krimski hanat, zauzeli Perekopsko utvrđenje i zapalili ga. A nare-dne godine ujesen Sagajdačni je poveo Zaporošce u novi morski pohod. Na 16 čajki kozaci su uplovili u Dunav, ponovo napali Kiliju, a takođe i Izmail.
Tako je počelo „doba herojskih pohoda”, kako istoričari zovu kozačke morske ekspedicije u prve dve decenije XVII veka, povezane sa imenom genijalnog ukrajinskog vojskovođe, kozač-kog hetmana Petra Konaševiča Sagajdačnog.
U drugoj deceniji Sagajdačni je vodio gotovo sve velike pohode Zaporožaca, kako morske, tako i suvozemne.
Sa njim su u pomorske ekspedicije polazile ne više stotine, nego hiljade ljudi. Iz zaporoške luke je isplovljavalo i preko 300 čajki, sa posadama do 20 hiljada ljudi. U tim ekspedicijama često su uzimali učešće i stari ratni pobratimi ukrajinskih kozaka u borbi protiv Turaka i Tatara – donski kozaci. Dakle, Sagajdačni je pred-vodio zajedničke zaporoško-donske morske pohode na zemlje Osmanske imperije.
U to vreme kozaci su stizali i do prestonice Turske; kako je letopisac zapisao - „zavijali su Stambul u dim od mušketa”. Kozaci su stigli i do obala Afrike.
Glavni pravac kozačkih napada na turske zemlje bile su obale Anadolije i Male Azije. Sagajdačni je razradio koncept akti-vne, inicijativne borbe protiv tursko-tatarskih agresora. Ne samo odbrana od tatarskih ordija i turskih vojski na Ukrajini, već preno-šenje ratnih dejstava na teritoriju neprijatelja. Postavljen je zadatak slabljenja vojne sile neprijatelja, njegove ekonomsko-materijalne baze, uništavanje neprijateljske flote, radi čega su napadane i spa-ljivane najvažnije luke. Kozaci nisu ni pokušavali da duže vreme drže osvojena utvrđenja i gradove – to je bilo nemoguće, pošto su vojne operacije vođene daleko od baze, Zaporoške Siči. Kozaci su privremeno osvajali turska i tatarska utvrđenja, uništavali garni-zone, sticali veliki plen. Najvažnije je to, što su oslobađali mase nesrećnih zarobljenika, koji su umirali u teškom tursko-tatarskom ropstvu. Sami kozaci su oslobađanje tih ljudi smatrali glavnim ciljem svojih pohoda.
U velikim pohodima kozaci su napadali po nekoliko utvrđe-nja istovremeno, ali glavni udar je padao na neki od najvažnijih centara. To su bili gradovi kao Istambul, Trapezund, Sinop, Riza itd.
Veliki doprinos Sagajdačnog u razvoj ukrajinske vojne ve-štine bila je razrada taktike pomorske bitke. Za 36-40 sati kozačke čajke su stizale do Anadolije. Na moru su kozaci uvek prvi prime-ćivali neprijateljske brodove, pošto su se čajke nad vodom dizale samo 2,5 stope [manje od l m]. Kozaci su spuštali jedra i stajali tako da im predveče sunce bude iza leđa. Sat pre zalaska sunca počinjali su da veslaju prema galerama, pažljivo motreći na njih i čekajući ponoć. Na znak sa atamanske čajke kozaci bi snažno zaveslali prema neprijateljskim brodovima, munjevito se prebaci-vali na njih i osvajali ih posle bitke prsa u prsa. Tuska posada je likvidirana, galijaši oslobađani, odvoženi u domovinu ili prisajedi-njeni kozačkoj družini. Italijan D'Askoli, koji je posmatrao pomor-ske bitke kozaka, pisao je: „Kozaci su tako odvažni da, ne samo kad su snage ravnopravne, nego se i 20 čajki ne plaše da napadnu 50 galera, što se događa svake godine.” Poljak Starovoljski sve-doči da „kozaci, naišavši na turske galere, više vole da izginu nego da se sramno povuku ili predaju… Nikad ne beže od borbe i često pobeđuju”.
Zaporoški kozaci su izazivali takav strah kod turskih mor-nara, da su ovi na galere upućivane protiv kozaka išli bukvalno pod palicama. Kada bi kozaci vršili desant, na straži u svakoj čajki ostavljali bi samo 2-4 čoveka. Katorge su potapali ili spaljivali, zato što su ovi brodovi bili nepogodni za plovidbu rekama, prema tome i Dnjeprom.
Zaporoško-donske flotile, vraćajući se na Sič i na Don, često su pristajale uz prijateljske i zaštićene obale gruzijskih kneževina Mingrelije i Gurije. Kozake bi na to primoravala nepogoda na moru ili potera turskih brodova, a bilo je i slučajeva da su svraćali kako bi prodali plen ili jednostavno da se odmore i pomole. Domi-nikanski pater Ioan je pričao: „Kozaci, koji iz ušća Dnjepra i Dona uplovljavaju u Crno more u pohode protiv Turaka i Tatara, vraća-jući se sa plenom, u ovoj crkvi (na granici Abhazije i Čerkezije) mole se i ostavljaju novac.”
Gruzijski vladari – Dadijani i Gurijeli, iako podređeni tur-skom sultanu, ipak su nastojali da sprovode nezavisnu spoljnu po-litiku i održavali su trgovinske i vojno-političke veze sa kozacima.
Putnik Pietro della Valle svedoči da su 1616-18. „Dadijani ili Gurijeli, vladari dve oblasti Kolhide, hrišćani, poslali ljude kozacima da ih pozovu u rat protiv Turaka i ponudili su im savez i svoju teritoriju, a takođe su im poslali na poklon male zlatne
