Responsibility of Serbia for genocide: Application of the Convention on the prevention and punishment of the crime of genocide

Odgovornost Srbije za genocid - primena Konvencije

o spreavanju i kažnjavanju zloina genocida

Mirjana Teji*

TEMIDA

Decembar 2007, str 33-42 ISSN: 1450-6637

DOI: 10.2298/TEM0704033T

* Mirjana Teji, dipl. pravnica, apsolventkinja magistarskih studija roda i politike, Fakultet politikih nauka, BU, e-mail: tejicm@eunet.yu .

1 Usvojena Rezolucijom 260 (III) A Generalne skupštine Ujedi-njenih nacija 9. decembra 1948. godine, stupila na snagu 12. januara 1951. godine.

2 Pun naziv presude je Primena Konvencije o spreavanju i ka-žnjavanju zloina genocida (Bosna i Hercegovina protiv Srbije i Crne Gore – na engleskom “Application of the Convention on the Prevention and Punishment of the Crime of Genocide (Bosnia and Herzegovina vs. Serbia and Montenegro)”; u da-ljem tekstu bie oznaena odgovarajuim paragra ma.

D

Kljune rei: genocid, odgovornost pojedinaca i države, Meunarodni sud pravde, Srbija

Uvodna razmatranja

Konvencija o spreavanju i kažnjavanju zloina genocida1 _{(Konvencija) pored pojedinane}

odgo-vornosti poinilaca, indirektno uspostavlja trostruku odgovornost država. Presuda2 _{Meunarodnog suda}

pravde (MSP) u sluaju Bosne i Hercegovine (BIH) protiv Srbije3 _{predstavlja presedan u istoriji} meu-narodnog prava kao prvi sluaj genocida o kojem je MSP doneo konanu odluku od svog osnivanja. Otvara složena pravno-politika pitanja (in)direktne odgovornosti države za injenje, kao i (ne)mogu-nosti pripisivanja speci ne namere vršenja geno-cida – državi kao subjektu meunarodnog prava.

Kratka istorija sudskog procesa

BIH podnosi tužbu 20. marta 1993. MSP protiv ta-dašnje Savezne Republike Jugoslavije (SRJ), usled kršenja Konvencije o genocidu, a spor je razrešen do-nošenjem konane presude 26. februara 2007. (§1). MSP na zahtev BIH donosi privremene mere 1993; javna rasprava o prethodnim prigovorima održava se od 29. aprila do 3. maja 1996, da bi Presudom od

11. jula 1996. MSP potvrdio svoju nadležnost i odba-cio prigovore (§4, §12). Tužena strana 1997. podnosi

protivtužbu, tvrdei da je BIH poinila genocid nad

Sr-bima iz BIH; kasnije predlaže poravnanje van suda, što BIH odbija; protivtužbu povlai 2001. nakon sloma Miloševievog režima (§13, §22-24, §26). Inicijativom

od 4. maja 2001. SCG traži preispitivanje nadležnosti

ex of cio i reviziju presude iz 1996.; MSP odbija iznete

argumente te Presudom od 3. februara 2003. ponovo potvruje nadležnost i zakazuje usmenu raspravu za 27. februar 2006. – na kojoj su završni podnesci izneti u ime Vlade BIH 24. aprila, a u ime Srbije 9. maja iste godine (§26, §31, §38, §51, §66).

Pitanja nadležnosti MSP

Pre odluivanja o meritumu spora, MSP je naj-pre morao potvrditi nadležnost, što ini Presudom iz

1996. na osnovu lana IX Konvencije, pozivanjem na opšta pravila meunarodnog prava o tumaenju ugovora, pravila o meunarodnoj odgovornosti dr-žava za protivpravne akte, istorijskim tumaenjem pripremnog postupka za izradu nacrta konvencije, svrhe i cilja Konvencije, te jezikim tumaenjem po-jedinih odredbi Konvencije (§149, §159-169). 2001. godine tužena strana podnosi “Inicijativu da se pre-ispita nadležnost ex o cio nad Jugoslavijom”, tvrdei da u vreme pokretanja spora nije bila država sukce-sor SFRJ, a ni strana ugovornica bilo Konvencije bilo Statuta Suda, po osnovu lanstva u Ujedinjenim na-cijama, te stoga nije imala pristup Sudu, što bi rezul-tovalo zakljukom da MSP ne može imati nadležnost nad tuženom stranom rationae personae4_{. BIH}

od-govara tvrdnjom da je pitanje lanstva u UN moralo biti pokrenuto 1996. u vreme postupka o preliminar-nim primedbama, a kako to nije uinjeno, princip res judicata ne dozvoljava otvaranje tih pitanja, jer bi, po mišljenju BIH, i MSP prekršio isti princip ukoliko bi sada drugaije odluio, jer ne može dovoditi u pita-nje autoritet svoje odluke kao ve presuene stvari. MSP zakljuuje da nepokretanje pitanja nadležnosti tokom postupka o preliminarnim primedbama ne is-kljuuje mogunost odluivanja o nadležnosti tokom postupka o meritumu spora, a potom razmatra druge

relevantne odluke o nadležnosti i primenu principa

res judicata. U zakljuku MSP navodi da se res judi-cata primenjuje na sva pitanja o kojima je odlueno

u postupku, sem onih tzv. izuzetne prirode za koja je predviena procedura revizije po l. 61. Statuta

MSP. Nije prihvaen ni argument tužene strane da se u primeni ovog principa može praviti razlika u od-nosu na vrste presuda (onih koje se tiu merituma

spora i onih koje utvruju nadležnost suda) te da se res judicata ne može u ovom smislu primeniti na presudu o preliminarnim primedbama iz 1996. MSP obrazlaže da se odluka o nadležnosti daje u obliku presude, a da lan 60. Statuta Suda navodi da je “presuda konana bez prava na žalbu”, ne pravei distinkciju izmeu presude o nadležnosti i presude o

4 Izmeu ostalog, u pomenutoj Inicijativi, tužena strana pozi-vala se na predmet o Legalnosti upotrebe sile, gde je MSP odluio da nema nadležnost odluivati o tužbama protiv ze-malja lanica NATO-a. Štaviše, noti kacija tužene strane o akcesiji Konvenciji od 8. marta 2001. sadržavala je rezerva-ciju na lan IX Konvencije (pogledati §26 Presude).

suštini spora. Na kraju, zakljuuje da operativni deo presude Suda iz 1996. poseduje snagu res judicata,

te da MSP po osnovu lana IX Konvencije o preven-ciji i kažnjavanju zloina genocida ima nadležnost da odluuje u ovom sporu.

Individualna odgovornost poinilaca

versus

odgovornost države

U postupku nema veih sporova oko tumae-nja Konvencije u smislu pojedinane odgovornosti poinilaca zloina genocida, ali je zato pitanje od-govornosti država razliito interpretirano. Osnovni uzronici problema dokazivanja odgovornosti dr-žave za injenje genocidnih dela mogu se nai kako u de niciji genocida sadržanoj u Konvenciji i tumaenju iste, tako i razliitim stavovima sudija oko utvrivanja dolus specialis-a države za

izvrše-nje genocidnih dela5_{. ini se da je tekst Konvencije} zaista ostavio mnoge nedoumice i mesta za razliita tumaenja6 _{– o odgovornosti država ne govori}

expli-cite, ali je implicite podrazumeva; u praksi se

poka-zalo problematino dokazivanje naina, stepena ali i sredstava dokazivanja dolus specialis-a države i/ili

pojedinaca/organa/grupa ije je ponašanje pripisivo državi. Naime, lan II Konvencije stav 1. za posto-janje genocida zahteva da su nabrojana zlodela po-injena u nameri da se potpuno ili delimino uništi kao takva neka nacionalna, etnika, rasna ili religio-zna grupa. MSP naglašava da je re o dolus speci-alis-u – speci noj nameri da se pobrojana zlodela

poine upravo u cilju uništenja, u celini ili delimino, odreene nacionalne, etnike, rasne ili religiozne grupe kao takve (§186-189). Ako se dolus specialis

shvati u klasinom krivino-pravnom smislu, treba dokazati speci nu svest poinilaca o postojanju

5 Manji broj sudija je ak smatrao da faza pripremnog rada na Konvenciji, ali i sam tekst, ne govore o odgovornosti država za injenje genocidnih akata, da bi bilo apsurdno da države same sebe proglase odgovornim, te da se odgovornost dr-žava mora ograniiti samo na neinjenje – propuštanje da se spree genocidni akti i kazne poinioci. Za razliku od njih, veina smatra da je cilj Konvencije upravo spreava-nje države/a da sama/e, preko svojih organa, ili pojedinaca i grupa ije je ponašanje pripisivo državi po meunarodnim pravilima o atribuciji, poini/e genocidna dela taksativno na-brojana Konvencijom – navodei kako je istorija pokazala da su zloini genocida upravo vršeni uz znanje i/ili pomo dr-žave, te da je Konvencija i usvojena kako bi se u budunosti spreila genocidna dela vršena pre i tokom II svetskog rata.

uzrono-posledine veze izmeu izvršenih dela genocida, i speci nu indivudualno-psihiku svest (volju) oinjenju zlodela u cilju deliminog ili potpu-nog uništenja odreene nacionalne, etnike, rasne ili religiozne grupe. Ako se ovakvo tumaenje dolus specialis-a primeni na genocid, može se postaviti

pitanje - kako dokazati postojanje takve svesti i/ili volje – individualno-psihike – kod države, i skojim stepenom verovatnoe? No, ne traži se postojanje i utvrivanje dolus specialis-a države, ve postojanje

speci ne namere politikog i vojnog vrha države, te pojedinaca/organa/grupa iji se akti mogu pripi-sati državi, da se delimino ili u potpunosti unište pripadnici zaštiene grupe, samo zbog pripadnosti grupi kao takvoj (Konvencija, l. II, III i IV). MSP objašnjava da se, u cilju utvrivanja meunarodne odgovornosti države, osobe, grupe osoba ili entiteti mogu “smatrati” državnim organima ak iako takav njihov status ne proizilazi iz unutrašnjeg prava dr-žave7_{, ukoliko deluju “pod potpunom zavisnošu”} od države, iji su samo instrument – u protivnom, moglo bi se desiti da države izbegnu meunarod-no-pravnu odgovornost upravo delovanjem preko takvih pojedinaca/organa/grupa koji imaju “ ktivnu nezavisnost” (§391). MSP smatra da se pravilo delovanja pomenutih aktera “pod potpunom zavi-snošu” može primenjivati samo u izuzetnim slua-jevima, uz postojanje visokog stepena “kontrole dr-žave” nad takvim organima/grupama/pojedincima. Uprkos dokazanom postojanju politikih, vojnih i lo-gistikih veza izmeu federalnih vlasti iz Beograda i Republike Srpske (RS), akcija Škorpiona i drugih paravojnih formacija8_{, MSP zakljuuje da ne postoji} meunarodna odgovornost Srbije za vršenje zloina genocida u Srebrenici (§392-395).9 _{No, bez obzira} na kontroverzna mišljenja pojedinih sudija, presuda ima znaajan precedentni efekat, jer explicite uspo-stavlja odgovornost država za injenje genocidnih dela iako tekst Konvencije to ne predvia izriito.

7 Izmeu ostalog, tužena strana se branila tvrdnjom kako po-jedinci/organi/grupe koji/e su poinili/e genocidna dela, ne mogu se smatrati njenim organima, s obzirom da takvo svoj-stvo nemaju po unutrašnjem pravnom poretku SRJ/SCG.

8 Za neslaganja, pogledati odeljak analiziranih stavova sudija.

9 Naime, MSP je zakljuio da pojedinci i organi koji su poinili genocidne akte u Srebrenici, nisu imali status organa tužene strane (bilo de jure ili de facto) niti su delovali pod potpunom zavisnošu od tužene strane (§386-395) ili izvršili zlodela pod instrukcijama, direktivama ili kontrolom tužene strane (§396-415)

Odgovornost za injenje

MSP je razmatrao postojanje dva elementa zlo-ina genocida – izvršenih genocidnih akata, i speci-jalne namere uništenja zaštiene grupe, odnosno: a) da li je u konkretnom sluaju poinjen genocid, i

ako jeste b) da li se Srbiji može pripisati speci na namera - dolus specialis - potrebna za osudu ge-nocidnog ponašanja (odnosno pojedincima/orga-nima/grupama ije je ponašanje pripisivo Srbiji)10_. No, pre toga, morala su se rešiti dva izuzetno važna

prethodna pitanja – 1) da li Konvencija ograniava

obaveze strana ugovornica na zakonsku legislativu, procesuiranje i/ili ekstradiciju poinilaca, ili impli-cite sadrži obavezu država da ne poine genocid i druge akte taksativno nabrojane lanom III (§151-152), i 2) da li je za utvrivanje odgovornosti države neophodno postojanje prethodne osude individu-alnih poinilaca (§180-182). Važno je napomenuti da je pravna priroda zloina genocida dvostruka - obuhvata pojedinanu krivinu odgovornost indi-vidualnih izvršilaca, ali i speci nu (ne i krivinu11₎

meunarodno-pravnu odgovornost države12_{. MSP} ukazuje na trostruku odgovornost države:

zabra-njeno je injenje genocida, postoji obaveza da se sprei genocid, i obaveza da se kazne poinioci ge-nocida. Po mišljenju MSP, odgovornost države za injenje genocidnih dela postoji ako se, po meu-narodnom obiajnom pravu o atribuciji, dela

odre-enih pojedinaca/organa/grupa, mogu pripisati dr-žavi (§170-179). U odgovoru na drugo pitanje, MSP zakljuuje da odgovornost države može proistei na osnovu Konvencije i bez prethodne osude po-jedinaca za takav ili povezan zloin13 _{(§182), i} kon-statuje da Konvencija zabranjuje državama vršenje genocida – ako su obavezne da genocid spree i

10 Za bilo koje akte nabrojane lanom III Konvencije - za izvr-šenje genocida, postojanje zavere o izvršenju genocida, ne-posredno i javno podsticanje na izvršenje genocida, pokušaj genocida, ili sauesništvo u genocidu.

11 Sudije koje su smatrale da države po Konvenciji ne mogu biti odgovorne za injenje genocidnih dela, izmeu ostalog navode argument da bi se tu radilo o krivinoj odgovornosti država kao subjekta meunarodnog prava, a da procedura koju primenjuje MSP nije krivine prirode (presuda je ko-nana; ne postoji pravo na žalbu; kako državi izrei krivino-pravnu sankciju, itd).

12 Za bliža objašnjenja, pogledati §170-179 Presude.

kazne poinioce, logiki proizilazi i da ga ne smeju poiniti (§166, §169).14

Pošto je MSP utvrdio izvršenje genocida samo u oblasti Srebrenice (§297)15_{, u tom kontekstu i} govara na pitanje da li se Srbiji može pripisati od-govornost za izvršenje tih zloina, odnosno 1) da li su ta zlodela uinjena od strane organa Srbije, a ako nisu, 2) da li su osobe koje su poinile genocid delovale po instrukcijama, direktivama ili direktnom kontrolom Srbije, kako bi joj se ta zlodela mogla

pri-pisati po osnovu meunarodnih obiajnih pravila o atribuciji (§ 385-395).

Presuda oslobaa Srbiju direktne odgovornosti za injenje genocidnih akata - utvruje da genocid u Srebrenici nije poinjen od strane organa Srbije, ili pojedinaca/organa/grupa ije se ponašanje može pripisati Srbiji (§395), ve od strane pripadnika Voj-ske Republike SrpVoj-ske (VRS) uz postojanje ne namere da se uništi deo zaštiene grupe kao takve – Muslimana u BIH u i oko Srebrenice oko 13. jula 1995. godine (§297); zakljuuje da masakr u Srebrenici nije poinjen po instrukcijama ili pod direktivama Srbije, niti da je Srbija imala efektivnu kontrolu nad operacijama u kojima se masakr odi-grao (§413-415).

Važno je objasniti kako MSP prosuuje postojanje drugog elementa zloina genocida speci -nog oblika namere da se u potpunosti ili delimino uništi kao takva neka nacionalna, etnika, rasna ili religiozna grupa, i to izvršenjem nekog pojavnog oblika zloina genocida16_{. Pri odluivanju o} saue-sništvu sa vostvom RS i VRS u izvršenju genocida

14 No, Srbija odbranu zasniva na tvrdnjama da Konvencija ne govori o odgovornosti države za injenje genocidnih akata, ve samo o odgovornosti za neinjenje - propuštanje da se spree genocidni akti i kazne poinioci (§151, §156); da se pre odluivanja o odgovornosti države mora utvrditi krivina odgovornost pojedinaca za genocid (§157); da se navedena zlodela nisu desila na teritoriji nad kojom je Srbija ima nad-ležnost i efektivnu kontrolu (§153) niti se ista mogu pripisati Srbiji, a posebno da nije postojala speci na namera Srbije ili njenih organa da poine genocid (§158).

15 Ostale optužbe BIH u drugim regijama/gradovima/pritvore-nikim kampovima (logorima) odbaene su zbog neposto-janja dovoljno konkluzivnih dokaza o izvršenim genocidnim delima po osnovu lana II d) i e) Konvencije (§355, §367), dok za genocidna dela iz lana II a), b) i c) nije utvrdio posto-janjespeci ne namere (§276-277, §296-297, §319, §354). 16 lan II Konvencije - pojavni oblici zloina genocida su: a)

ubi-stvo lanova grupe, b) teška povreda zikog ili mentalnog integriteta lanova grupe, c) namerno podvrgavanje grupe takvim životnim uslovima koji treba da dovedu do njenog pot-punog ili deliminog zikog uništenja, d) mere usmerene ka spreavanju raanja u okviru grupe, ili e) prinudno premešta-nje dece iz jedne grupe u drugu.

u Srebrenici, MSP zakljuuje da nije utvren dolus specialis Srbije sledeim rezonovanjem – iako

po-tvruje da je tadašnja SRJ pružala veoma znaajnu politiku, vojnu i nansijsku pomo RS i VRS, te da je takva podrška zapoela mnogo pre traginih do-gaaja u Srebrenici i trajala i tokom tih dodo-gaaja, a da su zlodela u Srebrenici makar delom rezultat opšte politike pomoi i podrške SRJ – MSP navodi da nije utvreno van svake sumnje (beyond reaso-nable doubt) da li su vlasti SRJ snabdevale i

na-stavile da snabdevaju voe VRS, nakon što su one odluile i sprovele genocidna dela. Presuda navodi kako nije u dovoljnoj meri dokazano da su federalne vlasti u Beogradu bile u potpunosti svesne da e uslediti genocid, te nastavile da pružaju pomo – znajui za pripremanje i sprovoenje genocida u Srebrenici – jer je, po mišljenju Suda, odluka o izvr-šenju genocida doneta u kratkom vremenskom pe-riodu17 _{(izmeu 13-16. jula 1995. godine). Ovakvom} konstatacijom Srbija je osloboena odgovornosti za sauesništvo u genocidu, ali i odgovornosti za inje-nje drugih genocidnih akata nabrojanih lanom III Konvencije (§421-424)18_.

Odgovornost za neinjenje

Odluivanjem o odgovornosti Srbije za nespre-avanje genocida u Srebrenici i nekažnjnespre-avanje po-inilaca, MSP naglašava da su ove dve obaveze razliite ali suštinski povezane (§425).

Obaveza spreavanje genocida

MSP navodi da Konvencija nije jedini meuna-rodni instrument koji namee državama obavezu spreavanja protivpravnih dela i preduzimanja

17 Teško je prihvatiti argument da se ovakva zlodela “smišljaju i izvršavaju” u tako kratkom vremenskom periodu - od neko-liko dana.

konkretnih akcija19_{, a zatim utvruje obim obaveze}

spreavanja genocida po Konvenciji, kao i obim do kog je nužno preduzeti akcije spreavanja (§429). Presuda pojašnjava da obaveza spreavanja ge-nocida nije obaveza rezultata, te država ne može biti obavezana da uspe u spreavanju genocida, ali mora primeniti sva razumno raspoloživa sredstva; odgovornost za nespreavanje genocida postoji ukoliko se dokaže da takve mere nisu preduzete. Tim povodom, MSP insistira na primeni pravila “due diligence”20 _{i proceni da li je država imala mo}

efek-tivnog uticaja na osobe koje e verovatno poiniti ili

su ve poinile genocid21_{, ali ukazuje da su potpuno} nevažne tvrdnje ili dokazi tužene strane kako bi, da je i upotrebila sva raspoloživa sredstva u svojoj moi, ista bila nedovoljna za spreavanje genocida (§430). Obrazloženje ukazuje da se odgovornost države za nespreavanje genocida može postaviti samo ukoliko je genocid i poinjen, što ne znai da obaveza spreavanja genocida poinje trenutkom izvršenja genocidnih akata – naprotiv, poinje od trenutka kada je država (sa)znala, ili je trebalo da (sa)zna, o postojanju ozbiljnog rizika da e genocid biti izvršen (§431).

Nadalje, MSP podvlai razliku izmeu nosti države za sauesništvo u genocidu i odgovor-nosti za nespreavanje genocida; u prvom sluaju treba dokazati da je tužena država preduzela ak-cije kojima je potpomogla izvršioce genocida ili im pružila pomo u tome22_{, da su bili svesni da e biti} poinjen genocid ili da se on sprema, i da su nakon toga pružili pomo ili asistenciju izvršiocima cida, što je omoguilo ili olakšalo izvršenje geno-cida; kako nespreavanje genocida podrazumeva

19 Sline obaveze predviaju, u zavisnosti prirode zabranjenih akata, i lan 2. Konvencije protiv torture i drugog okrutnog, nehumanog i degradirajueg postupanja ili kažnjavanja iz 1984. godine; lan 4. Konvencije o prevenciji i kažnjavanju zloina protiv meunarodno zaštienih lica, ukljuujui diplo-matske predstavnike, iz 1973. godine; lan 11. Konvencije o bezbednosti osoblja Ujedinjenin nacija i povezanih služ-benika iz 1994. godine, lan 15. Meunarodne Konvencije o spreavanju teroristikih bombardovanja iz 1997. godine (§429).

20 “Due diligence” - sa dužnom pažnjom.

21 Po presudi, to zavisi od geografske udaljenosti države i regi-ona gde je poinjen genocid, jaine politikih veza, te veza druge prirode, izmeu vlasti tužene države i glavnih aktera genocida.

22 MSP objašnjava da zabrana izvršenja genocida i drugih akata nabrojanih lanom III Konvencije, namee državama tzv. negativnu obavezu – obavezu da ne poinenabrojana zlodela.

propust da se usvoje i primene odgovarajue mere koje mogu spreiti izvršenje genocida, kršenje oba-veze spreavanja genocida23 _{postoji ak i kad se} pokaže da je u vreme kada je država bila obavezna na spreavanje genocida i trebala da reaguje – ona to nije uinila – dovoljno je dokazati da je država bila svesna, ili je trebala biti svesna, ozbiljne opasno-sti da e akti genocida biti izvršeni (§432). Prilikom rešavanja ovih prethodnih pitanja, MSP zakljuuje da je tadašnja SRJ imala uticaja na bosanske Srbe koji su smislili i izvršili genocid u Srebrenici, upravo zahvaljujui jaini politikih, vojnih i nansijskih veza sa VRS i samom RS, koje, iako su u odreenom stepenu oslabile – ipak ostale veoma bliske; pod-sea da je SRJ bila obavezana dvema Naredbama o privremenim merama iz 1993. godine “da osigura da bilo koja vojna, paravojna ili neregularna naoru-žana jedinica, koja je mogla primati nareenja od SRJ ili biti od nje podržavana, ne poini bilo koje ge-nocidno delo, zaveru o izvršenju genocida, direktno ili javno podsticanje na izvršenje genocida, ili sau-esništvo u genocidu, što se odnosi i na pojedince/ organe/grupe koje mogu biti pod kontrolom ili utica-jemSRJ”24_{, a da i pored toga, što nije sa potpunom} sigurnošu utvreno da su informacije dostupne vlastima u Beogradu nagoveštavale da e genocid biti poinjen, mora zakljuiti da su teško mogle biti nesvesne ozbiljnog rizika od predstojeeg genocida, kada su snage VRS odluile da okupiraju enklavu Srebrenice25_{, te da je Miloševi imao prethodnih}

sa-23 MSP navodi da je obaveza spreavanja genocida – pozitivna obaveza – obaveza da se uini sve što je u datim okolno-stima mogue, kako se genocidni akti ne bi desili.

24 Po tumaenju MSP – sama re “uticaj” oznaava da se na-redbe nisu ticale samo pojedinaca, organa ili grupa ije je po-našanje bilo pripisivo SRJ, ve i na one sa kojima je nastavila da održava bliske veze i na osnovu kojih je svakako mogla vršiti odreeni uticaj na RS i VRS.

znanja o neemu što je trebalo biti “vojna operacija kombinovana sa masakrom”26 _{(§434-437). Stoga je}

MSP zakljuio da je Srbija odgovorna za nesprea-vanje genocida u Srebrenici, jer se nije moralo do-kazati da je de nitivno imala mo da sprei genocid, ve da je imala sredstava to da uini ali se uzdržala od korišenja istih (§438).

Obaveza kažnjavanja poinilaca genocida

BIH završnim podneskom ukazuje da je tužena strana prekršila obaveze Konvencije usled propušta-nja kažpropušta-njavapropušta-nja poinioca genocida i drugih akata, neizruenja poinilaca genocida MKTJ i nedostatka potpune saradnje sa Tribunalom; no, u presudi se konstatuje da genocid u Srebrenici nije izvršen na teritoriji SRJ, te ona ne može biti odgovorna što po-iniocima nije sudila pred svojim sudovima, bilo kao primarnim izvršiocima ili sauesnicima, ili osobama koje su poinile bilo koji od dela nabrojanih lanom III Konvencije (§440, §442). Meutim, MSP podsea na obaveze iz lana VI Konvencije koje nalažu stra-nama ugovornicama da sarauju, u smislu hapšenja osoba optuženih za genocid koje se nalaze na nje-noj teritoriji, ak iako je zloin poinjen van te terito-rije, a da usled propusta da im sude pred svojim su-dovima, trebaju ih predati meunarodnom krivinom tribunalu (§443). Tim povodom su se opet postavila dva prethodna pitanja: 1) da li MKTJ predstavlja “meunarodni krivini tribunal” u smislu znaenja lana VI Konvencije, i 2) da li se može smatrati da je tužena strana “prihvatila njegovu nadležnost” - MSP na prvo pitanje odgovara pozitivno, a pravni osnov o “prihvaenoj nadležnosti” MKTJ nalazi u Dejton-skom sporazumu izmeu BIH, Republike Hrvatske i SRJ27 _{(§444, §445, §447). Pri oceni saradnje SRJ} sa MKTJ radi hapšenja i predaje optuženih za ge-nocid, MSP podsea na izjave Srbije u usmenom 26 MSP zakljuuje da su vlasti u SRJ (a posebno Miloševi), morali bar pretpostaviti da predstoji izvršenje traginih do-gaaja u Srebrenici, upravo zbog svesti o postojanju klime duboko usaene mržnje izmeu bosanskih Srba i Muslimana u regionu Srebrenice. Presuda stoga konstatuje da su vlasti u Beogradu, morale znati o postojanju opasnosti i riziku od izvršenja genocida u Srebrenici, iako nije sa sigurnošu utvr-eno da im je skrenuta pažnja o odluci VRS, da se u celini ziki eliminiše odrasla muška populacija Muslimana Sre-brenice. Štaviše, Srbija niim nije dokazala da je preduzela bilo kakvu inicijativu za spreavanje masakra u Srebrenici, tvrdei kako nije imala mo tako nešto uiniti – ova tvrdnja je odbaena usled dobro poznatog uticaja Beograda nad VRS.

27 Sud smatra da je, od 14. decembra 1995. godine (dana pot-pisivanja i stupanja na snagu ovog sporazuma) SRJ prihva-tila nadležnost MKTJ, i da nije potrebno tražiti druge pravne osnove nadležnosti.

izlaganju, kako se nakon promene režima 2000. go-dine obaveze saradnje pridržavala, iz ega logiki proizilazi da to nije inila u prethodnom periodu; odreena težina data je indicijama da se optuženi general Mladi bar u nekoliko navrata nalazio na te-ritoriji Srbije tokom znaajnog vremenskog perioda, a da vlasti nisu uinile ništa da procene gde se na-lazi i da ga uhapse28 _{(§448). Ovim MSP konstatuje} da je u dovoljnoj meri utvreno kako tužena strana nije u potpunosti saraivala sa MKTJ, ime je prekr-šila obaveze Dejtonskog sporazuma, a kao lanica Ujedinjenih nacija i obavezu proisteklu iz lana VI Konvencije, te zakljuuje da je Srbija odgovorna za nekažnjavanje poinilaca genocida (§449-450).

Analiza suprotstavljenih

stavova sudija

S obzirom na prirodu neslaganja i važnosti iznete argumentacije, u daljem tekstu stavovi sudija analizirani su u dva aspekta: a) razliita tumaenja odredbi Konvencije i b) razmimoilaženja oko meri-tuma spora.

Neslaganja oko tumaenja Konvencije

Po sudiji Ranjeva, postojanje meunarodne od-govornosti države za neinjenje može se izvesti iz Konvencije, jer bi to bila sankcija koja sadrži oba-vezu prevencije genocida, što je obaveza erga omnes,, koja suverenim državama namee obavezu

28 Ovde se MSP poziva na izjave Ministra inostranih poslova SCG u aprilu 2006. godine, kako je državna obaveštajna služba znala gde je Mladi živeo u Srbiji, ali o tome nije infor-misala nadležne organe koji bi naredili njegovo hapšenje, jer su navodno neki lanovi te službe ostali lojalni beguncu, a da tužena strana nijednom nije osporila autentinost ili tanost ovih navoda.

preventivnog dejstva kroz zajednike diplomatske akcije. Sudije Shi i Koroma protive se tumaenju

Konvencije po kojem se države mogu smatrati izvr-šiocem genocida i stoga proglasiti odgovornim, sma-trajui da takvo tumaenje lana I Konvencije nije u skladu sa njenom svrhom i ciljem, njenim obinim znaenjem, i da protivrei namerama strana ugovor-nica u vreme pripremanja teksta Konvencije. Stav objašnjavaju tvrdnjom da je odgovornost države mogua samo u sluaju nespreavanja genocida i nekažnjavanja poinilaca, te da bi bilo apsurdno da država-lanica Konvencije mora kazniti sebe - kao državu; po njima, da su tvorci Konvencije želeli da predvide krivinu odgovornost države, to bi izriito naveli, što ovde nije sluaj30 _{– nažalost, pogrešno} pravno kvali kuju odgovornost države - ovde sva-kako nije re o krivinoj odgovornosti. Pa ipak, slažu se da je u Srebrenici poinjen genocid, i da je nes-porna “obaveza države da uini sve što može, u skladu sa svojim mogunostima i sa zakonom, da sprei genocid, kada postoji ozbiljna opasnost da e se dogoditi, a o emu je država svesna ili bi tre-balo biti svesna”. Inae, navode da bi presuda bila pravno utemeljenija da je zasnovana na Poglavlju VII rezolucije Saveta bezbednosti31_{. Slino njima,} sudija Owada smatra da se Konvencija ne može tumaiti u smislu postojanja odgovornosti država za izvršenje genocida, ve da je svrha i cilj Kon-vencije spreavanje izvršenja genocida time što e države obavezati da poinioce izvedu pred svoje ili meunarodne sudove – po njemu, iako Konvencija

implicite podrazumeva da nikome ne treba

dozvo-liti izvršenje genocida, pa ni državama, to ne treba tumaiti postojanjem izriite obaveze proistekle iz Konvencije da se države mogu smatrati odgovornim

ukoliko se dokaže da su poinili odreene propuste. Kada razmatra pripisivost ponašanja pojedinaca/or-gana/grupa državi, smatra da ovo pitanje nije reguli-sano Konvencijom, ali da se do takvog zakljuka, po njemu, može doi po manje kontraverznom osnovu. I sudija Tomka ne tumai Konvenciju instrumentom

za nametanje meunarodne odgovornosti države,

30 U prilog tome navode kako su ovakvi predlozi odbaeni to-kom pregovora o Konvenciji, a da je svrha tumaenja ugo-vora – pronalaženjem znaenja ugougo-vora ali i namera strana ugovornica u vreme pregovora – nikako postizanje željenog cilja. No, da li iko može poiniti ovakva zlodela bez pomoi ili podrške državnih aktera, koji povlae meunarodnu odgo-vornost po osnovu obiajnih pravila o atribucijii?

31 Poglavlje govori o tome kako je vostvo SRJ u nekoliko na-vrata propustilo preduzeti potrebne mere i time nije spreilo predstojei genocid u Srebrenici.

sem kad je re o explicite predvienim obavezama spreavanja i kažnjavanja – on protivrei stavovima veine da lan IX Konvencije obuhvata nadležnost odluivanja o tome da li je ili ne država poinila ge-nocid – po njemu, MSP nije telo pred kojim bi se raspravljalo o tome, jer sud nema ni krivinu nadlež-nost, niti krivine procedure, što je po njemu predu-slov za donošenje takve odluke. Nadalje, smatra da SCG nije ak odgovorna ni za nespreavanje geno-cida32_{. I sudija Skotnjikov prigovara stavu veine da} se država može smatrati odgovornom kao primarni izvršilac ili bar sauesnik, jer takva odgovornost nije izriito predviena prostim jezikim tumaenjem Konvencije. Kontradiktorno tome, navodi da i nije potrebno “postojanje takve neizreene obaveze da bi se država mogla smatrati odgovornom za geno-cid, po osnovu Konvencije o genocidu” – zakljuivši da se država uvek može smatrati odgovornom, uko-liko je neko delo, koje se smatra kriminalizovanim na meunarodnom nivou, uinjeno od strane pojedi-naca/grupa/organa te ako se takvi njihovi akti mogu pripisati državi. Nadalje, smatra da je MSP prekora-io nadležnost utvrujui da li je zloin genocida po-injen ili ne u reonu Srebrenice, pravdajui svoj stav tvrdnjom da je za tako nešto potrebna krivina nad-ležnost, koju MSP nema – iz toga logiki sledi, po njemu, da MSP nije mogao odluivati ni o postoja-nju genocidne namere, kao psihikom, obaveznom elementu zloina genocida33_{. Sa ovakvim stavom} slaže se i ad hoc sudija Milenko Krea, dodajui

kako “teško da je bilo koja komponenta specijalne namere kao uslova sine qua non zloina genocida... zadovoljena relevantnim presudama MKTJ koji se odnose na masakr u Srebrenici” te da “smatra da masakr u Srebrenici, po svojim karakteristikama, ra-dije spada u okvir zloina protiv ovenosti i ratnih zloina poinjenih u bratoubilakom ratu u BIH”.

32 Ovde koristi svoje tumaenje “teritorijalnog principa” ali i obima obaveze spreavanja genocida – te zakljuuje kako nije dokazano da se tužena strana ogrešila o obavezu spre-avanja genocida.

Neslaganja oko

merituma

spora

Podpredsednik Al-Khasawneh navodi kako je MSP “kombinacijom metoda i pretpostavki, koje nisu bile ni pravno ni injeniki zasnovane na okol-nostima predmeta, postigao izvanredno dostignue oslobodivši Srbiju odgovornosti za genocid” – po njemu, dokazala bi se odgovornost Srbije, ako ne za primarnog izvršioca, onda bar za sauesništvo u izvršenju genocida, da je MSP zahtevao od tužene strane predaju neredigovanih zapisnika Vrhovnog saveta odbrane, koji svakako sadrže podatke o (ne) umešanosti Vlade iz Beograda. Takoe, zamera što nije olakšan procesni položaj BIH prebacivanjem te-reta dokazivanja na SCG, kako bi tužena strana do-kazala da ta dokumenta ne sadrže nikakve dokaze tome u prilog34_{. Smatra da je primena tzv.}

Nikara-gva testa35 _{neprimerena okolnostima predmeta}36_. Veini sudija zamera što nisu sagledali konzisten-tan obrazac ponašanja na holistiki nain, jer bi se

time dokazala odgovornost SCG za genocid, uprkos postojanju veoma obimne jurisprudencije iz prakse drugih sudova37_{. Zamera i što nije dat odgovarajui} znaaj izjavi Saveta ministara kao dokaza priznanja krivice38_{. U zakljuku, konstatuje kako je po njemu,} i injenino i pravno, u dovoljnoj meri dokazano ak-tivno ueše tužene strane u genocidu poinjenom u Srebrenici jula 1995. godine.

Sudija Tomka smatra da nije u dovoljnoj meri

do-kazano kako je SCG prekršila obavezu spreavanja genocida. Nadalje, njegovo mišljenje izdvaja se po

34 Po njemu, to se moglo uiniti a da MSP zauzvrat niim ne na-ruši kako validnost pravnog rezonovanja, tako i traženi visok standard dokazivanja.

35 Testa efektivne kontrole po kome je MSP u jednom predmetu utvrivao da li je država imala ili ne efektivnu kontrolu nad pojedincima/grupama/organima, ije se ponašanje državi može pripisati, na osnovu meunarodnih obiajnih pravila o prisivosti.

36 Pojašnjava da je Nikaragva test efektivne kontrole prime-njen na potpuno drugaiju situaciju, jer je u ovom sluaju (za razliku od spora BIH i SCG), izmeu ostalog, postojala zajednika etnika pripadnost i zajedniki cilj da se poine meunarodni zloini – t.j. da etniko išenje zahteva samo test vrhovne kontrole.

37 Objašnjava da MSP nije posmatrao sve dogaaje relevatne za zloin genocida, na sveobuhvatan nain, koji bi doprineo da se uspostavi uzrono-posledina veza i izvede zakljuak o odgovornosti tužene strane – nasuprot tome, dogaaji su posmatrani kao pojedinani, nepovezani, pogotovo u kontek-stu generala Mladia i akcija “Škorpiona”.

38 Koja je umesto toga okarakterisana izjavom “isto poli-tike prirode”, što po njegovom mišljenju nije u skladu sa prethodnom jurisprudencijom MSP.

speci nom tumaenju okolnosti sluaja vezanih za teritorijalni obim obaveze država lanica da spree genocid, jer po njemu, nije konkluzivno zakljueno da je SRJ imala nadležnost u oblastima koje okru-žuju Srebrenicu, niti da je imala kontrolu nad (in)di-rektnim izvršiocima39_{. Nasuprot tome, sudija Keith} smatra da je postupkom dokazano sauesništvo tu-žene strane, jer su oba elementa zahtevana lanom III (e) Konvencije dokazana - da je SCG imala sa-znanja o genocidnoj nameri primarnog izvršioca (ali da datu nameru nije morala deliti) i da je, sa tim sa-znanjem, pružila pomo i podršku primarnim izvršio-cima. I sudija Bennouna slino rezonuje – navodi da po njegovom mišljenju, postoje svi potrebni dokazi koji ukazuju na sauesništvo vlasti iz Beograda40_.

Sudija Skotnjikov smatra da je MSP prekoraio

granice nadležnosti, odluujui o odgovornosti dr-žave za genocid, jer po njemu, MSP o ovom pitanju ne može odluivati jer nema krivinopravnu nadlež-nost, a da pogotovo ne može utvrivati postojanje ili odsustvo genocidne namere. Na kraju, konsta-tuje da se u ovom pogledu MSP morao osloniti na nalaze MKTJ, ali samo u obimu u kojem su ti na-lazi u skladu sa Konvencijom o genocidu41 _(pritom smatra da se MSP nije mogao osloniti na nalaze MKTJ po kojima je utvreno postojanje genocidne namere “neidenti kovanih osoba” u Srebrenici). Su-dija Skotnjikov ide toliko daleko da se ne slaže sa

nalazima Suda da je SCG kriva za nepridržavanje i kršenje privremenih mera izreenih 1993. godine; smatra da ova presuda uvodi “koncept obaveze prevencije”, što je, po njemu, obaveza teško pravno

merljiva – svoje rezonovanje obrazlaže stavom da obaveza spreavanja genocida nije obaveza pona-šanja, ve obaveza rezultata, iz ega proizilazi da 39 Ovakav stav pravda tvrdnjom kako je plan da se pogubi što je mogue više vojno sposobnih muškaraca bosanskih Muslimana u Srebrenici - i smišljen i sproveden od strane bosanskih Srba, nakon preuzimanja Srebrenice u julu 1995. godine, što je injenini nalaz MKTJ, a da ovaj sud nije utvr-dio kako su vlasti SCG unapred znali za takav plan – no, ovakvo shvatanje protivrei pojedinim svedoenjima pred MKTJ – kao onom koje je dao general Clark u procesu protiv Miloševia.

40 Ovde misli ne samo na razliite forme pomoi koje je SCG obezbeivala RS i njenoj vojsci, ve i znanje koje su vlasti SCG imali ili trebali imati o genocidnoj nameri primarnog izvr-šioca masakra u Srebrenici.

je država odgovorna ukoliko se na njenoj teritoriji, ili teritoriji koju kontroliše, desio genocid.

Ad hoc sudija Mahiou dovodi u pitanje ulogu MSP u postupku dokazivanja, zamera što dokazi podneti od strane tužioca nisu dovoljno ispitani, ukazujui da su injenice i okolnosti sluaja tumaene na udan i neubedljiv nain: zabrinjava ga što MSP nije mogao, na osnovu injenica i dokaza kojima je raspolagao, utvrditi postojanje odgovornosti SCG bez oslanjanja na jurisprudenciju MKTJ, što po njemu ukazuje ili na nee kasnost procedura Suda, ili na njihovu nee ka-snu primenu od strane Suda. Smatra da je utvreno kako je SCG odgovorna kao direktan poinilac odre-enih zloina, iako kaže da se o odreenim aspek-tima te odgovornosti može raspravljati. Kategorian je u tvrdnji da je jasno utvrena odgovornost SCG, “u pogledu akcija RS, bilo zbog veoma bliskih veza izmeu tog entiteta i tužene strane, koja rezultira uešem tužene strane u planu etnikog išenja izvršenog izmeu 1992. i 1995. godine, ili zbog od-nosa subordinacije ili kontrole izmeu tužene strane i onih koji su igrali krucijalnu ulogu u tom etnikom išenju, koji se proširio do izvršenja genocida u BIH”. Po njemu, ak i da prihvati kako su pojedini nalazi oko ovih optužbi problematini, naglašava da su izneti dokazi sasvim dovoljni za utvrenje odgo-vornosti SCG za sauesništvo u genocidu.

Ad hoc sudija Krea, iznošenjem raznih

argu-menata, obrazlaže svoju odluku u prilog oslobaa-nju SCG od odgovornosti za izvršenje genocida, a zakljuivanje i rezonovanje ostalih sudija smatra ne samo neosnovanim, ve i protivrenim “jednom ubedljivom pravnom rezonovanju i, ak, ... zdra-vom razumu, time dajui aromu argumentum ad

casum42_{”. Smatra da MSP nije utvrdio postojanje ni} jednog elementa dolus specialis -a, odnosno speci-jalne namere da se Konvencijom nabrojana zlodela poine u cilju uništenja grupe kao takve; masakr u Srebrenici ne karakteriše kao zloin genocida, ve smatra da više odgovara zloinu protiv ovenosti i ratnim zloinima poinjenim u “bratoubilakom” ratu u BIH.

Umesto zakljuka

Ovo je prva konana presuda MSP o primeni odredbi Konvencije o spreavanju i kažnjavanju zlo-ina genocida. Ima znaajan precedentni karakter,

42 Latinski izraz argumentum ad casum ovde oznaava argu-ment koji je primenjen samo na ovaj sluaj.

jer explicite utvruje trostruku odgovornost država: 1) da ne poine genocid ili druga dela navedena Kon-vencijom, 2) da preduzmu sva raspoloživa sredstva kako bi spreile izvršenje genocida i/ili drugih nave-denih akata, i 3) da kazne poinioce ovih zlodela, pred svojim ili meunarodnim krivinim sudovima.

U sluaju BIH protiv Srbije, MSP je odluio da Sr-bija nije odgovorna za izvršenje genocida ili drugih akata taksativno nabrojanih lanom III Konvencije i tužbom BIH, ali je utvrdio njenu odgovornost za ne-spreavanje genocida, jer nije preduzela sve neop-hodne mere kojima je raspolagala, a koje bi, da su upotrebljene, mogle speiti masakr u Srebrenici – uz obrazloženje da su u to vreme vlasti u Beogradu morale znati ili biti bar svesne mogunosti o izvrše-nju nezamislivih zlodela u Srebrenici, ali da niim nisu dokazale da su preduzele bilo kakve korake da se to ne dogodi. Pored toga, Srbija je proglašena krivom za nekažnjavanje poinilaca genocida i dru-gih akata navedenih Konvencijom, jer je propustila da optužene izrui MKTJ, iako postoje ubedljive in-dicije da je to mogla uiniti u više navrata, kada su se oni nalazili na teritoriji Srbije.

Veliki broj neslagajuih i izdvojenih mišljenja priloženih uz presudu, ukazuje na itav kompleks pravno-politikih razmimoilaženja sudija43_{. Ono što} ostaje zabrinjavajue, jeste postojanje medijskih špekulacija o “pregovorima i/ili dogovorimaizmeu pro-srpski i pro-bosanski orijentisanih sudija” – po kojima je, navodno, trebalo uiniti ustupak obema stranama – Srbiji – jer nee plaati ratne reparacije i biti progašena za direktnog i/ili (in)direktnog izvrši-oca genocida, te da njena odgovornost bude ograni-ena samo na neinjenje – propust da sprei

geno-cid i kazni poinioce – a BIH time – što bi se zloin u Srebrenici presudom deklarativno okarakterisao kao genocid, Srbija optužila za nepridržavanje pri-vremenih mera, nesaradnju sa MKTJ, te propustom

43 Dovoljno je samo Google pretraživaem pogledati razliite stavove politikih komentatora/komentatorki, državnika/dr-žavnica, novinara/novinarki, te aktivista/aktivistkinja za ljud-ska prava, pa shvatiti da naredni komentari nisu usamljeni. Videti: Shaw, 2007 ( http://www.opendemocracy.net/globalization-institutions_government/icj_bosnia_serbia_4392.jsp); Beirevi,

spreavanja Srebrenikog genocida i nekažnjava-nja (in)direktnih izvršilaca. Nisu proverljive ni ocene kako bi drugaijom presudom – Srbiji bio otežan put pristupanja Evropskoj Uniji. Posledice koje presuda ima na porast nacionalizma u Srbiji, ali i BIH, ve su vidljive, jer su pro-radikalno orijentisane politike opcije trenutno dobile zamah44_.

Kako bi se konano suoila s prošlošu i uticala na proces pomirenja u regionu, Srbija se mora ja-sno distancirati od režima koji ju je svrstao u red država koje su poinile najvee zloine u istoriji o-veanstva. I to ne samo deklarativno, osudom zlo-dela i poinilaca, ve je potrebno uiniti i korak dalje: ostvariti potpunu saradnju sa MKTJ u Hagu, pronai i izruiti preostale optužene, te uspostaviti nezavi-sno sudstvo koje e biti u stanju da procesuira sve poinjenje zloine državljana Srbije

Literatura

Application of the Convention on the Prevention and Punishment of the Crime of Genocide (BIH vs. SCG), dostupno na: http:// www.icj-cij.org/docket/index.php?p1=3&p2=2&case=91&code=b hy&p3=90. Pristupljeno 10. jula 2007. godine.

Beirevi, E. (2007) “ICJ Judgement signi cant despite aws”, dostupno na: http://iwpr.net/?p=tri&s=f&o=333778&apc_ state=henptri. Pristupljeno 17. jula 2007. godine.

Convention on the Prevention and Punishment of the Crime of Genocide, dostupno na: http://www.ohchr.org/english/law/geno-cide.htm. Pristupljeno 10. jula 2007. godine.

Dworkin, A. (2007) ”Serbia, Genocide and the International Court of Justice”, dostupno na: http://www.crimesofwar.org/onnews/ news-serbia2.html. Pristupljeno 17. jula 2007. godine.

Application of the Convention on the Prevention and Punishment of the Crime of Genocide, Bosnia and Herzegovina vs Serbia and Montenegro (presuda MSP od 26. februara 2007 u sluaju BIH protiv SCG), dostupno na: http://www.icj-cij.org/docket/ les/91/13685.pdf. Pristupljeno 10. jula 2007. godine.

Judgements, ICJ (presude MSP u sluaju BIH v. SCG iz 1996 i 2007 godine, izdvojena i neslagajua mišljenja sudija, te pojedinane i zajednike deklaracije), dostupno na: http://www. icj-cij.org/docket/index.php?p1=3&p2=2&case=91&code=bhy&p 3=4&PHPSESSID=d571cc5e65c691f7dcf730b5d282b481. Pri-stupljeno 10. jula 2007. godine.

Partos, G. (2007) “Analysis: Serbia in the Dock”, dostupno na: http://news.bbc.co.uk/2/hi/europe/4748960.stm. Pristupljeno 17. jula 2007. godine.

44 O presudi e se verovatno još godinama raspravljati, no po-stavlja se pitanje našoj politikoj eliti: šta e uiniti za javnu osudu genocida u Srebrenici, da li e imati snage da stvore uslove za uspostavljanje nezavisnog sudstva u ciljusuenja preostalim zloincima koji nisu optuženi pred MKTJ, za bilo koji oblik zloina genocida, a po osnovu relevantnih lanova Krivinog Zakonika Republike Srbije, meunarodnih konven-cija i drugih pravila meunarodnog prava?

Rokni, A. (2007) “Serbia Has No Reason to Celebrate “, dostupno na: http://iwpr.net/?p=tri&s=f&o=333776&apc_ state=henftri333778. Pristupljeno 17. jula 2007. godine.

Shaw, M. (2007) “The International Court of Justice: Serbia, Bo-snia and genocide”, dostupno na http://www.opendemocracy.net/ globalization-institutions_government/icj_bosnia_serbia_4392. jsp. Pristupljeno 17. jula 2007. godine.

Tosh, C. (2007) “ Genocide Acquittal Provokes Legal Debate”, dostupno na: http://iwpr.net/?p=tri&s=f&o=333772&apc_ state=henftri333778. Pristupljeno 17. jula 2007. godine.

Withdrawal of Counter-Claims by Serbia, dostupno na: http:// www.icj-cij.org/docket/ les/91/13102.pdf. Pristupljeno 10. jula 2007. godine.

Written proceedings in BIH vs. SCG case, http://www.icj-cij. org/docket/index.php?p1=3&p2=2&case=91&code=bhy&p3=1. Pristupljeno 10. jula 2007. godine.

Mirjana TEJI

Responsibility of Serbia for genocide -

application of the Convention on the

Prevention and Punishment of

the Crime of Genocide

On February 26th _{2007, International Court of} Justice claimed Serbia responsible for failing to pre-vent genocide and punish perpetrators, underlin-ing its’ responsibility to cooperate with International Criminal Tribunal for former Yugoslavia. Although it was con rmed genocide has been committed in Srebrenica 1995, Serbia is not obliged to pay nan-cial reparations. Judgement makes distinction be-tween individual and three-fold state responsibility for genocide, based on Convention on the Preven-tion and Punishment of the Crime of Genocide and other sources of international law. There are evident disagreements among judges on jurisdiction, inter-pretation rules, even on meritum of the case. Many questions still remain open, especially what prec-edent effects will have on establishment of state’s dolus specialis and how it will in uence the recon-ciliation process in the region.