Viljem Šekspir
ANTONIJE I KLEOPATRA Naslov originala
William Shakespeare ANTONY AND CLEOPATRA Preveli
BORIVOJE NEDIĆ I VELIMIR ŽIVOJINOVIĆ Napomene BORIVOJA NEDIĆA LICA MARKO ANTONIJE OKTAVIJE CEZAR M. EMILIJE LEPID SEKST POMPEJ
DOMICIJE ENOBARB, Antonijev prijatelj VENTIDIJE, Antonijev prijatelj
EROS, Antonijev prijatelj SKAR, Antonijev prijatelj DERCETAS, Antonijev prijatelj DEMETRIJE, Antonijev prijatelj FILON, Antonijev prijatelj MECENA, Cezarov prijatelj AGRIPA, Cezarov prijatelj DOLABELA, Cezarov prijatelj PROKULEJ, Cezarov prijatelj TIREJ, Cezarov prijatelj GAL, Cezarov prijatelj MENA, Pompejev prijatelj MENEKRAT, Pompejev prijatelj VARIJE, Pompejev prijatelj TAUR, vojskovoña Cezarov KANIDIJE, vojskovoda Antonijev SILIJE, oficir u Ventidijevoj vojsci EUFRONIJE, Antonijev poslanik Cezaru ALEKSAS, Kleopatrin pratilac
MARDIJAN, Kleopatrin pratilac SELEUK, Kleopaatrin pratilac DIOMED, Kleopatrin pratilac PROROK
ZANOVETALO
KLEOPATRA, kraljica Misira
KARMIJAN, Kleopatrina dvorkinja IRA, Kleopatrina dvorkinja
OFICIRI VOJNICI GLASNICI
DRUGI PRATIOCI.
Mesto radnje RAZNE POKRAJINE RIMSKOG CARSTVA PRVI ČIN
SCENA PRVA
Aleksandrija. Odaja u Kleopatrinoj palati (Ulaze DEMETRIJE i FILON)
FILON
'Ma zaluñenost(1) našeg generala Prevršila je meru; one divne
Njegove oči, što su, kad bi smotru Nad strojem bojnim održavao, Sevale kao oklopljeni Mars, Okreću sada i privijaju
Pogleda svojih revnost i pokornost Uz jedan mrki lik(2); a junačko Njegovo srce, što u okršaju Ljutoga boja pucad kidalo je
Na prsima mu, sad je vrsnost svoju Svu opovrglo, pa je postalo
Meh i lepeza da se njima hladi Požuda jedne Ciganke.
Al', gle! Dolaze amo.
(Fanfare. Ulaze ANTONIJE, KLEOPATRA sa svojim DVORKINJAMA i PRATNJOM; EVNUSI je hlade)
Samo pažljivo
Osmotri, pa ćes njega, treći stub(3) Ovoga sveta, videti u ludu
Bludnice jedne preobraćenoga. Posmatraj i obrati samo pažnju.
(1) Šekspir počinje ovo delo, tako reći, u sredini jednog dijaloga, i taj dramski izum „tako je vešt da izaziva osećanje gubitka, kao da smo lišeni nekog
prijatnog razgovora". (Farnes.)
(2) Kleopatra je bila Grkinja, iz dinastije Ptolemeja, kraljeva Egipta. Prava Grkinja, ili Makedonka, bila je crnomanjasta, ali njeno lice nikako nije bilo „mrko", niti se reči „Ciganka" ili „Jeñupka" mogu ovde uzeti drukčije nego kao izrazi omalovažavanja i ruganja.
(3) Treći stub carstva, tj. jedan od članova trijumvirata (druga dvojica bili su Oktavijan i Lepid) koji je obrazovan posle ubistva Julija Cezara 44. pre n. e.
KLEOPATRA
Kol'ka je, daj mi reci, ljubav ta, Ako je zbilja ljubav to.
ANTONIJE Gde račun
U ljubavi(4) se uhvatiti može, Prosjaštvo ona tu je.
KLEOPATRA Volja mi je
Granicu da ustanovim do koje Imam da budem voljena. ANTONIJE
Tad valja
Da nañeš novo nebo, novu zemlju; Druge ti nema.
(Ulazi jedan od PRATILACA) PRATILAC
Dobri gospodaru, Vesti iz Rima. ANTONIJE
Dosadan si; kratko. KLEOPATRA
Ne, počuj njih, Antonije; Rasrdila se možda Fulvija(5);
II' ti, ko zna, golobradi taj Cezar(6) Svoj moćni nalog šalje: ,,To i to Da svršiš; da mi kraljevinu onu Osvojiš, ovu da oslobodiš; To da mi svršiš, ili avaj tebi." ANTONIJE
Šta veliš, mila? KLEOPATRA Možda! ama ne,
Već vrlo verovatno'; ovde dalje Ostati ne smeš; otpušta te Cezar; Pa zato, nalog čuj, Antonije.
Gde je to nareñenje Fulvijino? Htela sam reći Cezarevo? ili Jedno i drugo? Glasnike dozovi. Ne bila ja Misiru vladarka,
Ako li nisi pocrveneo; A ova tvoja krv, Antonije, Cezaru poštu odaje; il' tako
Tvoj obraz stidom plaća danak svoj Kad oštri jezdk Fulvijin(7) ti zvoca.
Glasnike amo!
(4) Ljubav koja nije bezmerna, neznatna je.
(5) Supruga Marka Antonija (on joj je bio treći muž); umrla 40. pre n. e. (6) Oktavijan, roñen 63. pre n. e., imao je tada 23 godine.
(7) „. . . Oženio se Fulvijom, Klodijevom udovicom, koja nije bila tako skromne naravi da bi provodila vreme u predenju vune i domaćim poslovima niti se zadovoljavala time što bi gospodarila svome mužu samo kod kuče, no je htela da vlada njime i u njegovom zvanju izvan kuće, i da zapoveda njemu koji je zapovedao
legijama i velikim armijama . . . Ona je bila žena nešto opore i naopake
naravi." (Plutarh, „Život Antonijev", po prevodu Tomasa Norta, London 1579.) — Svi ostali navodi iz Plutarha koji slede, ukoliko nisu drukčije označeni,
prevedeni su iz ovog Nortovog prevoda, i ubuduće ovde će biti označeni kratko — „Nort".
ANTONIJE Nek' se istopi
U Tibru Rim, i sruši svod široki
Rimskoga Carstva! Ovde je moj svemir. Kraljevstva nisu drugo^ do prašina; A gnojna naša zemlja isto tako Zverinje hrani k'o i ljude; samo Na ovaj način živi se gospodski: Kad dvoie kao ja i ti ovako (Gtii je) Mogu da čine, uzajamno prisni;
Svetu, pod pretnjom kazne, nalažem Da primi znanju da nam ravnih nema. KLEOPATRA
Da divne varalice! Zašto uze Fulviju, kad je ndsi voleo?
Makar da nisam, praviću se luda(8); Antonije će biti Antonije.
ANTONIJE
Samo uz podstrek Kleopatrin. Ali, O, ljubavi ti boga Amora
I preumilnih njegovih časova, Nemoj da vreme upropašćuiemo U osornome takvom razgovoru. Ne treba sad ni tren života našeg Da proñe bez uživanja ma kakvog. Cim ćemo noćas da se zabavimo?
(8) Kleopatra hoće da pokaže Antoniju ña ne poklanja mnogo vere njegovim rečima; ona će se praviti luda iako to nije, i tobož će mu verovati, a Antonije će
biti — Antonije. Ovo poslednje je dvosmisleno: on će biti onaj plemeniti i ćastan čovek kakvim ga svi smatraju; on će se pokazati nestalan i ostaviće svoju novu draganu, kao što je i Fulviji bio neveran.
KLEOPATRA Saslušaj izaslanike! ANTONIJE
Ih, ti, Kraljice svañalice! kojoj sve Prikladno stoji: grdnja, smeh i plač; U koje svaka strast izvojšti posve Da bude, kad je poseduješ ti,
Prikladna i primarnljiva. Sem tvojih, Poslanici mi drugi ne trebaju;
A noćas, posve sami, lutaćemo Po ulicama, da uočavamo
Crte i ćudi narodne. Pa, hajd'mo, Kraljice moja; vi ste prošle noći Želeli to: da čujem ništa neću.
(Izlaze ANTONIJE I KLEOPATRA sa svojim PRATNJAMA) DEMETRIJE
Zar Antonije Cezara ovako Nipodaštava?
FILON
U nj, gospodine,
Pokatkad, kada nije ono što je, Premalo ima one veličine
Koja bi vazda trebalo da prati Jednoga Antonija.
DEMETRIJE Žalim vrlo
Što onim zlobnim lažljivcima, koji O njemu tako govore u Rimu, Daje za pravo; al’ za potonje Boljem se nadam. Zdravo ostajte! (Izlaze)
SCENA DRUGA Na istome mestu. Druga odaja (Ulaze KARMIJAN, IRA, ALEKSAS i PROROK) KARMIJAN
Gospodaru Aleksas, slatki Aleksas, nada-sve-i--sva-Aleksas, bezmalo svemoćni Aleksas, gde je taj prorok kojega ste toliko hvalili pred kraljicom? O, da mi je da znam tog muža, koji ima, kako ste rekli, da okiti vencima svoje rogove!(9) ALEKSAS
Proroče! PROROK Želeli ste? KARMIJAN
Je li to taj čovek? Jeste li vi to, gospodine, posvećeni u svašta? PROROK
Ponešto malo ja u prirodinoj Beskrajnoj knjizi tajni razbiram. ALEKSAS
Pokažite mu dlan na svojoj ruci. (Ulazi ENOBARB)
ENOBARB
Trpezu brzo amo; i dones'te Podosta vdna, da se napija U zdravlje Kleopatre.
KARMIJAN
Dobri gospodine, podarite mi srećnu sudbinu. PROROK
Ja je ne tvorim, već je samo proričem. KARMIJAN
Onda mi, molim vas, prorecite takvu. PROROK
Bićete daleko lepši nego što ste. KARMIJAN
Hoće da kaže da ću to biti telom. IRA
Ne, već da ćete se beliti kad ostarite. KARMIJAN
Sačuvaj me, bože, bora. ALEKSAS
Ne bunite njegovo proročko gospodstvo; obratite pažnju. KARMIJAN
Pst! PROROK
Više ćete voleti no Što ćete biti voljeni. KARMIJAN
Većma bih volela da raspaljujem svoju jetru pićem.(10)
ALEKSAS Ama, slušajte čoveka. KARMIJAN
Nu, lepo, ded' sad kakvu sreću prve vrste! Izvidi da se udam za tri kralja u jedno prepodne, i da iza
sviju njih ostanem udovica; izvidi da u pedesetoj dobijem dete kome će Irod judejski(11) da čini podvorenje; iščeprkaj da ću se udati za Oktavija Cezara, i da ću biti na ravnoj nozi sa svojom gospoñom.(12 )
(9) Prevareni supružnik odavno se naziva „rogonjom", a rogovi životinja koje su- prinošene na žrtvu obično su bili ukrašeni ven-cima; vence su nosili na
glavi i mladenci prilikom venčanja. Mo-guće je, pak, kao što ukazuju neki, da je ovde reč charge štam-parska greška, i da treba da glasi change, pa bi onda smisao bio ovaj: da zameni vencima svoje rogove, tj. znake bračnog neverstva simbolom vernosti.
(10) Verovalo se da je jetra sedište ljubavne strasti. a isto tako osetljiva je i na dejstvo vina.
(11) Satirična aluzija na biblijsku priču o roñenju Hristovom. „Jev. po Mateju", II, 8: „Idite i raspitajte dobro za dijete, pa kad ga nañete, javite mi da i ja idem da mu se poklonim." ,.Tri kralja" su „mudraci sa Istoka", a ako Karmijan ima 18 godina, njoj će u vreme Hristova roñenja biti tačno pedeset. Po
mišljenju nekih, Šekspir se ovde podsmeva temama crkvenih prikazanja (mirakula), koja su često prikazivala legendu o ,,tri kralja" i roñenju Hristovu, kome Irod čini podvorenje.
(12) Ako bi se Karmijan udala za Oktavijana, bila bi isto što i Kleopatra, jer bi obe bile supruge trijumvira
PROROK
Nadživećete gospoñu u čijoj ste službi. KARMIJAN
O, sjajno! Volim vam dug život vaše nego smokve.(13) PROROK
Vid'li ste pre i okusili sreću Lepšu od one što vas čeka. KARMIJAN
Prema tome, izgleda da će moja deca ostati bezimena(14); molim te, koliko mi je suñeno da imam muškarčića, a koliko cura?
PROROK
Kad bi vam svaka želja imala Utrobu, pa da svaka želja začne, Imaii biste vi milion njih.
KARMIJAN
Idi, budalo! Opraštam ti što si vrač.(15) ALEKSAS
Vi mislite da niko drugi sem vašeg pokrivača nije posvećen u vaše želje.
KARMIJAN
Nu, hajde, reci sad kakvu će sudbinu imati Ira. ALEKSAS
Svi hoćemo da znamo svoju sudbinu. ENOBARB
Moja sudbina, a i sudbina većine od nas, ima no- ćas da bude — da odeš pijan u postelju.
IRA
Evo dlana koji bair predskazuje čednost, akoli ništa drugo.
Taman onako kako izlivanje Nila predskazuje glad,(16) IRA
Hajte tamo, pohotljiva suložnice, otkud vi znate da proričete! (13) Neki drže da je ovaj izraz poslovičan. Meñutim Krejz, urednik
„Arden"-izdanja, navodi nekoliko mogućih objašnjenja: smokva simboliše plodnost: verovalo se da ona ima moć podmlañivanja; u Španiji su se, otrovne, upotrebljavale da skrate dug život; i, najzad, možña ovde ima i prikrivena aluzija na kobnu kotaricu smokava s otrovnicama. Prof. Dover Vilson misli da je ovo „verovatno neka falička aluzija".
(14) To jest — biće „nezakonito" roñena.
(15) Povlašćen si zato da govoriš slobodnije nego obični ljudi, pa čak i onda kad su u pitanju stvari koje su nemile i neprijatne.
(16) To jest — ne čini to ni najmanje, jer poplava Nila prouzrokuje obilnu žetvu.
KARMIJAN
Pa ako vlažan dlan ne predskazuje plodnost, onda ja ne znam da obrišem nos. Da joj predskažeš, mo-lim te, neku najsvakodnevniju sudbinu.
PROROK
Sudbine su vam slične. IRA
Ali kako? ali kako? Daj mi pojedinosti. PROROK
Rekao sam. IRA
Pa zar da moja sreća ni za palac nije veća no njena? KARMIJAN
Nu, a da je za palac veća nego moja, gde biste najvoleli. da ta sreća bude? IRA
Pa tek ne u nosu mojega muža. KARMIJAN
Ne dao bog da imamo što grñe na umu! Aleksas — dede, da čujemo šta je njemu pisano, šta je njemu pi-sano. O! slatka Izido(17) dosudi da uzme ženu nezajažljivu, tako ti svega; pa onda i nju pošalji na onaj svet, a njemu daj drugu još goru; i tako sve goru za gorom dokle ga najgora od sviju ne otprati u grob smejući se, kao pedesetostrukog rogonju. Dobra Izido, usliši mi ovu
molbu, pa ma mi odrekla ljubav i u nečem važnijem; dobra Izido, na kolendma te molim.
IRA
Amin. Premila boginjo, usliši ovu molitvu narodnu! jer kao što se čoveku srce cepa kad vidi prikladna čoveka u braku s raspusnom ženom, tako te do smrti rastuži kad vidiš da nekoj podloj hulji nisu natučeni noigovi: zato, mila Izido, pazi na red, i usreći ga prema zasluzi.
Amin! ALEKSAS
Nu, vidi! da je u njihovim rukama da me načine rogonjom, one bi, samo da to postignu, načinile sebe dro-ljama.
ENOBARB
Pst! Antonije evo dolazi.(18) KARMIJAN
Ne on; to ide kraljica ovamo. (Ulazi KLEOPATRA)
KLEOPATRA
Jeste li videli moga gospodara? ENOBARB
Ne, gospoño. KLEOPATRA
Zar nije bio ovde? KARMIJAN
Nije, gospoño.
(!7) Izida je bila glavno egipćansko božanstvo, boginja Zemlje, a potom i Meseca, kao i rañanja i plodnosti.
(18) Farnes primećuje da je ovo „prikriven podsmeh: Enobarb dobro zna da je to Kleopatra".
KLEOPATRA
Za šalu oran beše, kad li ga Odjednom neka misao na Rim Ošinu kao bičem. Enobarbe! ENOBARB Gospoño!
KLEOPATRA
Potraži ga i amo ga dovedi. Gde je Aleksas?
ALEKSAS
Ovde sam, na službi.
Dolazi, evo, moj gospodar amo.
(Ulazi ANTONUE s jednim GLASNIKOM i PRATNJOM.) KLEOPATRA
Na nj pogledati neću; hajte sa mnom.
(Izlaze KLEOPATRA, ENOBARB, ALEKSAS, IRA, KARMIJAN, PROROK i PRATNJA) GLASNIK
Prvo je tvoja žena Fulvija(19) Podigla vojsku.
ANTONIJE
Protiv brata mog Lucija?
Da:
No rat se ovaj brzo okonča,
Pa oni, stanju tadašnjem za ljubav, Sklopiše prdjateljstvo, združujući Legije svoje protiv Cezara,
Koji u prvom okršaju progna Iz Italije njih, jer ratna sreća Posluži njega bolje u tom boju. ANTONIJE
Lepo, a šta je najgore? GLASNIK
Zle vesti
Glasnika truju, takva im je ćud. ANTONIJE
Kada se tiče lude nekakve,
II' kukavice. Dalje; što je prošlo, Prašlo je za me. Stvar ovako s.toji: Ja onog ko mi zbori istinu,
Pa ma mu snirt u reč'ma bila, slušam Baš kao da me laskom zasipa.
GLASNIK
S parćanskom svojom vojskom Labijen (20) Preplavio je — vest je ova loša —
Aziju celu; zalepršao se Od Eufrata i od Sirije, Do Libije i čak do Jonije
Steg pobednički njegov; a, meñutim —
(19) „Njegov brat Lucije i žena njegova Fulvija najpre se izmeñu sebe
zakavžiše, a potom oboje otvoreno zavojštiše protiv Cezara. no izgtibiše sve i moradoše da beže iz Italije." (Nort.)
(20) Sin T. Labijena, tribuna i prijatelja Cezarova, legata u ratu u Galiji, no koji je docnije prišao Pompeju i poginuo u Spaniji.
ANTONIJE Antonije, zaustio si reći — GLASNIK O! gospodaru —
ANTONIJE
Reci mi prosto, ne obilazi Okolo onog što je svetu svem Na jeziku; nazovi Kleopatru
Onakvom kakvom zovu je u Rimu; Ruži me Fulvijinim jezikom;
Pogreške moje izobličavaj S onako punom bezobzirnošću,
Kakva je kadra da se ispolji
Tek kad se združi sa zajedljivošću , Istinoljublje. O, mi urañamo
Korovom kada miruju u nas
Vetrovi moćni;(21) a oplevljeni smo Kada se nama kažu naša zla.
No sad za neko vreme zbogom poš'o. GLASNIK
Kako izvoli vaša plemenitost. (Ode)
ANTONIJE
Iz Sikiona vesti(22) dajte, hej! Pozovi tamo! PRVI PRATILAC
Ima 1' koga tu Iz Sikiona?
(21)Većina urednika, od XVIII veka pa nadalje, zamenili su reč winds (vetrovi) iz I folio-izdanja (1623) rečju minds (umovi, duhovi), smatrajući da je posredi štamparska greška. Samo je E. Kreg, urednik oksfordskog izdanja, zadržao prvobitni tekst, i prevodioci su se, uprkos broju, odlučili da zadrže ovo
tumačenje. Ako bi se uzeo emendirani tekst, sa reči minds, onda bi smisao bio ovaj: umovi, aho nisu uljuškani u san lenošću i raskoši, vrše izvesnu
korektivnu funkciju, „plevljenje". Ovo objašnjenje, koje je sasvim prihvatljivo, prekida, meñutim, figuru uzetu iz zemljoradnje, a koja se nastavlja u sledećoj rećenici: „ . . .a oplevljeni smo kada se nama kažu naša zla." Zato
prevodiocima izgleda umesnije zadržati prvobitni smisao, i onda reč vetrovi objasniti bilo kao razvigor, prolećni vetar koji je potreban da bi drveće olistalo i zemlja postala plodna, bilo figurativno, kao vetar javnog mnenja koji sprečava bujanje moralnog korova.
(22) Sikion, grad u blizini Korinta u Grčkoj, sa lukom u Korintskom zalivu.
DRUGI PRATILAC Glasnik čeka već Na zapovesti vaše. ANTONJJE
Neka doñe.
Misirske ove snažne okove Kidati moram, il' će me odvesti U propast ova zaluñenost. (Ulazi DRUGI GLASNIK) Ko si?
DRUGI GLASNIK
Fulvija, žena tvoja, umrla je.(23) ANTONIJE A gde?
DRUGI GLASNIK U Sikionu:
Kol'ko je njena bolest trajala, I drugo, još ozbiljnije. što valja Da saznaš, stoji ovde.
ANTONIJE Ostavi me.
(DRUGI GLASNIK ode) Veliki duh to jedan otide!
Željah da tako bude: ono što smo S prezirom često gurali od sebe Želeli bismo opet da imamo;
Sañašnja slast, kad vremenom otupi, U svoju se suprotnost preobrati: Sad, kad je nema, valja; natrag bi je Povukla ruka što je odgurnu.
Otrgnuti se moram čarima Kraljice ove; deset hiljada Zala još gorih nego što su sve Nevolje one koje poznajem U besposlici mojoj legu se. Hej, Enobarbe!
(Vraća se ENOBARB) ENOBARB
Šta ste izvoleli, gospodaru? ANTONIJE
Moram hitno da odem odavde. ENOBARB
Ama, kako! pa poubijaćemo sve svoje žene. Za njih je neljubaznost smrt, to vidimo; budu li morale da
se rastaju s nama, pišite im — smrt. ANTONIJE
Moram da idem.
(23) Umrla je 40. pre n.e. ENOBARB
Nek' žene mru samo onda kad se već nema kud; žalost bi bila slati ih s milim bogom ni za šta; premda ih, kad se ima da bira izmeñu njih i kakvog krupnog razloga, i treba smatrati ni za šta. Načuje li ma i ovolicno o tome. Kleopatra će smesta umreti; dvadeset puta sam je ja već gledao gde umire zbog mnogo tričavijih povoda. Sve bjh rekao da smrt ima nečega u sebi što ljubavnički deluje na nju. kad je kao zapeta puška na umiranje.
ANTONIJE
Lukava je ona koliko čovek ni zamisliti ne može. ENOBARB
Avaj! gospodaru, nije; ni od čeg drugog nisu sazdane njene strasti doli od najtananijih čestica čiste ljubavi. Ne možemo reći za njene uzdahe i suze da su
vetar i voda; to su moćnije bure i oluje no šlo nam ih letopisoi mogu da ostave u predanju: to ne može biti lu-kavstvo u nje; ili, ako jeste, onda ona spravlja pljuskove dažda isto onako dobro kao i Jupiter.
ANTONIJE
Kamo da je nikad nisam video! ENOBARB
O gospodaru! onda biste bili propustili da vidite jedno čudesno remek-delo; a bila bi bruka i sramota za vaš puit da ste se lišili blagoslova koji ono pruža. ANTONUE Fulvija je umrla. ENOBARB Gospodaru? ANTONIJE Fulvija je umrla. ENOBARB Fulvija? ANTONIJE Umrla je. ENOBARB
Nu, pa, gospodaru, prinesite žrtvu zahvalnosti bogovima; u slučaju kad je njihovim božanstvima ugodno da čoveka liše žene, oni se čoveku prikazuju kao krojači na ovoj zemlji, pružajući mu utehu da će, kad su stara. odela iznošena, imati ko da im napravi nova. Da nema žena sem Fulvije, to bi zaista bila
poderotina za vas, i slučaj bi bio za žaljenje; no ovaj jad je krunisan utehom; vaša stara košulja donosi vam novu suknju; i zato će doista tu žalost zaliti suze kojima je izvor u luku.
ANTONIJE
Poslovi što ih ona zemlji stvori Ne trpe da sam odsutan.
ENOBARB A poslovi koje ste vi ovde stvorili ne mogu ići bez vas; osobito oni sa Kleopatrom, koji potpuno. zavise od vašeg prisustva.
ANTONIJE
Dosta već s pustim odgovorima. Neka se našim oficirima
Saopšti šta smo naumili. Ja ću Kraljici poveriti razloge
Za ovu hitnju našu i od njene Ljubavi dopust dobiti da odem. Jer uporno nam svetuje taj put Ne samo Fulvijina smrt, uz mnoge Povode prešne druge, no na nas I pisma mnogih prijatelja naših, Koji u Rimu kroje planove, Navaljuju da doma doñemo.
Drsko Sekst Pompej(24) protiv Cezara Dig'o je glavu, i u svojoj ruci
Drži svu vlast nad carstvom pomorskim; Prevrtljivi naš puk — u koga ljubav Spram zaslužnoga koren uhvati Tek onda kad mu minu zasluge — Počinje da prebacuje svu slavu I časti sve Pompeja Velikoga Na sina njegovoga, koji, velik I imenom i silom, a još veći Srcem i dušom, važi kao ratnik Prvoga reda, te bi preimućstva Njegova, ako budu rasla još, Ugrozila sve strane ovog sveta. Raña se mnogo šta što još tek ima,
K'o dlaka konjska(25), samo život zmijin, A ne i zmijski otrov. Obavesti
One što činom stoje pod nama Da nam je volja da otputujemo Što pre odavde.
ENOBARB Biće učinjeno. (Odlaze)
(24) Mladi sin trijumvira Kneja Pompeja Velikog; borio se protiv Cezara u Španiji.
(25) Staro verovanje da se konjska dlaka, ako se ostavi u vodi, pretvori u zmiju otrovnicu.
SCENA TREĆA
Na istom mestu. Druga odaja
(Ulaze KLEOPATRA, KARMIJAN, IRA i ALEKSAS) KLEOPATRA
Gde je on? KARMIJAN
Ja ga ne videh odonda. KLEOPATRA
Pogledaj gde je, s kim je i šta radi; Poslala ja te nisam: ako bude
Sumoran, reci da ja kolo vodim; Bude li dobre volje, ti ga onda Izvesti da oboleh iznenada. Što brže, pa se vraiti.
(Odlazi ALEKSAS) KARMIJAN
Gospoño,
Ako ga mnogo volite, tad ovo Nije, ja mislim, naoin da i njega
Na sličnu ljubav privolite. KLEOPATRA
Šta to
Ne činim što bi valjalo da činim? KARMIJAN
Popuštajte mu svud, ne protivreč'te Ni a čem njemu.
KLEOPATRA Učiš k'o budala;
To je baš put da ostanem bez njega. KARMIJAN
Ne kušajte ga preveć; ja vas molim, Uzdržite se: što. nam uliva
I odveć često strah, to najzad biva I omraženo. Ali Antonije
Dolazi, evo.
(Ulazi ANTONIJE) KLEOPATRA
Bolna sam i tužna. ANTONIJE
Nije mi milo što sam prinuñen
Da vas sa svojom namerom upoznam. KLEOPATRA
Pomozi, draga Karmijan, da odem, Pašću; to tako više potrajati
Zadugo neće; neće priroda Podneti to.
ANTONIJE
Pa, draga kraljice ... KLEOPATRA
Molim vas, samo podalje od mene. ANTONIJE
Šta ima sad? KLEOPATRA
Po tome oku vidim
Da jma dobrih vesti. Šta vam veli Venčana žena? Možete otići. Kamo da nije ni dozvolila Da dolazite! Nemojte da kaže Kako vas ovde ja zadržavam;
Vlasti nad vama nemam; vi ste njeni. ANTONIJE Bogovi znaju najbolje — KLEOPATRA
O! nikad
Nije toliko obmanuta bila
Videla da se snuje izdaja. ANTONIJE
'Ma, Kleopatra - KLEOPATRA Što bih verovala,
Ma zakletvama bogove potresli, Da ste mi verni, da ste moji, kad ste Fulviju prevarili? Mahnitog li
Bezumlja moga kada ulbvljena U zamku bejah zakletvama koje Na usnama su samo, zakletvama Koje se krše još za zaklinjanja! ANTONIJE
Najdraža moja kraljice — KLEOPATRA
O, ne,
Ne traž'te, molim, da ulepšavate Odlazak svoj, već zbogom recite, Pa odlazite: kad ste preklinjali Da ostanete, tad je vremena Za reči bilo; al' ni pomena O odlaženju nije bilo tad: U očima, na usnama je nama
Večnost tad bila, a na veñama nam Blaženstvo samo, i na nama nije Delića jednog bilo koji nije
Poreklo svoje vukao s nebesa; I sad su oni takvi, il' se ti, Najveći vojnik sveta, preobrati U najvećega lažljivca na svetu. ANTONIJE
Šta ste to rekli, gospoño? KLEOPATRA
Što nisam
Tvojega rasta!(26) Video bi tad Da srca ima kraljdca misirska. ANTONIJE
Kraljice, počujte me: neodložne Potrebe, ovim dobom nametnuite, Usluge naše privremeno traže; Al' srce moje sve, k'o rob na službi, Ostaje s vama. Svud po Italiji
Odseva mač u ratu grañanskom;
Sekst Pompej luci rimskoj(27) već se bliži; A stoga što se oba domaća
Porodilo se sitno sektaštvo.
Onaj što beše omražen, sad posta Ljubimac opet, pošto oiača;
Prokaženi se Pompej, bogat slavom Svojega oca, brzo upuzava
U srca onih što, za ovog stanja, Uspeli nisu da uznapreduju, I čiji broj već obespokojava;
A mdrni svet, spokojstva sit do grla, Hteo bi da se, ma i očajnom
Promenom nekom, raščisti sa tim. Razlog pak više poseban za mene, Al' razlog koji valjalo bi vas
Odnosno moga odlaska ponajpre Da smiri, jeste Fulvijina smrt. KLEOPATRA
Ako i nisu godine(28) iz mene Izgnale ludost, jesu lakovernost: Kako bi mogla Fulvija da umre? ANTONIJE
Kraljice, umrla je:
Pogledaj amo, i u dokolici Vladarskoj svojoj prouči kolike Meteže ona prouzrokova; A naposletku vidi, najdraža, Gde je i kada ona umrla.
(26) Kleopatra ovim ljupko odgovara na Antonijev strogi ukor: „Šta ste to rekli, gospoño!".
(27) Ostija — luka na ušću Tibra u more.
(28) Kleopatri je 38 godina (68—30. pre n. e.). KLEOPATRA
Da savršeno lažne ljubavi!
Gde je staklence posvećeno(29), da ga Ispuniš vodom tuge? Vidim, vidim: Kad umrem biću oplakana i ja Isto ovako kao Fulvija.
ANTONIJE
Prepirku prekinite, pa se sprem'te Da saslusate šta sam naumio, Što će il' biti. ili otpasti,
Već prema tome šta vi svetujete. Tako mi one vatre(30) koja daje Močvari nilskoj život, ja odavde Idem k'o ratnik tvoj, k'o sluga tvoj,
Da tvorim mir il' rat po ćudi tvojoj. KLEOPATRA
Karmijan, hodi, vrpce mi preseci(31); Al' neka: na mah osećam se zlo, A na mah dobro. Isto tako baš I Antonije voli.
ANTONIJE Strpljivosti
Imajte, draga kraljice, pa dokaz Pružite puni da u ljubav moju Imate vere time što ćete se Ispitu ovom časnom podvrgnuti. KLEOPATRA
Po Fulviji to znam. Okreni se, Pa za njom suze prolij, molim te; A onda uzmi oproštaj od mene I reci kako to za kraljicom
Misirskom suze prolivaš: nu, ded', Odglumi ovaj prizor pritvornosti, Al' neka bude takav da se čini Iskrenost sušta.
ANTONIJE Planuće mi krv; Dosta.
KLEOPATRA
Umete vi to još i bolje, Ali ni ovo nije rñavo.
(28) Bočica napunjena suzama rodbine koju su Grci i Rimljani stavljali pored urna s pepelom umrlih.
(30) To jest — Sunca.
(31) Vrpce od steznika: pojam o kostimu u Šekspirovom pozorištu uvek je anahronističan, i zamišlja se da je Kleopatra odevena otprilike kao kraljica Elizabeta.
ANTONIJE Mača mi mog - KLEOPATRA
— I štita. Sve je bolji; Al' još to' nije ono najbolje. Pogledaj, ja te molim, Karmijan, Kako to ovom rimskom Herkulu(32) Pristaje kada snosi bockanje.
ANTONUE
Gospoño, ja vas sada ostavljam. KLEOPATRA
Ljubazni gospodaru, jednu reč. Vama i meni rastati se valja, Gospodine; al' ne, to nije to: U ljubavi smo bili vi i ja, Gospodine; al' ne, to nije to;
To dobro znate: nešto htedoh ja — O! baš je moja zaboravnost sušti Antonije, na sve zaboravih.
ANTONIJE
Kad ne bi bito zaludničenje
Podanik vašeg veličanstva, ja bih Rekao da ste utelotvoreno
Zaludničenje. KLEOPATRA
Trudan je to pos'o
Nositi takvo zaludničenje
Ovakvo tik do samog srca svog, Kao što ovo nosi Kleopatra.
No, praštajte, gospodine; jer ono Sto je po srcu meni, ubija me Kad to ne godi vašim očima: Odavde vaša čast vas zove; zato Za moju ludost, koja sažaljenja I nije vredna, gluvi budite, I bogovi nek' s vama budu svi! Ppbede lovor nek' vam mač ovenča, I neka lakim uspesima bude
Zasti'ven put pred vašim stopama! ANTONIJE
Hajdemo. Naše rastajanje biće I ovde i na putu, te ćeš ti,
Ostavši ovde, sa mnom putovati, A ja, odavde žurno odlazeći, Ipak ću ovde s tobom ostati. Na put!
(Odlaze)
(32) Prema predanju koje je zabeležio Plutarh. — porodica Antonija vodila je poreklo od Antona, sina Herkulova; Marko Antonije gledao je da svojim postupcima potvrdi ovo mnenje.
SCENA ČETVRTA
Rim. Odaja u Cezarovom. domu
(Ulaze OKTAVIJE CEZAR, LEPID i PRATNJA) CEZAR
Videti, i u potonje to znati, Da Cezaru u prirodi ne leži
Porok da gaji mržnjoi prema našem Velikom suvladaru. Evo šta je
Stiglo do nas dz Aleksandrije: On peca, pije, i u orgijama Svetiljke noćne troši; nit' je on Od Kleopatre većma muževan, Niti je opet Ptolemejeva
Kraljica(33) većma žena nego on; Jedva je htet) glasnike da primi; II' da izvoli i da pomisli
Da ima koga s kime deli vlast: To vam je čovek koji poseduje U sažetome vidu porok svaki(34) Kojem je ljudskoi biće odano. LEPID
Ne mogu ni da pomislim da ima Uopšte zala dovoljno da svu
Njegovu vrsnost ljagom pomrače: Pogreške u nj su k'o na nebu mrlje(35)
(33) Kleopatra se, po želji svoga oca, u mladosti udala za svoga brata
Ptolemeja, i bila je suvladarka Egipta. Brat ju je odagnao, ali Julije Cezar ju je vratio na presto, a Ptolemej je bio utopljen. Cezar joj je onda naredio da se uda za mlañeg brata, opet Ptolemeja, za koga kaže da je, po Kleopatrinom uputstvu, bio otrovan.
(34) „Gozbe i pijanke pravio je u neumesno vreme . . . a onda bi po danu spavao ili šetao da bi se istreznio od velike količine vina koje je noću popio. U njegovoj se kući samo gostilo, igralo i glumilo; i sam je provodio vreme u slušanju budalastih pozorišnih komada." (Nort.)
(35) Magline na nebesima pre negoli zvezñe. S. Li smatra da „noćna pomrčina" označava opasnost koja preti od Seksta Pompeja.
Blistavije u noćnoj pomcrčini; Nasledne većma nego li stečene; Nešto što nije kadar da izmeni, Ali što nije sam on izabrao. CEZAR
Vi ste i odveć širokogrudi. Uzmimo i da nije zlo po odru Venčana žena? Možete otići. Kraljevstvo za veselje davati, U društvu s nekim robom pijančiti, Teturati se usred bela dana(36)
Po ulicama i pesničati se
S ološem koji bazdi sav na znoj. Uzmimo da mu to i liči — mada Mora da bude čudno sazdan čovek Kojeg ovako što ne sramoti, — Antoniju se te prljavštine
Praštati ipak nipošto' ne mogu, Kad tol'ki teret tim lakoumljem Tovari on na nas. I kad bi bar Tim sladostrašćem samo dokolicu Ubij'o svoju, tada bi račune
Sušenju svojih kostiju i svojoj Presićenosti imao da plaća; Ali da vreme traći kad ga ono, K'o doboš koji javlja uzbunu, Poziva da se mane zabave, I kad ga glasno kori njegoivo Vlastito zvanje koliko i naše — E, Lo onako da se izbrusi Zaslužio bi k'o što i dečake,
Zrele saznanjem, ispsujemo kada U zalog svoje polažu iskustvo Za trenutna uživanja i tim se Od razbora u bunu odmeću. (Ulazi GLASNIK)
(36) ,,A ponekad išao bi u noći tamo-amo po gradu, prerušen kao rob, i zavirivao bi kroz sirotinjske prozore i u njihove radionice, pa bi se pregonio i pesničio s ljudima u kući. I Kleopatra je tumarala ulicama s njim, prerušena kao sluškinja, i Antonije je često podnosio podsmehe i bubotke . . . Ali bilo bi budalasto od mene da nabrajam sve njihove ludorije . . ." (Nort.)
LEPID
Još vesti evo. GLASNIK Tvoji nalozi
Izvršeni su, pa ćeš, Cezare Nada sve plemeniti, imati S ćasa na čas o tome izveštaje Šta se sve zbiva napolju. Na moru Snagom je Pompej jak i, reklo bi se, Omiljen meñu svima onima
Koji se samo boje Cezara; U pristaništa nezadovoljnici
Stiču se, a meñ' svetom kruži glas Da mu je nanesena nepravda.
CEZAR
To sam i sam već mogao da znam. Od pamtiveka uče nas da onog Što danas jeste svet je priželjkiv'o Samo dok nije to i postao;
A da se onaj koga oseka Ponese, mada i neomiljen Do trena kad i nema više rašta
Da se naklonost prema njemu gaji — Da se ovakav obre u milošti
Kad ga već nema. Ova svetina Liči na strujom zahvaćeni steg Koji to napred, a to natrag ide, Promenljivome toku potčinjen, Da naposletku u kovitlanju I sam izgnjili.
GLASNIK
Donosim ti glas,
Cezare, da su Mena i Menekrat(37), Dva gusara čuvena, gospodari
Nad morem, koje preoravaju I pramcima brodova razne vrste Zadaju rane njemu: oni mnoge Upade vrše, ljute i žestoke, U Italiju; primorcu uteče
S lica sva krv pri pomisli na to, A hrabru mladež bes podjaruje; Pomoliti ni nosa brod nijedan Ne može a da, čim se pojavi, Ne zaplene ga; Pompej imenom Zadaje svojim veći udarac
No što bi mogla vojska njegova, U otvorenom boju.
(37) „Dva čuvena gusara. Mena i Menekrat. tako su zavladali okolnim morima (oko Sicilije i Sardinije) da niko nije smeo ni izviriti 's brodom." (Nort.)
CEZAR Antonije,
Svog bekrijanja razbludnog se mani! Kada bejaše ono kod Modene
Poražen, pošto Hirtija i Panzu(38) Konzule, pobi, tada te u stopu Pratila glad, a ti si se sa njom Nosio, mada odgajen gospodski, S više strpljenja nego što bi to
Otrpeli divljaci; pio si
Mokraću konjsku; pio si iz lokve Žabokrečinom prekrivenu vodu. Od koje bi i zver se zagrcnula; Tada ti nepca nisu prezirala Bobicu najoporiju sa kakvog Najgrubljeg trna; glodao si čak, K'o jelen kada pašu zastre sneg, S drveća koru; a na Alpima Jeo si, vele, neko čudno meso, Koje je druge, kad ga vdde samo, Slalo u smrt; i sve s.i ovo ti — Na uštrb tvoje časti ide ovo
Što pričam sad — podnosio k'o vojnik, Tako da tvoje lice nije skoro
Ni omršalo. LEPID
Šteta je za njega. CEZAR
Nek' bi ga stid u Rim
Dognao brzo. Vreme je već da se Obojica pojavimo i mi
Na polju bojnom; da mi sazovete U ovu svrhu Savet odmah; Pompej Uspeva samo s naše lenosti.
(38) Antonije je opseo Modenu (Mutina) 43. pre n. e., a konzuli Hirtija i Panza uspešno su se oduprli, i Antonije je morao da podigne opsadu. Hirtija je
poginuo pri pokušaju da prodre u Antonijev logor, a Panza je bio teško ranjen. ‘’bežeći posle ovog poraza, Antonija je zadesila velika beda, a najveća od svih, I koja ga je najviše mučila, bila je glad… I zato, bio je to divan primer za
vojnike kada su videli Antonija, koji je bio odgojen u obilju i raskoši, kako lako pije vodu iz bare i jede divlje plodove i korenje: štaviše, priča se da su,
prelazeći Alpe, jeli koru drveća i zverinje čije meso čovek nikad dotad nije okusio." (Nort.)
LEPID
Koliko sutra ja ću, Cezare, Podrobno moći da vas izvestim S kolikom ću se snagom nevoljama Sadašnjim moći da suprotstavim. Na moru i na suvu.
CEZAR Isto to će
Biti i pos'o moj do susreta nam. Ostajte zbogom.
LEPID
Zbogom, gospodaru.
Što god u tome meñuvremenu O pokretima napolju saznate, Usrdno molim da i meni to, Gospodine, do znanja stavite. CEZAR
Ne sumnjajte u to, gospodine; Znam da je ove moja dužnost. (Odlaze)
SCENA PETA
Aleksandrija. Odaja u palati
(Ulaze KLEOPATRA, KARMIJAN, IRA i MARDIJAN) KLEOPATRA Karmijan!
KARMIJAN Gospoño! KLEOPATRA Ha, ha!
Mandragore mi piti daj.(39) KARMIJAN
A zašto,
Gospoño draga? KLEOPATRA Da taj ogromni
Vremena zev, dok ovde pokraj mene Antonija mog nema, prespavam.
(39) Biljka mandragora smatrana je, zbog svog račvastog korena, da lići na ljudsko biće i da ima izvesna animalna i opojna svojstva.
KARMIJAN
Mislite preveć na nj. KLEOPATRA
O! izdaje! KARMIJAN
Nadam se da to nije, gospoño. KLEOPATRA Evnuše Mardijane! MARDIJAN Šta je vašoj Uzvišenosti ugodno? KLEOPATRA Tek ne
Da slušam kako pevaš; ništa meni Što evnuh ima nije ugodno.
Blago li tvojoj duši što si lišen Mužanstva, pa ti dalje od Misira Drskije misli i ne poleću.
Deluje 1' strast u tebe ljubavna? MARDIJAN
Da, milostiva gospoño. KLEOPATRA
Baš zbiljski? MARDIJAN
Ne zbdljski baš, jer ja sam, gospoño. Jedino ono kadar činiti
Što je po delu časno; al' u mene Zestokih strasti ima, te na ono Što je Venera s Marsom(40) radila Ja mislim ipak.
KLEOPATRA
Karmijan, šta misliš,
Gde je on sad?.Da:l' stoji ili sedi? Da 1' peške ide, ili je na konju? Srećna li konjakoji nosi teret Antonijeva tela! Da si mi se
Valjano, dobro, poneo, jer znaš li Koga na sebi nosiš? šlem i štit Ljudskoga roda, Atlasa što diže(41) Na pleću svome zemlje polovinu. Sada mu preko usne prelazi
Glasno il' tiho: „Gde je zmija moja Sa drevnog Nila?" Jer me tako zove. Ja se, pak, sama sada otrovom
Najslañim hranim. On da misli na me. Koja sam sva od žarkih Febovih
Ujeda crna, a pd vremena
Sva pokrivena borama dubokim?. , Kada si ti na zemlji ovde bio,
Visokog čela Cezare, ja tad
Zalogaj beh za kakvog vladaoca; I veliki bi Pompej(42) stojao U moje veñe okom ponirući; Ukotvio bi bio pogled tu I umirao ponirući njim U vrelo svog života.
(40) Mars (Ares) — postao je ljubavnik Venere (Afrodite).
(41) Atlas je s drugim titanima ustao protiv Zevsa i zato je poražen, bio osuñen da na glavi i plećima drži nebo.
drugi bio je došao u Egipat kao izbeglica, i bio je ubijen prilikom iskrcavanja s broda. (Ulazi ALEKSAS) ALEKSAS Misirska Vladarko, da si zdravo! KLEOPATRA Kol'ko li si
Mark-Antoniju nesličan! Pa ipak, : Pošto od njega dolaziš, i tebe Pozlatio je bleskom njegovim Eliksir moćni taj.(43)
Kako je dični Antonije moj? ALEKSAS
Poslednji čin mu beše,
Vlauarko draga, što je nakon mnogih I mnogih poljubaca ranijih,
Poljubio taj biser istočnjački
Poslednji put još jednom. Nosim reči Njegove još u srcu urezane.
KLEOPATRA
A sluh moj mora otud da ih čupa. ALEKSAS
Reče mi: „Kaži, dragoviću moj, Da postojani šalje Rimljanin To ostrigino blago egipatskoj Vladarki moćnoj; lspred čijih ću Prostrti nogu kraljevstva da njih Pripojim njenom tronu raskošnom, Te ovaj mali poklon tim poboljšam; Ceo će Istok, reci, zvati nju
Gospoñom svojom." Onda kliniriu glawhi, Pa se tad baci spokojno na svog
Oklopljenoga konja bojnoga, Koji toliko silno zanjiska, Da rni u grlu ostade što bejah Zaustio da kažem, oklopljeno Prodornom vriskom ovom.
(43) Aluzija je na kamen mudraca alhemičara, kojim se ,,nesavršeni" metali mogu da pretvore u „savršen". — zlato. Tako alhemičko dejstvo Kleopatra pripisuje Antoniju.
KLEOPATRA Nu, a je li
Tužan il' vedar bio? ALEKSAS
Baš k'o ono
Godišnje doba što je na sredini Izmeñu krajnje zime i vrućine, Ni tužan, a ni vedar on ne beše. KLEOPATRA
Da ćudi divno rasporeñene! Upamti, dobra Karmijan, upamti, To ti je čovek; samo utuvi:
On tužan nije bio, jer je hteo Da sjajem one obodri što pogled Prepočinju sa oka njegova; A vedar nije bio, jer je njima Hteo da stavi valjada do znanja Da su mu misli u Misiru sve,
Gde je i sreća njegova; pa, dakle, Bio je izmeñ' ovog dvoga:
O, Nebeske mešavine! Ali bio Tužan il' vedar, tebi sva žestina I jednog k'o i drugog divno stoji Više no ikom, Jesi 1' sretao Glasnike moje?
ALEKSAS
Jesam, gospoño,
Dvaes'tak raznih glasnika. Al' zašto Učestalo ih tako šaljete?
KLEOPATRA
Ko se u onaj rodi dan kad ja
Smetnem sa uma poiruku da pošljem Svom Antoiniju, skončaće k'o prosjak. Karmijan, list i mastilo mi daj!
Dobro mi doš'o, Aleksas moj dragi! Da 1' ikad, reci, Karmijan, ovako Cezara voljah?
KARMIJAN
O, taj vrli Cezar! KLEOPATRA
Dabogda ti u grlu zastalo,
Ako još jednom takvu slavopojku Zaustiš! Da si rekla: O, taj vrli Antonije!
KARMIJAN
KLEOPATRA
Sve ću ti zube, takomi Izide, Zaliti krvlju, usudiš li se
Da moje remek-delo' meñu ljud'ma Porediš još jedared s Cezarem. KARMIJAN
Neka mi vaša milost oprosti, Pesmu sam tu od vas naučila. . KLEOPATRA
Taman bih sad govorila onako Kako za svojih dana nezrelih Govorila sam, pameću zelena, A krvlju hladna! Ali hajde, hajd'mo; Mastilo daj i list:
Imaće svakog dana drugi pozdrav, Ma Misir sav raselila.(44)
(Odlaze)
(44) To jest – makar morala sve svoje podanike da šalje kao glasnike.
DRUGI ČIN SCENA PRVA
Mesina. Odaja u Pompejevoj kući (Ulaze POMPEJ, MENEKRAT i MENA) POMPEJ
Ima li pravde u bogova moćnih, Pružiće oni svoju potporu
Delima ljudi pravednih. MENEKRAT
Što oni,
Pompeju vrli, odlažu, to nije I uskraćeno s njine strane. POMPEJ
Ali
Dok mi pred njinim tronom molimo, Propada ono što izmoljavamo.
MENEKRAT
Mi često, sami sebi nepoznati, Tražimo ono što je zlo za nas,
Te kad nam njina mudra moć to krati, To je za naše dobro; tako biva
Na našu korist što se molitva Ne prima naša.
POMPEJ
Stići ću do mete:
Narod me voli, a nad morem vladam; Snage mi rastu kao mesec mlad, A proročka mi nada moja veli Da će narasti one do punoće. Mark-Antonije u Misiru banči, I ne hajući da u boj poteče
Van gradskih vrata; Cezar zgrće pare, Dokle od njega srca otpadaju;
Lepid i jednom a i drugom laska, A oni opet njemu; no nit' oni Haju za njega, niti njih on mari. MENAS
Cezar i Lepid s mnogim snagama Već su na bojnom polju.
POMPEJ Ko to kaže? To nije tačno. MENAS Silvije to veli, Moj gospodaru. POMPEJ
Bunca on; ja znam
Da su u Rimu obadvojica, Očekujući tamoi Antonija.
Al' nek' na tvoje svele usne siñe, Raspusna Kleopatro, nežnost sviju Ljubavnih čari! Nek' se sa lepotom Mañije združe, a pohotljivost
I s njom i s njima! Sputaj raspusnika Gozbama samim, i učini da se
Um njegov dimi; neka sladokusni Kuvaii glad mu bruse začinima Od kojih raste nezajažljavost, Pa neka san i jelo čast mu svuku Do Letinoga tupog mrtvila.(45) (Ulazi VARIJE)
Varije, šta je? VARIJE
Što ću da vam javim,
Više je nego izvesno: u Rimu Očekuje se svakoga trenutka Mark-Antonije; protekao je
Zamašan komad vremena otkad je Krenuo iz Misira da bi mu
Ostalo mnogo još da putuje. POMPEJ
Da sam sa više pažnje saslušao Stvar manje važnu, draže bi mi bilo. Ni pomislio ne bih, Mena, ja,
Da će za tako tričav rat da stavi Svoj šlem na glavu taj proždrljivac I zaljubljenko: vojničkom veštinom Vredi on dvaput više no što vrede Zajedno ona druga dvojica.
Al' neka to u našim očima
Podigne našu vrednost kad je bilo Dovoljno da se samo maknemo, Pa da u sladostrašću neumorni Antonije sa skuta misirskoj Udovici se otkine.
(45) Leta — reka u donjem svetu, iz koje seni umrlih piju i tako zaboravljaju prošlost. U grčkoj mitologiji Leta personifikuje zaborav.
MENAS Po mome,
Slaba je nada da se Antonije I Cezar s „dobro doš'o" pozdrave. Pokojna žena Antonijeva
Uvredila je Cezara, a rat je Vodio protiv njega njegov brat, Mada ne držim da je Antonije Podb'o svog brata.
POMPEJ
Ja ti ne znam, Mena,
Do koje mere mogu sitnija
Neprijateljstva da se sklone s puta Pred krupnijima. Da se digli nismo Protivu svih njih, sva je prilika Da bi se oni pokavžili bili
Jedan sa drugim, jer se razloga Povlačilo meñ' njima dovoljno Da jedan protiv drugog trgnu mač; Ali do koje mere štrah od nas Rascep meñ' njima zakrpiti može I sitne njine raspre sputati,
To nama nije znano. No nek' bude Kako to bude našim bogovima Ugodno bilo! Naše je još samo Da pregnemo i sve od sebe damo.
Hajdemo, Mena. SCENA DRUGA
Rim. Odaja u Lepidovoj kući (Ulaze ENOBARB i LEPID)
LEPID Valjano delo, dobri Enobarbe, Bilo bi to, i vama' pristajalo,
Da namolite svoga komandanta Da uljudno i blago razgovara. ENOBARB
Namoliću ga da odgovara
Kako miu liči: draži li ga Cezar, Antonije nek' grmi kao Mars I preko glave Cezaru nek' gleda. Tako mi Jupitera', kada bih, K'o Antonije, bradu nosio(46), Ne bih je danas potkres'o. LEPID
Sad nije
Vreme za lične srdžbe. ENOBARB
Svako vreme
Služi za ono što u njemu nikne. LEPID
Al' manja stvar pred većom ustupa. ENOBARB
Ne, ako manja doñe pre. LEPID
Žestina
Goni vas da ovako govorite; Al' žeravice ne raspirujte, Molim vas. Evo vrlog Antonija. (Ulaze ANTONIJE i VENTIDIJE) ENOBARB
I Cezar, eno, ide.
(Ulaze CEZAR, MECENA i AGRIPA) ANTONIJE
Poći ćemo
Na Partu(47), ako ovde k'o što valja Saglasimo se: slušaj, Ventidije. CEZAR
Ne znam, Mecena, pitaj Agripu.(48) LEPID Krupno je vrlo, vrli prijatelji, Ono zbog čega združismo se mi; Pa ne dozvol'te da nas podvoji Posao neki beznačajniji.
Bude li što za pokudu, to može Saslušati se uljudnoi; a ako
Budemo s vikom raspravljali svoje Tričave razmirice, mi ćemo
Biti ubice tamo gde smo hteli Vidati rane; dakle, plemeniti Drugovi moji — a za ovo ja vas Svom zbiljom molim — dotičite se Pitanja čak i najoporijih
Rečima krajnje blagim, nemojte Zlom voljom stvar još pogoršavati.
(46) Plutarh kaže da je Antonije pustio bradu posle poraza kod Modene i da se više nije brijao. Ali osim toga, on se i u tome ugledao na svoga pretka Herkula, koji je uvek predstavljan s bradom. — Smisao Enobarbovih reči je ovaj: kada bi on bio Antonije, ne bi Cezaru ukazao poštu time što bi izišao preda nj uljuñen.
(47) Antonije nije išao u Partu: „Posle ovog sporazuma, poslao je Ventidija u Aziju da zaustavi Parćane." (Nort.)
(48) Cezar nastavlja razgovor koji je bio započeo sa Mecenom pre izlaska na scenu.
ANTONIJE Dobro rečeno. Da se nalazimo Pred vojskom svojom i uoči bitke,
Postupio bih tako.(49) CEZAR
Dobro došli u Rim. ANTONIJE Hvala vam. CEZAR Sedite. ANTONIJE Sedite, gospodine. CEZAR Pa, dobro - ANTONIJE
Za rñave ste, čujem. smatrali Izvesne stvari koje nisu 'takve; Il' ako jesu, ne tiču se vas. CEZAR
Ja bih za podsmeh morao da služim, Ako bih ni zbog čega il' zbog kakve Tričarije se vreñao, i to
Posebno s vaše strane; a još više Za podsmeh služio bih ako bih Ma i jedared s potcenjivanjem
Imena vašeg dotakao se, Kad me se ne bi ticalo da ono Na dobrom glasu bude.
ANTONIJE Šta se moj
Boravak u Misiru, Cezare, Ticao vas?
CEZAR
Ne više no što se
Boravak moj u Rimu ticao Vas u Misiru; ali, ako ste Vi tamo protiv mene buškali, Mog'o je tad za mene boravak Vaš u Misiru biti važna stvar.
(49) Ove reči verovatno prati neka radnja na pozornici, na primer, prijateljski pozdrav s Antonijeve strane. što onda razglašuju zvuci truba.
ANTONIJE
Kud ciljate vi ovim „buškao'? CEZAR
Kud ciljam, to izvol'te shvatiti
Po onom što me ovde snašlo. Rat su Vodili žena vaša i vaš brat
Protivu mene, a u vašem znaku Napad je njihov voñen, ratni poklič Bili ste vi.
ANTONIJE
Pobrkali ste stvar.
U podvig svoj me brat moj uplitao Nikada nije: to sam proverio; Čuo sam to iz verodostojnog Kazivanja baš istih onih ljudi Koji su mač isukali za vas. Zar upravo nasrnuo on nije Da načne moju k'o i vašu vlast, I nije 1' protiv moga ugleda Isto toliko vojevao on,
Pošto je vaša stvar i moja stvar? Pisrna su moja dala vama već Obaveštenja u tom pogledu. Želite li da svañu skrpai'ite, A bclji razlog niste kadri naći, Ovaj je kratak.
CEZAR
Podmećući mi umovanje loše; Al' sva su vaša izvinjenja krpež. ANTONIJE
O, ne! O, ne! Ja znam da niste mogli Ne pomisliti nužno, siguran sam, Da ja, vaš drug u stvari protiv koje Rat je poveden, nisam mogao Gledati okom blagonaklonim Na ovaj rat, uperen protiv moga Sops'tvenog mira. Voleo bih, pak, Kad biste, što se moje žene tiče, Još negde našli ženu takve ćudi: Treći je deo sveta vaš, i vi ste Kadri ga očas uzdom povesti, Al' takvu ženu ne
ENOBARB
Kamo da svi imamo takve žene, pa da ljudi idu u rat sa ženama! ANTONIJE
Njena su, tol'ko nesavitljiva, Posve od njene netrpeljivosti Potekla uzrujanja, Cezare — A ona nisu bila lišena
Ni oštroumlja u politici —
Ona su, priznajem to s žaljenjem, I vama preveć dodijavala,
Te zato sami morate da znate Kol'ko sam bio bespomoćan tu. CEZAR
Pisao sam vam dok ste u Misiru Terali terevenke, ali vi ste
Za ova moja pisma hajali
Kao za lanjski sneg, i s porugama I psovkom moga izaslanika
Izgnali ispred sebe. ANTONIJE
Upao je
Pre dopuštenja k meni, Cezare: Sem toga, tri su kralja nešto pre Sa mnom na gozbi bila, pa onakav Kakav sam jutrom nisam tad ni bio; Al' sutra sam mu rekao to sam, A to je bilo ravno izvinjenju. Nipošto neka ne bude u spor naš Umešan ovaj čovek; ako treba Da nastavimo naše raspravljanje,
Iz pitanja ga našeg brišite. CEZAR
Odredbu jednu svoje zakletve Prekršili ste, a za tako što
Optužiti vi mene nikada Nećete moei. LEPID
Lakše Cezare. ANTONIJE
Pusti nek' kaže, Lepide.
Svetinja čast je, koje se je on Dotak'o sad, a koja mi je, veli Nedostajala. Cezare, da čujem Odiredbu svoje zakletve.
CEZAR
Da pošaljete oružje i pomoć Kada ih budem tražio; a vi ste Jedno i drugo odbili.
ANTONIJE Il' bolje,
Prenebregao, a u doba kad su Časovi zatrovani mračili
U meni svest o. mojim dužnostima. Čim pre mi bude data prilika
Otkajaću vam ovo, ali ta Ispravnost neće mojoj veličini Naneti vreda nikolikoi, nit' će Ispravnosti da budu lišena Vršenja moje vlasti. Jeste da je Počela ovde s raitom Fulvija, Ne bi 1' me iz Misira otrgla; I ja ću evo — pošto nisam bio
Upoznat s ovom pobudom — da molim Za izvinjenje koliko je god
Za moju čast, u slučaju ovakvom, Prilično da se pondzim i skrušim. LEPID
Rečeno plemenito. MECENA
Ako bi vam
Ugodno bilo ikako, prekin'te Progoniti se okrivljavanjima Za meñusobne uvrede: iz glave Njih ćete sasvim izbrisati ako Prisetite se da vas poziva
LEPID
Valjana reč, Mecena. ENOBARB
Ili, ako za ovaj mah pozajmite jedan drugome ljubav, vi je, kad više ne budete čuli da se govori o Pompeju, možete uzeti natrag: imaćete kad do mile volje da se gušate kad ne budete imali nikakva druga posla. ANTONIJE
Ti si tek vojnik samo; zato ćuti. ENOBARB
Skoro sam i zaboravio bio da istina treba da ćuti. ANTONIJE
Ti vreñaš ovaj skup; ni reči više. ENOBARB
Pa, ded', produžite; biću pažljiv kao kamen. CEZAR
Ne kudim ja toliko sadržinu. Već način njegovoga govora; Jer ostati nam nije mogućno U prijateljstvu ako nam se ćudi Po postupcima tol'ko razlikuju. A kad bih znao kakav obruč koji Svezao bi nas evrsto, ja bih svet S kraja na kraj za njime pretragao. AGRIPA Dozvol'te mi da kažem, Cezare. CEZAR Agripa, rec'te.
AGRIPA
Sestru po majci imaš, Cezare, Divnu Oktaviju(50); a sada je Veliki Mark-Antonije udovac. CEZAR
Man'te se takvog govora, Agripa: Kad bi vas nešto čula Kleopatra, Sa razlogom bi za brzopletost Ukorela vas.
ANTONIJE
Ja žene nemam, Cezare; dozvol'te Da saslušam šta ima još Agripa O tom da kaže.
AGRIPA
Da bi se meñu vama održalo Zauvek prijateljstvo, da biste Postali braća, da bi vam se srca U neraskidni splela čvor, nek' uzme Antorije Oktaviju za ženu;
Njoj po lepoti priliči da uzme Za muža ništa manje no čoveka Najvrsnijega meñu ljudima,
A po vrlini i po ljupkosti
Njoj ravne nema. Ovim brakom bi se Sva sumnjičenja sitna, koja sad Izgledaju golema, a i sva
Velika strahovanja, koja su Opasnostima izvor već po sebi, Sva bi se ona svela na ništavnost; Tada i ono što je istinito
Bilo bi bajka samo; dok se sad I ono što je dobrim delom bajka Smatra za istinito; ljubav njena Za jednog i za drugog za sobom bi I jednoga i drugoga povukla,
I pridobila za obojicu
Svačiju ljubav. Ne zamerite mi Za ovu reč, al' ova misao Promišljena je, i po dužnosti Ispitana je, nije plod trenutka.
(51 ) Po Plutarhu, Oktavija je bila „najstarija sestra Cezarova. ali ne od iste majke". Njen prvi muž bio je konzul K. Marcel, a posle njegove smrti udala se za Marka Antonija. S prvim je mužem imala troje dece, a sa Antonijem dve kćeri. Umrla je 11. pre n. e.
ANTONIJE
Hoće li Cezar svoju reč da kaže? CEZAR
Ne pre no čuje šta na ovo što je Rečeno ima reći Antonije.
ANTONIJE
Koliko vlasti ima Agripa
Da stvar privede povoljnom svršetku, Budem li rek'o: „Pristajem, Agripa"? CEZAR
Vlast Cezarovu, a i onui koju Nad Oktavijom Cezar poseduje. ANTONIJE
Ni na pamet mi ne pada da ovu Ponudu lepu, tako privlačnu, Ometam čime! Ruku meni daj; Podrži ovo ljupko poduzeće, Te da od ovog časa srca bratska Ljubavlju našom upravljaju, dajuć' Velikim našim smerovima maha. CEZAR
Predajem sestru. koju većma volim No što je ikad sestru voleo
Ikoji brat; nek' naša kraljevstva I naša srca spaja život njen, I neka ne odleti ljubav naša Nikada više!
LEPID
Amin, i sa srećom! ANTONIJE
Mislio nisam protivu Pompeja Da tržem mač, jer nedavno je on Ljubaznostima mene obasuo
Retkim i krupnim; treba da se njemu Zahvalim prvo bar, da ne bi zamnom Ostao rñav glas, a potom odmah Izazvaću ga.
LEPID
Skup je svaki tren:
Moramo smesta mi da potražimo Pompeja, il' će on da potraži Inače nas. ANTONIJE Gde logoruje? CEZAR Negde U podnožju Mizenuma.(51) ANTONIJE Kolike
Snage na kopnu ima? CEZAR
Velike,
I stalno rastu; ali morem je Zavladao potpunce.
ANTONIJE Tako kažu.
Eh, da meñ nama dogovora beše! Da pohitamo stoga s tim; al' pre No što se prihvatimo oružja Da požurimo prvo posao O kom je bila reč.
CEZAR
Veoma rado;
I pozivam vas da se vidite
Sa mojom sestrom, kud ću ovog časa Da vas odvedem.
Nemojte nas društva Lišiti svoga, Lepide. LEPID
Od toga
Ne bi me, vrli Antonije, mogla Ni bolest da zadrži.
(Fanfare. Izlaze CEZAR, ANTONIJE i LEPID) MECENA
Dobro došli iz Misira, gospodine.
ENOBARB Da ste zdravo, vrli Mecena, druga polovino srca Cezareva. I vi, moj poštovani prijatelju, Agripa!
AGRIPA Zdravo, dobri Enobarbe! MECENA
Imamo razloga da se radujemo što su se stvari ovako dobro uredile, da čoveku prosto curi voda na usta
od uživanja. A nije bilo loše ni vama u Misiru.
ENOBARB Nije, gospodine; po danu smo spavali dok nam se ne bi smučilo, a noć smo olakšavali pićem. MECENA
Za doručak po čitavih osam divljih veprova na ražnju(52) za ciglo dvanaest lica; je li istina?
(51) Rt u Napuljskom zalivu.
(52) „Čuo sam, kaže Plutarh, ,,od svoga dede Lamprija da mu je neki Fileta, lekar, rodom iz Amfise pričao da je u to vreme boravio u Aleksandriji, gde je učio medicinu; i upoznavši se sa jednim od Antonijevih kuvara, ovaj ga je poveo Antonijevoj kući (budući mlad ćovek, želeo je da vidi stvari) da mu pokaže čudesno i raskošno spremanje jeñne jedine večere. Kad se našao u kuhinji i video svu silnu raznovrsnost mesa, pa, izmeñu ostalog, i osam divljih veprova ispečenih celih, on se tome veoma začudi i reče: ‘’Zacelo, imaćete mnogo gostiju na večeri.’’ Kuvar se na to nasmeja i odgovori: ,Ne (reče), ne mnogo, ciglo dvanaest osoba.'" (Nort.)
ENOBARB
Nije to ni koliko muva prema orlu: imali smo mi i mnogo čudovišnijih jela o gozbi, koja su vredna da
budu zabeležena po zasluzi.
MECENA Ona je savršeno veličanstvena žena, ako se ono što se o njoj priča podudara s njom.
ENOBARB Čim je na reci Kidnu(53) susrela Mark-Antonija, strpala je njegovo srce u svoj jandžik.
AGRIPA Tamo se doista pojavila, ako moj izveštač nije izmišljao bajke o njoj. ENOBARB
Ispričaću vam.
Barka na kojoj sedela je ona(54) Sva je na vodi bleskom buktala K'o kakav presto užareni; krma
Od kovanoga zlata bila je; Jedra su bila purpurna, i sva su ToJiko bila namirisana,
Da su od toga bili vetrovi
Prenemogli na smrt sa ljubavi; Vesla su bila srebrna, i udar Držala prema svirci svirala, I činila da voda tučena Za njima potrčava hitrije, K'o zaljubljena u te udare. A što se tiče nje, tu svakd opis Ubog je kao prosjak; ona je Ležala ispod svoga čadora
Od zlatotkanog tkiva učinjenog, I sobom prevazilazila sliku Venere one koja kazuje
Obradom svojom da je mašta tu Prirodu nadmašila; a kraj nje Sa obe njene strane stajala su, K'o Kupidoni nasmejani neki, Dečaka ljupka dva sa rupicama Na obraaima, i lepezama
Mahali raznobojnim, čiji dah je, Rek'o bi čovek, raspaljivao
To nežno lice, mesto da ga hladi, Te ono što su obaviti htele
Neobavljeno ostajalo.
(53) Kidno (Cydnus) — reka koja izvire u Tauru, i protiče kroz grad Tarzus u Africi. U tome gradu obavljen je prvi susret izmeñu Antonija i Kleopatre, kao što kaže Sekspir, a ne na reci, kao što veli Plutarh.
(54) Čuveni opis Kleopatrine barke, koji je Šekspir gotovo doslovce uzeo od Plutarha.
AGRIPA Kakvog
Za Antonija divnog prizora! ENOBARB
Na svaki mig njen njene dvorkinje, K'o nereide, morske vile te,
Motre i paze, i nadvijaju se
Nad njom k'o ukras; jedna izmeñ' njih, Sireni slična, krmom upravlja;
Kočoperi se uže svileno
Kada ga ruke, nežne kao cvet, Dotiču njene, i svoj posao
Obavlja spretno, pripravno i živo. S galije miris čudan, neuočljiv, Nasrće prema bliskim obalama I pleni čula; zgrće se iz grada Za njom' sve živo, dokle Antonije Na prestolu na trgu sedi sam I zvižduće u vazduh, koji bi,
Kad bi praznine moglo biti(55), poš'o I sam da pogled svoj na Kleopatri Napasa, te bi zev u prirodi
Nastao tada. AGRIPA O, da iznimne li, Vrsne Misirke! ENOBARB Kad se iskrca,
Antonije joj pošlje kog sa molbom Da obeduje s njim; al' ona mu Otpozdrav šalje da bi bolje bilo Da obeduje on u nje k'o gost, Za šta ga ona moli svesrdno. I uglañeni Antonije naš,
Od kojega još nikad žena nije Čula da kaže ,,ne", na gozbu ide, Pošto se deset puta lickao,
I plaća tamo srcem obed svoj, Iako ga je samo očima
Gutao svojim.
(55) Smisao je ovaj: vazduh se „boji" da stvori prazninu, jer „priroda se grozi vakuuma".
AGRIPA
Carske bludnice!
I Cezara je velikog navela Da baci mač u zapećak; on nju Ispluži, ona plodom urodi.(56) ENOBARB
Po ulici je jednom, gledao sam, Čitavih četrdeset koračaja
Skakala sve trupačke; a kad daha Ponestade joj, ona progovori Sva zadihana, što je savršenstvu Nesavršenstvom svojim naginjalo, Jer je i tako, daha lišena,
MECENA A sad mora
Anionije od nje da digne ruke. ENOBARB
O, neće, nikad:
Godine njoj ne mogu ništa, neće Od njih svežina njena usahnuti; Niti će sviklost moći pohabati Preobraženja njena beskrajna
S kojih je uvek drukč'a, uvek nova: Ostale žene zasićavaju
Glad onu koju hrane; ona, pak, Glad izaziva tamo baš gde glad Najvećma toli; jer u nje i vrlo Rñave stvari neki prikladan, Pristojan vid dobijaju, te njoj Blagoslov sami časni oci daju I onda kad je raspusna. MECENA
Ako lepota, um i skromnost mogu Da skrote srce Antonijevo,
Oktavija je tad zgoditak za nj Pun blagoslova.
(56) Kleopatra je s Julijem Cezarom imala sina — Cezariona. koji je prvobitno bio nazvan Ptolomeus, a roñen je bio 47. pre n. e. Posle smrti Kleopatrine Cezarion je, po naredbi Oktavijanovoj, bio pogubljen.
AGRIPA
Hajd'mo. Budite
U mene, dobri Enobarbe, gost Dok ovde boravite.
ENOBARB Prepokorno,
Gospodine, zahvaljujem na tome. (Odlaze)
SCENA TREĆA
Na istom mestu. Odaja u Cezarevom domu
(Ulaze CEZAR,ANTONIJE, izmedu njih OKTAVIJA, i PRATNJA) ANTONIJE
Odvojiće me od nedara va:ih Pokatkad svet i poziv krupni moj. OKTAVIJA
Sve ću to vreme, pavši ničice Pred bogovima, moliti za vas.
ANTONIJE Dobra vam noć, gospodine. A vi, Iz onoga što svet o meni priča
Nemojte, mila Oktavija, samo Najgore da čitate; reda ja Nisam se pridržavao, al' odsad Sve ima prema propisu da bude. Laku vam noć sad, draga gospoño. OKTAVIJA
Laku noć, gospodaru. CEZAR Laku noć.
(Odlaze CEZAR i OKTAVIJA, ulazi PROROK) ANTONIJE
Pa da 1' vas želja spopada, prijaško, Da u Misiru budete?
PROROK O, kamo
Da nisam nikad otišao otud, Niti pak. vi onamo došli ikad! ANTONIJE
Dajte mi razlog ako možete. PROROK
Nešto mi to u srcu kaže, ali
U reči ja to' ne znam da obučem; Samo: u Misir vraćajte se, velim. ANTONIJE
Čiji će, rec'te, uspeh dostići Visinu veću, Cezarev il' moj? PROROK
Cezarev.
Stoga se kloni njegove blizine;
Tvoj dobri demon(57) — što će reći duh Koji te štiti — plemenit je, hrabar,
Uzvišen i nesravnjiv svuda gde Demo.na Cezareva nema; ali čim se Približi njemu, strah obuzima
Anñela tvoga, kao da je svladan; Stoga od njega podaije se drži. ANTONIJE
O tom ni reči više. PROROK
Nikom drugom
Do tebi; nikom više osim tebi. U čemu bilo da se kockaš s njim, Izgubićeš zacelo, pa će tebe, Prirodnoj sreći toj zahvaijujući, Tući i pored tvoga preimućstva:
Sjaj trne tvoj čim on kraj tebe blesne. Opet ti kažem: kad si pored njega, Tvoj duh se plaši da ti voljom vlada, A vrsnosti je pun čim ode on.
ANTONIJE
Udalji se: i reci Ventidiju,
Da hoću da razgovaram sa njim. (PROROK ode)
U Partu on će poći. Bila to Veština ili slučaj, rekao je Istinu on; i sama kocka je Poslušna njemu. Sreći njegovoj Ne može da odoli sva veština Nadmoćna moja kada igramo; Izvlačimo li kocku, on je bolji; Njegovi petli(58) vazda moje tuku, I kad je prednost sva na mojoj strani; A prepelice njegove nad mojim
Pobedu uvek nadmoćno odnesu, Kada ih uobručimo. U Misir
Poći ću ja; ma kol'ko da sam ovaj Brak, mira svoga radi, sklopio, Na istoku je radost moja sva.
(57) Po starom grčkom verovanju, čoveka prati kroz ceo život njegov
zaštitnički duh, genij, demon ili anñeo-čuvar; on bdi nad sudbinom ćoveka i upravlja njegovim vladanjem.
(58) Plutarh kaže da su se Antonije i Oktavijan Cezar zabavljali gledanjem bojeva petlova i prepelica, i da je Antonije u tim prilikama uvek gubio opkladu. (Ulazi VENTIDIJE)
O! hodite, Ventidije; u Partu
Valja vam poći; vaš je nalog gotov; Poñite sa mnom da ga primite. (Izlaze)
SCENA ČETVRTA Na istom mestu. Ulica
(Ulaze LEPID, MECENA i AGRIPA) LEPID
Daljih se briga proñite; požur'te Da sustignete svoje generale. AGRIPA
Mark-Antonije želi, gospodaru, Od Oktavije da se oprosti, I eto nas za vama.
LEPID
E pa, dok vas
U ratničkome ruhu ne vidim, Koje vam jednom k'o i drugome Prikladno stoji, zbogom.
MECENA Kako ja
Vidim taj put, do toga ćemo brda Mi pre vas stići(59), Lepide. LEPID
Vi kraćim
Idete putem; ja sam nauman Podosta da zaobiñem: dva dana Bićete u dobitku prema meni. MECENA, AGRIPA
Pa srećno bilo, gosipodaru! LEPID Zbogom.
(59) Rt Mizenum. Vidi belešku 51. SCENA PETA
Aleksandrija. Odaja u dvoru
(Ulaze KLEOPATRA, KARMIJAN, IRA, ALEKSAS i PRATNJA) KLEOPATRA
Muzike malo dajte; muzike, Te setne hrane koja pita nas Čiji je poziv ljubav.
PRATNJA Svirku, hej!
(Ulazi MARDIJAN) KLEOPATRA
Al' man'te to; biljara(60) hajdemo Da zaigramo; hodi, Karmijan. KARMIJAN
Boli me ruka; bolje igrajte Sa Mardijanom.
KLEOPATRA Da li s evnuhom
ili sa ženom igraš, isti davo. Hajdemo, hoćete l', gospodine, Da odigramo koju?
MARDIJAN Gospoño,
Koliko god sam vičan. KLEOPATRA
Pokaže volja. ma i ne dosegla. Tu igrač sme da traži izvinjenje. No. neću sada. Udicu mi dajte; Do rrke ćemo sići, pa ću tamo — Dok u daljini muzika mi svira — Varkati ribe mrko-perajaste; Probadaće im ćeljust žvalavu Svijena moja kukica; i vazda, Kada izvučem koju, pomisliću Za svaku da je Antonije to, I reći ću, „Aha, ulovismo vas!" KARMIJAN
Bilo je smešno kada ste se ono Kladili ko će upecali šta;
I kad je gnjurac vaš na njegovu Udicu ribu slanu obesio(61), A on je brže-bolje potegao.
(60) Igra bilijara bila je poznata u Šekspirovo doba, ali anahronizam je kad Kleopatra pominje ovu igru.
(61) Jednom u ribolovu, kad Antonija nije služila sreća, a zbog čega se ljutio, Kleopatra krišom naredi ribarima da, čim Antonije baci udicu, oni zarone i na nju nataknu spremljenu ribu. To je posle ispričala svome narodu, te drugom prilikom izañe dosta ljudi da posmatra ribolov. Kada Antonije ponovo poče da peca i baci udicu u vodu, ribari zaroniše i natakoše na udicu slanu ribu, što, kad Antonije izvuče struk iz vode, izazva smeh. (Po Nortu.)
KLEOPATRA
U to sam vreme smehom — O, vremena! — Izvodila ga iz strpljenja ja;
A te sam noći smehom do strpljenja Uljuljkala ga; pa ga sutradan
Toliko vinom nakitila da je
U postelju pre devet poći mor'o; Koprenu tad sam i ogrtač svoj Bacila na nj, a ja sam utoliko Nosila njegov mač s Filipija.. .(62) (Ulazi GLASNIK)
Iz Italije! O, provali svojim
Vestima plodnim u moj sluh, što jalov Toliko vreme osta.
GLASNIK Gospoño, Gospoño — KLEOPATRA
Rečeš li ovo, huljo, zaklaćeš Gospoñu svoju; ali ako je U zdravlju i slobodi, ako takvu Donosiš vest o njemu, evo zlata, I evo moje ruke, pa poljubi Venu na njojzi, najplavetniju; A kraljevi su stavljali na nju Usnice svoje, dršćuć ljubeći je. GLASNIK
Pre svega, on je dobro, gospoño. KLEOPATRA
O, evo zlata još. Al' pazi se, Ugursuze, u nas je običaj
Da se za mrtvog kaže da je dobro: Ciljaš li tim na to, rastopiću
To zlato što ti dadoh, pa ću ga U tvoje grlo zloreko da saspem. GLASNIK
Saslušajte me, dobra gospoño.
(62) Mač koji je Antonije imao u bici kod Filipija, u Makedoniji, 42. pre n. e., u kojoj su njegove i Oktavijanove snage potukle zaverenike — Bruta i Kasija. KLEOPATRA
Dobro, produži, slušam; ali nema Na tvome licu ničeg dobroga; Ako je Antonije živ i zdrav, I na slobodi, ljupkošću zapapri Trubljenje vesti povoljnih ovako! Ako li nije dobro, valjalo bi
Da doñeš kao kakva furija,
Sa zmijama na glavi(63) kao krunom, A ne pod vidom čovečijim.
GLASNIK Da li
Izvoljevate saslušati me? KLEOPATRA
Obuzela me želja da te lupim
Pre no što kažeš što: al' ipak ću te, Rečeš li da je Antonije živ,
I da je dobro, il' u prijateljstvu S Cezarom da je, ili da u njega On nije sužanj, svega zasuti Zlatom k'o pljuskom, a skupoceni Biser na tebe sručiti k'o grad. GLASNIK
Gospoño, on je dobro. KLEOPATRA Reč valjana. GLASNIK I s Cezarom je on u prijateljstvu. KLEOPATRA
Čestita duša ti si. GLASNIK
S Cezarom je
U prijateljstvu većem nego ikad. KLEOPATRA
Traži od mene blaga kol'ko hoćeš. GLASNIK
Pa ipak, gospo — KLEOPATRA Nije mi po ćudi
Ovo ,,pa ipak"; ono uklanja
Valjanost dobrih vesti prethodnih; Sa tiim ,,pa ipak" do vraga! ,,Pa ipak", To ti je što i kakav tamničar
Koji pred sobom tera užasnog Zločinca nekog. Priko, molim te, Sruči u sluh moj hrpimice sve Što tovar tvoj sadrži, zlo i dobro. Sa Cezarom je prijatelj, i, kažeš, Zdrav je, i veliš da je slobodan
(63) Furije — kod Rimljana, eumenide — kod Grka — bile su boginje osvete. Zamišljane su kao kćeri Zemlje ili Noći, strašne krilate devojke sa zmijama upletenim u kosu i sa očima iz kojih kaplje krv.
GLASNIK
Slobodan, ne! ja nisam, gospoño, Rekao to: s Oktavijom je svezan. KLEOPATRA
Za kakvog vraga? GLASNIK
Pa za onog divnog
Vraga što tera ćef u postelji. KLEOPATRA
Karmijan, sva sam bleda! GLASNIK
Gospoño,
Oženio se Oktavijom on. KLEOPATRA
(Obori ga udarcem) GLASNIK
Strpljenja, dobra gospoño. KLEOPATRA
Šta veliš? (Opet ga tuče)
Napolje, grozna huljo, ili ću Da šoram tvoje oči kao lopte; Počupaću ti kosu svu sa glave: (Vuče ga gore-dole)
Premlatiće te žicom, bićeš kuvan U slanoj vodi, lužnica će ljuta Peći ti kožu natenane.
GLASNIK Ja sam,
Gospoño ljupka, doneo tu vest, A venčao ih nisam ja.
KLEOPATRA Poreci
Što reče, pa ćeš dobiti na dar Oblast od mene; neocenjivo Daća ti blago; onaj udarac Što ti ga dadoh, to ti je za ono Što si do besa mene doveo, A dobićeš od mene na poklon
I ono sve što bude tvoja skromnost Zatražila od mene.
GLASNIK Gospoño, Oženio se. KLEOPATRA
Preveć si, nitkove, Ziveo dugo.
(Potrže nož) GLASNIK
Onda ću da bežim.
Šta vam je na um palo, gospoño? Do mene nema nikakve krivice. (Ode)
KARMIJAN
Priberite se, gospoño; taj čovek Savršeno je nevin.
KLEOPATRA
Dabogda se u Nilu Misir sav Rastopio, dabogda da se svaki Čestiti stvor u zmiju prometne! Pozovite mi natrag toga roba: Ma kol'ko da sam pomahnitala, Ujesti njega neću. Zovite ga. KARMIJAN
Biće ga strah da doñe. KLEOPATRA
Vreda njemu Naneti neću.
(Odlazi KARMIJAN) Nije plemenito,
Pošto sam sama sebi skrivila, Da. ove ruke tuku bednijega No što sam ja.
(Vraća se KARMIJAN sa GLASNIKOM) Gospodine, pristupi.
Nikada nije dobro da se zle Donosit vesti, ma koliko to Pošteno bilo: vesti prijatnoj Podari celu vojsku jezika Al' pusti da se vesti rñave Objave same, kad opipljive Postale budu.
GLASNIK
Vršio sam dužnost. KLEOPATRA
Je 1' ženjen?
Rečeš li opet ,,Da", ne mogu tebe Mrzeti većma nego što te mrzim. GLASNIK
Gospoño, jeste, ženjen je. KLEOPATRA
Dabogda
Grom da te zgromi! zar ćeš neprestano Svoje da teraš?
GLASNIK
Zar je, gospoño,
Trebalo da vas slažem? KLEOPATRA
Kamo da si,
Pa makar potop preplavio pola Moga Misira, te da zdenac bude Za kraljuštave zmije. Odlazi;
