Šta Evropa duguje Grcima - Tomas Aleksander Slezak

Tomas Aleksander Slezak

STA EVROPA

DUGUJE GRCIMA

Prevod s nemačkog IRINA DERETIĆ

IP „ALBATROS PLUS“ JP „SLUŽBENI GLASNIK"

SADRŽAJ:

Uvodna r e č ... 9 Prolegom ena... 11

Poglavlje 1

Homer i evropski pojam književnosti I: Ilijada... 19

Poglavlje 2

Homer i evropski pojam književnosti II: Odiseja... 39

Poglavlje 3

Novi ton ranogrčke lir ik e ... 59

Poglavlje 4

Nova pitanja predsokratovskih m islilaca...87

Poglavlje 5

Svetkovina, igre, pobednik i pobednička p e sm a ... 107

Poglavlje 6

Atinska demokratija i pesništvo polisa... 131

Poglavlje 7

Otkriće relativizma: sofistika i antiautoritamo m išljen je...153

Poglavlje 8

Početak evropskog istorijskog mišljenja. Herodot i T u k id id ... 171

Poglavlje 9

Božanski zakon i lični daimonion: Sofokle i S okrat... 191

Poglavlje 10

Pozorište i duh vremena: Euripid i A ristofan... 209

Poglavlje 11

Utemeljenje evropske filozofije: Platon i A ristotel...225

Poglavlje 12

O kosmopolitskom duhu grčke k u ltu re ... 243 L iteratura... 259

Pogovor: Irina Deretič

Zašto Evropa toliko toga duguje G rcim a?... 269 Registar podataka o ilustracijam a... 279

PROLEGOMENA

Iako sam nastojao da naslov i podnaslov knjige budu što je moguće jasniji, ipak ću u dva naredna odeljka u grubim crtama opisati temu knjige, s obzirom na to da, pre nego što se upusti u čitanje ovog štiva, čitalac može da potraži dodatnu informaciju o nastanku knjige, autorovoj nameri, vrsti njegovog pristupa, svedočanstvima grčke kulture, ali i o autorovom shvatanju Evrope.

1. Pred nam a je tekst koji je nastao na osnovu predavanja održanog u okviru tibingenskog Studium-a Generale u letnjem semestru 2006. godine. To predavanje istog je naslova kao i knjiga. Nam era je bila da se visoko motivi- sana i veoma zahtevna publika što jasnije podseti na činjenicu o ukorenjenosti naše evropske kulture u grčkoj antici pre nego da se prvi put iscrpno predstavi. Začelo, „činjenice" duhovne i kulturne istorije više nego u drugim oblastima zavise od sopstvenog stanovišta, koje je (tobože samo) „utvrđeno", a ovde namemo „podsećanje" na ono što je već dobro poznato vodi tumačenju koje kod obrazovanih slušalaca ne ostavlja samo utisak uverljivosti. Posle svakog predavanja čuo bih pitanje kada će to moći i da se pročita.

Objavljivanje predavanja ispuniće očekivanja publike, pri čemu bi se karakter prvobitnog teksta morao, koliko god je to moguće, otkloniti a da istovremeno ostane utisak o tome da se autor predstavlja pred određenom vrstom publike. Tako, na primer, pošto predavanja na Studium-u Generale nije slušala samo zainteresovana publika sa dobrim opštim obrazovanjem raznolikog duhovnog porekla i orijentacije već i kolege iz struke ili iz srodnih disciplina, ova odštampana verzija namenjena je svima onima koji nisu ravnodušni prema činjenici daje grčka kultura sastavni deo našeg evropskog identiteta, bez obzira na to da li su se sa tom kulturom upoznali preko posredujućih instanci ili je pak poznaju na osnovu sopstvenog proučavanja. Niko ko se ozbiljno prihvati zadatka da promisli i sa sigurnošću utvrdi sopstveno duhovno stanovište ne može biti ravnodušan prema grčkoj baštini Evrope. Ne treba nadugačko objašnjavati kako je takvo utemeljenje neophodno, pri čemu se m ora uzeti u obzir i ono što pripada tradiciji, i to ne samo zbog prošlosti već i radi budućnosti.

2. Sta se podrazumeva pod pojmom „Evropa" u naslovu knjige i na koga se misli kada se u podnaslovu knjige kaže ,,mi“, koje se skriva iza sintagme „naša kultura"? Kakav stav im a autor i s kojim pravom on govori u ime toga ,,mi“?

Ne obraćamo se nekoj posebnoj zajednici helenofila, humanista i obrazovanih građana. Pre mislim na sve Evropljane, koji se tako osećaju, i to najpre na one među Evropljanima koji imaju osećaj istorijske

pove-zanosti kada je reč o idejama, vrednostima, temeljnim stavovima i menta­ litetu. Isto tako se misli i na one kojima je duhovnoistorijska perspektiva strana, jer se može dugovati i udaljenim korenima identiteta i onda kada nisu ili još nisu osvešćeni. Iz toga što veliki deo upravo najdragoceni- jih stavova i postignuća, koji čine identitet Evrope, imaju svoj koren kod Grka, nikako ne sledi da bi autor, samo zato što se čitavog života bavio ovom kulturom, zahtevao poseban pristup današnjoj Evropi i polagao po­ sebno pravo da govori za Evropu i o Evropi. On pre govori kao Evroplja­ nin drugom Evropljaninu, u nadi da će se ovom prilogu, pisanom iz per­ spektive njegove struke, posvetiti ista pažnja koja se posvećuje prilozima drugih disciplina koje se bave pojmom Evrope.

3. Ono što povezuje pretpostavljenu zajednicu evropski odgajanih građana, kao i onih koji se tako osećaju, neće se obuhvatno katalogizovati,

a još se manje može egzaktno definisati. Za početak je dovoljno navesti nekoliko nespomih tačaka. Evropski identitet se, dakle, može razumeti kao mentalitet koji karakterišu:

- pluralizam i slobodni duh,

- demokratija i tolerancija, posebno religiozna tolerancija, - propagiranje ljudskih prava i

- otvorenost za ostale kulture i ljude.

U kulturološkom smislu za ,,Evropu“ su karakteristični: - kult individualnosti,

- ljubav prema istorijskim perspektivama, to jest izrazita istorijska svest, uz to i

- vera u napredak, koja je u svojoj srži vera u napredak nauke, te najposle,

- vera u etičku vrednost umetnosti i kulture, koje su samo u Evropi mogle postati istinski konkurenti religiji.

Isto tako, srž evropske prirode čini ova nečuvena dinamika u go­ tovo svim oblastima, koja je dovela do naučne, kulturološke i političke revolucije. Nadalje, reč je o građanskoj kulturi, koja je zamenila aristo­ kratski određenu kulturu renesanse i apsolutizma, kao i o laičkoj kulturi, koja je zamenila dominantno hrišćansku kulturu.

Ukoliko je Evropa kulturološki pojam, onda se pod tim podrazumeva otvorena, tolerantna, pluralistička, od apsolutizma i državne religije emanci- povana, istorijski svesna i ka nauci orijentisana kultura građanskih zajednica, i to ne samo na starom, evropskom kontinentu već i na američkom i austra- lijskom kontinentu, koje je Evropa osvojila i na čiju kulturu je ostavila traga.

Slika 1. Evropa i bik

Prema mitu, Evropa potiče sa istoka: ćerku kralja Tira ugrabio je levs prerušen u mladog bika i odveo je na Krit. Taj likovni motiv - reč je o slici na vazi iz V veka pre nove ere - uvek je iznova prikazivan u umetnosti antike i Novog veka

4. Ne pripadaju li, međutim, Evropi i kolonijalizam i genocid, te kapitalizam kao puka eksploatacija, verski ratovi, nacionalizam i tota­

litarizam? Nažalost, na to pitanje ne može se negativno odgovoriti. Od XVI pa sve do XIX veka, evropska kultura je prema stranim narodima ispoljavala istu agresivnost kakva je karakterisala islam od VII do XVI stoleća i mongolsko carstvo u XIII i XIV stoleću. Evropa je možda čak i jedinstvena po tome što je u stanju da sama sebi naudi verskim progo­ nom, nacionalizmom i totalitarizmom. Pa ipak, možemo li poći od toga da su ove stravične pojave, koje teško opterećuju našu evropsku savest, u međuvremenu prevaziđene tako što se nadilaze sopstvenom snagom, ili, bolje rečeno, posredstvom gorčine sopstvenog iskustva. Ne treba sve to da bude prećutano ukoliko bi trebalo prilikom naše analize pokazati grčke korene onoga što je negativno u slici Evrope. Već se sada pak može reći da trgovina robljem i način na koji su se prema njima ophodile evropske, kolonijalne sile nije u kontinuitetu s antičkim, ponajmanje s grčkim

rop-stvom, koje nije bilo rasistički orijentisano i koje je, posmatrano u celini, bilo u manjoj meri mizantropsko nego što je to moderno ropstvo. Nadalje, grčka kolonijalizacija nije povezana sa sistematskim genocidom, kao što je to, na primer, bilo u slučaju osvajanja Seveme i Južne Amerike. Staro­ grčka kultura poznavala je, doduše, vladavinu tiranije sa ponekad istinski užasnim primerima, ali nikada nije stvorila nešto što bi se moglo porediti sa totalitarizmom nacionalsocijalističkog ili komunističkog tipa.

5. Ovo razgraničenje grčke antike od modeme Evrope, kada je reč o onome što je negativno, mora se istovremeno dopuniti tvrdnjom da,

ni kada je u pitanju ono pozitivno ne postoji direktni kontinuitet i puka zavisnost naše od izvorno grčke kulture. Evropski razvoj je obeležen pre prekidima i promenama, kvalitativnim transformacijama nasleđenog, kao i brojnim novim, sopstvenim počecima.

Na primeru ljudskih prava, koja su u velikoj meri karakteristična za zapadnoevropsko mišljenje, može se objasniti razlika između grčke i modeme evropske kulture. Ne postoji ništa što tom pojmu odgovara bilo u antičkoj Grčkoj, bilo u starom Rimu. Pa ipak, praoblici ljudskih prava mogu da se prepoznaju u određenim aspektima rimskog i antičkog gra­ đanskog prava; u svakom slučaju, ona imaju svoj posleđnji izvor u viso­ kom vrednovanju ličnosti u grčkom individualizmu i humanizmu, koje su od II veka pre nove ere Rimljani ugradili u svoju kultum, premda izvorno nisu bili ni individualistički nastrojeni, niti su razmišljali na humanistički način. Nadalje, kao značajan izvor misli o ljudskim pravima mora se na­ vesti hrišćansko učenje, po kojem Bog voli svakog čoveka ponaosob, i to svakog u istoj meri.

Drugi primer, koji je sasvim drugačije vrste, može razjasniti ono što mislim da kažem. Donatelova veličanstvena statua konjanika, posta­ vljena u Padovi 1446/47, svrstava se u značajne inovacije renesansne umetnosti. Ne postoji kontinuitet s antičkom umetnošću izlivanja bronze, zato što u međuvremenu niko nije ovladao tom tehnikom, kakva je ne­ ophodna za izradu velikih, bronzanih statua. Ali kroz čitav Srednji vek u Rimu mogla se videti monumentalna statua cara Marka Aurelija kao ko­ njanika, čija kopija i danas stoji na Kapitolu. Zadržalo se, dakle, sećanje na antičku, najposle grčki inspirisanu umetnost prikazivanja vojskovođa i vladara. Donatelo je bez sumnje inovator evropskog ranga, na kojeg je antičko vajarstvo istovremeno snažno uticalo.

Ovaj posleđnji primer iz vizuelnog i umetničko-tehničkog područ­ ja može da posluži kao model za razumevanje uvek prisutnog, indirektnog uticaja antike. Naime, svest o tome da se ono važno, što predstavlja uzor, u međuvremenu izgubilo nije podstakla samo umetnost nego i skoro sva područja novog stvaralaštva Evrope u vreme renesanse i Novog veka, čak i onda kada nije bilo direktnog nado vezivanja na antiku.

6. U tom smislu će ovde biti više govora o opštim pretpostavkama i prvim počecima tipično evropskog temeljnog stava i vrednosti nego o njihovom konačnom obrazovanju i etabliranju. Ova knjiga nije nikakva vežba iz istorije recepcije. Ona se usredsređuje na razmatranje jedinstve­ nosti grčkih početaka, umesto da se izgubi u često nepreglednim granama delatne istorije. Takođe, ova knjiga ne predstavlja pregled grčke duhovne istorije niti književne istorije premda, započinjući sa Homerom, tema- tizuje suštinske karakteristike grčke kulture u njenom kontinuitetu sve do stoičkog kosmopolitizma. Istorija književnosti ne mora da pruži mnoštvo informacija o autorima i delima, nego da sveobuhvatno analizira relevant­ ne književne forme. Nasuprot tome, ovde treba da se uzme u razmatranje ono bez čega Evropa nikada ne bi postala to što danas jeste.

7. Odmah na početku potrebno je da čitalac zna d aje autor u potpu­ nosti svestan nepotpunosti svoga pokušaja. Ovde se nikako ne može razmo­ triti sve ono što dugujemo Grcima. Najbolnije praznine pogađaju likovnu umetnost. Poseta muzejima, naročito onim italijanskim, pokazuje kako se radikalno promenila umetnost viđenja čoveka na prelazu iz poznog Srednjeg veka u visoku renesansu, kada su, pronađene, grčke skulpture uticale na vajarstvo i arhitekturu i indirektno na slikarstvo. To što se izvežbano oko renesansnog čoveka zaustavljalo na takvim umetničkim delima doprinelo je tome da se telo znatno drugačije vrednuje nego što je vrednovano u prethod­ nim vekovima ili pak sve do danas u drugim kulturama. Naša estetika likov­ nih umetnosti vekovima je grčki određena, još od starih Rimljana, koji su za svoje vile kupovali ili kopirali grčka umetnička delà iz V, IV i III veka pre nove ere, što je za njihovo očuvanje bilo od presudnog značaja; naime, bez rimskih kopija naše znanje grčkog vajarstva bilo bi nepotpuno. Nedavno je istoričar umetnosti Salvador Setis (Budućnost ’klasičnog’, Berlin, 2004) ukazao na značaj klasične antike za novovekovnu arhitekturu od XV do XX veka, te na vrednovanje dorskog stila kao čiste funkcionalnosti, kao i savršenog sklada forme i statike u avangardnoj arhitekturi ranog XX veka. O svim tim stvarima ne možemo ovde govoriti, i to ne samo zato što bi se obim knjige udvostručio nego i zato što autor, koji je helenista, to jest filo­ log, interpretator književnosti, istorije ideja i grčke filozofije poseduje samo neophodno, ali ne i potpuno znanje, te se ne može upustiti u stručno arheo­ loško i istorijskoumetničko tumačenje. Ne bismo smeli zaboraviti ni to da oko i osećaj za formu evropskog čoveka isto toliko duguje Grcima koliko i svom opažanju sveta posredstvom književnosti, pisanja istorije i filozofije.

8. Nadalje, treba spomenuti i činjenicu da evropskoj kulturi pripa­ daju stvari koje ili nisu ili su slabo ukorenjene kod Grka. Od svega toga najznačajnija je, ne uzimajući u obzir hrišćanstvo, evropska pravna misao, koja potiče iz rimskog prava, stopljena sa različitim germanskim pravnim tradicijama. U oblasti jurisprudencije Rimljani ništa ne duguju Grcima.

Hrišćanstvo, s kojim današnja Evropa ima takve teškoće, u pot­ punosti se može, s jedne strane, posmatrati kao deo grčke tradicije, uto- iko pre što je jezik kako ranohrišćanskih tekstova, tako i najznačajnijih svetih otaca bio grčki, a jezik zajedno s duhovnom tradicijom, u njemu očuvanom, nužno utiče na oblikovanje sadržaja. Takođe je poznato da etika prisutna u delima stoičkog filozofa Epikteta i platoničara Plutarha nije uopšte daleka ranohrišćanskom shvatanju ljubavi prema bližnjima. S druge strane, hrišćanstvo pak predstavlja ono što je radikalno negrčko u našoj tradiciji, utoliko što je sa Starim zavetom u Evropu ušao tekst koji se u mnogim aspektima nije mogao usaglasiti ni sa grčkom ni sa rimskom tradicijom.

9. Potrebno je spomenuti još jednu stvar koja nije od velike važ­ nosti, ali preko koje se jednostavno ne može preći. Bavljenje antikom

bilo je uvek iznova pod ideološkom sumnjom, a naposletku i teoretičara kulture i političara, koji su se bavili obrazovanjem iz pokreta 1968. go­ dine. Nastava latinskog i grčkog po njima je uvek bila sredstvo za obra­ zovanje elite koje je sprovodio represivni, građanski viši sloj, kao i način prenošenja konzervativne ideologije. Umesto toga, kritičari su propagirali akultativno obrazovanje, koje je samo sebe opažalo kao antiautoritamo. O tome da li je ono istinski zasluživalo taj atribut i te kako može da se raspravlja. Jer u konkretnom pedagoškom radu ,,antiautoritamo“ nije zna­ čilo ništa više od udobnog protivljenja osnovnim obavezama vaspitača,

ao što je, sjedne strane, kontrola rada učenika i, s druge, sankcionisanje lošeg ponašanja. A u intelektualnim krugovima ,,antiautoritamo“ je uglav­ nom značilo to što je široku paletu tradicionalnih autoriteta zamenio mali broj novih autoriteta (Marks, Frojd, Breht, Adomo). Više niko ne smatra spornim, ni politika, ni društvo, ni široki krugovi progresivnih pedagoga da je obrazovna reforma sprovedena sedamdesetih godina XX veka pred­ stavljala pogrešan trend. Sa dobrih petnaest do dvadeset godina zakašnje­ nja najzad se tematizovalo pitanje nasilja nad školama. Nisu se samo čule žalbe privrede o nedovoljnoj osposobljenosti za nova zanimanja onih koji su završili školu. Isto tako se čulo ono što je tvrdio veliki broj profesora univerziteta — da deo studenata nije istinski sposoban za studiranje.

^ Nezavisno od napred navedene situacije, bilo bi pogrešno izvesti zaključak da je ova knjiga koncipirana kao prilog raspravi o obrazovnoj politici. Grčku antiku nećemo ovde prikazati kao lek protiv loše orijen­ tacije i propusta pedagogije poslednjih četrdeset godina. Tek onda kada roditelji shvate da svojoj deci nisu učinili uslugu time što su zajedno sa s olama prema njima manje zahtevni, prestaće ono što se već danas može Pr^P^,zna^ kao trend da sve veći broj učenika i učenica samoinicijativno pohađuju nastavu grčkog i latinskog jezika. Prema tome, to i ne treba propagirati, niti će se u ovoj knjizi propagirati bilo kakva praksa. Autor

je daleko od toga da bude vesnik određene ideologije. Ukazivanje na sve očigledne propuste pedagoškog preokreta sedamdesetih godina prošlog veka proisteklo je iz osporavanja ideološke sumnje - pravac, iz kojeg je sumnja potekla, bio je i sâm u potpunosti ideološki određen.

Antici, a posebno grčkoj antici, ne može da se pripiše nikakva ideologija, niti pod neku može da se podvede. Zasigurno su svi društveni poreci - aristokratski, građanski, nacionalsocijalistički, komunistički - pokušavali da na ovaj ili onaj način prisvoje Grke, da njihova dostignuća i vrednosti proglase za svoja. Pa ipak, na duže staze takvi pokušaji moraju da propadnu. Staložen, primamo deskriptivan pristup Grcima - koji je suprotan preskriptivnom i normativnom pristupu nekadašnjeg obožava­ nja klasičnog - uvek iznova pokazuje kako grčka kultura ne treba da se podredi jednom određenom društvenom poretku ili ideologiji, nego kako poseduje vrednosti i usmerenja, koje*se takvim instrumentalizacijama su­ protstavljaju svojim sopstvenim, neefememim sadržajem.

10. Naposletku, treba podsetiti na to kako načelno nije moguće da se neka stvar shvati u svojoj posebnosti, a da se ne razgraniči od dra­

gih fenomena koji se po vrsti mogu s njome uporediti. Stoga, određenje evropske kulture kao naslednice grčke iziskuje i njeno poređenje sa dru­ gim kulturama. Uz to, danas, na početku XXI veka svaki pokušaj da se utvrdi mesto Evrope neizbežno se nalazi na horizontu nadmetanja - ne nužno sukoba - sa drugim kulturama.

Iz toga pak ne sledi da moje analize i vrednovanja u ovoj knjizi treba da se odnose prema drugim kulturama kao da se njima suprotsta­ vljaju. Samo će se ponekad upućivati na to da se grčka kultura po ovoj ili onoj osobenosti razlikuje od staroistočne, starohebrejske ili staroegipat- ske kulture, ili pak d a je ovo ili ono grčko dostignuće prihvaćeno samo u Evropi. Takva razgraničenja će se iznositi nepolemički, a treba da služe razjašnjenju stvari.

To što odustajemo od polemike ne znači da se priklanjamo neja­ snom pacifizmu ni oduševljenom multikulturalizmu, kao da se sve kulture same od sebe nalaze u mirnoj koegzistenciji s ostalim kulturama. Od kri­ tike drugih, specifičnih crta pre se odustaje stoga što postoji opšti kriteri- jum za poređenje kultura. A to je sposobnost jedne kulture da se distan­

cira od sopstvenih navika mišljenja, što dovodi do samokritike i prizna­ nja onoga što je tuđe. Grčka kultura posedovala je naglašenu sklonost ka relativizovanju sopstvenih vrednosti i ka (ponekad prenaglašenom) visokom vrednovanju kultura Istoka. Hrišćanska kultura Novog veka naučila je tek u vreme prosvetiteljstva da samu sebe dovodi u pitanje. Duhovni preokret, koji je sa sobom doneo ovaj „izlaz iz sopstvene, sa- moskrivljene nezrelosti“ (Kant), značio je kvalitativan dobitak, od čega se ne srne odstupiti. Sve dok neka velika vanevropska kultura - kineska,

budistička, hinduistička, islamska — ne bude mogla da uputi na jedan pe­ riod u svojoj istoriji koji odgovara evropskom prosvetiteljstvu XVII i XVIII veka, rasprava može da se ograniči samo na ono što je načelnog karaktera. Naime, tek ukoliko se pokaže da jedna od navedenih kultura uopšte može da se složi sa prosvetiteljstvom u kantovskom smislu, utoli­ ko može da se uzme u obzir kao alternativa zapadnoevropskom pogledu na svet. Bez te potvrde prisvajanje takvih pogleda na svet i usmerenja predstavljalo bi gubitak slobode i intelektualnog poštenja (čak i ako bi to za neke bio dobitak na sigurnosti). Često se govorilo da, na primer, u po- ređenju sa hrišćanskim ili, možda jedva još hrišćanskim Zapadom, islamu nedostaje, pre svega, to što nije prošao kroz katartičnu vatru prosvetitelj- stva. Retko se pak uviđa da to ima veze sa činjenicom da islam nije ni dotakao duh antike, bez obzira na jedan kratak procvat aristotelizma, koji

nije imao širi učinak. ’

Autor se nada kako će na kraju čitanja ove knjige čitaocu postati jasno da istorijska uloga i dalji učinak grčke racionalnosti i grčke volje za političkom i individualnom slobodom mogu dovesti i do boljeg razume- vanja današnjeg sučeljavanja kultura.

Poglavlje 1

HOMER I EVROPSKI POJAM KNJIŽEVNOSTI I:

ILIJADA

Modemi evropski pojam književnosti ubraja se u nešto najvažnije što smo od Grka nasledili. To da je antička Grčka mogla da izvrši takav da­ lekosežan uticaj povezano je sa početkom grčke književnosti kod Homera.

U širem smislu te reči, književnost je postojala i postojaće u svim kulturama. Od epohe do epohe, od kulture do kulture, različito se pak shvatalo, te se sve do danas različito shvata šta je to što pripada književno­ sti, kako mora da bude strukturirano književno delo, te kakvo mesto ona može imati u intelektualnom i društvenom životu.

Relevantnost odgovarajućeg pojma književnosti za jednu kulturu ne ograničava se samo na estetičke ciljeve i očekivanja, koji su vodeći u stvaranju i recepciji književnih delà. Fiktivna reprezentacija stvarnosti - koju su Grci nazivali mimesis, ,,podražavanje“ - u pesništvu obrazuje način na koji pripadnici jedne kulture uopšte mogu da iskuse svoju stvar­ nost. Delovanje ,,podražavanja“ onoga što je stvarno na čoveka kao biće sa aktivnom moći predstavljanja (phantasia) jeste takve prirode da živa i ponavljanjem utisnuta iskustva ,,podražavanih“ osećanja, reakcija i sudo­ va, kao i emotivno i veoma angažovano razumevanje tokova onoga što se dogodilo u neizbežnim narativnim stmkturama menjaju i trajno obeleža- vaju viđenje onoga što je samo prividno „podražavanog a što je, u stvari, protumačeno implicitno na nov način. Mimesis, koji nužno proishodi iz stvarnosti kao svoga modela, određuje postepeno držanje i pogled na mo­ del, a u poslednjoj instanci i forme, u kojima se stvarnost opaža. U tom smislu, pitanje odakle potiče naš današnji pojam književnosti sigurno nije pitanje samo teorije književnosti.

Tezom koju ćemo ovde zastupati ne tvrdi se da je Homer u tako ranom periodu grčkog razvoja razlikovao pojam književnosti, koji mi

danas poznajemo, niti daje kasniji, grčki pojam književnosti ostao sadržinski nepromenjen od antike do Novog veka. (U vreme pesme o Valhari ili viteške književnosti, iz 1250. godine, pesništvo je imalo drugačije značenje i druš- lvenu ulogu.) S druge strane, može se pak s razlogom tvrditi da je pojam književnosti, koji se u Grčkoj postepeno razvijao, počevši od VIII do III veka pre nove ere, obeležio neposredno ili posredno sve epohe istorije književno­ sti. Osim toga, nije postojala nijedna istorijska epoha niti kultura koja nije shvatala novovekovnu evropsku književnost kao blisku grčkoj književnosti.

„Književnost (literatura) u kasnijem, užem smislu, nije postojala u Homerovo vreme — a to je kasni VIII vek ili početak VII veka pre nove ere. Pojam literature nosi u sebi pojam pismenosti: reč litterae znači slova, a potom i pismo uopšte. Šire opismenjavanje Grčke nastupilo je tek u V veku pre nove ere. „Književnost44 u smislu kultura, koje su sasvim prožete pismom, računa na kritičke čitaoce, koji jedno novo delo komparativno mogu da shvate i pronađu mu mesto u okviru jedne književne tradicije. I da­ nas shvatamo književnost kao potpuno odvojenu od istorije, nauke, religije i filozofije. U Homerovo vreme još nije postojalo razlikovanje književno­ sti kao umetničke fikcije od drugih napisanih formi duhovnog izražavanja. Pa ipak, do tog razdvajanja došlo j e relativno brzo, i to dvesta pedeset ili trista godina nakon Homera, što je za jedan tako složen duhovnoistorijski proces kratak period. I koliko znamo, nigde se nije javilo ranije nego kod Grka.

Etape ovog procesa i njegove društvene prilike nećemo ovde de­ taljno razmatrati. Umesto toga, ukazaćemo na sledeće: već je Platon u pr­ voj polovini IV veka pre nove ere stvorio jedan književni svet koji i danas doživljavamo kao zapanjujuće savremen. U dijalogu Protagora najčuve­ niji sofista kaže da sposobnost razumevanja poezije i jasnog rasuđivanja o njoj on smatra najznačajnijim delom „obrazovanja44 - što Protagora naziva rečju paideia.1 Potom u razgovor uvodi pesmu već davno preminulog pe- snika Simonida, koju svi prisutni poznaju, naročito Sokrat, koji daje jedno dugo tumačenje te pesme. To je prvo književno tumačenje, koje je detaljno sprovedeno, u istoriji duha. Ono predstavlja fascinantan dokument, koji je metodski vrlo zanimljiv. U njemu su napravljene skoro sve greške koje su i danas u modi (en vogue). U jednom drugom dijalogu Sokrat pita mla­ dog Fedra da li se može utvrditi umeće ispravnog pisanja književnih delà svih vrsta. Na to Fedar s velikim entuzijazmom odgovora pitanjem: zašto bi neko hteo da živi, ako ne zbog takvih intelektualnih radosti.2

Poznavanje književnosti kao životni cilj i razumevanje, koje počiva na argumentaciji i analizi jedne svima poznate pesme — što znači u jednom svima zajedničkom, duhovnom prostom — čini život posvećen književnosti, 1 Platon, Protagora 338e7.

koji Platon nikako nije smatrao anahronim za vreme u kojem je Sokrat živeo, a to je kasni V vek pre nove ere. Po svedočanstvima, u to vreme su nastale i prve privatne biblioteke. Iz takvog načina bavljenja književnošću mogla je da otprilike 300. godine pre nove ere u Aleksandriji nastane kritička filologi­ ja naučnog formata sa sistematskom zbirkom i pregledom celokupne starije

književnosti, sa obimnom uredničkom i komentatorskom delatnošću, i kano­ nizacijom starijih delà, što će reći s utvrđenim poretkom sačuvanih rukopisa. Trebalo bi istražiti da li je negde drugde, u nekoj drugoj kulturi nastalo takvo proučavanje klasičnih autora koje zaslužuje da se nazove kritička, naučna filologija. Moralo bi postati jasno da je u književnoj delatnosti i nauci o knji­ ževnosti i dalje živ grčki stav o njoj, koji je posredovan latinskom antikom i humanizmom renesanse. Ali u kakvoj je vezi sa Homerom?

Do nastanka jednog takvog književnog sveta ne bi ni došlo da nisu na početku grčkog pesništva nastala dva izuzetna delà: Ilijada i Odiseja, koja su se pripisivala istom pesniku, Homeru.

Već je u VI veku pre nove ere Ksenofan3 utvrdio da su svi sve učili iz Homera i Hesioda, što su posle njega Heraklit i Herodot potvrdili u V veku.4 Platon je u njemu video učitelja tragičkih pesnika, po njegovom mišlje­ nju, bio je jedan od opasnih pesnika.5 O sveprisutnosti Homera u grčkom kulturnom životu imalo bi mnogo toga da se kaže - njegov uticaj može se uočiti u likovnoj umetnosti, književnosti, filozofiji. Recitovanje oba epa na svetkovinama pred velikom publikom bilo je popularno čak i onda kada se već dugo njihov jezik doživljavao kao arhaičan i teško razumljiv. Razumeti taj jezik bio je jedan od zadataka paideje, odnosno obrazovanja.

Posmatrano iz ugla razvojnog puta grčke kulture razumljivo je njeno visoko vrednovanje Homera. Iznenađujuće pak može delovati to da su ga i druge kulture tako doživljavale.

Pogodan primer iz nemačke istorije nudi nam naslovna strana prevoda Odiseje Simona Šajdenrajsera [Simon Schaidenreisser] iz 1537. godine. Tu je Homer predstavljen iz profila kako dostojanstveno sedi na presto lu. Iza njega je prikazan krilati ženski lik, bez sumnje lik muze koja ga ovenčava lovorovim vencem. Iz njegovih usta izlazi (vidljiv, tako što je nacrtan) dah, koji predstavlja inspiratio, pesnički talenat. Oko Homera na presto lu stoje četiri muškarca s vencima na glavi, doduše, manjim. Oni svojim ustima primaju dah koji izlazi iz usta pesničkog kralja. Napisana su imena te trojice, a to su: Vergilije, Ovidije, Horacije - dakle, imena rimskih pesnika koji oličavaju visoku književnost.

3 H. Diels - W. Kranz, Die Fragmente der Vorsokratiker, Zürich 1952 = DK21 BIO.

4 Heraklit: DK22 B57; Herodot 2.53. 5 Platon, Država 595c, 598d, 607a.

Slika 2: Homer „inspiriše" evropsko pesništvo

9f№ fcmo&eaüer Scrlicÿoi ш

larîm f?«» i>icf b ü i' > u 'jfi.e ;i.t M 'tc № hm it--eou* ffimmrâtm/iHê

W * W & * / « * fit# Л Crttfüî

tw ufftn m Yna-Arauiwern. t« c ftuptn (VfeoUio nfU'ctt, миф

m*xtkpfanznnsVti! ïeSciw О Д т п д о з д ш /

v '• тшпџџшфги ' ' *•"■■

схсцЗЗји. Aorto. M. CČĆCC.

Veliki pesnici rimske klasike zadojeni duhom (spiritus) pesničkog kralja Drvorez Andreasa Vajsenhorna [Andreas Weissenhorn] na naslovnoj strani prevoda Odiseje, koji je izradio Simon Šajdenrajser [Simon Schaidenreisser], Augzburg, 1537.

Ova ilustracija, koja je nastala otprilike 2.200 godina posle Ilijade i Odiseje, jezikom humanizma izražava ono o čemu je ovde reč; naime, to d a je Homer odredio evropski pojam književnosti. Naslovna strana Šaj- denrajserovog prevoda nije oslikavala njegov lični, novi pogled, već je ilustrovala ono što je tada bilo svima dobro poznato.

Ali kako izgleda delo koje, otkad je postalo, pa do današnjeg dana, nije izgubilo na svojoj izvrsnosti? I koje su njegove pretpostavke?

Ilijada - koja je prema danas opšterasprostranjenom gledištu na­ stala dve generacije pre Odiseje i njoj predstavljala veliki uzor u nekim aspektima - nije nastala ni iz čega. Morala je postojati grčka tradicija mito­ va i epskih pesama, koja seže sve do mikenskog vremena. Sama činjenica da je u Ilijadi grčke trupe predvodio mikenski vladar Agamemnon ukazuje na političke odnose iz 2000. godine pre nove ere. U Ilijadi se navode priče koje pripadaju drugim ciklusima priča, poput priče o Meleagru i legende o

Belerofontu. Stiče se utisak da ona sav taj postojeći materijal sažima i pri- lagođava. Čini se da je pesnik uzeo za osnovu značajnog delà Ilijade priču o Memnonu, koju je obradio i produbio.6 Istraživanjem grčkih ,,izvora“ Ili­ ja d e došlo se do vrlo raznovrsnih epskih oblika, koje je pesnik poznavao,7

doduše, kao usmene pesme. Ne znamo pak kako su oni izgledali. Ne po­ stoji saglasnost među filolozima ni o njihovom jeziku ni o metrici. Da li je umetnički jezik, kojim se služi Homer, nasleđen iz duge tradicije ili je pak nastao u neverovatno snažnom, stvaralačkom aktu? Ijedno i drugo se danas smatra mogućim. Da lije postojala eolska faza epskog pesništva pre jonske faze? Ne zna se. Da lije heksametar u Homerovim spevovima star ili je tek tada nastao? Za utvrđivanje toga ne postoje sigurni kriterijumi. Čini se da se došlo do konsenzusa samo o tome d aje otprilike 16.000 stihova Ilijade vrlo rano napisano, još dok ep nije bio zabeležen u pisanoj formi. (Ima skoro dvesta godina kako je nauka poverovala spisu Prolegomena ad Homerum F. A. Volfsove [F. A. Wolfs] iz 1795. godine da se u Homerovo vreme nije znalo za pismo. U međuvremenu su nova arheološka nalazišta to višestruko pobila.) Niko pak ne smatra d aje pre Ilijade postojalo pisano pesništvo.

Postoji još jedna vrsta „izvora o IlijadF, o kojoj znamo više. To je staroistočno pesništvo, počevši od sumerskog Epa o Gilgamešu, koji se u velikom broju verzija širio u mesopotamskoj kulturi i kulturama koje se s njom graniče. Postoji niz podudarnosti u motivima između Epa o Gilga­ mešu i Ilijade, koji su prilično specifični, a o čemu ćemo nadalje govoriti. Pored književnih tema i motiva u Ilijadi, u ovom delu javljaju se i odre­ đena stilska svojstva, slikovite predstave i jezički izrazi, za koje se mogu naći paralele u staroistočnoj književnosti, a ne samo u Epu o Gilgamešu. Ove teme su počevši od Franca Domzajfa [Franz Domseiff] - pionira u prvoj polovini XX veka - u međuvremenu prilično dobro istražene, pre svega, u delima Valtera Burkerta [Walter Burkert] i Martina Vesta (Martin West). U radu ovog poslednjeg autora pod nazivom Istočno lice Helikona [The East Face o f Helicon] sakupljeno je mnoštvo potvrda i primera.8 Nakon toga se sa sigurnošću može tvrditi d a je književnost Starog istoka znatno uticala na ranu grčku književnost.

Kod Grka nikada nije postojala svest o istočnom uticaju na knji­ ževnost. Nama se danas čini d a je takav uticaj duhovnoistorijska realnost. Kako bi se videlo koliko daleko seže takav uticaj, te da li je reč samo o

6 W. Schadewaldt, „Einblick in die Erfindung der Ilias. Ilias und Memnonis (1951)“, u: W. Schadewaldt: Von Homers Welt und Werk, Stuttgart 1959, 155-202.

7 W. Kullmann, Die Quellen der Ilias (Troischer Sagenkreis), Wiesbaden 1960. 8 F. Domseiff, ,,Homerphilologie“, Hermes 70, 1935, 241—244; W. Burkert, Die

orientalisierende Epoche in der griechischen Religion und Literatur, Fleidelberg

sličnostima u stilu i motivima između dva epa, ili pak on doseže do srži pesničke koncepcije - nužno je predstaviti oba epa, te ih je zatim neop­ hodno opisati posredstvom međusobnog poređenja.

Pođimo najpre od Ilijade. Radnja počinje hikesijom, što znači po­ kornom molbom onoga ko je izgubio moć i zaštitu, upućenom onome ko je moćan: Apolonov sveštenik Hrisa hoće da povrati svoju ćerku za, naravno, veliku otkupninu. Agamemnon ga odbija na nedostojan način time što kaže da će ćerka zauvek biti njegova naložnica. Apolon se sveti za to svetogrđe tako što šalje kugu na grčku vojsku. Nakon devet dana Ahil saziva skupštinu gospodara na kojoj se govorilo o uzroku i uslo- vu nastanka pošasti. Prorok Kalhant navodi uzrok. Agamemnon mora da vrati ćerku — ali kao odštetu uzima drugi ratni plen, mladu Briseji- du, koja je već po pravu dodeljena Ahilu. Kraljevo oduzimanje Brisejide pred skupštinom gospodara Ahil doživljava kao neizrecivu povredu časti. On želi da ubije Agamemnona na mestu, savladava se u poslednjem trenut­ ku i objašnjava kako pod takvim uslovima neće više učestvovati u borbi. On preduzima i nešto više: podstiče majku, boginju mora Tetidu da moli Zevsa da podari Trojancima pobedu u borbi kako bi Grci shvatili šta su mu uradili. To dovodi do druge hikesije u epu: Tetida moli Zevsa na Olim­ pu. Za razliku od Agamemnona, Zevs joj ne odbija molbu.

Ostvarenje obećanja koje je Zevs dao Tetidi, da povrati čast njenog sina, pesnik prikazuje vrlo napeto. Zevs je, doduše, vrhovni bog, pa ipak postoji prepreka za ostvarenje onoga što želi; naime, tri velika božanstva, boginje Hera i Atina, i bog Posejdon po svaku cenu žele propast Troje i ne pozdravljaju trenutno slabljenje Grka. Puno će trojanske krvi poteći dok ih Zevs najzad ne odvrati od pomoći Grcima. U međuvremenu ga nje­ gova žena erotski zavodi i tako ometa u nadgledanju sprovođenja plana. Neozbiljnost na božjem planu pesnik kontrastira sa smrtnom ozbiljnošću borbe među ljudima. I na ljudskom planu pesnik zna da uvede mnoge činioce koji ometaju radnju, tako da dolazi gotovo do prekida celokupnog ratnog poduhvata, zato što su se grčke trupe zasitile desetogodišnjeg rata, te žele da se vrate kući.

Na kraju se pak događa ono što je Zevs odlučio: Trojanci pobe- donosno napreduju. Tada, u noći između drugog i trećeg dana bitke, Grci upućuju poslanstvo gnevnom Ahilu. To je treća hikesija u epu. Ahil treba da se vrati u borbu, uprkos tome što je vratio Brisejidu, a Agamemnon mu nije poslao odgovarajuće poklone koji bi mu kompenzovali gubitak. Pa ipak, on ne može da prevaziđe svoj gnev i ogorčenost, te se poslanstvo vraća praznih ruku. Borba i dalje traje. Trojanci, koji su prodrli sve do grč­ kih brodova, postali su toliko moćni da na kraju Ahilov prijatelj i pratilac Patroklo moli Ahila da mu dopusti da pomogne svojim saborcima tako što će nositi njegovo oružje i opremu. Ovde Ahil popušta na pogrešan način.

Patroklo je u početku kratko bio vrlo uspešan sve dok ga Hektor nije ubio, a Ahilovo oružje, koje je nosio, nije bilo zaplenjeno.

Ahil je tada morao priznati d a je sâm kriv za smrt svog najbližeg prijatelja. On je odlučio da ovu smrt osveti i ubije Hektora. Ne zadržava ga ni to što mu je majka jasno rekla da odmah posle Hektorove smrti i nje­ ga smrt spremno čeka. „Želim odmah da umrem“, glasi Ahilov odgovor - pošto nije mogao da spreči smrt prijatelja, osveta je za njega obavezujuća.

Ahil je, dakle, za borbu spreman. Dolazi do pomirenja sa Agame- mnonom, a Ahil dobija prebogatu materijalnu kompenzaciju i Brisejidu - što je u međuvremenu postalo nevažno za njega. Reč je još samo o tome da se Patroklo osveti, ali, implicitno, reč je i o predstojećoj Ahilovoj smrti. Nakon daljih, veličanstvenih opisa borbi (sa elementom zakasnele borbe među bogovima), Ahil nalazi Hektora pred vratima Troje, juri ga tri puta oko grada sve dok on ne stane, a tada ga Ahil ubija. Pobednik vezuje telo poraženog za svoja borna kola i trijumfalno ih odvlači u grčki logor. Slede Patroklova sahrana i pogrebna svečanost njemu u čast.

Pa ipak, Ahilova ljutnja je i nakon toga neizmema i neukrotiva. Premda se osvetio za smrt svoga prijatelja, a on je sahranjen, Ahil nasta­ vlja da vuče Hektorov leš oko Patroklovog groba. On to čini sve dok sami bogovi na Olimpu ne odluče da prekinu to svetogrđe. Ono što se događa božja je volja, ali istovremeno i ono za šta odgovaraju i ljudski sudionici u ovom epu. Kralj Prijam odlazi noću u grčki logor kod Ahila, pada na kolena pred njim i pokorno ga moli da mu vrati telo njegovog sina kako bi bilo sahranjeno u Troji. I to je četvrta velika hikesija Ilijade. Ahil duboko saoseća sa starim kraljem, popušta pred njegovom molbom, povrh toga ga prima kao gosta, te Prijam čak spava u Ahilovoj kolibi. U zoru šalje telo na put u Troju. Nakon kratkog opisa Hektorovog pogreba ep se završava.

S taje to posebno u kompoziciji ovog mita? S taje to u njemu izu­ zetno, d a je moglo postaviti merila?

(1) Uočljivo je d a je radnja epa koncentrisana na jedan mali vre­ menski period: iz desetogodišnjeg Trojanskog rata izveštava se o pedeset

jednom danu; a događanja koja se detaljno opisuju iznose četrnaest dana i pet noći. Za taj pedeset jedan dan doživeli smo rasplamsavanje silovitog Ahilovog gneva, njegovo smirenje i konačno prevazilaženje afekta posle beskonačne patnje.

To koncentrisanje na kratak vremenski period i na jedan događaj predstavlja genijalni umetnički zahvat, čiji je značaj uvideo još Aristotel.9 Ep je ispunjen nečuvenom dinamikom i dramatikom, koja se ne bi posti­ gla posredstvom kontinuiranog pripovedanja o događajima iz desetogo-9 Aristotel, Poetica/Poetik 145desetogo-9a, 30-37.

dišnjeg rata. Mi postajemo svedoci ograničene drame u neograničenom događanju jednog velikog rata.

(2) Dramatičkom karakteru epa odgovara to što se skoro sve od­ vija u dijaloškoj formi. Dobra polovina Ilijade sastoji se iz direktnog go­ vora. (U njoj se ne jednom pokazuje sofisticirana umetnost prikazivanja karaktera posredstvom govora svakog lika ponaosob.)

(3) Pesnik Ilijade se koristi umetnošću svođenja. To je zbunilo modemu kritiku. Verovalo se da se moraju izbaciti odeljci koji izgledaju kao da ne vode ka cilju. U stvari, posredstvom prividnih skretanja s glav­ nog toka radnje postiže se napetost i pokazuje se koja je prava pozadina događanja. Saznajemo o skorom prekidu rata u desetoj godini, te tako mo­ žemo da prosudimo o odricanjima i iscrpljenosti tmpa. Pesnik se osvrće na broj bogova na početku rata: osećamo proticanje vremena i značaj onoga što se dogodilo. Pored vraćanja na početak, izražavaju se i predskazanja na kraju.

(4) To nije utemeljujuće jedino u pogledu tehnike pripovedanja, već to čini Ilijadu, koja je samo prividno pesma o Ahiholovom gnevu, pesmom o Trojanskom ratu u celini.. Umesto linearnog pripovedanja, Ho­ mer daje analizu koja postepeno osvetljava događanje. Poslednji uzrok rata, Parisov sud, pojavljuje se tek u poslednjoj knjizi u kratkoj naznaci. Tu sve postaje jasno: trojanski princ je uvredio velike boginje: Hem i Atinu, tako što ih je, kada su se pojavile na njegovom imanju na Idi na takmičenju u lepoti, omalovažio dajući prednost boginji ljubavi Afroditi. Mržnja Here i Afrodite prema Troji, koja na više mesta u epu dolazi do izražaja, posledica je odluke potomka trojanske, kraljevske kuće. Ta mr­ žnja utiče na to da se obistine profetske reči na početku speva: „Doći će dan kada će sveta Ilijada propasti“ (.Ilijada 4.164, 6.448). Takmičenje u lepoti, na kojem učestvuju tri boginje, o čemu stari mit pripoveda, u pesni- kovom razumevanju postaje za Parisa sudbonosna odluka, koji u ime svog naroda zapravo bira između tri oblika života. Njegova odluka da to bude Afrodita, dakle, više nije sud o ženskoj lepoti, već etički pogrešan izbor „nemile požude“ (24.30); naime, Afroditina nagrada za njegovu odluku jeste Helena, do koje se samo moglo doći tako što će se prekršiti gosto­ primstvo i bračni zavet. I tako je Paris, doduše, dobio najlepšu ženu, ali, uz to, i uništenje sopstvenog naroda, koji nije ispravio njegovu nepravdu.

(5) Dva se naroda nalaze u sukobu: ujedinjeni Grci, koji su nazi­ vani panarchaioi, i Trojanci sa svojim maloazijskim saveznicima. Dakle, Evropa je protiv Azije, kako je već Herodot u V veku pre nove ere razumeo ovaj sukob. Bez sumnje, Homer sebe vidi u takozvanoj „svetskoistorijskoj perspektivi44, premda još nije postojao pojam „svetske istorije44: značaj rata pokazaće se posredstvom toga što događanjima ispred Troje upravlja najvi­ ši bog, a u njemu živo učestvuju i ostali bogovi. Neprijatelji u tom velikom

sukobu, međutim, isto su rangirani. Homer ne upotrebljava nijednu reč ko­ jom bi se ne-Grci omalovažili, poput reci varvari. Trojanci imaju istovetne

običaje (sem Prijamove ,,poligamije“, koja predstavlja jedinu ,,orijentalnu“ crtu u trojanskom društvu) i istovetne bogove kao Grci. Grci imaju nadmoć u ljudstvu. Oni, takođe, imaju više uspeha od Trojanaca u ratnim dejstvima. Pa ipak, za deset godina Grci nisu mogli da pobede malobrojniju vojsku svojih neprijatelja. Slično tome, u pesmi o Nibelunzima Burgundi imaju neizmemu vojničku nadmoć, te su u palati kralja Etcelza nagomilali čitavo brdo hunskih leševa. Ilijada ne zna za omalovažavanja neprijatelja (neobuz­ dano Ahilovo ubistvo u borbi nakon Patroklove smrti treba drugačije ra- zumeti: reč je o neizmemom gnevu i bolu ratnika božanskog porekla, što se ni na koji način ne odnosi na poređenje između dva naroda). U Ilijadi nema nacionalizma, utoliko što se pred očima čitaoca stvara slika oba na­ roda. A, kada je reč o pojedinačnim likovima, gotovo da se može kazati da su Trojanci opisani kao humaniji i simpatičniji od Grka. Likovi poput Hektora i Andromahe, Prijama i Hekabe prikazani su s naročitom toplinom.

(6) Pred takvom pozadinom, da tako kažemo, svetskoistorijskog sukoba odvija se tragična sudbina dva glavna heroja: Ahila i Hektora. Ahil je u pravu što štiti svoj povređeni ponos; ali ide toliko daleko da postaje nehumano nepopustljiv, te najposle nije u pravu kada ga Grci noću mole da se vrati u borbu. On pak ne može nazad, njegov ponos ga vodi na pogrešan put. To što se oseća krivim za smrt svoga prijatelja Patrokla ne ostavlja mu nijedan drugi izbor nego da se bez oklevanja suoči sa sop- stvenom smrću. Ahil zna šta ga čeka kad ubije Hektora. Međutim, on tako mora da postupa kako Patrokla bar u smrti ne bi izdao.

Nasuprot tome, Hektor se ne bori za svoju sopstvenu čast. On štiti svoj grad. Simpatije pesnika su dugo na njegovoj strani. Pa ipak, i Hektor samog sebe precenjuje, on veruje da može pobediti Grke i Ahila. Tek u po- slednjoj borbi jasno vidi da to ne može, ali je tada prekasno. Njegova tragič- nost je potpuno druge prirode nego što je to Ahilova, ali nije manje dirljiva.

(7) Homer neverovatno snažno prikazuje nehumanost rata. U če­ tiri opširna opisa bitaka doživljavamo beskonačno ubijanje na obe strane. Najstrašnije je kada Ahil u svome bolu zbog Patrokla skrnavi Hektorov leš. On ga vuče po zemlji čitavog dana, zakačenog za borna kola, i odbija da ga sahrani. Pobeda ljudskosti postaje moguća na taj način što interveniše sâm Apolon, bog moralne čistote: bogovi ne žele da čovek mrzi čoveka posle smrti. Ahil predaje Hektorov leš, zato što je predosetio u bolu svoga nepri­ jatelja Prijama da će tako patiti i njegov otac Pelej. U bolu su svi ljudi jed­ naki, pred saosećanjem nestaju mržnja i neprijateljstvo. Neprijateljski kralj postaje poštovani Ahilov gost, kojem se on i divi. Oni zajedno obeduju, što je znak bliskosti i uzajamnog poštovanja. Zajednički obed, koga je pe- snik pretvorio u prizor pun značenja, postaje simbolički ono prahumano, što

prevazilazi i najjaču mržnju. Nezamislivo je da bi religija mogla zabraniti da pripadnici različitih naroda sede za istim stolom. Ono stoje najčudesnije u prizoru pomirenja jeste pak to što Ahil uči da gleda svoj ratni čin očima neprijatelja: umesto da govori o sopstvenoj pobedi i budućoj slavi, on shva- ta d a je prouzrokovao beskrajni Prijamov bol. Na kraju rata najveći ratnik doživljava saosećanje sa drugim i veliko poštovanje prema neprijatelju.

I u tome, bez sumnje, leži najznačajnija poruka Ilijade: naime, u otkrivanju poštovanja prema drugome, u doživljavanju bola drugog kao svoga sopstvenog i u ukidanju neprijateljstva činom kojim se ostvaruje zajedništvo.

Slika 3: Završna scena Ilijade

Prijam prekiinje Ahila da mu dâ leš njegovog sina Hektora kako bi ga sahranio; crvenofiguralna hidrija, približno 510. godine pre nove ere.

(8) Za radnju Ilijade karakteristično je to što se odvija na dva plana: na božanskom i ljudskom. Većanje bogova o ljudskim stvarima javlja se i

u Epu o Gilgamešu. Kontinuirana radnja, u kojoj bogovi odlučuju šta ljudi treba da otrpe, jeste, koliko znamo, nešto što se javlja samo kod Homera.

To nije samo spretan, umetnički potez koji je vredan pažnje po- smatrano iz ugla tehnike pripovedanja. On sadrži i tumačenje ljudskog postojanja. Verujemo da nezavisno postupamo i čudimo se kada sve ispad­ ne drugačije od onoga kako smo hteli. O pojedinačnom možemo da odlu­ čimo, ali nijedan smrtnik ne upravlja sveukupnošću događaja: od bogova zavisi ono što će nas uskoro zadesiti.

Bogovi su čas na strani Grka, čas na strani Trojanaca. To, u stvari, znači da se nijedna strana ne može pozvati isključivo na bogove. Kada je Zevs dozvolio bogovima da učestvuju u borbi, dolazi do potpune burle­ ske: ono sto je ljudima sasvim ozbiljno, iz više perspektive je beznačajno, nešto što čak nije ni dostojno ozbiljnog razmatranja.

I tako izgledaju naši ratovi sub specie aeternitatis. To, doduše, ne ukida značaj čovekove brige za tuđu patnju.

Već na osnovu ove sažete analize trebalo bi da bude jasno kako je Ilijada, sa svojim shvatanjem ljudske zavisnosti, sa svojim vrednosnim sudovima o ratu, afektima, bližnjima mogla postati merodavnim počet­ kom zapadne književne tradicije.

U vezi sa napred pomenutim rezultatima novijeg književnoisto- rijskog istraživanja - koje je moglo da dokaže višestruku primenu staro- istočnih tema i motiva u najstarijoj grčkoj književnosti - može se postaviti pitanje da li ima smisla pripisati jednom veoma udaljenom i drevnom delu funkciju uzora, čak i ako Grci o tom delu nisu ništa znali i čiji se dalekosež­ ni uticaj, prema tome, morao širiti spontano i anonimno.

Izuzetno delo epskog pesništva u mesopotamskoj kulturi je Ep o Gil- gamešu, čiji se fragmenti nalaze na više orijentalnih jezika. Izgleda da priče o drevnom kralju Gilgamešu - prvobitno nastale u sumerskoj književnosti, koja je nestala u periodu između 2.000 i 1.900 godina pre nove ere - nikada nisu bile sastavljene u jedan jedinstveni ep. Istraživanje Staroga istoka pokazala su d aje tek u XVIII veku pre nove ere nastalo starovavilonsko pesništvo, koje je integrisalo pojedinačne pesme u jednu celinu. Sačuvana je verzija koju je dao pesnik Sin-leqe-unnini oko 1200. godine. On je stari materijal preradio u takozvani ep na dvanaest glinenih pločica, koje su pronađene kao deo biblio­ teke asirskog kralja Asurbanipala (668-627. p. n. e.).10

10 Ep o Gilgamešu preveo je i komentarisao S. M. Maul, München, 2005, 9-15. Od dvanaest pločica Maul je preveo samo I-X I, zato što se sa 11. pločom završava povezana radnja (up. napomenu 11). Celovit tekst 12. ploče može se naći kod K. Hekera [K. Hecker], „Das akkadische Gilgamesch-Epos“, u: Texte aus der

Umwelt des Alien Testaments (TUAT), Bd. III. 2, Gütersloh 1994, 671-744, kao

i kod: A. Schotta, Das Gilgamesch-Epos. Neu übersetzt und mit Anmerkungen versehen von A. Schott, ergânzt und teilweise neu gestaltet von W. von Soden, Stuttgart 1958. (Upotrebljavaćemo odomaćeni izraz „Ер na 12 ploča“, iako se misli na jedinstvenu radnju koja se završava sa prvih 11 ploča.)

Najpre ćemo dati sažetak radnje. Gilgameš, kojem po lepoti i sna­ zi niko nije bio ravan, sin je boginje Ninsun, i tako sâm dve trećine bog (njegova ljudska trećina potiče od smrtnog oca Lugalbanda). Kao kralj Uruka tlačio je svoje podanike. Bogovi su odlučili da mu nađu protivnika koji će mu biti ravan. A to je Enkidu, koji je najpre živeo kao divljak sa životinjama u stepi. Potom g a je prostitutka Šamhat, koja je iz grada došla kod njega, prvo zavela — proveli su zajedno šest dana i sedam noći — na­ kon toga mu je dala odelo i dovela ga u Uruk kako bi izazvao Gilgameša. Dvoboj između njih dvojice bio je nerešen i oni su postali prijatelji.

Gilgameš i Enkidu odlaze u kedrovu šumu da bi njenog čuvara, ču­ dovište Humbabu, ubili i posekli veliki kedar, drvo života. Borba sa Hum- bibom pobedonosno se završila zahvaljujući pomoći boga sunca Šamaša. Kada je Humbaba prekinjao da ga ostave u životu, Enkidu odvraća Gilga­ meša od toga da ga poštede. Pre nego što umre, Humbaba ih proklinje. Drvo kedra prevozi se Eufratom do Nipura za ogromna vrata u hramu Šamaša.

U sjaju pobede Gilgameš budi žudnju boginje Ištar, koja želi da joj on postane muž. Međutim, Gilgameš odbija Ištar na uvredljiv način. Boginja ga ogorčeno optužuje na nebu kod svoga oca Anuma i svoje maj­ ke Antume i moli da se pošalje nebeska životinja koja treba da ubije Gil­ gameša. Poslaće bika, kojeg pak Gilgameš i Enkidu pobeđuju. Enkidu mu čupa nogu i preti Ištar da će tako postupiti i s njom. Epizoda se završava trijumfalnom povorkom kroz Uruk. Gilgameš se razmeće kako je najlepši i najslavniji od svih.

Preokret događaja donosi Enkiduova smrt, povodom koje su se bogovi složili kako bi ga kaznili za ubistvo Humbabe. On će se razboleti, i venuće sve dok ne umre.

Doživljaj smrti svoga prijatelja, koji g a je izuzetno potresao, odre- đivaće nadalje Gilgamešov put. Nakon dugog oplakivanja prijatelja obu­ zeo ga je neizreciv strah od smrti, koji mu se javio tek kada je sâm tu­ marao stepom, sve dok nije doneo odluku da pronađe Utanapištija, svog prapretka, jedinog čoveka koji je postao besmrtan i koji je živeo na kraju sveta. Put do tamo ispunjenje avanturama: susretom sa ljudima-škorpio­ nima, prolaskom kroz beskonačno dug tunel u potpunom mraku, vožnja sa skeledžijom Uršanabijem preko reke smrti. Kada je došao kod Utanapi­ štija, čuo je kako je Utanapišti jednom preživeo poplavu, zbog čega je bog Enlil njega i njegovu ženu učinio besmrtnim. Utanapišti je time Gilgame- šu želeo da kaže kako nikome nije otvoren put ka besmrtnosti. Pa ipak, on mu govori o jednoj travi koja mu je omogućila beskrajni život. Gilgameš vadi travu sa dna podzemnog okeana - i gubi je tako što je zmija pojede dok se on kupa u jezercetu.

Vožnja do kraja sveta u potrazi za besmrtnošću protekla je bezus- pešno. Gilgameš se vraća sa Uršanabijem u Uruk. Ep se završava prizorom

veličanstvenog zida, koji je izgradio Gilgrameš, i impozantnom veličinom grada Uruka.

Već ovaj kratki opis radnje Epa o Gilgamešu pokazuje ne samo to da sumersko-akadski i jonski ep čitaoca vode u vrlo različite duhovne svetove već i da su kako po temi tako i po obradi priče u celini vrlo različite. Pa ipak, u oblikovanju detalja padaju u oči podudaranja u motivima, koja jedva da mogu biti slučajna. U oba epa susrećemo se sa deset netrivijalnih pesničkih motiva:

1. Glavni junak je sin boginje i smrtnog oca.

2. Majka boginja interveniše za svoga sina kod viših božanstava. 3. U oba epa glavnom junaku je dodeljen prijatelj, koji mu je

veoma blizak a da pri tome s njim nije jednak. 4. Skupština bogova ne odobrava junakov čin. 5. Prijatelj umire tako što zamenjuje glavnog junaka. 6. Krajnji uzrok smrti prijatelja jeste jedan bog.

7. Prekomema tuga zbog prijateljeve smrti, sa dugim oplakiva­ njem i odlaganjem pogreba.

8. Glavni junak umire simboličkom smrću u vodi (Gilgameš pre­ lazi preko vode smrti i uranja u podzemni okean, Ahil se goto­ vo davi u talasima Skamandera).

9. Duh mrtvog prijatelja ustaje iz podzemnog sveta, junak i prija­ telj se grle i pozdravljaju.

10. Junak se pojavljuje za vreme jedne bitke ispred zida; puko po­ javljivanje izaziva strah i prestravljenost neprijatelja.11

Ovih deset tačaka nesumnjivo pokazuju da u nekim značajnim cr­ tama priča o Ahilu i Patroklu liči na priču o sumerskom drevnom kralju Gilgamešu i njegovom prijatelju Enkiduu. Pa ipak, motivaciona pokla­ panja i spone, ma koliko da ih je, ne otkrivaju dublju povezanost između ova dva speva. Ne može se tvrditi da postoji bliskost između dva speva ako njihova glavna zamisao nije uporediva, posebno iz ugla konstrukcije i razvoja radnje, predstave stvarnosti, opisa karakternih crta, kao i slike o čoveku i tumačenja čovekovog postojanja.12

Dakle, treba da izdvojimo one karakteristike oba epa koje se tiču, s jedne strane, književnog postupka, a s druge, duhovne fiziognomije.

11 Tačke 9. i 10. ne nalaze se u neprekinutoj radnji na glinenim pločama I-IX Epa

o Gilgamešu, nego na ploči XII (Duh mrtvih) odnosno u nezavisno sačuvanom i

prenesenom kratkom epu: „Bilgameš i Aka“ (hg. v. Dietz Otto Edzard, u: Texte

aus der Umwelt des Alten Testaments, Bd. III. 1, Gütersloh 1993, 549-559).

12 Još manje dolaze do izražaja podudaranja u stilu počevši od obrasca stiha sve do upotrebe direktnog govora. Ovde nije potrebno ulaziti potanko u fenomene te vrste.

Poređenje pokazuje da se Ilijada odlikuje time što uzima u obzir čitav niz fenomena koji su potpuno nezavisni od bilo koje kulture, te pripadaju čovekovom svetu kao takvom, a to što ih nema u Epu o Gilgamešu neće se potpuno objasniti time što će se reći da je ovaj spev relativno kratak — njegov obim iznosi petinu ili četvrtinu obima Ilijade - niti pak to što je star. Cesto slavljeno svetskoistorijsko značenje Ilijade pokazuje se u uvek vidnom prisustvu pojava i područja života. A to su:

1. Rat, doduše, nije tema Ilijade, ali jeste stvarnost života, pred ko­ jom se razvijaju događaji. U Ep o Gilgamešu nije integrisana priča o rat­ nom sukobu sa Agom od K iša.13 Inače, ne spominje se nijedan drugi rat.

2. Politiku i diplomatiju pesnik Ilijade razvija kako posredstvom odnosa junaka jednih sa drugima, tako i posredstvom njihovog odnosa sa Trojancima. Nakon dvoboja sa Enkiduom, glavni junak se ne suočava ni sa jednim drugim ljudskim protivnikom; u Epu o Gilgamešu ne postoji mogući okvir za formiranje politike i diplomatije.

, „ 3. U osnovnim crtama, u Ilijadi je prepoznatljivo aristokratsko društvo, Homer prikazuje dovoljno vredan materijal, dok sumersko-vavi- lonski mit ostavlja čitaoca skoro u mraku kada je reč o društvenoj poza­ dini događaja. Prema tome, besmrtna slava, oko koje se trudi Gilgameš, nalazi se u bezvazdušnom prostoru, dok je povređena čast, za koju se bori Ahil, ukorenjena u sistem društvenih vrednosti i hijerarhija.

4. Bogovi igraju središnju ulogu kako u Epu u Gilgamešu, tako i u Ilijadi. Pa ipak, religija, kult, žrtva, sveštenstvo, dakle, celokupni pragma­ tički aspekat odnosa čoveka i Boga, samo j e u Ilijadi uzet u obzir.

5. Ilijada ne posmatra kao sastavni deo ljudske egzistencije samo religiju koja se praktikuje, nego su u ovom spevu prisutni u poređenjima i zanati i poslovi, kao što je prisutna i likovna umetnost, što se vidi iz opisa Ahilovog štita, rada boga Hefesta, koji je prikazan kao nešto izuzetno i božansko {Ilijada, 18.468—617). Gilgameš daje da se napravi portret nje­ govog umrlog prijatelja - ovde bi tema ,,umetnosti“ mogla da ima svoj početak; ništa pak ne saznajemo o umetnicima i njihovim delima.

.. v. se me<îuljudskih odnosa, Ilijada nas iznenađuje svo­ jim širokim spektrom osećanja i reakcija. Nailazimo na primere straho­ poštovanja i plašljivosti, odanosti i odbijanja, majčinske ljubavi i očinske tolerancije, ali isto tako i na primere gorke svađe, prevare i izdaje. Pošto većina tih odnosa pretpostavlja ličnosti koje su u tim odnosima približ­ no jednake, Gilgameš nema ličnost koja mu je ravna, a ne možemo ih m očekivati u staroistočnom epu. Neraskidivo prijateljstvo s Enkiduom predstavlja jedini dublji emotivni odnos koji čitalac može da doživi, dok je u poređenju s njim bled odnos sa majkom Ninsun (a da i ne pominjemo

animalni, emotivno prazan, seksualni odnos između Enkidua i Šamhat). Nedostaje svađa između onih koji su jednaki, kao što nedostaje strastvena mržnja, a gde toga nema, ne postoji ni osnova za prevazilaženje mržnje u izmirenju. Nasuprot tome, u Ilijadi je dvostruko izmirenje, s protivnikom Agamemnonom i neprijateljem Prijamom, cilj složenog, sofisticirano uo­ bličenog, emocionalnog kretanja.

7. Nasuprot prvom utisku, ljubav i brak igraju značajnu ulogu u Ilijadi. Četiri para su prepoznatljiva u različitosti svojih bračnih odnosa: na nebu, Hera i Zevs, koji se mnogo svađaju, premda se u jednoj burlesk- noj sceni pokazuju kao sposobni za ispunjenje svoje ljubavi u pô bela dana, zaklonjeni jednim oblakom (14.292—351); na zemlji Paris i Helena čine isto to (3.389-447), njihov odnos, međutim, nema svadljivo-komičan karakter, nego pokazuje razdor u Heleninom srcu i time otvara proble­ matiku braka koji počiva jedino na erotskom privlačenju; suprotnu sli­ ku od ovog para bez dece pružaju nam Hektor i Andromaha, čija brižna i istovremeno vedra posvećenost zajedničkom detetu ujedno izražava i supružničku i roditeljsku ljubav (6.369-502); naposletku, prikazani su Hekaba i Prijam kao stari Hektorovi roditelji, koji smrt svoga izuzetnog sina podnose na različite načine (22.25-90 i 405-436, 24.159-321); ali ni glavni junak nije netaknut ljubavlju: gubitak Brisejide najpre izgleda kao da pogađa njegov ponos u vojsci, kasnije se pokazuje kako ju je on ipak voleo (9.3421'.), te je Patroklo hteo da navede Ahila da oženi Brisejidu (19.297-299). Sasvim drugačiju sliku odnosa među polovima pruža Ep o Gilgamešu: u njemu nije isključena seksualnost, ona je oličena u Samhati i boginji Ištar, ali se nigde ne govori o braku i ljubavi.

Tek poređenjem sa Homerovom „svetskom orijentacijom" postaje jasno da najznačajnije književno delo starog Istoka - bez obzira na visoke pesničke kvalitete i dubokoumne teme - prikazuje svet bez rata i politike, bez društva, religije i umetnosti, u kojem još nisu otkrivene raznovrsnost i pokretačka snaga ljudskih emocija (sem u osećanju prijateljske ljubavi i težnje ka večnoj slavi). Najdublji jaz pak koji razdvaja o Gilgamešu od onoga o čemu se pevalo, počevši od Homera, u zapadnoj književnosti, je ­ ste to što starije delo nije pevalo o ljubavi. Zahvaljujući Homerovoj slici o odnosu među polovima, nijedno veliko pesništvo u zapadnoj književnosti ne može da se zamisli bez velikih ženskih likova.

Ako se pak posmatra vrsta prikazivanja sadržaja, pada u oči to da se epizode u Epu o Gilgamešu nadovezuju jedna na drugu prema vre­ menskom toku, što je, da tako kažemo, „prirodno" za pripovedanje o putu u daleke predele, kao što su kedrova šuma ili čak kraj sveta. (U tom pogledu, deo Odiseje gde se pripoveda o Odisejevim lutanjima, koja su ga dovela s onu stranu sveta, bliži je Gilgamešovom epu nego što je to Ilijada.) Epizode nisu - što je razumljivo kada je reč o pesmi o putovanju

međusobno uzročno povezane. I sama veza između prvog i drugog delà, to jest između događaja sa Enkiduom i puta ka Utanapištiju nije takve vrste da kasnije nužno sledi iz ranijeg. Ovde se vidi revolucionarni zna­ čaj umetničkog postupka pesnika Ilijade, koji prikazuje jedan izdvojen događaj iz Trojanskog rata, a sve ranije i kasnije spaja posredstvom na­ rativne tehnike umetanja prošlog i predskazanja buduće g, dok unutar tih izabranih događaja vlada stroga uzročnost. Samo se na taj način postiže narativni intenzitet i složenost, kojom se Ilijada odlikuje, te u poređenju s njom izgledaju labavo povezani opisi Gilgamešovih, ali i Odisejevih avantura. I tako je Homer mogao da postane učitelj tragičkih pesnika: njegova „dramska konstrukcija radnje, izgradnja narativnog niza14 — koju Odiseja, sem pripovedanja toka putovanja, uspešno sledi - postala je uzo­ rom i večnim primerom, koji ima specifično ,,evropski“ karakter.

Nadalje, po tome što u velikoj meri odustaje od prikazivanja monstruoznog, čarolije i magije Ilijada se značajno razlikuje od Epa o Gilgamešu (i na ovome mestu Odisejeva lutanja su sličnija Epu o Gilga- mešu). Ukoliko se ova razlika više odnosi na pesnikovu sliku sveta nego na njegovu umetnost oblikovanja, onda je reč i o tome da bi se u opisu čudovišta — bilo d aje reč o zapadnom Polifemu, bilo o istočnom Humbabi — teško ostvarila dva svojstva stila, kojima je Ilijada postavila kriterijum, a to su. ironija i uzvišenost. To što u drugoj knjizi Ilijade Zevs pogrešno vodi Agamemnona pokazuje da je odgovorni vojskovođa nasilne grčke vojske u potpunom neznanju svoga stvarnog položaja, pri čemu Agame­ mnon uobražava da je jedini koji zna kako stvari istinski stoje sa ratom. Tako se on usuđuje da svoju vojsku stavi na probu; proba je za dlaku mogla da dovede do prevremenog prekida celokupnog ratnog poduhvata. Ovde pokazana diskrepancija između znanja, koje posredstvom pesnika sluša- lac stiče, i neznanja junaka radnje predstavlja princip „tragičke ironije“, koja je obeležila mnoge značajne scene u dramskoj književnosti, počevši od Eshila i Sofokla, sve do Joneska, Brehta, Beketa u XX veku. Ironiji je komplementarno ,,uzvišeno“, što se na grčkom kaže hypsos. To je stilsko svojstvo koje je teško opisati i još teže umetnički ostvariti, a koje je već u doba antike postalo predmet stilističko-kritičke rasprave.15 ,,Hypsos“ po­ staje predstava, onda kada uspe da izrazi neposredno i pregnantno, ozbilj­ no i dostojanstveno, ono što je naročito istaknuto, visoko, veličanstveno, izvanredno — bilo d a je to prirodna sila, bilo delovanje nekog božanstva, ljudska odluka ili odustajanje, pretnja ili borba, motiv ili patos - a da se 14 Dobra zapažanja o ovim pitanjima nalaze se kod: N. J. Lowe, The Classical Plot and

the Invention o f Western Narrative, Cambridge 2000.

15 Pseudo-Longinos : Vom Erhabenen, Griechisch und Deutsch von R. Brandt, Darmstadt 1966.

pri tome ne upadne u pompeznost i bombastičnost ili pak sentimentalizam i trivijalnost. S pravom je anonimni autor antičke rasprave O uzvišenom zapazio d a je Ilijada delo u posebnoj meri prožeto ,,uzvišenim“ situacija­ ma i formulacijama, po čemu se razlikuje od Odiseje, u kojoj ,,Homer“ ne pokazuje istu snagu i strast.16 Uostalom, svakom rafiniranom književnom kritičaru pesnička uzvišenost je nešto više od puke karakteristike stila: hypsos nije moguć „bez velikog, herojskog stava pesnika“.17

Na kraju se još treba zapitati kako stoji stvar sa time što i staro- istočni i jonski ep polažu pravo na to da predstavljaju izvor humanizma i tragike u ljudskoj istoriji - i jednom i drugom delu pripisuju se ova svojstva.

Posmatrano u kontekstu starog sumerskog pesništva, shvatanje ju ­ naka u Epu o Gilgamešu predstavlja značajnu novinu. Naime, dok se u ra­ nijim verzijama mita o Gilgamešu uspešno završavalo traganje za večnim životom, najvažnija poruka Epa o Gilgamešu jeste to da je čoveku besmrt­ nost nedostižna. Junak koji teži za nekom višom formom postojanja nego što je ljudsko svodi se na zajedničku meru smrtnosti za svakog čoveka kao čoveka. U poređenju sa kvazibožanskim statusom prvobitnog Gilgameša, o kojem postoji nemali broj tragova u Epu o Gilgamešu, u spevu kasnije do­ lazi do očovečenja, ,,humanizacije“ junaka. U tom smislu, govori se o „no­ vom, humanizovanom junaku14, kao i o tome da se Ep o Gilgamešu smatra prvom, eksplicitnom artikulacijom „ideje humanizma11. Posredstvom takve revolucionarne koncepcije govori se d a je postala moguća jedna nova vrsta književnosti, a to je ep o junaku, u čijem je središtu tragični junak.18

Ukoliko ta interpretacija ispravno rekonstruiše promenu u slici o Gilgamešu, utoliko izgleda da je u tom spevu učinjen najznačajniji korak u duhovnom razvoju. Tako posmatran, način govora o humanizmu u Epu o Gilgamešu opravdanje, a taj novi Gilgameš je utoliko tragičan junak ukoliko ono što istinski želi ne dostiže, premda s tim mora nasta­ viti da živi.

Nakon neuspeha njegovog traganja za besmrtnošću on se vraća u Uruk kao kralj koji se razmeće veličanstvenošću i moći grada koji je stvo­ rio. Na kraju svoga razvojnog puta - ako se o tome uopšte može govoriti - Gilgameš ne uočava sopstvenu ograničenost, koja bi proistekla iz sazna­ nja o krhkosti ljudske sreće i veličine, nego oseća gordo samopouzdanje, razmećući se time što se njegovi učinci ne mogu ni sa čim uporediti.

Ilijada se završava sasvim drugačije. Ahil u dubokom bolu oca svog neprijatelja vidi bol vlastitog oca u budućnosti. On spoznaje

jedna-16 Videti napomenu 15. Von Erhabenen, 9.2-15, 42-48 Brandt. 17 R. Brandt u uvodu (str. 17) njegovog izdanja. Videti napomenu 15.

18 G. K. Gresseth: „The Gilgamesh Epic and Homer”, u: The Classical Journal 70, 1975, 1-18.