TREĆI DEO. TUGENDHATOVA FORMALNA ONTOLOGIJA
1. Uvod. Formalna ontologija kao ontologika
Osnovno pitanje Kantove transcendentalne i Hegelove spekulativne ontologije bilo je pitanje o bivstvujućem kao bivstvujućem. Obe ove ontologije, zajedno sa Aristotelovom, Tugendhat računa kao formalne ontologije i suprotstavlja im formalnu semantiku čije osnovno pitanje jeste pitanje o stavu kao stavu. Da bismo odgovorili na pitanje o bivstvujućem kao bivstvujućem moramo najpre odgovoriti na pitanje o stavu kao stavu. Kako shvatiti ovu osnovnu tezu formalne semantike, tezu o precesiji stava (= rečenice) u odnosu na bivstvujuće, i samim tim o precesiji formalne semantike u odnosu na formalnu ontologiju? Pošto Tugendhat zapravo namerava da formalnu ontologiju uključi u formalnu semantiku kao jedan njen deo, zapravo jedan njen pol, treba ispitati na koji način se ostvaruje ta sinteza formalne ontologije kao pola zaduženog za odgovor na pitanje o bivstvujućem i formalne semantike kao pola odgovornog za odgovor na pitanje o stavu. Ako imamo dva pola i njihovu sintezu, zar celina, jedinstvo nastalo tom sintezom ne bi moglo da nosi i ime formalne ontologije? Tugendhat bi negativno odgovorio na ovo pitanje, jer formalna semantika u tom jedinstvu mora vladati kao što stav vlada nad bivstvujućim, jer samo na osnovu celine stava mi uopšte možemo znati o kakvom bivstvujućem je reč. Medjutim, na nekim mestima, npr. u J46/50, Tugendhat govori o "formalnoj semantici kao proširenoj ontologiji", dakle (pošto je prethodno čitavu ontologiju, izuzimajući možda Hajdegerovu ontologiju, nazvao formalnom ontologijom), o formalnoj ontologiji proširenoj, dopunjenoj formalnom semantikom. Da bismo uopšte razumeli smisao suprotstavljanja formalne ontologije i formalne semantike radi njihovog ujedinjenja, moramo najpre ispitati šta Tugendhat podrazumeva pod terminima "stav" i "bivstvujuće".
Izraze "bivstvujuće" i "predmet" Tugendhat upotrebljava kao sinonime, a kao "predmet" formalne ontologije računa sàmo bivstvujuće, dakle sàmo predmet. Naravno, predmet formalne ontologije nije ovaj ili onaj predmet, već predmet kao takav, predmet uopšte. Pošto Tugendhat u formalnu ontologiju računa, koliko mogu da uočim, čitavu ontologiju pre Fregea, a i one koji nakon Fregea ne uzimaju u obzir smenjivanje paradigme supstancije/subjekta paradigmom funkcije, to i Kantova i Hegelova, ali i Huserlova, Sartrova, Hartmanova itd. ontologija spadaju u formalne ontologije. U ovom trećem delu rada pokušaću samo da ekspliciram postignuće svoje interpretacije Kanta i Hegela po niti vodilji njihovog dvostrukog odredjenja bivstvovanja kao proizvodnje i relacije (refleksije), s namerom da sugerišem kako obe ove ontologije možemo posmatrati i u svetlu primata funkcije nad supstancijom. To što u ovim ontologijama s jedne strane primat ima moderno shvaćena supstancija kao subjekt, a s druge strane primat ima funkcija, znak je da je u njima na delu sukobljavanje antičke paradigme supstancije i moderne paradigme funkcije. Rezultat tog
sukobljavanja ogleda se i u izmenjenom statusu pojma subjekta, koji se iz nečeg podležećeg (to
hypokeimenon) kao materijalnog uzroka "preslikao" u eficijentni uzrok svakog delovanja i
reflektovao se kao takav, kao akter, agens proizvodnje i refleksije.
Tugendhat najpre analizira formu prostog stava, koji se, prema terminologiji koju preuzima od Kvajna, sastoji iz singularnog termina i generalnog termina. Uzmimo primer stava koji Tugendhat na Ls64/81 preuzima takodje od Kvajna: "Petar boji jedan krug". Tradicionalna gramatika, koja počiva na postavkama koje je Platon izneo pri kraju dijaloga Sofist, ovaj stav, kao i npr. stavove "Sokrat je čovek" i "Sokrat je smrtan", deli na dva dela, na subjekt i predikat. Subjekt prvog stava je "Petar", subjekt drugog i trećeg stava je "Sokrat". Predikat prvog stava je "boji jedan krug", predikat drugog stava je "je čovek", a trećeg "je smrtan". Tradicionalna gramatika stav kao stav razumeva kao predikativni stav, u sklopu predikativne teorije stava: svaki stav je spoj (symploke) subjekta i predikata, pri čemu taj spoj prema platonovskoj supsumcijskoj predikativnoj teoriji, jeste supsumcija, potpadanje nesamostalnog subjekta pod samostalni predikat, ili - da se poslužim Platonovim omiljenim izrazom "učestvovanje" ("methexis") - učestvovanje subjekta u predikatu, dok prema aristotelovskoj inherencijskoj predikativnoj teoriji taj spoj jeste inherencija,513 višenje, pridolaženje nesamostalnog predikata samostalnom subjektu.
Nasuprot gramatičkoj formi stava kao stava, formi koja je postavljena na osnovu predikativne teorije stava, stoji semantička, ili, kako kaže Tugendhat, logičko-semantička forma, koja je postavljena na osnovu relacijske teorije stava. Obe teorije imaju univerzalni zahtev, tj. polažu pravo na to da forma koju one diktiraju bude forma svakog stava, dakle, da bude forma stava kao stava. Brojne su slabosti predikativne teorije stava koje su dovele do njenog svrgavanja u semantici i logici, ali ne i u gramatici. Gramatičari, što možemo videti i po vladajućim udžbenicima gramatike, svuda u području indoevropskih jezika i dalje spokojno, prostodušno dele svaki stav, tj. svaku rečenicu na subjekt i predikat, ne hajući nimalo za to što u nekim slučajevima ta podela i maloj deci, i možda pre svega njima (budući da još nisu oguglala na gramatičke doktrine), može delovati veoma smešno. Kako to da u stavu "Niš je izmedju Beograda i Vranja" samo "Niš" bude subjekt, a sve ostalo predikat? Da li je pravedna ta podela - mogao bi zapitati neki deran - u kojoj se subjekt sastoji iz samo jedne reči, a predikat iz čitave gomile reči? Zašto da subjekatska reč bude "Niš", a ne "Beograd" ili "Vranje" itd.?
U odbranu gramatičara treba ipak reći da oni najčešće prave razliku izmedju predikata i predikatskog skupa reči, te izmedju subjekta i subjekatskog skupa reči. Najčešće oni kao subjekt računaju samo jednu reč (neka im to bude subjekt u užem smislu), imenicu, koja dopunjena
513 O predikativnoj i relacijskoj teoriji suda/stava i o supsumcijskoj i inherencijskoj predikativnoj teoriji videti u
Lk44-48. G. Petrović umesto o inherenciji govori o imanenciji, pa kao dve (od ukupno četiri) vrste predikativne teorije imenuje "teoriju supsumcije" i "teoriju imanencije".
atributom i apozicijom kao imeničkim dodacima čini okosnicu subjekatskog skupa reči (neka im to bude subjekt u širem smislu). Najčešće oni takodje kao predikat računaju samo jednu reč (neka im to bude predikat u užem smislu), glagol, koji dopunjen priloškim odredjenjima kao glagolskim dodacima čini okosnicu predikatskog skupa reči (neka im to konačno bude, kad se u svojim gramatikama već nisu sami potrudili oko distingviranja različitih upotreba reči "subjekt" i "predikat", predikat u širem smislu). Kada Tugendhat u Ls govori o subjektu i predikatu gramatičara, on ima u vidu zapravo ono što se danas, možda čak i pod uticajem fregeovskih logičko-semantičkih kritika, koje su na kraju doprle do njih, najčešće naziva subjekatskim i predikatskim skupom reči (ima u vidu ono što sam u njihovo ime terminološki fiksirao kao subjekt i predikat u širem smislu). Ja ću se za sada po ovom pitanju uglavnom držati Tugendhatove terminologije, tim pre što su noviji pokušaji gramatičara da otklone slabosti gramatičke (=predikativnoteorijske) koncepcije forme rečenice (=stava) uglavnom bezuspešni. Te slabosti su naročito uočljive pri analizi zaključaka koji, iako intuitivno ispravni, formalno ne mogu biti legitimisani ukoliko se njihove premise posmatraju kao predikativni stavovi. Zbog toga i prikazi računa predikata počinju navodjenjem primerâ takvih zaključaka, pa i sam Tugendhat deficijentnost gramatičke forme stava demonstrira najpre na jednom Kvajnovom primeru zaključka.
Ako, posmatrajući samo slabosti gramatičke forme stava kao stava, nezavisno od njegove uloge u zaključku, obratimo pažnju npr. na izjednačavanje predikata (u užem smislu) i glagola, možemo gramatičare zapitati zašto onda ne govore o glagolskom skupu reči, tj. skupu reči okupljenom oko glagola i o imeničkom skupu reči, tj. skupu reči okupljenom oko imenice? Hteli ne-hteli, na kraju će odgovoriti da je to pre svega zbog toga što postoje i imenski predikati, predikati u kojima je od glagola prisutan samo pomoćni glagol "biti" (="bivstvovati"), a ostatak predikata čine imenica ili pridev (ponekad zamenica i broj). Prost neprošireni stav (prosta neproširena rečenica)514 "Bah je kompozitor" ili prost neprošireni stav "Sokrat je smrtan" su stavovi u kojima ulogu predikata igraju imenica ili pridev. U ovim stavovima imamo primer takozvanog imenskog predikata (i primer imenskog predikatskog skupa sa samo jednim elementom), dok u stavu "Petar boji jedan krug" imamo primer takozvanog glagolskog predikata (i primer glagolskog predikatskog skupa sa dva elementa, sa predikatom i objektom), koji je u ovom slučaju - u slučaju kada je predikat prelazni glagol - dopunjen objektom, preciznije, rečju za objekt, a ta reč je imenica (redje zamenica ili broj; zamenica ili broj se pojavljuju i u funkciji subjekta). Gramatičari mešaju objekt i predmet (uzimaju reči "objekt" i "predmet" kao sinonime; mešaju i objekt i reč za objekt), pa se prelazni i neprelazni glagoli pojavljuju u sklopu podele glagola po predmetu radnje. Ovi prvi
514 Formalni semantičari bi ipak mogli imati dosta problema ukoliko bi se od njih tražilo da simbolički zapišu sve
u rečenici mogu (kao glagol "bojiti" u gornjem primeru), ali ne moraju, biti dopunjeni rečju za objekt, dok drugi ne mogu.
Imenice, tj. reči za individue, imamo, dakle, i u onom delu predikatskog skupa koji gramatičari nazivaju objektom, a što nije ništa drugo do reč za individuu na kojoj individua u ulozi subjekta, aktera vrši neku radnju. I sama imenica kojom je označen objekt može imati svoje atribute i apozicije, tako da se u predikatskom skupu reči razvija čitavo jedno carstvo koje je potpuno isto kao i subjekatski skup, s jedinom razlikom da se imenica (individualna reč) u carstvu subjekta pojavljuje kao individua koja vrši radnju, a u carstvu predikata kao individua nad kojom se vrši radnja označena upravo predikatom kao glagolom. Otud se i značenje reči "subjekt" faktički svodi na značenja aktera, agensa, pokretača nekog delovanja, dok je značenje predikata (značenje glagola) odgovorno samo za glagolske predikate, a ne i za imenske predikate. Osim toga imenica se kao oznaka objekta može pojaviti samo u predikatskom skupu sabranom oko glagolskog predikata (npr. "Bah komponuje fugu"), dok se u skupu sabranom oko imenskog predikata, npr. u stavu "Bah je kompozitor", pojavljuje kao oznaka neobjekta, kao nominalizovani glagol, kao oznaka individue koja ne trpi radnju, koja nije podvrgnuta relaciji515, ali nije ni akter radnje, već je opredmećena funkcija, opredmećena relacija, opredmećeno bivstvovanje, npr. opredmećeno bivstvovanje kompozitorom. Iako opredmećeno, to se bivstvovanje održava u kopuli i onima koji su otvoreni za vreme kao njegov smisao kazuje da ono "je kompozitor" izvorno jeste "bivstvovanje kompozitorom", "bivstvujući (neko konačno vreme)516 kompozitorom".
Zbog tog opredmećenja imamo, prema logičko-semantičkoj formi, nemogući stav, stav u kome su i subjekt i predikat indivdualne reči koje su povezane rečju "jeste" u smislu kopule. Ako su i subjekt i predikat imenice kao individualne reči, onda "jeste" koje ih povezuje mora biti - tako zahteva logičko-semantička forma - "jeste" identiteta, identičko "jeste", a nikako kopulativno "jeste", kako to žele gramatičari. Kopulativno "jeste" može povezivati samo reči za individue i reči za ne-individue, tj. reči za relacije, ono što gramatičari nazivaju glagolskim predikatom i izjednačuju s glagolom.517 Sa stanovišta formalnih semantičara reči za relacije su naravno, i imenski
515 Ono što gramatičari nazivaju glagolom samo je podskup skupa relacija, pri čemu je svaka relacija, sàmo
diferenciranje bivstvovanja: nijedna relacija, nijedan predikat, ni glagolski ni imenski, nije moguć bez bivstvovanja, tj. "onoga" što je označeno rečju "jeste".
516 Večito je jedino puko bivstvujući, puko bivstvovanje, puka apsolutna materija kao podloga apsolutno svih relacija,
apsolutno svih odredjenja (u području reči ono je označeno "prefiksom" "jeste ...", tj. "prefiksom" "bivstvovanje ..."), a možda ni ono nije večito.
517 Treba stalno imati u vidu da se kao "prefiks" ovih reči za ne-individue, za ne-predmete uvek, "večito" javlja
predikati, ali pod uslovom da se ne shvate kao nominalizovani funkcijski izrazi,518 kao reči za opredmećena bivstvovanja, već kao reči za sama bivstvovanja tim i tim, takvim i takvim.
Ako reči bivstvuju ne radi sebe, već da bi nešto označile, možemo pitati šta je to nešto što one označavaju i da li je to što označavaju uvek nešto? To što one označavaju, a što nije uvek nešto, već je i "nešto" što nije nešto, nazvaću "stvar". Stvar može biti nešto=predmet=bivstvujuće=individua, ali i ne-nešto=nepredmet (predmetnost)519 =nebivstvujuće=relacija (= "bivstvovanje kao ništa od bivstvujućih"520). I Hajdeger rečju "stvar" ("Sache") imenuje bivstvovanje kao ono što nije bivstvujuće, što nije predmet. Osnovna slabost i gramatičkog i Tugendhatovog logičko-semantičkog odredjenja stava sastoji se u tome što se označeno reči, bilo reči koja igra ulogu subjekta, bilo reči koja igra ulogu predikata, eksplicitno imenuje uglavnom samo kao nešto, predmet, bivstvujuće, pojedinačno, pojam, klasifikacijski princip itd. - dakle, uglavnom samo rečima koje neizbežno opredmećuju svoje označeno (takvo opredmećivanje implicira i reč "označeno"), čak i kada se "ono" (!) ne računa, ne podrazumeva kao predmet. Vidimo da ni formalni semantičari nisu uspeli da se oslobode osnovne zablude gramatike521 i da su zamenom predikativne teorije stava relacijskom doduše izbegli neke teškoće predikativne teorije, ali da su nastavili da robuju osnovnoj predrasudi indoevropske gramatike, predrasudi koja i mene dok pišem protiv nje na svakom koraku sputava, pa i sada kada nameravam da zapišem kako je reč o predrasudi koja ono (dakle ono nešto!) što reč označava unapred uzima kao nešto=predmet=bivstvujuće, isključujući svaku mogućnost da to (!) označeno bude nešto (!) što nije nešto, da bude ne-nešto, ne-predmet, ne-bivstvujuće (=bivstvovanje), neindividua, isključujući čak i mogućnost da se piše o tom isključenju te mogućnosti.
518 Takvu nominalizaciju imamo kada reč za funkciju bivstvovati kompozitorom, tretiramo kao nomen "kompozitor", tj.
kao imenicu, kao reč za apstraktnu individuu, za opštost koja je opredmećena radi lakšeg računanja s učestvovanjem konkretne individue u njoj.
519 Pod predmetnošću ne podrazumevam ono po čemu predmet jeste kao predmet uopšte, kao "podstojeće" za sticaj
relacija (jer tu svoju praznu predmetnost, lišenu svih odredjenja osim odredjenja bivstvovanje predmetom, predmet duguje materijalnom principu, onom što Hegel naziva podstojanjem, Bestehen), već podrazumevam "ono po čemu" predmet jeste to i to, takav i takav, po čemu je dobio faktički sva odredjenja. Izraz "takav i takav" ("so-und-so"; i ovu složenicu, kao i mnoge druge, naročito one Hegelove, radije zapisujem bez crtica) je kao neku vrstu relacijske promenljive upotrebio i Tugendhat u Ls101/130.
520 M. Heidegger, "Uvod u predavanje 'Što je metafizika?'", str. 42.
521 Gramatiku svodim na predikativnu gramatiku, a relacijsku gramatiku i ne računam kao gramatiku, budući da još nije
zaživela, da važi samo kao gramatika veštačkih jezika, kao gramatika unutar matematičke logike ili, šire gledano, kao gramatika formalne semantike. Svodjenje gramatike na predikativnu gramatiku (na predikativnu teoriju stava) izvršio sam već u "Opštem uvodu", na mestu na kome upućujem na jedan Ničeov stav iz Sumraka idola. Ovaj stav - jedini njegov stav koji navodim u čitavom radu - može se shvatiti i kao poseban moto, kao moto ovog trećeg dela rada, kao lajtmotiv svih mojih razmatranja o Tugendhatovoj formalnoj ontologiji.
Premda u sklopu obrade formalne ontologije proširene, nadgradjene formalnom semantikom (up. J46/50) nastojim da vodim razgovor sa Tugendhatom, u tabelama šeme 9 nema njegovih standardnih termina "singularni termin" i "generalni termin", a nijedan od ostalih njegovih termina (vodećih, najvažniji reči, čvorišta njegovog diskursa ("predmet", "bivstvujuće", "pojam", "klasifikacijski princip") nije našao svoje mesto u tim tabelama. Sve sam ih zamenio drugim terminima, pre svega onima koji su u srpskom jeziku dominantni u obradama računa predikata, a kao primer jedne takve obrade uzeo sam Kronovu Logiku.522 Potreba da svoju terminologiju uskladim sa terminologijom koja je u srpskohrvatskom području dominantna prevagnula je nad potrebom da pri obradi formalne semantike osim motivâ koji put Kantove i Hegelove ontologije usmeravaju prema jednoj ontologiji koja unutar postmoderne jezičke paradigme istovremeno ostaje moderna523 razvijam i Hajdegerov motiv ontološke razlike i sticaja (Ereignis) bivstvovanja na bivstvujućem. Reč "bivstvujuće" u J zaista ima snagu termina, doduše ipak termina koji zaostaje za terminom "predmet", ali Tugendhat faktički ne govori o bivstvovanju, koje bi trebalo da čini terminološki par s bivstvujućim.
O razlogu za odbacivanje podreči "termin" iz Tugendhatovih termina "singularni termin" i "generalni termin" biće reči kasnije, a sada već načinom formulisanja ove rečenice sugerišem jedan deo tog obrazloženja. A zašto sam zamenio i reči "singularni" i "generalni"? Od prve sam se nerado odrekao, jer ona, kao latinska reč za pojedinačno dobro osvetljava prirodu stava (a čitava problematika formalne ontologije vodjene formalnom semantikom svodi se na problematiku forme stava i problematiku razumevanja stava) kao kućišta za sticaj opštosti na pojedinačnom. Ali i reč "individualna" ima otprilike to isto značenje, a osim toga pojavljuje se u terminu "individualna konstanta", koji koristi Kron, ali povremeno, kao u Ls133/176, i sam Tugendhat. Ako već koristi termin "individualna konstanta", podrazumevajući pod rečju "individualna konstanta" reč koja konstantno označava individuu, koja uvek (u odabranoj jezičkoj igri) upućuje na jednu istu individuu kao svoju vrednost, moraće dopustiti i upotrebu termina "individua", premda sâm umesto o individuama govori o predmetima, nečem i bivstvujućem. Štaviše, Tugendhat koristi i termin "individualna promenljiva", koji koristi i Kron, i pri tom podrazumeva reč za individuu, dakle individualnu reč, koja, za razliku od individualne konstante kao druge vrste individualne reči, nije postojana, konstantna reč za uvek jednu istu individuu (u odabranoj jezičkoj igri), već je, da se neprecizno, ali informativno izrazim, promenljiva reč, u tom smislu da je njena vrednost promenljiva (dok ona sama kao reč, kao simbol - kao simbol x, ili simbol y - ostaje, naravno, ista),
522 A. Kron, Logika, Univerzitet u Beogradu, Beograd, 1998. (nadalje: Lg)
523 Imam u vidu pre svega moderni motiv delovanja kao proizvodnje (kao funkcije-proizvodnje) i kao refleksije (kao
relacije-sijanja). Možda pre svega zahvaljujući očuvanju modernog motiva proizvodnje postmoderna je moderna, a ono "post" u svojoj etiketi duguje možda pre svega ekstrapolaciji, sveprisutnosti motiva potrošnje (značenje latinske reči "post" u reči "postmoderna" sasvim je suprotno značenju srpske reči "post").
u tom smislu da ona (promenljiva reč) ima promenljivu vrednost, tj. da čas označava (= ima kao svoju vrednost) individuu alfa, čas individuu beta itd. i zapravo prelazi preko čitavog skupa (domena) individua, uzima vrednosti svih individua.
Ako imamo, i prema Tugendhatu, individualne konstante i individualne promenljive kao dve vrste reči za individue, ništa prirodnije nije nego osloboditi se Tugendhatovih nezgrapnih podreči "termin" i "singularni" i umesto termina "singularni termin" kao termin (kao tehničku reč skovanu radi podešavanja terminologije, ključnih, nosećih reči) koristiti reč "individualna reč". Ovim sam u potpunosti legitimisao sledeće zamene (supstitucije) Tugendhatovih termina:
Predmet=nešto=bivstvujuće → individua (=bivstvujuće=predmet=nešto). Singularni termin → individualna reč.
Na sličan način sam i Tugendhatove termine "pojam" i "klasifikacijski princip" zamenio pre svega terminom "relacija", ali i rečju (ne usudjujem se da kažem: terminom) "bivstvovanje", a termine "generalni termin", "klasifikacijski izraz" i "predikat" terminom "relacijska reč". Dakle:
Pojam= klasifikacijski princip → relacija (bivstvovanje=predmetnost). Generalni termin = klasifikacijski izraz =predikat → relacijska reč.
Ovde i na šemi 10 podvučene reči su termini koje Tugendhat koristi u J i Ls. Reč "reč" koristim u vrlo širokom smislu. Svaki simbol (= slovo kod Prešića524) ili spoj simbola, uključujući i čitav niz nasumično nabacanih simbola, u jeziku računa predikata prvog reda (JRP1) definišem kao reč, a svaki simbol ili spoj simbola koji zadovoljavaju sintaksička pravila, tj. rekurzivnu definiciju terma i stava računam kao term, odnosno stav. Termi i stavovi čine sav jezik računa predikata (up. Lg27). Umesto da, kao Kron i Prešić, govorim o formuli, ili čak kao Lemon (E. J. Lemmon) i ogromna većina drugih logičara, da govorim o dobro obrazovanoj formuli, govorim, kao i Tugendhat, o stavu. Stajući po ovom pitanju na stranu Tugendhata, i uopšte na stranu nemačke terminologije (stav= nem. Satz = eng. formula), izbegavam ne samo stranu reč "formula", već potpuno nezgrapne i nepotrebne fraze "dobro obrazovana formula" i još nezgrapnije skraćenice "dof" (wff= well formed formula). Ovu dof-u nisam, naravno, izbegao time što sam umesto slova "f" stavio slovo "s", već ekonomičnim odredjenjem jezika računa predikata, odredjenjem koje daju npr. Prešić i Kron. U mojoj terminologiji, koju sam po ovom pitanju preuzeo od njih dvojice, reč je ono što je kod npr. Lemona525 formula, a stav (kod one dvojice - formula) je ono što je kod npr. Lemona dof.
Podrazumeva se da u logici imamo posla samo sa iskaznim, asertornim, tvrdećim stavovima, tj. sa stavovima koji imaju istinosnu vrednost, pa zbog toga pod terminom "stav" pre
524 Up. S. Prešić, Elementi matematičke logike, Zavod za izdavanje udžbenika SRS, Beograd, 1968 (nadalje: Em) i S.
Prešić i M. Prešić, Uvod u matematičku logiku, Matematički institut, Beograd, 1979 (nadalje: Um).
svega podrazumevam iskazni stav, iskaznu rečenicu. Termin "iskazni stav" koristiću češće tek kada budem tematizovao neiskazne oblike stavova, stavove sa ilokucijskom silom pitanja, obećanja, upozorenja, zapovesti, itd. - a ta tematizacija je dalji zadatak na putu ka rešenju osnovnog zadatka, zadatka postavljanja opšte forme stava, odredjenja karakteristikâ stava kao stava. Rešenje ovog zadatka ujedno je i ostvarenje projekta dopunjavanja formalne ontologije u užem smislu (vodjene pitanjem o bivstvovanju kao bivstvovanju, koje se pre Hajdegera uopšte ne razlikuje od pitanja o bivstvujućem kao bivstvujućem)526 formalnom semantikom, vodjenom pitanjem o reči kao reči, zapravo pitanjem o stavu kao stavu, o opštim karakteristikama, opštoj formi stava. Premda ta forma, koju je Tugendhat izložio najpre u J68/74, deluje na prvi pogled jednostavno, potreban je ogroman napor radi njenog zadovoljavajućeg obrazloženja i čitava jezičkoanalitička filozofija je zaokupljena postavljanjem i obrazloženjem te forme, koja, simbolički označena, deluje krajnje jednostavno: M*p*.
Zanimljivo je da Tugendhat faktički ne upotrebljava termin "relacija", dok na drugoj strani npr. Kron u Lg146 kao "predmet" računa predikata računa samo individue i relacije. Umesto o relaciji Tugendhat govori najčešće o pojmu i ponekad, kao u J36/40, o klasifikacijskom principu. Oba termina je preuzeo od Fregea, koji je, medjutim, koristio i termin "funkcija", koji je daleko adekvatniji od prethodna dva i koji ja, naravno, preuzimam.
Tugendhat, medjutim, za terminom "funkcija" poseže faktički samo kada govori o Fregeu, a u svoju terminologiju preuzima upravo najneadekvatniji Fregeov termin "pojam", termin koji i sam smatra deficijentnim, zbog direktnog prizivanja Platonovog eidosa kao opredmećene opštosti.
Da bih započetom tumačenju termina prisutnih na šemi 9 obezbedio iole regulisan, pregledan tok, konstruisao sam mnogo složeniju, ali i pregledniju, sistematičniju šemu 10. I na njoj je uočljivo moje rvanje sa Tugendhatovom terminologijom, naročito s fusnotom u J36/40 - zbog koje sam posebno i podešavao spisak individua i relacija. Sama činjenica da se ni u jednoj rubrici kao vodeći termin ne pojavljuje nijedan Tugendhatov termin pokazatelj je mog udaljavanja od njegove pozicije na terminološkom planu. Tokom daljeg izlaganja emancipovaću se i od njegovog nominalizma, dakle od njegovog faktičkog isključenja čitave rubrike posvećene relacijama, a u šemi 11 takodje i od njegovog apstrahovanja527 (da ne kažem emancipovanja) od matematičkih stvari i reči.
Na šemi 10 pokušao sam da prikažem područje stvari kao područje formalne ontologije u užem smislu, smislu koji ovom izrazu otprilike, preuzimajući ga od Huserla (koji ga je verovatno
526 Tradicionalna formalna ontologija je kao svoj predmet imala sàmo područje stvari, koje je obradjivala bez smisla za
razlikovanje potpodručja predmetâ i potpodručja relacija, dakle, bez smisla za ontološku razliku, pa joj je bilo svejedno da li će svoju formalnost (usredsredjenost samo na opšte, formalne karakteristike) objašnjavati uzimanjem bivstvujućeg kao bivstvujućeg ili bivstvovanja kao bivstvovanja za svoj predmet.
prvi upotrebio; up. J34/39), daje Tugendhat, i područje reči kao područje formalne semantike. Svako od ovih područja upućeno je na drugo, a uzeta skupa, u celini čine predmet formalne ontologije u širem smislu, u smislu učenja o stvarima i rečima. U području stvari imamo potpodručje individua i potpodručje relacija, a u području reči potpodručje reči za individue i potpodručje reči za relacije. Tugendhat, s čijom terminologijom se konfrontiram na ovoj šemi, kako radi pripreme za uspešnu interpretaciju njegove pozicije, tako i radi emancipovanja od nje, koristi drugačije termine. Individua je kod njega najčešće predmet, redje nešto i bivstvujuće, relacija je najčešće pojam, ponekad i klasifikacijski princip, individualna reč je singularni termin, a relacijska reč generalni termin. Ovi i ostali Tugendhatovi termini na šemi su (kao što sam već rekao) podvučeni. Neke od tih termina sam preuzeo, ali samo kao rezervne termine, samo kao zamenu za glavne termine. Ti rezervni termini, koje povremeno ubacujem u diskurs kao zamenu glavnih, a povremeno navodim u zagradi ili čak pored glavnih, jesu bivstvujuće, predmet i nešto kao zamena za individuu, i predmetnost528 kao zamena za bivstvovanje.
Uzimajući šemu 10 kao glavni orijentir tokom daljeg izlaganja, krenuću od rubrike posvećene individuama, opet se suprotstavljajući Tugendhatovoj preoštroj nominalističkoj tezi da o području formalne ontologije u užem smislu (o području stvari koje se deli na potpodručje individua i potpodručje relacija) može biti reči samo na osnovu obrade područja formalne semantike (koga čine potpodručje reči za individue i potpodručje reči za relacije), jer struktura reči prethodi strukturi stvari.529 Time što u obradu područjâ prikazanih na šemi 10 krećem od područja individua, želim da pokažem da logos o stvarima može biti nezavistan od logosa o logosu, mada se, naravno, u tom logosu, diskursu o stvarima možemo poslužiti samo rečima - jer ne možemo govoriti samim stvarima (ostavljam po strani govor jelovnika, odeće itd. - omiljenu temu strukturalista).
528 Reč "predmetnost" upotrebljavam u značenju načina jestanja predmeta. I Tugendhat ovu reč upotrebljava najčešće u
ovom značenju.
529 Ovu tezu Tugendhat ponavlja na više mesta, ali verovatno najsadržajnije u J36/40, u rečenici koju ću kasnije citirati,
a koju sam razumeo (ili mi se bar čini da sam je razumeo) tek nakon 4.-5. čitanja - naravno 4.-5. čitanja te rečenice i strane 36, a ne čitave knjige. Taman posla da sam 4-5 puta čitao čitavu knjigu. Neke stranice sam čitao nekoliko puta, a neke (i to mnoge) nisam ni pogledao - a tako je i u slučaju ostalih tekstova koje sam ranije čitao (Hegelovih, Kantovih, Aristotelovih). I to je jedini način da kao ograničena bivstvujuća postignemo nešto iole vredno: moramo se ograničiti. Važno je znati na šta, kada, u kojoj meri i na koji način se ograničiti. Ne treba da se stidimo priznanja da nismo pročitali sve što je npr. Hegel napisao, a oni koji potpuno nerazborito zaista krenu da čitaju baš sve što je ovaj napisao, neće daleko stići u svojoj ljubavi prema filozofiji. Kad pročitati sve što su napisali ostali veliki filozofi? I kad jesti, spavati, itd. - jednom rečju, kad živeti? Zar filozofija nije, kako je mladi Hegel zapisao (up. poslednje poglavlje dêla posvećenog Hegelovoj ontologiji), mišljenje života, življenja, a ako čitav život potrošimo na čitanje svih tekstova svih velikih filozofa (pod pretpostavkom da je za takav poduhvat dovoljan jedan život), nećemo imati kad živeti, pa samim tim, bar prema onom Hegelovom zapisu, ni kad filozofirati.
Da li ovo učenje o stvarima, ovu ontologiju stvari nazvati ontikom, a formalnu semantiku drugačije imenovati jednostavno kao logiku? Proširena, formalnom semantikom dopunjena ontologija stvari bila bi onda onto-logika. Oni koji iole poznaju Hajdegerovu terminologiju, a svedoci su mog nastojanja da u ovom 3. delu rada unutar danas (i skoro oduvek)530 dominantno nominalističke jezičkoanalitičke filozofije mislim "Hajdegerovu" ontološku razliku, setiće se da područje koje "obuhvata" i bivstvujuća (=predmete) i bivstvovanjâ ne može, prema Hajdegeru, biti "predmet" ontike, da ne može biti ontičko. Ontičko se u Hajdegerovoj terminologiji vezuje za bivstvujuće, a ontološko za bivstvovanje. No kojom rečju nazvati čitavo prvo područje? Najmanje nepodesna reč je ona koju je i sam Hajdeger često upotrebljavao govoreći o bivstvovanju kao stvari mišljenja i o ontološkoj razlici (razlici izmedju bivstvovanja i bivstvujućeg) kao stvari mišljenja.
Kad tako čitavo prvo područje (koje se deli na potpodručje predmetâ i potpodručje relacija) nazovemo područjem stvari (praveći pri tom stipulativno vrlo oštru razliku izmedju predmeta i stvari), neminovno se suočavamo s pitanjem nisu li i reči stvari, kao što smo se maločas suočili s pitanjem nisu li i stvari (u diskursu o njima) reči. Ova dva na prvi pogled bezazlena pitanja, pitanje nisu li i stvari reči i pitanje nisu li i reči stvari, predstavljaju zapravo dvostruku aporiju, dvostruki paradoks, koji se u prvom slučaju razvija po liniji pretenzije formalne semantike (filozofije jezika, teorije značenja, logike) na univerzalnost svodjenjem na apsurd konkurentske, suprotstavljene (na prvi pogled) pretenzije na univerzalnost ontologije kao formalne ontologije u užem smislu. Ako nam u diskursu o stvarima (o bivstvujućem i bivstvovanju) one stalno ad infinitum izmiču, tako da uprkos najboljoj želji da ih se dočepamo uvek "hvatamo" samo reči koje ih zamenjuju, to onda znači da mi kao oni koji misle, razgovaraju, vode diskusiju, nastoje da razumevaju stvari, faktički imamo posla samo sa rečima. U drugom slučaju, pitanjem nisu li i reči u govoru o rečima stvari, i to isključivo stvari kao predmeti, kao individue o kojima se kazuje to-i-to, ontologija sada uzvraća filozofiji jezika, logologiji, logosu o logosu ili - skraćeno - logici, i podiže svoj zahtev za univerzalnošću.
Vraćajući se sada na početak ove napomene sugerisaću kako bi jedan od alternativnih naziva formalne ontologije uzete u širem smislu mogao biti "ontologologija", kad ne bi bio nezgrapan. Zato će "ontologika" biti ipak prihvatljiviji naziv, uz upozorenje da područje ontike (formalne ontologije u užem smislu) čine kako bivstvujuća (ta onta=predmeti=nešta;531 ovu jednakost preuzimam od Tugendhata), tako i bivstvovanja, a područje logike (formalne semantike) čine kako reči za bivstvujuća, tako i reči za bivstvovanja. O precesiji logike nad ontikom, formalne
530 Frege i rani Vitgenštajn predstavljaju retke izuzetke; logički pozitivizam je, u celini uzev, doduše bio nominalistički,
ali nije bio, ako ne računamo Karnapa, filozofija jezika.
531 Na kraju sam smislio i u srpskom nepostojeću množinu reči "nešto", vodeći se doduše nekim naslućivanjem da bi
reč "nešta", na koju sam naišao u nekim tekstovima hrvatskih i bosanskohercegovačkih autora odnosno prevodilaca, mogla da u nekim kontekstima ima i smisao množine reči "nešto".
semantike nad formalnom ontologijom u užem smislu, tek treba raspravljati i videti u kojoj meri je zaista na delu, a u kojoj meri je rezultat preteranog oduševljenja najnovijim nominalističkim trendovima, pre svega Vitgenštajnovim argumentima "iz upotrebe", da ih tako nazovem. Medjutim, čak i ako se ispostavi da logika (logika u paradigmi jezika, dakle pre svega formalna semantika kao teorija i praksa računa predikata)532 zaista prethodi ontici i čak je, kao i čitavu filozofiju svesti, dakle i Kantovu i Hegelovu ontologiju (npr. problematiku subjekt-objekta; up. J96/102), čini suvišnom, starim gvoždjem, opet će u naslovu ovog dêla rada ostati sintagma "formalna ontologija".
Tako sam unapred odlučio, ako ni zbog čeg drugog, onda iz pragmatičkih razloga, radi obezbedjivanja skladnog, ujednačenog naslova. Naslov "Transcendentalna ontologija, spekulativna ontologija i formalna semantika" bio bi neskladan. Ništa se ne bi izmenilo ako bih na mesto formalne semantike stavio logiku. Medjutim, ako bih rečju "logika" zamenio i podreč "ontologija" u prve dve sintagme dobio bih vrlo skladan naslov "Transcendentalna, spekulativna i formalna logika". Pošto se logika i ontologija oduvek, naročito kod Kanta i Hegela, tesno prepliću, o čemu svedoči i činjenica da ovaj prvi svoju ontologiju izlaže pod naslovom "Transcendentalna logika", a ovaj drugi pod naslovom Znanost logike, a pošto i logika kao formalna semantika, kao račun predikata (pre svega pri tematizaciji operacijsko-relacijske strukture), i te kako preuzima ingerencije logosa o stvarima, ne samo o rečima, ništa nije bilo prepreka izboru tog naslova kao naslova čitavog trećeg dela doktorskog rada, osim jedne sitne okolnosti, okolnosti da je V. Breker (W. Bröcker) već napisao jedan tekst, doduše mnogo manjeg obima, sa faktički istim naslovom. Kod njega je samo redosled sintagmi drugačiji, u skladu s njegovom neostvarenom ambicijom da, hvatajući se na tridesetak stranica u koštac sa takvom jednom troglavom aždajom, pokaže kako formalna logika (koju poznaje samo kao prefregeovsku konceptualistički intoniranu, predikativnom teorijom suda - a ne stava - ograničenu, manje-više aristotelovsku formalnu logiku) biva dijalektički prevazidjena transcendentalnom logikom, a ova Hegelovom spekulativnom logikom, ali da tu ipak nešto nedostaje (šta bi drugo do Hajdegerova destrukcija metafizike prisustva): "Formalna, transcendentalna i spekulativna logika". Moje pretenzije na originalnost ipak nisu toliko skromne da bih se pri postavljanju naslova svog doktorskog rada mogao zadovoljiti samo preokretanjem redosleda sintagmi naslova jednog već objavljenog teksta. Tako sam, kad je već faktički svejedno da li ću se opredeliti za logiku ili za ontologiju, a u situaciji kada mi predstoji izbor ili neizbor na predmetu "Ontologija", odlučio da naslov glasi "Transcendentalna, spekulativna i formalna ontologija".
532 Ova logika je, uprkos njenom utemeljivaču Fregeu, skroz nominalistička logika, logika u kojoj se smisao logosa
Iz dodatnih pragmatičkih razloga, da mi se ne bi prigovorilo kako u naslovu nema potrebne "napetosti" i oštrije, otsečnije specifikacije teme (a ta napetost i ta oštra specifikacija su nešto do čega je veoma stalo nastavno-naučnim većima), dodao sam i podnaslov "odredjenje bivstvovanja u delima Kanta, Hegela i Tugendhata". Taj podnaslov je jedan moj pragmatički kompromis, kojim sam izbegao neprilike pri prijavljivanju teme disertacije, ali ujedno i "poturio" reč "bivstvovanje", stupajući i na taj način u terminološku bitku oko bitka, bića i bivstvovanja i dajući u izvesnoj meri dodatni doprinos etabliranju termina "bivstvovanje", kao što sam i naslovom svog magistarskog rada u izvesnoj meri dodatno doprineo etabliranju termina "bivstvo" kao ključnog termina Aristotelovog učenja.
Ali u bîti podnaslov ne kazuje ništa naročito posebno u odnosu na naslov. U mojoj terminologiji ontologija ionako već jeste odredjenje bivstvovanja, a pod transcendentalnom ontologijom ionako već podrazumevam odredjenje bivstvovanja izloženo u delima Kanta, pod spekulativnom ontologijom odredjenje bivstvovanja izloženo u delima Hegela, a pod formalnom ontologijom odredjenje bivstvovanja izloženo u delima Tugendhata. U naslovu sam ionako već podrazumevao da će tema transcendentalne ontologije biti odredjenje bivstvovanja u Kantovoj
Kritici čistog uma, a tema spekulativne ontologije odredjenje bivstvovanja u Hegelovoj Znanosti logike; dakle, odredjenje bivstvovanja u samo nekim delima Kanta i Hegela, a ne u svim njihovim
delima. Isto važi i za formalnu ontologiju, s tim što se u ovom slučaju izlažem prigovoru da u izboru delâ nisam smeo potpuno izostaviti Tugendhatov članak "das Sein und das Nichts". Dok se sámo po sebi razume da Kantovo odredjenje bivstvovanja treba tražiti pre svega i možda čak isključivo u njegovoj Kritici čistog uma (i eventualno u Prolegomena - koja sam ionako delimično tematizovao), a Hegelovo odredjenje bivstvovanja pre svega, ako ne i isključivo u njegovoj
Znanosti logike, nikako se ne podrazumeva da Tugendhatovo odredjenje bivstvovanja treba tražiti
samo u Jezičkoanalitičkoj filozofiji i Logičko-semantičkoj propedeutici. Ako ostavim po strani ovaj prigovor, mogu reći da s puno prava podnaslov restringiram tako da se pod "delima Kanta, Hegela i Tugendhata" relevantnim za njihovo odredjenje bivstvovanja ne podrazumevaju njihova sva, već samo neka njihova dela. Dakle, da radi predupredjenja mogućih nesporazuma još jednom naglasim, ali sada upotrebom kratkog i otsečnog indikativnog stava: u podnaslovu pod "delima Kanta, Hegela i Tugendhata" podrazumevam faktički samo Kritiku čistog uma, Znanost logike, Jezičkoanalitičku
filozofiju i Logičkosemantičku propedeutiku, i sàmo odredjenje bivstvovanja u tim delima uzimam
kao temu disertacije.
Iako se termin "funkcija" kao neka nit vodilja interpretacije povesti moderne ontologije provlači kroz čitav rad, kroz sva tri dêla, poglavlje koje u ovom 3. delu sledi nakon poglavlja o stavovima nisam naslovio ovim terminom, već terminom "relacija" zato što sam operativnu, pragmatičku funkciju tog poglavlja i čitavog trećeg dela rada ipak pretpostavio teorijskoj,
"spekulativnoj" funkciji, funkciji promišljanja smisla funkcije, bivstvovanja kao funkcionisanja, proizvodnje. Učinio sam to u ubedjenju da ću smisao funkcije najbolje dokučiti samim funkcionisanjem, samim upuštanjem u pogon funkcije, da ću proizvodnju bolje razumeti proizvodeći i sam, nego razmišljajući sa distance o proizvodnji. Pošto se problematika formalne semantike kao dopune formalne ontologije533 u užem smislu (ontologije stvari, ontike), dopune kojom dobijamo ontologiku, uglavnom svodi na račun predikata i na teoriju o ovom računu, i pošto se znanje o ovom računu, kao i znanje o "računu" brojeva i veličina, tj. znanje o matematičkim stvarima, skoro svodi na rešavanje zadataka, bilo je potrebno da u 8. poglavlju udjem u tu fabriku predikatskog računa (a radi zagrevanja i u fabriku računa stavova). Kako se u njoj ne bih izgubio ili bar kako ne bih ometao njen proces funkcionisanja, morao sam da se opremim najadekvatnijim, najproverenijim, najpragmatičnijim sredstvima, tj. najadekvatnijim, najproverenijim, najpragmatičnijim (u srpskom govornom području najzastupljenijim) terminima. To znači da je bilo potrebno radi aktivnog osluškivanja bila funkcije u samom njenom funkcionisanju, učestvujući u tom funkcionisanju, žrtvovati upravo termin "funkcija" zarad termina "relacija" kao naslovnog termina. Uostalom, ovako je i bolje, jer bih naslovom "Funkcije" opasno minirao čitav rad. Jer ako u naslovu nekog rada treba da bude zapisana reč koja ga nosi, oko koje se vrti čitava teza, u slučaju ovog doktorskog rada bi upravo "funkcija" bila ta reč (kao što bi u slučaju naslova mog magistarskog rada ta reč bila "supstancija"), a onda bi bilo potpuno neskladno posvetiti jedno posebno poglavlje funkcijama, sugerišući da je o njima reč samo ili uglavnom u tom poglavlju, a u ostatku rada o nečem drugom.
Što se tiče mog preferiranja termina najzastupljenijih u našem govornom području, moram da napomenem, radi otklanjanja primisli o nekakvom mom oportunizmu, da tim terminima ta njihova široka zastupljenost na našem području, dakle, i medju našim studentima i profesorima, i samim tim pogodnost za uspostavljanje bliže relacije izmedju ovog teksta i njegovih čitalaca, ne može biti od velike vajde ako nisu u stanju da izdrže kritičku proveru argumentativnog diskursa. Ispostavilo se da su Prešićevi i Kronovi termini, za razliku od Tugendhatovih, pa i nekih Lemonovih, uglavnom uspešno izdržali tu proveru. Naravno, imam skoro bezbroj sitnijih primedbi,
533 Ontologija je po strogoj definiciji formalna apriorna (=transcendentalna) znanost, tj. formalna metafizika kao
neutemeljujuća znanost iznad (meta) svih drugih znanosti, ali budući da i Tugendhat koristi (npr. u J43/47) ovu zapravo pleonastičku sintagmu "formalna ontologija", ni ja se ne ustežem da govorim o formalnoj ontologiji, rizikujući da čak i u naslovu čitavog doktorskog rada imam jedan pleonazam: formalnu formalnu metafiziku. Ali i sam Huserl naspram "svoje" formalne ontologije postavlja regionalne ontologije, ontologije koje nisu formalne. Po opuštenoj, manje strogoj definiciji ontologija je i znanost principa, i upravo takve su Hegelova i Kantova ontologija, koje se dobrim delom poistovećuju s metafizikom. Ovde se ne bih upuštao u problem identiteta i razlike metafizike i ontologije. Mnogi filozofi ih ne razlikuju, a tom nerazlikovanju je sklon čak i Kant, uprkos tome što je u "Arhitektonici" ontologiju postavio kao deo metafizike.
kako na Prešićevu, tako i na Kronovu terminologiju, a i na neke njihove sadržajne postavke. Tako, npr. Prešić, zaslužuje pohvalu zbog toga što je, za razliku od Krona, eksplicitno definisao prosti term kao konstantu ili (ovo "ili" je ekskluzivno) promenljivu, ali i kritiku zbog toga što propušta da precizira da je reč o individualnoj konstanti i individualnoj promenljivoj - jer postoje i predikatske konstante i predikatske promenljive. Kron ovo preciziranje vrši uvek, takodje i u svojoj definiciji terma, mada propušta (Up. Lg151) da precizira da li prosti term (term koji još nije u funkciji, term sa nulafunkcijom534) imenovan kao individualni simbol, tj. kao individualna reč, jeste "konstantni" simbol za individue (individualna konstanta) ili "promenljivi" simbol za individue (individualna
promenljiva).
Ali kad sam već pomenuo predikatsku reč/slovo, čije su vrste predikatska konstanta i predikatska promenljiva, ne mogu a da opet neplanirano ne prigovorim i Prešiću i Kronu zbog upotrebe reči "predikat" i "relacija" kao sinonima. Sada se suprotstavljam obojici, a priklanjam Tugendhatu, koji jasno kaže da je predikat reč koja stoji za relaciju i da je isto što i generalni termin i klasifikacijski izraz. Predikat je reč, a relacija je stvar. Ovom poistovećivanju predikata kao reči za relaciju i same relacije odgovara i Kronovo (doduše samo u srednjoškolskom udžbeniku Logika535 prisutno) poistovećivanje individualnih konstanti i samih individua. Kron je, medjutim, mnogo više od Prešića radio na diferenciranoj, samim stvarima primerenoj obradi ontičkog područja - što se vidi i po tome što je to područje diferencirao kao operacijsko-relacijsku strukturu, u kojoj se domen pojavljuje samo kao jedan moment, dok se kod Prešića čitavo područje stvari kratko naziva domenom, a individue i relacije trpaju na gomilu bez ikakvog diferenciranja, rasporedjivanja u potpodručja i pri tom kao same stvari, kao vrednosti (ili, kako Prešić kaže, kao interpretacije) individualnih reči/slova i predikatskih (zapravo, treba da stoji: relacijskih) reči/slova, zapisuju (i
534 U Um17 Prešić pominje operacije (koje on izjednačuje sa funkcijama; reč "funkcija", koliko sam mogao da uočim,
ne pominje nigde i, premda koristi slovo f kao simbol, govori samo o preslikavanju i operaciji) dužine 0 nad elementima nekog skupa. Ove nulaoperacije su, kako kaže, identične sa samim elementima, one su sami elementi, elementi van operacije ili, kako se to lepo kaže u svakodnevnom govoru, van funkcije (Hajdeger bi rekao: bivstvujuća kao samo predručna bivstvujuća). Zbog toga što uopšte ne koristi reč "funkcija" (valjda zato što je tudjica - no zašto koristi bezbroj drugih tudjica?), nego umesto nje reči "preslikavanje" i "operacija", Prešić, medjutim, ne može da se posluži ovom i brojnim drugim jezičkim varijacijama koje nudi reč "funkcija", tako sveprisutna i tako višeznačna već u svakodnevnom govoru, kao da su svi ljudi, čak i oni neškolovani, nekakvi urodjeni matematičari ili kao da im je taj temeljni matematički pojam nekakvim čudom naknadno ugradjen i mimo svakog školskog obrazovnog procesa, pa s potpunim razumevanjem govore o stvarima van funkcije i u funkciji, o funkciji stvari, o funkcionisanju itd. U stvari, taj pojam im je ugradjen na jedan skoro prirodan način - jer svet tehnike je odavno postao prirodan - preko sveprisutnosti tehnike, tj. delovanja kao proizvodnje (funkcije) proizvoda (funkcije) na osnovu razsuda-propisa ( = na osnovu segmenta techne-a kao znanja proizvodnje), tj. na osnovu funkcije. Treba uočiti da "techne" u reči "tehnika" i u reči "umetnost" više nema ono izvorno značenje znanja kojim se rukovodi proizvodnja, već da se svodi na proizvodnju.
535 Up. S. Knjazev-Adamović i A. Kron, Logika za drugi razred usmerenog obrazovanja, ZUNS, Beograd, 1981.
tim zapisivanjem dovode u diskurs) istim simbolima kao i reči koje stoje za njih. Naravno, Prešić je dovoljno semantički obrazovan, da je svestan neophodnosti bilo kakvog diferenciranja simbola za stvari i za reči,536 ali to diferenciranje vrši samo tako što simbole za reči piše u kurzivu, a simbole za individue bez kurziva. Poslovična srpska aljkavost tu odmah uzima maha, jer teško ćete naći pisca ili štampara koji će savesno prekontrolisati svako slovo, i još zagledati da li je pravo ili iskrivljeno. Mnogo je bolje Kronovo diferenciranje izmedju područja reči i područja stvari upotrebom latiničnih slova kao simbola reči (individualnih i relacijskih reči), a alfabetskih slova kao simbola stvari (individua i relacija), a za pohvalu je i brižljivo diferenciranje i simboličko reprezentovanje potpodručja individua, potpodručja relacija i naročito potpodručja o kome kod Tugendhata nema ni pomena, poptpodručja operacija. To diferenciranje, koje je već samo po sebi čitava jedna ontologija kao ontika, ili kao formalna ontologija u užem smislu (u Tugendhatovom smislu), ja u potpunosti prihvatam, skupa sa svim simbolima, mada mi u čitavom tom preuzimanju relacijsko-operacijske strukture najviše glavobolja zadaje pronalaženje fonta sa slovima gotice kao simbolima čitavih operacijsko-relacijskih struktura.
2. Identitet i razlika funkcije i relacije
U slučaju stava "Sokrat je čovek" predikat "je čovek" opet zbunjuje onim neugodnim "je", jer gramatičari i kopulu "je" računaju kao predikat, a istovremeno zahtevaju da označeno ovog (imenskog) predikata bude predmet, nešto. Zato se oni prave kao da i ne primećuju ionako kratku, sitnu reč "je" u predikatu, pa kao predikat najčešće uzimaju samo "dužu", uočljiviju reč, u ovom 536 Dobronamerno pretpostavljam da ni Kron ni Prešić nisu jednostavno prepisivali neki od bezbrojnih prikaza računa
relacija, etabliranog pod neumesnim nazivom "račun predikata". Prešićev izraz "kvantifikatorski račun" je pogotovo neumesan, jer on podrazumeva da račun relacija ima posla samo sa postavljanjem sticaja relacija na individuama u generalni stav (da ima posla samo sa stavovima sa zamenicama "svako", "neko"), te da postavljanje sticaja relacija na individuama u singularni stav spada u neki drugi, nekvantifikatorski račun.
Ipak, problem prepisivanja je u ovoj oblasti filozofije složeniji nego u drugim oblastima. Izgradnja aksiomatskog sistema i simboličkog jezika zaista ostavljaju malo slobodnog prostora za inovaciju, tako da ću i ja prilikom definisanja terma i stava uglavnom jednostavno prepisati Kronove, verovatno takodje uglavnom već prepisane, definicije. Ne može se u svemu biti originalan, ne možemo sada stvarati neku originalnu tablicu množenja, originalnu definiciju matematičke indukcije, terma, stava itd. nakon što su toliki matematičari i logičari došli do najpreciznijih, najadekvatnijih tablica i definicija. Ali se zato može naširoko raspravljati o JRP i posebno o relaciji izmedju jezika i strukture, o brojnim problemima koji kruže oko tako prostih, na prvi pogled neoborivih definicija i teorema; Tugendhat je u Ls pomenuo - a jednim delom i rešio - samo neke od tih problema. Plašim se da Kron i Prešić, u svojoj usredsredjenosti na fah, u stručnoj usmerenosti samo na rešavanje zadataka, nisu ni zavirili u mnoge probleme teorije značenja i uopšte filozofije jezika.
slučaju reč "čovek". Upitani za označeno predikata "čovek" spremno odgovaraju da je to apstraktni (natčulni, samo duhovnim okom opažljivi) predmet, upravo platonovski eidos, pojam (koji kao pojam mora biti natčulna opštost i to opštost kao predmet, kao nešto). Slično će odgovoriti i upitani za predikat "je smrtan" (mada su tu jedno vreme bili u neprilici da li da kao eidose računaju samo po sebi pridolazeće,537 tj. uvek u individui prisutne opštosti ili i inherirajuće opštosti kao što su sedi, leti itd.): označeno je pojam (eidos) smrtno kao apstraktni predmet.
Upitani za označeno predikata stava "Petar boji jedan krug" naći će se u velikoj neprilici, jer imaju posla sa striktno relacijskim stavom. Shodno svojoj ambiciji da daju univerzalnu teoriju stava, da forma koju su postavili ekstrapolirajući predikativnu teoriju na sve stavove, mora važiti i za gornji stav, reći će da je predikat "boji jedan krug", ali neće biti u stanju da kažu koji je to predmet označen tim predikatom. Neće biti u stanju jednostavno zbog toga što stvar označena tim predikatom uopšte nije predmet, uopšte nije nešto, kao što ni označeno predikata "je izmedju Beograda i Vranja" uopšte nije nešto.
Ako gramatičari, u nemogućnosti da daju odgovor samo slegnu ramenima i kao satisfakciju napomenu da bar u slučaju subjekta mogu lako da navedu označeno kao predmet, kao bivstvujuće, uzećemo primere koje u Ls107/137 i Ls114/147 navodi Tugendhat, pa ih zapitati šta je označeno subjekta stava "Glavni grad Francuske je Pariz". "Glavni grad Francuske" kao složeni subjekt mora zbuniti svakog ko se pita o njegovom označenom, kao što je i Fregea zbunjivao složeni subjekt "Glavni grad Švajcarske". Nekako se tu nameću dva predmeta: grad i Švajcarska. Upravo nastojeći da otkloni nelagodnost povodom označenog (Frege bi rekao: povodom značenja; njegovo "Bedeutung" ima značenje: označeno, denotatum) ovakvih složenih subjekata, Frege je, kao matematičar, došao na revolucionarnu, epohalnu ideju da čitavu subjekatsku sintagmu538 shvati kao funkcijski izraz, a označeno tog izraza - kako kazuje i sam izraz "funkcijski izraz" - kao funkciju, dakle kao ne-nešto, nepredmet, nebivstvujuće.
Drugi je problem što Frege nije bio dorastao ovom svom otkriću, što nije uspeo da u jeziku održi, očuva (bewahren) nepredmetni karakter funkcije, ontološku razliku izmedju funkcije kao nepredmeta, nepredmetne, neopredmećene, neraspoložive, nepredručne opštosti, ne-bivstvujućeg, "nečeg" (!) što nije predmet539 i platonovskog eidosa, pojma kao nečeg što kao opredmećena opštost jeste predmet, jeste bivstvujuće kao apstraktni predmet. Grešku identifikovanja funkcije i pojma
537 I formalna semantika može prihvatiti "Aristotelovo" po sebi pridolazeće (kath' hauto symbebekos), ali uz odredjena
ograničenja, kao i u slučaju "Aristotelovog" podležećeg (hypokeimenon).
538 Umesto o subjekatskoj sintagmi možemo govoriti i o subjekatskoj reči, jer reč je bilo koji niz simbola (slova),
uključujući i niz s jednim simbolom, term i stav (=formula). Ovako široka definicija reči "reč" od velike je pomoći pri uklanjanju terminoloških nezgrapnosti kako kod Tugendhata tako i kod mnogih drugih, npr. kod Lemona; imam u vidu Tugendhatovu upotrebu termina "termin", njegovo odbacivanje ustaljenog logičkog termina "term" kao "engleštine" (up. Ls55/77), i čuvenu dof kod Lemona i mnogih drugih logičara.
(jer označeno funkcijskog izraza on čas naziva funkcijom, čas pojmom, imajući u vidu platonovski eidos, samo shvaćen konceptualistički), to podleganje osnovnoj gramatičkoj predrasudi, osnovnoj gramatičkoj veri, veri da se može misliti i govoriti samo o nečem što je predmet, što je predmetno, pred-metnuto, prisutno, raspoloživo, po-stavljeno, veri u gramatičkog boga kao temelju vere u teološkog boga540 kao temeljno, vrhovno nešto, vrhovno bivstvujuće, Frege, kao neko ko nije poznavao ni Ničeovo ni Hajdegerovo, a verovatno ni budističko učenje, nije mogao izbeći.
No, umesto da žalimo zbog toga što je Frege propustio da na osnovu jednog otkrića koje je bilo inspirisano praksom matematičara razvije pre Hajdegera učenje o ontološkoj razlici, čak u egzistencijalističkoj preinaci po kojoj je smisao ljudske egzistencije u brizi o ontološkoj razlici, u brižnom bivstvovanju saglasno ontološkoj razlici, pogledajmo kako je uopšte bilo moguće da Frege dodje do svog otkrića i da ga iskoristi samo radi zasnivanja formalne semantike kao univerzalizacije relacijske teorije stava. Da bismo uopšte shvatili kako je Frege mogao da označeno subjekta, subjekatske reči541 "glavni grad Švajcarske" nazove funkcijom, moramo položiti račun koji mnogi matematičari nisu nikad položili: račun o višeznačnoj, uglavnom troznačnoj, upotrebi tog temeljnog matematičkog termina: fx.
Dosta davno izvršio sam distingviranje značenjâ termina "funkcija" (preuzetog iz latinskog jezika, u kome "functio" ima značenje obavljanja, vršenja, proizvodnje), da bih u medjuvremenu odustao od eksplicitnog terminološkog distingviranja,542 i na kraju ponovo shvatio da je to distingviranje potrebno. Propis, pravilo, shema f po kojoj se od nezavisne promenljive x transformacijom proizvodi zavisna promenljiva y jeste funkcija u osnovnom, prvom značenju ( =funkcija-shema=funkcija¹). Čitav proces proizvodnje fx je funkcija u drugom značenju ( =funkcija-proizvodnja=funkcija²), a sam proizvod y tog procesa jeste funkcija u trećem značenju ( =funkcija-proizvod=funkcija³). Da bismo dokučili prirodu funkcije-proizvodnje moramo funkcijsku reč, reč koja stoji za funkciju-proizvodnju razlikovati od matematičkog stava jednakosti y = fx. Važno je da uočimo da reč koja označava funkciju-proizvodnju nije stav, već samo singularni
539 Opet nam je jasno da je zbog robovanja indoevropskoj gramatici bilo neizbežno da Frege "nešto" (!) što nije
bivstvujuće, da ništa od bivstvujućih, da "ništa kao bivstvovanje samo" (M. Hajdeger, već citirano mesto sa 42. strane teksta "Uvod u predavanje 'Što je metafizika?'") shvati (ili bar izrazi) kao nešto i time naknadno opredmeti, zaobilazno tretira kao predmet, bilo kao konkretni predmet (u gornjem primeru glavni grad Švajcarske) bilo kao apstraktan predmet.
540 Up. mesto iz Sumraka idola koje sam citirao na početku "Opšteg uvoda".
541 Polako se moramo navikavati na ovo široko značenje reči "reč" kako bismo kasnije mogli da pratimo smisao
Tugendhatovog od Kvajna preuzetog termina "singularni termin", termina kojim on kao formalni semantičar zamenjuje termin "subjekt"= "subjekatska reč".
542 Up. početak 4. poglavlja drugog dela ovog rada; ono što sam tamo napisao o funkciji ipak se delimično preklapa s
termin, individualna reč,543 reč koja stoji za opredmećenu funkciju-proizvodnju, za proizvodnju svedenu na rezultat proizvodnje. To možemo uočiti samo ukoliko "iskočimo" iz funkcije fx, ukoliko se odbijemo, distanciramo od procesa transformisanja x-a pomoću f, i zauzimajući jedan posmatrački, teorijski, spekulativni (u smislu: ogledajući, uporedjujući) stav, postavimo stav o toj proizvodnji. Samim tim što je uzimamo kao predmet o kome nešto treba reći, koji treba posmatrati s obzirom na relaciju u koju je uvučen, mi tu proizvodnju fiksiramo u nešto, u individuu. Kada postavimo stav y = fx, mi samo postavljamo identitet funkcije-proizvoda y i funkcije-proizvodnje
fx, a o prirodi same funkcije-proizvodnje ne kažemo ništa. Pravi zapis funkcije, zapis koji ostaje u
području, u sferi funkcije, jeste fx, dok standardni zapis y = fx ne pripada sferi funkcije, jer je za postavljanje znaka jednakosti potrebno "napustiti" sferu proizvodnje, ali to "napuštanje" sfere proizvodnje nije prelaženje u neku drugu sferu, u sferu ne-proizvodnje (jer šta može biti drugo od proizvodnje ako ne neproizvodnja?), već je reflektovanje te sfere, njeno odnošenje spram sebe same, njeno samoogledanje.
Uzmimo pored primera x², koji navodi Tugendhat, i primer x³, 2x+1 i dve Kantove funkcije-sheme, shemu vremenskog niza i shemu vremenskog sadržaja. Zanimljivo je da je Tugendhat u belešci u Ls105/143 naslutio funkcijski karakter Kantovih shema, propuštajući da tom naslućivanju da iole jasniji oblik. Prvu funkciju-proizvodnju (čitav proces preslikavanja, preformiranja nezavisne promenljive x u zavisnu promenljivu y kao funkciju-proizvod) Tugendhat zapisuje i u obliku ( )². Ovakav zapis, kao i zapis ( )³ i zapis 2 ( ) + 1, u kojima je apstrahovano od nezavisne promenljive, od materijala koji se preslikava, transformiše, obradjuje, omogućuju da se bolje uoči priroda funkcije u prvom nosećem značenju, da se uoči priroda onog f kao sheme/propisa te proizvodnje. U prvom slučaju funkcija-shema, "ono" f, jeste pomnožiti jedanput sebe samim sobom ili biti pomnožen jedanput samim sobom ili, u najboljoj formulaciji, koju sasvim lepo omogućuju kako grčki (to anthropo einai) i nemački (das Menschsein), tako i srpski jezik: bivstvovanje jedanput pomnoženim samim sobom. U ostalim slučajevima imaćemo redom, u najprikladnijoj formulaciji (da izostavim one manje prikladne, a uobičajene u računu predikata prilikom imenovanja relacije; relacije za sada, na početku, ne razlikujem od funkcija), bivstvovanje dvaput pomnoženim samim sobom, bivstvovanje pomnoženim brojem dva i zatim uvećanim za broj 1, bivstvovanje nanizanim i bivstvovanje utegnutim.
Radi isticanja funkcije-sheme u označenom složene subjekatske reči "Glavni grad Švajcarske" Frege apstrahuje i nezavisnu "promenljivu reč" za države, za Švajcarsku, Francusku itd. (kao što su u gornjim primerima apstrahovani prirodni brojevi 0, 1, 2, 3, itd. i čisti, odnosno
543 Naravno, reč je o složenoj individualnoj reči, tj. o složenom singularnom terminu = o složenom termu; videti
empirijski osećaji kao promenljive vrednosti nezavisne promenljive x544) i dobija zapis "glavni grad od ( )". Frege nije vodio dovoljno računa o iznalaženju izraza koji bi priličio "nečem" što nije nešto, što nije predmet, individua, već je funkcija-shema, relacija. Vodeći računa o tome ja postavljam najpre, kao manje adekvatan, ali svim logičarima poznat zapis "biti glavni grad od ( )", a zatim adekvatniji zapis "bivstvovanje glavnim gradom od ( )". Biti glavni grad od, tj. bivstvovanje glavnim gradom od545 u JRP1 se računa kao relacija, kao nešto što nije individua, što nije predmet (predmet je glavni grad kao opredmećeno bivstvovanje glavnim gradom od),546 već je ono u šta su uvučeni predmeti.
544 To što su u funkciju kao nezavisne promenljve vrednosti uvučeni čisti osećaji, koji su kao čiste ekstenzivne i
intenzivne jedinice (za razliku od empirijskih osećaja) svi isti, samo je na prvi pogled nelogično. I sami matematičari će priznati ovu funkciju u kojoj su vrednosti nezavisne promenljive uvek iste, čim se prisete šta prethodi svakoj funkciji-proizvodnji sabiranja, množenja itd. najrazličitijih vrednosti, najrazličitijih brojeva kao vrednosti nezavisnih promenljivih. Prethodi im, naravno, funkcija-proizvodnja samih brojeva, broja 2, broja 3 itd., koja se odvija upravo kao pra-funkcija nizanja uvek istih jedinica. Ova pra-funkcija nizanja jedinica u broj, koju i sami matematičari moraju priznati, upravo je jedna od četiri "Kantove" transcendentalne funkcije (funkcije u širem smislu), pra-funkcije čiji argumenti, tj. predmeti koji se uvlače u proces proizvodjenja-odredjivanja, jesu apsolutno prosti, lišeni svih odredjenja, što znači da nisu pro-izvod neke ranije funkcije-proizvodjenja - ili se bar čini da nisu. Videli smo da je Hegel pokazao da bivstvovanje mora da prodje nekoliko različitih ciklusa funkcije-proizvodjenja da bismo dobili mnoštvo istih jedinica, ograničenih istih jednih, istih bivstvujućih. Ta prosta, sva ista bivstvujuća su, kao i potonja složena bivstvujuća, samo bivstvovanja zgusnuta na podlozi praznog objektbivstvovanja kao podstojanja, tako da je u širem smislu zapravo sve bivstvovanje: bivstvovanje kao aktuelna relacija i bivstvovanje kao opredmećena relacija, kao bivstvujuće.
545 Ovaj predlog "od", nekako ozloglašen, ili proglašen bar prostačkim, proganjan gramatičkim propisima iz ranije inače
žive, ali nepravilne - tako su presudili gramatičari - upotrebe i otud zakržljao, možda bi ipak trebalo, bar u kontekstu prevodjenja sa jezika računa predikata na prirodni srpski jezik, rehabilitovati i uvući ga bar u neke od skoro bezbroj funkcija, uloga, koje u engleskom ima predlog "of". Pri interpretaciji reči JRP moramo i u mnogim drugim slučajevima kršiti pravila rekcije srpskog jezika i iz pragmatičkih razloga se orijentisati prema rekciji engleskog, u kome su ne samo predlog "of", već i mnogi drugi, takoreći bogom dani za elegantno i, što je najvažnije, razgovetno imenovanje funkcije. S druge strane engleska rekcija je zaista priprosta, i valjda upravo zbog te priprostosti i jeste pogodna za inače notorno siromašan, skroman jezik, kakav je svaki veštački jezik. Naši gramatičari su, prateći ipak tendenciju jezika, ne izmišljajući propise tek tako, rekciju normirali upravo s namerom da doprinesu bogatstvu i eleganciji prirodnog srpskog jezika, a teškoće u koje zbog toga upadaju logičari koji se pri prevodjenju svojih simboličkih zapisa služe tim jezikom zaista su zanemarljiva kolateralna šteta. Ono na prvi pogled nezgrapno i zamorno posezanje za predlogom "od" pri navodjenju relacije možemo uočiti i u Lgk78, gde se pojavljuje relacija "biti veći od". Ista ova relacija - nepotrebno, ali u skladu sa dominantnom praksom, stavljena pod navodnike - pojavljuje se i u Lgk80, ali sa štamparskom greškom: biti "veći od".
546 Treba se osloboditi varke koja nam je, opet prinudom indoevropske gramatike, skoro urodjena, varke da najpre
imamo glavni grad, čoveka, drvo itd., pa tek onda bivstvovanje glavnim gradom od, bivstvovanje čovekom, drvetom itd. Upravo je obrnuto, ali nas zahtev jezika (da bismo izgradili sintagmu "bivstvovanje glavnim gradom od" moramo prethodno imati na raspolaganju "glavni grad") sputava ne samo da izrazimo, već i da mislimo ovo "obrnuto", ovu precesiju (prethodjenje) relacije individui, bivstvovanja (razsuda apsoluta) bivstvujućem kao opredmećenom
Poseban je problem to što i relacije mogu postati predmet ukoliko budu označene rečima za predmete (onim što Tugendhat naziva "singularni termin"), tj. ukoliko sâm stav, reči stava to budu diktirale - ovde ponovo nailazimo na osnovnu tezu formalne semantike da reči prethode stvarima, da o tome da li ćemo imati stvar kao predmet ili kao relaciju odlučuje postavljač stavova, umetnik (tehničar, technites; techne=umetnost) koji donosi razsude: ako relacije označi, kako je uobičajeno, velikim slovima latinice (F, G, H, ... ili indeksima F1, F2, F3, ..., Fn), onda će one i bivstvovati kao relacije, ali ako ih u sklopu istog jezika, iste jezičke igre označi malim slovima latinice (a, b, c, ..., itd. ili indeksiranim malim slovima latinice a1, a2, a3, ..., an), onda će one bivstvovati kao predmeti, kao individue (prema interpretativnoj intenciji srednje kolone šeme 10: kao kvazipredmeti, kvaziindividue) koje su uvučene u neku relaciju, i to ne slučajno, već s namerom da se o njima nešto kaže. Čim želimo "nešto" da kažemo o bilo kojoj stvari, bilo predmetu, bilo relaciji, ali i o bilo kojoj reči - što je dodatna komplikacija -, mi je činimo predmetom govora i u JRP1 označavamo rečju (i simbol je, kako sam naglasio, reč) za predmete.
Logičko-semantička forma (bolje nego logičko-semantička struktura)547 kopulativnog stava548 prinudjuje (za razliku od logičko-semantičke forme identičkog stava) na jezičku igru u
bivstvovanju (kao opredmećenom "hegelovskom" razsudu).
547 Pošto je reč "struktura" u ontičkim partijama prikazâ računa predikata (partijama koje se obično izlažu pri ispitivanju
relacije zadovoljavanja pod naslovom "Teorija modela") već etablirana kao termin - što Tugendhat nekako previdja kada tu reč koristi u govoru o razlici izmedju gramatičkog i logičko-semantičkog ustrojstva stava -, red je da podešavanje svoje terminologije izvršim na štetu mladjeg i pri izboru termina nedovoljno opreznog Tugendhata, tj. da njegov govor o ustrojstvu stava tretiram kao govor o formi stava, a ne o strukturi stava. Ipak treba primetiti da i sam Tugendhat neretko govori o formi stava i da u Ls73/92 jasno stavlja do znanja da su za njega sintagme "struktura stava" i "forma stava" sinonimne.
U mom diskursu reč "struktura" će, kao termin (tj. u kontekstima kada je ne koristim kao "običnu" reč, već kao povlašćenu reč, kao elemenat svoje terminologije), imati, dakle, samo značenje unije skupa individua i skupa relacija ili operacija. U svakom govoru o toj uniji reč "struktura" postaje individualna reč (mada se mi možemo potruditi da je tretiramo kao kvaziindividualnu reč), tj. term, ali u sklopu formalne semantike (pa i u sklopu ovog mog pokušaja pomalo divlje re/de/konstrukcije formalne semantike) ta reč je term koji ima status termina.
U mojoj terminologiji term je svaka reč za individuu, a termin je jedna od malobrojnih ključnih reči neke znanosti. U fizici, npr. pri rešavanju zadatka koji se sastoji u tome da se odredi koliki put za vreme od 10 minuta predje voz koji se kreće brzinom od 50 km/h, kao termini se pojavljuju individualne reči ( =termi) "put", "brzina" i "vreme" (pri čemu izgleda da su druge dve reči samo kvaziindividualne reči, reči za kvaziindividue, za relacije koje glume da su u funkciji, u ulozi predmeta), ali ne i "voz". U fizici "voz" je samo term (= reč za bilo koju individuu), ali nije i termin. Term "voz" može bit termin samo u znanosti o vozovima ili u nekom drugom diskursu "opsednutom" vozovima. Već je ovakvo zdravorazumsko razmišljanje dovoljan argument za odbacivanje Tugendhatovog termina "termin" i zamenu terminom "reč". Naravno, ni reč "term", kao engleska varijanta latinske reči "terminus" nije podesna, ali sam se za nju na kraju opredelio u nastojanju da se što više držim Kronove terminologije.
548 O razlici izmedju kopulativnog i identičkog stava biće reči kasnije. Stavovi=rečenice mogu biti iskazni stavovi, tj.
