NA JZVORV TRANSCENDENTALNOG IDEALIZMA I
Kritika čistoga uma, najznačajnije delo Kantovo i jedno od najvećih dela svetske filozofske literature, objavljeno je prvi put 1781. godine, dakle nepunu deceniju pre velike fran-cuske revolucije. Te iste godine umro je nemački književnik G. E. Lesing, koji je svojim životom i radom pokazao nemač-Idm književnicima i filozofima da građansko društvo postaje i u zaostaloj Nemačkoj istorijska nužnost kao u Francuskoj i Engleskoj, a nekoliko godina ranije završio se život dvojice velikih predstavnika engleske i francuske filozofije prosve-ćenosti, koji su izvršili presudan uticaj na Kantov misaoni razvitak, dakle, i na formiranje ideja koje čine suštinu Kritike čistoga urna: 1776. umro je u Engleskoj Dejvid_Etjum, a 1778. u Francuskoj je umro 2. 2. Ruso. Samo ^odinu^daha pre nego što se pojavila Kritika čisioga uma, završeno je štampanje En-ciklopedije (1780) i time je sistematska racionalna kritika »sta-rog režima« i starih ideja u Francuskoj dovedena do kraja, do dimenzija prave »filozofske revolucije«. Trebalo je da prođe još samo osam godina, pa da ta »filozofska revolucija« u Fran-cuskoj preraste u političku revoluciju. Veliki događaji, koji su irnali da izmene ceo dalji tok svetskoistorijskog zbivanja bili sa, dakle, na samom domaku.£A u Nemačkoj je upravo tada počinjala »filozofska .revolucija«• ISSl&ti^^
je svpjpmpojavom taj ppSetak i dpnela prve elemente budučeg hjenojg razvpja pd Kanta do H e g e l ^
Ali Kritika čistoga uma nijje izazvala nikakvu setSaciju kad se prvi put pojavila. Štaviše, svojim teškim, neprivlačnim stilom, koji je kasnije i kod mnogih Kantovih odanih sledbe-nika doživeo ozbiljne kritike, ona je u početku bila nedostupna citaocima. Uz to, njen sadržaj ne samo da je odudarao od svega
što je tada bilo priznato i sveto u nemačkoj filozofiji, u kojoj je gotovo suvereno gospodarila Lajbnie-Volfova škoia, već je bio direktna suprotnost i negacija upravo te škole. I tek kad je prošlo izvesno vreme, nasle su se razborite glave koje su shvatile šta u stvari znači to delo za nemačku filozofiju i za njen dalji razvoj. I odjednom je počeo trijumf Kantove filo-zofije. Slavni nemački pesnik H. Hajne, koji se tridesetih go-dina (đevetnaestog veka) prihvatio teškog posla da francuskoj javnosti objasni istorijski značaj i smisao nemačke filozofije, prikazao je tu promenu stava prema Kritict čistoga uma ovim
reeima:
»Tek kad su posle više gođina oštroumni filozofi napisali razjasnjehje ove knjige, privukla je ona pažnju javnosti i 1789. godine u Nernadkoj se više ni o čemu nije govorilo nego o Kantovoj filozofiji. O njoj je napisano pravo obilje kornen-tara, hrestomatija, objašnjenja, razmatranja, apologija itd. Treba baciti samo jedan pogled na prvi bolji filozofski katalog i na mnoštvo spisa koji sa tada o Kantu napisani i odmah se jasno zapaža koliko je duhovno stremljenje poticalo od ovog jedinog čoveka. Kod nekoga se pokazivao penušavi entuzija-zam, kođ drugoga gorka ozlojeđenost, kod mnogih — zabe-zeknuto iščekivanje ishoda te duhovne revolucije. Doživeli smo u duhovnom svetu iste uzbune kakve ste vi imali u materijal-nom svetu i obaranje starog dogmatizma jednako nas je uzbu-đivalo, kao što je vas uzbuđivao juriš na Bastilju. Bilo je zaista samo još nekoliko starih invalida koji su branili stari dogmati-zam, tj. Volfovu filozofiju.«1
I sam Kant je bio ispočetka pod uticajem »starog dogma-tizma«, i njega je obuzimao »dogmatski dreniež«, koji je u Nemačkoj u to vreme izazvala Volfova filozofija. Takvo je bilo opšte stanje nemaeke filozofije siedinom osamnaestog veka. Autoritet Lajbnicove filozofije bio je u Nemačkoj približno isti kao autoritet Dekartove filozofije u Francuskoj ili Lpkove filozofije u Engleskoj, ali ono što je kod Lajbnicovog sledbe-nika i sistematizatora Volfa ostalo od Lajbnicove filozofije, fWlo je lišeno najdragocenijeg pozitivnog sadržaja koji je sam /Lajbmc unosio u svoje metafizičke spekulacije svojim naučnim i filozofskim genijem, a naročito svojim izuzetnim smislom za matematiku, te se tako ona pretvorila u ograničenu racionali-stičku dogmatsku spekulaciju, bez realnih mogućnosti i pers-pektiva daljeg razvoja. Zato nije bila kadra da se suočava sa
1 Heinrich Heine, Vber Deutschland, I, Sšmtliche Werke, V, Ham-burg 1861, 206.
velikim problemima svoga vremena, a pre svega sa onim prob-lemima saznanja, koji su izbili u prvi red (problemi metode, pre svega), usied razvitka nauka i rađanja modernog građan-skog društvaU
Kant je, međutim, več u svojoj mladosti pokazao veoma živo interesovanje upravo za probleme naučnog i društvenog razvoja.2 Njutnova fizika inspirisala ga je za hipotezu o po-stanku Sunčevog sistema, što se, uostalom, vidi i u samom naslovu rasprave u kojoj je on tu hipotezu objavio. (Allgemeine Naturgeschichte und Theorie de$ Himmels oder Versuch von der Verfassung und dem mechanischen Urspruge des ganzen Weltgebaudes nach netotonischen Grundsdtzen abgehandelt9 1755.) Isto se može reći i za njegovu ideju o zakonitosti svetske
Lstorije. On je, naime, bio uveren da će se naći čovek koji ee biti u stanju da utvrdi vođeću nit u svetskoj istoriji isto onako kao što je Kepler »na neočekivani način podvrgao ođređenim zakonima ekscentrične putanje planeta«, ili kao što je Njutn »objasnio zakone iz jednog opšteg prirodnog uzroka«.8 Mladog Kanta pokretala je uopšte misao da filozofski zasnuje Njutnovu naučnu teoriju i ta ga misao nije napušlala ni kasnije kad je pisao Krittku čistoga uma* Može se čak reći da njegovo ispiti-vanje mogućnosti i granica »čiste« prirodne nauke u Kritici čistoga uma — trazenje odgovpra ,na pitanja koja su mu.se postavila kad je počep pomišljati da kritikaT^ saznahja rhoze dovesti u siimnju.. izvesnost naucnog iskustva, stečenog, pre svega, impozantnim razmerama velikih Galilejevih, Koperni-kovih, Keplerovih, Njutnovih i drugih velikih otkrića, koja su omogućila razvoj moderne nauke.TA kad se nešto kasnije uti-cajima Njutnove fizike pridružio ^oš i uticaj revolucionarnih ideja Ž. Ž. Rusoa i kad se kod Kanta rodilo uverenje da je Ruso svojim građanskim individualističkim romantizmom, koji je u Nemačkoj delovao kao pokretac davno zapretanih snaga, misli i osećanja, ptkrio istinup pravoj »prirpdi«^ Ijudskpg,J>ića isto onako kao što je Njuth otkrio istinu o objektivnoj prirodi
2 Rođen 1724. u Kenigsbergu, on je već u toku studija napisao i kasnije objavio jedan spis kojim nije postigao nikakav naučni uspeh, ali je pokazao svoje živo interesovanje za prirodne nauke. U kasnijim raspravama to interesovanje je stalno raslo. Posle 1770, u takozvanom kritičkom periodu njegovog misaonog razvoja, on se sav posvetio filozo-fiji. Umro je 1804. u svom rodnom gradu iz koga celog života nije nikuda ođlazio.
3 I. Kant, tdee zu einer allgemeinen Geschichte im weltbiirgerlicher Absicht, Kant's Werke, Bd. VIII, Berlin 1912.
sveta, bio je to ne samo početak Kantovog osiobađanja od stare dogmatske Volfove metafizike i nemačke školske filozofije uopšte, već i početak konstituisanja buduće filozofije transcen-dentalnog idealizma. Koliko su upravo ti uticaji, Njutnovi i Ru~ soovi, bili presudni u Kantovom misaonom formiranju, sveđoče reci samog Kanta da su Njutn i Ruso bili njegpva dva naiveča učitelja.1
Ali ma koliko bili presudni ti uticaji da se u Kantu počne buditi težnja za novom filozofskom teorijom, za filozofskim uopštenjem onih otkrića u prirodi sveta i čoveka koja su u moderno doba potpuno izmenila tok razvoja filozofije, tek je upoznavanje sa Hjumpvom kritikom stare metafizike izazvalo onaj veliki preokret u Kantovom rnisaonom razvitku kojim u stvari počinje takozvani kritički period njegove filozofije. U predgovoru za raspravu Prolegomena za svaku buduću meta-fiziku, koju je napisao dve godine posle objavljivanja Kritike čistoga uma (1783), kao sažeto objašnjenje ideja Kritike čistoga uma koje nisu naišle na dovoljno razumevanja, sam Kant je to objasnio ovim rečima:
i »Od Lokovih i Lajbnicovih pokušaja, ili, štaviše, od po-starika metafizike, đokle seže njena istorija, nije se dogodilo ništa što bi u pogledu sudbine ove znanosti moglo postati od-sudnije nego napad Dejvida Hjuma na nju. On nije uneo svetlo u ovu vrstu saznanja, ali je ipak iskresao iskru kojom je zacelo mogao zapaliti svetlo da se namerio na podesan trud, čije bi se tinjanje brižljivo podržavalo i podešavalo.f
[Hjum je uglavnom pošao od jednog jedinog, ali važnog, pojma metafizike, od pojma veze, uzroka i učinka (dakle, i od pojma sile i radnje, koji je iz njega izveden itd.), pa je zahte-vao da um9 koji tvrdi da ga je proizveo u svom krilu, odgovori
s kojim on pravom misli da nešto može biti takvog kvaliteta da se, ako je postavljeno, zbog toga nužno mora postaviti i nešto drugo, budući da to znači pojam uzroka. On je nepobitno dokazao da je umu sasvim nemoguće a priori i na temelju
pojmova pomišljati takvu vezu, jer ona sadržava nužnost. Me-đutim, ne može se nikako uočiti kako iz toga razloga što nešto jest nužno, mora biti i nešto drugo i kako se može uvesti pojam a priori o takvoj vezi. Iz toga je zaključio da um sebe tim pojmom potpuno zavarava, da ga pogrešno smatra za svoje sopstveno dete, jer on nije nista drugo nego bastard mašte, koja je oplođena iskustvom dovela izvesne predstave pod zakon
* Kari Vorlander, Immanuel Kant, Ber Mann und das Werk, Leipzig 1924, Bd. I, 148.
asocijacije i subjektivnu nužnost, tj. naviku koja iz toga proizi-lazi, podmeće kao objektivnu nužnost na temelju saznanja. Iz toga je, opet, zakljucio da um nema nikakve moći da pomišlja takve veze, pa makar samo i u opštosti, jer bi tada njegovi pojmovi bili proste izmišljotine, a sva njegova saznanja, koja tobože a priori postoje, ne bi bUa ništa drugo nego lažno obe-ležena obicna iskustva, što znači upravo toliko da uopšte nema metafizike, pa da je i ne može biti.«^-:
Izgleda da se Kant upoznao sa Hjumovim idejama več 1759. godine7, ali je sam isticao da je u stvari 1769. godine po-čelo ono veliko njegovo »buđenje« iz »dogmatskog dremeža«, koji je Hjum izazvao, tj. njegovo definitivno saznanje da je Hjum svojom kritikom metafizike zadao filozofiji pitanja na koja se ona više nikako nije rnogla oglušiti ukoliko je pokazi-vala tendenciju da se razvija dalje.8 •Pokazalo se da to »buđe-nje« nije bilo ništa drugo nego saznanje da je stara metafizika sav svoj autoritet izgradila na neodrživim iluzijama, među ko-jima je naročiti značaj imala iluzija o mogućnosti saznanja apsolutne istine o svetu i čoveku, iako niko od metafizičara nije ni pomišljao da ispita koliko osnove ima ta iluzija i kakve su stvarne mogućnosti ljudskog saznanja da dođe dp verodo-stojnih ili, čak, do apsolutnih istina o svetu i čovektD Tim saz-nanjem počeo je da se razvija Kantov kritički stav prema sta-roj metafizici, koji je možda najkarakterističnije izražen u njegovim rečima da se »u metafizici može na mnogo načina šeprtljati, a da se fiovek ne mora bojati da će ga uhvatiti u neistini«.8 U samoj osnovi to ipak nije bila negacija metafizike uopšte, već samo težnja da se ona dovede u sklad sa razvojem moderne nauke. A takvu metafiziku mogla je, po Kantovoj zamisli, da pripremi samo kritika moći uma, kakvu je on ostva-rio u svojoj Kritici čistoga uma. Zbog toga Kritika čistoga uma i počinje pitanjem: kako je moguća metafizika kao nauka? A đa bi ođgovorio na to pitanje morao je, pre svega, da ispita
6 I. Kant, Prolegomena za svaku buduću metafiziku, Dvije ras-prave, 1953, Matica Hrvatska, Zagreb, 1953, str. 9.
» Karl Vorlander, op. cit., II, 151, 152.
8 Kantovo »buđenje« iz »dogmatskog dremeža« biio je predmet mnogih objašnjenja i rasprava. Ostaio je ipak neosporno da ga je Hjura izazvao. O tom »buđervju« Kantovom B. Basel, ne bez ironije, kaže: Hjum ga je svojom kritikom pojma uzročnosti probudio iz dogmatskog dremeža — bar kako on sam kaže, aii je buđenje biio samo privremeno, jer je on uskoro našao sredstvo za uspavljivanje, koje mu je omogućiio dst ponovo usni.« Historv of Western Philosophy, London, 1947, 731.
* Prolegomena, Dvrje rasprave, str. 98.
kakve su mogućnosti ljudskog saznanja uopšte, šta njemu daje •onu opštost i nužnost koju imaju naučne istine mehanike,
geo-metrije i matematike. Jer, po njegovom shvatanju, stara meta-fizika je imala pravo na opstanak samo pod pretpostavkom da su mogućnosti saznanja neogranicene, a ukoliko su se uzi-mali u obzir Hjumovi prigovori, tj.^ukoliko se pretpostavljalo -da su mogućnosti saznanja ograničene s obzirom na iskustvo, onda je radi same metafizike bilo neophodno da se, pre svega, ispitaju same te mogućnos£i.;>
Kant se već znatno ranije nego što je uopšte i zamislio da napiše Kritiku čistoga uma opredelio za ovu drugu
pretpo-stavku koja je za njega dobijala tim veči značaj što se više razvijao njegov kritički stav prema staroj metafizici. Već 1766. on je u svom spisu Snovi jednog vidovnjaka (Trdume eines Geistersehers, erldutert durch Trdume der Metaphysik) isticao d a stavovi metafizičara nemaju stvarne osnove, a u toku
neko-liko narednih godina posvetio je veoma mnogo vremena raz-matranju »formi i principa čulnog i inteligibilnog sveta«, jer se nije mogao zadovoljiti objasnjenjem razlike između »tamnog« i »jasnog« saznanja, između čula i razuma, između čulnog i »inteligibilnog« sveta, na kome je stara, Lajbnic-Volfova meta-fizika izgrađivala svoje stavove. JNajpresuđniji zaključak tog Tazmatranja bio je stav đa su prostor i vreme, kao činioci koji -određuju sve što saznajemo, prvobitni ili čisti opažaji (intuitus puri), dakle svojstva naše čulnosti, a ne objektivna stvarnost. Time je Kant u stvari raskinuo veze sa starom metafizikom i
krenuo novim putem u svom misaonom razvoju.>
Svoje nove ideje o prostoru i vremenu izložib je Kant prvi put u raspravi Disertatio de mundi sensibilis atque inteligibilis jorma et principiis (O formi i principima čulnog i misaonog
sveta), napisanoj 1770. godine, zbog čega se ovo delo i smatra početkom takozvanog »kritičkog« perioda Kantove filozofije, ili, bolje reeeno, početkom njegove filozofije transcendentalnog
idealizma.
Bilo je, međutim, potrebno još dosta vremena i mnogo Kantovih misaonih napora dok je on, od nekoliko polaznih misli koje su u ovoj raspravi bile objavljene, pre svega kao kritika starih metafizičkih principa, izgradio svoj filozofski sistem. Trebalo je da prođe onih čuvenih jedanaest godina Kan--tovog razmišljanja, ćutanja i mukotrpnog rada, pa da se 1781.
godine najzad pojavi Kritika čistoga uma, koju je Kant napisao za nekoliko meseci. Sve to vreme bio je on suocen s proble-mima koje je izazvala Hjumova filozofija i, ako je ranije već
bio načisto da stara metafizika sa problemima besmrtnosti duše, slobode volje i postojanja boga ne može da izađe iz bez« izlaznog položaja u koji je zapala, naročito posle sjajnih uspeha koje su postigle prirodne nauke od 15. do 18. veka, sad je trebalo naći jasan i konkretan odgovor na pitanje da li je meta-fizika uopšte moguća kao nauka i kako je ona uopšte moguća kao nauka. I Kant se nikad nije ustezao da prizna da Hjumu i njegovoj kritici saznanja metafizike najviše duguje što je shvatio značaj toga pitanja za razvoj folozofije i što je učinio ogroman napor koji mu je omogućio da napiše Kritiku čistoga uma.10
iGlavni Hjumov prigovor metafizici svodi se, po rečima samog Kanta, na to da pojam uzroka i efekta nema objektivnu nužnost ili objektivno važenje, već je samo plod mašte, koja je, oplođena iskustvom, izvesne predstave dovela pod zakon aso-cijacije, pa subjektivnu nužnost podmeće. za objektivnu na te~ melju iskustva.**| A ovakvo shvatanje »jednoga jedinoga, ali važnog, pojma metafizike« imalo je, po Kantovom mišljenju, presudan značaj za Hjumov stav prema metafizici: umesto njenih neumerenih pretenzija, da se bavi krupnim pitanjima,
koja ljudski um dovode u protivrečja i bezizlaznost, Hjum joj je postavio zahtev da se ogranici »na običan život i na stvari s kojima se susreće u svakodnevnoj praksi i iskustvu, prepu-štajući uzvišenije teme pesničkom i govorničkom ulepšavanju ili svešteničkoj i političkoj veštini«.12
Kant je, nesumnjivo, bio ne samo Hjumov sledbenik več i sledbenik engleskih empirista uopšte. On je isticao jia svako saznanje počinje iskustvom, ali ma koliko biio neosporno da je Hjumova filozofija i filozofija engleskih empirista uopšte jedan od osnovnih i najbitnijih izvora njegove filozofije, neo-sporno je takođe da je on kao veliki filozofski i naučni duh znao i sam da su moderna saznanja o svetu i čoveku zasnovana na konkretnim empirijskim istraživanjima modernih nauka i da nema i ne može biti filozofije, a pogotovo nauke, ako se potcenjuje značaj iskustva za saznanje onako kako su činili racionalisti. Zato je pofieo razmišljati o mogucnosti izmirenja racionalizma i empirizma, a isto tako i o mogućnosti da se metafizika uskladi sa rezultatima modernih naucnih istraži-vanja. Složenost ovog problema objašnjava tajnu njegovog
ću-10 Prolegomena, Dvije rasprave, str. 11, 12. 11 Ibid., str. 11.
*2 D. Hume, Istraživanje o Ijudshom razumu, »Kultura«, Zagreb 1956, str. 190.
tanja od 1769. do 1781. godine.1* A koliko je taj problem bio značajan za postanak Kritike čistoga uma3 pokazuje ubedljivo
početak predgovora, koji je Kant napisao za njeno prvo izdanje gde govori o metafizici kao području protivrečnosti i »beskraj-nih prepirki«14.
\p tim »prepirkama« sukobljavale su se dve glavne vrste protivnika, koji su privlačili Kantovu pažnju: dogmatičari, koji su preovladavali u poCetku, i skeptičari, koji su kasnije uzeli maha. I sam Kant je bio u situaciji da se opredeli za jeđne ili za druge. Sa dogmatičarima je imao iskustvo u pocetku svog filozofskog razvoja, a ideje skeptičara upoznao je kod HjumaVT Ravnodušan nikako nije mogao da ostane i to ga je navelo'čta svoj položaj opiše na ovaj način:
»TJzaludno je, naime, hteti veštački pokazivati ravnoduš-nost prema takvim ispitivanjima, ciji predmet ne može biti ravnodusan ljudskoj prirodi. Sem toga, oni vajni indiferentisti, ma kako želeli da se sakriju, dajući školskom jeziku neki po~ pularan ton, ipak neizbežno zapadaju, ukoiiko uopšte nešto misle, u metafizička tvrđenja, prema kojima su ipak pokazivali toliko preziranja. Međutim, ova ravnodušnost, koja se javlja usred cvetanja svih nauka i pogađa naročito one nauke, čijih bi se saznanja, ako bi ona bila moguća, čovek najmanje ođre-kao, jeste ipak jedan fenomen koji zaslužuje pažnju i razmi-šljanje,|Ova ravnodušnost, očigledno, nije posledica lakomisle-nosti, već sazrele sposobnosti za suđenje jednog stoleča, koje više ne želi da se ometa prividnim saznanjem; ona sem toga predstavlja poziv upućen umu da ponovo preduzme najteži ođ svih svojih poslova, naime, saznanje samoga sebe i da ustanovi jedan vrhovni sud koji će ga osiguravati u njegovim opravđa-nim ciljevima, a koji bi, naprotiv, mogao otkioniti sve neosno-vane pothvate, ne silom vlasti, već na osnovu svojih veCnih i nepromenljivih zakona^a taj vrhovni sud jeste samo i jedino Kritika čistoga uma.<<£T
Tako se, po objašnjenju samog Kanta, rodila ideja Kritike čistoga uma9 koju je on shvatio kiao kritiku mpći uma »s
pbzi-rom na sva pna sazhanja za kojima on mpže težiti nezavisno od i a Pošto je postao profesor logike i metafizike, Kant je za tih đesei godina objavio svega nekoliko spisa bez većeg znaeaja, iz oblasti antro-pologije i pedagogije. — K. Pischer, Geschichte der neuern Philosophie, III, 1882, 109. — »Ceo svet se Cudio, kaže K. Forlender, Što pisac koji je sve dotad bio plodan i od polovine 60-tih godina poznat i omOjen i u širim krugovima, odjednom više ništa nije objavio.« K. Vorlander, op. cit, I, 248.
*4 Kritika čistoga uma, str. 5. 15 Ibid., str. 6, 7.
i$ku$tva«. Kant je smatrao da je glavna mana dogmatskog racionaližriia što mu nije »palo na pamet da unapred pripremi sebi zernljiste na osnovu kritike organa, naime, samoga čistoga uma: jedan nedostatak, koji se ne može toliko pripisati njemu, već, naprotiv, dogmatičkome načinu mišljenja njegovoga doba, te u tome pogledu ne mogu činiti jedan drugome nikakve pre-kore ni filozofi njegova vremena, ni filozofi svih ranijih vre~ mena«.16 Ipak je kritika došia, ali iz redova empirista. Hjum je hteo da zna da li se čisto empirijskim putem može doći do pojmova o stvarnosti koji imaju opštost i nužnost naučnih iskazaTflSam nije mogao naći nikakav drugi odgovor, nego da pojam rifcroka i efekta nema u sebi tu opštost i nužnost, pošto se zasniva na iskustvu, i tako je pitanje ostalo otvoreno. To je bila granica đo koje je došao empirizam 18. veka. A Kant nije hteo da se pomiri sa Hjumovim zaključkom. On je hteo da ide dalje od Hjuma i empirizma. Hteo je da njegov poiazrd stav bude u skladu sa onim ugledom iskustva koji su zauvek utvr-dile moderne nauke, ali da ga to ne odvede u teškoče u koje su Berkli i Hjum zapali. Već u prvoj rečenici uvoda u svoju KHUku Čistoga uma on je zauzeo stav kome ni sam Dž. Lok ne bi imao šta da zameri:
|»Da sve naše saznanje počinje sa iskustvom, u to se ne može sumnjati; jer šta bi inače moglo da pobudi moć saznanja na upražnjavanje svoje funkcije, ako to ne bi uČinili predmeti koji drže naša čula, te delimice sami sobom proizvode pred-stave, delimice pak pokreću funkciju našega razuma da ove predstave upoređuje, da ih spaja ili razdvaja, te da tako sirovi materijal culnih utisaka preradiju takvo saznanje ^pređmeta lcoje se zpve Tskustvp? T5^\By^u2^ggiedu yremen&*. &ll^™-?&žc
rianje 'u nama ne prethpffi iskustvu i sa .iskustvpm jpočmje^sva-ko saznanie.<<i7j"
\ Tu je Kant, međutim, odmah i napustio empirizam. Kod njega se dalje zadržala iluzija da svojirn transcendentalnim idealizmom treba da pomiri empirizam i racionalizam i on je prethodnom svom stavu odmah dodao da, iako celokupno saz-nanje počinje sa iskustvom, ipak ne proistice sve sazsaz-nanje iz iskustva i da »postoji bar jedno pitanje koje je potrebno još bliže proučiti i koje se ne sme odmah prema prvom izgledu odgurnuti kao svršeno, naime: da li ima takvog_saznariia. kpje je nezavisnp pd iskustva, pa čak i od. svih žulnih utisaka<<?18
"> lbid.f str. 27. '7 Ibid.f str. 31. *« Ibid.f str. 26.
II
ISvojim stavoni da. mi, ppseđujemp neka jsaziianja a Jpriori i d a c a k bbican razum nije bez t ^ ^ K saznanja^ Kant je iza-brao pblaznu tačku, koja je imala presudan znafcaj za razvijanje svih njegovih misli u Kritiči čistoga uma I za ceo njegov filozofski sistem. Po njegovom shvatanju, samo šaznanja a pri-ori, kakva daje, na primer, matematika svojim stavovima,
mogu imati onu nužnost i opštbst, kbjuJKjum nije mogao da nađe u iskustvu, dok saznanja a posteriori niemaju tu opštost i nužnost, te zbog toga imaju samo drugorazredni znacaj za nauku i filozofiju. A to znači da se Kant, koji je usvojio stav empirista da sve znanje vremenski počinje sa iskustvom, u stvari odmah vratio racionalizmu, samo ne onim putem kojim je Volf dovde išao, već novim, svojim putem, putem trans-cendentalnog idealizma. Kao što je i sam govorio, on je osudio
i odbacio volfovski dogmatizam samo zbog toga što je smatrab neosnovanim »dogmatičko postupanje čistoga uma bez pret-hodne kritike svoje sopstvene moći«, ne odbacujući
dogmati-zam uopšte, ubeđen da kritika nije protivna dogmatskom postupanju uma u njegovom čistom saznanju u nauci, i da sama nauka čak i mora uvek biti dogmatična u tom smislu što mora u svorne strogom dokazivanju polaziti od sigurnih principa a priori™ -Po mišljenju Kantovom, Volf je pogrešio što prethodno nije kritički ispitao mo6 uma, a Kant je smatrao da je to najvažnije za filozofiju. Za onih jedanaest godina
njemu je i Hjumov primer stalno bio na umu, pa se pitao: ako nam u iskustvu nije data nužnost i opštost uzročnog odnosa
i ako zaista u sarnoj prirodi stvari, koje saznajemo, nema ni-kakve osnove za opšte i nužne pojmove, ne bi li se osnova opštih i nužnih pojmova mogla potražiti negde dublje u nama
samima, tj. u našem umu? Drugim recima, ne bi li bilo mogućno izmeniti odnos između čoveka koji saznaje i stvari koje se saznaju u tom smislu da sama saznajna moć određuje verodostojnost saznanja?)
jUpravo takvu izmenu je on i učinio. Tako je došao do svo-jih principa a priori. »Đosada se pretpostavljalo, kaže on, da še sve naše saznanje mora upravljati prema predmetima; ali pod ovom pretpostavkom propadali su svi pokušaji koji su einjeni da se o predmetima isposluje nešto a priori pomoću pojmova, čirne bi se naše saznanje proširilo, Zbog toga, neka se jednom proba da li u problemima metafizike nećemo bolje
*• Ibid^ str. 26. XIV
uspevati ako pretpostavimo da se predmeti moraju upravljatr prema našem saznanju, što već bolje odgovara zahtevu
mo-gućnosti jednoga njihovog saznanja a priori^koje o predinetima treba da utvrdi neštp^ S tim stoji štvar isto bhako kao sa["pnnSh' mislima Koperntkovim, koji,.
pošto sa objašnjenjem nebeskih kretanja nije išlo kako treba. dok je pretpostavljao da se cela vojska zvezda okreće oko po-smatraoca, učini pokušaj da li neće bolje uspeti, ako pretpostavj^, da se posmatralac okreće, a da zvezde naprotiv miruju.«!^
Kant je bio uveren da je ovim učinio veliki preokret u filozofiji i zbog toga ga je upoređivao s onim preokretom koji je Kopernika doveo do ideje o heliocentričkom sistemu, iako je u stvari put kojim je on išao bio obrnut od puta kojim je isao Kopernik. Kantu je bilo glavno da nađe čvrsto uporište, čvrstu polaznu tačku koja će mu omogućiti da dođe do opštosti i nužnosti saznanja, pa kad je misfio da je tu tačku našao u sa~ mom subjektu saznanja, u samoj moći ljudskog uma, u aprior-nosti formi saznanja, on je na toj osnovi izgradio celu svoju. Kritiku čistoga uma. U stvari, on je u osnovu celog svog si-stema postavio sintetieku funkciju uma, shvaćenu kao Čistu apriornost, čistu subjektivnost, koja omogućuje da se nesređena
materija, koja u Ijudsku svest dolazi putem čula, podigne na. stepen najverodostojnijeg saznanja. Sintetička funkcija sazna-nja, postavljena na aprioristicku osnovu, postala je glavni pro~
blem svih Kantovih ispitivanja i tako je prvo i osnovno pitanje Kritike čistoga uma: kako su moguči sinteticki sudovi a priori? [V ovom pitanju, koje je Kant nazvao »glavnim transcen-dentalnim pitanjem«, skriven je u stvari praizvor njegovog. apriorizma, njegovog transcendentalizma i njegovog agnosti-eizma. Jer, Kant ne samo što je uzeo kao polaznu tačfcu svbje
filozofije pretpostavku da postoje saznanja a priori u kojima nema ničega empirijskog i da su to čak jedina prava saznanja,. jedini elementi saznanja, koji imaju opštost i nužnost, već j e smatrao da nema apsolutno nikakve potrebe da se ispituje da li su takva saznanja moguća.<|On je postojanje sintetičkih
su-dova a priori uzeo kao aksiom koji ne treba uopšte dokazivati i smatrap je da ne treba uopste ispitivati da li su takvi sudovi
mogući^On je smatrao da nema druge obaveze nego da odgo-vori na pitanje kako su oni mogući. A to pokazuje da je on u stvari sinietičku moć Ijudskog uma shvatao kao nešto što je zatečeno, kao svojstvo koje oduvek Ijudski rod uzdiže iznad prirodnog razvoja i kolikogod je pokazao veliki istorijski
sao u svom nastojanju da iđeju razvoja unese u kosmologiju, jpa čak i u »građansku istoriju«, on nije pokazao nikakvu
sklo-nost da i samu sinteticku moč Ijudskog saznanja posmatra s gle-dišta istorijskog razvoja čovecanstva. Bio je ubeđen da mu
matematika daje pravo na zakijučak da sva velika matema-tička nacela imaju nužno i opšte važenje samo zbog toga što su apriorna i Što u sebi nernaju ničega empirijskog.21 Po nje~
govom mišljenju, to je ono što Hjum nije dobro uocio, te je, po Kantovim recima, živeo u uverenju đa »čista matematika sadrži samo analitička načela«. Kant je to uverenje ocenio kao veliku Hjumovu zabludu i napisao je, u tom smislu, da je »ta zabluda imala izrazito štetne posledice za ceo njegov pojam«, tj. za celu njegovu filozofiju.22[AjaasuprotLHjtmii^jSratj£h1^ da ppkaže da sintetipka moč izroii^
švakom saznatiju postpji upravo zato štp ne dplazi. iz iskustva, §tb dolazi ji pr(pri> &&&$ ''Što se 'smteii&M. sudpvi,va priprL »fflp-raju bsmvati na, drugim prineipima, a ne na jiaSelu prptiv-rečja.«2 3?
Kantovo radikalno razdvajanje apriornog i aposteriornog, protivstavljanje apriornog — aposteriornom i njegova pretpo-stavka da apsolutno postoje sintetički sudovi a priori i da se mogućnost takvih sudova ne sme uopšte ni tražiti, već njihovo postojanje treba uzeti kao neku vrstu aksioma, izazvalo je i sva druga razdvajanja i protivstavljanja, koja su Kritid čistoga uma dala nekritička obeležja. Kad je jednom apriorno rastav-ljeno od aposteriomog, kako je to Kant učinio, onda je bio otvoren put đa se i formalno odvoji od sadržajnog, pojavno od stvamog i da se mečtusobno protivstave. A to protivstavljanje dovelo je u Kritici čtstoga urna, pa i u celom Kantovom si-stemu, do oštrog razdvajanja dvaju bitnih slojeva, od kojih jedan ima opštost, nužnost, racionalnost, sintetiSku moć, isti-nitost, dok je drugi ograničen slufiajnostima, neistinitošću, itd.
Postulat apriomosti izveo je Kant, kao i racionalisti, pre svega iz matematickih aksioma i smatrao je da mu opštost i nužnost matematičkih stavova daju jeđinu čvrstu osnovu na kojoj može da gradi celu svoju filozofiju. Ali ma koliko bila pozitivna njegova težnja da kriticki ispita i utvrdi kako naše saznanje izgrađuje opšte i nužne stavove na kojima se zasniva matematika, njegova pretpostavka da se apodikticka izvesnost matematike ne zasniva uopšte na iskustvu, već da je »čisti
** Prolegomena, Bvije rasprave, str. 20. ** Ibzd., str. 23.
™ Ibid.> str. 29. XVI
proizvod uma, ali je povrh toga skroz-naskroz sintetička«, bila je u suštini racionalistička i idealistička jeđnostranost, iz koje su nužno morale da slede i mnoge druge jednostranosti i za-blude.
Po Kantovom shvatanju, u analitičkim sudovima se veza predikata sa subjektom zamišlja na osnovu identiteta, dok se u sintetičkim sudovima ova veza zamišlja bez identiteta, te je bitna razlika među njima u tome, što prvi tj. analitički sudovi, samo objašnjavaju, samo rašclanjuju pojam subjekta u njegove sastavne delove, koji su u njernu bili već zamišljeni, ne proši-rujući uopšte saznanje, a drugi, sintetički sudovi, dodaju pojmu subjekta jedan predikat koji u njemu nije bio zamišljen i koji
se ne bi mogao iznaci nikakvim njegovim razlučivanjem.2 4 On je smatrao da bi »bilo ludo zasnivati jedan analitičan sud na iskustvu«, uveren da su to sudovi a priori i da se ne osla-njaju na svedočanstvo iskustva, a da su svi sudovi koji pro-širuju saznanje kao takvo, u stvari — sintetički sudovL25 AH, on je takođe smatrao da aksiomi matematike i prirodne nauke (pre svega fizike) daju mogućnost da se pređe granica koju empirizam nije mogao da pređe, tražeći strogu opštost i nuž-nost sudova u samom iskustvu i da se pored aposteriornih sintetičkih sudova utvrde i sintetički sudovi a priori, koji treba da se ođ oslalih sudova razlikuju time što postoje pre iskustva i nezavisno od iskustva. Kao primer takvog suda uzeo je račun 7 + 5 = 12, Zaključio je da zbir u ovom računu nikako ne bismo mogli naći »pomoču proste analize pojmova«.25!
III
Da bi pokazao kako su mogući sintetički sudovi a priori za koje je smatrao da se nalaze kao principi, ne samo u mate-matici, već u svim teorijskim naukama, tj. kako je moguće da se dobije jedan iskustveni sud opšteg i nužnog važenja, Kant je raščlanio saznanje na tri osnovne moći i u svakoj od njih tražio sintetičku funkciju koja tu opštost i nužnost đaje. Te tri moći su: jiulno&t (Sinnlichkeit), ^.razum (Verstand) ium (Vernunft). Čulnpst je prvi stepen saznanja i, njome ppcinje.
svako saznanje, »Šve naše saznanje počinje cuiima, kaže Kant, odatle ide razumu i završava se kod uma, iznad kbga se u
** Ibid., str. 37. ** Ibid., str, 37. ** Ibid., str. 40.
nama ne nalazi ništa više što bi moglo da prerađuje materijal opažanja i da ga podvodi pod najviše jedinstvo mišljenja.«27 Svaki od tih stupnjeva ima svoju sintetičku funkciju a ta sin-tetička funkcija je čista forma, lišena svakog sadržaja, čista subjektivnost, lišena svake predmetnosti. To su u Kritici Čistoga uma »čisti«, transcendentalni elementi saznanja, a
transcenden-talnim je nazvao Kant »svako saznanje^kpje se ne.bayi.pred-metima, već našim sazndnjem predmeta ukolikopno tre^a^da je moguće a priori«, a sistem pojmova koje daje istraživanje mbgućnosti granica saznanja nazvao je transcendentalriom fflp-zofijom^f
Iprema ovome je Kant izradio celu strukturu Kritike čisto-ga uma. Najveei njen deo posvetio je izlačisto-ganju i dokazivanju apriornih formi opažanja i mišljenja. Transcendentalnu teoriju
o elementima razdelio je na: »transcendentalnu j ^ koju je definisao kao »nauku o svim čulnim principima a^priori«
i na »tfanscendentalnu logiku«, koja je u svorn prvom delu, u »transcendentalnoj ^rialitici«, »razlaganje našeg ceiokupnog saznanja a priori na elemente čistog saznanja razuma«, a u svorn drugom delu, u »transcendentalnoj dijalektici« — disei-plina koja se bavi »čistim« idejama urna.2f '
Ono što je najbitnije za Kantovu metodu u Kritici čistoga uma, za takozvanu transcendentalnu metodu, sažeto je u nje-govom izlaganju dokaza apriornosti formi opažanja i mišljenja, što znači u utvrđivanju apriornosti »čistih« elemenata saznanja koji se nalaze u čulnosti i u razumu. A^čulnpst i razurn su, po Kantovom shvatanju, »dva stabla ljudskog saznahja koja mo» žda niču iz jednog zajedničkog korena, no koji nama nije
po-znat«. Po Kantovom objašnjenju »pomoću. čulnosti predmeti nam bivaju dati, a razumom se zamiMjaju«^
Ispitavši u tom smislu područje čulnosti, Kant je^dosao do zakljucka da su prostor i vreme forme naših' opažaja, a da bi to dokazao poslužio se dvema vrstama dedukcija: rnetafi-zičkom dedukcijom i transcendentalnom (gnoseološkom)
de-27 Ibid., str. 222.
26 Ibid., str. 45. — (Podvukao V. K.)
29 V. Vindelband istiće u jednoj primedbi da »transcendentalna estetika, analitika i dijalektika ^.. stvarno čine tri koordinirana glavna dela Kritike čisiog" uma<c fUa je »formalni šematizam razdeobe koji je Kant uzajmio od pogrešnog ustrojstva iogičkih udžbenika... potpuno ire-levantan«. Povijest filozofije, II, 123.
80 Kritika ctstoga uma, str. 48. — B. Hasel ističe da je »učenje o pro-storu i vremenu najvažniji deo Kritike čistoga uma«. Hipro-storu of Western Phitosophu, 739.
dukcijom. Opšti cilj jedne i druge dedukcije svođi se na to da se izvedu dokazi da prostor ne predstavlja nikakvu psobinu ma kojih stvari poJsebi lli u njihovpm međusobnom pđriosu, te da nije ništa driigo nego samp fprma sviju spoljašnih cula, tj. subjektivni uslov čulnosti, pod kojim |e spoljašnje opažanje jedino moguče, a.isto tako da vreme nije ništaJtpJbLppstpiaio sarno za sebe, ili Sto. bi pripadalo ^
tivna odredba, već je »formalni uslov a priori..syiju.vppjava uopšte«.81 Kan je smatrao da matematika i geometrija đaju" veoma ubedljive primere koji đokazuju ispravnost ove de~ dukeije.]
Ipak se Kantu postavilo pitanje: ako su prostor i vreme čiste forme čulnog opažanja i ako je to ono što omogućuje sin-teticke stavove a priori čiste matematike, važe li onda ti stavovi i vise nego samo za pojave koje su, po Kantu, »neodređeni predmeti nekog empirijskog sadržaja« ili se protežu i dalje od pojava.82
Kantov odgovor je veoma odlucan i presudan za ontološke konsekvence apriorizma; čim je prostoru i vremenu oduzeo objektivnost, pretvorivši ih u subjektivne, »čiste« forme opa-žanja koje moraju »ležati gotove u duši a priori«^ morao je dosledno razdvojiti pojave i stvari tako da su pojave zaista ostale »neodredeni predmeti jednog empirijskog opažanja«, a predmeti »stvari po sebi« koje se nalaze s one strane svih pojava. Između pojava i »stvari po sebi« postavljena je granica.
Kad govori o apriornosti prostora i vremena kao osnovnom uslovu sintetičkih stavova čiste matematike, Kant kaže da »ovi izvori saznanja postavljaju upravo time (što su samo uslo-vi čulnosti) sebi granice, naime da se odnose na pređmete samo ukoliko se oni smatraju za pojave, a ne ukoliko predstavljaju stvari po sebi«.84 Štaviše, stavovi »čiste« matematike ne bi, po Kantovom shvatanju, bili uopšte mogući kao sintetički stavovi a priori kad bi prostor i vreme bili stvari ili realna svojstva, ili ospbine stvari. Kant je smatrao da bi se u tom slucaju, tj. kad bi prostor i vreme objektivno postojali, o njima moglo znati samo pomoču iskustva, a sarnim tim ne bi u tom znanju moglo biti nikakve neophodne opštosti i nužnosti koju je Kant tražio i zahtevao u svakom pravom znanju.85 Osećaj koji nije
3* Kritika čistoga ttmo, str. 56—58, 60—62.
5 2 Ibid., str. 51.
53 Ibid., str. 51, 52. 3« Ibid., str. 64.
35 W. Windelband, Povijest filozojije, str. 115.
ništa drugo nego »dejstvo jednog predmeta na sposobnost pred-stavljanja ukoliko nas on aficira« ostaje u stvari samo pojedi-načna predstava jer nema u sebi ništa drugo nego rnateriju iskustva, dok matematički stavovi imaju nužnost i opštost upravo zato što postoje »čiste« forme čulnosti. Kanjt, uppste nije mogao zamisliti matematiku, ukolikp se, ne bi. priznalo postojanje »čistih« opažaja. »Cista matematika, kaže ori, kao sintetičko saznanje a priori moguće je samo zbog toga što se odnosi na predmete čula. Osnova njihovog empirijskog opažaja je čisti opažaj i to a priori, a može da bude osnova zato što nije ništa drugo nego samo forma čulnosti koja prethođi stvar-noj pojavi predmeta, pa ovu u stvari Čini mogučom. No ta moć da se a priori opaža ne odnosi se na materiju pojave, tj. na ono što je u njoj osećaj, jer ovaj sačinjava ono empirijsko, nego samo na njenu formu: prostor i vreme. Ako bi se pak i najmanje posumnjalo da su prostor i vreme ođredbe koje ne pripadaju samim stvarima po sebi, nego naprosto njihovom odnosu prema čulnosti, onda bih voleo znati kako se može smatrati mogučim da se a priori, dakle pre svakog poznavanja stvari, tj. pre nego što su nam one date, može znati kakav mora da bude njihov opažaj, kao što je to ovde slučaj s prosto-rom i vremenom. To je opet sasvim shvatljivo čim se uzrne da prostor i vreme nisu ništa više nego formalni uslovi riaše čul-nosti, a predmeti samo pojave: jer onda se forma pojave, tj. čisto opažanje, svakako može predstaviti iz nas samih, tj. a pri~ oru«**
'Kant je bio svestan opasnosti u koju je dospeo svojom tezom o apriornosti prostora i vremena koja se najviše zasni-vala na dokazu da se ta apriornost može i mora izvesti iz apriornosti stavova matematike i prirodne nauke (fizike). Sve i da mu je uspelo da dokaže apriornost stavova materriatike i prirodne nauke, što je on uzeo kao gotovu činjenicu zbog opšteg i nužnog važenja matematičkih aksioma, on je morao da nađe objašnjenje realiteta prostora i vreonena, jer celokupna Ijudska praksa, koja se ogieda u istinama mehanike i
geome-trije pokazuje taj realitet. Pred tom činjenicom Kant nije mogao da zatvori oci i da bi pokazao đa njegova teza o apri-ornosti prostora i vremena nije s njom u suprotnosti, on je bio ubeđen da je našao spasonosno rešenje u definiciji da prostor i vreme imaju »empirijski realitet, kao jedinstvo forme i sadr-žine, pošto važe za sve predmete koji se opažaju, ali isto tako i transcendentalni idealitet«, pošto su nužna pretpostavka
sva-3 sva-3 Prolegomena, Dvije rasprave, str. 38, 39. XX
kog opažanja, u samom subjektu, a ne mogu da idu dalje od granica opažanja.
Time je Kant hteo da načini bitnu razliku između svog transcendentalnog idealizma i Berklijevog subjektivnog idea-lizma. Za Berklija nije postojalo ništa izvan subjektivnog isku-stva i njegov »empirijski realitet« nije se odnosio ni na kakvu transcendentnu realnost, nije priznavao nikakvu »stvar po sebi«. Kant je celokupnu čulnu stvarnost sveo na pojavu, ali joj je protivstavio »stvar po sebi«. Tako se samo delimično izbavio opasnosti u koje uvek zapađa subjektivni idealizam, jer se njegovo shvatanje o apriornosti i subjektivnosti prostora i vremena u samoj svojoj suštini protivi empirijskom i svakom drugom realitetu izvan subjekta saznanja dok priznanje da postoje stvari izvan subjekta, makar one bile i nedostupne
našem saznanju, ostavlja otvorena vrata za spasavanje od^olip^ sizma. U krajnjoj Hniji, Kantova filozofija je ipak subjektivni idealizam ukpliko se^ zasniva na stavu đa 'prpstpr, vreme^ kap i kategorije razuma^konstituišu stvariipst kao^ i d e ^ e fprme'Sut nosti i razuma. Razumljivo je, dakle, što je^Khte, još za života Kantova, imao da učini samo jedan korak dalje da transcen-dentaini idealizam »očisti« od svih onih elemenata koji su ga kod Kanta još razdvajali od pravog subjektivnog idealizma.
Ali ma koliko Kant bio svestan krajnosti i protivrečja u kojima se našao, on se nije zaustavio u izvođenju svojih osnov-nih zamisli ni kad je pisao Kritiku čistoga uma, dakle kad se morao truditi da pomoću metafizičkih i transcendentalnih de-dukcija dokazuje apriornost prostora i vremena, ni kad je kasnije ustao protiv Fihtepvpg nastojanja da transcendental-nim idealizam razvije doslednije i od samog Kanta, tj. kao subjektivni idealizam. A koliko je on bio ubeđen da je svojim shvatanjem da su prostor i vteme apriorne forme Čulnosti našao čvrstu osnovu za rešenje opšteg problema transcenden-talne filozofije, vidi se iz zaključka transcendentranscenden-talne estetike, gđe je, po njegovom mišljenju, utvrđen jedan deo od onoga što je potrebno za rešenje opšteg problema transcendentalne filozofije: kako su mogsići si&tetični. stavopLA priori?h naime,
čisti opažaji a priori, prostor i vreme, u kojima mi, kada ho-ćemo u sudu a priori da izađemo izvan datog pojma, nalazimo ono što se a priori ne može otkriti u pojmu, već u opažaju koji mu odgovara i što se sa pojmom može sintetički spojiti, no koji se sudovi iz toga razloga mogu odnositi samo na predmete čula i samo mogu važiti za objekte mogućeg iskustva.37
IV
Istom metođom koju je upotrebio da ppkaže da.suNprpstor
i v r e i h e ^ č i s t e ^ J p r ^ daJtepjtuje razum kao~drugu moćhazhahja nastpjeei da prpnMe^iste^
forme r^zuma* Kao sto'je u^početk'u tražio ođgovor ha pitanje kako su moguči sintetidki.stavovi, a priori u čistoj matematici, sad je hteo da nađe odgovor ha pitanje: kako su.mogući sinite-tički sudovi a priori »ciste« prirpdne nauke? Na ovo pitanje dao je svoj ođgovor u Jranscendentalnoj analitici koju je defi-nisao kao »razlaganje hašeg celokupnog saznanja ap?iori na elemente Čistog saznanja razuma«. Ali to razlagahje nije Kaht shvatio kao razlaganje sadržine pojmova, več »razlapanje same sposobnosti razuma koje jedva da je pokušavano, a koje se pređuzima da bi se ispitala mogučnost pojmova a pnori«.3 8 U tom smislu on je naročito istaknuo da to ispitivanj'e mora voditi racuna da su pojmovi »cisti« a ne empirijski, da ne pri-padaju opažanju ili eulnosti već mišljenju i razumu, da su pojmovi elementarrd i da se razlikuju od izvedenih pojmova ili od onih koji su iz njih sastavljeni i da je tabla tih pojmova potpuna i da oni obuhvataju celo polje čistog razuma8 9. Drugim rečima, da se pre svega, ftmkcije r^zu^a^ne. brkaju sa funkei-jama opažanja, a zatim da se" u šamim funkcifunkei-jama razuma raziiiče »čisti« elementi od empirijskih, forme od sađržaja.
Kantova ispitivanja i razmatrania sintetičkih funkcija J B ? H S 5 l P ^ ^ S - ^ stava da sesve.radnje mišljehja mpgu svesti
nasudove, da su.svi sudovi_»funkcije jedinstva među hašim predstavama. i da se »rdžum uopšte. može^ predstaviti kao moc suđenja«** Šuđenja se đalje mogu svesti na spajamja, pa je preriia tome najvažnije u transcendentalnoj j^alijici .đa se utvrde oni elementi koji tom spajanju daju nuzho i opšte va-ženje. Pošto je odvojio formu od sadržaja u funkcijama razuma, Kani je izveo »ciste« pojmove razuma ili »čistu sintezu mišlje-nja« koja se, po njegovim rečima zasniva na principu sintetič-kog jeđinstva a priori.41 »Tako je, kaže Kant, naše brojanje (što se narocito primećuje u većim brojevima) jedna sinteza prema pojmovima, jer se ona vrši po jednom zajedničkom principu jedinstva (na primer, prema dekadnome sistemu), Dakle, pod ovim pojmom jedinstvo u sintezi raznovrsnog jeste
38 Ibid., str. 82. 39 Loc. cit.f str. 82. 40 Ibid., str. 83. 41 Ibiđ., str. 89. XXII
nužno.«42 U tom smislu izveden je dalje zaključak da »čistih« pojmova razuma koji se a priori odnose na predmete ima upra-vo onoliko koliko ima logičkih funkcija u svim mogućim sudo-vima, jer, kako Kant kaže, ove funkcije potpuno iscrpljuju razum i time odmeravaju njegovu moe.45
Kant je utvrdio četiri takve funkcije i izveo je prema tome četiri vrste kategorija. To su kategorije: k^ntijteta (jedinstvo, množina, celokupnost), kvaliteta (realitet," negacija, limitacija), relacije (inherencija i Isupstancija, kauzalitet i dependencija, zajednica ili uzajamnost između onoga što dela i onoga što trpi), modaliteta (mogućnost — nemogućnost, egzistencija — neegzistehcija, nužnost — slučajnost).
tTo je Kantova iista svih elementarnih pojmova »čiste« sinteze koje razum sadrži u sebi a priori i bez kojih, po njego-vom mišljenju, ne bi bilo mogućno da se nešto razume u razno-vrsnosti opažanja. A^prava^funkciia razuma J e .upravp u tome da on razume, da zamisli predmete, kao što su nam ii isti pređT meti funkcijom čulnosti datt Ali kako mogu da se zamisle predmeti ako postoje samo za sebe, s one strane pojavnog sveta? Kako uopšte subjektivni uslovi mišljenja mogu da imaju objektivnu vrednost? *
; Da bi savlađao teškoču koja se krije u ovom pitanju, Kant .je.jjuoblasti čulnpsti pripisao prostpru i.vremenu _»empirijski realitet«. Sad je razum imao đa polaže ispit. Ako su kategorije »čisti« pojmovi razuma, Ij. njegovi zakoni koji deluju a prioH, potrebno je objasniti kako oni mogu a priori da odrede vezu u raznovrsnosti prirode koju od nje ne dobijaju i zašto se zakoni pojava u prirodi moraju podudarati sa razumom i njegovim formama a priori, tj. sa onom njegovom sintetičkom rnoći, koja vezuje raznovrsnost, koja stvara opšte u pojedinačnom,
jedin-stveno u mnoštvenom itd.?!
Bez ovakvog podudaranja ne bi bilo uopšte saznanja. To i Kant zna kad kaže da nije moguce nikakvo saznanje a pHori osim saznanja o predmetima mogućeg iskustva.44 Nikp ne mpže da poriče, i u tome je Kant u pravu, da su kategprije fprme mišljenja. Ali kad se kategorije pretvaraju u »ciste« forme mišljenja, kad se tvrdi da one čak »propisuju zakone pojavama, te, đakle, prirodi kao spoju svih pojava« tako đa se »cisti« ra-zum predstavlja kao zakonodavac prirode, onda Kant stvarno
4 2 Ibid., str. 89—90.
« Ibid.t str. 90. " Ibid.f str. 120—121.
pada u najveću opasnost koja preti filozofiji, opasnost soiip-sizma, koju je u najvećoj meri iskusio Berklii
Po Kantovom mišljenju, postoje samo dva načina da se »zamisli« nužno podudaranje iskustva sa pojmovima o nje-govim predmetima: ili iskustvo čini mogućim pojmove, ili ovi pojmovi čine mogućnim iskustvo. Onaj prvi način Kant odba-cuje, jer smatra da su kategorije kao pojmovi a priori nezavi-sne od iskustva i da bi tvrđenje da su one empirijskog porekla bilo neka vrsta generatio aequivoca. On se opredeljuje za drugi način, tj. da upravo kategorije sadrže one osnove rnoguenosti svega iskustva koje se nalaze u samom razumu, tj. da u stvari kategorije i čine mogućnim iskustvo. Treću mogućnost ili, kako on kaže, »sređnji put između ova dva jedina puta«, tj. shva-tanje da kategorije nisu »ni principi a priori našeg saznanja, niti su uzete iz iskustva, već da su subjektivne dispozicije mišljenja koje su u nama usađene sa našom egzistencijom i
koje je naš stvoritelj tako udesio da se njihova upotreba tačno podudara sa zakonima prirode« on odlučno odbacuje, kao i prvu mogučnost, jer smatra da bi u tom slucaju kategorije bile »bez one nužnosti koja je bitna oznaka njihovog pojma«.45. * Kant je, dakle, i ovde ostao dosledan svom apriorizmu, ubeđen da samo sinteticka funkcija ljudskih saznajnih moči uopšte nosi u sebi onu nužnost i opštost koju imaju naučne istine kojima teži svako pravo saznanje. On je smatrao da em-pirizam ne shvata upravo tu činjenicu, kao što racionalizam ne shvata značaj iskustva u saznanju. Žato je on u ceioj Kritici čistoga uma nastojao da istakne, naglasi one elemente sazna-nja za koje je smatrao da nose u sebi tu sintetičku moć ljud-skog uma i koje daju opštost i nužnost svakom saznanju. A ta sintetička moć uma ispoljava se, po Kantovom shvatanju, kao postojano jedinstvo svesti, kao samosvest ili apercepcija. To nije nikakvo empirijsko jedinstvo sveta koje se zasniva na asocijaciji i koje se odnosi samo na jednu pojavu i to posve slučajno već transcendentalno jedinstvo svesti koje se izražava u stavu »ja mislim« i koje omogućuje čoveku da se beskrajno uzdiže iznad svih drugih živih biea na Zemlji svojom
svrsi-shodnom i svesnom delatnošču.4]? I
Kad raspravlja o praosnovnom sintetičkom jedinstvu aper-cepcije, Kant kaže:
4 5 Ibid., str. 121—122. 4 8 Ibid., str. 107.
»Ovo: ja mislim, mora moći da prati sve moje predstave; jer inače bi se u meni nešto predstavljalo što se ne bi moglo zamisliti, što znaei upravo: predstava bi ili bila nemoguća, iU bar za mene ne bi bila ništa. Ona predstava^kpja. mgže da bude data pre svakog mišljenja zove se opažaj. Prema tome, svaka 'raznovrsnost opažaja riužno se odnosi na: ja mislim onoga
subjekta u kome se ta raznovrsnost nalazi. AH ova predstava jeste jedan actus spontaniteta, to jest ona se ne može smatrati kao da pripada čulnosti. J a nju zovem čista apercepcija da bih je razlikovao ođ empiričke apercepcije ili još praosnovna aper-cepcija, jer ona predstavija onu samosvest koja, pošto pro-izvodi predstavu ja mislim koja mora moći da prati sve ostale predstave i pošto je jedna ista u svakoj svesti, ne može dalje da se izvede ni iz jedne dalje predstave. Ja tako isto zovent njeno jedinstvo transcendentalnim jedinstvom samosvesti, da bih oznacio mogućnost saznanja a priori iz n j e . . . «*jA,
Time je Kant u stvari završio svoja razmatranja p .pojmo-vima razuma: o^avšLjiori^
opštost i nužnost ^ z Q a n j ^ _ ^ p £ T ^ ć i . samo u subjektivnim pHhcipimatY pire^ .svega u^subfektivnim" pj^i^iQ^nm..^te^tit u takpzvanim apriornim fprmama čulnosti — prpstpru X vre~ menu, a zatim u subjektivnim principima razum^
nirn formama razuma — kategorijama, on. je zajdjucip^.da transcendentalna apercepcija ili Čista sampsvest subjekta pmp^ gućuje podudarhošt stvari sa mišljenjem, dakie d a ^ b j e k t i v n i uslovi mišljenja sami po šebi imaju....OTedhosf^jml^v^'jujući transcendentalnom jedinstvu apercepcije. »kpje ujediniuj.e,Ju_ jedan pojam o objektu svu ražnovrsnbst .fcoja je data u jednpm opažaju«,_ zbog čega se razlikuje pd subjektivhbg jedinstva i
nazivsf se l&j'ekiivnim jedinstvom**! """* Ocigledno uz sva nastojanja da svojim isticanjem
sinte-tičke saznajne moći ljudskog uma ne zapađne u krajnosti sub-jektivnog idealizma u koje je pao Berkli, Kantu ipak nije pošio za rukom da izađe iz teškoća u koje je zapao svojom tezom o apriornosti prostora, vremena i kategorija. »Ako neko saznanje treba da ima objektivni realitet, kaže on9 tb jest,. akp treba da se odnosi na neki predmet i da u njemu ima svdje znečenje i svoj smisao, onda taj predmet:mora hitiJLat na neki načlh. Bez toga su pojmovi prazni i, zaista, mpže sere6i,'ta<ia se mislilo, ali se u stvari tim mišljehjem ništa.nije saznadp, već se samo igralo pređstavama. Jedan predmet d a t i . . . h e
4 7 IbicL> str. 104. 4» Xbid.t str. 107.
znači ništa drugo do uspostaviti vezu izrneđu njegove pred-stave i iskustva (bilo stvarnog ili pak mogućeg). Čak prostor i vreme ma kako da su to pojmovi čisti od svega empiričkog, i ma kako bilo sigurno da se oni predstavljaju potpuno a priori u duši, ipak bi oni bili bez objektivnog važenja i bez smisla i značenja, kad se njihova nužna primena ne bi pokazivala na
predmetima iskustva . . . «4*H
Iz ovoga Kant zakljucuje da je mogučnost iskustva (a mo-gućnost iskustva po njegovom shvatanju, daju kategorije kao pojmovi a priori u svojoj primeni na pojave) ono što svima našim saznanjima a priori daje objektivni realitet. To su u stvari pravila ili principi, koji se nalaze a priori u samom iskustvu, »opšta pravila jedinstva u sintezi pojava«, a po Kan-tovom mišljenju, objektivni realitet tih pravila kao nužnih
uslova može se pokazati uvek u iskustvu, ili štaviše u nje-.govoj mogućnosti. U tom smislu on određuje kao najviši prin-cip svih sintetičkih sudova stav da svaki pređmet stoji pod nužnim uslovima sintetičkog jedinstva raznovrsnosti opažaja u jednom mogućem iskustvu i zaključuje:
\ »Na taj način sintetički sudovi a priori moguči su ako forihalne uslove opažanja a priori, sintezu uobrazilje i njeno nužno jedinstvo u jednoj transcendentalnoj apercepciji stavlmo u odnos prema mogućem iskustvenom saznanju uopšte, pa ka-lemo: uslovi mogućnosti iskustva uopšte jesu u isto vreme uslovi mogućnosti predmeta iskustva i zbog toga ima/ju objek-tivno važenje u jednom sintetičnom sudu a priori.«™J
Kantu je, međutim, bilo Jasno da se složeni proces sjeđi-njavanja »čistih« pojmova razuma i čulnih opažaja u »jedan pojam o objektu« ne može naprosto objasniti opštim stavovima i tvrdnjama, ukoliko se želi da izbegne stramputica splipsizma. Bilo mu je jasno da treba objasniti i obrazložiti kako je uopšte moguća subsumcija opažaja pod pojmove razuma, primena ka-tegorija na pojave; kako., je uppšte. moguce da se »čisti« poj-movi^ razuma primene_na pojave?
Odgovore na ova pitanja dao je u svojoj »transcendental-noj doktrini moći suđenja«, sastavlje»transcendental-noj iz dva glavna dela: prvi, izlaganje čulnih .uslova u kojima se jedino mogu upo-trebiti »čisti« pojmovi razuma, ili što je, po njegovim recima, »shematizam čistog razuma«, a drugi, —• razmatranje osnovnih stavova »čistog« razuma.
4 9 lbid.t str- 135—136. — (Podvukao V. K.) M lbid.t str. 136—137.
Na pitanje kako se uopšte mogu »čisti« pojmovi razuma primeniti na pojave, Kant je odgovorio da mora da postoji »nešto treće«, slično i kategorijama i pojavama, što, po njego-vom mišljenju, omogućuje primenu kategorija na pojave. A to
»treće« je, po njegovom mišljenju, »posrednička predstava« bez icega empirijskog, koju je on nazvao »transcendentalna
shema«.
Kant je, međutim, smatrao da je shema po sebi uvek samo proizvod uobrazilje (Einbilđungskraft), dakle jedne osobite moći sjedinjavanja koja se nalaze u ljudskom mišljenju, a koja nema za cilj neki pojedinačni opažaj već, kako on kaže,
»samo jedinstvo odredbi čulnosti«. Ne želeći da se zadržava na »suvoparnom i dosadnom rasčlanjavanju onoga što uopšte zahtevaju transcendentalni shemati čistih pojmova razuma«, on se ograničio da ih samo prikaže po redu prema kategori-jama i u vezi s njima, pa je nabrojio: shemu supstancije, shemu uzroka i kauzaliteta, shemu zajednice (uzajamnog dejstva) shemu mogučnosti, shemu stvarnosti i shemu nužnosti. Njegov
krajnji zaključak je da je jasno da shematizam razuma, izve-den na osnovu transcenizve-dentaine sinteze uobrazilje, ne izlazi ni na šta đrugo do na jedinstvo sveukupne raznovrsnosti opaža-nja u unutrašnjem čulu, te na taj način, indirektno, na jeđin-stvo apercepcije kao funkcije koja odgovara unutrašnjem čulu.
Kantova nastojanja da razjasni kako se đelovanjem moći uobrazilje »čisti« pojmovi razuma mogu primeniti na pojave bila su osobiti predmet pažnje i razmatranja najraznovrsnijih turnača i kriticara njegovih shvatanja. Ne može se zanemariti da je Kant bio svestan opasnosti solipsizma i neophodnosti pobijanja idealizma (kako onoga koji je on nazvao »problema-tičnim«, a to je bio Kartezijev, Dekartov stav, tako i onoga koji je on nazvao »dogmatičkim«, a to je bio Berklijev stav). iMeđutim, ne može se zanemariti ni Hegelova kritička primedba
da je Kant povezao razum i culnost »na spoljašnji, površan način, kao što se nekom uzicom povezuju drvo i noga« i da na taj način, na primer, kođ Kanta pojam supstancije postaje u shemi nešto što traje u vreinenu, to jest čisti pojam razuma, čista kategorija ujedinjena s formom čistog opažanja. U istom smislu Hegel proširuje svoju kritiku Kantovog stanovišta i kaže da njegovo J a koje saznaje, ne dospeva, u stvari, do uma,
dok se s druge strane nalazi stvar po sebi kao nešto spolja-šnje.5i.
61 G. V. F. Hegel, Istorija filozofije, »Kultura«, Beograd 1970, III, str. 444r-447.
Koliko je ova Hegelova kritička primedba bila osnovana pokazuje se u Kantovom izlaganju osnovnih stavova čistog razuma koji, po njegovim rečima, nisu ništa drugo do pravila objektivne upotrebe kategorija. j?o_ Kantpvomjmi|ljenj.u>_$vi og;jipvni stavovi čistog .razuma svpde se.jna sledećp;_na aksiome (datosti u opažanju),. na anticipacije. (opažaja), na anaiogije (iskustva) i na postuiate (empirijskog mišljenja uopšte). Posle dosta obinihiK ižlagarija bvih stavova, Karit je izveo zaključak da svi osnovni stavovi »čistog« razuma nisu ništa drugo nego principi a priori mogućnosti iskustva, da se samo na iskustvo odnose svi stavovi a priori i da se, štaviše, i sama njihova rao-gućnost zasniva na ovom odnosuJ
^Kant je bio kategoričan u shvatanju da razum sve svoje stavbve a priori, pa i sve svoje pojmove, može da upotrebljava samo empirijski, a ni u kom slučaju transcendentalno, što znaci isključivo s obzirom na predmete mogućeg iskustva, to jest na pojave, a ni u kom slučaju na stvari uopšte i po sebi. A to je u duhu njegovog razlikovanja fenomena i noumena, razlikovanja koje se svodi na to da nam čula predstavljaju predmete onako kako se oni javljaju, a da ono što oni mogu da budu izvan veze sa mogućim iskustvom (otuda i izvan veze sa Čulima uopšte) ostaje nama zauvek nepoznato.1
Došavši do te granice, Kant je na kraju zaključio da su neosnovane sve pretenzije da se nužnost i opštost saznanja traže izvan granica mogućeg iskustva. Nužno i opšte saznanje postiže se, po njegovom shvatanju, samo o predmetima mogu-ćeg iskustva, to jest o svetu pojava.|Sve što razum crpi iz sebe mimo iskustva, ipak je samo radi iskustvene upotrebe. Pojam
noumenona je samo granični pojam da bi se njime ograničili preterani zahtevi čulnosti te je, po Kantovim rečima, samo od negativne upotrebe. U tom smislu, podela predmeta na feno-mene i noufeno-mene, podela sveta na svet cula i svet razuma, nikako se ne može dopustiti u pozitivnom značenju. Kantov zaključak je da mi možemo saznati jednu stvar samo onako kako nam se ona ppjavljuje, a ne onako kakva je ona po sebi. Štvar po sebi (Ding an sich) ostaje, po njegovom definitivnom zaključku, s one strane iskustva, te o njoj ne može biti ni-kakvog opšteg i nužnog saznanja, budući da kategorije razuma a priori daju mogućnost iskustva samo u ođnosu na pojave.
V
i Ali ako je Kant ograničio moć razuma na područje. isku-stva, ubeđen da ona nije transcendentna, da ne doseže đo stvari po sebi, pn„jiije mogao da zatvori oči pred cinj^mcpm da se ljuđsko saznanje na toj granici ipak.ne može zaustavitij da je, štavise, usamoj prirbdi Ijudskpg uma da staiho teži da pređe granice iskustva i'da ppstavlja pitanja na kpja mu iskustj/olne pruža nikakvu mogućnpst pdgpypra|A upravb bd takvih pita-nja živela je uvek metaifizika i Kaht je zbog toga smatrao da se mora objasniti prava priroda tih pitanja koja se postavljaju umu, a samim tim i mogućnost metafizike kao nauke. 0 a bi to postigao, on se upustio u veoma široka spekulativna ispitivanja l razmatranja uma u drugom delu transcendentalne logike, u transcendentalnoj đijalektici. I isto onako kao što je u prvom delu svoje transcendentalne logike, u transcendentalnoj anali-tici, nastojao da pokaže kako »čisti« razum stvara nužno i opšte saznanje u granicama mogućeg iskustva, tako je u trans-cendentalnoj dijalektici nastojao da pokaže kako »čisti« um, kao najviši stepen saznanja, stvara ideje koje prelaze granice^ iskustva i time dovode sam ljudski um u protivrečja bez izlazaj Kant je smatrao da je njegpva velika zasluga što je prvi uočip razliku između ^BPjmpva razuma J uma J, što^ jej>okazao da je ta Tazlika. upravo u tome, što * pojmovi .razurria ostaju u granicama mogućeg iskustva, dok pojmovi urna prelaze te.... granice. Po njegovom shvatanju pojmovi uma služe poimanju, shvatanju, kao što pojmovi razuma služe razumevanju (opa-žaja), a »pošto pojmovi uma sadrže ono što je neuslovljeno, to se oni odnose na nešto cemu pripada celokupno iskustvo, ali što samo nikad ne može biti predmet iskustva: na nešto do Čega nas dovodi um u svojim zaključcima izvedenim iz isku-stva i prema čemu on ceni i odmerava stupanj svoje empiričke upotrebe, ali što nikad ne sacinjava neki član empiričke
sin-teze«52. Takve pojmove izveo je iz tri vrste dijalektickih zaklju-čaka, kao što je kategorije izveo iz cetiri vrste suđenja. U prvu klasu svrstao je ideju duše,. u drugu klasu ideju sveta, a u treću klasu ideju jboga. I pošto je to izveo, Kant je podvrgao sve tri ideje kritičkom razmatranju da bi utvrdio kpliko prava na opstanak imaju one discipline metafizike koje se njima bave, tj. racionalna psihologija, racionalna kosmologija i racio-nalna teologija.^
^Kritičko razmatranje ovih ideja, a naročito ideja sveta i boga koje je on razvio do najširih razmera filozofske spekula-cije, dovelo je do zakljucka da ljudski um uvek zapada u pro~ tivrečja sa samim sobom kad pokušava da o njima stvori opšte i nužno saznanje. Tako se javljaju parovi kontradiktorno su~ protnih stavova o svetu, duši i bogu, koje je Kant nazvao anti-nomijama. On je naveo četiri vrste takvih antinomija. U prvoj i najpoznatijoj kontradiktorno suprotni stavovi su ovi:
Teza: svet ima svoj početak u vremenu, i po prostoru je tako isto zatvoren u granice.
Antiteza: svet nema nikakvog početka u vremenu, niti kakvih granica u prostoru, več je kako po vremenu, tako i po prostoru beskonacan.
Kant je pokazao da se ppdjednakp mpgu naći dokazi ,za tezx^kapXza jmtitezu. Na osnovu toga zakijučio je da teorijski um~može svaku^od^ovih ideja sa podjednakom ubeđljivošću dokazivati koliko i opovrgavati, te se one prema tome prika-zuju kao prividi Oi iluzije o kojima ne može biti pravog znanja.
Ali otkuda se rađaju ti prividi? Jesu li to logicki prividi, dakle ogrešenja o pravila razuma, ili pak prividi koji stoje u samoj prirodi ljudskog uma? Kant je smatrao da ideje nisu ni logički prividi, ni proizvoljne tvorevine razuma, već prirodne tvorevine uma koje se rađaju iz težnje uma da shvati, da sje-dini zaključke razuma, kao što razum sjedinjuje raznovrsnost opažaja. Prema tome, ideje nisu ljudskom umu date, več su mu zađate (aufgegeben). Zadate su mu u tom smislu što je u njego-voj prirodi da teži stalnom sjedinjavaju zaključaka razuma, da teži najvišoj sintezi. Tako je Kant ideju duše pbjasnio kao »jedinstvp^misapnpg suBjekta«,J3e ju sveta kao"»jeđjnstvo niza uslova ppjava.« a ideju boga kap »jediii^tvo uslova sviju pred-rrieta mišljenja uppšte«, Nijedna od ovih iđeja nije konstitu-tivhi princip već samo regulativni princip saznanja i čim um pokaže tendenciju da prekorači to svoje obeležje, njegova moć prestaje. »Na taj način, kaže Kant, cist um, za koji smo u po~ eetku verovali da nam stavlja u izgled ništa manje već saznanje onoga što leži izvan granica iskustva, sadrži u sebi, ako ga pra-vilno shvatimo, samo i jedino regulativne principe, koji nam
zaista nalažu đa tražimo jedinstvo koje je veće od jedinstva do koga možemo dospeti na osnovu empiričke upotrebe razuma, ali koji upravo time sto cilj kome ta upotreba treba da se približuje stavljaju tako daleko, dovode saglasnost njenu sa samom sobom posredstvom sistematskog jedinstva do najvećeg stepena; medutim, ako te principe pogrešno shvatimo, pa ih smatramo za konstitutivne principe transcendentnog saznanja,
onda oni na osnovu jeđnog priviđa koji zaista blista, ali ipak vara, proizvode praznoverje i vaj nq saznanje, a s tim u vezi
d večne protivrečnosti i sporove.«58^
Kant je smatrao da je največa zabluda stare metafizike bila upravo u tome što je ona pogrešno shvatala te regulativne transcendentalne principe, što ih je smatrala za konstitutivne principe transcendentnog saznanja ili, drugim rečima, što je pokazivala tendenciju da subjektivne principe saznanja uzima. kao stvari po sebL Po Kantovom shvatanju, kritičko
razrna-tranje racionalne psihologije, racionalne kosmologije i racio-nalne teologije u Kritici čzstoga uma dovelo je do pouzdanog zaključka da sintetički suđovi a priori metafizike nisu mogući, pa prema tome ni metafizika kao nauka o onome što prelazi granice mogućeg iskustva.
]Kantov zaključak da je teorijski um nemoćan čim pređe grahice iskustva i da prema tome ne može biti nauke o idejaraa »čistog« uma bio je sudbonosan za metafiziku: njene glavne discipline — racionalna psihologija, racionalna kosmologija i racionalna teologija — izgubile su dalje pravo na opstanak. Svojom kritikorn moći ljudskog uma Kant je ppkazap da nema 1 n e m p ž e biti hikakve pouzdane nauke o besmrtnosti duše, slobodi volje i ppstojanju boga. On je u stvaii oborio ove meta-fizičke discipline i mnogi su to shvatili kao da je Kant bio protiv metafizike uopšte. Međutim, sam Kant se izjasnio protiv takvog tumačenja njegovih zamisli Ako je on, kao naučni duh, izbacio ideje stare metafizike iz područja teorijskog uma, tj. iz. područja naučnog saznanja, ipak je našao mesta za ove iste iđeje u jednoj drugoj oblasti, u praktičnom umu. On je čak smatrao da one u praktičnom umu dobijaju svoj pravi smisao i značaj i da su neophodne za moralni život ljudi. A što se tiče metafizike on je i eksplicitno isticao da je upravo njegova Kri-tika čistoga uma jedini pouzdani temelj za novu metafiziku kaa sistem apriornih saznanja koju je on, pri kraju Kritike čistoga uma, prikazao kao »neophodno završenje sveukupne kulture ljudskog uma« koje »više služi tome da predupredi zablude nego đa proširi saznanje«. Kant je čak smatrao da samo na taj
način metafizika može uživati đostojanstvo i ugled.54 U tom smislu on je objasnio svoj osnovni kritički stav prema
meta-fizici ovim rečimarjj
r»Ja sam, prema tome, morao da uništrm znanje, da bih dobio mesto za veru, jer dogmatizam metafizike, tj. predrasuda
6 3 Jbid., str. 422.
« IMđ., str. 503.
