Marcelo Simoni-Trgovac Ukletim Knjigama

Naslov originala: Marcello Simoni

Il mercante dei libri maledetti 2011

obrada: Lena

Marčelo Simoni

TRGOVAC

UKLETIM KNJIGAMA

S italijanskog prevela

Prolog

Leta gospodnjeg 1205, na Čistu sredu.

Udari ledenog vetra šibali su Opatiju Sveti Mihailo u Kjuzi, uvlačeći u njene zidove miris smole i suvog lišća i najavljujući oluju.

Večernja služba se još nije završila kad otac Vivijen iz Narbone odluči da izađe iz manastira. Razdražen mirisom tamjana i treperenjem sveća, izađe kroz ulazna vrata i prošeta kroz portu pokrivenu snegom. Pred njegovim očima suton je prigušivao poslednje zračke dnevnog svetla.

Pogodi ga iznenadan nalet vetra, nateravši ga da se naježi. Monah se skupi u svojoj rizi i namršti čelo, kao da je pretrpeo neku uvredu. Osećaj nelagode koji ga je pratio od buđenja još nije pokazivao znake posustajanja, štaviše, tokom dana se pojačao.

Prisiljen da ublaži nemir kratkim predahom, skrenu prema unutrašnjem dvorištu i uđe u ogromnu spavaonicu. Dočekala ga je žućkasta svetlost baklji i niz skučenih, blago rečeno zagušujućih odaja.

Ravnodušan prema nagoveštaju klaustrofobije, Vivijen prođe kroz lavirint hodnika i stepenica trljajući ruke kako bi ih zagrejao. Osećao je potrebu da se opruži, ni na šta da ne misli, ali kad je stigao pred svoju ćeliju, dočeka ga neočekivani detalj. Bodež u obliku krsta zariven u ulazna vrata. S bronzane drške visila je smotana poruka. Monah se načas zagleda u nju, obuzet jezivim predosećanjem, a potom skupi hrabrost i odluči da je pročita. Poruka je bila kratka i zastrašujuća.

Vivijen iz Narbone, kriv za nekromantiju. Presudu doneo

Tajni sud Svetog Vema. Red Franaka-sudija.

Užasnut, Vivijen pade na kolena. Sveti Vem? Vidovnjaci? Kako su uspeli da ga otkriju u tom utočištu skrivenom na Alpima? Posle godina bežanja mislio je da je sad na sigurnom, da je zametnuo tragove. Ali nije.

Opet su ga pronašli!

Nije imao vremena da očajava. Morao je još jednom da pobegne.

Osovi se na drhtave noge, obamro od straha. Širom otvori vrata ćelije, pokupi ono malo stvari i hitro se zaputi ka štalama s teškim ogrtačem prebačenim preko ramena. Iznenada mu se učini kako se kameni hodnici smanjuju, pojačavajući u njemu strah od zatvorenog prostora.

Kad je izašao iz spavaonice, primetio je da je zahladnelo. Vetar je zavijao, šibajući oblake i krošnje nalik kosturima. Braća su odugovlačila izlazak iz manastira, ušuškana u svetu toplotu glavnog broda.

Vivijen se skupi pod ogrtačem i uđe u konjušnicu. Osedla jednog konja, uzjaha i, poteravši ga u kas, prođe kroz utvrđeni Manastir Svetog Mihaila. Krupne pahulje susnežice počeše da mu padaju po ramenima, natopivši vunastu tkaninu ogrtača. Ipak, drhtavicu su mu izazivale misli. Očekivao je da svakog trenutka upadne u zasedu.

Kad je stigao nadomak kapije zidina, u susret mu pođe monah umotan u monašku odoru. Bio je to otac Ðeraldo iz Pinerola, intendant. Smaknu kapuljaču, otkrivajući dugu vranu bradu i zgranut pogled. – Kuda si krenuo, brate? – upita ga. – Vrati se, pre no što se razbesni oluja.

Vivijen ne odgovori, već nastavi ka izlazu, moleći se da još ima vremena da pobegne... Ali na kapiji ga dočekaše kola s dva konja crna kao noć, sa samo jednim čovekom na sedištu, izaslanikom smrti. Begunac prođe pored njega glumeći ravnodušnost. Lice je skrivao pod kapuljačom, trudeći se da ne susretne vozarev pogled.

Ðeraldo se, međutim, primaknu nepoznatom i osmotri ga; krupan čovek sa šeširom širokog oboda i crnim ogrtačem. Ništa naročito na prvi pogled, ali kad se bolje zagledao, nije mogao da odvrati pogled; lice tog čoveka bilo je krvavocrvene boje, izobličeno od paklenog keženja.

– Ðavo! – uzviknu intendant uzmičući.

U međuvremenu, Vivijen je poterao konja u galop uz drum duž obronka, prema Val di Suzi. Želeo je što pre da pobegne, ali od snega pomešanog s blatom put je bio gotovo neprohodan, te je morao da bude obazriv.

Tajanstveni vozar prepozna begunca i istog trena ošinu konje, okrenu kola i dade se u poteru. – Vivijene iz Narbone, stanite! – uzviknu besno. –

Ne možete se večno kriti od Svetog Vema!

Vivijen se i ne osvrnu, uma smušenog od uzvrtloženih misli. Iza sebe je čuo kloparanje kola, sve bliže. Sustizao ga je! Kako je mogao da bude toliko brz na tako opasnom putu? To nisu konji, već demoni iz pakla!

Progoniteljeve reči nisu ostavljale mesta sumnji, nepoznati je zacelo izaslanik Franaka-sudija. Vidovnjaci su hteli Knjigu! Na sve su bili spremni da bi je se dočepali. Mučiće ga do izbezumljenja ne bi li saznali, ne bi li naučili kako da se dokopaju anđeoskih učenja. Bolje da umre!

Sa suzama u očima, begunac stegnu uzde i podstaknu paradnog ata da ubrza. Ali konj se previše primaknu ponoru. Zemlja se, omekšala od susnežice i blata, odroni pod težinom kopita.

Životinja se okliznu, a Vivijen s njom, i oboje se strmoglaviše niz planinski obronak. Monahovi krici, izmešani s njištanjem, odjekivali su u provaliji gubeći se u hujanju oluje.

Kola se zaustaviše. Tajanstveni vozar siđe na tlo i osmotri ponor. Sada je Injacio iz Toleda ostao jedini koji zna, pomisli. Treba ga naći.

Prinese desnu ruku licu i dodirnu njegovu površinu, previše hladnu i tvrdu da bi pripadala ljudskom biću. Gotovo odbojnim pokretom, stisnu obraze i ukloni crvenu masku koja mu je skrivala pravo lice.

Prvi deo

MANASTIR OPSENA

„Ove stvari mi pokazaše anđeoske glasonoše Elohima. Oni behu učitelji moji, otkrivajući mi ljudsku prirodu i plan otkupljenja, koji je pripremio Elohim da bi spasao smrtnike tame, kojoj se sami porobljavaju zbog iluzija u koje veruju.“

1.

Ko je zaista bio Injacio iz Toleda niko nije umeo sa sigurnošću da kaže. Ponekad su ga procenjivali kao mudrog i uglađenog, ponekad kao nepouzdanog čoveka i nekromanta. Za mnoge je bio samo hodočasnik, skitnica koji luta od jedne zemlje do druge u potrazi za relikvijama koje potom prodaje vernicima i velikašima.

Iako je izbegavao da otkrije svoje poreklo, mavarske crte lica ublažene svetlom puti dovoljno su govorile o njegovim precima hrišćanima koji su živeli u Španiji, u dodiru s Arapima. Glave potpuno izbrijane i s bradom olovne boje, ličio je na kakvog doktora, ali pre svega su njegove oči privlačile pažnju; smaragdnozelene i prodorne, usađene između oštro urezanih bora. Iz njegove sive odore ispod ogrtača s kapuljačom širio se miris istočnjačkih tkanina izmešan s vonjem mnogih putovanja. Visok i mršav, koračao je oslanjajući se o putnički štap.

To je bio Injacio iz Toleda i takvog ga je prvi put video mladi Uberto, kad su se kišne večeri desetog maja 1218. otvorile kapije Manastira Santa Marija del mare. U manastir uđe visoka figura s kapuljačom, u pratnji plavokosog čoveka koji je teglio veliki kovčeg.

Opat Rajnerio iz Fidence, koji je upravo bio okončao večernju službu, odmah prepozna stranca s kapuljačom i pođe mu u susret. – Meštre Injacio, dugo se nismo videli! – obrati mu se blagonaklono, probijajući se kroz redove monaha. – Dobio sam poruku o vašem dolasku. Jedva sam čekao da vas ponovo vidim.

– Uvaženi Rajnerio – Injacio se nakloni – ostavio sam vas kao običnog monaha, a zatičem vas kao opata.

Rajnerio je bio visok koliko i trgovac iz Toleda, ali i krupniji. Na licu mu se isticao orlovski nos. Kestenjasta kratka kosa padala mu je u neurednim pramenovima na čelo. Pre no što je odvratio, spustio je pogled i prekrstio se. – Tako je Gospod hteo. Majnulfo iz Silvakandide, naš stari opat, upokojio se prošle godine. Težak gubitak za našu zajednicu.

živote svetaca i sumnjao je u čudesna svojstva relikvija koje je često donosio iz dalekih zemalja. Ali Majnulfo, on jeste bio svetac. Nikada se nije odrekao pustinjačkog života, čak ni pošto je postavljen za opata. Povremeno se povlačio podalje od manastira kako bi se molio u osami. Imenovao bi zamenika, okačio bisage o rame i zaputio se ka jednom usamljenom mestu u tršćaku obližnje lagune. Tamo je izgovarao psalme i postio u samoći.

Injacio se priseti one večeri kad ga je upoznao. U to vreme, dok je očajnički bežao, sklonio se bio upravo u njegovo pustinjačko utočište. Majnulfo ga je prihvatio i ponudio da mu pomogne, a trgovac je naslutio da mu može otkriti svoju tajnu.

Otad je prošlo petnaest godina, a sada mu je Rajneriov glas odzvanjao u ušima, razvejavajući sećanja. – Umro je u pustinjačkom utočištu, nije izdržao oštru zimu. Svi smo ga ubeđivali da odloži odlazak do proleća, ali on je govorio da ga Gospod zove da se preda mislima. Sedam dana kasnije našao sam ga mrtvog u njegovoj ćeliji.

Iz dubine crkvenog broda začu se nekoliko monaha kako nezadovoljno uzdišu.

– Ali kažite mi, Injacio – nastavi Rajnerio primetivši da se trgovac namrštio – ko je vaš ćutljivi pratilac?

Opat osmotri plavokosog čoveka koji je stajao trgovcu uz bok. Istinu govoreći, izgledao je kao da se tek zamomčio. Duga, blago talasasta kosa uokvirivala mu je vrat padajući na snažna ramena. Oči plave, kao u nekog dečkića, ali crte lica odlučne, kao izvajane, naglašene jakim vilicama.

Čovek zakorači i nakloni se kako bi se predstavio. Govorio je s langedoškim naglaskom, obojenim nekom neodređenom egzotičnom notom: – Vilalm iz Bezjea, uvaženi oče.

Opat se neprimetno trgnu. Dobro je znao da je Bezje bio gnezdo jedne jeretičke sekte. Uzmaknu i zagleda se u nepoznatog, procedivši kroza zube: – Albižanac...

Na tu reč Vilalm načini osoran izraz lica. Gnev mu sevnu iz očiju, a onda preko njih prelete senka tuge, nalik još neuminulom bolu.

– Vilalm je dobar hrišćanin, nema nikakve veze s albižanskom ili katarskom jeresi – umeša se Injacio. – Dugo je živeo daleko od svoje

zemlje. Upoznao sam ga dok sam se vraćao iz Svete zemlje i postali smo saputnici. Ostaće ovde samo preko noći, ima posla na drugoj strani.

Rajnerio prouči Francuzovo lice, koje je krilo mnogo toga iza neuhvatljivog pogleda, a onda klimnu glavom. Odjednom, kao da se setio nečega, okrenu se ka poslednjim klupama manastira. – Uberto – pozva, obraćajući se crnokosom momčiću koji je sedeo među braćom. – Dođi načas ovamo, hoću da te upoznam s nekim.

Upravo u tom trenutku Uberto se raspitivao kod nekih monaha o dvojici posetilaca koje nikada do tada nije video. Jedan brat mu je u pô glasa odgovarao: – Visoki čovek s bradom i kapuljačom je Injacio iz Toleda. Priča se da je tokom pljačke Konstantinopolja ukrao neke relikvije, ali i vredne knjige, čak i neke o magiji... Izgleda da je prevezao plen u Veneciju, stekao veliko bogatstvo i naklonost plemića s Rijalta. Ali u suštini je dobar čovek. Nije on tek tako bio prijatelj opata Majnulfa. Redovno su se dopisivali.

Kad je čuo da ga Rajnerio zove, momak se oprosti sa sagovornikom i zaputi se ka grupici okupljenoj u senci priprate. Tek tada Injacio smaknu kapuljaču i razotkri se, kao da hoće bolje da ga pogleda. Diskretno je proučavao njegovo lice, krupne oči boje ćilibara i gustu crnu kosu. – Dakle, ti si Uberto – reče.

Momčić mu uzvrati pogled. Nije znao kako treba da se obrati tom čoveku. Bio je mlađi od Rajnerija, ali je ipak odisao dostojanstvenošću koja je ulivala poštovanje. Očaran, pognu pogled ka podu. – Da, gospodine moj.

Trgovac se osmehnu. – Gospodine moj? Ja nisam visoki prelat! Zovi me po imenu i obraćaj mi se s „ti“.

Uberto se umiri. Pogleda Vilalma, ravnodušnog i opreznog. – Kaži mi – podstaknu ga Injacio – ti si iskušenik?

– Nije – umeša se Rajnerio. – On je...

– Hajde, hajde, oče opate, pustite dečka da govori.

– Ja nisam monah, već brat svetovnjak – odvrati Uberto, iznenađen prisnošću s kojom se trgovac obraćao Rajneriju. – Braća su me našla dok sam još bio u pelenama. Odrastao sam i prosvećen sam na ovom mestu.

Na Injaciovo lice se načas navuče senka tuge, a onda ponovo zauze dostojanstven stav.

– Izvrstan je prepisivač – dodate opat. – Često mu dajem da prepisuje kratke rukopise ili da popunjava dokumenta.

– Pomažem koliko mogu – priznade Uberto, više stidljivo nego skromno. – Naučili su me da čitam i pišem na latinskom. – Načas zastade. – Vi... ti si mnogo putovao?

Trgovac klimnu glavom i načini grimasu, nagoveštavajući umor koji mu se nakupio tokom putovanja. – Jesam, obišao sam mnoga mesta – reče. – Ako želiš, možemo da razgovaramo o tome. Ostaću ovde nekoliko dana, s opatovim dopuštenjem.

Rajnerio ga očinski pogleda. – Prijatelju moj, kao što sam već napisao u odgovoru na vaše pismo, biće nam drago da vas ugostimo. Odmorićete se u manastirskim konacima, a možete da večeravate u trpezariji, zajedno s monaškom porodicom. Još večeras ćete sesti za moju trpezu.

– Zahvalan sam vam, oče. Kad smo kod toga, molim za dopuštenje da ostavim svoj kovčeg u sobi koju ste mi namenili. Vilalm ga je dovukao ovamo od mesta gde nas je skeledžija iskrcao i vrlo je težak.

Opat klimnu glavom, pređe preko priprate i proviri napolje. Tražio je nekoga. – Hulko, jesi li tu? – doviknu zureći kroz gusto sivilo pljuska.

Neobična figura se približi gegajući se, pogrbljena pod naramkom drva natovarenim na leđa. Činilo se da mu kiša ne smeta. Nije bio monah. Više je ličio na seljaka, ili čak na jednog od onih lokalnih slugu kojima se poveravaju fizički poslovi u manastiru. Sigurno je on Hulko. Promrmlja nešto nerazgovetno na lokalnom narečju.

Rajnerio, primetno razdražen što je morao lično da izda naređenje slugi, obrati mu se kao da kroti zver: – Dobro, sine... Ne, pusti sad drva. Ostavi ih tamo, tamo. Tako. Uzmi kolica i pomozi gospodi da odnesu ovaj sanduk u konake. Da, tamo. I gledaj da ti ne padne. Tako, odvedi ih. – Promenivši izraz lica, ponovo se obrati gostima: – Sirov je, ali poslušan. Pođite za njim. Ako vam više ništa ne treba, videćemo se uskoro u trpezariji, na večeri.

Oprostivši se s Rajneriom i Ubertom, dvojica putnika se zaputiše za Hulkom, koji je hodao pogrbljeno i trapavo i nakon što je spustio drva,

gacajući po kaljuzi.

Kiša je stala. Oblaci su se razmakli pred rumenilom sutona. Jata kreštavih lasta uskovitlala su se u vazduhu, praćena vetrom koji je donosio miris soli.

Kad su stigli do konaka, Hulko se okrenu ka posetiocima. Poslednji zraci dnevnog svetla obasjavali su njegovo nezgrapno telo. Ispod dronjave kapuljače izvirivao mu je pramen čekinjave kose i kvrgav nos. Kratak kaput natopljen znojem i uske pantalone izlizane na kolenima upotpunjavale su njegov bedan izgled. – Domini ilustrissimi1 – profrflja. Usledi neizreciva mešavina latinskog i italijanskog, koju su putnici razumeli kao: – Da li njihova gospodstva žele da unesem kovčeg?

Pošto su mu potvrdili, sluga podignu sanduk s kolica i s naporom ga odvuče u zgradu.

Konaci su gotovo u celosti bili napravljeni od drveta, sa zidovima obloženim trščanim rešetkama. Na ulazu, iza visoke klupe, čekao ih je čovek u kratkom kaputu od mešavine lana i pamuka, s očima kao u ćuka. Ðinezio, upravitelj, pozdravi putnike i objavi kako je opat naredio da za njih sačuva najudobniju sobu. – Popnite se, treća vrata zdesna vode u vašu odaju – reče uz nespretan osmeh, pokazujući stepenište koje je vodilo na sprat. – Šta god da vam zatreba, slobodno mi se obratite. Prijatan boravak.

Injacio i Vilalm poslušaše Ðineziova uputstva. Pošto su se popeli uza stepenice, ubrzo su se obreli ispred drvenih vrata. Pravi luksuz, pomisli trgovac, navikao da se odmara u zajedničkim spavaonicama u kojima su ležajevi bili odvojeni običnim zastorom.

Hulko, iscrpljen, zastade iza gostiju.

– Dobro je, hvala – reče Injacio. – Slobodno se vrati svojim poslovima.

Sluga zahvalno spusti kovčeg, klimnu glavom u znak pozdrava i udalji se uobičajenim trapavim korakom.

Kad su ostali sami, Vilalm progovori: – Šta ćemo sad?

na večeru. Opat nas čeka za trpezom.

– Ne bih rekao da sam naročito simpatičan tom tvom opatu – primeti Francuz.

Injacio se osmehnu. – Da ti možda nije stalo da se sprijateljiš s njim? Kao što je i predvideo, nije dobio odgovor. Vilalm nije bio rečit čovek.

I ulazeći u sobu, dodade: – Zapamti, sutra moraš da kreneš u zoru. Pazi da niko ne vidi kuda si se zaputio.

2.

Manastir Santa Marija del mare uzdizao se u laguni, nedaleko od obale Jadranskog mora. Iako nije bio naročito velik, za sunčanih dana isticao se na pustom tlu okruženom kanalima i močvarnim zemljištem.

Građevina je podignuta tokom prvih decenija hiljaditih godina. Spolja je bila ispresecana nizom malih prozora gotovo na silu uguranih u zidnu strukturu. Pročelje je bilo okrenuto ka istoku. Levo od manastira, iza skromnog zvonika, uzdizalo se nekoliko zgrada naslonjenih jedna na drugu; trpezarija, kuhinje i spavaonice za monahe. Na suprotnoj strani nalazile su se štale i konaci, u kojima su se zadržavali svakojaki namernici. Većina ih je stizala u manastir na putu ka svetim mestima, ka manastirima u Nemačkoj ili Francuskoj, ili na Putu za Santjago di Kompostelu. Ostali su, međutim, išli na jug, u Crkvu Svetog Arhangela Mihaila u Garganu.

Ali tog dana konaci su bili gotovo prazni. Ništa se nije pomeralo između večernjih senki. Ništa, osim jednog čoveka u ritama. Nestrpljivo je čekao, skriven, da se svi povuku na večeru – monasi u trpezariju, a sluge u svoje straćare. Tek tada je izašao iz štale i uvukao se u konake, klizeći kroz polumrak dok nije stigao do odaje namenjene trgovcu iz Toleda.

Prisloni uvo uz vrata kako bi se uverio da unutra nema nikoga, a onda krišom uđe. Ako je dobro razumeo, gosti su pozvani na večeru u trpezariji, za opatov sto.

Hodao je pogrbljen, podne daske škripale su mu pod stopalima. Osvrnu se unaokolo s pogledom ptice grabljivice, zenice su mu svetlucale u mraku.

Soba je bila spartanski nameštena; dva ležaja, jedna klupa i mali sto na kojem je stajala uljana lampa.

Ali gde je kovčeg? Sigurno je pun srebrenjaka, ili možda blaga. Gde su ga stavili? Hulko vrlo pažljivo pretraži odaju, ništa ne pomerivši s mesta. Uzalud, nije ga bilo. Ipak, morao je da bude tu!

– Prokleti hodočasnici! – opsova, nastavljajući da pretura u polumraku.

3.

Posle večere trgovac sede za sto u svojoj sobi. Upali uljanu lampu i izvuče iz bisaga list arapske hartije. Uze guščije pero, umoči ga u mastionicu i poče da piše.

Vilalm se, međutim, odmah sklupčao na ležaju. Godinama je spavao u potpalublju broda koji se ljulja, razlog više što mu je, uprkos umoru, trebalo vremena da zaspi. Sutradan je morao da obavi važan posao za Injacija.

Trgovac je, kad je završio s pisanjem, izvadio iz kovčega veliku knjigu, primakao lampi listove od pergamenta i udubio se u čitanje. Nekoliko sati je ostao u tom položaju, obavijen mutnom svetlošću. Kad je počelo da mu se magli pred očima, zatvorio je knjigu i vratio je u sanduk. Smotao je pismo, zapečatio ga i ubacio u bisage, a potom je ugasio lampu i u mraku stigao do svog ležaja.

Pre nego što se opružio, pogledao je kroz prozor iza kojeg su se nazirali obrisi manastira. Potisnu loše predosećanje i šćućuri se, ali ne zaspa. Zamišljao je Majnulfovo lice: visoko čelo, potpuno seda kosa i brada, blage nebeskoplave oči. Vest o njegovoj smrti zatekla ga je nespremnog. Iako je bio star, Majnulfo je bio snažne građe. Zar je moguće da mu je oštra zima do te mere narušila zdravlje?

Trgovac se nervozno okrenu ispod pokrivača. Jadni Majnulfo, godinama je bio jedini čuvar njegove tajne. Upita se da li ju je otkrio nekome. Na primer Rajneriju. Ta pretpostavka je bila uverljiva. Moraće da se sastane s novim opatom, da dokuči s čime je upoznat. Osim toga, ostalo je tako malo vremena...

Pomisli na zadatak koji treba da obavi, onaj zbog kojeg ga je grof pozvao da se neodložno vrati iz Svete zemlje. Trebalo je da uđe u trag jednoj knjizi koja može da razreši nezamislive tajne, tajne koje prevazilaze spoznaje bilo kog filozofa ili alhemičara. Uskoro će dobiti uputstva iz Venecije.

slične kostima ogromnog skeleta. Pre no što se prepustio snu, razmislio je o jednom detalju koji je primetio posle večere, dok se povlačio s Vilalmom na počinak. U senci konaka nazreo je Hulka i Ðinezija kako se došaptavaju, pokretima ruku iscrtavajući obrise nekog četvrtastog, prilično velikog predmeta.

Zapita se da li bi trebalo da obrati pažnju na ponašanje dvojice slugu. Hulka i Ðinezija je, nesumnjivo, kopkao sadržaj njegovog kovčega i možda je jedan od njih čak ušao u sobu da ga potraži.

Umor ga savlada, misli usporiše, gubeći bistrinu i doslednost. A san se, opterećen sećanjima i starim strahovima, pretvori u bunilo. U tom trenu Injacio začu neki zvuk, kao da se nešto vuče, kao da se neko kreće uz podnožje njegovog ležaja. Onda ugleda dve šake kako puze uz pokrivače. Zatečen, razrogači oči, nemoćan. Udovi su mu bili teški i obamrli, kao u lutka.

I dok su se šake probijale kroz pokrivače, nešto je uspuzalo na ležaj. Kao da se neka sena odvojila od noći i pritisnula mu grudi. Onda se sena pretvori u crni oblak i te šake, ti potpuno beli udovi koji su izvirivali iz rukava, dograbiše bodež u obliku krsta, a iz kapuljače izroni lice. Ne, to nije bilo lice, već crvena maska.

Trgovac uzdrhta. Dobro je poznavao tu masku.

Dah mu odjednom zastade i on oseti kako tone. Košmar iščeznu, ostavljajući za sobom metež glasova i zvukova. I ponovo je bio u bekstvu; prelazio je planine s dragocenim zavežljajem u naručju, strah mu je stezao stomak i cevanice, ledeni vetar štipao mu je lice. Sneg se gubio u zelenilu četinara dok se predeo pretvarao u dolinu, a zatim u ravnicu. Sunce je postajalo sve bleđe a zemljani putevi pretvarali su se u lavirint između reka i tršćaka. Lagune i močvare u magli.

Dok su povici progonitelja u daljini postajali sve bliži, napokon se, neočekivano, ukaza svetlost...

I jedan osmeh. Majnulfo iz Silvakandide.

Noć je iščezavala pred mirom ružičastog neba. Braća su u manastiru pevala laude.

Vilalm je već bio na nogama. Injacio je, zevajući, zahvalio nebesima što je još jednom uspeo da preživi košmar. Zavukao je ruku u bisage, izvukao pismo koje je napisao prethodne večeri i pružio ga saputniku. – Molim te. Zadatak nije opasan, ali budi oprezan. Ove lagune imaju oči i uši. Nažalost, ne mogu da pođem s tobom, kao što znaš. Zasad ne želim da rizikujem da me neko prepozna. Drži se mojih uputstava i nećeš upasti u nevolju.

– Odmori se, prijatelju moj, i ni o čemu ne brini – odvrati Vilalm. – Vratiću se čim budem mogao.

Francuz se iskrade iz konaka, zaobiđe manastir trudeći se da ga niko ne vidi i izbi na stazu prema nasipu. Odjednom začu neki zvuk iza leđa i sakri se u tršćaku. Grupica seljana silazila je s jednog uzvišenja, blatnjavih stopala i ruku. Među njima se isticao Hulko, prepoznatljiv po neobičnom hodu.

Zaputili su se ka manastiru. Nosili su zamršene mreže i korpe s ribom koja se praćakala. Francuz sačeka da se udalje, onda se uspravi i otrča prema nasipu iza kojeg je proticao kanal.

Jedan čamdžija čekao je na kratkom zatupastom čamcu. Vilalm uskoči, pozdravi se s čovekom i pruži mu četiri novčića. – Odvezi me do opatije u Pompozi.

Čamdžija klimnu glavom, zaroni dugačak štap u korito i pokrenu barku, koja stade da klizi ka severu.

4.

Posle službe u treći sat,2 u poodmaklo jutro, Injacio izađe iz svojih odaja i upita dvojicu monaha gde može da nađe Rajnerija. Pokazaše mu jednu palatu nedaleko od manastira, tačno naspram njegovog pročelja. Građevina je bila niska i masivna, prošarana otmenim ukrasima od pečene gline; odatle je opat upravljao svojim posedima i bavio se zaradom i troškovima manastira. Ta zgrada se zvala Castrum abbatis.3

Grupica prosjaka rasporedila se ispred ulaza u zgradu. Injacio nesmetano prođe pored njih i uđe kroz glavnu kapiju, potom se zaputi kroz hodnik u prizemlju, ostavljajući za sobom ulaze u bočne prostorije, i stiže do velikih drvenih vrata u dnu hodnika. Iznutra su dopirali glasovi.

Pokuca, ali mu niko ne odgovori.

– Hteo bih da razgovaram s opatom – reče glasno, naslanjajući se na vrata.

Na te reči, razgovor se unutra prekinu i odjeknu odgovor: – Meštre Injacio, jeste li to vi? Uđite, otvoreno je.

Trgovac zakorači u vrlo prijatnu prostoriju. Na zidovima su se smenjivale svete ikone i ormani. Letimičan pogled na pokućstvo otkrivao je sklonost ka lepom nameštaju, možda previše raskošnom po strogim merilima benediktinaca. Ali opati često vole da se razmeću kao plemići.

Rajnerio iz Fidence sedeo je u dnu prostorije, skriven iza stola prepunog popisnih knjiga i pergamenata, u stolici presvučenoj crvenim baršunom. Diktirao je nešto mladom sekretarijusu koji je beležio. Podiže pogled i srdačno se obrati pridošlici: – Meštre Injacio, priđite. Upravo sam završio. – Potom se užurbano obrati sekretarijusu: – Idi, Ugučo, završićemo kasnije.

Mladi monah samo klimnu glavom. Zatvori mali diptih navoštenih površina u koji je dotad unosio beleške i izađe zatvorivši vrata za sobom.

Rajnerio se osmehnu. – Injacio, vaše prisustvo je neočekivani dar. – Učtivim pokretom ponudi gosta da sedne na jednu od klupa poređanih oko stola. – Sinoć, za večerom, malo ste pričali. Niste ni nagovestili razlog

svoje posete.

– Juče sam bio umoran – pravdao se trgovac sedajući naspram opata. – Putovanje po moru umrtvljuje telo i duh. Ali sada sam se oporavio, posle dobrog sna.

– Onda govorite. Pričajte mi o svojim putovanjima.

Unapred se radujući razgovoru, Rajnerio se zavali u stolici i nasloni bradu na isprepletene prste.

– Nisam znao da vas to toliko zanima – primeti Injacio prikrivajući sumnju.

Trgovac iz Toleda odluči da mu priča o sebi, o svojim putovanjima, ali i da na kraju navede opata da mu se oduži priznanjem. Od prvog trenutka je podozrevao da se iza Rajneriove srdačnosti i brige nešto krije. Bilo je očigledno. Injacio je već pretpostavio o čemu je reč, ali da bi se uverio, morao ga je naterati da se razotkrije. Razgovor u četiri oka bio je najbolji način da to i postigne.

Prigušivši lukav osmejak, ispriča kako se dogodilo da se pridruži četvrtom krstaškom pohodu i da prisustvuje propasti Konstantinopolja. Pripovedao mu je o mletačkom duždu, oličenju duha tog poduhvata i o krstašima koji su pošli s njim. Da bi se dokopali bogatstva, ti ljudi se nimalo nisu ustručavali da pokolju hrišćane sa Istoka. Uz izvestan osećaj stida, Injacio priznade kako je i sam bio deo tog poduhvata. I mada nikoga nije ni ubio ni ranio, obogatio se iskoristivši tuđu nesreću.

Izostavio je prizore rata i nasilja kojima je prisustvovao i, umesto toga, nadugačko i naširoko opisivao lepotu Zlatnog roga i vizantijskih građevina. Ali putovao je on i na mnoga druga mesta. Pošto je napustio Konstantinopolj, zaputio se ka venecijanskoj laguni i dolazak u Veneciju iskoristio je da poseti prijatelja Majnulfa i braću iz manastira. – Tada smo se i upoznali, sećate li se, Rajnerio?

– Kako bih mogao da zaboravim? – odgovori opat. – Bio je mart 1210, upravo su me bili premestili iz Bolonje. Došli ste ovamo zbog poslova, ako me sećanje ne vara. Sastali ste se s kapelanom Otona Četvrtog, koji je tada putovao ovim zemljama, i prodali ste mu nekoliko relikvija.

Burgonju, potom u Toledo, gde je živeo u mladosti. Kasnije se, na Gibraltaru, ukrcao na brod i plovio uz afričke obale, ka egipatskoj Aleksandriji.

Nije nagovestio razlog svojih stalnih putovanja. Kao da nikada nije uspeo da nađe mir u tom neprekidnom lutanju.

Rajnerio ga je pažljivo slušao, ne propustivši nijednu reč. – Vaše priče zvuče neverovatno, trebalo bi da ih zapišete – reče u jednom trenutku. – No sada vas molim da udovoljite mojoj radoznalosti; vaš posao je da otkrivate i skupljate relikvije svetaca. Kakvim ste čudesima prisustvovali u takvim prilikama?

– Tokom svojih putovanja našao sam mnoge relikvije – potvrdi trgovac. – Ali u tome nema ničeg izuzetnog, verujte mi.

– Ozbiljno?

Injacio se nagnu i nalakti se na sto. – Relikvije su obični predmeti, koji nemaju čudesna svojstva. Kosti, zubi, ostaci odeće... Isto to postoji na svakom groblju.

– Pazite šta govorite! – opomenu ga sagovornik udarivši šakom o sto. – Relikvije svedoče o žrtvovanju i posvećenosti svetaca. Vernici se mole pred njima.

Trgovac mu pročita gnev na licu, ali i neka dublja, preteća osećanja. – Možda ste u pravu – pomirljivo reče. – Ipak, dok sam putovao, otkrio sam da verski poslanici ponekad zloupotrebljavaju kult relikvija, pretvarajući ih u nešto slično idolopoklonstvu i praznoverju.

– Gluposti. To ne možete dokazati.

– Naprotiv, prisustvovao sam tome. U nekim manastirima, kad relikvije ne „usliše“ molitve vernika, bacaju ih u kupinjake ili u pepeo. Video sam te obrede nekoliko puta, svojim očima, i uveravam vas da više liče na veštičarenje nego na hrišćansku liturgiju.

– Nečuveno!

– Razumem vašu ogorčenost, ali budite sigurni da se to događa.

Rajnerio zažmiri i prekrsti se. – Za to su kriva ova mračna vremena. Doba varvarstva.

svako mesto, u bilo koje doba. Zavlada tišina.

Opat dodirnu kažiprstom jamicu na bradi. Kao da je bio nestrpljiv da započne neki određeni razgovor. Kad više nije mogao da se uzdrži, reče: – Pa, dobro, Injacio, zar ne želite da razgovarate o svojoj tajni?

Trgovac, koji je očekivao to pitanje, izvi obrve proučavajući usplahiren izraz sagovornikovog lica. – Razgovaraćemo i o tome – odvrati. – Ali najpre mi kažite šta vam je u vezi s tim otkrio Majnulfo iz Silvakandide. Ne bih želeo da vam dodijavam ponavljajući ono što već znate.

– Ne znam mnogo, da budem iskren. – Rajnerio utonu u stolicu s dvosmislenim bleskom u očima. – Majnulfo mi je poverio da ste u ovom manastiru sakrili nešto izuzetno dragoceno... Nešto što ćete pre ili kasnije doći da uzmete.

– To je poznato mnogima ovde. Morate biti precizniji ako želite da razgovarate o tome.

– Majnulfo je bio obećao da će mi otkriti sve u vezi s tim – pravdao se opat. – Nažalost, njegova iznenadna smrt nije mu to dozvolila.

– Pa, na kraju krajeva, nema razloga za žurbu – reče trgovac, potajno umiren. Majnulfo nije prekršio zakletvu i nije otkrio tajnu čak ni svom nasledniku.

– Ali ja sam opat! – pobuni se Rajnerio pokazavši nervozu koja ga je izjedala. – Odgovoran sam za ovaj manastir. Moram znati šta se događa unutar njegovih zidova.

– Uveravam vas da nije reč ni o čemu važnom, prečasni oče – umiri ga Injacio, dok su mu u mislima odzvanjale opatove naredbodavne i ljutite reči. Načini pokret kao da će ustati, dajući mu do znanja da je razgovor završen. – Budite strpljivi. Za nekoliko dana ću otputovati kako bih obavio neke poslove. Po povratku, najkasnije za nekoliko meseci, otkriću vam tajnu. Obećavam.

5.

Sad je već bio blizu opatije u Pompozi. Vilalm se pažljivo zagleda, pokušavajući da osmotri nešto iza spleta zelenila koje je ukrašavalo vrhove uzvišenja. Uoči vrh građevine, zadivljen njegovom izduženom linijom, a onda podiže pogled, opčinjen belasanjem paperjastih oblaka razasutih po nebu.

Mir tih predela ga je očaravao, ali priseti se da mora da bude oprezan; obavljao je misiju za Injacija. Trgovac nije smeo da poveri svoje pismo Rajneriovom glasniku, strahujući da bi opat mogao da ga pročita pre no što ga pošalje primaocu. Zato je odlučio da ga tajno pošalje iz obližnje Pompoze, gde ga niko nije poznavao.

Dok je Francuz bio zaokupljen tim mislima, čamdžija je između dva zaveslaja posmatrao korice zakrivljene sablje koja mu je izvirivala ispod ogrtača. Ličila je na saracensko oružje. Trudio se da bude diskretan, ali njegov znatiželjan izraz lica ipak nije ostao neprimećen. Čamdžija brzo odvrati pogled. Niko ga, čak ni besan pas, nikada nije tako pogledao.

Bilo je gotovo podne kad je Francuz shvatio da je stigao na odredište. Čim je barka dotakla obalu, sišao je i otpustio čamdžiju.

Dok je pešačio prema opatiji, setio se da je Injacio pričao o tom mestu. Bio je to jedan od najistaknutijih benediktinskih hramova na poluostrvu, poznat kao monasterium in Italia primum.4 Mada to njemu nije bilo naročito važno.

Prišao je jednom monahu i ljubazno se pozdravio s njim. – Oprostite mi, oče, moram što pre da pošaljem jedno pismo u Veneciju. I hteo bih da ostanem ovde dok mi ne stigne odgovor. Reč je o hitnom poslu – naglasi, upotrebivši reči koje mu je preporučio Injacio. – Kome mogu da se obratim?

– Pitaj oca starešinu, sine – odgovori mu benediktinac. – Međutim, ako žuriš, možeš da poveriš pismo onim mornarima tamo dole. Vidiš li ih? Krenuli su u Paviju, ali prvo će pristati u Veneciji.

6.

Injacio je upravo bio završio svoje izlaganje. Posmatrao je Rajnerija ispod oka, očekujući znak da može da ode. Iznenada, jedina vrata se otvoriše i u prostoriju uđe sitan zdepasti monah rumenog lica s vencem crne kose oko ćelave kalote. Imao je sigurno preko šezdeset godina, ali njegove crte lica podsećale su na Kupidonove.

Pridošlica se nakloni trgovcu, a onda se obrati opatu nestrpljivim tonom. Izražavao se kitnjastim latinskim s toskanskim naglaskom: – Pater, očekuju vas u trpezariji. Ručak samo što nije poslužen.

– Nisam znao da je toliko kasno. – Rajnerio pokaza na trgovca. – Ovo je Injacio iz Toleda, prijatelj koji je došao izdaleka. Sigurno ste ga primetili sinoć u trpezariji, sedeo je pored mene.

– Čuo sam za vas, meštre Injacio. Opat Majnulfo iz Silvakandide vas je cenio. – Monah se zapita šta je izazvalo Rajneriovo neraspoloženje od kojeg su mu potamneli podočnjaci. Izgledao je kao da je ljut, a monahu nimalo nije smetalo što ga vidi u tom stanju. – Ja sam Gvalimberto iz Pratalje, prepisivač i bibliotekar. Izvinjavam se što sam upao. Da nisam prekinuo nešto važno?

Trgovac odmahnu glavom. – Ni najmanje, upravo smo bili završili. Rajnerio razdražljivo uzdahnu, položi ruke na naslone stolice i ustade. Spreman da pođe, obrati se monahu: – Hoćete li nam se pridružiti na ručku, oče Gvalimberto?

– Nažalost, neću... Stomak me i dalje nepodnošljivo peče. Molim za odobrenje da se zadržim u skriptorijumu5 do devetog sata, ako je moguće.

– Odobreno. A vi, Injacio, hoćete li mi praviti društvo u trpezariji? Pre no što je odgovorio, trgovac je razmenio značajan pogled s Gvalimbertom. – Ni ja nisam gladan, prečasni opate. Mislim da ću iskoristiti priliku da zamolim oca Gvalimberta da mi pokaže biblioteku, ako on nema ništa protiv.

– Biće mi čast – odvrati monah. – Ako je opat saglasan, razume se. – Placet6 – neljubazno izgovori Rajnerio pre no što je izašao iz sobe.

Pošto su ostali sami, Injacio i Gvalimberto se popeše na sprat kastruma abatisa, odakle se ulazilo u biblioteku. Pre nego što su ušli zastadoše kraj jedne bifore uživajući u svežini koja je dopirala spolja i razgovarajući o svemu pomalo.

Gvalimberto se i dalje žalio na bolove u stomaku koji su ga, izgleda, mesecima mučili, a Injacio ga je strpljivo slušao. Bilo mu je prijatno u njegovom društvu, a pre svega mu je bio zahvalan što mu je pružio izgovor da se udalji od Rajnerija. Mnogo toga u vezi s monahom pobudilo je njegovu radoznalost. Ipak, u jednom trenutku, kad je provirio kroz biforu, pažnju mu ponovo privuče već viđen prizor: Hulko i Ðinezio opet su se došaptavali nedaleko od konaka i delovali su vrlo uzrujano.

Bio je siguran da nešto smeraju.

Injaciju nije dugo trebalo da izvuče zaključke. Brzo je razmislio i obratio se Gvalimbertu: – Prečasni oče, ja imam lek za vaš stomačni čir.

– Zaista?

– Dovoljno je da pripremite uvarak od određenog korenja. – A vi znate od kojeg?

– Teško ga je naći, ali imam nekoliko vrsta u svojoj sobi. Ako možete malo da me sačekate, drage volje ću vam ih pokloniti.

Gvalimberto zagrize. – Vrlo ste ljubazni.

– Ali zamoliću vas za jednu uslugu – nastavi Injacio i dalje provirujući kroz prozor. – Možete li da mi pokažete sporedni ulaz? – Kako bi opravdao svoj zahtev, pokaza na skitnice okupljene ispred kapije. – Vidite li one prosjake tamo dole? Nasrtljivi su i ne bih voleo ponovo da doživim neprijatnosti pri susretu s njima.

Bibliotekar klimnu glavom i uhvati ga za mišicu. – Dođite, odvešću vas – reče. – U kastrumu abatisu postoji i zadnji izlaz.

7.

Hulko se celo jutro vrzmao ispred konaka, krišom pogledajući ka zgradi. Ðinezio bi se povremeno nagnuo kroz prozor praveći pokrete kao mimičar.

Prošlo je otprilike sat vremena otkako je trgovac iz Toleda izašao iz svojih odaja. S vilama u ruci, Hulko ga je držao na oku, praveći se da iznosi seno iz štale. I video ga je kad se uputio prema kastrumu abatisu.

Došlo je vreme za akciju.

Otrese prljavštinu s obuće i kolena i hitro se zaputi ka konacima. Ðinezio mu otvori i uvede ga unutra. – Otkud ti ovde? – promrmlja zaključavajući vrata. – Ne možeš sad da uđeš! Plavokosi je još u sobi. Nisam ga video da je sišao.

– Ja sam ga video, u zoru. Otišao je – prošaputa Hulko. – Slučajno sam ga primetio dok sam nosio ribu u ostave. Sakrio se iza grma, a potom je otrčao prema kanalu. Pratio sam ga krajičkom oka.

Ðinezio se kolebao. – Ne možeš sada da uđeš, uskoro će ručak. Hispanac će svakog časa izaći iz kastruma. Mogao bi da se vrati ovamo.

– Videćeš da će ga opat pozvati za svoj sto, kao sinoć.

– Možda i hoće, ali ovoga puta ne smeš da omaneš. Proveri ispod postelja, daske mogu da se pomere. Može biti da je tamo sakrio kovčeg, u podu.

– A zašto ti ne bi otišao? Uvek meni zapadnu prljavi poslovi!

– Ja ne smem da izađem na rđav glas, odgovoran sam za ovo ovde. – Ðinezio načas zastade. – On je rekao da moraš ti da uđeš.

Na te reči Hulko se malo trgnu. – Onda ću učiniti kako on zapoveda. U tom času zaverenici primetiše opata Rajnerija kako izlazi iz kastruma abatisa. Zaputio se ka trpezariji, ali sam. Koračao je pogrbljen i namršten.

– A gde je Hispanac? – upita se Ðinezio. – Tamo je, gledaj. Eno ga na prozoru palate.

jednu tačku na kastrumu abatisu. Uz biforu na spratu palate ugleda dve osobe udubljene u razgovor, oca bibliotekara i trgovca iz Toleda.

– Hispanac razgovara s ocem Gvalimbertom – reče iznenađen.

– Videćeš da će se poprilično zadržati tamo, ili barem onoliko koliko je dovoljno – iskezi se Hulko, nestrpljiv da izvrši naređenja. – Ja idem. Ti dobro gledaj da neko ne uđe.

Ðinezio nije stigao ni da odgovori a njegov prijatelj je već odjurio uza stepenice.

Hulko stiže do sobe. Nije morao da bude tih, jer unaokolo nije bilo nikoga. Kad je ušao, pažljivo je pogledao ka ležaju. Ovoga puta kovčeg je bio tu, naočigled. Nije morao da se muči da ga nađe.

Produži, pohlepno ispruživši ruke preda se, i već je hteo da se sagne ka kovčegu kad mu nešto oštro očeša grkljan. Nož!

Nije stigao ni da odreaguje kad ga nečija šaka zgrabi za desni zglob, sprečavajući ga da se pomeri. Kičma mu zaškripa.

Hulko oseti kako ga nepoznati vuče. Bio je visok, kretao se lako. Koraci su mu bili gotovo bešumni.

Gotovo je, pomisli. Ubiće ga.

Osećao je pritisak oštrice noža. Metal zaseče kožu ostavljajući crveni trag na oznojenoj koži. Iznenada se zaustavi, a jedan glas odjeknu slugi iza leđa: – Ako te još jednom zateknem da preturaš po ovoj sobi, prerezaću ti grkljan.

Hulko shvati ko je to; sigurno je trgovac. Kako je, dođavola, to izveo? Kako je mogao da uđe tako brzo a da Ðinezio nije uspeo da ga zadrži? Taj čovek je svakako veštac kad može da se kreće kao mačka.

Sluga nije imao vremena ni da razmisli ni da reaguje. Napadač ga odvuče ka vratima i tek tada odmaknu nož. Sečivo je bilo umrljano krvlju. Injacio ga obrisa o njega, o njegov kratak kaput, trljajući bez žurbe, a onda ga dograbi za ramena i šutnu ga u zadnjicu.

Hulko se zalete kroz vrata i udari nosom i kolenima o pod u hodniku. Osloni se šakama o tlo i okrenu se najbrže što je mogao kako bi napao neprijatelja, ali dočeka ga oštrica ispred brade. Trgovac se sagnu. Ravnodušno se poigravao nožem, kao da je srebrno pero.

– Zaista misliš da bi jedan bednik kao što si ti mogao da me pokrade ispred nosa? – Injacio se podrugljivo osmehnu, ali glas mu je bio preteći. – Sad odlazi, pre nego što se predomislim.

Sluga uzmaknu, ali trgovac ga zadrža uhvativši ga za kragnu. – I dobro zapamti ovo! – uzviknu, mahnuvši mu blistavim sečivom pred očima. Onda ga pusti da ode.

Hulko se naježi, prinese ruku okrvavljenom vratu i odgmiza pognute glave.

Injacio ga je gledao kako se udaljava. Ubaci nož u unutrašnji džep odore, otvori kovčeg i izvadi iz jedne kožne vrećice korenje za Gvalimberta. Izađe iz sobe, mirno siđe niza stepenice i dok je prolazio kroz hodnik konaka, prođe pokraj dvojice prijatelja, šćućurene iza klupe, udubljene u razgovor o onome što se dogodilo.

Ðinezio ga pogleda kao da je video utvaru, a onda se obrati Hulku, koji je i dalje drhtao. – Uveravam te da ga nisam video kad je ušao! Ne znam kako je uspeo!

Injacio se zadovoljno zacereka i zaputi se nazad u kastrum abatis. Bio je siguran da njih dvojica više neće kročiti u njegovu sobu.

8.

Opat je upravo bio ušao u trpezariju i monasi koji su kasnili požuriše za njim. Među njima je bio i Uberto. Prelazio je preko dvorišta zajedno sa starim ocem Tomazom iz Galeate, pridržavajući ga za mišicu.

Starac je teško hodao, pri svakom koraku bi se zateturao na mršavim krivim nogama. – Ovo će mi biti poslednje proleće, sine. Gospod me zove sebi. – Ponavljao je tu rečenicu bezmalo deset godina.

Momčić se osmehnu, pomalo rasejano. Malo pre toga primetio je nekog čoveka kako izlazi iz kastruma abatisa, trči ka konacima i vere se uz spoljne stepenice zgrade. Ðinezio je stajao ispred glavnog ulaza i nije ga primetio. Čovek je zatim nestao. Sigurno je ušao kroz prozor na spratu.

– Taj čovek je bio Injacio, trgovac iz Toleda – reče Uberto za sebe, kao da glasno razmišlja.

– Video si hodočasnika Injacija? – upita starac, završivši rečenicu napadom kašlja.

– Učinilo mi se.

Monah se nakašlja. – Nema sumnje da je tajanstven čovek, taj Injacio. Upoznao sam ga lično kad je prvi put došao ovamo. Tada je uistinu bio očajan.

Obuzet znatiželjom, Uberto se blago obrati Tomazu: – Kaži mi, dekice, šta ti znaš o njemu?

Dečak je često zvao časnu starinu „dekica“, budući da se ovaj najviše starao o njemu još od Ubertovog detinjstva.

Stari monah uspori korak i udahnu topao podnevni vazduh. – U to doba je bio pobegao iz Nemačke. Poverio mi je Majnulfo iz Silvakandide, zamolivši me da nikome ne kažem. Ti si prvi kojem to pominjem. Reč je o osetljivim pitanjima, koja su mi otkrivena samo delimično.

Uberto klimnu glavom, zahvalan za poverenje koje mu je monah ukazao.

Tomazo mu onda prepriča te godine Injaciovog života, koje su malo kome poznate. – Sve je počelo 1202, kad je trgovac iz Toleda upoznao

izvesnog Vivijena iz Narbone, monaha skitnicu na sumnjivom glasu. Njih dvojica su se odvažila da uđu u trgovinu s jednim visokim prelatom iz Kelna, koji je, možda, bio nadbiskup lično. Pokazali su mu neke vredne relikvije, pokupljene ko zna gde prilikom putovanja po svetu.

Uberto upita koje su to relikvije bile, ali starac nije znao da mu odgovori.

Stežući još jače mišicu svog mladog prijatelja, Tomazo nastavi da priča: – Iz razloga meni nepoznatih, posao je propao. Osim toga, izgleda da je njihov kupac bio član nekog tajnog suda osnovanog u Nemačkoj, čijih sledbenika ima u celom svetu.

– Tajni sud? Šta je to?

– Ne znam, i mislim da je bolje da ne znam. – Starac se ponovo nakašlja i produži promuklim glasom: – Injaciju nije preostalo ništa drugo nego da pobegne, ali oni su se dali u poteru za njim. Prešao je kroz Francusku, pregazio Alpe, prošao pored Venecije i našao utočište upravo u našem manastiru. Opat Majnulfo ga je prihvatio i skrivao ga izvesno vreme, a onda je trgovac otputovao na Istok.

– A Vivijen iz Narbone, šta se s njim dogodilo?

– Dvojica prijatelja su se razišla tokom bekstva. Majnulfo mi nije otkrio šta se dogodilo Vivijenu, možda zato što ni sam nije znao, a mislim da ni Injacio nikada to nije saznao.

Uberto je već zaustio da postavi sledeće pitanje, ali Tomazo ga preduhitri: – Kasno je. Požuri, sine, da stignemo u trpezariju, inače će nas ostaviti bez ručka.

9.

Gvalimberto iz Pratalje čekao je ispred ulaza u biblioteku. Hodao je ukrug, zamišljenog lica, ruku sklopljenih na trbuhu, kad se Injacio vratio.

– Evo me, oče. – Trgovac mu pokaza kožnu vrećicu s korenjem. – Kažete da je delotvorno? – raspitivao se Gvalimberto.

Bilje i korenje imaju lekovita svojstva, pretpostavljam da vam je to poznato. – Injacio izvi obrve. – Ali recite mi, ako nisam previše radoznao, zašto niste naklonjeni ocu Rajneriju?

Pitanje je bilo toliko neočekivano da se monah zajapuri. – Ma, ne! Kako možete da...

– Nemojte me lagati, zaboga. – Trgovac mu se zatim obrati prisnim tonom: – Primetio sam s kakvim mu se prezirom obraćate. – Bio je siguran da će dobiti iskren odgovor; znao je da je uspostavio tajno saučesništvo s tim čovekom.

– Nemojte misliti ružno o meni, molim vas – promrmlja Gvalimberto. – Jednostavno, kao i mnoga druga braća, ne mogu da se naviknem na njegovo nadmeno držanje. – Ugrize se za usnu, ali nije mogao da ućuti: – Osim toga, Rajnerio nije dostojan Majnulfovog položaja. Uzurpirao ga je na prevaru.

Injacio samo saosećajno klimnu glavom, ne želeći da pretvori taj razgovor u ispitivanje. Bio je siguran da otkrića neće izostati, bez prisile, mirnim razgovorom.

Monah je, pokajavši se što je previše rekao, spustio pogled. – Dođite – reče, kao da ga dočekuje u sopstvenoj kući. – Dozvolite da vam pokažem biblioteku.

* * *

Biblioteka kastruma abatisa bila je zapuštena. Vlage je bilo svugde iako su prozori omogućavali pristojno provetravanje. Iz knjiga nagrizenih zubom vremena i pohabanih od upotrebe širio se vonj buđi od kojeg se nije moglo disati.

Letimičan pogled na police armaria7 otkrio je Injaciju dela Avgustina i Isidora iz Sevilje, Grgura Velikog i Ambrozija. Najveći deo sakupljenog znanja odnosio se na Sveto pismo, ali bilo je i paganskih autora kao što su Seneka i Aristotel.

Trgovac je prelistavao, čitao nasumično odabrane rečenice, a u međuvremenu je navodio naslove tekstova kojih nije bilo na tom mestu, retka dela čudnog sadržaja koja Gvalimbertu nisu bila poznata.

Bibliotekar ga je pažljivo slušao, pitajući se ko je čovek koji stoji pred njim. Njegov naglasak je bilo teško odrediti; uglavnom je vukao na kastiljanski, rekao bi, ali obojen jedva primetnim mavarskim izvijanjem. – Izuzetno ste obrazovani – priznao je u jednom trenutku. – Kažite mi, gde ste se školovali?

– U Studijumu u Toledu – odgovori trgovac duvajući u prašnjave prste. – Slušao sam predavanja Gerarda iz Kremone.

– Čuveni Gerardo, koji je otišao u Španiju da proučava tajne mavarske tekstove! Veliki magister – reče monah, gotovo u zanosu. – Dakle, vi ste sigurno upućeni u misterije alhemije i hermetičkih nauka.

Injaciju na usnama zaigra prepreden osmeh. – Molim vas, oče, hajde da razgovaramo o nečem drugom. Izvesne teme bolje je zaobići.

Gvalimberto je delovao gotovo razočarano. – U pravu ste. Ipak, želim da vas upozorim. Tako darovite ljude često pogrešno shvataju i oni postaju lak plen na ovakvim mestima. Ne verujte nikome u manastiru. Pre svega nemojte verovati Rajneriju iz Fidence.

– Već drugi put ga pominjete. – Injacio mu uputi ispitivački pogled. – Imate li dokaze o njegovoj zlonamernosti ili samo gajite sumnje? Kažite bez ustručavanja.

– Sumnje? I sami ih gajite, pretpostavljam. – Pune Gvalimbertove usne se razdvojiše u zlurad osmeh. – Kladim se da niste poverovali u izveštaj o smrti Majnulfa iz Silvakandide.

– Šta hoćete da kažete?

– Da je to izmišljotina. Majnulfo nije umro od oštre zime. Rajnerio vas je slagao, kao što je, uostalom, slagao i sve ostale.

– Niko osim Rajnerija nije video njegov leš. – Monah odjednom razrogači grozničave oči. – Priča se da je Majnulfo ubijen dok se molio u svom pustinjačkom utočištu... I da je njegovo telo sakriveno od pogleda braće pošto je na njemu bilo ubodnih rana.

Pogođen tim rečima, Injacio uhvati Gvalimberta za ruku i odlučnim pokretom ga povuče ka sebi. Monah poskoči od iznenađenja i stade da se opire, ali stisak njegovog sagovornika bio je prejak da bi se oslobodio. Onda začu glas trgovca koji mu je šaputao na uvo i tada shvati da to nije bio gest pretnje, već prisnosti. – Zna li se ko je odgovoran za to? – upita ga Injacio.

– Ne – požuri da odvrati bibliotekar. Stisak se pojača, nateravši ga da nastavi. – Ali... pre Majnulfove smrti Rajnerio je primio u gostinsku kuću nekog neobičnog čoveka, fratra s unakaženim licem. Malo njih ga je videlo. Nestao je bez traga posle smrti starog opata.

Injacio mu pusti ruku. – Kako se zvao?

Gvalimberto uzmaknu i obori pogled. – Zavirio sam u Rajneriova dokumenta... Znam da nije trebalo, ali radoznalost je prevagnula nad dostojanstvenošću. – Uzdahnu. – Otkrio sam da se opat redovno dopisuje s tim čovekom. Reč je o dominikanskom fratru Scipionu Lazarusu. Izgleda da je vrlo uticajan u Rimu, pa čak i u Langedoku, u Tuluzu.

– Scipion Lazarus – ponovi trgovac jedva pomerajući usne. Prvi put je čuo to ime.

– Sudeći po pismima koja sam pročitao, taj čovek je postavio Rajnerija za opata. Što znači da mu je opat dužnik.

Injacio zamišljeno zagladi bradu. – Jedno je sigurno, smrt Majnulfa iz Silvakandide i Rajneriovo imenovanje povezani su s tim Scipionom Lazarusom. Novi opat je sigurno samo marioneta u njegovim rukama.

– To je očigledno. Ipak, na osnovu tih pisama, shvatio sam još nešto. U vezi s vama.

– To jest?

– Scipion Lazarus je bolesno zainteresovan za vas i zahteva da ga Rajnerio obaveštava o svim novostima u vezi s vama do kojih uspe da dođe.

sagleda. Nasluti da Manastir Santa Marija del mare više nije bezbedno utočište za njega niti je prikladno skrovište za njegovu tajnu.

10.

Narednih dana Injacio se primirio u svom boravištu. Ponekad bi ga videli kako se penje u biblioteku da bi razmenio nekoliko reči s Gvalimbertom, ali retko kad je tražio opatovo društvo. Čekao je Vilalmov povratak.

Dok je šetao po dvorištu, često je nailazio na mladog Uberta. Isprva su se samo pozdravljali, a onda su počeli i da razgovaraju, da bi na kraju sklopili neobično prijateljstvo koje je gotovo podsećalo na odnos učenika i profesora.

Momak je odrastao u manastiru, ali osećao je da se veoma razlikuje od braće. I mada mu je bilo zabranjeno da se udaljava iz manastira, nije bio ni monah ni sluga. Više puta su tražili od njega da se zamonaši, ali on bi svaki put odbio. Bio je previše razuman da bi monaški poziv mogao da ga privuče. Osim toga, iako je osećao naklonost prema celom monaškom bratstvu, na tom mestu nije mogao da nađe nekoga ko bi mu bio uzor. Monasi su živeli u svom svetu, sazdanom od tišine i osamljivanja, gde se nije pridavalo mnogo značaja životu izvan manastira, a ponekad ni uobičajenim osećanjima.

Trgovac iz Toleda je bio drugačiji. Imao je tešku narav mudrijaša, ali Ubertu je bilo prijatno s njim.

Injacio i on su na izvestan način bili slični. Trgovac je bio razuman i znatiželjan čovek, uvek na ivici između laičkog i monaškog sveta. Povrh toga, mnogo je putovao, što je momka izuzetno privlačilo.

Tokom njihovih razgovora među njima se razvila naročita prisnost. Jednoga dana trgovac ga je čak naučio da igra šah, iako je primenio pomalo neobičan metod; za njega je šahovsko polje bilo metafora života i dok je opisivao kretanja figura, upoređivao ih je i izjednačavao s ponašanjem ljudi i navodio primere onoga što se može dogoditi čoveku ako ne ume da protumači događaje.

Uberto je bio oduševljen. Tada je shvatio da Injacio nije običan čovek. Trgovac je posmatrao život iz krajnje ličnog ugla, uvek se zaklanjajući iza jedva primetnog osmeha i očiju koje su pažljivo posmatrale, ne

dozvoljavajući da iko prodre iza njegovog pogleda. I, kao što je uskoro imao priliku da otkrije, iza njegovih dela uvek se krila neka skrivena namera.

Posle nedelju dana iščekivanja jedan čamac pristao je nedaleko od Manastira Santa Marija del mare.

11.

Bilo je već podne kad su Uberta pozvali u opatovu radnu sobu. Pošto je dobio poruku, odjurio je u prizemlje kastruma abatisa, pitajući se šta je posredi. Zatekao je opata u Injaciovom društvu, obojica su sedela za stolom, jedan naspram drugog. Pokazali su mu da sedne. Injaciov izraz lica bio je nedokučiv, a Rajnerio je delovao spokojno.

Momak ih pažljivo osmotri, a onda sede.

Opat se nakašlja i prvi progovori: – Sine, sigurno se pitaš zašto sam te pozvao. Neću te držati u neizvesnosti... Meštru Injaciju je stigao hitan poziv i sprema se da otputuje. Poslovi ga vode u Veneciju, a potom ko zna kud. – Zastao je, možda da bi pronašao prikladne reči.

Uberto se, nestrpljiv, nagnuo u stolici zbunjeno ih pogledajući.

Rajnerio nastavi: – Injacio me je pitao poznajem li nekoga ko je spreman da mu se pridruži, kao njegov pomoćnik, zapravo kao sekretarijus. Kao što mi je maločas objasnio, njegov saputnik, Vilalm iz Bezjea, odan je prijatelj ali je nepismen. – Sačekao je da trgovac potvrdi i zaključio: – Dakle, voleo bi da to budeš ti. Smatra da si dovoljno bistar i obrazovan. Baš ono što mu treba.

– Sam odluči, Uberto – naglasi Injacio. – Niko te ne prisiljava.

Momak je bio toliko iznenađen da se jedva uzdržao da ne poskoči. Reči koje je čuo odzvanjale su mu u glavi izazivajući talase oduševljenja. Kako da odbije takvu ponudu? Napokon mu se pruža prilika da se udalji iz manastira i da istraži svet. Njegov najveći san! – Prihvatam, vrlo rado – odgovori uzdrhtalim glasom, ne razmišljajući mnogo.

– Onda je odlučeno – presudi opat. – Injacio iz Toleda će se starati o tebi.

Trgovac ustade i položi ruku momku na rame. – Siguran si? To je važna odluka, nemoj je olako shvatati.

– Siguran sam – potvrdi dečko, obuzet zanosom.

– Dobro. – Injacio je delovao zadovoljno. – Krenućemo sutra, posle lauda. Idi da spremiš bisage, ali nemoj se previše natovariti, putovaćemo s

malo prtljaga – rekao mu je. – Ja ću se još malo zadržati s opatom; treba da potpišem dokumenta kojima preuzimam odgovornost za tebe.

Dečak klimnu glavom i pozdravi se s njima, i dalje ne verujući u ono što se upravo dogodilo.

12.

Noć se pretvarala u sivo jutro bez svetlosti. Slab vetar ovlaš je dodirivao vrhove trski.

Čamac je bio drugačiji od onog kojim se Vilalm bio prevezao do Pompoze, duži i prostraniji. Na krmi je imao platnenu nastrešnicu pod koju je moglo da se smesti šestoro ljudi. Zakrivljeno plovilo bez podvodne kobilice bilo je načinjeno od dasaka povezanih kožnim uzicama, smolom i katranom.

Injacio se ukrca, a za njim se popeše Uberto i Vilalm. Kormilar im priđe, zapara sivilo svetlošću baklje i upita ih za odredište.

– Venecija – šturo odvrati trgovac i sede na mesto predviđeno za putnike. Kormilar dade naređenja četvorici veslača i zaputi se ka krmi i kormilu. Ljudi zaveslaše, stvarajući najpre neujednačen, a zatim sve skladniji niz talasa.

Na obali ih je nekoliko monaha u crnim rizama pozdravljalo gotovo neprimetnim klimanjem glave. Uberto je gledao za njima dok se nisu pretvorili u jedva prepoznatljive obrise u daljini nalik priviđenju. Dugo ih nakon toga neće videti.

Injacio zbunjeno pogleda ka Manastiru Santa Marija del mare. Vratiće se čim bude mogao.

13.

Unutar zidova kastruma abatisa, posle kratkog razgovora, Rajnerio iz Fidence otpusti Hulka i Ðinezija. Nisu uspeli da obave vrlo jednostavan zadatak i umalo ga nisu razotkrili; dovoljno je bilo da Injacio, držeći nož Hulku pod grlom, upita slugu za ime njegovog nalogodavca... Srećom, trgovac to nije učinio. Sigurno je pretpostavio da su sluge same odlučile da se zavuku u njegovu odaju. To je jedna od prednosti položaja opata, činjenica da retko izazivaju sumnju.

Udubljen u te misli, Rajnerio se opuštao u svojoj stolici, nalakćen na naslone za ruke, brade oslonjene na isprepletene prste. Razmišljao je o poslednjem o čemu su ga sluge izvestile: „Otputovao je bez kovčega. Znamo gde ga je ostavio.“

Sedeo je nepomičan u polumraku, zamišljen nad zadatkom koji mu je pre mnogo godina poverio Scipion Lazarus u mirnom dvorištu jednog bolonjskog manastira. Onda je ustao i zaputio se ka biblioteci, spreman za svoj krstaški pohod.

Bilo je kasno, kroz bifore se naziralo zvezdano nebo. Opat se prikradao kroz opustele hodnike dok nije stigao do najskrivenijeg kutka biblioteke. Pažljivo se zagledao u tamu, napredujući s lampom u ruci, praćen skičanjem pacova. Iznenada je, osvetljavajući pod, primetio nešto na njemu... Evo ga!

Ðineziov i Hulkov izveštaj bio je tačan, Injacio je poverio svoj kovčeg Gvalimbertu, da ga skloni na sigurno mesto u biblioteci do njegovog povratka.

Opat spusti lampu na pod i izvuče težak malj koji je bio poneo sa sobom. Dovoljno je bilo nekoliko udaraca da se mali katanac slomi. Rajnerio je spustio alat, podigao poklopac i primakao lampu. Napokon je bio nadomak otkrića Injaciovih tajni, misterija koje je odavno – u to je bio siguran – otkrio Majnulfu iz Silvakandide.

U kovčegu nije bilo novca ni blaga, već gomila knjiga. Stade da ih iznosi kako bi ih proučio jednu po jednu, sistematski, pažljivo zagledajući

naslove. S prezirom i čuđenjem prepoznao je Alfrangovo delo De scientia

astrorum, Mašalahov De quindecim stellis, Liber de spatula Hermesa

Trismegistosa i Centiloquium Abua Mašara. Bilo je još mnogo sabranih tekstova na arapskom, njemu nepoznatom jeziku. Na tim stranicama video je hijeroglife tajanstvenog značenja i slike obojene živim, gotovo napadnim bojama.

Dakle, istina je ono što se priča o Injaciju! On je zaista nekromant! Ako je u Rajneriju ostala i najmanja trunka sumnje, jedan zavežljaj spušten na dno kovčega potpuno ga je uverio. Opat odmota zavežljaj i, pošto se nekoliko puta prekrstio, izvadi zlatnu figuricu. Nikada nije video ništa slično. Bio je to idol; bradati čovek s četiri ruke. Imao je krunu uokvirenu životinjskim glavama, ukrućen falus kao kakav satir i šest pernatih krila, potpuno prekrivenih očima.

U podnožju figurice je pisalo: „Hor očiju mnogih... koji liči na anđele heruvime“.

Ali Rajneriove zenice videle su mnogo više od heruvima. U njegovom umu odzvanjala su upozorenja crkvenih očeva koji su osuđivali paganske idole i izjednačavali ih s demonima. Ta božanstva poslanici su Satanini, a usled svoje iskvarenosti teški su i hladni i stoga podložni privlačnoj sili Meseca. Skrivaju se u tami, nesposobni da se uzdignu u nebeske visine, i život provode klizeći između oblaka i morskih talasa kao izmaglica nošena vetrom, nanoseći štetu ljudima.

Rajnerio je bio zbunjen tim mislima, ali još žešća je bila mržnja koju je osetio prema Injaciju. Mržnja izmešana sa zebnjom nekoga ko se našao pred nečim nepoznatim.

Uprkos tome, smogao je snage i nastavio da pretura po kovčegu. Izvadio je svitak hartija uvezanih kožnom vrpcom, Injaciovu prepisku, i proučio je njen sadržaj. Uglavnom su to bila pisma iz Venecije, Napulja i raznih španskih gradova. Na jednom je bio skorašnji datum; napisano je u ponedeljak, tri dana pre no što su Injacio, Vilalm i Uberto otputovali.

Sastojalo se od svega nekoliko redova.

Meštre Injacio, odgovaram vam na pismo koje ste mi poslali pre nekoliko dana iz opatije u Pompozi. Zahvalan sam vam za revnost s kojom ste se odazvali mom pozivu. Sastanak je dogovoren za narednu nedelju, u Bazilici Svetog Marka, posle jutarnje službe.

Spremite se za dugo putovanje. Sve detalje ću vam otkriti kada se sastanemo.

Drugi deo

TAJANSTVENA FILOZOFIJA

„Ovo je istinito, sasvim istinito, izvesno i najistinitije: ono što postoji u visinama jednako je onome što postoji dole, a ono što postoji dole jednako je onome na visinama, kako bi se ispunila čudesa Jednog.“

14.

Bazilika Svetog Marka uzdizala se, veličanstvena, na trgu između duždeve palate i pijačnih nastrešnica. Ogromna građevina u obliku krsta pokrivena s pet kupola. Uberto se divio njenom mermeru, stubovima i kapitelima raspoređenim u savršenom skladu, koji su zajedno izgledali kao da streme u visine i ujedno su delovali stameno. Šteta što se zapadno krilo bazilike upravo renoviralo, tako da je celo bilo pokriveno skelama.

Kad je pogledao naniže, dečak je u prizemlju, u mermernom okviru, primetio prozore kripte. Sigurno je vrlo prostrana, ne kao ona u njegovom malom manastiru zabačenom između laguna. Injacio mu spusti ruku na rame i povede ga ka građevini probijajući se kroz bučno mnoštvo. Četiri bronzana konja blistala su iznad portala na suncu poodmaklog prepodneva. – Zadivljujući su, zar ne? To je deo plena Četvrtog krstaškog pohoda – reče trgovac pokazujući mu konje.

Pred takvom lepotom Uberta je gotovo savladao osećaj sopstvene beznačajnosti. Obreo se ispred velelepne građevine, u srcu pomorskog grada koji se suprotstavio veličanstvenom Konstantinopolju i savladao ga. A on, brat svetovnjak koji ne zna ništa o svetu, nije mogao da ne oseti zaprepašćenje i oduševljenje.

Pre nego što su ušli u baziliku, trgovac priđe Vilalmu. – Sačekaj ovde i budno motri – reče mu u pô glasa. – Ja ću ući s dečakom.

Francuz bez reči klimnu glavom, udalji se od svojih saputnika i ode da sedne na stepenice ispred pročelja, izmešavši se s prolaznicima i prosjacima.

Kad su prošli kroz svetlosni snop koji je obasjavao spoljnu pripratu, Injacio i Uberto uđoše u senovitu baziliku. Koračali su po podu ukrašenom mozaikom dok nisu stigli do središta glavnog broda. S te tačke se jasno videlo da četiri kraka građevine čine krst. Svaki krak je bio podeljen na tri manja transepta odvojena paralelno postavljenim kolonadama.

malo niže tihe senke lebdele su između niša, pod svetlošću svećnjaka. Injacio se odjednom isprsi, ćušnu Uberta kako bi mu skrenuo pažnju na nešto i nakašlja se. Približavao im se jedan čovek visokog čela i kose boje pepela, u žutoj tunici obrubljenoj vezom, crnim uskim pantalonama i kožnoj obući. Preko ramena je prebacio ogrtač od crvenog baršuna. To je bio grof Enriko Skalo, stari Injaciov poznanik, bogati patricij, duždev prijatelj i član Veća četrdesetorice.

Injacio mu se obrati s poštovanjem: – Gospodine, drago mi je što vas ponovo vidim. – Zatim dodade, svestan narcizma kojim se taj čovek odlikovao: – Zračite, kao i obično. Jednom ćete morati da mi otkrijete kako uspevate tako sjajno da se držite.

– Meštre Injacio, tajna je u dobroj hrani i lepim ženama – hvalisavo je odvratio plemić, ali se odmah potom uozbiljio. – Drago mi je što ste se odazvali mom pozivu. Želim da vam poverim važnu misiju.

– Pažljivo vas slušam. Ah, molim za oproštaj – trgovac pokaza svog pratioca. – Dozvolite da vas upoznam sa svojim novim pomoćnikom, Ubertom.

Na te reči momak se presamiti u prenaglašeni naklon, kako su ga bili naučili u Manastiru Santa Marija del mare.

Skalo klimnu glavom. – Slobodno se ispravi, mladiću.

Uberto posluša, stidljivo se osmehnuvši. U svojoj dugoj odeždi od sirovog platna osećao se prilično bedno u odnosu na tog otmenog patricija.

Plemić se ponovo obrati trgovcu: – Sad se setih, Injacio, pre neko veče sam pred biskupom hvalio jedan vaš dragoceni dar. Sećate li se ilustrovane Biblije koju ste mi poslali prošle godine? Evo je, gledajte, poneo sam je sa sobom.

Grof je držao jednu staru knjigu. Otvorio ju je i Uberto se zadivljeno zagleda u minijature na njenim stranicama, u svete slike koje su svakako bile delo nekog aleksandrijskog minijaturiste.

– Dobro se sećam – odgovori Injacio, koji je pre svega upamtio koliko malo mu je ta Biblija plaćena. – Prilično sam se namučio da dođem do nje.

da se jedna od njenih najlepših minijatura reprodukuje na mozaicima Svetog Marka. Dođite, pokazaću vam.

Kad je to rekao, grof ih je poveo ka zapadnom kraku bazilike. Prošao je kroz mermernu kolonadu, zatim kroz vrata i izašao u atrijum. To krilo se, kao što je Uberto već bio primetio spolja, renoviralo.

– Danas je nedelja, majstori ne rade – objasni plemić probijajući se između skela i izvaljenog kamena.

Zastade ispod male kupole. Iako ukrašavanje još nije bilo dovršeno, razaznavao se mozaik koji je prikazivao tri krilata anđela ispred neke muške figure.

Injacio odmah primeti sličnost s jednom minijaturom u aleksandrijskoj knjizi.

Uberto osmotri anđeoske figure. Desno od njih razaznao je drvo, još nedovršeno. – Liči na jedan prizor iz Starog zaveta – zaključi, iako ga niko ništa nije pitao. – Predstavlja tri anđela koji su se ukazali Avramu.

– Dobro pogledaj čoveka s leve strane, mladiću – odvrati plemić i provuče prste kroz kosu. – To nije Avram, već Otac na nebesima. Mozaik prikazuje treći dan stvaranja. Krilata stvorenja za koja tvrdiš da su anđeli pokazuju dane koji su prošli od početka božanskog stvaranja. To su simboli vremena.

Uberto pocrvene. Dobro sam se obrukao, pomisli. Eto šta se događa kad se govori nepromišljeno.

– Ipak – umeša se Injacio kažiprsta uperenog uvis – ta krilata stvorenja mnogo su misterioznija.

Plemić ga pažljivo pogleda. – Objasnite to.

– Za mene to nisu samo simboli, već i pravi anđeli. Njihova uloga „kontrolora vremena“ podseća na Ajona, pagansko božanstvo

aeternitasa.9 I njemu je, kao i anđelima, pripisivana sposobnost upravljanja vremenom, danima i godišnjim dobima.

– A kako su to radili? – upita Uberto.

– Okrećući nebeske točkove. – Trgovac značajno pogleda mladića. – Ako premestiš Sunce i Mesec, izazivaš smenjivanje dana i noći, toplog i hladnog vremena.