FRANSOA VALTER - KATASTROFE Jedna Kulturna Istorija Od XVI Do XXI Veka

FRANSOA VALTER

KATASTROFE

Jedna kulturna istorija

od XVI do X XI veka

Prevela s francuskog

Tamara Valčić Bulić

AKADEMSKA KNJIGA NOVI SAD

U v od... 5

Prvi deo: Stara društva nisu društva katastrofa (XVI-XVIII v e k )...25

Prvo poglavlje: Teologija istorije ...27

1. Providencijalistička paradigma... 28

2. Katolici i protestanti...33

3. Kazna ili opomena?...45

Drugo poglavlje: Raznovrsna znanja... 55

1. Od Proviđenja do verovatnoća...56

2. Fizičko-teološka paradigma i njeni produžeci...65

Treće poglavlje: Stvaranje slik a...76

1. Smak sveta... 77

2. Katastrofa spektakl, metafora jednog društva... 86

Drugi deo: Prirodne slučajnosti i društvene pretnje (od sredine XVIII veka do početka Prvog svetskog rata). . . 97

Četvrto poglavlje: Lisabon i grom obran...99

1. Pronalazak gromobrana...101

2. Zemljotres, književni motiv?... 104

3. Od pošasti do katastrofe... 113

Peto poglavlje: Pošast Božja ili pošast prirodna?...120

1. Šta se desilo sa razumom?... 121

3. Društvena uloga medijatizacije...134

• Od propovedi do časopisa... 135

• Naturalistička ideologija... 138

• Nemoralnost prirode...143

Šesto poglavlje: Prometejska civilizacija...146

1. Naučna imaginacija... 147

2. Estetika katastrofe... 152

3. Novi rizici i njihovo predviđanje... 163

Sedmo poglavlje: Apokalipsa Prvog svetskog rata... 170

1. Koja budućnost oko 1900?... 170

2. Rat u umetnosti ... 176

3. Gde je izabrani Božji narod?... 180

Treći deo: Društvo rizika i neizvesnosti (od 1918. do naših d an a)... 187

Osmo poglavlje: Vek sumraka... 190

1. Od prirodnog alibija do nove kulpabilizacije...190

2. Vek rata i nuklearne energije... 194

• Drugi svetski rat i apsolutno z l o ... 197

• Kraj isto rije... 203

Deveto poglavlje: Nove kulture rizik a...210

1. Od individualizovanog rizika do društva rizika. . . 211

2. Tabu, greh i rizik... 216

• Religioznost i sakralnost... 216

• Izražena tendencija: ponavljanja... 220

3. Zaštita, prevencija, predostrožnost... 225

Deseto poglavlje: Patologije hiperorganizacije...235

1. Nedavna promena percepcije?... 236

2. Upravljanje neizvesnošću... 245

Jedanaesto poglavlje: Diseminacija strahova... 254

1. Umetnost k atarze...255

Dvanaesto poglavlje: Porast alarmizma...273 1. Novi proroci...276 2. Nedavna h im era ... 280 3. Neokatastrofizam...283 4. Spirala nesreća... 286 Z aključak...297

Aneks: Događaji pomenuti u tekstu... 307

Bibliografija...313

Indeks geografskih odrednica...345

Indeks ličnih imena...351

UVOD

Katastrofizam je u modi. Otkako je Žorž Kivije (Georges Cuvier) 1812. godine ustvrdio da se formiranje Zemlje može objasniti nizom kataklizmi, ovaj način mišljenja ostao je jedna od teorija u istoriji nauka, doduše prilično omalovažavana. Du­ go svedena na mitologiju, ideja po kojoj je Zemlja doživela ko- smičke katastrofe velikih razmera, odskora je počela da izaziva ponovno interesovanje. Ali nas neće ovde interesovati oblast nauka o Zemlji. Neobičnija je, zaista, omiljenost ovog termina u kulturnom i ideološkom kontekstu, pošto katastrofizam nala­ že da se držimo najgoreg scenarija za budućnost. Izvesno je da upotreba ove reči u politici datira iz X IX veka, naročito u nekim socijalističkim krugovima, ubeđenim da će se sistem građanskog društva uskoro srušiti. Ipak, veoma se malo pre 1970. godine primećuje prenošenje tog izraza u polje društvenih nauka. Svo­ jom radikalnom kritikom tehnološkog društva koje se udaljilo od etike, nemački filozof Hans Jonas (Hans Jonas, 1903-1993) poprilično je doprineo zasnivanju refleksija brojnih struja koje pripadaju oblasti što se danas naziva politička ekologija1.

Na svojim počecima, ova ideologija povezuje se sa sticanjem svesti o opasnosti od „nuklearne zime”, u vezi sa upotrebom atomskog oružja. Ovaj poslednji izraz je verovatno popularizova- la američka studija „TTAPS” (inicijali njenih autora), objavljena 1983. Kroz modele dovoljno razrađene da bi naišli na odobrava­ nje, ona je sugerisala da čestice prašine razasute po stratosferi, usled niza nuklearnih eksplozija, navodno izazivaju filtriranje sunčevog zračenja u toj meri da prouzrokuju pad temperature,

1 Jonas Hans, Das Prinzip Veranwortung: Versuch einer Ethik fiir die technologische Zivilisation, Frankfurt a. M., 1979.

što bi moglo potpuno da uništi život biljaka na Zemlji2. Otada, katastrofizam stoji u najtešnjoj vezi sa ekologijom i opasnošću od katastrofa izazvanih neodgovornim delovanjem razvijenih društava.

Perspektiva ove knjige jeste da dâ istorijsku dubinu ovim savremenim strahovima. Zar kontekstualizacija nije način objaš­ njenja koje koriste istoričari? Može se, tako, naći čitav niz razlo­ ga koji postojeće zabrinutosti čine razumljivim. I u prošlosti se sreću zabrinuta društva, bez obzira na reći koje su zastarele i uz nastojanje da se ne prenose često anahronični koncepti u druga vremena. Sva ta društva nastoje da formalizuju potmule pretnje koje lebde nad njima i da im daju ime. Zašto da ne pokušamo prikazati ovaj dugi niz neizvesnosti? Zašto da ne evociramo ovo proizvođenje tekstova i slika koje konstituiše kulturnu istoriju percepcije rizika?

Perspektiva kulturne istorije

Kada istraživač bude čitao mnogobrojne radove koji obe- ležavaju ovo široko polje, jedna konstanta privući će mu pažnju. Naime, većina autora ucrtava liniju razgraničenja između ira­ cionalnog tretmana nesreća, karakterističnog za stara društva, i odmerenog i naučnog objašnjenja rezervisanog za moderna društva. Prisustvo, odnosno odsustvo religioznih referenci bi, čini se, moglo da obezbedi razgraničavanje. Ove reference su obično navedene da bi dokazale pripadnost drugom periodu, toliko se one smatraju arhaičnim crtama u potpunosti pobijenim istraživanjima. „Do X IX veka”, može se pročitati u jednoj nedav­ no objavljenoj publikaciji, ”dve konfesije tumačile su prirodne katastrofe kao, poziv na delanje, koji Bog upućuje ... Teolozi su komentarisali ove katastrofe oslanjajući se na odlomke iz Bibli­ je i nastojali su da nađu najverovatnije uzroke srdžbe Božje3.”

2 Turco R. R, Toon O. B., Ackerman T. P., Pollack J.-B. I Sagan C , „Nuclear winter : global consequences of multiple nuclear explosions”, Science, 222 (1983); str. 1283-1292.

3 To je mišljenje Pfistera Kristijana, Pfister Christian, „Surmonter les catastrophes naturelles; les stratégies de 1500 à nos jours”, u: PfisterChristian

UVOD 7

Do XVII veka, kaže nam još ovaj autor, čak se i naučnicima iz viših društvenih slojeva događalo da prihvate da je katastrofa hožansko upozorenje, pošto Bog određuje okvir u kojem ljudi mogu da se razvijaju ne izazivajući njegovu srdžbu. Takve kon­ cepcije su, navodno, počele da posustaju u veku prosvetiteljstva, potisnute u kategoriju „prevaziđenih eksplikativnih modela” sa zaostalim ponovnim pojavljivanjima u nekim prilikama4. Religi­ ozna objašnjenja su se, izgleda, delimično održala među seoskim stanovništvom do X X veka, dok su se gradske elite od XVIII veka priklonile novoj paradigmi, izrazito naturalističkoj.

Napadano od strane istraživača, „tradicionalno” čitanje katastrofe je obično samo pomenuto u nekoliko redova, najčešće ironičnih5. ,,U tim davnim vremenima, svako racionalno postu­ panje sumnjivo je crkvenim licima koja drže i političku vlast”, tvrdi bez nijansiranja jedan noviji stručnjak, u pasusu koji se zove „Kratka istorija rizika i katastrofa6”. U studiji koja se smatra dobrim uvodom u istoriju mentaliteta pod Starim režimom, R.

[éd.], Le Jour d’après. Surmonter les catastrophes naturelles: le cas de la Suisse en­ tre 1500 et 2000, Bern, Haupt, 2002, str. 209 -2 5 5 . Citati su na strani 2 13-214.

4 PfisterChristian und BrândliDaniel, „Rodungen im Gebirge - Über-schwemmungen im Vorland: ein Deutungsmuster macht Karriere”, u: Sieferle

Rolf Peter and BreuningerHelba (Hrsg.), Natur-Bilder: Wahrnehmungen von Natur und Umwelt in der Geschichte, Frankfurt/ New York, Campus Verlag, 1999, str. 2 9 7 -3 2 3 (citati su na stranama 29 9 -3 0 0 ). Među preostalim pojav­ ljivanjima religioznih koncepcija, ovi autori naznačuju 1834. i 1910. u hel-vetskom kontekstu. Teza o postepenom zamenjivanju religioznih objašnjenja katastrofa prirodnim uzrocima dobro je ilustrovana i različitim studijama: Massard-Guilbaud Geneviève, Platt Harold L. and Schott Dieter [ed.]; Cities and Catastrophes. Villes et catastrophes: réactions fa c e à l’urgence dans l'histoire européenne, Frankfurt a. M„ Berlin, Bern, Peter Lang, 2002. Ipak, Ž. Masar je sasvim svesna teškoće kada primećuje: „In modern times, religious interpretations of catastrophes have all but vanished” (isto, str. 22).

5 Dobar primer kod: Tobriner Stephen, „Safety and reconstruction of Noto after the Sicilian earthquake of 1693 - the Eighteenth-Century context”, u: JohnsAlessa, Dreadful Visitations: Confronting Natural Catastrophe in the Age o f Enlightenment, New York and London, Routledge, 1999, str. 4 9 -7 7 .

6 Dauphiné André, Risques et catastrophes: observer, spatialiser, com ­ prendre, gérer, Paris, Armand Colin, 2004, str. 41. Drugi način da se problem odstrani, sastoji se u tome da se on potisne u daleku prošlost. Tako poglavlje „Séismes et religion”, jednog delà koje su napisali istoričarka seizmologije i fizičar, sadrži samo srednjovekovne primere. Videti: Guidoboni Emanuela et Poirier Jean-Paul, Quand la terre tremblait, Paris, Odile Jacob, 2004, str. 147-161.

Mišembled (Robert Muschembled) posvećuje samo nekoliko redova ovom pitanju, reprodukujući uobičajeni interpretativni kod7. Drugi autori sebi čak dozvoljavaju da potpuno zanemare problem8, štaviše, time se i diče: „Svaka transcendencija je poni­ štena zahvaljujući ogromnom napretku prirodnih nauka i ekspo­ nencijalnih potencijala tehnike koje ove nauke čine mogućim. Da Bog može da kazni, verovanje je koje opstaje među zaostalim stanovništvom šuma udaljenih kontinenata ili među maloumni- cima multikulturalnih predgrađa velikih metropola. Niko od naših ozbiljnih savremenika ne bi dozvolio da ga uhvate u ovu zamku9.” A šta tek reći o medijatizaciji pojednostavljenih pozi­ cija koja radoznalost javnosti izražava prema svemu što se tiče prirodnih katastrofa? ’Pogođeni primitivnim snagama prirode. Upomoć, planina!’ ili još ’Upravljanje rizikom: između duhov­ nosti i tehnike’, samo su neki od naziva nedavne izložbe! Slogani omogućavaju stručnjacima za ova pitanja da se ograde od ljudi iz prošlosti, koji se smatraju „razoružanim” pred katastrofama i koji bi se zadovoljili time da mole za Božju zaštitu „pribegavajući magijskim ritualima”. Zauzvrat, savremena društva, nadmoćna

7 Muchembled Robert, Culture populaire et culture des élites dans la France moderne (XVe - XVIIIe siècles), Paris, Flammarion, 1978, str. 35: „Svi istoričari su podjednako insistirali na strahu izazvanom izuzetnim događajima: snažnim vetrom, poplavama, izuzetno oštrim mrazom, zemljotresom, komet-ama, itd. Jer svaki od ovih slučajeva je čudo, čudovište u smislu koje ovoj reči pripisuje to doba, a to znači raskid sa prirodnim poretkom stvari. Prirodni poredak, ili pre božanski poredak, a ’priroda’ označava ovde harmoniju stvore­ nog sveta. Svaka katastrofa može dakle da bude samo đavolska manifestacija ili upozorenje koje je ljudima uputio Svevišnji. Uopšte uzev, smatra se, srdžba božja se ispoljava na taj način.” To znači da je pionir istorije katastrofa na francuskom govornom području, Serž Brifo (Serge Briffaud) bio u pravu što je smatrao da će proučavanje prirodnih katastrofa omogućiti da se „ponovo razmotre osnove istorije predstava i mentaliteta čije je polje delovanja suviše često ograničavano na spore ritmove dugog istorijskog trajanja”, zato što is-torija katastrofa omogućava da se uoči „fenomen interfejsa” i „dijalog između društvenog sistema i ekosistema” [videti BriffaudSerge, „Vers une nouvelle histoire des catastrophes”, Sources, Travaux historiques, 33 (1993), str. 3 -5 ].

8 Slučaj LuminatiMichele, Erdbeben in Noto: Krisen - und Katastro-phen bewâltigung im Barockzeitalter, Diss. Zürich, Zurich, 1995.

9 Bubner Rüdiger, „Katastrophen und Katastrophenbewusstsein”, u: BeckerHorst Dieter, DomresBernd und FinckDiana von [Hrsg.], Katastro-phe: Trauma oder Erneuerung?, Tübingen, Attempto Verlag, 2001, str. 4 5 -4 6 .

UVOD 9

usled „napretka tehnike i mehaničkih sredstava”, izumela su „in­ tegralno upravljanje rizikom”. Stoga treba umiriti savremenike: ’Ideja po kojoj nas pogađaju primitivne snage prirode predstavlja obični animizam!’ Što, u stvari, znači da nijedno napredno druš­ tvo ne može u tome da se prepozna10.

Sociolozi su se već mobilisali da bi se oduprli nepoverenju koje pogađa „negativnom valencom” ono što neki smatraju „kul­ turom nedaća11”. Drugi su predložili da se ozbiljno uzmu u obzir interferencije kojima arhetipovi, fantazmi i slike opterećuju pro- cenjivanje rizika12. Kako god bilo, valja reagovati na svaki oblik opšte infantilizacije društava prošlosti. Umesto tradicionalne podele koja iznosi na videlo dve velike uzastopne paradigme, od kojih jedna tumači katastrofu kao natprirodnu i egzogenu poja­ vu, a druga je predstavlja kao pojavu koja je predmet naučnog i endogenog saznanja13, mi smo više skloni hipotezi o religioznom i simboličkom kao shemi globalnog objašnjenja dugog trajanja, čije polje eksperimentisanja uveliko prevazilazi doba nazvano prosvetiteljstvom, tokom kojeg se čini da je desakralizacija sveta definitivno potisnula u prošlost horizont potvrđivanja ovog na­ čina razumljivosti. Veoma se pojednostavljuju stvari ukoliko se razum suprotstavi sujeverju a zadovolji se time da se prihvati da „iracionalna reakcija” može da se ponovo pojavi ,,u nekoj kriznoj situaciji”14. Uistinu, ontološki topos modernosti ne zamenjuje

10 Citati koji prethode uzeti su sa prezentacije izložbi organizovanih oko dvestagodišnjice katastrofe u Goldauu u Švajcarskoj (1806), jedne od najdramatičnijih u savremenoj istoriji Alpa. Videti: Musée suisse: Magazine des Musées nationaux suisses, br. 2, 2006, str. 4.

11 Gaela Klavandije nedavno je podvukla značaj imaginarnog i emocio­ nalnog u upravljanju rizicima i katastrofama. Videti : ClavandierGaëlle, La Mort collective: pour une sociologie des catastrophes, Paris, Cnrs, Éditions, 2004, str. 89.

12 Ovo je projekat zbirke PerardJocelyne et PerrotMaryvonne [pri­ redile], L’Homme et l’environnement: histoire des grandes peurs et géographie des catastrophes, Dijon, Université de Bourgogne, 2003.

13 Ova klasifikacija oslanja se na terminologiju u: DauphinéAndré, op. cit.

14 To sugeriše QuenetGrégory, Les Tremblements de terre aux XVIIe et XVIIIe siècles. La naissance d’un risque, Seyssel, Champ Vallon, 2005, str. 70. Ovaj autor koji, uopšte uzev, dovodi u pitanje pojednostavljujuće paradigme, ima teškoća da se od njih odvoji kada treba objasniti permanentnost religioznih referenci.

jednostavno pređašnji model čitanja. On se pridružuje ovom modelu, umnožavajući tako hipoteze, odnosno sredstva koja su na raspologanju društvima suočenim sa nužnošću da razumeju i objasne svet. Racionalna i religiozna čitanja, koja ne moraju biti shvaćena kao antagonistička, zajedno opstaju u dugom vre­ menskom periodu od XVI do X X veka15. Brojni radovi, naročito istoričara religioznog fenomena, doprineli su revalorizaciji heu­ rističke umesnosti takvog mehanizma16. Za mnoge među njima, krize i katastrofe su pre svega indikatori za razumevanje sveta. Kroz ovaj tip događaja se mogu konkretno shvatiti različite reak­ cije kategorija zainteresovanih aktera, njihove predstave o spolj- nom svetu i smisao koji pridaju slučajnostima života17. U skladu s tim, postepeno se obogaćuju smislovi koji se pridaju prirodnim nepogodama. Opravdanost tumačenja postaje ulog, prilika za su­ parništvo između onih koji poseduju moć da proizvedu teološki, naučni diskurs ili, naprosto, narativni diskurs upravljanja.

Takvo postupanje slaže se sa već starim projektom kul­ turne teorije rizika koju predlaže Meri Daglas (Mary Douglas,

1921-2007). Tokom osamdesetih godina X X veka, ova britanska antropologinja nastojala je da prenese ideju da se rizik ne može

15 O religioznom čitanju kao o globalnom eksplikativnom modelu, vi-deti: Jakubowski-Tiessen Manfred, „Mythos und Erinnerung: einige kom-mentierende Anmerkungen über Stàdte aus Tmmmern”, u: Ranft Andreas und SelzerStephan [Hrsg.], Stàdte ais Trümmern: Katastrophenbewâltigung zwischen Antike und Moderne, Gottingen, Vandenhoeck i Ruprecht, 2004, str. 274 -2 8 6 , naročito str. 27 7 -2 7 8 .

16 Naročito upućujemo na: Jakubowski-Tiessen Manfred und Leh­ mannHartmut [Hrsg.], Um Himmels Willen: Religion in Katastrophenzeiten, Gottingen, Vandenhoeck und Ruprecht, 2003. Treba ponovo pročitati i pionir­ ski članak H. Lehmana o ovoj temi. Videti: Lehmann Hartmut, „Frommig-keitsgeschischtliche Auswirkungen der ’Kleinen Eiszeit’” u: Schieder Wolf­ gang [Hrsg.], Volksreligiositàt in der modernen Sozialgeschichte, Gottingen, Vandenhoeck und Ruprecht, 1986, str. 3 1 -5 0 . Videti takođe briljantnu studiju: CabantousAlain, Entre fêtes et clochers: profane et sacré dans l’Europe mod­ erne, XVIIe-XVIIIe siècle, Paris, Fayard, 2002.

17 Predlog za istraživanje dao: Lehnmann Hartmut, „Sâkularisieuru-ng, Dechristianisieru„Sâkularisieuru-ng, Rechristianisieuru„Sâkularisieuru-ng, Rechristianisierung im neu-zeitlichen Europa” u: LehmannHartmut [Hrsg.], Sàkularisieurung, Dechris­ tianisierung, Rechristianisieurung, Rechristianisierung im neuzeitlichen Eu­ ropa: Bilanz und Perspektiven der Forschung, Gottingen, Vandenhoeck und Ruprecht, 1997, str. 320.

UVOD 11

svesti na teoriju racionalnog izbora, već se može jàà razumeti jedino kroz referencu na realni svet i na percepciju tog sveta, po­ moću onoga što ona naziva kulturnim i društvenim zaobilaznim putem18. Čovek nije samo zaokupljen empirijskim saznavanjem sveta (putem naučnog saznanja i tehničkog umeća); on nepre­ stano mobiliše moralne i kulturne reference. Ovo podrazumeva da svako biće vrši selekciju među rizicima: ono se nekih plaši, a druge ignoriše, zavisno od svog društvenog položaja i svog sistema vrednosti. Analiza antropološkog tipa omogućava Meri Daglas da prevaziđe tradicionalno tumačenje koje tvrdi da je generacijama ljudskim rodom vladalo sujeverje i strah od natprirodnih sila, dok društva modernog doba, s druge strane prisvajaju za sebe privilegiju da percipiraju prirodu na neutralan i objektivan način. Sviđalo nam se to ili ne, podvlači autorka, koncepcija prirode kod starih društava nije potpuno različita od naše, u tom smislu što su obe u stvari društvene konstrukcije. Ako stara društva nastoje da dovedu u vezu prirodne katastrofe i različite oblike prestupa, moderna društva, sa svoje strane, spro­ vode procese selekcije rizika. A, ako do katastrofe dođe, za to se više ne okrivljuje moralna zabludelost, već greška u rasuđivanju ili slučajnosti egzistencije. Razlika je formalna, kako svedoči ova kategorična opaska antropologa: „Tvrdnja da identifikacija onog što su najveće opasnosti ne uključuje nikakav moralni sud, isto je što i plemenski konsenzus koji godišnjim dobima i zvezdama pripisuje efekat kazne19!”

Ova knjiga ima ambiciju da ponudi kulturnu istoriju ka­ tastrofa i rizika, pošto je zapadno društvo veoma savesno prve iskazalo kroz slike, a one druge kroz tekstove. U ovim vreme­ nima kada se čini da je kulturna istorija veoma u modi, valja ipak precizirati sa koje se tačke gledišta govori. Prema široko prihvaćenom shvatanju, ova oblast istorije se zanima za sve

obli-18 DouglasMary, Risk Acceptability According to the Social Sciences, London, Routledge and Kegan Paul, 1986.

19 Douglas Mary and WildavskyAaron, Risk and Culture: An Es­ say on the Selection of Technological and Environmental Dangers, Berkeley, Los Angeles, London, University of California Press, 1982, str. 30. Ilustracija naslovne stranice rečito govori o tome: na njoj je totemska maska postavljena pored drugog lica prekrivenog zaštitnom maskom protiv radijacije.

ke kolektivnih predstava, na način na koji društva predstavlja­ ju i simbolično predstavljaju sebi eksteriornost vrednostima, duhovno sistemima verovanja, intelektualno konstrukcijama ideja i pragmatično kroz tehnike, mobilišući slike ili tekstove (diskurzivne prakse) ili druga sredstva (nediskurzivna praksa). Koje su, dakle, ove raznovrsne predstave? Koja može biti njihova društvena upotreba? Koji su akteri uključeni u njihovu promo­ ciju? Zašto pojam rizika, potekao iz moreplovstva i iz igre, može danas da se primeni na ponašanja tako raznolika kao što su izgradnja kuće na obroncima vulkana, upražnjavanje seksualnih odnosa bez zaštite, ili jedenje piletine? Ovaj pristup se razlikuje od istorije kultura rizika, pod čime se podrazumeva pre celina znanja i percepcija potrebnih za praksu upravljanja rizikom (od obezbeđivanja od katastrofa do obnove)20. Zato ova knjiga nema ni najmanju pretenziju da prikaže istoriju upravljanja rizikom i katastrofama o kojoj postoji obimna literatura. Ona, takođe, ne može da pokrije celinu pitanja koja postavlja „kultura rizika”, to jest percepcije, znanja i ponašanja zapadnog društva u odnosu na rizike po životnu sredinu i društvene i teritorijalne distinkcije koje odlikuju aktualizaciju rizikâ21. Ambicija ove knjige je ume- renija i valja odrediti njene granice.

20 Kulturnu istoriju rizika ilustruje naročito: Collas HedellandEm ­ manuelle [et al.], Pour une histoire culturelle du risque: genèse, évolution, ac­ tualité du concept dans les sociétés occidentales, Strasbourg, Éditions Histoire et anthropologie, 2004. Dobar deo studija sakupljenih u ovoj knjizi posvećen je analizi koncepta rizika, njegovom pojavljivanju i njegovoj evoluciji u za­ padnim jezicima i misli. Videti takođe: Walter François, „Pour une histoire culturelle des risques naturels”, u: Walter François, Fantini Bernardino et DelvauxPascal [ured.], Les Cultures du risque (XVIe-XXIe siècle), Genève, Presses d’histoire suisse, 2006, str. 1-28. Ova poslednja knjiga takođe daje pre­ gled brojnih praksi koje se tiču kulture rizika određenog društva u određeno doba. Videti dobar primer za prvu polovinu X IX veka kod: IachelloEnrico, La politica delle calamità. Terremoto e colera nella Sicilia borbonica, Catania, Giuseppe Maimone, 2000.

21 Polje istraživanja definisala posebno: Glatron Sandrine, „Culture des risques” u: MoriniauxVincent, [prired.], Les Risques, Nantes, Editions du Temps, 2003, str. 71 -8 7 .

UVOD 13

Želja za katastrofom

Tokom dokazivanja, uvidećemo da će termin rizik biti sve više zastupljen22. Zasad, ovaj uvod govori pre svega o katastrofi kao o konkretnom i štetnom ostvarenju potencijalnog rizika. Veoma često, takođe, katastrofa otkriva rizik do te mere da je Mešine de Rišmon (Meschinet de Richemond) u pravu kada piše da se rizik u istoriji otkriva putem katastrofičnih događaja23. Po­ red toga, ako nas naša savremena osećajnost podstiče da prven­ stvo damo pojmu rizika, društva prošlosti sa svoje strane nastoje pre svega da iz svog iskustva sa katastrofama izvuku korist. Ovo pomeranje žarišta je jedan od mogućih ulazaka u problematiku: društvo rizika, odnosno naše, zamenilo je društvo katastrofa. Videćemo da ovo linearno povezivanje ne može u potpunosti da iscrpe kompleksnost. Ali jedan od predmeta istraživanja zaista jeste da se odredi pojavljivanje problematike rizika, ili tačnije, da se objasne promene u pragovima prihvatanja opasnosti (stvarne ili potencijalne), pomeranja u percepciji sa diferencijalnim hije­ rarhijama onoga što ostaje prihvatljivo, preplitanja režima isto- ričnosti koji su nekada davali prednost proživljenom iskustvu, a koji danas valorizuju proračunatu anticipaciju.

S obzirom na početne opaske, može se učiniti da se seman­ tičko polje ograničava na takozvane prirodne katastrofe. Ipak, stvari su nešto složenije. Podsetimo prvo da ne postoji katastrofa po sebi, kao takva. Tim povodom, rado se navodi kratka rečeni­ ca švajcarskog pisca Maksa Friša (Max Frisch): „Sa katastrofama čovek može da bude suočen samo od trenutka kada ih iskusi. Priroda ne zna za katastrofe24.” Engleski jezik s pravom daje pred­ nost upotrebi izraza natural hazards, koji suprotno generičkom terminu katastrofe, eksplicitnije ukazuje na perspektivu prirodne istorije25. Šekspirov jezik veoma vešto razlikuje risk od hazard.

22 Videti objašnjenje reči i istoriju koncepta na početku VI poglavlja. 23 Meschinet De RichemondNancy, „Statut et perception des catas­ trophes passées: vers une histoire des risques naturels”, ibid., str. 138-156.

24 Frisch Max, Der Mensch erscheint im Holozàn: eine Erzahlung, Frankfurt a. M„ Suhrkamp, 1979, str. 103.

25 Da bi se razjasnilo pitanje vokabulara, videti: Alexander David, Confronting Catastrophe: New Perspectives on Natural Disasters, Oxford, Uni­ versity Press, 2000, posebno str. 4 -2 2 .

Ova druga reč označava potencijalnu pretnju koja se nadvija nad ljudska društva, dok je rizik verovatnost slučaja jednog hazarda. Ako prelazimo okean na brodu ili barci, hazard da stradamo kao utopljenici je isti u oba slučaja, ali rizik (to znači verovatnoća da če se to dogoditi) znatno je veći u drugom slučaju. Ako se ovo dogodi, govori se o disaster (katastrofi), odnosno o aktua- lizaciji hazarda26. Koncept odgovara dakle onome što francuski naziva opasnostima ili slučajnostima (neočekivanim događaji­ ma) prirode; on pretpostavlja pristup sa stanovišta međusobnog delovanja životne sredine i ljudskih društava27. Postoje, s jedne strane, prirodne slučajnosti, a sa druge vulnerabilnost društava, koje u izvesnim okolnostima međusobno delaju i pretvaraju se u katastrofu. Zato sadašnja istraživanja razlikuju pet karakteristika u ovom tipu proučavanja:

1) sama katastrofa (disaster), uvek ocenjena prema onome šta ljudi tom prilikom pretrpe;

2) prirodne opasnosti (hazards), kao vulkanska erupcija ili potres;

3) društvena, ekonomska, fizička, psihološka vulnerabilnost (vulnerability), to jest specifičnosti društvene grupe i konteksta koji određuju sposobnost da se predviđa, da se reaguje, da se odupre i da se oporavi od potencijalne aktualizacije neke slučaj­ nosti;

4) rezilijencija (resilience), odnosno mehanizmi i tehnički resursi koji omogućavaju da se suoči sa katastrofom ili, drugim recima, sposobnost sistema da ponovo pronađe pređašnje stanje ravnoteže;

5) kulturni resursi (culture) koji defmišu modus percepcije i davanja smisla katastrofi28.

26 Distinkcije napravljene u priručniku koji je postao klasik i koji se stalno preštampava od 1992: SmithKeith, Environmental Hazards: Assessing Risk and Reducing Disaster, London, New York, Routledge, 1992, str. 6.

27 Nemački ima istu teškoću, kao i francuski, da prevede reč hazard. Go­ vori se o Naturgefahren. Među najviše korišćenim priručnicima na nemačkom, videti: GeipelRobert, Naturrsiken: Katastrophenbewâltigung im sozialen Um-feld, Darmsstadt, Wissenschaftliche Buchgesellschaft, 1992.

28 Prema uvodnoj tezi priručnika Wisner Ben, Blaikie Piers, Can­ non Terry and Davis Ian, At Risk: Natural Hazards, People’s Vulnerability and Disasters, London and New York, Routledge, 2004, str. X I-X III. Autori

UVOD 15

U osnovi, reč ’katastrofa’ pripada semantičkom registru dramske umetnosti i označava nesrećan rasplet radnje29. Rable (François Rabelais) je ovu reč uveo u francuski jezik. U četiri navrata u Četvrtoj knjizi (1552), njegova upotreba evocira pri­ lično tužan ishod. Tako, kada komete nestaju u trenutku smrti neke značajne ličnosti, to znači da će se komad čiji je on učesnik na pozorišnoj sceni sveta završiti, „jer kraj i katastrofa komada se bliži30”. Za nas podesan, termin je dakle anahroničan, barem do sredine XIX veka, kada dobija opštije značenje i svoju otvo­ reno negativnu i pesimističku konotaciju. Zaista, rečnici XVII i XVIII veka prepoznaju samo smisao u pozorišnom kontekstu, uprkos načinu na koji ga upotrebljava Monteskje (Montesqui­ eu, 1688-1755) u svojim Persijskim pismima, objavljenim 1721. Lepršava neobičnost Uzbekovog i Redijevog otkrivanja Evrope dozvoljava semantičke inovacije. U pismu СХП, jedan od Per- sijanaca postaje svestan sporog nestajanja stanovništva Zemlje usled onoga što on naziva „najstrašnijom katastrofom koja se ikada desila”, na šta se u pismu СХШ nadovezuje njegov prijatelj, navodeći uzroke koji mogu da pogode veliki broj ljudi: „Neću

ilustruju ovu metodološku tezu delom Veliki talas Kacušika Hokusaija (1830). Pet elemenata problematike su naime prisutni u ovom delu japanskog umet-nika. U litera-turi na engleskom jeziku koristi se često i termin Xevent (nastao sažimanjem extreme event) da bi se time označile i prirodne katastrofe i one antropijskog i društvenog porekla. Videti na primer: AlbeverioSergio, Jent- sch Volker and Kantz Holger [izd.j. Extreme Events in Nature and Society, Berlin, Springer, 2006.

29 Možemo se zapitati da li postoji suštinski pesimizam zapadnog društva pošto je na grčkom korenu skovalo jedino termin koji predviđa negativni razvoj stvari. Zašto ne postoji reč ’anastrofa’ koja bi označavala proces koji teži srećnom ishodu? To pitanje postavlja: Claessens Dieter, „Katastrophen und Anastrophen”, u: DombrowskyWolf R. und PaseroUrsula [Hrsg.], Wi-ssenschaft, Literatur, Katastrophe: Festschrift zum sechzogsten Geburtstag von Lars Clausen, Opladen, Westdeutscher Verlag, 1995, str. 6 6 -7 3 .

30 RabelaisFrançois, Gargantua, Pantagruel, Le Tiers Livre, Le Quart Livre, Le Cinquième Livre, Lausanne, La Guilde du Livre, 1958. Jedan primer u uvodnoj poslanici; ostali su prolazak komete u poglavlju XXVII, zatim na kraju poglavlja XLVII; poslednji primer je na početku poglavlja LIV, kada brat Jovan i Panurgije posmatraju „ovaj žalosni završetak”: Magarije, biskup Papomahnitaša, proliva suze (str. 703). Videti takođe: BerryAlice Fiola, The Charm of Catastrophe: a Study of Rabelais’s Quart Livre, Chapel Hill, NC, UNC Dept, of Romance Languages, 2000 (North Carolina studies in the Romance languages and literatures, 267).

ti govoriti o tim posebnim katastrofama, tako uobičajenim kod istoričara, koje su uništile čitave gradove i kraljevstva31.” I zatim navodi kugu, sifilis i Potop! Kasnije, Volter (Voltaire) upotreblja­ va termin u njegovom dvojnom značenju. U članku „promene na kugli zemaljskoj” Filozofskog rečnika, reč katastrofa se odnosi na kataklizmična razaranja, sinonime ’revolucije’ u geološkom smislu32. Odrednica ’katastrofa’ u Enciklopediji drži se uobiča­ jene upotrebe u registru dramske umetnosti, ali druge odrednice

(’potop’, ’Lisabon’, ’zemljotresi’) upotrebljavaju tu reč da označe razorne i tragične elementarne nepogode33. Ali ipak, tek će u Rečniku francuskog jezika (1863-1873) Emila Litrea (Emile Littré) biti definitivno potvrđeno novo, opštije značenje ’velike nesreće, žalosnog ishoda. Opšti rečnik XIX veka Pjera Larusa (Pierre Larousse), objavljivan između 1863. i 1876, daje tu reč kao sinonim za pokoru. Ako Brockhaus prvi put sredinom X IX veka naznačuje da se elementarna nepogoda može smatrati ka­ tastrofom, većina priručnika na nemačkom ostaju pri neutralnoj definiciji nagle promene34.

31 Montesquieu, Lettres persanes [1721], Paris, Garnier-Flammarion, 1964, str. 180.

32 Dictionnaire philosophique portatif, Londres, [i.e.], Genève, s. n., 1768.

33 Žan-Žak Ruso u svojoj Raspravi o porekla i osnovama nejednakosti među ljudima (1754) objašnjava da bogatstvo i ’želja za uvaženjem’ mogu da dovedu do ’uspeha’ ili do ’katastrofa svake vrste’ (Rousseau Jean-Jacques, Discours sur l’origine et les fondements de l’inégalité parmi les hommes, Œ u­ vres complètes, III, Paris, Gallimard, 1964, str. 189). U ovom slučaju, reč je o proširivanju fatalnog ishoda u tragediji na pozornici na život u društvu. Ovo je značenje koje preuzima Luj Pjer Anketil (Louis Pierre Anquetil, 1723-1806), kada produžava naslov svog Précis d’histoire universelle (objavljenog krajem XVIII veka) i ’predstavljajući nedaće nacija, njihovo uvećanje, njihovo opada­ nje i njihovu katastrofu’. Ruso u pomenutom spisu (str. 168), pominje ’velike poplave ili zemljotrese’ u opštijem kontekstu onoga što naziva ’revolucijama kugle zemaljske’.

34 GrohDieter i dr. [Hrsg.], Naturkatastrophen: Beitrage zu ihrer Deu- tung, Wahrnehmung und Darstellung in Text und Bild von der Antike bis ins 20. Jahrhundert, Tübingen, Gunter Narr Veriga, 2003, str. 11-3 3 (navedeno u uvodu str. 16). Reč je o delu: NowackJoseph Friedrich, Über rechtzeitige

Warnungen vor Naturkatastrophen: eine Erdbebentheorie, Wien, 1905. Takode skrećemo pažnju na to da je Žan РјДдмдјјцп Vorschule der Àsthetik govorio o Katastrophe der Naturi

UVOD 17

Upotreba ove reci se svakako, tu i tamo, uočava u više navrata. Jedan časopis na nemačkom je 1784. upotrebljava izve- štavajući o poplavama35. Almanah iz 1800. godine govori o ’ka­ tastrofama’ koje su prouzrokovale snežne lavine36. Šire gledano, u X IX veku, termin i dalje pripada geološkom vokabularu koji ukazuje poverenje takozvanoj teoriji katastrofizma koja promene na površini Zemlje objašnjava iznenadnim kataklizmama. Ne mnogo pre X X veka u javnosti će postati uobičajena upotreba u značenju ’prirodne katastrofe’. Ovo prilagođavanje jezika se po­ tvrđuje u francuskom, u kojem se u X IX veku i dalje rado upo­ trebljava termin revolucije’ na površini zemaljske kugle, blizak prirodnjacima. Proširivanje na druge oblasti usledilo je kasno. Na primer, u medicinskoj literaturi, koncept sanitarne katastrofe ne postoji kao takav pre šezdesetih godina X X veka i tek nedav­ no nalazi specifičnu upotrebu u ’medicini katastrofa37’.

Poređenje vokabulara korišćenog prilikom poplava 1856. i 1993-1994. u donjem toku Rone ilustruje ovu evoluciju. Najčešći termini sredinom X IX veka jesu: ’nesreća’ (32 puta), ’stradanje’ (17 puta), ’pokora (11 puta), ’pošast’ (8 puta), dok se reč ’ka­ tastrofa’ javlja samo dva puta. Nasuprot tome, krajem X X veka, ’katastrofa’ se pominje 22 puta, dok su ’nesreća’, ’pokora’ i pošast’ u potpunosti iščezli iz vokabulara, a ’stradanje’ je dva puta upo- trebljeno, ne računajući izvedenicu ’postradali’ koja je zamenila staro značenje ’žrtve’ (reč danas rezervisana za mrtve i ranjene). Nasuprot tome, X X vek mnogo češće koristi reč ’rizik’ (u 33 navrata prema jednom primeru 1856) a takođe koristi reči ’bez- bednost’ (16 prema 1) i ’zaštita (22 prema nijednom primeru)38. Semantičko obnavljanje se sasvim poklapa sa paradigmom

radi-35 Reč je o Ziircher Zeitung br. 39 od 15. maja 1784. Ovu upotrebu zabeležio je PoliwodaGuido N., Aus Katastrophen Lernen: Sachsen im K am pf gergen die Fluten der Elbe 1784 bis 1845, Kôln, Bôhlau, 2007, str. 30.

36 Étrennes helvétiennes, n° XVIII, 1800, str. 40 [tekst je štampan 1799], 37 KnoblochJürgen, „Wird es in der Zukunft noch Katastrophen durch Epidemien und gefàhrliche Krankheitserreger geben?”, u: BeckerHorst Dieter, op. tit., str. 121-135.

38 Prema studiji AllardPaul, „La presse et les inondations dans la région du bas Rhône en 1840 et 1856”, u: Favier René et Granet-Abisset Anne-Marie [ured.], Récits et représentations des catastrophes depuis l ’Antiquité, Gre­ noble, Maison des Sciences de l’Homme jj® J$ l6 @ B ije s, 2005, str.73-92.

kalnog razdvajanja čoveka i prirode, dominantnom u X IX veku. Priroda se tako čini kao skup snaga i pojava u čije mehanizme nauka nastoji da pronikne, a tehnika da ponudi ovladavanje njima. Na izvestan način, moglo bi se reći da pojava misli o kata­ strofi potiče od raskida čoveka sa prirodom, karakterističnog za moderno doba, pomalo kao što je nemački filozof Joakim Riter (Joachim Ritter) objasnio pojavu estetskog doživljaja prirode kao pejzaža39.

Izjednačavanje katastrofe sa prirodnom nepogodom nužno se nameće svesti zapadnog čoveka. Vrlo konkretno, čini se da broj katastrofičnih događaja raste od X IX veka a materijalne po- sledice su sve razornije40. Bila bi to jedna od posledica agresivnih aktivnosti društava, koje brišu aspekat nepredvidljive slučajnosti da bi pretvorile katastrofu u događaj izazvan ljudskom nespo- sobnošću. Drugim recima, prirodna nepogoda je najpre samo potencijalno katastrofična, pošto joj prvenstveno antropične karakteristike dodeljuju ovaj status. Ona je shvaćena kao takva jedino zbog posledica koje izaziva na funkcionisanje ljudskih društava41.

Od 1970-1980, antropologija, koja se prvenstveno bavi organizovanjem iskustava o katastrofi, vulnerabilnost je učinila centralnim pojmom. Pošto eksplikativni faktori počivaju više u samom društvu nego u prirodnim uslovima, ocenjivanje stepena vulnerabilnosti postalo je glavni predmet istraživanja. Kako pro- ističe iz ekonomskih i društvenih nejednakosti, vulnerabilnost je diferencijalna i menja se u zavisnosti od društava, istorijskih perioda, načina percepcije i predstava o događaju koji se odre­

39 Videti: RitterJoachim, Paysage: fonction de l’esthétique dans la société moderne, Besançon, Éditions de l’Imprimeur, 1997, naročito str. 79 (originalni članak na nemačkom datira iz 1963).

40 To je teza: WijkmanAnders und Timberlake Lloyd, Die Rache der Schopfung, Naturkatastrophen: Verhangnis oder Menschenwerk ?, München und Zürich, R. Piper, 1986.

41 O konceptu katastrofe u istoriji, videti: QuenetGrégory, „La catas­ trophe, un objet historique?”, Hypothèses 1999. Travaux de l’Ecole doctorale d ’histoire de l’Université de Paris 1-Panthéon Sorbonne, Paris, 2000, str. 1 3 - 2 0 .1 BerliozJacques et QuenetGrégory, „Les catastrophes: définitions, documen­ tation”, u: Favier René et Granet-Abisset Anne-Marie [ured.], Histoire et mémoire des risques naturels, Grenoble, Publications de la MSH-Alpes, 2000, str. 19-37.

UVOD 19

đuje kao katastrofičan42. Ona takođe sačinjava predmet istorije. Često je njen pristup bio sveden na učene monografije, uvek dragocene zbog korišćenja lokalnih izvora. Brojni radovi su, po­ red toga, smeštali katastrofične pojave u širi društveni kontekst, insistirajući na njihovoj gotovo strukturalnoj osobini, značajnoj za proučavanje mentaliteta. Mislimo tu naročito na istraživanja Žana Delimoa (Jean Delumeau) o strahu i osećanju sigurnosti na Zapadu, za koje su prirodne nepogode jedne od matrica43. Njegov cilj je bio da rasvetli ulogu crkve u sveobuhvatnom procesu koji neodređenim zebnjama pridaje smisao, doprinoseći tako smiri­ vanju stanovništva. A kako ne pomenuti pionirski članak Lisjena Fevra (Lucien Febvre), u kojem je on, ima tome već četvrt veka, predlagao da se ispita potreba za sigurnošću i njene različite ma­ nifestacije u zapadnoj kulturi44?

Za neke autore, želja za katastrofom je sastavni deo post­ moderne kulture, kao što je to i dužnost da se sačuva sećanje, koja joj predstavlja pandan. Emotivno ulaganje u prošlost i ka- tastrofistička osećajnost se u praksi susreću45. Izvesno je da je plima sećanja karakteristična za režim istoričnosti od 1990-tih godina u bliskoj vezi sa velikim katastrofama X X veka, ratovima, holokaustom, genocidima. I u drugim razmerama, prisećanje je uvek rad na dubokim kulturnim i društvenim raskidima, često potisnutim a naglim. Pamćenje sadrži jednu sakralnu dimenziju koje istorija upravo pokušava da se oslobodi da bi pružila ne- pristrasnu, celovitu i distanciranu viziju raskida. Proučavajući alpsko društvo, An-Mari Grane-Abise (Anne-Marie Granet- Abisset) umela je da istakne koliko je sećanje suštinski važan

42 HoffmanSusanna M. and Oliver-SmithAnthony [izd.], Catastro­ phe and Culture: the Anthropology o f Disaster, Santa Fe, School of American Research Press, 2002, str. 6 0 -6 2 .

43 DelumeauJean, La Peur en Occident (XlVe-XVIIIe siècles): une cite assiégée, Paris, Fayard, 1978; DelumeauJean, Rassurer et protéger: le sentiment de securité dans l’Occident d ’autrefois, Paris, Fayard, 1989.

44 FebvreLucien, „Pour une histoire d’un sentiment: le besoin de sécurité”, Annales, ESC, 11 (1956), n°2, str. 244-247.

45 Ovo je projekat zbirke članaka koje su objavili: GrayPeter and Ol­ iverKendrick [ured.], The Memory o f Catastrophe, Manchester and New York, Manchester University Press, 2004.

sastojak za upravljanje prirodnim katastrofama46. Sociolog Gaela Klavandije (Gaëlle Clavandier) takođe je nastojala da uspostavi dve dimenzije ovog pamćenja. Prvo je komemorativno, kodifi- kovano, normirano, priznato i zvanično, vezano za spomenike i za komemoracije. Ono mora da „delà na taj način da stvori uslove za povratak redu nalik onom pre nesreće” i proističe iz „terapeutske logike” zaboravljanja na dramu, udaljavanjem od nje. Drugo se može nazvati događajnim. Reč je o skrivenom pamćenju. Ono se sastoji od dugog rada na asimilaciji, kroz izve- sno ponovno preživljavanje nesreće, „rada na samom događaju, kako bi se on uspešnije prevazišao”. Takva „kolektivna saznanja o katastrofi” izazivaju nepoverenje vlasti. Ova saznanja mogu da izazovu ponašanja često ocenjena kao nerazumna, čak i opasna za aktere drame, kada se glasine priklanjaju olako utvrđenim odgovornostima47.

Nedavno se ovo polje obogatilo proučavanjima u oblasti zaštite životne sredine, što omogućava da se ukrste činjenice iz oblasti prirodnih i društvenih nauka. Tako se obimna studija Manfreda Jakubovskog-Tisena (Manfred Jakubowski-Tiessen) o olujnom talasu iz 1717. može smatrati prototipom obnovljenog pristupa za moderno doba48. Nemački istoričari su takođe među prvima u Evropi zemljotresu dali status globalnog događaja49. U frankofonom svetu, društvena istorija katastrofa mnogo duguje radovima istraživača takozvane ’škole iz Grenobla’. Okupljeni oko Rene Favijea (René Favier) i An-Mari Grane-Abise, istoričari

46 Granet-AbissetAnne-Marie, „Mémoire et gestion des risques naturels: l’exemple des sociétés alpines (XIXe-XXe siècle)”, u: WalterFrançois, Fantini

Bernardino et DelvauxPascal, op. cit., str. 117-137. Videti i: Granet-Abisset

Anne-Marie, „’Retard et en ferm em en térudits et historiens face aux sociétés al­ pines (XIXe-XXe siècle)”, Le M onde alpin et rhodanien, ler-3e trimestres 2001, Le Temps bricolé, str.55-76; Granet-Abisset Anne-Marie, „La connaissance des risques naturels: quand les sciences redécouvrent l’histoire”, in: FavierRené et Granet-Abisset Anne-Marie [ured.], Histoire et mémoire des risques naturels, op.cit., str. 3 9-69.

47 ClavandierGaëlle, op.cit., str. 181.

48 Jakubowski-TiessenManfred, Sturmflut 1717: die Bewàltigung einer Naturkatastrophe in der Frühen Neuzeit, München, Oldenbourg, 1992.

49 Poznat je pionirski članak: BorstArno, „Das Erdbeben von 1348: ein historischer Beitrag zur Katastrophenforschung”, Historische Zeitschrift, 233 (1981), str. 529-569.

UVOD 21

su odgovorili na zahteve lokalnih i regionalnih zajednica kojima je pretila opasnost od lavina i izlivanja reka u alpskoj sredini. Ne posebno zadovoljni ulogom onih koji samo snabdevaju starim dokumentima, a koju su im dodelili drugi istraživači iz oblasti prirodnih nauka, angažovani na projektima prevencije rizika, uspeli su ne samo da daju istinski legitimitet radu na pamćenju i na kulturama rizika, već su odigrali i ulogu organizatora u ovom šarolikom i nužno razuđenom disciplinarnom polju i privukli međunarodnu pažnju50. Drugi su zatim objavili dragocene m o­ nografije o nesrećama izazvanim poplavama i o stvaranju više­ strukog diskursa u vezi sa zemljotresima51.

Ova brojna podsticajna razmišljanja omogućila su da se izbegne snažan uticaj teleološkog modela koji jednu za drugom niže hronološke redukcionističke etape. Ove etape su se olako zadovoljavale prelaskom iz društva fatalnosti u društvo sigurno­ sti; iz postepenog oslobađanja od težine prirode i neizbežnog su­ očavanja sa drugom, mnogo većom opasnošću, čovekom sâmim. Izuzetno je pojednostavljeno držati se ’tri različite faze’ na koje je, navodno, istorija izdeljena. Prva bi bila faza božanske kazne i osvete; druga, fatalističkog tipa, ostvarila bi se u prosvetitetljstvu; treća bi dovela u pitanje ljudsku odgovornost uz evoluciju koja ide od jednoznačnih (traženje žrtvenog jarca) do višeznačnih objašnjenja52. Koliko god bila pedagoška i iako nije potpuno ne- tačna, ova hronologija zaslužuje preispitivanje i usavršavanje.

50 Videti: Granet-Abisset Anne-Marie et Brugnot Gérard [ured.], Avalanches et risques: regards croisés d’ingénieurs et d ’historiens, Grenoble, Publications de la MSH-Alpes, 2002. Pomenimo i: FavierRené, „Sociétés ur­ baines et culture du risque: les inondations dans la France de l’Ancien Régime”, u: FavierRené i Granet-AbissetAnne-Marie, op. cit.

51 Među njima vredni pažnje: BriffaudSerge et DesaillyBertrand, „La poche d’eau: l’interprétation des crues et inondations dans les Pyrénées (XVIIe- XXe siècles)”, Sources. Travaux historiques, n°33, 1993, str. 39 -4 9 ; Allard

Paul, „Contribution à l’histoire de la notion de risque: les inondations du Rhône en terre artésienne au temps de la Révolution et du Premier Empire”, Mélanges Michel Vovelle, volume aixois, sociétés, mentalités, cultures France (XV e-XXe siècles), Aix-en-Provence, Publications de l’Université de Provence, 1997, str. 3 1 -4 0 ; a posebno velika studija: QuenetGrégory, Les Tremblements de terre aux XVIIe et XVIIIe siècles..., op. cit.

52 Ovo je shema koju koristi: ClavandierGaëlle, op. cit., str. 201 -2 0 3 . Ali zapanjujuća podela koju na drugom mestu predlaže jedan inženjer politeh­ nike ostavlja nas zatečenim. Ovaj autor vidi sledeća doba: doba krvi u kojem su

Temporalnosti se, u stvari, mnogo više prepliću. Proučiti katastrofu počev od kategorija koje izgrađuje svako društvo po­ naosob u svom vremenu, odrediti pluralitet diskursa i razlikovati tipove aktera, to su ubuduće premise svakog istraživanja. Druš­ tva su, pre svega, pokušala da mnogobrojnim nepogodama daju smisao. Naučno objašnjenje, pribegavanje religioznom, estetska sublimacija, različiti oblici fikcije i grafičkog mizanscena, sve su to kulturološki načini da se izađe nakraj sa katastrofom ili da se predvidi rizik.

Prvi deo knjige posvećen je takozvanom ’tradicionalnom’ društvu X V I-X V III veka i njegovom simboličkom upravljanju prirodnim nepogodama. Ovde je često korišćen termin ’pokora’. On ukazuje na to da se nesreće uklapaju u eksplikativnu shemu u kojoj delà božje Proviđenje, brižno da ukori, kazni ili popra­ vi ljude krive za neki prestup. Vladanje nad silama prirode mu pripada. Ipak, pogrešili bismo ako bismo se zadovoljili suviše prigodnim objašnjenjem. Stara društva nisu pasivno potčinjena terestričnim silama i meteorima! Između katoličke i protestant­ ske kulture postoje velike razlike u senzibilitetu; pribegavanje božanskoj intervenciji ne izmiče pri tome političkoj instru- mentalizaciji, a ne treba izgubiti iz vida ni empirijska znanja o prirodnim procesima koja ističu njihovu autonomiju i fizičku kauzalnost. Sve ovo doprinosi sastavljanju eksplikativnih she­ ma o prolasku komete, o rđavoj žetvi, o epidemiji ili o poplavi, mnogo manje jednoglasnih nego što se to čini. Ostaje, ipak, da biblijske reference dominiraju ikonografijom. O svakoj poplavi sudi se prema modelu potopa iz Postanja, najmanji gradski po­ žar vezuje se za sudbinu Sodome a svaki zemljotres najavljuje Strašni sud. Stoga istorijske nesreće, kriza reformacije, ratovi u XVII veku, sve do revolucionarnih potresa s kraja XVIII veka, postaju ujedno i prilika za uvođenje metafore ’katastrofa’. Čini se da tok stvari uvek daje za pravo posmatračima koji analiziraju svoje doba kroz prizmu propadanja.

ljudske žrtve morale da umanje broj katastrofa; doba suza u kome su hrišćani preklinjali Proviđenje; doba neurona, od Rusoa, kada čovek „preuzima na sebe odgovornost a njegov mozak radi pred dolazak opasnosti” (Ke r v e r n Geor­ ges-Yves, Éléments fondam entaux des cindyniques, Paris, Economica, 1995, str. 7 -8 )

UVOD 23

Drugi deo otpočinje katastrofom u Lisabonu 1755. kojom se otvara novi period u percepciji rizika. U ovom periodu po­ stoje pokušaji da se razlozi za bilo kakvu nesreću pripišu čoveku, sve uz jasno ukazivanje na usku povezanost delovanja prirode i društva. Nije više Bog taj koji kažnjava, već hybris ljudskog delovanja u svetu postaje kontraproduktivan kada dovodi u opa­ snost prirodnu ravnotežu. Odstranjivanje providencijalističke dimenzije iz analize odgovara intelektualnoj eliti. Podsećanje na nužnost preventivnih napora i poštovanja društvenih normi služi interesima nosilaca ekonomskog i društvenog poretka. Ali zamena providencijalističkih uverenja logikom napretka nije do­ voljna da bi se umirili uobičajeni strahovi stanovnika iznenada pogođenih nepogodama. Povod za neiscrpne komentare, pitanje uzroka ostaje. Racionalno objašnjenje ne oslobađa nužnosti da se nastavi sa životom koji je ispunjen opasnostima. Dogodi li se ka­ tastrofa, kao u doba velike epidemije kolere oko 1830, takozvani sujeverni običaji s jedne strane (pokolj mačaka) i izlivi religiozne pobožnosti sa druge, zauzimaju značajno mesto. Pored toga, kao kontrapunkt proklamovane desakralizacije dramatičnih događa­ ja javlja se izuzetno snažan efekat estetske sublimacije. Da li se danas zna da su neverovatne nijanse narandžaste, crvene i ruži­ časte boje koje nalazimo na više zalazaka sunca Vilijema Tarnera (William Turner) daleki odjek eksplozije Tambore u Indoneziji 1815? Ili da je buktanje neba, proizvedeno kosim prostiranjem svetlosti na obalama Temze, inspirisalo slikara Vilijama Askrof- ta (William Ashcroft) koji ovako posredno prikazuje erupciju Krakataua (1883) u Sundskom moreuzu? U tom trenutku, niko nije mogao ni da zamisli do kog stepena uništenja će neprijatelj­ stva uskoro dovesti ljudski rod. Često najavljivana, Apokalipsa doživljava, prvi put sa svetskim ratom, svoje banalno zemaljsko, užasno, životinjsko i beskorisno ostvarenje.

Treći deo objašnjava kako je zapadno društvo otišlo još dalje, o čemu svedoče Šoa i Hirošima. Da bi se dalo neko ime beskrajnom varvarstvu ljudi, za genocid jevrejskog naroda od biblijskog registra pozajmljuje se reč koja u osnovi označava prirodnu katastrofu. Samo teološki aforizmi mogu da izraze užas od ’noći’ i ’pomračenja Boga’, prema izrazu Elija Vizela (Élie Wiesel), dobitnika Nobelove nagrade za mir 1986. Bog je,

na-vodno, napustio svet i udaljio se iz istorije, čije je odvijanje stoga postalo potpuno nerazumljivo. Sa atomskom bombom, prvi put je na delu nezamislivo eksperimentisanje uživo sa sposobnošću ljudskog roda za samouništenje.

Paradoksalno, što više tehnika ovladava načinom života, to se više vulnerabilnost povećava a neizvesnost postaje sve jača. Reč rizik’ nametnuće se tek sedamdesetih godina X X veka u diskursu od ekonomije do medicine, od individualnog do kolektivnog, od prirode do društva. Nikakvo distanciranje nije više moguće, predmet koji izaziva strah ne može više biti identifikovan: ušli smo u društvo rizika. Takozvano načelo predostrožnosti, koje se pojavilo krajem osamdesetih godina, predstavlja suštinu ovog društva čija je ideja da treba delati čak i u odsustvu izvesnih saznanja. Strah od nuklearnog zračenja tokom sedamdesetih godina, otkriće klimatskih promena i fo­ bija od industrijske katastrofe od osamdesetih godina, sve su to znaci koji pothranjuju savremene strahove. Nikada do sada apo- kaliptični žanr nije izazvao toliko naslova u književnosti, filmu (sa kodifikovanom fikcijom, filmom katastrofom). Kako ne biti iznenađen pažnjom koju pobuđuju naučnici kada se poigravaju najneverovatnijim projekcijama broja stanovnika, tumače sinte­ tičke slike poplavljenog kopna, videografske animacije ozonske rupe i topljenje arktičkih snegova? Nikada ekološka predviđanja nisu do te mere osvojila medijski diskurs, koristeći lakovernost publike, često nedovoljno naučno obrazovane, ali željne emocija, pa čak i fascinirane nesrećom drugih ljudi.

Nedavni događaji, 11. septembar i cunami, samo su uživo i u stvarnom vremenu aktualizovali, na zaprepašćenje gledalaca televizijskih kanala, ono za šta se mislilo da je samo fikcija. Tra- umatizam počiva otada u srcu zapadne kulture.

PRVI DEO

STARA DRUŠTVA NISU DRUŠTVA KATASTROFA (X V I-X V III VEK)

U slavnoj, silnoj rimskoj državi, Pred sami pad baš svemoćnog Cezara, Otvoriše se grobovi; mrtvaci

U pokrovima kričahu, jecahu Po ulicama Rima; javiše se Komete repa vatrenog, pa rosa Od krvi, a na Suncu nesreće. A vlažna zvezda, pod čijim uplivom Stoji sve carstvo boga Neptuna, Pomrča kao o svom suđen-danu. Preteče slične strašnih događaja, I glasnike što sudbi prethode, I prologe nesreći što ide, Pokazali su i zemlja i nebo Zavičaju našem i našim ljudima.

Šekspir, Hamlet, čin I, scena 1* Da Šekspir ovako niže jedan za drugim zlokobne znake u komadu napisanom između 1598. i 1602. godine, podrazu- meva da je publika u stanju da razume njihov smisao. Naime, krajem XVI veka česta su pomračenja Meseca i Sunca, pogodna za predskazanja koja uzburkani politički događaji zatim kao da potvrđuju.

Pored samih znakova, postoji i njihovo tumačenje. Sa te tačke gledišta, a ukratko se može izraziti jednom drugom knji­ ževnom referencom, sindrom Laokonta prolazi kroz istoriju.

* Preuzet prevod iz: Viljem Šekspir, Hamlet, prev. Živojin Simić i Sima Pandurović, Beograd, Prosveta, 1981 (prim. prev.).

Drugo pevanje Enejide nam pripoveda o tužnoj sudbini Posejdo- novog sveštenika u Troji. Laokont se, naime, usprotivio ideji da čuveni konj, kojeg su Grci napravili kao žrtveni dar Ateni, bude doveden u grad i čak je bacio koplje na njegove sapi. Za odmaz­ du za ovo svetogrđe, dve čudovišne zmije ubiče njega i njegove sinove. Trojanci su poverovali u upozorenje bogova i požurili su da uvedu konja, da bi sebi obezbedili njihovu zaštitu. Nastavak je već dobro poznat...

Prvo poglavlje

TEOLOGIJA ISTORIJE

Premeravajući prostore svetovnog i sakralnog u modernoj Evropi, Alen Kabantu (Alain Cabantous) podsetio je da su grani­ ce između jednog i drugog više intelektualna konstrukcija nego nekakva datost. Koncepcija sveta koju je razvilo hrišćanstvo od­ bacuje razdvajanje. Cela moderna epoha je, po njemu, ispunjena nerazlikovanjem ove dve oblasti. Iz ove osnovne neodređenosti proizlazi niz odgovora na pretnje egzistencije, ili tačnije „jedno razumljivo tumačenje za žitelje u iščekivanju natprirodne zaštite još nužnije od najavljenog spasa1”. Alfons Dipron (Alphonse Du- pront) takođe je insistirao na pripadanju tradicionalne vizije sve­ ta božanskom, kroz kulturu prožetu ,,nad-prirodom koja postaje priroda i u kojoj ne može biti dihotomijske distinkcije između svetovnog i sakralnog”, prirodom samostvoriteljkom saloralnosti. On beleži ovo „nerazlikovanje sakralnog i svetovnog” koje odba­ cuje svaku varljivu napetost i postulira jedinstvo stvorenog sveta. Postoji „jednakost između prirode i nad-prirode, svetovnog i sakralnog, ljudskog i božanskog, u istom himničnom veličanju moći, pa čak i u strepnji ili u užasu; postoji prirodna izvesnost, podjednako životinjska i duhovna, da se može biti spasen”, vero- vanje koje teologija sabire u pojam Spasa.2

Dva pokreta ipak utiču na ovu početnu zabunu i tako proizvode one prostore za tumačenje koji će čitanje sveta uči­ niti unedogled složenijim. Prvo, verske reforme koje podstiču razlikovanje između onog što je sakralno i onog što nije, suprot­ stavljajući čak jedno drugom i vodeći u afirmisanje perverznog

1 CabantousAlain, Entre fêtes et clochers ..., nav. delo, str. 27. 2 DuprontAlphonse, Du Sacré. Croisades et pèlerinages: images et lan­ gages, Paris, Gallimard, 1987, str. 463-464.

karaktera svetovnog. Naročito je tridentska reforma želela da izvrši desakralizaciju razdvajanjem sakralnog od svetovnog, te je sveštenik postao jedini čuvar sakralne delotvornosti. Ovim je ona crkvu odvojila od društva desakralizatorskim dejstvima. Zatim su, počev od kraja XVII veka, to učinile naučne revolucije, koje su doprinele objektiviranju prirodnih pojava i razlikovanju objašnjivog od onog što je vezano za vernikovo intimno isku­ stvo. Sekularizacija se upravo definiše kao svođenje religioznog na verovanje, koje se opet može izjednačiti sa nekim, zavisno od konteksta, različito shvaćenim mišljenjem3. Različita tumačenja prirodnih katastrofa vezana su za onu suštinsku opoziciju izme­ đu isključivo svetovnog stava i onog drugog, više sklonog da nađe kontinuitete između religioznih verovanja i prirodnih pojava.

1. Providencijalistička paradigma "2

Providencijalističko čitanje katastrofe je konsupstancijalno modernom dobu. Svaki događaj, naime, bilo da je individualan ili kolektivan, povoljan ili zlokoban, svrstava se u jednu logiku božanskog intervencionizma. „Povoljne radnje”, piše Kabantu, „izazivaju darove i molitve zahvalnosti [...] Isto tako, teološko čitanje nesreće uvek se pripisuje božanskom odgovoru na posto­ janje greha u svetu. Vladarski porazi, prirodne katastrofe, a još češće i svakojaki poremećaji imaju stoga natprirodno poreklo: oni su znak upozorenja a još više kazne4”. Takva percepcija vidi, dakle, u bilo kakvoj katastrofi (epidemije, meteorološke nepogo­ de, zemljotresi, vulkanske erupcije, poplave, invazije insekata ili glodara, lavine, klizanje zemljišta, olujni talasi, ratovi i požari) manifestaciju Proviđenja.

Teologija reformacije pruža sjajne potvrde ove paradigme. Koliko je samo često citirana čuvena definicija po kojoj Kalvin (Calvin) vidi Proviđenje kao zapovednika lađe? Iskreno govoreći, izraz: „Bog drži kormilo sveta da bi upravljao pojedinačnim

doga-3 Goujard Philippe, „Les voies de la modernité ou la laïcisation de l’Europe: notes sur quelques questions de méthode et quelques problèmes”, Mélanges Michel Vovelle..., nav. delo, str. 237-246.

ТШ)Ц)(јЦЛ ISI'DKDU 29

đajima”, dodali su kao podnaslov savremeni izdavači5. Originalni citat ne postoji u prvom izdanju na latinskom jeziku već tek u izdanju iz 1559. i njegovoj francuskoj verziji iz 1560: „Dicent, qui non putant Deum mundi gubernacula tenere, hoc fuisse praeter communem usum”, što je prevedeno na sledeći način: „Oni koji ne misle da Bog drži kormilo sveta, reći će da je to učinjeno van opštih običaja6.” Bez obzira na to, Kalvin se zalaže za stalnu in­ tervenciju Stvaraoca u poretku sveta. Ništa nije podložno slučaju, objašnjava reformator koji se suprotstavlja ideji ,,u modi” (izraz je njegov), ideji „fortune”, koja odgovara paganskom konceptu fatum a, a čiju omiljenost među hrišćanima oštro osuđuje apostol Pavle (I Tm 6,20). A Kalvin objašnjava: „Ako neko padne u ruke razbojnicima, ili nabasa na divlje životinje; ako ga oluja baci u more; ako se na njega sruši kuća ili drvo; ako neko drugi, lutajući po pustinji, nađe čime da utoli glad; ako ga morski talasi bace u luku, čime čudom za dlaku izbegne smrt, telesni razum pripisaće fortuni sve ove susrete, kako dobre tako i loše. Ali svi oni koji će iz Hristovih usta naučiti da su vlasi na našim glavama prebrajane (Mat 10, 30), tražiće uzrok dalje, i smatraće sasvim izvesnim da događajima, koji god oni bili, upravlja tajni Savet Božji.” Za Kal­ vina je sve ono što nam može naškoditi podložno božanskoj volji koja drži Satanu na uzdi. Satana sam ne može ništa, osim ako mu Bog za to da dozvolu. U XVI poglavlju Institucije hrišćanske vere, reformator objašnjava da su grad i oluje kazne koje Bog šalje i da „nijedna kap kiše” ne padne bez njegovog pristanka. On, dakle, odbacuje ideju o jednom jedinom opštem Proviđenju, da bi insi­ stirao na stalnom delanju - Bog ne ostaje dokon - pojedinačnog Proviđenja.

Slična koncepcija sreće se kod jednog teologa vernog rim­ skoj ortodoksiji, Franje Saleškog (François de Sales), biskupa u Ansiju (Annecy). Njegova Rasprava o ljubavi Božjoj sadrži

5 CalvinJean, Institution de la religion chrétienne, prevedeno sa latin­ skog, novo izdanje, 4 delà u 4 knjige, Genève, Labor et Fides, 1955-1958, knj. I, str. 154 (poglavlje XVI, § 7).

6 V. Ioannis Calvini Opera quae supersunt omnia, edirerunt Guilielmus Baum, Eduardus Cunitz et Eduardus Reuss, 59 volumen, Brunsvigae; deinde: apud C. A. Schwzetschke et fïlium, 1863-1900 (Corpus Reformatorum, vol. X X IX -L X X X V II), vol. I; col 150 (za latinski tekst) i vol. III, col. 244 (za fran­ cuski tekst).

više poglavlja o Proviđenju. Nadahnut recima Knjige mudrosti (Mudr. 14,3), autor uzvikuje: „Vaše Proviđenje, o veliki večni Oče, upravlja svim stvarima7? Čak i događaji, naizgled slučajni ili neočekivani, namenjeni su edifikaciji, ponekad sa preplitanjem prirodnih uzroka. Zatim navodi primer pesnika Eshila, čiju je smrt pod ruševinama neke kuće predvideo jedan vrač. Na taj dan, naš se čovek oprezno držao usred praznog polja, a ipak je ubijen, pogođen u glavu oklopom kornjače, koji je ispustio soko iz svojih kandži! „Ро našem mišljenju”, komentariše Franjo Saleš- ki, „ovaj slučaj bio je iznenadan; ali sa stanovišta Proviđenja, koje je gledalo sa visine i videlo suprotstavljanje uzroka, bio je to čin pravde kojim je kažnjeno sujeverje tog čoveka8.” Čak i čudovišta, podseća biskup iz Ansija, „predstavljaju deo nekog božanskog plana, da bi se izvršena delà još više uvažavala, kao što senke na nekoj slici treba da ulepšaju crtež u celini”.

Malo dalje, Franjo Saleški koristi metaforu sata. Svemir je sastavljen iz raznovrsnih delanja i kretanja. Kada se nađemo pred složenim mehanizmom sata, „divimo se kakvo je to umeće bilo u stanju da poveže toliku količinu tako malih delova jedne sa dru­ gima, sa tako tačnom harmonijom, ne znajući ni čemu svaki deo služi ni sa kojim ciljem je tako sačinjen, ako nam to gospodar ne kaže, i samo uopšteno znamo da svi služe da pokažu vreme ili da zvone9”. Na isti način, svi delovi svemira, iako mi ne poznajemo posebnu svrhu svakog od njih, služe „svetoj pravdi” i Božjem „pobedonosnom milosrđu”.

Kao što se to može naslutiti iz reči Franje Saleškog, tokom XVII veka najprosvetljeniji posmatrači ocenjuju da prirodni uzroci nisu dovoljni da bi se objasnio neki događaj. Ovi uzroci

7 Kurziv je u tekstu. Videti François de Sales, „Traité de l’Amour de Dieu” (1616), Œuvres, Paris, Gallimard, 1969, str. 418. Ekumenski prevod Bib­ lije (TOB) očuvao je, kao i Kalvin, pomorsku metaforu, te odlomak iz Knjige mudrosti glasi ovako: „Ali tvoje proviđenje, o Oče, drži kormilo: ti si ucrtao put na moru, sigurnu stazu među talasima, pokazavši tako da ti možeš da spaseš od svake opasnosti, čak i ako se na more isplovi bez ikakvog znanja”. Primećujemo da je u ikonografiji, brod često alegorija za ljudski život. Prikazivanja brod­ oloma treba da budu čitana u alegorijskom smislu, kao kobne opasnosti koje prete spasu duše.

8 Ibid, str. 419. 9 Ibid, str. 551.