SIMA PANDUROVIĆ
(Beograd, 14.01.1883. — 27.07.1960.)
Sima Pandurović je pesnik, estetičar, esejista, kritičar, dramatičar i prevodilac. Javio se s pesmama s početkom XX veka sa pjesnicima pesimizma (Milan Rakić, i Vladislav Petković Dis), pod uticajem prokletih pjesnika (Šarl Bodler, Edgar Alan Po).
Gimnaziju i filozofske studije Pandurović je završio u Beogradu i počeo je da službuje kao profesor valjevske i beogradske gimnazije. Prvi svetski rat je proveo u internaciji u Boldogasonju i Nezideru, a po njegovom završetku bio je sekretar Ministarstva prosvete i pomoćnik upravnika Narodne biblioteke.
Rano je počeo da peva, ali istovremeno je živio i radio na izdavanju i uređivanju časopisa. Još kao student, sa grupom književnih istomišljenika, osnovao je časopis "Polet", zatim sa Disom uređivao Književnu nedelju, a posle Prvog svetskog rata osnovao časopis "Misao". Pandurevićevo književno delo je obimno i raznovrsno: "Posmrtne počasti", "Dani i noći", a 1910. godine je u Narodnom pozorištu u Beogradu prikazana njegova drama "Na zgarištu", koju je napisao sa Kostom Petrovićem. Za vreme Prvog svjetskog rata Društvo hrvatskih književnika izdalo mu je sabrane pesme pod naslovom "Okovani stihovi". Po oslobođenju ova zbirka je dopunjena i objavljena u Beogradu pod naslovom "Stihovi". Poslednja njegova zbirka pesama "Pesme", sadrži 109 pesama koje je on sam izabrao uz izjavu da sve ostalo što je napisao u stihu odbacuje kao da nije napisano.
Pandurevićeva dela iz oblasti književne kritike i estetike su: "Ogledi iz estetike", "Razgovori o književnosti', Bogdan Popović.
Pandurović je uspešno prevodio Molijerovog "Tartifa" i Šekspirove tragedije i drame "Hamlet", "Ričard III", "Henri IV", "Magbet" i "Kralj Lir", sve sa Živojinom Simićem. http://sr.wikipedia.org ~
DELA:
Posmrtne počasti (1908), Dani i noći (1912), Okovani slogovi (1918), Ogledi iz estetike (1920),Stihovi (1921), Razgovori o književnosti (1927), Bogdan Popović (1931), Dvorana mladosti (1955). Sačuvana Angelina Administrator Hero Member Van mreže Poruke: 5313 Sima Pandurović (1883—1960)
« Odgovor #1 poslato: Decembar 26, 2010, 11:40:19 pm » *
SIMA PANDUROVIĆ
Krajnji izraz pesimizma epohe dao je Sima Pandurović (1883—1960), takođe Beograđanin. Objavio je dve knjige pesma, Posmrtne počasti(1908) i Dani i noći (1912), od kojih prva spada u najznačajnije pesničke knjige tog
razdoblja. Posle Prvog svetskog rata uglavnom prestaje pisati pesme i bavi se kritikom, estetikom i drugim književnim poslovima. Kao pesnik razvio se pod uticajem Bodlera i francuskih simbolista. Poznavao je i nemačku pesimističku filosofiju (posebno Šopenhauera), koja je uticala kako na njegov pesimizam tako i na njegovu sklonost k racionalističkom načinu mišljenja. Odlike
Pandurovićeva pesimizma jesu racionalnost i intelektualnost, logika i jasnoća. "Demon misaonosti u ovom osobenom liričaru više je logičar nego
metafizičar", primetila je I. Sekulić. Trezven i hladan, bez nejasnosti, bez iracionalnih treptaja i težnji, Pandurović je izrazio racionalnu jezu pred zlom u svetu. Ono je svemoćno i neograničeno, obuhvata sve i prodire u sve, u ljubav, u društvo, u čitav život. Tamnica kao jedna od osnovnih slika epohe dobila je kod njega čulnu opipljivost, s njenih zidova sliva se memla i meša s njegovim suzama a on nema nikakve želje da iziđe napolje, među ljude, u život. I u svom pokoljenju nalazi isto: "sumornu miso", "zamagljen pogled", "odricanje nemo", "strast što je buktala i koje sad nije". Taj svetski bol može se savladati samo po cenu gašenja osećanja, iščeznuća svega što se doživelo u potpunom, lekovitom zaboravu (Potres) ili u ludilu (Svetkovina). Slično prvom srpskom pesniku racionalisti, J. S. Popoviću, i Pandurović peva o blagotvornosti ludila. Ono nas oslobađa okova u koje je čovek već samim
rođenjem bačen. To sumorno, bolničko raspoloženje zahvatilo je i ljubavnu liriku. Ljubav je u njegovim pesmama uvek povezana sa smrću: kako i sve druge što vredi — ona pripada prošlosti, i to onoj koja je s onu stranu postojanja. Dok je Rakić skeptik ljubavi, Pandurović je "grobar ljubavi". Sam naslov njegove glavne zbirke Posmrtne počasti, nagoveštava nešto što je nestalo, umrlo, čemu se drži opelo. U njoj pesnik sahranjuje sve redom pa i voljenu ženu. Vizija grobnog mraka data je u jasnim, preciznim, odmerenim i hladnim stihovima koji izazivaju jezu.
Pandurović je ipak znao zapevati i drukčijim glasom. Kao i ostali pesnici njegova naraštaja bio je zahvaćen moćnim rodoljubivim talasom. Slično Rakiću, on je odličan rodoljubivi pesnik. Neke njegove rodoljubive pesme spadaju u najbolje što ih je napisao. Njegova klasična, antologijska Rodna gruda, duboka, misaona, bez ijedne reči patriotske emfaze, jednostavna, istinski lirična, zna samo za jednu nežnost, za jednu ljubav koja "ne čili", ljubav prema domovini. Dah života, vere i nade struji i u svim drugim pesmama kolektivne inspiracije, od kojih su neke ispevane pod dojmom velikih, sudbinskih događaja koje je proživljavala otadžbina.
Skerlić je povodom prve Pandurovićeve zbirke napisao članak pod naslovom Jedna književna zaraza, u kojem je, priznavši pesniku talenat, odbacio pesimizam i destruktivni smisao njegove poezije. Sasvim je suprotan bio odnos mladih prema Panduroviću. Oni su u njemu videli svog pesnika. U modernističkom pokretu uoči Prvog svetskog rata i neposredno posle njega on je bio jedan od pesničkih uzora. Pod njegovim uticajem bili su, među ostalima, i mladi Andrić i Ujević. Vrednost njegove poezije bila je pre svega u novim horizontima koje je otvarala, u novim temama i osećanjima, dok je u formi i izrazu ostala do kraja u granicama našeg parnasizma. (odlomak)
Jovan Deretić Kratka istorija srpske književnosti
Sačuvana
Angelina
Administrator Hero Member
Sima Pandurović (1883—1960)
« Odgovor #2 poslato: Decembar 26, 2010, 11:40:27 pm » **
Van mreže Poruke: 5313
JOVAN SKERLIĆ: JEDNA KNJIŽEVNA ZARAZA
Ovaj Skerlićev tekst nastao je povodom knjige pesama Sime
Pandurovića Posmrtne počasti (1908). "I povodom te karakteristične knjige jednog darovitog mladog pesnika, povodom tog osobenog književnog slučaja koji ima opšti karakter, prilika je otvoreno progovoriti koju reč o jednoj opasnoj književnoj bolesti, koja kod nas počinje činiti mnogo zla."
•
Skerlić ukazuje na naslove knjiga "koji su prepisani sa nadgrobnih spomenika" i na korice knjiga koje su crne boje i sa crtežima koji asociraju na smrt, sahranu i groblja.•
Za Pandurovića konstatuje da je bezuslovni pesimist kakvog dotle srpska književnost nije videla. Njegov pesimizam nije filozofski i stvaralački, "pesimizam jakih duša", nego je to "bolesni i bolesnički pesimizam".•
"Posmrtne počasti ostavljaju na čitaoca bunovan utisak nečeg vrlo teškog i vrlo mučnog, kao da je celu noć proveo kraj mrtvaca, u zadahu voštanih sveća i tela koje se počinje raspadati. Posmrtne počasti čine duševni prelaz iz neurastenije u neuropatiju, sa literature na kliniku."•
Skerlić Pandurovića vidi kao žrtvu "jedne književne zaraze" i ne propušta da istakne darovitost i talenat ovoga pesnika koji je za njega "jedan od boljih i originalnijih mlađih pesnika naših (...) možda najbolji u celom svom naraštaju".•
U posebne kvalitete Pandurovićeve poezije ubraja: — intimna i jaka osećanja,— složena duševna stanja, — lični akcenat,
— duboko prodiranje u stvari,
— "ima ne samo lepih stihova (gotovo u svakoj pesmi), no i lepih celih pesama, koje svakako idu u najbolje
proizvode naše najmlađe poezije".
*
Pandurovića poezija "se nalazi na pragu modernih literarnih vremena, ali je na tom pragu i ostala. Ona je formalno u okvirima pesničkog izraza XIX veka, jezički bez mnogo invencija, ritmički — ponavlja nekoliko svojih sopstvenih
obrazaca. Pa i u svom osnovnom duhu, u mešavini nežnog, neoromantičnog lirizma, i korenitog odricanja, čitave jedne nihilističke patetike, i pored elemenata modernosti, Pandurović vidno pripada drugom dobu i nalazi se na završnicama pesničkog razvoja što ide iz središta našeg romantizma u završne cvetove moderne "dekadencije". (Miodrag Pavlović)
Dr Staniša Veličković Interpretacije III Sačuvana Angelina Administrator Hero Member Van mreže Poruke: 5313 Sima Pandurović (1883—1960)
« Odgovor #3 poslato: Decembar 26, 2010, 11:40:35 pm » *
SIMA PANDUROVIĆ (1883—1960)
I Sima Pandurović je, kao i Rakić, Beograđanin. Kao student filozofije pokreće list Pokret (1902), a kasnije sa Disom i Književnu nedelju(1904—1905). Prvu zbirku pesama Posmrtne počasti objavljuje 1908. godine, a drugu Dani i noći 1912. Vrlo rano prestaje pisati pesme, odmah posle Prvog svetskog rata, i otpočinje rad na izdavanju časopisa i kritika. Paralelno sa tim prevodi sa francuskog i engleskog — zajedno sa Živojinom Simićem preveo je
Šekspirove drame. Odlično je poznavao nemačku pesimističku filozofiju, a što se poezije tiče, prošao je školu francuskog simbolizma — od pesnika mu je najbliži bio Bodler.
Ako je sa Vojisavom Ilićem pesnički začelo prerastanje naše poezije iz deklamatorstva i patetike u senzibilitet, čulnost, racionalnost i uzdržanost forme velikih pesnika Zapada, onda je Pandurović predstavnik naše poezije kod koga je sve to dobilo završni oblik. On je kraj jednog doba, bliži Rakiću koji je snažno obeležio zaokret, no Disu, "nesrećnom drugu" iz detinjstva, sa kojim će otpočeti jedna nova struja našeg modernizma koja će svog odjeka naći tek kod modernista posle rata — Crnjanskog na primer. Ako su kod Rakića živeli strah od smrti, pesimizam i drhtaj zbog prolaznosti, Pandurović
je otvoreno i namerno "sišao u svet bolova". Nasuprot Rakiću koji je između racionalnog i emotivnog tražio sklad i meru, kod Pandurovića je mera uveliko narušena izrazito nacionalnom jezom pred zlom koje hara svetom, obuhvata i prodire u sve, počev od ljubavi i društva, pa i do života samog.
I upravo sa tim i takvim pesnikom život se poigrao do paradoksa — najduže se od svih rvao sa životom. Ilić je umro mlad, Rakić u mukama podlegao raku, a Dučić završio u izgnanstvu.
Za razliku od Rakića koji je verovao u mladost, i život u mladosti, Pandurović je gotovo do perverznosti uživao u sopstvenom jadu bez želje da se iz tog pakla izvuče "na sunce, među ljude, u život". Tom ciničnom sumarnošću, tim do tada nepoznatim kvalitetom "u srpskoj poeziji" on je nesumnjivo najviše bodlerovac".
Taj i toliki bezobzirni pesimista do užasa je zasmetao Skerlićevom
"estetskom vitalizmu", tako da je Pandurovićeve "Posmrtne počasti" dočekao na nož. Može se samo zamisliti njegov užas, ako se već zna da je zamerao i Rakićevom pesimizmu, koji je u odnosu na Pandurovića "pravi simbol zdravlja i optimizma". Zato nije ni štedeo oštrinu:
"Ako ko ima iluzija o životu, ili ako je našao načina da razumno pomiri sa njime, taj neka čita stihove g. Pandurovića. Pesnik "Posmrtnih počasti" je samrtno žalostan, kao čovek koji je mnogo živeo i kojega je život u svemu obmanuo, ili kao čovek dozlaboga rđavih živaca, koji se u životu oseća kao onaj oderani jarac iz narodnih pesama u jelovom granju".
U reči, Pandurovićeva knjiga bila je za njega "simptom teškog oboljenja" i to baš u vreme "kad je zemnja prikupljala sve snage za velike istorijske
obračune".
Da bi se ovo nesuglasje između Pandurovića i Skerlića razumelo treba imati u vidu da je naš pesnik bio predstavnik književnog pokreta koji nije prihvatao Skerlićevo shvatanje o društvenoj ulozi književnosti. Naime, Skerlić se idejno formirao pod uticajem ruskih socijalnih utilitarista iz 19. veka zbog čega je išao u socijalizam. To shvatanje on nije mogao da napusti čak ni kasnije kada je napustio i utilitarizam. Naprotiv, baš u tom duhu on od književnosti traži "jednu vrstu prosvetiteljskog misionarstva" — poprilično usko je shvatao njen društveni zadatak.
Neodoljivi je utisak da Skerlić nije shvatio, ne samo Pandurovića, no čak ni Dučića i Rakića. Ili, shvatio ih je u formi, perfekciji jezika, versifikaciji — i u tome prepoznao evropeizaciju naše poezije, ali mu je bio stran njihov sadržaj, čak nerazumljiv. Treba se prisetiti da je i u hvali Rakićevog patriotizma išao čak dotle da ga je ne malo odvajao i od same poezije. Ili, konzervativni kritičar koji se povinuje zahtevima socijalnog utilitariste gubi rat "sa modernim literalnim koncepcijama" koje u poeziji sve snažnije dolaze do izražaja. Pesnik, u jednom trenutku i žrtva, Sima Pandurović, izlazi iz ovog sukoba kao pobednik — što je nesumnjivo značajan datum u našoj književnosti. Poezija pesnika nadživela je zablude kritičara.
A da li je Pandurović pesimista? Da li je ono zašta ga Skerlić optužuje? Miodrag Protić decidirano podvlači da jeste. Suština je, međutim, u tome da je on bio pesimista sa pozicija jedne estetike koja se bitno razlikovala od one skerlićevsko — utilitarne.
Između Rakićevog i Pandurovićevog pesimizma ni u kom se slučaju ne može postaviti znak jednakosti. Za razliku od Rakića koji u "mučeničkom stoicizmu" pronalazi utehu i izgrađuje "svoj moralni i životni stav", Pandurović ne samo da utehu nije pronašao, no je uopšte nije ni tražio. To netraženje je izraz iskustva iz života. Kao što ne prihvata utehu u životu ne prihvata ni onu posle smrti koju mu religija obećava. I ovde je nesuprot Rakiću. Nasuprot Rakićevoj misli o "blaženstvu iza zvezdanog beskraja" Pandurovićeve predstave su izrazito materijalne i sa ovozemaljskim prizvukom.
Smrt je kod Pandurovića večiti i neumitni pobedilac. Zaludne su sve naše usputne pobede — na kraju sve se ipak njoj potčine.
Temeljna razlika između Pandurovića i Rakića (pa i Dučića ) ipak je u
dominaciji emocija ili intelekta. Onoga trenutka kad na račun emocija potisne svoj nadmoćni intelekt Pandurović već zalazi na teren Rakića i Dučića u kome je od prvog "plići i siromašniji", a od drugog "manje sjajan (i) manje
savršen".
I na planu ljubavne lirike Pandurović čini radikalan raskid sa našom tradicijom najsnažnije izraženom u romantičarskoj poeziji. U odnosu na njegovu
naturalističku razgolićenost Zmaj na primer zvuči nevino do čednosti. Ako Rakića možemo svrstati u skeptika ljubavi, onda je Pandurović njen grobar. On kao da u ljubavi drži opelo. Sahranjujući sve sahranjuje i voljenu ženu koja
je u njegovim najboljim delima "prošla s onu strnu života". I ona je kod njega, ne na nebu, ni među zvezdama, no u grobu i raspadanju. Čitajući
Pandurovićevu ljubavnu poeziju imamo utisak kao da se upoznajemo sa Bodlerom koji je "genijalno umeo da ostvari oštri, totalni kontrast između sveže, nasmejane lepote i fizičkih truljenja".
Nasuprot Skerliću, A.G. Matoš je Pandurović svrstavao u red "najdubljih pesnika u modernoj srpskoj lirici". I doista, na horizontima tema i osećanja, Pandurović odskače novinama, dok je u formi i izrazu čvrsto na terenu našega parnasa.
mr Rajko Premović | scribd
Sačuvana Angelina Administrator Hero Member Van mreže Poruke: 5313 Sima Pandurović (1883—1960)
« Odgovor #4 poslato: Decembar 26, 2010, 11:40:45 pm » *
Stihovi
Sima Pandurović
BISERNE OČI
Kao duh jeseni u šum lišća svela, K'o tuga u život naših želja tajnih, U moju se dušu nečujno uplela, Na plimi uzdaha nemih i beskrajnih, Sugestija tiha sa visina lednih, Dubinom strasti svih srdaca vernih I tamne noći — sugestija jednih Očiju bisernih.
Njihov sjaj je bio plav, mutan i čedan, Sjaj morem skrivene, skupocene školjke; On je dav'o dubok neznan izraz jedan Čežnje naših snova i minule boljke;
On je skriv'o blago uspomena čednih, Nežnost žutih ruža i krinova smernih. Nada mnom i sada sija tuga jednih Očiju bisernih.
I onda, kad zvezda moje sudbe zađe Za malu humku trošnih zemnih želja, Poslednji, opšti udes kad nas snađe I nestane naših patnja i veselja,
Nada mnom će, kao čar usana mednih, K'o lelujav, meki sjaj visina sfernih, Lebdeti i tada setan osmeh jednih Očiju bisernih.
VEZE
Sve na svetu, druže, ostavlja svoj trag Nevidljiv i nežan, rasut kao prah, A osetan ipak, tužan ili drag; K'o miris starine, kao cveća dah. Duše sviju stvari žive, dragi moj, Lutaju i žive . . . i ko im zna put! I jave se katkad živima kroz sloj Vazduha, ko miris prijatan ili ljut. Šta takvih mirisa snese vihor lud, Il' jesenji studen vetar, ili tek Proleća uzdah razdražljiv i mek, I svih dana čudna i nemirna ćud! Život prošlih stvari, prošlih ruža vek, Davnih snova radost, starih jada dah Vetrovi mi dragi nose kao lek
S mirisima tela što postaju prah. Vetrovi su dobre veze, dragi druže, Sa svetom što više ne postoji sad; A mirisi duše što oko nas kruže
Za trenutnu radost, za naš stalni jad. Sačuvana Angelina Administrator Hero Member Van mreže Poruke: 5313 Sima Pandurović (1883—1960)
« Odgovor #5 poslato: Decembar 26, 2010, 11:40:52 pm » **
SIMA PANDUROVIĆ
Miodrag ProtićInteresantan je problem za kulturnog istoričara i sociologa: vreme između 1903. i 1914, koje je u društvenom i političkom životu Srbije obeleženo građanskim demokratskim slobodama i liberalizmom, koje je ispunjeno zamašnim nacionalnim planovima i pregnućima, jednom do tada neviđenom istrajnošću u naporima i verom u budućnost, to borbeno i stvaralačko vreme velikog nacionalnog poleta dalo je u književnosti kao svoj najupečatljiviji izraz pesimizam i očajanje. Dis u svome očajanju nije usamljen, kao što ni
Pandurović nije usamljen u svome pesimizmu. Crne korice u kojima se pojavila prva knjiga pripovedaka Milutina Uskokovića pristajale bi simbolično velikom broju knjiga tadašnjih srpskih pisaca. Setimo se samo beznadežne gorčine koja kaplje s poslednjih stranica proze nekada borbenog Radoja Domanovića; ili tamnih tonova rezignacije u poslednjim pesmama Milorada Mitrovića. Božidar Knežević izveo je iz svojih filozofskih spekulacija krajnje pesimističke zaključke, i pokušao je da nađe utehu u religiji. Milan Rakić, koji mu je po prirodi svoga pesimizma donekle srodan, tražio je utehu u gordom stoicizmu. Prve pripovetke Isidore Sekulić, ta čudna poetska proza na koju se Skerlić bio toliko okomio, bile su nov i suptilan pokušaj analize otrovnih stanja duše. Milutin Uskoković, koji je u to vreme opšta i velika nada, u kome svi vide budućeg krupnog beogradskog romansijera, i njegove prve knjige
pozdravljaju kao knjige pisca koji moderni i složeni gradski život uvodi u našu književnost, u stvari je zakasneli starinski romantičarski pesimist i neizlečivi melanholik. Poezija Velimira Rajića, toga zanimljivog poeta minora, koji je bio popularan nesrazmerno svojoj vrednosti, i čak našao mesto
u Antologiji Bogdana Popovića, sva je jedna očajna kuknjava nad životom. Pesimizam nije stran ni jednom drugom pesniku, sličnoga ranga, i isto tako popularnom, Danici Marković; naprotiv. A šta da se kaže o crnim
apokaliptičkim vizijama Dušana Srezojevića, mladog, izvanredno darovitog pesnika, kome smrt nije dala maha da se izrazi, a koji bi, možda, postao novi Kranjčević. Ili, setimo se jednog mladog pesnika, isto tako darovitog, koji je takođe prerano otišao u grob, Stevana Lukovića: koliko tamnog, neprebolnog jada u njegovim najlepšim pesmama. Nije reč, dakle, o jednom ili o dvojici pesnika, nego o najčitanijim i najvoljenijim piscima jedne epohe. Sa nekoliko izuzetaka, to su i najznačajniji predstavnici toga književnog razdoblja. Sociološko tumačenje ove pojave u opasnosti je da se pretvori u onakvu jednu vulgarizaciju u kakvu je pao Vladimir Čerina kada je, 1911, pisao u "Radničkim novinama" o Disovoj knjizi Utopljene duše. S krajnjom naivnošću, koju daje bezazleno đačko poverenje u utvrđene sheme, on je pokušao da složeni svet emocija i iskustva jednog pesnika izvanredno tananog
senzibiliteta i vizionarske imaginacije objasni kao prost i neposredan odraz društvenih odnosa. No, svesni te opasnosti, ne smemo izgubiti iz vida da je književnost, na kraju, izraz stanja duha u jednom vremenu i u jednoj sredini. Ono, međutim, što srpska književnost, ili njen najznačajniji deo, u
spomenutom razdoblju izražava, to su pesimizam i očajanje, u svim vrstama i u svim nijansama. U jednoj posebnoj studiji ovo raspoloženje imalo bi da se i sociološki objasni.
Ovde je dovoljno ako spomenemo da bi jedan deo uzroka trebalo možda tražiti u izvesnom razočaranju koje je nastalo u intelektualnim krugovima posle 29. maja. Politički prevrat izvršen 1903. bio je, kako kaže Dušan Popović, "plod jednog bujnog demokratskog pokreta, prvog i poslednjeg, koji su naše sitnoburžoaske mase bile u stanju da stvore". Intelektualci koji su stajali na čelu toga narodnog pokreta nisu bili samo borci protiv vladalačkog apsolutizma. Oni su se nadali da će pad jedne sramne vladavine doneti i jedan dublji moralni i duhovni preobražaj u narodnom životu. Te nade, međutim, ostale su neostvarene. Srbija je uoči ubistva Aleksandra Obrenovića bila u neviđenom talasanju; nije čudo što je taj pokret velikih razmera i širokog zamaha mogao da stvori uverenje da se neće zaustaviti posle sloma jednog režima. Posle svršenog istorijskog čina, to uverenje se,
međutim, pokazalo kao iluzija. Posledice prevrata bile su čisto političke: mesto dvorskog apsolutizma Srbija je dobila građansku demokratiju. U svakom drugom pogledu, promene stvorene novim stanjem bile su skoro neznatne. U vreme najžešćih političkih borbi, 1902, Skerlić je pisao: "Cela Srbija postala je jedan veliki ćepenak, sa koga svaki po ceo bogovetni dan misli o tome šta mu sused radi... Skandali se dočekuju sa gladnim
oduševljenjem, ljudi su dobili volju da pakoste i podmeću ne radi neke lične koristi, no prosto stoga što im to čini zadovoljstvo: zlo radi zla! Prostora nema dovoljno, vazduh je postao redak i zagušljiv.." Taj zagušljivi vazduh koji je u jednoj zaostaloj i primitivnoj sredini, sa malograđanskim životom, njene najprosvećenije duhove sputavao da dišu, ostao je i posle pada jednog omrznutog vladaoca i izvršenih političkih reformi. Jedan pokret čije su tekovine bile mnogo manje nego nade koje su se u njega polagale morao je da ostavi za sobom umor i razočaranje.
Kao što smo rekli, u tome umoru i u tome razočaranju trebalo bi možda tražiti jedan deo uzroka za očajanje i pesimizam u književnosti. Ovde, međutim, postoji opasnost od preteranog uopštavanja, koje je isto tako jedna vrsta vulgarizacije. Ima pisaca čije se raspoloženje tim uzrocima doista skoro u potpunosti može objasniti; no, s druge strane, ima i takvih za čije nam raspoloženje oni ne daju čak ni prividna objašnjenja. Među prve dolazi, kao najubedljiviji primer, Radoje Domanović; među druge Stevan Luković. Luković je umro 31. avgusta 1902. Njegove pesme nastale su uglavnom 1901. i 1902, u isto vreme kada i njegovi članci u "Dnevnom listu". On nije bio, kao Domanović, borac koji se umorio i razočarao posle pobede. On je, istovremeno, u svojim člancima podsticao na borbeni revolt, veru i optimizam, i u svojim pesmama grcao u crnim slutnjama i u olovnom
beznađu. Slučaj Stevana Lukovića je osoben, ali u onome što je u njemu bitno nije usamljen. I među piscima koji su živeli dugo posle 1903. ima dosta primera koji nam, na drugi način, pokazuju s koliko obazrivosti bi umor i razočaranje nastali posle 29. maja imali da se uzmu kao uzrok za očajanje i pesimizam u tadašnjoj srpskoj književnosti.
Ima još jedan momenat koji nam ovu obazrivost nalaže. Sa dolaskom najmlađe pesničke generacije, oko 1908, moglo je izgledati da su teška i turobna raspoloženja doista bila proizvod duhovnog stanja stvorenog posle 29. maja. Tri mlada pesnika: Milutin Bojić, Stanislav Vinaver i Božidar Purić, koji su 1903. bili đaci drugog razreda gimnazije, doneli su jedan novi veltanšaung, koji, na izgled, nije imao ničega srodnog s očajanjem i
da vide jedan znak preporoda naše moderne poezije: dotadašnja neprijatna i teška bolest imala je da bude zamenjena istinskim zdravljem i svežinom jedne nove mladosti. Ni Skerlić, koji je inače umeo da bude oprezan, nije primetio koliko su, u stvari, i ovi mladi pesnici bili daleko od onoga zdravlja u kome je on video ideal poezije. On nije pokušao da se udubi u Vinaverovo osećanje relativnosti, površno je shvatio njegovu ironiju, nije naslutio fine otrove koji su bili iza nje; on je bio prvi kritičar koji je ostao u nedoumici da li Vinavera uopšte treba shvatiti kao sasvim ozbiljnog pisca. Dublje
preokupacije pesnika Mjeđe i Priča koje su izgubile ravnotežu njemu su ostale nedostupne. On, koji je voleo da navodi poznate reči Hipolita Tena: "Poezija, to je zdravlje", i koji je zdravlje izjednačavao s optimizmom, nije video koliko je malo pravoga optimizma bilo u poeziji Milutina Bojića, i zastao je zadivljen pred jednom pesmom Božidara Purića u kojoj nije bilo ni pravoga zdravlja ni istinske poezije. U toj pesmi su se na bezazlen način, maturantski nevešto, opevale izvesne ideje iz Ničeove filozofije, a njega je to uzbudilo, jer ga je podsetilo na Gijoa, njegovog učitelja. I on je, prevaren, u toj gimnazijskoj knjiškoj pozi video jedan znak nove aktivnosti volje i nove vere u snage i u vrednosti života!
Ono što Skerlić nije bio u stanju da vidi, a što bi on još manje bio u stanju da razume, nama danas više ne izgleda nerazumljivo: i Bojićeva nervozna egzaltacija, i Vinaverovo čudno mirenje sa besmislom, i morbidnost u pesmama Božidara Purića (u onim vrlo retkim trenucima kada on stvarno može da se uzme kao pesnik), dolazili su od istog osećanja unutarnje teskobe od koga i očajanje i pesimizam njihovih prethodnika. Novi pesnici doneli su nova intelektualna i psihološka iskustva, ali njihov intelektualni i emocionalni odnos prema svetu nije samonikao: u njemu se nastavljaju iskustva i
doživljaji pesnika iz ranije generacije. Jedna psihološka i estetička analiza pokazala bi da postoji duhovni kontinuitet između generacije koja je dala Pandurovića i Disa i one koja je dala Bojića i Vinavera. Novi pesnici prevazišli su očajanje i pesimizam, ali ne i ono osećanje teskobe koje je to očajanje i taj pesimizam stvorilo. Koreni toga osećanja u životnoj i društvenoj stvarnosti mnogo su dublji nego umor i razočaranje nastali kao posledica promašenih ciljeva jednog političkog pokreta.
To osećanje teskobe koje se najpre javlja kao umor i razočaranje, a zatim, kao očajanje i pesimizam, da se kod novih pisaca na nove načine i u novim izrazima manifestuje, možemo da pratimo ne samo u stihovima pesnika i u poetskoj prozi novelista nego i u naučnoj i publicističkoj prozi javnih radnika. I Skerlić, "taj neumorni optimista i pregalac", koji se njegovim savremenicima
činio kao ogroman div koji, neprestano u borbi, jednako udara na sve strane i sa svih strana prima udarce, imao je i sam trenutke kada se osećao
beznadežno potišten i kada mu pesimizam intimno nije mogao biti stran. On, koji je nekad zamerio Uskokoviću što je jednoj svojoj knjizi dao podnaslov "priče za umorne ljude", osećao se, poslednjih godina, sve više i sve teže umoran. Njega je vrebalo očajanje, i ti depresivni trenuci nisu ostali bez traga u njegovoj delatnosti: setimo se nekih među poslednjim njegovim člancima, ili pojedinih njegovih skušptinskih govora! Pred smrt on se često osećao poražen bednim životom jedne čamotne sredine, koji nije mogao da pobedi, a koji je, slamajući njegov ogromni zamah, pretio da pobedi njega. I kod drugih tadašnjih intelektualaca, najsuptilnijih duhova u literaturi i oko nje, nailazimo na isto. Dušan Popović, taj fino inteligentni marksist, najborbeniji publicist za stvar krajnje levice, nije u tom pogledu izuzetak. I on je imao neutešnih časova potpunog gubljenja vere, kada su mu vidici izgledali zauvek pomračeni. Strasni čitalac Šopenhauera, on je intiman prijatelj Disov i s njime provodi "noći splina" po beogradskim boemskim kavanama. Senke klonulosti, umora i razočaranja primetne su u nervoznom, bolno zajedljivom tonu nekih njegovih članaka, kao i u jednom delu njegove intimne prepiske. U nekrologu Jovanu Skerliću, on je u njegovoj smrti video "strašni trijumf
mrtvila nad poletom, trijumf večnog mraka nad svetlim nadama, trijumf prirodine besmislenosti nad čovekovim ciljevima i planovima". Ove pesimističke lamentacije, zar ne mogu, makar donekle, da nas podsete na pojedine od Aisovih stihova iz ciklusa Umrli dani i Kuća mraka? Da ne završimo sa jednim primerom sa krajnje političke levice, setimo se kako je i Milan Grol, koji je u partiji samostalnih radikala stajao na njenom desnom krilu, pisao u svom predgovoru za posmrtno izdanje pesama Stevana Lukovića o "čudnom izopačenom životu ćifta i licemera, gde se mladost ne mladuje i život ne živi". Duboko nezadovoljstvo životom i pesimizam naći ćemo često i u člancima drugih publicista u onim toliko karakterističnim uzgrednim trenucima kada sa društvene ili političke teme oni neosetno skrenu u ličnu ispovest.
Atmosfera u kojoj su ondašnji srpski intelektualci bili prinuđeni da žive, i u kojoj su imali da stvaraju kulturne i duhovne vrednosti, umnogome nam objašnjava ta njihova intimna nezadovoljstva. Stanislav Vinaver, koji se mnogo godina docnije u nekoliko svojih eseja bavio ovim pitanjima, dao je neka razmišljanja koja treba uzeti u obzir. Umor, toliko rasprostranjen u našoj duhovnoj klimi, po njemu je prirodna posledica jednog bezmernog napora da se u maloj, duhovno učmaloj sredini, bez pravih tradicija umnoga rada, u toku jedne generacije ili samo za nekoliko decenija, postigne ono što su u
drugim, većim i razvijenijim sredinama dali vekovi normalnog kulturnog razvoja. "Pojavljuje se takav zamor", pisao je Vinaver u eseju Pesnički modernizam, "ne zato što smo mnogo postigli, već što zbog kratkoće vremena prežurno moramo da prekužimo — ubrzano pijanstvo žestokog koncentrisanog napitka, a ne ono lagano od plemenitih vina." Dodajmo da jedan ovakav napor nikada u potpunosti ne može da donese ono što se od njega očekivalo, i onda, pored objašnjena umora, imamo i uzroke
razočaranja. I što je još gore — da pokušamo da dopunimo Vinavera — intelektualci se, čineći taj basnoslovni napor, neizbežno osećaju usamljeni; sredina nije u stanju da ih shvati, ona je ili duboko ravnodušna, ili je protiv njih. Daleko od toga da im daje potrebnu podršku, ona im i stavlja prepreke na svakom koraku. "Danas ma kakav seoski zelenaš", pisao je Skerlić 1905, "palanački bakalin ili mehanski političar, smatra kao svoj dnevni obrok da izlije što više glupih kleveta na onaj prezreni red što se zove inteligencija. A ta ista inteligencija, čiji su materijalni uslovi života tako teški, jedino ona drži kulturu i napredak u ovoj zemlji, jedino ona živi za stvari duha i ukusa, za nauku, književnost i umetnost, za sve ono što čini cvet života jednog naroda."
U toj atmosferi našlo bi se, verovatno, i dosta motiva koji bi mogli da rasvetle poreklo onog osećanja unutarnje teskobe koje je dalo očajanje i pesimizam u književnosti.
Sada, pošto smo unekoliko dali skicu razdoblja, mi se nalazimo pred poezijom Sime Pandurovića, pisca Posmrtnih počasti, za koga je Matoš s pravom rekao da je jedan od najdubljih pesnika u modernoj srpskoj književnosti.
Sačuvana
Angelina
Administrator Hero Member
Sima Pandurović (1883—1960)
« Odgovor #6 poslato: Decembar 26, 2010, 11:40:59 pm » **
nastavak
1.
Van mreže Poruke: 5313
knjiga je vrlo karakteristična po duševni život i književna shvatanja našega najmlađega naraštaja. I povodom te karakteristične knjige jednog darovitog mladog pesnika, povodom tog osobenog književnog slučaja koji ima opšti karakter, prilika je otvoreno progovoriti koju reč o jednoj opasnoj književnoj bolesti, koja kod nas počinje činiti mnogo zla... Pesnik Posmrtnih počasti je smrtno žalostan kao čovek koji je mnogo živeo i kojega je život u svemu obmanuo, ili kao čovek dozlaboga rđavih živaca, koji se u životu oseća kao onaj oderani jarac iz narodnih pesama u jelovom granju."
Ovim rečima Skerlić je, u članku Jedna književna zaraza, dočekao pojavu prve knjige stihova Sime Pandurovića. I sam naslov toga članka već je dovoljno karakterističan za Skerlićev stav prema Pandurovićevoj poeziji, kao i prema modernoj poeziji uopšte. U poeziji ondašnjih srpskih modernista, simbolista i dekadenata, Skerlić je doista video jednu opasnu bolest, koja se zarazno širi, i koju, u ime zdravlja, nemilosrdno treba iskoreniti. Njegov odnos prema Pandurovićevoj poeziji bio je, dakle, čisto doktrinaran: on je Posmrtne počasti napao sa onakvom žestinom zato što je tu knjigu shvatio, pre svega, kao jedan "osobeni književni slučaj koji ima opšti karakter". Skerlić, koji je ponekad znao da bude ne malo ličan, bio je u ovom slučaju doista načelan. On je ovde napao svom svojom rečitošću ono što je uistinu mrzeo svom snagom svojih ideja.
Pesnik Sima Pandurović bio je predstavnik jednog književnog pokreta koji nije mogao da se pomiri sa Skerlićevim shvatanjem o društvenoj ulozi
književnosti. Ne treba zaboraviti da se Skerlić idejno formirao pod uticajem ruskih socijalnih utilitarista iz devetnaestog veka i da je, kroz njihova učenja, ušao u socijalizam. Kasnije, kada je prestao da bude socijalist, i napustio mnoga svoja ranija shvatanja, on nije napustio taj utilitarizam. Naprotiv, on je svoj stari utilitarizam vezao sa načelima radikalne demokratije i sa
nacionalizmom, koji su bili njegova nova politička ideologija. U duhu svojih utilitarističkih shvatanja, Skerlić je od književnosti tražio pre svega jednu vrstu prosvetiteljskog misionarstva; njene društvene zadatke on je, u mnogo čemu, shvatao i dosta usko i dosta jednostrano. Sa tim u vezi je i njegova mržnja na artizam i na sve ono što je smatrao kao dekadenciju bila velika i nepomirljiva, kao jedna ogromna i neprolazna strast. Skoro zaslepljen, on je u pojedinim trenucima doista mogao da načini utisak ovakvog jednog
rodoljupca kakve ismejava Velibor Gligorić u svom predratnom ogledu o Disu. "Bodler je našim rodoljupcima morao izgledati kao turski i austrijski
saveznik", pisao je Gligorić, sa pamfletskim smislom za vulgarizaciju, ali u osnovi tačno, a naši "bodlerovci" kao izdajnici zemlje."
Kao i svi utilitaristi, Skerlić je izvesne stvari shvatao i suviše bukvalno. On je imao jedno veliko poverenje u književnost kao društvenu snagu, zamišljao je neodoljivu moć napisane i publikovane reči, i bio je sklon da praktične posledice uticaja literature na život naivno precenjuje. On je, međutim, vaspitan samo na socijalnim i političkim učenjima i bez dubljih znanja iz psihologije, praktičan uticaj literature shvatao kao jedno pravolinijsko dejstvo. Književnost koja bi izražavala pesimizam ne bi mogla, po njemu, da ne stvara pesimizam kod svojih čitalaca. On je verovao da jedan pesnik kao što je Sima Pandurović, koji peva "zadah groba" i "nestajanje trulo", mora da demorališe. Nije čudo što se on uplašio da ovakva poezija ne obeshrabri ljude koji su stajali pred velikim nacionalnim zadacima. Neupućen u moderne psihološke i estetičke teorije, koje su u inostranstvu već sticale popularnost, on nije ni slutio da u odnosu između umetnosti i života mnogo šta izgleda drukčije nego što se njemu činilo. Danas se, na primer, zna da je Gavrilo Princip neposredno uoči atentata, pored Blagostanja za sve od kneza
Kropotkina, čitao i pesme Sime Pandurovića; ostali su tragovi njegove olovke, kojom je, kao mesta koja je najprisnije doživeo, podvlačio, pored ostalih, i pesimističke stihove u pesmi Memento:
Volim to mesto bez laži i maske Gde leže svi ti ljudi ovde skupa... Gde leže tu mirno, sve trup pored trupa U kovčegu prostom, izmeđ četir daske, A ne smeta svet im i njegova lupa.
Da li bi Skerlićev sociološki simplicizam mogao da nam objasni šta je taj dečak koji se sprema da sagori u svojoj plemenitoj žrtvi nalazio blisko u toj, "poeziji truleži", gde se "zadah groba" pretpostavlja sjaju i taštinama života? No, vratimo se članku Jedna književna zaraza.
"Bolesni i bolesnički pesimizam g. Pandurovića", čitamo dalje u tom napisu, "iz dekadentske je "poezije truleži". Njegove pesme su odista poezija čoveka koji sam za sebe kaže da ima "snove bez noći i noći bez snova". I Posmrtne počasti ostavljaju na čitaoca bunovan utisak nečeg vrlo teškog i vrlo mučnog kao da je celu noć proveo kraj mrtvaca, u zadahu voštanih sveća i tela koje se počinje raspadati. Posmrtne počasti čine duševni prelaz iz nevrastenije u nevropatiju, sa literature na kliniku."
Kao što je Skerlićev odnos prema Pandurovićevoj poeziji bio doktrinaran, tako je i njegova kritika te poezije shematična. Skerlić je izneo nekoliko opštih konstatacija o pesimizmu i dekadenciji, ali nije ulazio u pravu kritičku analizu Posmrtnih počasti. Stihovi koje je navodio imali su samo da posluže kao ilustracija njegovih teza. Kada je negde pri završetku članka rekao da Pandurović "onda kada je jasan i kada ne pretera, u svojim lucida intervala, uspeva da baci sondu u tragičnu dubinu ljudskog bola, kazujući ga jakim i srećno nađenim rečima koje ostaju urezane" — ne zna se da li je doista i nešto stvarno mislio, ili je ovo bio samo uobičajeni kritičarski način da se preoštre tvrdnje, izrečene povodom knjige jednog mladog pisca, na kraju, iz pedagoških razloga, donekle ublaže.
Uzimajući poeziju Sime Pandurovića kao "osobeni književni slučaj koji ima opšti karakter", Skerlić je pokazao interesovanje uglavnom za taj njen opšti karakter, ne ulazeći u njene osobenosti, kao što je to docnije učinila Isidora Sekulić, čiji je ogled, mali po broju stranica, Jedna misao u jednoj pesmi Sime Pandurovića, nesumnjivo najbolje što je do sada napisano o
pesniku Posmrtnih počasti. Skerlić se nije upustio u dublju analizu poezije Sime Pandurovića, no pitanje je da li je on tada uopšte i bio sposoban za jedan takav poduhvat. Posmrtne počasti došle su u trenutku kada je Skerlić već gubio osećanje i sluh za prave poetske vrednosti; njegovo kretanje u oblasti poezije bilo je sve manje pouzdano. Da on to osećanje i taj sluh nikada nije ni imao, to je jedno danas dosta rašireno mišljenje, s kojim se ne bismo složili. Njegovi radovi o našim starijim pesnicima, kao što su izvesna poglavlja u Omladini i njenoj književnosti i u Istoriji nove srpske književnosti, kao i njegova studija o Vojislavu Iliću, mogli bi pre suprotno da posvedoče. Vaspitan uglavnom na poeziji romantičarskog perioda (među prvim njegovim štampanim radovima bili su, ako se ne varamo, prepevi Igoa), on je tu poeziju voleo i u njoj je umeo da se snađe. U našem romantizmu on je, osim u slučaju Laze Kostića, sa jednim skoro nepogrepšvim osećanjem umeo da odvoji dobro od rđavog i istinito od lažnog. Sasvim je drukčije sa modernim pesnicima, čiji mu je svet doživljaja i ideja bio stran, koje nije voleo i koje nije bio u stanju da razume. Skerlić, za koga je simbolizam bio samo jedna "bolest starih, iscrpenih i umornih rasa", počeo je da zaostaje za razvojem poetske misli i poetskog izraza i u našoj književnosti. Na kraju, on je otišao dotle da pohvalno govori o jednom Proki Jovkiću, a da jednoga Disa proglasi za ništariju!
U jednom dubljem smislu, poezija Sime Pandurovića ostala je Skerliću nepristupačna. Skerlić nije shvatio Pandurovića, kao što u suštini nije shvatio
ni Dučića i Rakića. Kod ovih pesnika on je hvalio ono što je u njihovoj poeziji bilo uglavnom spoljašnje: novu, suptilno izrađenu formu, izvesnu perfekciju jezika i versifikacije; u ovome Skerlić je video jedan znak evropeizacije naše književnosti, njenog odvajanja od seoske i malovaroške balkanske
primitivnosti i njenog sve prisnijeg vezivanja za Zapad, koje je bilo i u duhu i idejama njegovog prosvetiteljstva. Kod Rakića, u docnijim pesmama, hvalio je i njegov patriotizam, ali prilično odvojeno od poezije. On je uvek ostao protivnik Rakićevog pesimizma kao i poznate Dučićeve težnje ka takozvanoj aristokratskoj izolovanosti; ideje u njihovoj poeziji tumačio je spolja,
programski, i nikad iza zanatskog savršenstva versifikacije nije potražio i jednu novu, kompleksniju osećajnost. Pandurović, koji je bio mnogo dosledniji simbolist nego Dučić, nije pred Skerlićevim sudom mogao da očekuje onu milost koju je dobio pesnik Plavih legendi. Kao i sadržaj Pandurovićeve poezije, njen izraz je Skerliću takoće bio stran. Stihovi u Posmrtnim počastima, koji su nama danas vrlo jasni, njemu su izgledali nerazumljivi. "Kao što je slučaj kod pesnika "sumraka duše" i "poezije nesvesnoga", gde se više nagovešćuje nego što se razvija, gde mesto osećanja dolaze osećaji, mesto misli paradoksi, a mesto ideja simboli, tako i kod g. Pandurovića ima hotimične nejasnoti, tako da njegove i inače čudne i mutne ideje izgledaju još čudnije i mutnije", kaže on, dodajući da "u nekoliko pesama teško da bi se i sam pesnik mogao naći".
Skerlićev članak Jedna književna zaraza na izvestan način predstavlja datum u našoj književnosti. Napad jednog konzervativnog kritičara na jednog modernog pesnika, ovaj Skerlićev članak označio je početak jednog sukoba koji se u našoj literaturi produžava do današnjih dana. Književni
konzervatizam kritičara, koji se, bez oslonca u estetici, služe zahtevima i merilima socijalnog utilitarizma, u neprekidnom je ratu sa modernim literarnim koncepcijama koje u poeziji najvidnije dolaze do izražaja. Pesnik Sima Pandurović, koji je jednog trenutka bio žrtva u ovoj borbi, izašao je iz nje kao pobednik. Istina njegove poezije nadživela je zablude Skerlićevog konzervatizma.
2.
Danas, više od pet decenija posle Posmrtnih počasti, Pandurovićeva poezija, sa svojim pesimizmom, ne predstavlja više bauk ni za najkonzervativnije duhove. Oko tog pesimizma, međutim, postoje još uvek izvesni nesporazumi. Kao što se iz njegove kritike jasno vidi, Skerlić je smatrao da je pesimizam u poeziji Sime Pandurovića njen najvažniji elemenat; oni koji su hteli da
njegovoj poeziji umanje. Oni su svoju ulogu branioca shvatili kao ulogu branioca pred sudom: da bi optuženi pesnik mogao da bude oslobođen, treba dokazati da navodi optužnice ne odgovaraju istini. Dobili smo, zahvaljujući tom shvatanju, i teoriju o apsolutnom i relativnom pesimizmu, iz koje je trebalo da izlazi da je pesimizam u poeziji Sime Pandurovića relativan, a ne apsolutan. Na stranu sva naivnost ovakvih teorija, pesniku se ovakvim načinom odbrane ne odaje stvarno nikakva pravda. I optužba i branioci stoje, u stvari, na istom gledištu: i za jedne i za druge pesimizam je podjednak greh i podjednaka krivica. Između optužbe i branilaca razlika je samo u tome što optužba smatra da greh i krivica postoje, a branioci da ne postoje, ili bar da postoje u manjoj meri. Simu Pandurovića su, dakle, pokušavali da brane ne prihvatajući estetiku njegove poezije, nego estetiku Skerlićevog utilitarizma; ovaj posao je morao ispasti uzaludan.
Teorija o apsolutnom i relativnom pesimizmu ne može se prihvatiti, iz prostog razloga što ovakva podela pesimizma ništa ne znači. Kada bismo se, međutim, i složili da za trenutak primimo ovu podelu, i to samo uslovno, jer drukčije nije moguće, iz nje ne bi izlazilo da je pesimizam u poeziji Sime Pandurovića relativan, sa gledišta teorije o apsolutnom i relativnom
pesimizmu, ovaj pesimizam bi morao da bude apsolutan. Načelno neodrživa, ova teorija je, dakle, praktično bez koristi: ona ne doprinosi cilju radi koga je konstruisana. Da bi poezija Sime Pandurovića mogla da bude efikasno odbranjena od Skerlićeve kritike, trebalo je, pre svega, odbaciti stanovište sa koga je kritikovana; trebalo je napustiti Skerlićev estetički pozitivizam i njegov moralni i socijalni utilitarizam. Samo je Matoš, među braniocima Pandurovićeve poezije, bio u ovome potpuno dosledan. On je imao smelosti da otvoreno kaže "da prekužena bolest" nisu "dekadenti", nego — "onaj bidermajerski, plitki buržoaski literarni pozitivizam, tobože zdrav i normalan, a u stvari plitak, bez horizonta i nepoetičan". Ne čini, dakle, vrednost
Pandurovićeve poezije to što on nije, nego to što doista jeste kriv za ono za šta ga Skerlić optužuje. Nije tačno da Pandurović nije bio pesimist i dekadent, kao što su tvrdili izvesni njegovi branioci, nego je tačno da je on to bio. Samo, sa gledišta jedne druge estetike, koja nije estetika Skerlićevog utilitarizma, pojmovi kao što su pesimist, simbolist i dekadent imaju drugo značenje. Da bi poezija Sime Pandurovića uistinu bila odbranjena, trebalo je poći od toga.
Ostavimo, dakle, teoriju o apsolutnom i relativnom pesimizmu, kojoj je bio cilj da ublaži pesimizam u Pandurovićevoj poeziji. Knjiga Posmrtne
autentičan pesimizam. Kao pesimist, Pandurović nije usamljen među našim pesnicima u početku ovoga veka, ali je vrlo osoben. Pesimizam Pandurovićev nije isto što i pesimizam Milana Rakića. Kudikamo dublji, nastao iz složenijih saznanja, on je i mnogo radikalniji. Uteha Rakićeva bio je jedan mučenički stoicizam, od koga je on izgradio svoj moralni i životni stav. Pandurović ni do kraja nije našao utehu, jer je nije ni tražio. Njegova iskustva o svetu
obavezivala su ga da ne traži utehu. Pesimizam Milana Rakića često je sugestivniji, jer je emocionalniji, ali je u svojim motivima dosta
konvencionalan. Pesimizam Pandurovićev, i kada je sa malo emocija, nikada nije konvencionalan u motivima, niti kao misao deluje konvencionalno. Pandurović je prošao kroz školu francuskog simbolizma, ali isto tako i kroz školu nemačke pesimističke filozofije. Ovome filozofskom vaspitanju on duguje ne samo mnoge poglede nego i jednu sklonost ka izvesnom
racionalističkom načinu mišljenja. Kao što postoje razlike između Pandurovića i Rakića, isto tako postoje i razlike između Pandurovića i Disa. U najboljim svojim pesmama Dis je čist vizionar; Pandurović je u najboljim svojim pesmama čist logičar. "Demon misaonosti u ovom osobitom liričaru", kaže Isidora Sekulić u svom eseju o Panduroviću, "više je logičar nego
metafizičar." U stvari, rekli bismo mi, to je jedan metafizičar koji svoja saznanja izvodi sredstvima čiste logike.
Duh trezven i racionalan, Pandurović je možda bio predodređen da se kao pesnik bavi drugim temama; da piše patriotske, socijalne, moralne i didaktične pesme. On se, međutim, u svojim najboljim trenucima, bavio temama metafizičkim: onim stanjima života i smrti koja Dostojevski naziva prokletim stanjima. U poeziji Sima Pandurović je ono što su bili njemu srodni duhovi u filozofiji: mučenik jedne racionalističke misli. Onda kada je kao pesnik najdublji, njegova mučenja su beskrajna i neutešna. "Nasuprot Platonu", kaže Isidora Sekulić, "koji je tvrdio da iz svake avanture ima neki izlazni put, Pandurović misli da kroz avanturu života vodi samo jedan put: onaj koji nije put spasa." Izraziti logičar i racionalist, Pandurović je uz to i duh izrazito antireligiozan. Utehu koju religija obećava posle smrti on ne prihvata, kao što ne prihvata ni utehu u životu. Kod Rakića se misao o smrti, bar u jednom trenutku, vezala za slutnju o blaženstvu iza zvezdanog beskraja. Kod Pandurovića se misao o smrti uvek vezuje za predstave čisto materijalne i ovozemaljske. Kao kod Bodlera, misao o smrti je kod Pandurovića misao o mrtvačkom kovčegu i o grobu u vlažnoj jesenjoj zemlji u kojoj telo pokojnika izjedaju crvi.
Saranio sam svoju dobru dragu U dane što su iščezli ko para,
U mrkom, muklom, crnom sarkofagu, Bez ljubavi i proleća što vara
... Ona, bez sumnje leži ovde smerno, U uskom grobu, istrulela lica; Ona i ne zna da dolazim verno Dragani svojoj, uz pevanje tica... Ona, bez sumnje leži ovde smerno, S nadama mojim obojenim smrću, I ne zna da je pohodim još verno; A žuti crvi oko nje se zgrću, I piju oči, moje oči sjajne, I troše telo, iluziju snova, I snove moje raskidaju bajne Ko vetar majsko cveće kestenova.
Dis je ispevao svoju Nirvanu, koja je, kroz jedan duboko tragičan doživljaj sveta, na kraju ipak i jedno pomirenje sa sudbinom čoveka u kosmosu. Sa ovom sudbinom Pandurović se ne miri: od svih nepravdi ona je veća i nepravednija. Kod Pandurovića, smrt je uvek ružna; uz to, ona je i bez prave veličine, i kao što je lišena lepote, lišena je i dostojanstva i uzvišenosti. Smrt je najveći pobedilac: sve naše pobede, svi trofeji na kraju njoj pripadaju. Ipak, zato, ni ona u stvari ništa ne dobija: ništavna je kao što je i život bio ništavan i prazan. Pandurović je napisao pesmu Miserere, u kojoj je sugestivno
prisutna nadmoć smrti nad čovekom i svetom, ali je to nadmoć jedne fizičke sile u čijoj pobedi nema i moralnog trijumfa.
Mrak! mrak se hvata dubok. Ječe trube Pobedu smrti što nosi trofeje:
Uvele nade iz stvarnosti grube, Cepane snove, do one aleje Što guši zemljom život. Ječe trube Pogrebni marš nad bićem svega sveta, Za one koji pate, koji ljube,
Kod Pandurovića ima jedna stalna potreba da se slava smrti umanji; ova potreba dolazi od najčovečnijih osobina njegova duha. Do kraja racionalan, taj duh ne može da prihvati nijednu iluziju. Veličanstvo smrti, međutim, samo je jedna iluzija kao sve druge. Da se to bez straha vidi i da se bez licemerstva kaže, osobina je hrabre čovečnosti.
Ovaj odnos prema smrti, koji je čisto racionalan, ima u svojoj osnovi i jedan motiv koji je čisto emocionalan. Nije smrt u Pandurovićevoj poeziji samo predmet spekulacija jedne jake i smele misli; pre nego što je to postala, ona je bila tragičan doživljaj nestanka voljenog bića. Dva vrlo složena motiva kao što su ljubav i smrt složeno se vezuju u Pandurovićevoj poeziji. U Posmrtnim počastima ima nekoliko ljubavnih pesama koje su svojom potresnom lepotom jedinstvene u našoj književnosti. Nikada dotle srpska književnost nije videla takvu ljubavnu poeziju. Kako je Zmajeva tuga za umrlom dragom bila starinski bezazleno sentimentalna, i kako je bila građanski zdrava i čedna! U Đulićimauveocima draga leži u grobu, ali postoji svet i sunce greje; u srcu je bol za sahranjenom ljubavlju, ali je duh razborit i um nije pomračen. Pandurović je, sa motivom o smrti drage, doneo osećanje modernog čoveka. Koliko je taj moderni čovek, sa svojim složenim osećanjima drukčiji od onog starinskog čestitog građanina. Jedna smrt dovoljna je da njegov odnos prema svetu potpuno izmeni. Neke sudbonosne istine, koje je ranije priznavao, više ne priznaje; neke važne konvencije, na kojima je do tada zasnivao svoj život, ruši jednim udarcem; iskorenjen, on postaje buntovnik protiv ustrojstva sveta.
Od blažene sreće, kad cvetaju lale Pod ljubavi suncem, u njegovoj vlasti, Preišo sam sviju osećanja skale, Do kriminalnih nagona i strasti, Do bune protiv života i ljudi, Do haosa težnji i nervna rasula U bolnom ropcu namučenih grudi, Do vizija mašte i bolesti čula.
Kao što je izmenio svoj život, ovaj čovek menja i celu svoju filozofiju. Kao što je rekao pesnik Posmrtnih počasti, i on će da kaže: "U mojoj svesti istina ne važi." Posle toga ovaj čovek će početi da traži svoju istinu, onu koja ima da važi samo za njega. Između njega i sveta, veze koje su u jednom trenutku
bile pokidane više se ne obnavljaju. Sa svojom istinom o svetu, koju ljudi ne priznaju i neće da prihvate, on, ako je pesnik, postaje prokleti pesnik. Dva autentična pesnika u modernoj srpskoj i hrvatskoj književnosti postala su na ovaj način: Pandurović u Posmrtnim počastima i Ujević u Kolajni.
Došli smo do onoga što čini osnovni problem u poeziji Sime Pandurovića. Sada nam valja dati odgovor na pitanje: zašto se jedan duh, po svojoj prirodi racionalan, u trenucima koji su bili trenuci njegovog najčistijeg stvaranja, kretao u krugu prokletih pitanja. Ne smemo da zaboravimo da je taj duh, po svojoj prirodi doista racionalan, istovremeno duh jednog odmetnika od sveta. Kada je ranjen jednom traumom, ovaj duh nije izgubio ništa od svoga
racionalizma. Njegov racionalizam, međutim, postao je njegovo osvetničko oružje. Svet, sa svojim istinama i zabludama, podvrgnut je od strane ovoga racionalizma jednom strogom ispitivanju. Tragičan emocionalni doživljaj nije uspeo da prirodni racionalizam Pandurovićevog duha pomuti; naprotiv, dao mu je nov i snažan podsticaj. Emocionalni motiv sublimisao se u čistu misao. U sve na svetu je pesnik Sima Pandurović prestao da veruje, samo ne u svoju misao. Najdubljom svojom prirodom njegov pesimizam je vezan za njegov racionalizam, koji je osnažen jednom tragičnom emocijom. Da nije toga racionalizma, možda ni pesimizam u poeziji Sime Pandurovića ne bi bio tako beskompromisan. Međutim, kod Pandurovića racionalizam uvek preovlađuje. Kada pesnik kaže "u mojoj svesti istina ne važi" — to je, dopola, izraz čistog afekta, posledica jednog emocionalnog stanja; otpola to je rezultat racionalne misli. Racionalni duh pesnikov došao je do otkrića da istine nema, da je sve što znamo o svetu samo privid i iluzija. Evo nas, dakle, već u krugu prokletih pitanja. Odmetnik od sveta, Pandurović je zaverenik racionalne misli koja se protiv ustrojstva sveta tragično ustremljuje. U poeziji Sime Pandurovića, njegov kritičar Matoš je s pravom video "revolt jednog protiv sviju, duha protiv usuda". Jedan hedonist kao što je Jovan Dučić zahvalno će da primi svaku iluziju koja mu je prijatna i to će da nazove srećom. Kao i Pandurović, i on misli da je život samo jedna iluzija duga sećanja i nade". I zato što to misli, za njega je jedan trenutak uživanja važniji od istine i od brige o smislu. Kod Dučića i Pandurovića dva su srodna iskustva, ali moral nije zajednički. Racionalist, Pandurović nije u stanju da iluziju shvati drukčije nego kao prevaru. Njegov duh, međutim, ne može da primi prevaru zatvorenih očiju ni da se sa njom pomiri samo zato što ona nudi trenutno spokojstvo i sreću; čak i kada bi spokojstvo i sreća bili trajni, taj duh bi morao da odbaci prevaru koju je prozreo i ne bi se ustezao da laž nazove njenim pravim imenom. Njegov racionalizam nije samo jedan način saznanja; to je odnos prema svetu koji i moralno obavezuje.
U pravu je Isidora Sekulić kad kaže: "... gorka i tobože nehumana poezija Pandurovićeva od čovečnih je elemenata kao retko koja. Samo ne od uobičajeno podvlačenih čovečnih elemenata. To je, rekli bismo, jedna odgovorna lirika".
Istina Pandurovićeve poezije, to je jedno staro pesimističko iskustvo: da je čovek prevaren i da mu nema spasenja. Kada ovo staro iskustvo ne bi bilo vezano sa jednim novim, koje je istinito iskustvo ovoga pesnika, onda ni ta istina ne bi bila od većeg značaja. Ne daje vrednost Pandurovićevoj poeziji sam njen pesimizam, nego je vrednost njegovog pesimizma u tome što je autentično pesnički doživljen. U poeziji Sime Pandurovića pesimizam je plod jedne zrele i snažne pesničke misli. Srpska književnost nije videla takav pesimizam kod svojih starijih lirskih pesnika. Vršački osamljenik Sterija, u svojim najojaćenijim trenucima, imao je u svojim Davorijima više sumornog ogorčenja nego pravoga pesimizma. Kod Pandurovića pesimizam je postao jedan razrađen sistem ideja i emocija. Daleko od toga da je bio posledica jednog pomodnog literarnog uticaja, što su u njemu izvesni savremenici hteli da vide, ovaj pesimizam je bio proživljeni izraz jednog originalnog i
stvaralačkog duha. Kada bi se posmatrao apstraktno, izdvojeno iz njegove poezije, Pandurovićev pesimizam imao bi da bude idejno kritikovan; sa svakog drugog filozofskog stanovišta koje nije stanovište pesimističke filozofije, ovaj pesimizam bi sa uspehom mogao da bude odbačen. Pitanje je, međutim, koliko jedno pesničko iskustvo, nastalo iz jednog toliko složenog emocionalnog i misaonog procesa kao što je umetnički doživljaj sveta, može da se posmatra kao čista doktrina. Kada je kritikovao poeziju Sime
Pandurovića, Skerlić je postupao kao da kritikuje jednu pesimističku doktrinu, a ne jednu pesimističku poeziju.
Kao što je bio pesimist, Pandurović je isto tako bio i dekadent. Kada kažemo pesimist, obeležavamo pesnikov odnos prema svetu; kada kažemo dekadent, obeležavamo njegov odnos prema društvu. Danas je tu reč dekadent skoro zazorno napisao: toliko je ona upotrebljavana u svim mogućim pogrdnim značenjima. Kada govorimo o poeziji Sime Pandurovića, mi ovu reč uzimamo u njenom nekadašnjem uobičajenom značenju, kao oznaku za jedan određeni tip otpadnika od sveta i društva. U poeziji Sime Pandurovića malo je spoljnih dekadentnih oznaka; ipak zato on je u našoj književnosti jedan od najčistijih dekadenata u ovome danas već istorijskom smislu ove reči. Kao što za svoj racionalistički pesimizam duguje nemačkoj pesimističkoj filozofiji, tako za svoje dekadentstvo Pandurović duguje francuskoj simbolističkoj poeziji. Iz
svog negativnog odnosa prema svetu Sima Pandurović je izveo svoj negativni odnos prema društvu. Kao što su mu nemački filozofi pomogli da izgradi svoj stav prema svetu, francuski pesnici dekadenti dali su mu obrazac za stav prema društvu. Kod Pandurovića važno je da je njegov stav prema društvu posledica njegovog stava prema svetu, a ne obratno. Ima pesnika koji su na osnovu misli o nepravednom društvenom uređenju došli do misli o nepravdi u vasioni; socijalni buntovnici, oni su postajali kosmički očajnici i pesimisti. Ovakav jedan očajnik i pesimist bio je Dušan Srezojević. Kod Pandurovića, ovaj proces je išao u suprotnom pravcu. On je postao buntovnik protiv društva zato što je društvo deo sveta koji je nepravedno uređen. Ovde mi ne ulazimo u to koliko je društvena stvarnost u kojoj se pesnik duhovno i intelektualno formirao odredila ovakvu evoluciju njegovog odnosa prema svetu i društvu. Ovo bi, svakako, imao da bude zanimljiv predmet jedne analize koja bi sa sociološke strane pokušala da objasni nastanak
subjektivnog sveta Pandurovićeve poezije. Nama je ovde važno da utvrdimo da je pesnik svoju pobunu protiv sveta preneo i na nepravedni poredak stvari u društvu.
Kao jedna od mnogih razlika između Sime Pandurovića i Milana Rakića, ima i ova: Rakić je pesimist, ali nije otpadnik; on nije dekadent. Njegov pesimizam odnosi se više na svet nego na društvo; on nije učinio onaj korak od sveta prema društvu koji je učinio Pandurović. I kada kazuje crnu i bezutešnu misao o svetu, Rakić je građanin koji pazi na ton, na otmenost manira. I kada na nebo huli, on je još uvek građanin koji čuva etikeciju otmenog građanskog društva. Nikada Rakić neće da se zaboravi toliko da u svojim pesmama slavi alkohol, ludnicu i razvrat, kao što to čine Pandurović i Dis. Kada ova dvojica to čine, oni se, međutim, ne zaboravljaju; to je njihova pobuna protiv onoga društva čije svetinje Milan Rakić pobožno čuva. Društvu tome uprkos, njemu u lice, Pandurović će da kaže:
Ostavte mi snove moje, crni ćivot
Ostavte me tu, bez svesti, samo s njima... Ostavte me. — Ja ću rado kreten biti.
U izvisnom znaku pobune protiv toga društva, protiv njegovih obmana i laži, njegovih konvencija i njegovoga morala, protiv banalnosti i mizerije njegovih duhovnih vidika, Pandurović će napisati i dve svoje poznate
pesme: Svetkovina i Mi, po milosti božijoj deca ovoga stoleća. Ovo su dve među najvećim pesmama u modernoj srpskoj književnosti.
Kada su socijalisti, u svojim "Radničkim novinama", podržavali Disa, oni su u njegovoj poeziji videli jedan takav znak pobune protiv građanskog društva. Da li su oni bili u pravu kada su pokušavali da ovu pobunu uzmu sebi u prilog? Odgovor na ovo pitanje, po našem mišljenju, ne može da ne bude potvrdan. Ova pobuna prokletih pesnika protiv sveta i protiv društva, ukoliko je poetski autentična, predstavlja i jedan vid stvarne pobune. Kada su srpski socijalisti prisvajali Disovu pobunu, oni su, dakle, imali pravo da to čine. Najviše vrednosti poezije jednoga pesnika dekadenta ne mogu da pripadaju građanskom društvu, koje nije u stanju da prihvati i da ostvari njegovu čovečansku poruku; na ove ljudske i umetničke vrednosti imaju moralnog prava samo oni koji su svesni protivnici građanskog društva. Njima, u krajnjoj liniji, pripadaju i najviše ljudske i umetničke vrednosti poezije Sime
Pandurovića.
Piše: Miodrag Protić
PRIREDIO
Miodrag Pavlović
Srpska književnost u književnoj kritici
Pesništvo od Vojislava do Bojića Nolit | Beograd, 1972 Sačuvana Angelina Administrator Hero Member Sima Pandurović (1883—1960)
« Odgovor #7 poslato: Decembar 26, 2010, 11:41:08 pm » **
SIMA PANDUROVIĆ
Van mreže Poruke: 5313
Pandurović. Iz te grupe naših "modernista" s početka XX veka, pored Disa, Sima Pandurović se brzo uspinje u red darovitih i originalnih pesnika. Njegovo pesničko stvaranje, započeto još u prvoj deceniji našeg veka
zbirkom Posmrtne počasti, nastavljalo se veoma živo i aktivno sve do drugog svetskog rata, otkada njegova društvena i književna delatnost gotovo sasvim zamire. U naše dane ostalo je samo sećanje na tog darovitog i posrnulog srpskog pesnika, koji je sa Disom utro nove puteve u razvitku srpske poezije s početka našeg veka.
Može se odmah reći da je Pandurovićeva poezija, od trenutka u kome se javila pa sve dok je stvarno živela i delovala, bila poezija punog i doživljenog pesimizma. I nazivi pojedinih ciklusa njegovih pesama to očito potvrđuju — U nemirnim senkama, Iluzije sećanja i nada, Dani i noći, Posmrtne počasti, Tamne ispovesti, Iskušenja i drugi.
Nasuprot Disu, koji je sve do svoje tragične smrti ostao izvan širih književnih i kulturnih vidika, Pandurović je radio, čitao i upoznavao se sa savremenim književnim pojavama svoga vremena. Francuski simbolisti i modernisti naročito su bili bliski njegovim urođenim negatorskIm i nihilističkim
raspoloženjima. Njihovu poeziju očaja, neverovanja i umiranja Pandurović je dobro poznavao, pa je u našu tadašnju liriku uneo mnoge slične motive i mračne, zagrobne tonove.
U Čestim trenucima on opeva jedno izrazito rezignirano, bezvoljno ljudsko raspoloženje. Život protiče bez cilja i smisla, najčešće u noćima po kafanama, i to bez lepota i draži koje u njima nalaze "ćifte i filistri":
Jedina draž tih dugih, praznih bdenja Bila je misô, lelujava seta
Na proživljenu mladost, razorenja Podviga silnih fantastičkog leta. — — — — — — — — — — —
Ja ću kô često, po, poznatom putu, Dok na trg budu išli ljudi, žene, S negodovanjem, u starom kaputu, I s iznurenjem noći probdevene,
K'o noćna priviđenja u zamkove svoje, Ići, umoran, u svoj prazan stan. . .
Pesnikova misao se često spuštala do beznađa. U takvim trenucima, kao u pesmi Svetkovina, on je negirao smisao čovekovog svesnog bitisanja i kao jedinu utehu, kao jedinu sreću, proslavljao poremećenost i ludilo:
Sišli smo s uma u sjajan dan,
Providan, dubok — nama, draga, znan, I svetkovasmo otcepljenje to
Od muka, sumnje, vremena i sto Râna, što krvave ih vređao je svet — Ljubavi naše plav i nežan cvet.
Pesme Mizerere i Istina isto tako pevaju o čovekovom otuđenju od života, pevaju o smrti i očajnoj radosti koju ona donosi čoveku oelobođenom svesti o tom životu.
Ali u Pandurovićevoj poeziji živi i jedna istinska misaonost. Ta misaonost nije bila nikakav sređen i jasan filozofski stav ili sistem. To je bila više jedna agonija čoveka koji u svom životu, kao ni u životu oko sebe, nije mogao da nađe nijedan svetao i radostan trenutak. Zato je Pandurovićeva poezija iskrena i doživljena. Ona je na nov, prodoran način sišla u najtamnije kutove čovekovog unutrašnjeg bića i na svetlost dana iznela, bolne, pogrebne istine o jednom očaju i izgubljenosti.
U skladu s takvim slikama, motivima i raspoloženjima, Pandurovićeva poezija je danela i jedan nov, smeo i surov pesnički izraz. Njene slike smrti,
propadanja i raspadanja nužno su morale da budu izgrađene jezikom koji ih je uobličavao u svetlosti njihove mračne doživljenosti:
I kraj već tu je! Noć ne diže krilo, I neće više dići ga nad nama! Srebrnast pokrov prostorom se vlači Čudan i moćan. Jedna crna jama. . . Tu će nam ući želja i strast svaka! Setno se nebo oblacima mrači. Ludost, veselje! Raka! Raka! Raka!
Pandurović je u godinama rata napisao i nekoliko pesama u kojima se pridružio opštem nacionalnom zanosu u borbama za oslobođenje domovine. Ali njih je malo i one, iako sa motivima rodoljublja i vere, nose u sebi tragove
pesnikove rezignacije i umora. Sva njegova poezija, u stvari, kreće se
stazama umiranja i sumnji, utapa se u beznadne misli o čovekovom umiranju koje se naziva životom. Tom poezijom, sa nemirnim slikama svesti i
podsvesti, sa izrazom koji je isto tako bizaran, Sima Pandurović je osvojio ne malo i ne neznačajno mesto u srpskoj poeziji XX veka. I pored svoje
suprotstavljenosti svakodnevnom životu, on je o tom životu progovorio na jedan osoben i moderan način. Pesimistički misaona i bolno doživljena, poezija Sime Pandurovića, zajedno sa Disovom, otvorila je, ili bar nagovestila, nove mogućnosti i nove puteve pesničkog oblikovanja života.
Dragutin A. Stefanović & Vukašin Stanisavljević
Sačuvana Angelina Administrator Hero Member Van mreže Poruke: 5313 Sima Pandurović (1883—1960)
« Odgovor #8 poslato: Decembar 26, 2010, 11:41:16 pm » **
Stihovi
Sima Pandurović
MRTVI PLAMENOVI
I
Saranili su njene oči sjajne U tamu groba, u života bol; Saranili su njene ruke bajne U carstvo tame, samrtnički dol. I oči moje sreće moje vajne Ne osećaju više bleskav sjaj, Ne osećaju više sreće trajne Gde hladni groba prostire se gaj. I isplak'o sam sve želje i nade Na gladni, surov, studen kamen taj.
Pohodim, katkad, njene duše mlade I lepog tela sivi, trošni prah;
Životom živim na groblju, što znade Vidati tužno i žudnju i strah.
I nikad više, nikad ne zaželim Lepote što ih pruža zorin zrak, Ni život hudi nad Životom svelim, Kad je pred okom širok, večan mrak.
II
Iskaču, avaj! na humkama starim Sve sreće moje i mrtva života, Iskaču seni i plamičci modri, Ukazuju se život i strahota; I gledaju me dusi neki bodri U noći sumnje za koju ne marim, Davnašnje žudi i pospali snovi, U trulež trošni pretvoreni davno. I nose iskre plamenovi ovi, I pričaju mi moje doba slavno, Mistično, svetlo, s nade oreolom Protkano srećom, preliveno bolom, U kome trepti san života večna. I razliva se vazduhom, i moćno, Nov život misli, ta vizija tačna, Kroz svest, i nerve, i okrilje noćno. Život kroz dušu nabujalo struji. Ja imah vere, i verujem snova; U mojoj duši pevaju slavuji
Pod hladnim nebom oktobra i zime. Sanjivo duše melodija nova,
Zvuk drugog sveta, i ja živim njime; Konture zemnih stvari, sreće, bede, Pred mojim duhom jednoliko blede.
Mistične seni vuku me u kolo Što igra iznad groba moje sreće; I vaskrs svega što sam ikad vol'o Blista uzdanjem što me opet sreće Na pragu neba i groba. I struji Mladosti krv mi po žilama svelim; U mojoj duši pevaju slavuji
Pod hladnim nebom oktobra i zime. I nad tim kolom, i nad zemnim svime Osećam gde se moje biće diže Drugome carstvu, besmrtnosti duše, Ljubavlju svojom bez mrlja i griže. Svetlosni vali svega me zasuše, I bludim... Ali ne znam kojem kraju; Možda gde duše u večnosti staju. A dole dalek šum sveta što gmiže! ...Poda mnom svet je, s ironijom gledan, Sa mnogo blata i sa svojom zlobom. Moj pogled jasan i čistoti predan! Moj uzor svetli što me čini robom. Ja opet živim svojim davnim dobom, Pobeda nada za trenutak jedan, I trijumf duha nad smrću i grobom!
III
Pomiriću se. Ako ležiš mirno, I s tobom tvoje cveće i lepota, Mrtva i gorda, kraljica života, Na tebi svilno odelo prozirno I veo groba, - jednom, u noć čednu, Sa bolom duše što tuži i grca, Ja ću ti doći na postelju lednu, Ti, mrtvo drago slomljenoga srca. U haljinama tvojim i u kosi Pustiću prošli život da nam mine;
Pustiću večnost da nas tako nosi Neznanom kraju, bledoliki krine. Nad grobom našim širiće se cveće; Poklopac neba sanduk nek nam bude; Bleštaće zvezde, k'o nadgrobne sveće, Nad rosnom zemljom naše crne grude. Uvijen voljno u samrtnu tugu,
Sa jednom željom, da sam vazda s tobom, Leći ću ćutom ukraj tvojih nogu,
Pokriven tamom, ozarenim grobom. Neću umreti u vlazi i studi,
U grobu tvome, u memli i smradu, Već s tvojim cvećem, i da ne probudi Nikad svest nagon životu, i nadu. I kao uzdah, tuga ovog sveta Šumeći zrakom nemirno i spretno Vest smrti naše s bagremova cveta, Kroz polja, prostor i podneblje cvetno.
IV
Ona, bez sumnje, leži ovde smerno U uskom grobu, istrulela lica; Ona i ne zna da dolazim verno Dragani svojoj, uz pevanje tica, Svežinom noći, pod lepotom zvezda, Kad instinkt snova mrtvoj dragi kreće, Kad spava zora i spavaju gnezda, I bledim mirom uljuljano cveće. Ona i ne zna da dolazim tada
S ljubavlju, istom k'o što negda beše, I da je duša dragom grobu rada Kad blede zvezde s visina se smeše. Ona, bez sumnje, leži ovde smerno,
S nadama mojim obojenim smrću, I ne zna da je pohodim još verno; A žuti crvi oko nje se zgrću, I piju oči, moje oči sjajne, I troše telo, iluziju snova, I snove moje raskidaju bajne, K'o vetar majsko cveće kestenova.
Sačuvana Angelina Administrator Hero Member Van mreže Poruke: 5313 Sima Pandurović (1883—1960)
« Odgovor #9 poslato: Decembar 26, 2010, 11:41:24 pm » *
MRTVI PLAMENOVI
Sima Pandurović, autor ovih čudnih i mračnih pjesama, dosta je sa mnom drugovao i mnogi od tih pesimističkih stihova bijahu mi poznati već kod njihovog postanka. Poznavajući pisca, bolje ih poznajem i razumijem. Sima Pandurović bijaše vrlo uvažen član našeg malog boemskog kruga u Beogradu, ostavši nama vijeran do svog imenovanja za suplenta u gradiću Valjevu, gdje služi jamačno i sada. Ja sam prvi u Beogradu upozorio na njegov talenatan, kao feljtonista Samouprave, kada je krenuo sa
pobratimom, lirikom "DIS"-om (Vladislavom Petkovićem), filozofom Nešićem i dvojicom, trojicom omladinaca listić Književnu nedelju, protiv oficijalnih literata oko Bogdana Popovića i dra Skerlića. List je naravno zbog sirotinje pokretača brzo uginuo kao i naša Sutla, upozorivši svijet na dva prava talenta, na Simu i na DlS-a, koji su i u svom privatnom životu u banalnosti opanačnog Beograda imali energije živjeti i ponašati se kao pravi pjesnici. Pandurović je onda bio filozof, pristalica idealističkih sistema, naročito Berklija. Političkim načelima, vjeran svom individualističnom idealizmu, postao je dosledno član Liberalno, ili kako je u novije doba prekrstiše, Nacionalne stranke, pišući uSrpskoj zastavi, napadajući jugoslovenski ili
