Zoran Stefanovi}
SLOVENSKI ORFEJ
obredni slu~aj
Ro|en je 1969. u Loznici. Diplomirao je dramaturgiju i scenario na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu 1994. ^lan je Udru`ewa dramskih pisaca Srbije, Me|unarodnog udru`ewa “Stil” i Dru{tva qubiteqa fantastike “Lazar Komar~i}”.
U dramskim umetnostima debitovao je pozori{nom pred-stavom Ostrvska pri~a 1987. (Vaqevo, re`ija Zoran \or-|evi}), a u kwi`evnosti lirskim prozama 1989. Dela iz zbirke Slovenski Orfej i druge drame: istoimena drama,
Vikend sa Marijom Broz, Skaska o kosmi~kom jajetu i Ta~ka susreta (edicija “Znak Sagite”, Beograd, 1995), prevo|ena su,
izvo|ena ili objavqivana na srpskom, makedonskom, rumun-skom, engleskom i francuskom od 1992. do danas. Druga va-`nija dela: dokumentarni film @ivoti Koste Hakmana (2006, RTS, re`ija Miqan Gli{i}), novela Preko Drine, sa
iskrom u oku (~asopis Znak Sagite, 10, 2002), noveleta Vreme buke i besa (Tamni vilajet 4, 1996), stripski album Tre}i ar-gument, po motivima dela Milorada Pavi}a, crta~ Zoran
Tuci} (1995, Orbis–Bata, serijalizovano u ameri~kom Heavy Metal Magazine, 1998–2000), kratki igrani film Uske staze (1995, FDU–RTS, re`ija Oleg Jekni}), dokumentarna serija
Janusovo lice istorije (1993, RTS, re`ija Predrag
Ni-koli})... Zastupqen u kwi`evnim antologijama i izborima
srpska proza u slovena~kom ~asopisu “Apokalipsa”, “Gra-dina” 19: “Fantastika”, “Ugriz strasti”...
Priznawa: Zlatna medaqa za scenario na 42. festivalu jugoslovenskog kratkog i dokumentarnog filma, nagrada “Jo-sip Kulunyi}” za najboqu dramu, dva puta pobednik konkursa “Znaka Sagite”, vi{e stripskih priznawa, filmskih i dram-skih nominacija itd.
Kao urednik i izdava~ bio je ili je i daqe: urednik izdava~ke ku}e “Biqeg” (1992–1996), ~lan redakcije, zamenik glavnog urednika i direktor projekata “Kwi`evne re~i” (1994–1998), jedan od osniva~a i urednika digitalnih bi-blioteka kulturne mre`e “Projekta Rastko” (od 1997), ured-nik TIA Janus (od 1998), te saradured-nik vi{e kulturnih i medijskih redakcija u zemqi i inostranstvu.
NAPOMENA O DRAMI: Slovenski Orfej je imao pra-izvedbu 1992. u Starom Dojranu, u izvo|ewu pozori{ta “An-ton Panov” (Strumica, Makedonija, re`ija Goran Tren~ov-ski). Pro{irena verzija koju sada objavquje SSD je iz 2002, a u radijskom izdawu je predstavqala iste godine Srbiju i Crnu Goru na festivalu Prix Europa u Berlinu (rediteq Zoran Rangelov, Dramski program Radio Beograda).
LIKOVI I POJAVE
ORFEJ, ali je i “APOLON” i VO\A–ZLOSLUTNIK; DIONIS, ali je i “ZEVS”, ARISTEJ–ZMIJA i “HAD”
EURIDIKA, ali je i “HERA” APOLON
LAHESA, su|aja ATROPO, su|aja KLOTO, su|aja PAN, ali je i “KERBER”
SIBILA
MAJNADA–PADALICA
NIMFE i SATIRI, koji jesu i “Bogovi”, “Bogiwe”, “Su|aje”, “Mrtve du{e” i Regruti.
Radwa se odvija u zatvorenoj balkanskoj vaseqeni. Doba je XIII stole}e pre na{eg Spasiteqa,
{to je mo`da i dezinformacija.
Zoran STEFANOVI]
SLOVENSKI ORFEJ
DEJSTVO PRVO
Kada no} raskrili svoje skute, kroz rumenilo se mogu nazreti tri prilike: Su|aje. Kloto koja prede nevidqivu nit sudbina, Lahesa {to je sivom rukom odmerava, i najmla|a i najstra{nija, Atropa, koja nit srpom svojim temeqno preseca. Na wima su mra~ne kuku-qice, a lica im su mle~no porculanska, ve~ne maske koje li~e na nero|enu decu. Na nogama su im koturne, a Atropa ima i torbicu na boku. Tela im se wi{u, nalaze se u transu bliskom Rusaqkama. Brujawe iz wihovih grla je vi{eglasno. Ruke su im zaposlene ne~ijom `ivotnom niti. Napor je veliki.
ATROPA: Kada se Orfej, kraq tra~ki i lajavac slovenski, `iv vratio sa argonautskog lopovluka, Verige Sveta, Balkan, po~ele su se wihati.
LAHESA: Sve je zamuklo.
KLOTO: Opasno je bilo pustiti ga da se smuca Trakijom! Makedonijom! Tesalijom!
ATROPA: Wega, {to bi trulim svojim darom s bozima da op{ti...
LAHESA: Pravedan bes u nama seju}i. KLOTO: Inate}i se s nama!
ATROPA: Wegove su namere...
LAHESA: ... pquvawe u na{a `drela... KLOTO: ... al uzalud mu!
Pauza. Sve tri se zagledaju u ne{to u mraku.
ATROPA: Sudbinu... LAHESA: ... oku{aj... KLOTO: ... bez zazora... ATROPA: ... Orfeju!
Snagom mi{ice i uz sestru Lahesu, Kloto iz mraka niti–nevi-dimkom dovla~i teturavu priliku u belom.
ATROPA: Orfeju...
Prilika u belom ima neprirodno dugu kosu, skrito lice. Obe-znaweno stewe, povla~ena napred–nazad sa tri naba~ene niti kojima se Mojre poigravaju s wom.
LAHESA: ... Orfeju!
ATROPA: Zvucima nam do~araj kameno nebo Balkana! LAHESA: Medne sise jo{ nero|ene Jelene!
KLOTO: Dan kada }e{ ba{ ti sahraniti iskri~avi Olimp, bozima dom!
ATROPA: Do~araj nam i sebe, o Orfeju, koji se o~ima sme-je{!
KLOTO: A usta ti slu`e da grize{ dok qubi{!
Sve stane. Mojre se nagnu nad izmu~enu `rtvu. Atropa je odlu~no podigne sa zemqe. Prilika joj visi preko ruke kao mrtva.
ATROPA: ([apne)
Zevs–Muwobija te voli. I pozdravqa. Pita: se}a{ li se...
LAHESA: ... kada si se rodio?
Atropa je o{trim gestom u}utka, te nastavi blagi zbor mu-~eniku.
ATROPA: ... kada si se rodio, a mi te do~ekale iz utrobe majke tvoje, lepe glupa~e — Kaliope! Jo{ tad smo te, golu`dravog i urlaju}eg, opomenule: ne pravi pizdarije, Orfeju!
(Sestre joj kao eho ponove)
Nismo ~ekale tri dana da te vidimo novoro|enog! LAHESA: Nismo smele...
Atropa je udari po ustima.
ATROPA: Mi sve smemo! Ali on je ve} tad bio alav, morale smo ga opomenuti... I nije poslu{ao.
Atropa ga lagano pomiluje po kosi.
ATROPA: Posejdon uvek mo`e da uznemiri burom utrobu mora, ali ~ak ni on ne spre~ava more da se vrati u po~etni mir! [ta misli{ za{to, Orfeju? Ne sme!
(Udahne)
Hteo si na Balkanu, na Verigama – [to – Svet – Dr`e, da mewa{ poredak! Poredak koji svemirom di{e! Treba li da ti vadimo o~i zbog drskosti!?!
Wene sestre radosno zaklimaju glavama. Atropa pro~isti grlo.
ATROPA: No}as vra}amo teg koji vagi pripada i zato nek se smrtni umire. Jednom }e se samo mitografi se}ati prqavih poslova koje za Oca–Gromovnika radimo.
Lahesa i Atropa u transu vade srpove. Uzbu|ewe im raste. Me-|utim, Atropa po~iwe mirno da skida belu odoru sa `rtve. Umesto mu{karca, ispod tkanine se nalazi mlada `enska osoba. Lahesa i Kloto zgranuto gledaju nago, onesve{}eno telo. Zbuwene su.
ATROPA: I svi su oko wega govorili: “Ne, ne bi trebalo da pravi{ pizdarije, Orfeju... Neka tajna koju bozi znaju, ne bude i tvoje vlasni{tvo! Muzika ti je dovoqna.” A Orfej...
Pauza. Atropa skida masku. Ispod we je Orfejevo nasme{eno lice.
ORFEJ: Orfej sam ja.
Lahesa i Kloto vrisnu. Gu{e se. Teturavo padaju na tlo. Orfej iz torbice vadi glavu identi~nu wegovoj. Poqubi je oba oka i po-stavi na humku da pazi na su|aje. Skida svoju kukuqicu, baca je preko onesve{}enog tela prave Atrope. Onda navla~i svoju belu odoru, skinutu s we. Protegne ki~mu i pogleda u mra~no nebo. Pipne svoje srce. Nasme{i se.
ORFEJ: Ja. KRAJ DEJSTVA PRVOG
DEJSTVO DRUGO
Mrak. Iz kakofonije se pomaqa zvuk okretawa radijske skale i tra`ewa stanica. ^uju se vesti izgovorene histeri~no brzo na nerazumqivim jezicima. Vojni~ke kora~nice. O{tre naredbe laja-vim i nepoznatim re~ima. Muzi~ka najava vesti.
SPIKERKA–OF: ... a za kraj ovih vesti dana, podse}amo na ko-mentar boga Dionisa, wegove svetosti Zagreja-–Sabaziosa. Citiramo: “Kada se Orfej, gospodar tra~ki i prosvetiteq slovenski, `iv vratio sa argonautskog juna{tva, Verige Sveta, Balkan, po~ele su se wihati od radosti. Sve je zamuklo u sre}i, videv{i ga kako opet kora~a Trakijom! Makedonijom! Tesalijom! On, {to bi blagim svo-jim darom s bozima da op{ti... Nadu u op{ti na-predak u nama seju}i.” Kraj citata. Sledi prog-noza erupcija na Suncu.
Pod vrelinom pelagonijskog sunca grupa nimfi i satira, veselih i istetoviranih, sprema prostor za ve~era{we orgije. Mamurni Dionis, tetovirane ko`e kako stari boja{e i svoje bogove, za-vaqen u svoje prestoqe, strpqivo pu{ta da mu dve nimfice ure|uju kosu. Stari slepi satir mrzovoqno prebira po liri. Pred mladim bogom stoje zbuweni Orfej i Euridika, jedini u grupi ~ija je ko`a bela, a ode}a jednostavna. Dionis mazi mla|u nimficu. Osmotri Orfeja, i jo{ pa`qivije, Euridiku.
DIONIS: Reci.
ORFEJ: Do|osmo po~ast da iska`emo, Bahuse. Da vidi{ da ti na{e du`no po{tovawe nije izostalo.
DIONIS: (Nimfici) Podseti me.
NIMFA: To je Obrej, poznat kod Ahajaca kao Orfej. Princ tra~ki.
DIONIS: Muzi~ar {to je Argonaute razgaqivao? ORFEJ: Koliko mi je u mo}i heroje da razgalim. DIONIS: Jebo im ja mater. A {ta ti je to pored tebe? ORFEJ: Moja supruga: Euridika.
DIONIS: Da li je mutava?
EURIDIKA: Nisam, gospodaru Dionise.
DIONIS: Sad vidim da nisi. Skinite im, deco, tu drumsku pra{inu; kao gospoda nek izlo`e molbe.
Nimfice sun|erima peru lica, ruke, noge mladim gostima. Dugo i pa`qivo.
DIONIS: Sad mi poveri po {ta si do{ao.
ORFEJ: Po tvoju milost, da ti slu`im kao verno pseto. Da ti budem sve{tenik.
DIONIS: Vi, Argonauti, ste uvek bili Apolonu uz skut, dostojanstveni i ugla|eni. ^emu meni dolazi{? ORFEJ: @eqa mi je da se vratim i kraju koji me rodi. Da i
wemu slu`im.
DIONIS: Nisu te Furije terale da se smuca{ po Egiptu i sabira{ otpad wihovih u~ewa. I sad mi to do-nosi{ ovamo da mi ova ~eda pokvari{.
(Privije nimficu uz sebe)
EURIDIKA: Samo najboqe Obrej donosi, gospodaru Dionise, narod da prosveti, tebi slavu da obasjava. DIONIS: Ipak {teta {to nisi mutava. Napojte ih, mu~no je
s treznima razgovarati.
Nimfice im prinose pehare, ovo dvoje piju. Ostareli satir pipne Orfejeve ruke. Prihvati mladi}evu liru.
SATIR: Da li jo{ svira{? ORFEJ: Da.
SATIR: I jo{ kroti{ `ivotiwe svirkom? ORFEJ: Kad me je voqa.
DIONIS: (Smeje se)
Eto na{e drtine, mladi}u. I on zna koju }urlik-nuti, pa mo`ete i zajedno. Stari?
Satir okrene glavu ka Dionisu. Dionis klimne. Satir odlo`i liru, vadi iz torbe tr{~anu frulicu.
SATIR: Pa, kroti, mladi}u.
Starina tiho zasvira na fruli. Sve zamukne kada melanholija oblije prostor. Orfej mirno podi`e liru, ukqu~uje se trzajem u star~evu melodiju. Wegova lira mewa melodiju u hladnu i veli-~anstvenu sve~anost. Kada Orfej zavr{i niko se ne usu|uje da progovori. Niko, izuzev starca.
SATIR: Mlad si, dobar.
ORFEJ: Koje je to sviralo, ~asna starino? SATIR: Siringom ga zovem.
Zaprepa{}en Orfej opipava star~evo slepo lice.
ORFEJ: Postojao je jedan {to je frulu zvao tim imenom. Imenom iz se}awa, hudih, presivih.
Starac se nasme{i.
ORFEJ: Je li to tvoj propao lik, Pane, bo`e {umski i pa-stirski?!?
Starac skloni mladi}evu ruku sa lica.
ORFEJ: Ali ti si mrtav!!!
Starac mirno klimne.
ORFEJ: Mrtav!
Starac razmakne prstima svoje o~ne kapke: zenica praznih kao }elija bez prozora. Orfej ustukne.
SATIR (PAN): Ima{ li mo`da protivdokaz, plahovito mom~e?
Dionis jakim pqeskom razbija neprijatnu ti{inu. Nimfice od-vode senilnog Pana do zajedni~kog le`aja da ga vinom i grudnim mlekom kao dete umire i omame.
DIONIS: ^ast svira~ima!!!
(Poverqivo, Orfeju)
Otkako se nimfa Siringa u trsku pretvorila, a on je za sviralu sebi odsekao — od tad ga podse}ati na sebe ne vaqa. Na razliku koja ga od nas deli. ORFEJ: Zna~i, jeste mrtav?
Dionis veselo klimne. Posadi pesnika i `enu mu uz sebe na pre-stoqe, kao de~icu.
DIONIS: A mi, eto, nismo! Ko za inat Ocu–Muwobiji. A ti ne samo {to mi svirkom utrobu milinom obliva{, nego vaqda i izve{}e mi donosi{. Jama~no pro-laziste i kroz Olimp — gnezdo od Zevsa svito za rodbinu mi ~asnu.
EURIDIKA: Jesmo. Ali bi se, gospodaru, moglo re}i i da ti je rodbina...
Orfej je naglo prekida.
ORFEJ: Ta~no je da osve}eni Olimp posetismo. Kratko, no milostivo.
DIONIS: Ah, pomiwem li se po kakvom dobru tamo? Sre}u li mi za`ele Otac–Zevs? Ma}eha mila — kravooka Hera? Ili posestrime moje: Atina, Afrodita, Artemida, a ti, pak, zaboravi da mi prenese{ medne im re~i?
ORFEJ: Svi te cene i vole. Ali, avaj, nakratko ti li~nost razgovorom ~astismo, stid me da te {turo i geja~ki sad izvestim, dobri...
Orfej ~vrsto dr`i Euridiku da se ne bi izlanula. Dionis se qupko nasme{i. Rukom mahne vinoto~nim nimfama da im naliju.
DIONIS: Po`eqno je onda i izmisliti, samo da mene, bo-ga–juno{u, ne cveqa{. No, nebitnim vas vi{e ne}u pritiskati, labudi}i moji. Kao da ne znam kojim me ve} qubavima rodbina ~asti, kao {to je ve} i red. A ponajvi{e gordi i dragi brat, Apolon-Fojb, ukusa istan~anoga.
DIONIS: Ali opet bih se rado wihovih re~i podsetio! Nek se lovi{te oblikuje!
Nimfe i satiri naglo `ivnu. Zbor se namah organizuje sa dve svoje pole. Ostali Orfeju, Euridici i Dionisu navla~e pla{tove i koturne. Dele se maske. Gajde i bubwevi zaglu{uju prostor.
ZBOR: Ni u fotonu uporediv nije
dan kad Kron {}a{e ludu decu `drati sa ovim mrkim danom, ~asom nespokojnim kad oblaci krenu{e da gu{e
Olimp Balkanski, Divu i bozima dom!
Dionis se di`e na noge, stravi~no visok na koturnama. Svi ustuknu kad uo~e na wegovom telu Zevsovo stra{no lice. Orfej sa maskom Apolona, Euridika sa maskom Here, i Bahusova bratija sa bezobli~nim obrazinama, stoje {ibani vetrom.
ZBOR: Nevoqa po~iwe iz svog zmijskog jajca {to Zevsu–Muwobiji nepoznato nije. I zato rikni, Bo`e–O~e!
Ri~i,
nek jarost spepeli zenice `u~nih bunyija,
svu hrabrost da se usude lanuti! ZEVS: Treba li da i{~ekujem re~i ti
besa i gor~ine, sine moj?
Ili }e{ milostivo dati do znawa ocu senilnom pravedni svoj bes? HERA: Zar uvek sumwa{ u sre}u roda? ZEVS: “Gospodom” me oslovi, ku~ko!
No, Apolone, ili zbori, ili }e Hefajst zbor ~elikom iz `drela ~upati.
APOLON: Moja odanost zavet ti je, o~e... ZEVS: Odano podgovara{ decu?!
Odano buni{ Trakiju? Makedoniju odano muti{? Oru`a{ Tribaliju odano? Egeja bruji crvqivim jezicima, zmijsko dete!!!
Zevs u besu pregleda i gu`va dnevne novine balkanskih prestonica.
APOLON: [ta, a da ti to ve} ne zna{?
Zevs ga uhvati za gu{u. Qubazno.
ZEVS: Sinove su re~i navek nove.
Apolon se otrgne.
ZBOR: Mo`da, Dive, vrije{ u prazno? Zlije{ krv sa sinom uzalud?
Zevs ne obra}a pa`wu. ^eka.
HERA: Svaku }e svakome Div odmeriti. Samo je on nepogre{iv,
vi{e no Smrt {to je.
ZEVS: Nek se ku{uje kad se moji dugovi prelamaju!
Sve, pa ~ak i vetar, zamukne. Apolon gordo di`e glavu.
APOLON: A kad Fojb–Apolon svoje prelama, kazna ga ne obi|e, je li, Dive? ZEVS: Priznaj.
APOLON: [ta? Da spremam ~elik i spletku protiv milog ti sina, Bahusa? Dionisa, seqaka upitog, {to ga `enskadija voli? ZEVS: Pa, sprema{ li?
APOLON: ^elik i spletku? Spremam. HERA: (Pretvorno)
Zar?
ZEVS: [ta ti juno{a Bahus skrivi te mu opa~ine nebratski sprema{?
Apolon }uti.
POLA ZBORA: Mo`da je po{tovawe mladac drsko zaboravio spram brata, mo}nijega i starijega? DRUGA POLA: Ili si, zlatokosi bo`e,
oja|en pa`wom kojom juno{u nezahvalni Balkan ~asti?
APOLON: Jebala ga pa`wa!!! Ne mo`e Fojb biti qubomoran na pijane glodare!!!
HERA: (Upla{eno) Govori u stihu!
ZBOR: ^ime }e{ se opravdati
ako ne qubomorom, mi{ji bo`e? Sujeta te tera da oru`a{ vojske nevi|ene protiv Dionisa, ne bi li mu se ruse glave do~epao... APOLON: To je zarad tvoga, na{eg dobra! O~e! ZEVS: Ja~e bi tuklo o~evo srce
kad tvoja skrb ne bi bila iza le|a stvarana... APOLON: Brze mi pripreme behu,
jer ti je sin–nesin Dionis qubav varvarsku ve} sebi osvojio! Na pobunu sprema nakot slovenski: Tra~ane, Tribale, Makedonce,
i Pelazge presvete, samo da bi ti trona pomerio! A nakot helenski: Danajce, Jowane, Dorane, pridobit }e ve} lako i uzbunit,
svrhom da se nama, Olimpqanima, krvce–crne napije!
ZEVS: Ali ni ti miran ne se|a{e... ZBOR: Vojske di`e, {pijunima rovari,
Fojb–Redoqubni,
ne bi li trusnom Balkanu ogadio premilelog Bahusa.
A Orfej, pesnik, glavni mu je bode`. ZEVS: Orfej, kopile!?
ZBOR: Poslao ga je, ~ednog, Dionisu, da mu sve{tenikom vernim bude. I ne zna da mu je u um bezazleni usa|ena namera da ba{ on Bahusa sru{i kao osvetu za Apolonov ponos.
ZEVS: Ali za{to sve to?
Pobune, crwe i gr|e, kr{ih i pre|e, a kamoli ne bih mladu pijanicu — Dionisa. No, {ta tebe tera, te plamti{, dobri moj? APOLON: (Histeri~no)
Zato {to svi slepci bejaste kad se psetance rodilo! Sa Tvoga su ga bedra svi srcima svojim stavili!
Tad je kopile prostor osetilo! I svoju alavost na tu| ra~un siti!
ZBOR: I Hera bi rado rekla svoje re~i `u~i za nedono{~e suparnice, Semele, ali te{ko da }e se prevariti i lanuti! ZEVS: Optu`uje{ me da sam odvi{e
qubavi dao svojoj krvi i mesu? APOLON: Ti vaqda zna{ {ta radi{, Muwobijo.
No, pojmi da mo}nom bi}u kao {to sam radovawe nije podvijati rep.
Svake zime Delfe napu{tati da bi se skorojevi} tri meseca na tu|em, mojem, prostirao! ZEVS: Skorojevi}!?
APOLON: Dionis vi{e Delfa ne}e videti, za to vam ja `u~an stojim.
Pohvali}e{ mene, pravog sina ti, kad ti uru~im onu rusu glavu
koja na te krenu sa pjanom seqadijom. ZBOR: Apolonu–Fojbu do reda je navek.
Lepota u stabilnosti po~iva. Revolucije zatirati krvqu u korenu ne bi li Poredak pri misiji ostao! ZEVS: Strah te je, sine.
Su|eno je da mlado, `ivotno, uzme sebi mesto silom,
kako i ja do|oh, protiv Oca mi.
Mo`da bi da ti se juno{a s puta ukloni? Ili da ti ja dam tron, sa sme{kom, ne bi li se utroba sujetna smirila. ZBOR: A onda }e i svemir lak{e disati
ako Apolon gordoqubni mudro zavlada. APOLON: Nisam gordoquban! Nisam!
Dionis skida Zevsovu masku i sa tu`nom ozbiqno{}u se zagleda u uzdrhtalog “Apolona”.
POLA ZBORA: A dotle Zlatokosi priqe`no sprema oru|a da se Olimpski Mir odr`i. DRUGA POLA: Feni~ki nosa~ aviona!
Dvadeset hiqada dugih cevi! Projektili egipatskih bole{~ina! Desantne jedinice sa Krita!
APOLON: (Histeri~no)
Nisam gordoquban! Nisam!
Zbor skida maske s lica. Sa sle|enim interesovawem posmatraju “Apolonovu” histeriju i “Herin” strah.
APOLON: Nisam!!!
Dionis da znak da se sa Orfeja skine Apolonova maska. Ispod we je Orfejevo za`agreno lice obliveno suzama i slinama. Skidaju ma-sku i sle|enoj Euridici.
ORFEJ: ([ap}e) Ne ja...
Dionis pucne prstima. Svi mi{i}i na Orfeju i Euridici se opuste i oni klonu kao krpene lutke. Nimfe im pritr~e da ih umiju vinom, ne bi li se povratili u stvarnost.
DIONIS: Je li te zabavila ova na{a igrica? ORFEJ: Kakva igrica, gospodaru?
Euridika drhtavo klekne pred tron.
EURIDIKA: Osmeh ti krasi lice, Bahuse! Zna~i li to da Obre-ja prima{ za slugu ti sve{tenog?
Dionis upitno pogleda u svoju bratiju. Niko se ne usudi da ga pogleda u o~i.
DIONIS: Da.
Orfej pada na kolena.
ORFEJ: Srce mi klik}e {to ti, vinski bo`e, pokaza zado-voqstvo mojom ni{tavnom ponudom.
Bahus i wegova bratija ne odgovaraju, ve} `ustro na se nabacuju ogrta~e zvezdama osute. Tako se utopi{e u blistavu no} koja gu{i usamqene i zbuwene Orfeja i Euridiku.
DEJSTVO TRE]E
Orfejev {ator kraj jezera je velika, mle~no bela kocka od platna. Zaspala tela Orfeja i Euridike na le`ajima naziru se kroz platno, kao na odru.
Ona se lagano, neodlu~no di`e. Navla~i tuniku. Po|e da iza|e napoqe, ali je wegova ruka odlu~no spre~ava. Privla~i je k sebi. Nastaje vitlawe po {atoru.
Euridika, ra{~upana i zajapurena, izlazi. Ulazi do kolena u je-zero, zagledana u planine nasuprot. Orfej dolazi na pesak, mirno ugo|avaju}i liru. Sedne na `alo, posmatra suprugu.
Improvizuje neku melodiju.
ORFEJ: Do|i.
Ona ne reaguje. On je malo poprska vodom.
ORFEJ: Rekoh: do|i!
Euridika se okrene k wemu. On skrene pogled.
EURIDIKA: Za{to da do|em?
On baci liru. U|e za wom u vodu.
EURIDIKA: Trudna sam.
On zastane.
ORFEJ: Pa? EURIDIKA: @ensko je.
ORFEJ: Neka je Majka–Hera blagoslovi.
Zadi`e joj tuniku. Ona ga udari nadlanicom. On se zanese kroz vodu.
EURIDIKA: Blagoslov neka ti je u lobawi, {to nas u ovo neizvesno dovede.
On iza|e iz vode, uzme liru. Improvizuje.
EURIDIKA: Reci mi {ta je sve ovo?
ORFEJ: Napla}ivawe ra~una... Zora kona~nog su|ewa. EURIDIKA: La`e{ me... I umi{qa{ o sebi, frajeru.
(Pauza. Shvatila je)
Ceo tvoj `ivot je jedna napukla maska. A ~ak nije ni tvoja.
ORFEJ: Svet je maska. Ja sam...
(Smi{qa. Nasme{i se)
Samo sam prorez za o~i.
EURIDIKA: Ko gleda kroz proreze? ^iji si ti u stvari? Apo-lonov? Dionisov? Svoj?
ORFEJ: Moja uloga je da su|ewe ubrzam.
EURIDIKA: Lud si! Vlast ne}e{ oteti, ako ti je to namera... ORFEJ: Misli{ da ima potrebe da otimam? Ionako je
do{lo vreme da gamad mo}na plati za opa~ine. A onda }u ja te opa~ine ispravqati!
EURIDIKA: Ne laj! Bi}e{ ~ut!
On se okre}e i sviruckaju}i se utapa u mrak.
EURIDIKA: Misli{ da si najpametniji? Da }e{ jedini pre-`iveti? Da u wihovoj igri ti mo`e{ bogove zaje-bati? Koju nagradu o~ekuje{? Besmrtnost?! Mo}?! Kvazare i supernove?!?
Ona prestaje da urla jer je Orfej ve} oti{ao. Po~iwe da se kupa ne bi li se smirila. Iz vode kraj we izrawaju dve nimfice. ^e-li~nim stiskom je grle. Ona vrisne, otima se, bez u~inka.
EURIDIKA: [ta ho}ete? NIMFA
PRVA: Zar nisi usamqena, sestro–nimfo? Je li ti setna slovenska du{ica?
NIMFA
DRUGA: A mo`da te je vojno tvoj za srce ujeo? Ili bi ga rado zamenila boqim?
NIMFA
PRVA: Mo`da bi se nama za pomo} obratila?
Euridika ih grubo odgurne u vodu. Krene na obalu zadihana. Nim-fice se smeju.
EURIDIKA: Hvala. Sama }u se izboriti.
Kad kro~i na pesak sudara se sa kao zid ~vrstim Dionisom. Mladi bog je ne~im vrlo uveseqen.
^vrsto je zagrli, zajedno se sru~e na pesak. Wena glava mirno po~iva na wegovom krilu. Bahus joj o~inski pomiluje kosu.
DIONIS: U Hiperboreji, neprirodnom Apolonovom raju, kao dete sam spavao pod nikad zalaze}im suncem... Tamo je Fojb slao ostarele nimfe da se me|
Hiper-borejcima burne mladosti se}aju. Gledaju}i wi-hove svele grudi pla{io sam se svoje smrti. Mada se veruje da bogovi ne umiru, primetio bih da je i to samo predrasuda. I sawao sam kako }u na sparni dan moje pogibije do}i na noge ostarelom Apolonu, priviti mu glavu na bratske grudi i zamoliti ga za opro{taj, jer me nikad nije voleo. San je kon~ao tako da Fojb ne mo`e otvoriti o~i da me vidi. Naime, obojica smo ve} bili mrtvi, Hadom osve-}eni.
EURIDIKA: Za{to se smeje{?
DIONIS: To su tikovi. Pla~em u stvari. ^uj, ako mo`e{ wega da spase{, u~ini to. Ako ne, ionako }e biti zanimqivo...
EURIDIKA: Ne razumem. DIONIS: Gde ti je mu`?
EURIDIKA: Me| drve}em. Zavodi me~ke svirkom. DIONIS: Dobro se ose}a u naivnoj ko`i?
EURIDIKA: Pitaj wega, gospodaru. To su mu{ke stvari.
Dionis joj stavqa ruke u ko{uqu.
DIONIS: Evo i `enskih.
EURIDIKA: Nije mi do toga, gospodaru. DIONIS: Tu`an sam ti ne{to. EURIDIKA: Drugi je lek za to.
Dionis joj ulazi me|u noge. Ona ga uhvati noktima za grkqan. Nimfe pritr~e da joj zarobe {ake.
DIONIS: @eli{ li da razmotrimo mesto tvog vojna u svemu ovome ili }e{ se ipak smiriti?
Ona se sledi.
EURIDIKA: Opet ne razumem. DIONIS: Ni ja.
Ona ga zagrli i poqubi. Ali zga|ena, ipak ga odgurne, posko~i i zaleti se u vodu. Utone pre nego {to je nimfe spre~e.
DIONIS: Za wom, kobile! Spa{avajte je. NIMFA
DIONIS: Mar{ za wom. Ne dajte kuji da se ubije!
Nimfe zarone po wu. Tek iz tre}eg maha to im i uspeva. Umrt-vqeno Euridikino telo izvla~e na pesak. Nimfe joj bezuspe{no daju ve{ta~ko disawe.
DIONIS: Je li `iva? NIMFA
PRVA: Nije. NIMFA
DRUGA: Ti joj daj svoj dah, gospodaru. Brzo. DIONIS: Postavite, da se okrepimo.
On se prihvata o`ivqavawa dok nimfe postavqaju hleb, sir i vino na tkanicu. Kada Euridika po~ne da daje prve znake `ivota, on je ubledelu i nemo}nu poseda kraj sebe. Udari joj pqusku. Da joj jo{ vazduha. Dolazi Orfej.
DIONIS: Sedi. Da ve~eramo kao porodica. ORFEJ: [ta se to desilo?!
Ona mu odgovora neartikulisanim zvucima.
DIONIS: Jezero je poku{alo da je otme, ali je na kraju ipak ispqunu.
Orfej se uhvati za glavu. Prigrli svoju `enu.
DIONIS: Sebe ne krivi. Ona to ne bi volela. Ponosna je bila na tebe.
ORFEJ: Ne govori kao da je mrtva, gospodaru!
Dionis stavqa par~ad sira u usta dvoje qubavnika.
DIONIS: Ne cmizdri. Ba{ smo te malopre hvalili kako si ~vrst i odlu~an kad nepravde i opa~ine isprav-qa{.
(Woj)
Jedi to!
Wih troje u ti{ini `va}u sir, svako u svojim mislima, svako u svojoj muci. Bahus povremeno durbinom osmotri daleke obale. Zvuk aviona.
DIONIS: Deco, vidite li nevidqivog? KRAJ DEJSTVA TRE]EG
DEJSTVO ^ETVRTO
Mrak. Zvuk okretawa radijske skale i tra`ewa stanica.
SPIKERKA–OF: ... kao i zbog stalnih upita na{ih slu{alaca da bog Dionis, Wegova Svetost Zagrej–Sabazios, Donosilac @ivota i Mrziteq Smrti, no}as svi-ma nasvi-ma ponovo da priliku da patimo zbog we-gove obredne smrti, napijamo se wewe-gove tople krvi i strepimo da li }e nam On i @ivot ponovo vaskrsnuti. Velika novost je da }e Orfej, go-spodar tra~ki i prosvetiteq slovenski, imati no}as ulogu glavnog sve{tenika, koqa~a svetog jarca. Devoj~ice ispod dvanaest godina nisu po-`eqne, a mesta se rezervi{u na brojeve hrama ili elektronskom po{tom...
Ostareli Dionis, sa svetlo{}u {to mu izbija iz lica, stoji na humci, nasme{eno i{~ekuju}i nekoga. Potmuli zvuk bubweva i pi{tawe gajdi probija kroz mrak. Preko Bahusovog zadovoqnog lica preleti kratki bqesak qubopitqivosti. Iz mraka, jedna za drugom, izbijaju buktiwe zlim rukama no{ene: do{li su Zloslut-nici. Obu~eni su u bele pokrove sa crnim maskama. Nose zmije. Te{kim korakom sti`e i onaj {to ih vodi, u pepelobojnoj ode}i. Dionis i Zloslutnik–Vo|a se zgledaju. Na Vo|in znak rukom ostali ustuknu. Samo lepr{awe jata roda razbija ti{inu u kojoj se mo}nici procewuju.
VO\A: Mo`da je prerano?
DIONIS: Ako ti je ve} ovo su|eno onda nemoj da si sa`aqiv.
Vo|a se okre}e prema svojoj bratiji koja ve} nervozno i potmulo re`i.
VO\A: Ho}e li nam se oprostiti ovo?
Umesto odgovora, iz wihovih grla on dobije urlik nezemaqske snage i du`ine: orkan {to bi}a pomera. Vo|a snebivqivo slegne ramenima, savije telo kao zver. Re`awe mu eksplodira u urlik dok se okre}e ka Bahusu. Me|utim, Dionis je ve} iz qudskog pre{ao u jar~ji oblik, strpqivo ~ekaju}i sudbinu.
VO\A: Crkni, bo`e–Bahuse!!!
Zloslutnici kidi{u na jarca kidaju}i mu udove. Wihovo cviqewe i re`awe, poput Pasa Smrti, obliva prostor. Poneko imitira jar~je drawe. Ruke su im krvave do lakata dok piju iz `rtvene zdele gase}i ve~nu `e|.
Iz gomile koja okru`uje biv{eg jarca teturavo se di`e Vo|a. Ustukne.
VO\A: Ubismo ga! Sad smo... Dionisove ubice!!!
Muk. Bratija je sle|ena. Vo|a skida masku, ispod we je Orfejevo nasme{eno lice. Nimfe i satiri skidaju maske Zloslutnika, rastreseni ve{}u.
Bri{u suzna lica i ve} po~iwe naricawe i busawe u grudi. Krivci posipaju sebe blatom i mekiwama. Kao znak iskupqewa neki razbi-jaju posu|e, a Nimfe nagr|uju lica noktima. Obuzete su kolek-tivnom histerijom, obrednim zanosom. Vrte se oko sebe dok ne postanu kovitlac boja. Peva se, ma{e dugim no`evima, vaqa po zemqi i pli}aku.
Orfej vri{ti u besu.
ORFEJ: Daj mi Padalicu! Nek nam vi|ewa govori!!!
Najvi{a nimfa, androginog izgleda, u transu se trza, nadima, bunca, vri{ti, cepa ode}u. Ne mogu da joj pri|u zbog wenog baca-kawa.
Orfej sa dva mlada satira, i Euridika sa dve mlade nimfe se okupqaju oko Padalice. Prilazi joj prvo Orfej sa krivim no`em u desnoj ruci, i Euridika sa biqem i cve}em. Za wima stupe i pratioci. Svo {estoro se hvataju u otvoreno kolo i poskakuju}i, nejednako i unapred, pevaju.
KOLO–ZBOR: Tako, tako, hop, hej! Ustani nam, hop, Opet tako. Tako, bela, hop, I iz usta jo{, Hajde, bela, hej!
Tri puta Zbor obigrava oko Padalice, po~ev{i od wene glave, od desnog ramena prema levom. Onda Orfej prekrsti no`em wene grudi. Dve nimfe je uhvate za ruke, satiri za noge, i prenesu je nekoliko metara. Ponove obred. Opet je prenesu i opet ponove obred.
Svirka se ve} zahuktala: melodi~na i suluda.
Odjednom, svi zamuknu. I{~ekuju. Orfej pri|e Padalici i jako udari svojom levom nogom wena stopala. Pquva~ka po~ne da joj izlazi na usne.
Orfej sa`va}e pelin, otpije malo vina i onda tom sme{om po-prska Padalicu po licu. Ona po~iwe da dolazi sebi.
ORFEJ: Probudi se, sestro, potrebna si nam!
Euridika i nimfe krenu da podignu Padalicu, ali upla{eno us-tuknu, jer trans jo{ nije zavr{en.
ORFEJ: Prorekni ve}, sestro, ne ustala dabogda!!!
Padalica nezemaqskim tonom izri~e svoju opomenu.
PADALICA: Siva strana... Siva strana mo}i nas je pohodila... Usne... su mi suve... Krv nam si{e studen {to dolazi... Bo`e, mladi bo`e, ne izdaj nas! Ne izdaj... Ako vi{e iz srca ne ~ujem ti glas, sve `ivo ra|awa }e, zbog nas gre{nih, biti li{eno! Od sad! Od sad! Od sad!
Padalica otvara o~i oznojena i upla{ena. Euridika i nimfe je podi`u, a Orfej i satiri ukrste no`eve iznad wene glave. @ene slivaju vodu na no`eve, da kapqe na glavu Padalice. Uplakani satiri naprave desnim rukama luk ispod kojih teturava Pada-lica tri puta prolazi. Ona jeca, htela bi da se otme iz ruku nimfi koje je umivaju.
Obred se zavr{io, ostaviv{i sve posmatra~e u`asnute zbog spo-znaje stepena krivice.
Op{te kajawe i oplakivawe okolo ne uti~u na Orfeja. On ~eka. Puzava gomila u strahu mu se zbija oko nogu.
Orfej za trenutak pogleda Euridiku koja izdvojena iz gomila ~u~i u mraku. Obgrlila je kolena i tiho pla~e.
ORFEJ: Zovite Boga!
Pokajnici ga pogledaju kao da govori nemu{tim jezikom.
ORFEJ: (Vrisne) Zovite Boga!!!
Poneko po~ne nesigurno da doziva.
BRATIJA: Semelin sine, Jakhe... Davao~e bogatstva...
Pridru`uju im se i ostali. Hor postaje sve skladniji, neumorno ponavqaju}i.
BRATIJA: Semelin sine, Jakhe, davao~e bogatstva!!! ORFEJ: Ja~e! Ja~e! Ja~e!
Oni ga poslu{aju.
Radwa se produ`ava i ve} se kod nekih po~iwe prime}ivati umor. Ali `eqa da poprave gre{ku je ja~a. ^ak se i Euridika ponesena pridru`uje. Lagano, iz jar~evih ostataka iza wihovih le|a di`e se krupna bqe{tava figura.
Podmla|eni Dionis se vratio, dr`e}i {tap obavijen br{qanom. Svet bqesne novim svetlom, i sam podmla|en. Orfej di`e ruke u radosti.
ORFEJ: (Peva) Evo ga!
Svi se okrenu ka uskrslom bogu. Nagla promena od o~aja do veseqa. Qube noge povratniku, zalivaju}i ih suzama–radosnicama.
ZBOR: Zlu utekoh, boqe na|oh! Zlu utekoh, boqe na|oh! Zlu utekoh, boqe na|oh!
Na sve strane se naliva vino, koje se jo{ priqe`nije pije nego malopre|a{wa krv. Vitlaju ponesena, naga kola. Pijana muzika je dobar uvod u orgiju koja zapo~iwe. Parovi i trojke raslojavaju gomilu.
Nimfice bi prete`no k Orfeju, ali kad primete da on upitno gleda u Bahusa, neke od wih se neodlu~no vra}aju bogu i le`u kraj wega.
DIONIS: (Orfeju)
Dobro si ih vodio. Kao ja. ORFEJ: Hvala, gospodaru.
DIONIS: Ako Vo|a ne ume ili ne}e da natera gomilu da da puna ose}awa – ja ne mogu o`iveti. Da li si znao za to?
ORFEJ: Prvi put ~ujem.
DIONIS: Slede}i put }e{ znati.
ORFEJ: Nije trebalo da mi to spomiwe{, Bahuse. Opasno je davati u ruke ~oveku odgovornost da boga zauvek ubije.
DIONIS: Sa ~istom namerom si mi do{ao, a tako mi vaqda i slu`i{.
ORFEJ: Za razliku od namere, nemarnost ili rasejanost su daleko delotvornije. Ne bih da okajavam ako se tebi {ta desi zbog moje slabosti.
Dionis odgurne od sebe nimfice. Izdigne se da bi boqe osmotrio pesnika.
DIONIS: Ako sam razumeo, ti bi rado na~inio sebe ~vr{}im no qudi {to su?
ORFEJ: Qudi su bagra. Stoka grdna. Ne cene ni muziku, ni qubav, ni razum.
DIONIS: Ta~no je, ne cene, ali barem naslu}ivawem u`ivaju. Zar to nije ~udo samo po sebi, mili moj?
ORFEJ: (Uzbu|eno. Na ivici besa)
[ta je stvorewe od blata da bi ~inilo ~udesna dela?! Ono je u grehu, od maj~ine utrobe do u starost, u grehu nevernosti! A ja, ja li~no, spoznah da kod ~oveka nema pravednosti! I da `ivot sinova qudskih nije na ~vrstim temeqima! A duh, koji im je Bog stvorio, treba da u~ini `ivot savr{enim, ne bi li svi oni prepoznali Wegova dela u sili Wegove slave i puninu Wegovog milosr|a nad svi-ma sinovisvi-ma, nad svim svojim k}erisvi-ma!!!
Ti{ina.
DIONIS: Znam jo{ jednoga {to sli~no tvrdi.
(Pauza)
Ali taj nije ~ovek.
EURIDIKA: Da, to nas i jeste tvoj brat Apolon nau~io.
Dionis je posadi kraj sebe.
DIONIS: Lepo je od tebe, Obreju, {to bi ~itav svet boqim napravio, a vidim i da si vru} da to i ostvari{. Evo, oslobodi}u te slu`be, te mo`e{ oti}i Apo-lonu koji ve} ima spremnu zamisao preporoda. Talentovan si, mo`da }e{ mu pomo}i da nam {to pre vrati zlatno doba u ove sive krajine. Ali dopusti ovom vedrom seqa~ini da dovr{i orgiju, pre nego {to mi ode{.
Dionis navla~i Euridiku na sebe, ne {tede}i poqupce. Euridika se otrgne, stane uz mu`a.
EURIDIKA: Trudna sam, gospodaru, ako biste dozvolili.
Dionis upitno pogleda Orfeja. Ovaj klimne.
ORFEJ: Nemam obraza da te sada napustim, gospodaru. DIONIS: Pre`ive}u.
ORFEJ: Ne to, nego mi je ~ast da uz tvoj skut qude dr`im u redu i bogoboja`qivosti. Mada sam i ja gre{an, kao {to se zna.
DIONIS: Ogre{ewe–Pravi~nost–O~i{}ewe! Za svaku po-hvalu je {to se na vreme u~i{. Slobodni ste.
Orfej neodlu~no odvodi `enu, osvr}u}i se. Mladi bog se ve} aktivno ukqu~io u orgiju.
DEJSTVO PETO
Zvuk okretawa radijske skale i tra`ewa stanica.
SPIKERKA–OF: Protokolarne vesti. U prijateqskoj i radnoj poseti bog Dionis, Wegova svetost Zagrej–Saba-zios, posetio je roditeqski Olimp gde je sa bratom, Wegovom Trosvetlo{}u, Plavim danom, Apolonom–Fojbom, jutros imao srda~ne i otvo-rene razgovore koji su po ko zna koji put...
Balkanski Olimp, tamo gde se ~ista svetlost se~e sa dre~avim bojama ode}e i ko`e bogova. Olimpski bogovi sede na svojim tro-novima koji spiralno obvijaju bre`uqak, na ~ijem vrhu jeste Zevs.
Ptice cvrku}u, ~uju se {lageri. Bogovi su nepomi~ni i }utqivi ispod svojih stra{nih maski. Povremeno se {qepnu po ko`i zbog komaraca. Lagano prilazi Dionis, bez maske, jo{ pra{wav od puta. U~tivo sa~eka da mu se neko obrati. Ni{ta. Naka{qe se.
DIONIS: A ja vam doneo ponude.
Baci kandirano vo}e preko ramena. Zapali cigaretu, sedne “po turski”.
DIONIS: Vru} dan, nije vam do razgovora?
Muk.
DIONIS: Do{ao sam da vas upozorim – ne{to se ~udno de{ava...
(Muk)
Ima naznaka da gubimo snagu... Da }emo uskoro biti zga`eni, mislim, mi – bogovi...
Iza maski dopre bezobrazni kikot bogiwa.
APOLON: “Mi – bogovi”?
Dionis se okrene. Iza wega stoji Apolon, bez maske, u poluvojnom ko`nom kompletu. Nosi crne nao~are. Nervozno bije korba~em po ~izmi.
APOLON: Re~e “mi”? Sebe ubraja{ me|u “nas”, brate? DIONIS: Zdravo i tebi, brate Apolone.
APOLON: Dakle “mi”! Pa {ta }e se to “nama” stra{no de-siti, te si mi tako zbog “nas” uzbu|en, braco? DIONIS: I ja jesam iz olimpskog kruga. Zabrinut sam zbog
APOLON: O, dete paranoi~no, opet si pio i drogirao se. Nema zavera.
DIONIS: \ubre la`qivo...
Iza Apolona iskrsne gomila wegovih pratilaca. Vrlo su mladi, nose automatsko oru`je. Obu~eni su sli~no gazdi.
APOLON: Mislim da }u te ipak saslu{ati, braco...
Uzme cigaru od Dionisa, sedne naspram wega.
DIONIS: Napravio si glupost. Trebalo je da se obra~una{ sa mnom druga~ije.
APOLON: ^ist sam kao suza baba–devojke. Samo ho}u svoje po zakonu. Odrekni se Delfa.
DIONIS: Za{to? Ipak je proro~i{te tvoje devet meseci godi{we, a moje samo tri.
APOLON: I to ti je previ{e.
Svaki ~as se {qepkaju zbog komaraca.
DIONIS: Gotovo je, brate. Vra}am se po svoje. Bio sam na Balkanu pre nego {to su qudi do{li, a bi}u i kad bogovi poplesnive. Za{to bih molio da mi se prizna postojawe?
APOLON: Ne}e{ dobiti Delfe. Ima{ proro~i{te u fokid-skoj Amfikleji, ne budi alav.
DIONIS: Sada je jedino. Naterao si qude i bogove da za-borave da su Delfi bili moji.
APOLON: Droge ti sad vade mladala~ke psihoze. Se}a{ se ne-postoje}eg. Svuda vidi{ zle namere.
Krene da ustane.
DIONIS: Za{to si mi poslao Orfeja?
Fojb zastane.
APOLON: Sam ti je do{ao.
DIONIS: Nije. Ti si ga poslao. A po{to si i budala, nisi shvatio da }e nas to sve sru{iti.
APOLON: ^uj, mali je talentovan i omiqen, i kod naroda i na televiziji. Mo`da ti vreme prolazi, mo`da }e{ umreti. A ovog puta ne}e{ o`iveti, niti }e biti onog vola Perseja da ti kult ustanovi. Snaga sme-wuje slabost. I ne krivi maloga, ako ti on mo`e na{koditi onda stvarno nisi ni za kurac.
Na Apolonov pokret rukom mrak se raskriquje i u procepu se ukazuje ne{to sli~no pozornici naslikanoj na vazi. Na pozornici, kao u akvarijumu, nalaze se Orfej i Euridika, okru`eni osun~anim pejza`em. Veseli su, obliveni povetarcem i nezemaqskom muzikom. Pokreti su im usporeni kao da se probijaju kroz vodu. Dionis je op~iwen rajskim prizorom.
APOLON: Za{to ne voli{ Orfeja? Za{to ti se di`e na Euridiku? To su samo luda deca koja se raduju `ivotu! Misle da su spoznali svaki damar sve-mira! Disawe trave! Svaki osen~eni trzaj pri sno{aju! I ti mi ka`e{ da }e oni da te sru{e! Ludilo ti krv pije, brate!
Dionis je razne`en idili~nim prikazom bezazlenosti. Ali, ve} u slede}em trenu se rastre`wuje.
DIONIS: La`! Opsenama brani{ gadosti koje si mi na-menio! Boqe bi bilo da si imao petqu da se sam suo~i{! Kad bi me Orfej sru{io zna{ li {ta bi se desilo?
APOLON: Mirnije bih zaspao.
DIONIS: Da, zauvek. Ne{to se ~udno de{ava. Pre neki dan zamalo je bilo da ne o`ivim u ritualu. Poku{ao si da nam uvede{ red, rad i disciplinu na Balkan. A eto, snaga je po~ela da nam se osipa. Taj isti Orfej koji misli da mo`e da vlada silama sna i bu|ewa donosi novi strah. Ozbiqno je shvatio da je sve-{tenik sam bog.
APOLON: On to radi iz najboqih namera.
DIONIS: Znam. Tim gore. Tra`im da prekine{ sve akcije. Demontiraj agenture i penzioni{i Orfeja... APOLON: Stani da zabele`im.
DIONIS: Jebi se. I raspusti invazione trupe. Zauzvrat dobi}e{ Delfe zauvek. A ako me ne poslu{a{, dignu}u svaku balkansku silu, moje pijane Slovene, samo da zaustavim vremena koja }e do}i!
APOLON: Kakva sad vremena?
DIONIS: Vremena u kojima }e nama, bogovima, meso otpadati sa tela, a Kosmos nam piti posledwe gutqaje sve-sti. Vremena kada }e qudi glumiti bogove, a nas nigde biti ne}e. I svuda }e biti mir i red, bi}e rad koji nas osloba|a, ali `ivota ja tu ne vidim. I
vi{e ne}e biti stvar u tome da se svet protuma~i i pro`ivi nego da se promeni, a bogovi }e biti lutke te promene. Zbog svoje sujete donosi{ nam nepoznate sile na Balkan, Apolone. Tra`im da prekine{ tu ludu igru. Odmah.
APOLON: ... a baba da ima trolu ne bi i{la pe{ke.
Apolon drsko okrene le|a besnom Dionisu.
DIONIS: Svaka ~ast.
Mladi bog drhtavo vadi pi{toq, repetira i uperi u bratova le|a. Apolonova pratwa naglo uperi pu{ke u Dionisa. Dionis {kqocne. U prazno. Obojica se nasmeju.
APOLON: Ovla`ila ti municija. Neka nam otac, Zevs–Mu-wobija presudi! @elim da wegova bude posledwa!
Oru`je se spu{ta. Svi se sa i{~ekivawem okrenu ka Zevsovom tronu. Zevsov glas rikne odasvud, kao da sam Olimp govori umesto nepomi~nog gospodara.
ZEVS: Mi, Zevs, Svetu Gospodar, Razmotrismo Spor Dra-gih Nam Potomaka, Apolona I Dionisa. Zakqu-~ak: Oslabila Je Poslu{nost Celokupne Prirode. Pozdravqamo Nastojawa Sina Apolona Da Se Red Povrati Pri ^emu Je Na{ Blagoslov Darovan. Poredak Se Ne Mo`e Uspostaviti Kako Treba Dok Se Verige–[to–Svet–Dr`e, Balkan, Ne Pri-~vrste. A Naro~ito Ne Ako Se Od Lokalnih Sor-ti Ne Naprave Bi}a. Strah Na{eg Sina Dionisa Je Neopravdan, A Bilo Bi Dobro Da Ne Bude I [tetan. Pitawe Delfa I Orfeja Le`e Na Ovla-{}enom, To Jest – Na Apolonu–Fojbu.
Rekosmo.
Muk. Dionis u~vr{}uje svoje ~izme, spreman da krene. Apolon ga potap{e po ramenu.
APOLON: Sad je sve jasno i mo`emo da se vratimo svojim radnim zadacima.
DIONIS: Da. ... Imam i jedno iznena|ewe za tebe.
Dionis iz nedara vadi jaje. Apolon uzdrhti od prepoznavawa.
APOLON: O... Odakle ti to?
DIONIS: Vidim da si ga prepoznao. Iz ovog jajeta }e se roditi tebi drago dete po imenu Platon. Da li da ga razbijem?
APOLON: Ne!
Dionis ispusti jaje. Apolon prokev}e od muke, poleti da ga spre-~i. Kasno. Apolon poku{ava da vrati `umance u qusku.
Bahus odlazi. Apolon ustaje pa`qivo dr`e}i qusku da ne prospe sadr`aj.
APOLON: Sakupi}u te ja, milo moje. ... Ej, }ale, {ta da radim sa ovim? Ej, Zevse...?
Pogleda u svoj “swatch” sat.
APOLON: Bitno je da je po~elo.
Pogleda prizor u kome se Orfej i Euridika i daqe raduju.
APOLON: Mir, bube!!!
Wih dvoje klonu kao da im je snaga isisana. Bajkoviti prizor se lagano gasi. Apolon daje qusku pratiocu, ovaj je pa`qivo prihva-ta. Fojb se umorno pewe do Zevsa. Klekne. Poqubi mu stopala.
APOLON: Hvala ti, Svemogu}i, za svu ovu milost!
Onda se bezobrazno nasmeje, ustane i udari Zevsa po u{ima koje mu vire ispod maske.
APOLON: Ma, to ja samo onako. Znam ja da si ti ve} i mrtav i beo. Ali, bio si na visini zadatka.
Skida ocu masku. Ispod maske je Zevsova le{ina sa koje je sasu{ena ko`a ve} po~ela da se guli, kao da je neka unutra{wa vatra isu{ila meso iznutra.
ZEVS–OF: Mi – Mi Zevs, Svetu Gospodar – Mi – Zevs – Razmotrismo Spor – Mi Zevs Svetu Gospodar – Dragih Dragih – Potomaka, Oslabila Dragih – Mi – Mi Zevs,
APOLON: ... a o~ekujem da }e{ na visini biti i daqe. Zabava nam je po~ela.
Pratioci mu otpozdrave urlikom koji bogu i dolikuje.
DEJSTVO [ESTO
Iz mraka dojranske no}i izvire plavi~asto svetlo. Pojavquje se isti onaj prizor sa Orfejem i Euridikom koji je na Olimpu pokazan Dionisu. Ni sad nije ni{ta stvarniji.
Dvoje mladih se kre}u kroz gusti vazduh u svom plavi~astom raju, kao beslovesne ribice. Hladna no} ne uti~e na svet iznutra. Ponavqane radwe deluju kao okamewene u vremenu.
To traje sve dok Euridiku spor, ali jak vetar ne po~ne da isisava u spoqni svet. Ona bi da se odupre, nazire joj se gr~ na licu i mi{i}ima. Orfej ne prime}uje da se ne{to jezivo de{ava. I daqe je zabavqen plovqewem u akvarijumu i ispu{tawem pevu{e}ih ribqih glasova. Vetar o~ajnu Euridiku izvla~i napoqe, gde weni pokreti i disawe naglo moraju da se prilagode. Kad malo uhvati daha poku{ava da opomene Orfeja na sebe, vriskom i lupawem o nevidqive zidove koje dele dva sveta. Bez uspeha.
Ona se osvr}e, u `ivotiwskom strahu od nepoznate teritorije. Poku{a da se na silu vrati u wihov plavi svet. Sudarawe sa nevidqivim zidom je bolno dok Orfej i daqe samodovoqno obi-grava uske granice wihovog akvarijuma.
Ona odustaje, obra}a pa`wu na mra~nu stvarnost. Malo je ohrab-rena pevu{e}im vetrom i wegovom smiruju}om melodijom. Omam-qena korakne u mrak. Odjednom, iz mraka pred wom izvire prilika, nagih prsiju i mrtva~kog bledila.
Dionis se pojavio u svom zagrobnom obli~ju, zastra{uju}e usred-sre|en i kao malo setan. Ona divqa~ki vrisne. Orfej u akvarijumu se osvr}e da vidi odakle dolazi zvuk. Bezazleno poku{ava da opet dozove zvuk tako {to ga pevu{e}i opona{a.
Dionis pru`a ruke ka Euridici. Ona ustukne.
SPIKERKA–OF: Cela Trakija danas grca u suzama... EURIDIKA: Gospodaru Dionise? Otkud ti?
SPIKERKA–OF: ...zbog te{ke sudbine koja je pogodila omiqenu plemi}ku porodicu...
EURIDIKA: Orfej nije ovde, ali }e do}i uskoro ... SPIKERKA–OF: ...Neverica jo{ vlada poqima i lugovima... EURIDIKA: ^emu takav pogled, gospodaru? ^emu ta zmijska
maska? Za{to vam u{i nestaju, gospodaru, a zubi bqe{te?
SPIKERKA–OF: ... Donacije za pogrebno uqe mo`ete uputiti na ra~un...
EURIDIKA: Kakve ja veze imam sa svima vama? Zar sam ja ne~emu kriva?
Dionis otvara usta, ali glas dopire odasvud.
DIONIS: Ne sla`em se sa pitawem.
Ona odsko~i na drugi kraj arene. Posmatraju se za tren, oboje zadihani. Ona baci pogled na Orfeja, ali pomo} od wega ne}e dobiti. Dionis mirno vadi iz pla{ta masku Aristeja–Zmije.
DIONIS: [to pre zavr{imo, pre }emo se smiriti. EURIDIKA: Crkni!
DIONIS: Ne danas.
On stavqa masku i grune ka woj. Vitlaju se po prostoru kao ris i hr~ak. Iz zemqe izvire miran i setan Dionisov glas.
DIONIS–OF: Ne i{~ekav{i tebe, Slavjanko pod {ibaju}im tamnim oblacima yelatima {uma {to nas mame
ja se lako mirim sa ono par~i}a leda {to sti{}em u ruci.
Miroto~ivom smireno{}u ja bih da odmahnem rukom ali ne da se.
Dakle sede}u na humci
do~ekuju}i okom tvoje bele ate iznikle iz skitskih vilajeta qeta nebrojenih
qubavni~kih.
I kada ratni~ki stanemo o~i u o~i neka budu vremena kad se yigera skupqa od straha zbog ve~nosti
koju bi nam Tajni Knez rado dao. A mi bismo samo povesma mraka da nam telesa spoje
ali da du{e ne pridave poput prvih ma~i}a.
Euridika poku{ava da se domogne jezera. Me|utim, Aristej–Zmija je br`i. Hvata je za nogu i privla~i je k sebi. Zabija zmijske zube u wen trbuh i dr`i ugriz sve dok weno trzavo telo potpuno ne obuzme otrov. Euridika tresne na zemqu. Aristej obri{e usta a onda metodi~no obqubi mrtvu devojku.
Di`e se zadihan, skida masku ispod koje je oznojeno Dionisovo lice, svo u tikovima. Zgranut gleda u telo, pa u svoju ulepqenu
ode}u, pa u Orfeja, i daqe nesvesnog u svom zlatnom kavezu. Mrmor mrtvih du{a obliva prostor. Dionis zajeca. Sudara se sa nevid-qivim bi}ima koja su ga okru`ila.
Uspeva da se probije kroz mrak i da nestane.
Brujawe nevidqivih je sve ja~e. Po~iwe da potresa i Orfejev mali svet. On zgranuto poku{ava da odr`i ravnote`u. U sna`nom potresu i prasku ~arolija nestaje. Svetlost rajskog sveta se gasi i on izbacuje Orfeja, kao iz materice, u hladnu no}.
Tra~anin hvata dah, jo{ o{amu}en od potresa. Kad shvati da je lepqiva tvar na wegovim rukama krv – otrezni se u trenu. Bauqa-ju}i po travi prati krv sve do wenog izvori{ta – isisanog Euridikinog tela. Ono sad vi{e li~i na ko`nu lutku. On ga lagano podi`e. Lice mu se izobli~uje u dugom i jezivom, bezglasnom kriku. Onda stavqa ostatke u uredan polo`aj, mehani~ki rade}i ono {to je ve} red.
Hiqade {ibica se pali {i{te}i, hiqade nogu pristi`e, hiqade bubweva tuku ritam pogrebne pesme. Hiqade grla zapeva. Orfej jeca.
Iz mraka izbijaju odasvud nimfe i satiri nose}i upaqene sve}e i stvari nu`ne za predpogrebni obred. Preuzimaju ure|ivawe premi-nule od slu|enog Orfeja. Postavqaju sve}e oko we.
Nimfe ~e{qaju Euridiku, peru joj glavu i udove. Presvla~e je u novo odelo. Staro se spaquje. Stavqaju joj nov~i}e na o~i. [min-kaju je, rumene. Voda se pa`qivo prosipa u jezero. Na kraju obreda stari satir dolazi do tela sa duga~kim {ilom i no`em. Orfej ga uhvati za ruku.
ORFEJ: [ta to radi{?
SATIR: Da je na~nem. Da se ne vampiri.
Orfej ga surovo odgurne na zemqu. Sa luda~kim sjajem u o~ima ru{i sve}e, skida `eni nov~i}e sa o~iju. Bosiqkom opisuje krug oko we. Namah taj prostor bqesne sam sobom. Kad ih Tra~anin pogleda svi ustuknu.
ORFEJ: Sikter!
(Pauza)
Ona nije mrtva! Misli li ko druga~ije?
Niko se ne usu|uje da odgovori.
ORFEJ: Ovo telo meni pripada... A du{u }u... da joj vratim. Vrati}u se ja.
(Pauza)
(Postoji jo{ tren, a onda se okrene na peti i nestane u mraku, luda~ki brzo. Odmah zatim Nimfa–Padalica pritr~i Euridici, ali ne mo`e da pro|e krug {to ga je Orfej ocrtao. Ipak uspe da prstom zahvati malo prosute krvi pokojnice. Usredsre|eno i{~i-tava zna~ewa te~nosti dok ostali strpqivo ~ekaju ishod.
Nimfa di`e glavu. O~i su joj zasuzile.
NIMFA: Kada Balkan zavri u krvi i rastopqenom ~eliku, mi }emo se osvrtati ne bi li primetili drage nam du{e {to su za nama zaostale. Ali bojim se da }e tad ve} biti kasno.
Poneko u grupi vrisne. Po~iwu sirene za vazdu{ni napad.
KRAJ [ESTOG DEJSTVA
DEJSTVO SEDMO
Suvih usta, ote`alih nogu i o~iju punih peska, Orfej ve} eonima gazi kroz pustiwu.
Mirijade mrtvih du{a mu se obra}aju mrmorewem ne bi li ga nekako odvratile.
On samo ja~e pritisne vatu na u{i i po~iwe da svira ne bi li ih u}utkao.
I tako dugi sat za satom do iznemoglosti.
Na kraju dolazi do Vratnica Svetova, ukopanih u zemqu.
Pogleda u nebo iznad sebe.
Sa uzdahom u|e.
DEJSTVO OSMO
Kada mu vojni reflektor zabqesne o~i, Orfej se nalazi u dubokoj rupi iz koje samo nazire Hadov tron iznad sebe. Had i wegovi pomo}nici su u crnim kukuqicama. Mrtve du{e mu~ene od svojih demona cvile i izvijaju se u polutami. Kraj Hadovih nogu re`i ~ovekoliko pa{~e, Kerber, iz`ivciran Orfejevom pojavom. Iskre-ni aplauz demona pozdravi Orfeja kada se svetlo upali.
HAD: Pa, de~ko, nije da zakeram, ali stvarno si uporan... ORFEJ: Gospodaru... Gospodaru Hade!
HAD: Dobro do{ao u Tartar.
ORFEJ: Ja sam Obrej, Sloven iz Trakije.
HAD: Slovene ne dr`imo u ovom paklu. A i koji }e{ mi ovde pre smrtnoga ~asa?
ORFEJ: Tvoj sin, Dionis, mi je u obliku zmije ubio `enu. HAD: Zar to nije Zevsov sin?
ORFEJ: Neki ka`u da si ga ti napravio sa Persefonom. HAD: Mogu}e. De~ka znam, navra}a i ovde.
ORFEJ: Pa, ho}e{ li mi vratiti `enu?
HAD: Nemoj da me zbuwuje{. Ne postoji kqu~ od izlaza. Dakle, i ti ostaje{.
ORFEJ: Ona se zove Euridika, gospodaru. HAD: Euridika? Upali broj tri! GLAS–OF: Palim trojku!
Reflektor broj tri, iz gomile stvorewa koja se previjaju u mraku, osvetli Euridiku. Obu~ena je u crnu ko`u, na{minkana i na muziku iz peep show–a izvodi svoj beskrajni striptiz. Sve za-mukne gledaju}i devojku nesvesnu svog prokletstva.
ORFEJ: Euridika!!!
HAD: Ne ~uje te, mladi}u.
ORFEJ: Za{to se stalno skida i obla~i....
HAD: E, da... To je wen pakao. Neki su i gore pro{li.
Ona povremeno uzima i doji ru`i~asto stvorewe koje joj visi u torbi na le|ima.
HAD: Mislim da ti je ono nero|ena k}erka. Reci “zdra-vo” tati, du{o.
ORFEJ: Vodim ih sa sobom.
HAD: Ne mo`emo ni tebe pustiti. Na koncu, {ta bi sa malom i velikom vampiru{om?
Orfej poku{ava da ga se domogne. Kerber capne zubima brzo, za-malo mu otkine ruku. Orfej padne natrag u rupu, zadihan. Svi se smeju, ~ak i `rtve. Muzika, na koju se Euridika beskrajno svla~i, ubrzava se, teraju}i i wu da dostigne suludi tempo. Orfej di`e zakrvavqeni pogled. Posmatra ih. Had da rukom znak za ti{inu. Sve zamukne.
ORFEJ: Gospodaru Hade!
HAD: [ta je sad? Da ne}e{ i ti da me ga|a{ strelama kao ona seqa~ina Herakle? Ako ima{ sluha mo`da te uzmem da me uspavquje{.
ORFEJ: Dubok bi to bio san.
Orfej naglo i divqa~ki udari `icu na liri. Zvuk svojom jakom vibracijom potrese tela svih prisutnih. Had se presamiti na svom prestolu.
HAD: Sta–ni! ORFEJ: Kasno sad.
Orfej nemilice udara po liri, skoro razaraju}i vibracijama tela prisutnih. Op{ti urlik se me{a sa nequdskom kakofonijom lire. Samo Euridika nastavqa sa zadatom joj delatno{}u. Had po~iwe da povra}a od bolova, Kerber se vaqa kraj gospodara. Ali Orfej ne obra}a pa`wu na wih. Jedino mu je Euridika u o~ima.
ORFEJ: Pri~a se da }e{ pustiti moju `enu da po|e sa mnom. Pri~a se da }e{ joj dozvoliti da i to dete ponese. Pri~a se da }e{ nam i sre}an put po-`eleti. Tako|e, pri~a}e se i da si posledwa bu-dala ako odbije{ skromne `eqe...
Had jedva uspe da potvrdno klimne glavom. Orfej prestaje da svira. Had podi`e ruku i demoni gase reflektor broj tri. Euri-dika se opusti kao lutka na koncu. Pre nego {to ona padne Orfej je sviraju}i ispravi. Blagom muzikom odr`ava weno telo usprav-nim.
ORFEJ: I hvala na doma}inskom gostoprimstvu, ~asti ovo-likoj.
Lagano muzikom povla~i svoju `enu da krene za wim. Ona ga po-slu{a, mehani~ki, kao zombi. Had se javi slabim glasom.
HAD: Na malo, sine, na malo. I ne osvrni se na ovom svetom tlu.
Orfej mu odmahne rukom. Nastavqa da se izvla~i iz rupe. Ispra-}aju ih cviqewe mrtvih du{a i Kerberovo zavijawe. Orfej i Euridika nestaju u mraku.
Kada zamru i posledwi blagi zvuci lire odjednom se u Tartaru pale sva obi~na svetla.
Kulise i scena se rasklapaju. I `rtve i demoni se vra}aju u stvarnost. Skidaju se kukuqice. Ispod Hadove maske se nalazi oznojeni, ali zadovoqni Dionis. Biv{i Kerber, a istinski satir mu prinosi bokal, da se bog umije.
SATIR: [ta misli{? DIONIS: @ilav je.
SATIR: Posle ovoga bi}e krpa od ~oveka. DIONIS: Nadajmo se.
KRAJ OSMOG DEJSTVA
DEJSTVO DEVETO
Orfej, sviraju}i, uporno gazi natrag. Prema svetu `ivih. Euri-dika, sti{}u}i ~edo uz grudi, mehani~ki hoda za wim terana zvukom wegove lire.
Posle dugog vremena on oseti da se iza wegovih le|a ne{to ~udno de{ava: ona je, sva zbuwena, stala. @ene – od malih devoj~ica, do oronulih starica – okru`ile su je, sa tu`nim upitom u o~ima. Euridika im se sme{i u prepoznavawu. Orfej stane, ne sme da se okrene.
ORFEJ: Euridika?
Tajac. On zasvira malo br`e. U jednom momentu, zvuk se vi{e ne ~uje mada on i daqe svira.
ORFEJ: Euridika, jesi li tu?
Ona mu ne odgovara. Kao da iz wenih usta na tren izbije blagi jecaj, ali sa druge, pa tre}e, te ~etvrte strane... Orfej je ve} slu|en.
U momentu, on se naglo okre}e. Ali, jo{ pre nego {to uspe da nazre svoju suprugu u mraku, nebo nad wim eksplodira u bolno jakim svetlostima. [umovi kosmi~kih prostora jedva uspevaju da ugu{e ne~iji razveseqeni smeh i prigu{eni jecaj neke `ene.
Orfej pada na kolena, mlavqen unutra{wim gr~evima. Svija se u fetusni polo`aj, puzi po pra{ini. Iz neba dopire zvuk mewawa stanica na radiju, sve dok se ne prona|e prava. Odjekne bezli~ni glas spikerke sa besprekornom dikcijom.
SPIKERKA–OF: Glas Lemurije, pono}ne vesti. Kako prenose sve svetske agencije, Orfej, tra~ki kraq i sloven-ski prosvetiteq, nije uspeo da vrati svoju su-prugu Euridiku iz Tartara, sveta mrtvih. Uzrok neuspeha je naivno okretawe kada su to pravila igre strogo zabrawivala. Smatra se da je gospo|a stradala kao `rtva u politi~kom sukobu svog supruga sa bogom Dionisom. Gospodin bog Dio-nis, Wegova svetost Zagrej–Sabazios, to je odlu-~no demantovao, napomiwu}i kako `ali {to je gospodin Orfej zbog nervnog sloma napustio javnu delatnost. Citiramo: “Bio je dostojan sled-benik, vitez, {teta {to je sad krpa od ~oveka”.
Dok traju vesti Orfej se lagano osve{}uje. Trqa lice peskom ne bi li do{ao sebi. Sa interesovawem slu{a vesti. Kada se zavr{e on samosa`aqivo obri{e suze. Pqune. Pomiluje svoju liru. Uzme je. Sa nequdskim krikom zapo~iwe svoju muziku koja potresa svet. Kao da se ustrojstvo svemira ru{i u konfuziji zvukova i boja. Urlici `ivotiwa se me{aju sa {u{tawem hrastova koji se po-kre}u iz svog le`i{ta. Wihove senke zakriquju Orfeja.
Dok traje pohod hrastova, Orfej navla~i belu sve{teni~ku tu-niku i uzima bo`anski skiptar.
Preobrazio se potpuno u nadqudsko bi}e.
ORFEJ: (Urla)
Neka bude svetlost!
Ni{ta. Hrastovi i daqe tutwe.
ORFEJ: (Pomirqivo)
Mo`da sam pome{ao...
Mrmqawe. Pokajawe.
ORFEJ: Pripadam opakom ~ove~anstvu, masi pokvarenoga mesa! Opakog mesa! Moji gresi, moji prestupi, moji propusti sa svom pokvareno{}u mojeg srca pri-padaju masi crva i onih koji hodaju u tami...
Glasnije.
ORFEJ: ... Jer nijedan ~ovek ne odre|uje put i nijedan ~ovek ne upravqa svojim korakom. Samo je kod Boga pra-vednost. Iz Wegove ruke dolazi savr{eni `ivot i Wegovim znawem sve je nastalo. Sva~im {to po-stoji On upravqa po svojoj zamisli, i bez Wega se ni{ta ne de{ava...
]uti. Nasmeje se. Zaurla.
ORFEJ: Zar nisam rekao: Neka bude svetlost!
Pauza.
ORFEJ: Zar nisam rekao: Neka bude zvuk!
Mrtva ti{ina. Mrmqawe.
ORFEJ: ...Ali za mene, kada pokleknem, Bo`iji blagodatni darovi jesu moja pomo} za sva vremena.
Pauza. Tiho.
ORFEJ: I kada posr}em zbog zavisti mesa, moja pravednost postoji u ve~nost...
Pauza. Tiho.
ORFEJ: ... zbog Bo`ije pravednosti.
On se okre}e i lagano odlazi ka svom mra~nom odredi{tu. Glas spikerke nas neumorno obave{tava.
SPIKERKA–OF: Spektakularni povratak gospodina Orfeja na javnu scenu rezultirao je organizovawem weg-ovih poklonika u atraktivnu fensi sektu sa dinami~nim autlukom. Na dana{woj konferen-ciji za medije, gospodin Dionis ih je proglasio protivustavnim, paravojnim formacijama. Iz-javu gospodina Apolona–Fojba o ovome, kao i o trenutnoj situaciji na Olimpu i Balkanu nismo uspeli da dobijemo. Situacija je jo{ krajwe za-nimqiva a vi ostanite kraj va{ih malih ekrana jer posle kviza “Sova od snova” delimo ritualne hlep~i}e...
Negde sa balkanskih pustara dopiru znaci jutarweg postroja-vawa.
DEJSTVO DESETO
(Na svoje zbori{te dolaze Orfejevi poklonici. To su biv{i Dionisovi satiri i par nimfi. Obu~eni u bele uniforme, prerano otvrdlih lica. U redovima pod konac ~ekaju dolazak svog vo|e. Na pozornicu pred wih stupa Orfej pra}en hukom gomile i urlicima gajdi i rogova. Potpuno je osedeo u me|uvremenu. Obu~en je u belo, sa pla{tom. ^vrst pozdrav rukom gomili, koja se namah umiri.)
ORFEJ: Misija je pri kraju! Balkan se ve} raduje novom poretku! Red i mir }e zavladati na{im du{ama i one se ve} spremaju za blagoslov budu}ih i ponov-qenih `ivota. Do sada su svetu gospodari bili: Fanes, Niks, Kron, Uran, Zevs! A {esti nije kako su se neki nadali perverzni Dionis, ve} Apolon – Trosveti i Troslojni! On nam daje ve~no trajawe. Hvala mu! Ali da bi se svak duhovno i telesno o~istio donosim vam dar koji }e vam du{e pri-bli`iti bo`anskoj jednini. Ovim ~rtama i rezama ispe}i }ete re~i! A ono {to je imenovano to se da i nadzirati i voditi!
Iz svetlucavih ruku on izbacuje pra{inu iz koje po predmetima i qudima po~iwu da se pojavquje slova drevne azbuke i da poigravaju kroz prostor. Orfici izgovaraju ritmi~no “Az, Buki, Vjedi, Glagoq, Dobro, Jest...”
ORFEJ: Az, buki, vjedi, glagoq, dobro, jest! Okamenimo vreme kroz re~i. Uspokojimo blage du{e. O~i-stimo se od suvi{ka strasti i bluda. Ve~ni bitak je ve} darovan, ali ste ga vi jo{ nesvesni. Gde je lek ako ne tamo gde je Apolon veliki i gde je Orfej wegov prorok, bra}o Sloveni? Gde je lek ako ne u svemiru gde smo od raspadnutih zvezda svi sastav-qeni, vu~je sestre?
SIBILA: A mo`e{ li i ovoga izle~iti!
Svi se okrenu ka starici, Sibili, koja vodi pod ruku {epavog i propalog Dionisa.
SIBILA: Slep je. Zauvek.
Orfej dosko~i na zemqu pred wih. Mahne Dionisu pred o~ima.
SIBILA: Ima li milosti za wega?
ORFEJ: Za one koji spre~avaju ve~ni napredak – nema! Kako se zove{, stara, kad si tako naivna?
SIBILA: Sibila, proro~ica.
ORFEJ: Sibila je mrtva! Trebalo bi ve} 900 godina. A mo`da si i ti tek birokratskom gre{kom `iva? SIBILA: Smrt me je zaboravila. Lutam, skupqaju}i prve
ma~i}e...
Orfej o{tro skloni wenu ruku kojom ona pridr`ava Bahusa. Ovaj padne na tlo. Poneko se i nasmeje Dionisu koji se gr~i po pra{ini. Poneko i zanemi od tragike prizora.
ORFEJ: Nije wemu ni{ta. To je stara kurva uvek spremna na opa~ine.
SIBILA: Ne danas. On vi{e nije ni za {ta.
Dionis uspe da se postavi u kle~e}i polo`aj. Zatim se naglo uspravi u punoj visini. Preobra`en, mangupski se nasme{i.
DIONIS: Bilo dana za mejdana. I upravo se vrati{e.
Pre nego {to Dionis nasrne na Orfeja, ~etvorica Tra~aninovih sledbenika ga okru`e, lica premazanih belom bojom. Obeznawuju Dionisa tako {to mu pokazuju wegov lik u ogledalu. Mada omam-qen, Dionis ne da da mu pri|u. Stavqa na sebe maske jarca i bika, te time dobija i snagu svojih totema, ali napada~i mu duga~kim {tapovima izbijaju maske iz ruku. Gomila mu se ruga, opona{a bika, kao na bahanalijama.
ORFEJ: O, lolo stara, la`qiva... Se}a{ li se, vinski bo`e, kad je Hera poslala Titane belih lica da te ubiju kad si `gep~e bio? Tada si se isto ovako preobra`avao, pa i o`iveo posle komadawa. Ovog puta te{ko da }e ti se posre}iti.
DIONIS: Vara{ se, dobri moj. Moje vreme nije i moj `ivot.
Dionis se o~ajni~kom snagom baca unazad, izvan dometa ogledala. Di`e se, opet mo}an i opasan. Qudi se razmaknu, jer je jasno {ta sledi. U brzom, `estokom okr{aju golim rukama ni Orfej ni Dionis ne uspevaju da steknu prednost. Ali se Dionis oklizne i Orfej uzima pi{toq od pratilaca. Pri|e Dionisu i puca mu u potiqak. Mladi bog prestaje sa trzawem.
SIBILA: Gospodaru, ti... Ti si ga ubio?
ORFEJ: A ja {ta }u, ali sa kime }u? Jesam. Daqe mo`ete i sami. Di`i ga!
Podi`u Dionisa. Prikucavaju mu udove na hrastov zid. Prekri-vaju ga plahtama. Dolaze hirurzi. Posle kasapqewa, metodi~nog i tako razli~itog od bahantskog ~ere~ewa, jo{ vrelo srce predaju Orfeju. On jedva uspeva da svlada `equ da proba srce. Za~uje se
tap{awe. Na Orfejevoj pozornici sedi Apolon obu~en u Zevsovo odelo, a o~eva mumija mu le`i u krilu, kao dete. Apolonovi gestovi su izrazito `enskasti. Prime}uje se rastrojenost.
APOLON: Bravo! Bis! O{tro oko.
Orfej mu qubi nogu.
ORFEJ: Dobro do{ao, gospodaru Apolone, trosvetla ja-buko na{a, pesmo arijevska i preda~ka.
APOLON: Predivno sam vas na{ao, dragi. Poqubi ocu Zevsu ruku. Zadovoqan je {to je pseto do~ekalo dan svoje egzekucije.
Orfej mora da poqubi sasu{enu ruku. Pru`a Apolonu srce.
ORFEJ: Tebi smo ga posvetili, gospodaru.
Apolon zgrabi srce. Lizne.
APOLON: Bravo, k}eri.
ORFEJ: Nisam ti ja }erka, gospodaru.
APOLON: Tako mi je k}er Atina jednom donela ovo isto srce. Samo {to je klipan kasnije o`iveo.
ORFEJ: Bahusovo srce ti je tad donela tvoja sestra, a Zevsova k}er Atina, gospodaru!
APOLON: Ti opet slabo razume{! Ali Dionis razume. (Dionisu)
Jesi `iv, klipane?
Dionis ne otvara o~i. Sme{i se.
DIONIS: Jo{ malo.
APOLON: Ajde, pa kad pro|e i to malo da te zakopamo ba{ u Delfima, pod gorom Parnasom. Tvoj grob kraj pe-}ine Kornikion pokaziva}emo nema~kim turisti-ma, da se slikaju i jodluju!
(Smeh)
Ne{to sam ti frivolan i pun `ivota danas, sine... ORFEJ: Nosite Bahusa na pasja grobqa.
NIMFA: Razumem.
ORFEJ: Umoran sam ti i setan, gospodaru Apolone. APOLON: Lalaj i ne dumaj previ{e. Uzmi antidepresive. A
Delfe }u potpuno da napustim! Nedostojni su me!
(Pauza)
Ej! Ej, ti, Orfej! De~ko! Moj otac `eli ne{to da mu ka`e{!
Orfej sa po{tovawem govori mumiji.
ORFEJ: Po~elo je Zevs. Zevs je i sredina. U Zevsu se sve okon~ava!
APOLON: Odli~no! Ali za{to govori{ u to? Govori ovde!
Apolon ponosno pokazuje na sebe. Orfej strpqivo ponavqa. Jedan od Orfika prilazi Orfeju i uru~uje mu mobilni telefon.
ORFIK: Gospodaru, Dionis ti poru~uje da je umro. Ka`e da }e{ i ti uskoro. A i tvoja du{a s tobom. I sve na{e sa nama, a sve tvoje s tobom.
Orfej zanemi. Zami{qeno iskqu~i telefoni i vrati pratiocu. Zatim plane.
ORFEJ: Moja du{a!? Ona je ve} besmrtna! Dao sam i vama novu priliku, da sa mnom i gospodom Apolonom budete besmrtni. Da se napokon ovo pijano polu-ostrvo uredi i usredsredi! A ti mi jo{ prenosi{ {ta perverzwak poru~uje!
Orfej zastane kad primeti zaspalog Apolona. Bog, sa palcem u ustima i mumijom umesto igra~ke, sme{i se u snu, {to je vero-vatno izazvalo i refleksno pi{kewe.
ORFEJ: Presvucite ga!
Oni pa`qivo odnose zaspalog boga. Orfej uzima megafon.
ORFEJ: Poma`e Bog, junaci! SVI: Bog ti pomogao!
ORFEJ: Vojnici, vitezi. Ovo je te`ak dan. A nije jo{ ni po~eo. Nama`ite svoja lica. Donesite dum–dum metke. Podelite ruma i yointa. Sutra imamo jo{ tri sela za smirivawe. A ako vam uskoro ne padne Tribalija, ja }u li~no do}i da ra{~istim! I raduj-te se carstvu koje otkrisraduj-te u vama. Civilizaciju koju na vu~jem srcu ~uvaste, a na srebrnu sekiru povratiste. Paqba!
Raketni lanseri pu{taju rakete. Orfici }ute. Orfej pogleda u te{ko nebo osuto tragovima raketa.
DEJSTVO JEDANAESTO
Orfej i Sibila kao vrane ~u~e na jednom bre`uqku. ^uju se zri-kavci. Mirna i setna atmosfera.
ORFEJ: Sibila, prorokuj mi i ute{i me. Ho}e li mi du{a stvarno umreti?
SIBILA: Pa ti si taj koji u~i narod o seobi du{a. ORFEJ: Sino} sam sawao kako prolazim kroz jedna vrata,
peta, deseta... Do|em pred ogledalo, sednem, zapa-lim cigaretu, mada vi{e ne pu{im. ^ekam. @enu koja nije do{la. A onda sam se skupio i vratio u maj~inu utrobu. Ali tamo vi{e nije bilo ni toplo, ni meko.
Dok se on ispoveda, i Sibila i prostor oko wega gube se u mraku. Iza wega se lagano di`e osoba bqe{}u}e beline: Euridika se vratila. Ve} je na~eta raspadawem, ali je i daqe vrlo lepa. Iz ko{uqe joj viri de~ja glavica. Euridika pla{tom zakriquje nesve-snog Orfeja. On ~ak i pod tkaninom nastavqa da pri~a, zanet u misli.
ORFEJ: ...I vi{e nije bilo ni toplo ni meko... Ne, ne... Ni toplo ni meko...
Orfej pod tkaninom ve} po~iwe da se gu{i. Po trzavim pokre-tima ruku i lica vidi se wegova panika, ali stisak je ~eli~an. Iz mraka vrisne Sibila.
SIBILA: Vrati se, Tra~anine!!!
Sibila, upla{ena, stoji sa dve sve}e. Orfej, skvr~en u fetalnom polo`aju i obliven hladnim znojem izbezumqeno buqi u stvarnost oko sebe. Utvara je oti{la. On prigrli Sibiline noge.
SIBILA: Najgore je ako sawa{ biv{u decu. Zlo neminovno. ORFEJ: Sibila, ja... Ja ne znam koga sam sawao!
Sibila mu sklopi o~i i pomiluje mu kosu. Jer, govorio je istinu.
Negde u pozadini po~iwe stalna obuka orfejske vojske.
DEJSTVO DVANAESTO
Orfej stoji na svom zbori{tu. Dve nimfice ga spremaju za rit-ual. Obu~ene su i o{i{ane kao mu{karci. Wih troje su sami na livadi. Truba za postrojavawe, huk mlade vojske pri fiskulturi.
NIMFA: Komandiru, dozvoli da ti se obratim. ORFEJ: Izvoli, ratnice.
NIMFA: Spremne smo i spremni smo. ORFEJ: Jeste li postile?
NIMFE: Jesmo.
ORFEJ: Obredno kupawe? NIMFE: Da.
ORFEJ: Niste se dirale? Niti vas je ko dirao? NIMFE: Ne!
ORFEJ: Posledwe vesti? NIMFA
PRVA: Od Lajbaha do Krita poredak je uhvatio korena. Negde oru`jem, negde su nam sinovski pri{li. NIMFA
DRUGA: Das ist wunderbar! NIMFA
PRVA: Danas nam dolaze novi regruti iz vla{kih pla-nina.
NIMFA
DRUGA: I ~uvajte se snajperista... NIMFA
PRVA: Tako|e neki ambasadori i glasnici. NIMFA
DRUGA: I – zaista vam ka`em – ~uvajte se snajperista. ORFEJ: A gospodar Apolon?
NIMFA
DRUGA: Ako se probudi do}i }e sa svojom... NIMFA
PRVA: Sa gospodarom Zevsom! ORFEJ: Pre`ive}emo i bez wih.
Prekinut je u pola re~enice jer sa svih strana silaze Dionisove majnade i okru`uju zbuwenu trojku. Predvodi ih stara Sibila. Majnade zapucaju iz automatskih pi{toqa, rafalno. Nimfe u vrisku padaju.
SIBILA: Nek je svetlost sa tobom, gospodaru tra~ki i slo-venski.
ORFEJ: Za{to ste ih ubile!? Ni {esnaestu ne napuni{e!
Sibila dr`i u rukama razglednicu, ~ita je sa sme{kom.
SIBILA: Na{ gospodin Dionis se javio iz mrtvih i zamolio te da izvoli{ i po{aqe{ mu svoju glavu, gospare Orfeju.
ORFEJ: Ni {esnaestu, a ve} su videle mrtav svemir u preda~kim {upqim o~ima...
SIBILA: Gospodin se stidi. Po~nite same.
Tri majnade nabacuju na Orfeja duga~ku u`ad i poku{avaju da ga ugu{e. Sibila mirno posmatra okr{aj. Povremeno sa ne`no{}u pogleda razglednicu.
SIBILA: U Jaderi su ve} po~eli da {ibaju `ene da bi nadoknadili to {to se mu{ki ne `rtvuju! Ho}e{ li se posledwi smejati, Orfeju?
Orfej poku{ava da se otrgne i vu~e majnade preko brda{ca. Ne-staje sa vidika. Ove tri se upiwu da ga zadr`e. Ostatak poleti za wim.
SIBILA: (Vi~e za wima)
Glavu otkinite celu. Bar je toliko zaslu`io.
Vrlo brzo, uz uzvike i ciktaje, jedna majnada se vra}a sa otki-nutom i nasmejanom Orfejevom glavom, visoko podigotki-nutom da osvetli prostor.
MAJNADA: Je li dobro, majko? SIBILA: Mora}e se oprati.
Odjednom, glava po~iwe ne`no da mrmori, ali glas kao da dolazi odasvud.
ORFEJ–OF: Oprati... Mene? ^i{}ewem du{a... pluta... da bi je neko... pokupio. Smilovao se... kao da se i nije.... Zaslu`ilo... Bitisalo... Samo red da nam do|e. Poredak. Lak{e }e se `iveti... A ja sam taj koji se trudio... I onda...
