Dzulijan Barns - Floberov Papagaj

knjigoteka

Džulijan Barns

knjigoteka

„Kada pišeš biografiju prijatelja,

moraš je pisati kao da se svetiš u njegovo ime.”

knjigoteka

knjigoteka

1

Floberov papagaj

Šestorica Severnoafrikanaca boćali su u podnožju Floberovog spomenika. Oštro praskanje nadjačavalo je buku gustog saobraćaja. Pošto ju je poslednji put ironično pomilovala vrhovima prstiju, smeđa ruka bacila je srebrnu kuglu. Kugla je pala, teško odskočila i zavijugala po zemlji lagano podižući prašinu. Bacač je za trenutak zastao u mestu poput stilizovanog kipa: sa ne još sasvim olabavljenim kolenima i sa zanosno ispruženom desnom rukom. Zapazio sam na njemu belu košulju zavrnutih rukava, golu podlakticu i nekakvu mrlju sa unutrašnje strane ručnog zgloba. Nije to bio sat, kao što sam isprva pomislio, niti tetovirani znak, već preslikan crtež u boji: lice političkog mudraca kome se mnogi dive u pustinji.

Ali, da počnem od kipa - onoga gore, onog stalnog, nestilizovanog, onoga koji lije bakarne suze, sa nemarno vezanom kravatom, kockastim prslukom, preširokim pantalonama i gustim brkovima, nepoverljiv, suzdržan lik poznatog čoveka. Flober ne uzvraća pogled. On zuri sa Karmelitskog trga ka jugu, prema katedrali, preko grada koji je prezirao a koji ga je zauzvrat uglavnom ignorisao. Glavu je visoko zabacio u odbrambenom stavu: samo golubovi mogu da vide veličinu piščeve ćele.

Ovo nije originalni kip. Nemci su onog prvog Flobera odneli 1941. godine, zajedno sa metalnom ogradom i alkama. Možda su ga pretopili u značke za kape? Desetak godina postolje je bilo prazno. Tada je gradonačelnik Ruana koji se oduševljavao kipovima ponovo pronašao originalni gipsani kalup - delo ruskog vajara Leopolda Bernštama - a Gradsko veće je odobrilo izradu novog spomenika. Grad Ruan je kupio metalni kip kakav dolikuje, sa 93 posto bakra i 7 posto kalaja. Livnica Rudije iz Šatijon-su-Banjoa garantuje da je taj sastav

knjigoteka

otporan na koroziju. Druga dva grada, Truvil i Barenten, doprineli su tom poduhvatu pa su dobili kamene verzije. Ovi su znatno slabije odolevali zubu vremena. U Truvilu je gornji deo Floberovog bedra trebalo da se zakrpi, a otpao mu je i deo brkova: iz gornje usne od armiranog betona strše mu žice poput grančica.

Možda se livcima i može poverovati; možda će ovaj drugi odlivak potrajati. Ali, ja ne vidim baš nekih posebnih razloga za poverenje. Gotovo ništa u vezi sa Floberom nije potrajalo. Umro je pre nešto više od stotinu godina, a iza njega su ostali samo spisi. Spisi, ideje, rečenice, metafore, strukturisana proza koja se pretvara u zvuk. Slučajno, to je upravo ono što je on sâm želeo; žale se samo njegovi obožavaoci, iz sentimentalnih razloga. Piščeva kuća u Kruaseu srušena je nedugo posle njegove smrti, a na njenom je mestu podignuta fabrika za destilaciju alkohola iz plesnivog žita. Ne bi bilo nikakvo čudo ni da se otarase njegovog spomenika: ako je mogao da ga postavi gradonačelnik koji voli spomenike, neki bi drugi - možda neki tvrdokorni knjiški partijac koji je samo dopola pročitao ono što je Sartr napisao o Floberu - mogao iz prevelike revnosti da ga sruši.

Počinjem od tog spomenika zato što se tu začela čitava zamisao. Zašto nas književno delo nagoni da tragamo za piscem? Zašto ne možemo da ga ostavimo na miru? Zašto nam same knjige nisu dovoljne? Flober je želeo da nam one to budu: malo je pisaca koji su više verovali u objektivnost napisanog i u nevažnost piščeve ličnosti; pa ipak se na to ne obaziremo i nastavljamo da ga progonimo. Lik, lice, potpis; spomenik od 93 posto bakra i Nadarova fotografija; komadić odeće i pramen kose. Šta nas to privlači u tim relikvijama? Zar ne verujemo da su reči dovoljne? Zar mislimo da ostaci nečijeg života sadrže neku dodatnu istinu? Kada je Robert Luis Stivenson umro, njegova dadilja, praktična Škotlanđanka, počela je ispotiha da prodaje kosu za koju je tvrdila da ju je odsekla piscu pre četrdeset godina. Oni koji su u to verovali, koji su to tražili, koji su tragali za tim, nakupovali su je dovoljno da njome napune čitavu jednu fotelju.

Odlučio sam da Kruase ostavim za kasnije. Proveo sam pet dana u Ruanu, a neki dečački instinkt i dalje me je terao da ono najbolje uvek ostavljam za kraj. Da li isti nagon ponekad upravlja i piscima? Pričekaj, pričekaj, najbolje tek dolazi! Ako je tako, koliko ih samo onda muče nedovršene knjige? Dve od njih odmah mi padaju na pamet: Bouvard et Pécuchet, u kojoj je Flober pokušao da obuhvati i obuzda čitav svet, sva ljudska nastojanja i

knjigoteka

ljudske neuspehe; i L’Idiot de la famille,1 _{u kojoj je Sartr pokušao da obuhvati čitavog} Flobera: da obuhvati i obuzda najvećeg pisca, najvećeg buržuja, strah i trepet, neprijatelja, mudraca. Prvu knjigu je okončao srčani udar, slepoća je prekratila drugu.

I sâm sam nekada pomišljao da pišem knjige. Imao sam ideja; čak sam i beleške vodio. Ali, bio sam lekar, imao sam ženu i decu. A samo jedan posao se može obavljati dobro: Flober je to znao. Ja sam bio dobar lekar. Moja žena je... umrla. Deca su otišla; pišu samo kad ih spopadne griža savesti. Žive svojim životom, naravno. „Život! Život! Kad ti se digne!” Pre neki dan sam pročitao ovaj Floberov usklik. Osećao sam se kao kameni kip sa zakrpljenim bedrom.

Nenapisane knjige? Zbog njih ne treba tugovati. Ionako već ima dovoljno knjiga. Osim toga, sećam se kraja romana L’Education sentimentale. Frederik i njegov drug Delor osvrću se na svoj život. Poslednja i najdraža uspomena im je poseta burdelju pre mnogo godina, dok su još bili đaci. Detaljno su isplanirali posetu, za tu priliku su specijalno ukovrdžali kosu, čak su i ukrali cveće za devojke. Ali, kad su stigli do burdelja, Frederik je izgubio hrabrost pa su obojica pobegli. Takav im je bio najlepši dan u životu. Zar nije najpouzdaniji vid zadovoljstva, kao da kaže Flober, zadovoljstvo iščekivanja? Kome je stalo do toga da dospe na opusteli tavan ostvarenja?

Prvi dan sam proveo lutajući po Ruanu, pokušavajući da prepoznam delove grada kroz koje sam prošao 1944. godine. Velike površine su tada, naravno, bile zasute bombama i granatama; posle četrdeset godina oni još uvek popravljaju katedralu. Nisam našao ništa naročito čime bih obojio svoja jednobojna sećanja. Sutradan sam se odvezao na zapad do Kaena, a onda na sever do morskih plaža. Samo pratite niz potamnelih metalnih znakova koje je postavilo Ministère des Travaux Publics et des Transports.2 _{Ovuda se ide na Circuit des} Plages de Débarquement: turistički obilazak mesta na kojima su se iskrcali Saveznici. Istočno od Aromanša prostiru se britanske i kanadske plaže - Zlato, Junona, Mač. Ne baš preterano maštovit izbor imena; utoliko su teža za pamćenje nego Omaha i Juta. Osim, naravno, ako dela nisu ta koja imena čine vrednim pamćenja, a ne obrnuto.

Greje-sir-Mer, Kurz-sir-Mer, Ver-sir-Mer, Anel, Aromanš. Malim, sporednim

1 Porodični idiot

knjigoteka

uličicama odjednom dospete na Trg kraljevskih inženjera ili na Trg V. Čerčila. Zarđali tenkovi stoje na straži pored kabina za kupanje; spomen-ploče nalik na brodske dimnjake objavljuju na engleskom i francuskom: „Ovde je 6. maja 1944. herojstvom savezničkih snaga oslobođena Evropa”. Vrlo je mirno, nimalo sumorno. U Aromanšu sam ubacio dva metalna franka u Telescope Panoramique (Très Puissant 15/60 Longue Durée)3 _{i pogledom pratio} krivulju u obliku Morzeovih znakova, koja se proteže od Malberi Harbura dalje prema pučini. Tačka, crta, crta, crta, pružaju se betonski stubovi, a između njih mirna voda. Kormorani su naselili te kamene blokove, napuštene ostatke rata.

Ručao sam u hotelu Marina koji se diže iznad zaliva. Bio sam blizu mesta na kome su poginuli moji prijatelji - neočekivana prijateljstva nastala tih godina - a ipak nisam bio ganut. Pedeseta oklopna divizija Druge britanske armije. Navrle su mi uspomene ali ne i emocije, čak ni uspomene na emocije. Posle ručka sam otišao u muzej i gledao film o iskrcavanju, a onda sam se odvezao deset kilometara dalje, do Bajea, da proučim onu drugu invaziju izvršenu preko Kanala, od pre devet vekova. Tapiserije kraljice Matilde podsećaju na horizontalni bioskop, ramovi su im poređani jedan uz drugi. Oba događaja izgledala su mi podjednako čudno: jedan je bio isuviše dalek da bi bio istinit, a drugi isuviše poznat da bi bio istinit. Kako da ulovimo prošlost? Možemo li uopšte da je ulovimo? Dok sam bio student medicine, na igranci priređenoj povodom kraja semestra, neki obešenjaci su pustili u salu prase premazano mašću. Prase je jurilo prisutnima kroz noge, skvičalo na sav glas i nikako se nije dalo uhvatiti. Ljudi su padali pokušavajući da ga ulove, ali su samo ispadali smešni. Često mi se čini da je i prošlost kao to prase.

Trećeg dana u Ruanu odšetao sam se do bolnice Hotel-Dije, u kojoj je Gistavov otac bio glavni hirurg i u kojoj je pisac proveo detinjstvo. Išao sam Avenijom Gistava Flobera, pokraj imprimerie4 _{Flober i bifea Flober: nije bilo sumnje da sam na pravom putu. Nedaleko} od bolnice bio je parkiran veliki beli pežoov kombi: na njemu su bile naslikane plave zvezdice i ispisan telefonski broj i reči AMBULANTNA KOLA FLOBER. Pisac kao iscelitelj? Neće biti. Setio sam se kako je Žorž Sand majčinski prekorila mlađeg kolegu. „Ti izazivaš očaj, a ja donosim utehu”, napisala mu je. Na pežou je trebalo da piše: AMBULANTNA KOLA ŽORŽ SAND.

3 Panoramski teleskop (vrlo jak, dometa 15/60). 4 Štamparija.

knjigoteka

U Hotel-Dijeu me je dočekao suvonjavi, nervozni gardien koji me je zbunio svojim belim mantilom. Nije bio ni lekar, ni pharmacien ni kriket sudija. Beli mantil podrazumeva antisepsu i zdravo rasuđivanje. Zašto bi ga nosio ovaj kustos - da zaštiti Gistavovo detinjstvo od bakterija? Objasnio mi je da je muzej jednim delom posvećen Floberu a drugim delom istoriji medicine, a onda me žurno proveo kroz prostorije zaključavajući vrata bučno i efikasno za nama. Pokazao mi je sobu u kojoj je Gistav rođen, njegovu bočicu kolonjske vode, kutiju za duvan i prvi tekst objavljen u časopisu. Razne piščeve slike potvrđivale su užasnu ranu promenu kroz koju se preobratio iz zgodnog mladića u trbušastog i proćelavog buržuja. Sifilis, kažu neki. Uobičajeni proces starenja u devetnaestom veku, odgovaraju drugi. Možda je samo njegovo telo znalo šta je red: kada se duh u telu iskazao prerano sazrelim, telo je dalo sve od sebe da mu se prilagodi. Stalno sam se podsećao da je imao plavu kosu. Nije to lako utuviti: na fotografijama su svi ljudi tamnokosi.

U ostalim prostorijama su bili izloženi medicinski instrumenti iz osamnaestog i devetnaestog veka: teške metalne relikvije sa oštrim šiljcima i pumpe za ispiranje creva veličine koja je čak i mene iznenadila. Medicina u to doba mora da je bila zaista uzbudljiva, smela i žestoka delatnost; danas se sastoji samo od birokratskih tableta. Ili je to zbog toga što nam se čini da je u prošlosti bilo više lokalnog kolorita nego što ga ima u sadašnjosti? Proučio sam doktorsku disertaciju Gistavovog brata Ašila; naslov joj je: „Neka razmatranja o pravom trenutku operacije ukleštene kile”. Bratska paralela: Ašilova disertacija je kasnije postala metafora kod Gistava. „Osećam kako me zagušuje bujica mržnje prema gluposti mog doba. Govno mi se diže u usta kao u slučaju ukleštene kile. Ali, ja želim da ga zadržim, prilepim, stvrdnem; želim da od njega napravim smesu kojom ću premazati devetnaesto stoleće, isto onako kao što indijske pagode mažu kravljom balegom.”

U početku mi se učinilo čudnim što su ta dva muzeja spojena. Ali to je dobilo svoj smisao kad sam se setio čuvene Lemoove karikature na kojoj Flober secira Emu Bovari. Ona prikazuje romanopisca kako vitla ogromnom viljuškom na koju je nabodeno srce s kojeg kaplje krv i koje je on pobedonosno iščupao iz tela svoje junakinje. Visoko maše tim organom kao kakvim retkim hirurškim eksponatom dok se na levoj strani crteža stopala nepokretne, oskrnavljene Eme jedva vide. Pisac kao kasapin, pisac kao nežna zver.

knjigoteka

i nakrenute glave kao da nešto pita. „Psittacus”, pisalo je na kraju prečke, „papagaj koga je g. Flober pozajmio iz muzeja u Ruanu i postavio na svoj radni sto dok je pisao Un cœur simple,5 u kom se on zove Lulu i pripada Felisite, glavnoj junakinji pripovetke.” Fotokopija Floberovog pisma potvrđivala je ovu činjenicu: papagaj, pisao je Flober, nalazio se na njegovom radnom stolu tri nedelje, i već i sam pogled na njega je počeo da ga nervira.

Lulu je bio u odličnom stanju, perje mu je bilo isto onako paperjasto a oko isto onako prodorno kao što mora da je bilo i pre sto godina. Zagledao sam se u tu pticu i, na svoje zaprepašćenje, osetio da sam uspostavio blisku vezu sa piscem koji je oholo zabranio potomstvu da se zanima za njegovu ličnost. Spomenik mu je ponovo postavljen; kuća mu je srušena; knjige mu, prirodno, žive svojim životom - prijemčivost za njih ne znači i prijemčivost za njega. Ali, ovde, u ovom običnom zelenom papagaju, sačuvanom na uobičajen ali ipak i tajanstven način, bilo je nečeg zbog čega sam osetio da sam skoro poznavao samog pisca. Bio sam istovremeno i ganut i razdragan.

Na povratku u hotel, kupio sam džepno izdanje pripovetke Un cœur simple. Možda znate priču? U njoj je reč o siromašnoj, neobrazovanoj sluškinji po imenu Felisite koja pola veka služi istu gospodaricu žrtvujući bez žaljenja svoj život za druge. Naizmenično se vezuje za grubog verenika, za decu svoje gospodarice, za svog nećaka i za starca koji ima rak na ruci. Sve ih sticajem okolnosti gubi: ili umiru, ili je napuštaju ili je jednostavno zaboravljaju. To je život u kome ne čudi što uteha vere nadomešta pustoš života.

Poslednja karika u sve kraćem lancu Felisitinih privrženosti je Lulu, papagaj. Kad posle nekog vremena i on ugine, Felisite daje da se preparira. Obožavanu relikviju drži pored sebe, čak se i moli klečeći pred njom. U njenoj sirotoj glavi dolazi do doktrinarne zbrke: pita se ne bi li Sveti Duh, koji se konvencionalno prikazuje u liku goluba, bio bolje otelovljen u liku papagaja? Izvesno je da je logika na njenoj strani: i papagaji i Sveti Duhovi znaju da govore, a golubovi ne znaju. Na kraju priče i sâma Felisite umire. „Na usnama joj je lebdeo osmeh. Srce joj je kucalo sve slabije i slabije i svaki put sve dalje, poput presušene česme ili eha koji se gubi; a kada je po poslednji put udahnula, prividelo joj se da, dok se nebesa otvaraju pred njom, vidi džinovskog papagaja kako kruži iznad njene glave.”

knjigoteka

Od ključnog značaja je ton kazivanja. Zamislite kako je tehnički teško da se napiše priča u kojoj loše preparirana ptica smešnog imena na kraju predstavlja jednu trećinu Svetog Trojstva, a u kojoj nema ni satirične, ni sentimentalne ni bogohulne namere. Zamislite dalje da se ta priča kazuje sa tačke gledišta neuke starice, a da to ne zvuči nimalo potcenjujuće niti izveštačeno. Međutim, to uopšte nije cilj pripovetke Un cœur simple: tu je papagaj savršen i promišljen primer floberovske groteske.

Možemo, ako želimo (i ako ne poslušamo Flobera), da podvrgnemo pticu dodatnim tumačenjima. Na primer, postoje prikrivene paralele između života prerano ostarelog romanopisca i prirodno ostarele Felisite. Kritičari su sve to pronjuškali. Oboje su bili usamljeni; oboma je život bio obeležen gubicima; oboje su, premda duboko ožalošćeni, bili istrajni. Oni koji vole da teraju mak na konac tvrde da je nezgoda u kojoj poštanska kočija udara Felisite na putu za Onfler prikrivena aluzija na Gistavov prvi epileptički napad, kada se srušio na put na izlasku iz mesta Bur-Ašar. Ne znam šta da kažem. Koliko neka aluzija mora da bude prikrivena da se ne zagubi?

Naravno, u nečemu osnovnom, Felisite je potpuna suprotnost Floberu: ona je praktično mutava. Ali na to se može odgovoriti da je zato Lulu tu. Papagaj, životinja koja govori, retko stvorenje koje proizvodi ljudske glasove. Nije Felisite bez razloga pobrkala Lulua sa Svetim Duhom, koji daje ljudima dar govora.

Felisite + Lulu = Flober? Nije baš tako, ali mogli bismo da tvrdimo da je on prisutan i u jednom i u drugom. Felisite sadrži njegov karakter; Lulu sadrži njegov glas. Moglo bi se reći da je papagaj, koji predstavlja veštu vokalizaciju bez velike pameti, Čista Red. Da sam francuski akademik, rekao bih da je papagaj un symbole du Logos.6 _{Kako sam ja Englez,} vraćam se žurno materijalnoj strani: onom gracioznom, živahnom stvorenju koje sam video u bolnici Hotel-Dije. Zamišljao sam kako Lulu stoji na drugoj strani Floberovog stola i bulji u njega poput podrugljivog odraza u nekom vašarskom iskrivljenom ogledalu. Nije ni čudo što mu je posle tri nedelje parodijske prisutnosti dojadio. Zar je pisac nešto više od prefinjenog papagaja?

Trebalo bi možda da na ovom mestu istaknemo četiri glavna romanopiščeva susreta sa

knjigoteka

pripadnicima papagajskog roda. U četvrtoj deceniji prošlog veka, tokom svog godišnjeg odmora u Truvilu, porodica Flober redovno je posećivala penzionisanog pomorskog kapetana Pjera Barbija; u njegovoj kući je navodno bio i jedan prekrasan papagaj. Godine 1845. Gistav se na putu za Italiju zatekao u Antibu gde je nabasao na malog bolesnog papagaja koji je zaslužio da ga spomene u svom dnevniku. Ptica je obično oprezno sedela na blatobranu vlasnikove kočije, koji bi je u vreme večere uneo u kuću i postavio na kamin. U dnevniku se pominje „neobična ljubav” koja sasvim očigledno vlada između čoveka i njegovog ljubimca. Godine 1851, kada se preko Venecije vraćao sa Orijenta, Flober je čuo nekog papagaja kako iz pozlaćenog kaveza dovikuje preko Velikog Kanala podražavajući gondolijere: „Fá eh, capo die.” Godine 1853. bio je ponovo u Truvilu; stanovao je kod nekog pharmaciena čiji ga je papagaj stalno uzrujavao svojim kricima: „As-tu déjeuné, Jako?” i „Cocu, mon petit coco.”7 _{Uz to je i zviždukao „J’ai du bon tabac.”}8 _{Da li je bilo koja od ove četiri ptice, u} celini ili samo delimično, inspirisala pisca da stvori Lulua? I da li je Flober video još nekog živog papagaja u periodu između 1853. i 1876. godine, kada je i pozajmio prepariranog papagaja iz muzeja u Ruanu? Ova pitanja prepuštam profesionalcima.

Sedeo sam na krevetu u hotelu; u susednoj sobi telefon je podražavao zvonjavu drugih telefona. Mislio sam na onog papagaja u niši, udaljenog jedva jedan kilometar dalje. Drska ptica koja budi naklonost, pa čak i poštovanje. Šta je Flober uradio s njim kad je dovršio Un cœur simple? Da li ga je odložio u ormar i zaboravio na njegovu iritirajuću pojavu sve dok jednog dana nije potražio u ormaru rezervno ćebe? I šta se desilo četiri godine kasnije, kada je, usled apoplektičkog napada, umirao u fotelji? Da li je i on možda zamišljao kako iznad njega kruži džinovski papagaj - ali ovoga puta ne simbolizujući dobrodošlicu Svetog Duha, nego poslednje zbogom Reči?

„Smeta mi moja sklonost metaforama, svakako preterana. Izjedaju me poređenja kao što nekoga izjedaju vaši pa ne radim ništa drugo nego što ih gnječim.” Flober je lako nalazio reči, ali je isto tako uvideo da se ispod površine krije nedovoljnost Reči. Prisetimo se samo njegove tužne definicije iz romana Madame Bovary: „Jezik je poput napuklog kotla u koji udaramo stvarajući melodije da medvedi plešu po njima, dok u isti mah čeznemo da razgalimo zvezde.” Tako da tog pisca možemo da shvatimo na oba načina: kao istrajnog i

7 „Da li si ručao, Jako?” i „Rogonjo, čedo moje malo.” 8 „Imam dobrog duvana.”

knjigoteka

savršenog stilistu ili kao čoveka koji je jezik smatrao tragično nedovoljnim. Sartrovci daju prednost ovom drugom shvatanju: za njih, Luluova nemoć da uradi nešto više od pukog ponavljanja izraza koje čuje predstavlja posredno priznanje romanopisca da je doživeo neuspeh. Papagaj/pisac nemoćno prihvata jezik kao nešto preuzeto, patvoreno i tromo. I sam Sartr je zamerao Floberu na pasivnosti, na uverenju (ili bliskosti sa tim uverenjem) on est parlé - rečeno je.

Da li je ova provala mehurića najavljivala žuboreću smrt još jedne prikrivene aluzije. U trenutku kad naslućujete da previše toga unosite u neku priču, osećate se najranjivijim, usamljenim, pa možda i glupim. Greši li kritičar kada shvata Lulua kao simbol Reči? Greši li čitalac - ili je, što je još gore, sentimentalan - kada smatra onog papagaja iz bolnice Hotel Dije simbolom piščevog glasa? A upravo to se meni desilo. Možda to znači da sam naivan poput Felisite?

Ali, zvali vi to pripovetkom ili tekstom, Un cœur simple i dalje vam odzvanja u glavi. Dozvolite mi da navedem reči, dobroćudne mada pomalo neodređene, iz autobiografije slikara Dejvida Hoknija: „Priča me je zaista uzbudila, i pomislio sam da je to tema sa kojom bih mogao da se srodim i koju bih mogao zaista da iskoristim.” Godine 1974. Hokni je izradio dva bakroreza: burlesknu verziju Felisitine predstave o onom svetu (majmun koji se iskrada sa ženom prebačenom preko ramena) i jednu mirnu scenu u kojoj Felisite spava sa Luluom. Možda će u dogledno vreme napraviti još neki bakrorez na tu temu?

Poslednjeg dana u Ruanu odvezao sam se do Kruasea. Padala je normandijska kiša, blaga i gusta. Ono što je nekada bilo zabačeno selo na obalama Sene, sa zelenim brežuljcima u pozadini, progutano je sada ogromnim dokovima. Razležu se odjeci zabijača pilona; nad glavama vise pokretne dizalice, a rekom se odvija gust saobraćaj. Prozori neizbežnog bara Flober tresu se od kamiona koji prolaze.

Gistav je poznavao i odobravao istočnjački običaj da se kuće pokojnika ruše; tako da bi ga možda rušenje njegove vlastite kuće manje pogodilo nego što je pogodilo njegove čitaoce, njegove progonitelje. Posle je srušena i fabrika za destilaciju alkohola iz plesnivog žita; na njenom mestu se sada nalazi nešto mnogo primerenije, velika fabrika hartije. Sve što je ostalo od Floberovog prebivališta je mali prizemni paviljon stotinjak metara dalje niz ulicu:

knjigoteka

letnjikovac u koji se pisac povlačio kad je osećao još veću potrebu za samoćom nego inače. Danas to zdanje deluje oronulo i besmisleno, ali je, na kraju krajeva, ipak nešto. Ispred, na verandi, nalazi se ostatak izbrazdanog stuba, iskopanog u Kartagini, postavljenog tu u čast autora romana Salammbô. Otvorio sam kapiju; zalajao je nemački ovčar i pojavila se sedokosa gardienne. Ona nije imala na sebi beli mantil već lepo skrojenu plavu uniformu. Dok sam natucao nešto na francuskom, setio sam se zaštitnog znaka kartaginjanskih tumača iz romana Salammbô, svaki je, kao simbol svoje profesije, imao na grudima istetoviranog papagaja. A danas se na smeđem ručnom zglobu afričkog boćara nalazi preslikan lik Maoa.

Paviljon se sastoji samo od jedne četvrtaste sobe, sa stropom izrađenim u obliku šatora. Podsetila me je na Felisitinu sobu: „Izgledala je u isto vreme kao kapelica i kao bazar.” I ovde je bilo ironijskih spojeva - trivijalne ukrasne figurice pored dostojanstvenih relikvija - floberovske groteske. Predmeti su bili tako loše izloženi da sam često morao da se spuštam na kolena da bih zavirio u ormare: tipičan položaj vernika, ali i tragača za blagom u prodavnici stare robe.

Felisite je utehu pronašla u skupljanju raznorodnih predmeta, povezanih samo ljubavlju koju je osećala prema njima. Flober je činio to isto čuvajući bezvredne stvarčice prožete mirisom uspomena. Godinama posle majčine smrti zatražio bi ponekad njen stari šal i šešir pa bi sedeo uz njih sanjareći. Posetilac paviljona u Kruaseu skoro da može da uradi to isto: nemarno izloženi eksponati nasumce bude u njemu naklonost. Portreti, fotografije, glineno poprsje; lule, kutija za duvan, nož za otvaranje pisama; mastionica u obliku žabe sa razjapljenom gubicom; zlatni Buda koji se nalazio na piščevom stolu i nikad ga nije nervirao; pramen kose, svetlije, naravno, nego na fotografijama.

Dva predmeta izložena u ormaru sa strane mogu lako da se previde: čašica iz koje je Flober otpio poslednji gutljaj vode pre no što je izdahnuo; i zgužvana bela maramica kojom je obrisao čelo, što mu je možda bila poslednja kretnja u životu. Zbog ovakvih običnih stvarčica, koje kao da su zabranjivale jadikovanje i melodramu, osećao sam se kao da prisustvujem umiranju prijatelja. Bio sam gotovo zbunjen; pre tri dana stajao sam ravnodušno na plaži na kojoj su mi poginuli bliski drugovi. Možda je u tome prednost druženja sa onima koji su već umrli: osećanja prema njima nikada ne zahlade.

knjigoteka

A onda sam ga ugledao. Ščućuren na vrhu visokog ormara nalazio se još jedan papagaj. Takođe svetlozelene boje. Takođe, prema rečima gardienne i natpisu na prečki, onaj isti papagaj koga je Flober pozajmio iz muzeja u Ruanu kada je pisao Un cœur simple. Zatražio sam dozvolu da spustim tog drugog Lulua, pa sam ga pažljivo postavio na ivicu vitrine i podigao sa njega stakleno zvono.

Kako uporediti dva papagaja, od kojih je jedan već idealizovan sećanjem i metaforom, a drugi je kreštavi uljez. Moja prva pomisao je bila da ovaj drugi deluje manje autentično, uglavnom zato što izgleda nekako dobroćudnije. Glava mu je pravilnije nasađena na telo, a i izraz mu nije toliko neugodan kao kod ptice u bolnici Hotel-Dije. A onda sam shvatio da sam pogrešio: Flober, na kraju krajeva, nije mogao da bira između više papagaja; pa čak i ovaj drugi, koji deluje nekako mirnije, mogao bi nakon nekoliko nedelja da počne da nervira čoveka.

Pomenuo sam gardienne pitanje o autentičnosti. Razumljivo, bila je na strani svog papagaja i samouvereno je odbacila tvrdnje kustosa iz Hotel-Dijea. Pitao sam se da li iko zna odgovor. Pitao sam se da li je to ikome važno osim meni, koji sam tako brzopleto pridao važnost onom prvom papagaju. Piščev glas - zašto mislite da se može tako lako odrediti? Ovaj prekor mi je uputio drugi papagaj. Dok sam stajao i posmatrao možda neautentičnog Lulua, sunce je obasjalo ugao prostorije i još jače istaklo žutu boju njegovog perja. Vratio sam pticu na njeno mesto i pomislio: „Ja sam sada stariji nego što je Flober ikada bio.” Učinilo mi se da je to drsko od mene; tužno i nezasluženo.

Postoji li pravo vreme za smrt? Flober nije umro u pravo vreme; a nije ni Žorž Sand, koja nije doživela da pročita Un cœur simple. „Počeo sam tu priču isključivo zbog nje, samo da bih njoj ugodio. Umrla je kad sam bio u jeku pisanja tog dela. Tako je to sa svim našim snovima.” Zar nije bolje nemati snova, ni dela, pa onda i ne očajavati zbog nedovršenog dela? Možda bi trebalo da se, poput Frederika i Delora, tešimo neostvarenjem; planiranom posetom burdelju, uživanjem u iščekivanju doživljaja, a onda, nakon mnogo godina, ne sećanjem na svoje podvige nego sećanjem na nekadašnje iščekivanje doživljaja? Ne bi li tako sve bilo čistije i manje bolno.

knjigoteka

njih srdačan i neposredan, drugi kočoperan i upitan. Pisao sam raznim stručnjacima koji bi mogli da znaju da li je ijedan od ovih papagaja zaista autentičan. Pisao sam francuskoj ambasadi i uredniku Mišelinovih turističkih vodiča. Pisao sam i gospodinu Hokniju. Opisao sam mu svoje putovanje i upitao ga da li je ikada bio u Ruanu; zanimalo me je da li je mislio na jednog ili drugog papagaja dok je radio portret usnule Felisite. Ako nije, onda je možda i sam pozajmio nekog papagaja iz muzeja da mu posluži kao model? Upozorio sam ga na opasnu sklonost ove životinjske vrste ka posmrtnoj partenogenezi.

knjigoteka

2

Hronologija

I

1821. Rodio se Gistav Flober, drugi sin Ašila-Kleofasa Flobera, glavnog hirurga u bolnici Hotel-Dije u Ruanu, i Ane-Žistine-Karoline Flober, rođene Flerio. Porodica spada u višu srednju klasu i poseduje nekoliko imanja u okolini Ruana. Stabilna, prosvećena, podsticajna i uobičajeno ambiciozna sredina.

1825. Porodica Flober prima u službu Džuli, Gistavovu dadilju, koja ostaje u njihovoj kući sve do piščeve smrti, pedeset pet godina kasnije. Flober će u toku svog života imati malo problema sa poslugom.

oko 1830. Upoznaje se sa Ernestom Ševalijeom, svojim prvim bliskim prijateljem. Niz prisnih, odanih i plodnih prijateljstava biće oslonac Flobera do kraja života; od posebnog značaja su ona sa Alfredom le Poatvenom, Maksimom di Kanom, Lujom Bujeom i Žorž Sandovom. Gistav lako stiče naklonost prijatelja i podstiče je peckanjem i nežnošću.

1831-32. Upisuje se u gimnaziju u Ruanu gde se dokazuje kao odličan učenik, koji je naročito dobar u poznavanju istorije i književnosti. Njegov najraniji pisani rad koji je sačuvan, esej o Korneju, potiče iz 1831. godine. U pubertetu piše mnogo, i prozu i drame.

knjigoteka

1836. Upoznaje se u Truvilu sa Elizom Šlezinger, ženom nemačkog muzičkog producenta, prema kojoj ga obuzima „silna” strast. Ova strast obasjava mu dane sve do kraja puberteta. Ona je vrlo ljubazna i nežna prema njemu; ostaće u vezi sledećih četrdeset godina. Prisećajući se kasnije, srećan je što nije udovoljila njegovoj strasti: „Sreća je poput sifilisa. Ako je ostvarite prerano, upropastiće vam zdravlje.”

oko 1836. Gistav gubi nevinost sa jednom od služavki svoje majke. To je početak aktivnog i raznolikog seksualnog života koji vodi od burdelja do salona, od dečaka iz kupališta u Kairu do pariške pesnikinje. U ranim danima zrelog doba ženama je izuzetno privlačan, a brzina oporavka od seksualnih podviga je, po vlastitom kazivanju, impresivna; ali i u kasnijim godinama lepi maniri, inteligencija i slava omogućavaju mu da ne bude bez ženske pažnje.

1837. U ruanskom časopisu Le Colibri pojavljuje se njegov prvi štampani rad.

1840. Polaže baccalauréat.9 _{Putuje na Pirineje sa porodičnim prijateljem dr Žilom} Klokeom. Mada je često smatran za okorelog pustinjaka, Flober, u stvari, mnogo putuje: u Italiju i Švajcarsku (1845), Bretanju (1847), Egipat, Palestinu, Siriju, Tursku, Grčku i Italiju (1849-51), Englesku (1851, 1865, 1866, 1871), Alžir i Tunis (1858), Nemačku (1865), Belgiju (1871) i Švajcarsku (1874). Uporedite to sa slučajem njegovog alter ega Luja Bujea, koji je sanjao o Kini a nikada nije otišao ni do Engleske.

1841. Kao student prava u Parizu upoznaje se sa Viktorom Igoom.

1844. Gistavov prvi epileptički napad okončava njegove studije prava u Parizu i

knjigoteka

odvlači ga u novu porodičnu kuću u Kruaseu. Napuštanje studija, međutim, ne pogađa ga mnogo, a kako mu zatočeništvo donosi i samoću i solidnu osnovu za život posvećen pisanju, epileptički napad se, dugoročno posmatrano, pokazuje korisnim.

1846. Upoznaje se sa Lujzom Kole, svojom „Muzom”, i otpočinje njegova najslavnija ljubavna veza: dugotrajna, strasna, borbena veza u dva čina (1846-48, 1851-54). Iako suprotni po temperamentu i različitih estetskih pogleda, Gistav i Lujza su ipak ostali zajedno znatno duže nego što su mnogi predviđali. Treba li da žalimo zbog prekida te veze? Samo zato što je to označilo kraj Gistavovim sjajnim pismima upućenih njoj.

1851-57. Pisanje, objavljivanje, suđenje i trijumfalno oslobađanje romana Madame Bovary. Succès de scandale10 _{koji hvale tako različiti pisci kakvi su Lamartin, Sent-Bev i} Bodler. Godine 1846, sumnjajući u svoju sposobnost da ikada napiše nešto što bi bilo vredno objavljivanja, Gistav je najavio: „Ako se jednog dana pojavim, biće to u punoj ratnoj opremi.” Sada mu se oklop sija, a njegovo koplje stiže na sve strane. Paroh iz susednog sela Kantelea zabranjuje svojim parohijanima da čitaju Floberov roman. Posle 1857. godine, književni uspeh neminovno ga vodi društvenom uspehu: Flober sve češće boravi u Parizu. Upoznaje se sa braćom Gonkur, Renanom, Gotjeom, Bodlerom i Sent-Bevom. Godine 1862. otpočinje niz tradicionalnih književnih večera kod Manjija. Flober je redovan posetilac od decembra te godine.

1862. Objavljuje roman Salammbô. Succeès fou.11 _{Sent-Bev piše Metju Arnoldu:} „Salammbô je najveći događaj kod nas!” Prema romanu se organizuje nekoliko maskenbala. Po njemu se čak daje i ime novoj vrsti petit foura.12

1863. Flober počinje da zalazi u salon princeze Matilde, rođake Napoleona I. Medved

10 Uspeh izazvan skandalom 11 Fantastičan uspeh. 12 Vrsta sitnih kolača.

knjigoteka

iz Kruasea obavija se krznom društvenog lava. On sâm prima nedeljom popodne. Te godine počinje i da se dopisuje sa Žorž Sandovom i sreće se sa Turgenjevim. Prijateljstvo sa ruskim pripovedačem označava početak šire, evropske slave.

1864. Predstavljen je u Kampanji caru Napoleonu III. Vrhunac Gistavovog društvenog uspeha. Šalje kamelije carici.

1866. Postaje chevalier de la Légion d’honour.13

1869. Objavljuje roman L’Education sentimentale: uporno tvrdi da je to un chef-d’œuvre.14 _{Uprkos legendi o junačkoj borbi (koju je sam stvorio), Flober piše vrlo lako.} Mnogo se jada, ali te su jadikovke uvek izložene u začuđujuće tečno napisanim pismima. Tokom četvrt veka svakih pet do sedam godina napiše po jednu pozamašnu, ozbiljnu knjigu koja zahteva opsežne pripreme. Možda se muči nad pojedinom rečju, rečenicom, asonancom, ali zbog toga nikada ne trpi piščeva beležnica u celini.

1874. Objavljuje roman La tentation de saint Antoine. Uprkos svojoj neobičnosti, roman doživljava priličan komercijalni uspeh.

1877. Objavljuje Trois Contes.15 _{Uspeh i kod kritike i kod publike: po prvi put Le} Figaro daje pozitivan prikaz jednog Floberovog dela; knjiga doživljava pet izdanja za tri godine. Flober počinje sa radom na romanu Bouvard et Pécuchet. Tokom poslednjih godina života mlada generacija pisaca priznaje mu prvenstvo među francuskim pripovedačima. Slavljen je i poštovan. Njegovi prijemi nedeljom popodne postali su čuveni u književnim krugovima; Henri Džejms posećuje Učitelja. Godine 1879. Gistavovi prijatelji ustanovljuju na dan svetog Polikarpa godišnju večeru u njegovu čast. Godine 1880. pet koautora zbirke

13 Vitez Legije časti. 14 Remek-delo. 15 Tri priče.

knjigoteka

pripovedaka Les Soirées de Medan16 _{među njima Zola i Mopasan, poklanjaju mu primerak} svoje knjige sa posvetom: taj dar se može shvatiti kao simboličan pozdrav naturalizma realizmu.

1880. Obasut počastima, voljen od svih, naporno radeći do kraja, Gistav Flober umire u Kruaseu.

II

1817. Umire Karolina Flober (stara dvadeset meseci), drugo dete Ašila-Kleofasa Flobera i Ane-Žistine-Karoline Flober.

1819. Umire Emil-Kleofas Flober (star osam meseci), njihovo treće dete.

1821. Rodio se Gistav Flober, njihovo peto dete.

1822. Umire Žil Alfred Flober (star tri godine i pet meseci), njihovo četvrto dete. Njegov brat Gistav, rođen entre deux morts,17 _{slabog je zdravlja i ne očekuje se da će živeti} dugo. Dr Flober kupuje porodičnu parcelu na Spomen-groblju i daje da se iskopa mala raka za Gistava. Na opšte iznenađenje, Gistav ostaje živ. Sporo se razvija i zadovoljan je ako ga ostave da satima sedi sa prstom u ustima i „skoro glupavim” izrazom na licu. Za Sartra, on je „porodični idiot”.

1836. Početak beznadežne, opsesivne strasti prema Elizi Šlezinger, koja mu slama

16 Medanske večeri. 17 Između dve smrti

knjigoteka

srce i čini ga nesposobnim da ikada potpuno zavoli neku drugu ženu. Prisećajući se toga kasnije, zapisuje: „Svako od nas u svom srcu ima kraljevsku odaju. Ja sam svoju zazidao.”

1839. Isključen je iz gimnazije u Ruanu zbog izgreda i neposlušnosti.

1843. Pravni fakultet u Parizu objavljuje rezultate ispita za studente prve godine. Nastavnici ocenjuju studente pomoću crvenih i crnih kuglica. Gistav dobija dve crvene i dve crne kuglice što znači da je pao godinu.

1844. Prvi težak epileptički napad; drugi tek slede. „Svaki je napad bio”, piše Gistav kasnije, „kao krvarenje nervnog sistema... Bilo je to kidanje duše od tela, nešto izuzetno mučno.” Puštaju mu krv, prepisuju tablete i infuziju, određuju mu posebnu vrstu dijete, zabranjuju alkohol i cigarete; režim striktnih ograničenja i majčinska briga su neophodni ako ne želi da zauzme svoje mesto na groblju. Pre nego što je i stupio u svet, Gistav se sada povlači iz njega. „Dakle, čuvali su te kao mladu?” rugala mu se kasnije, s pravom, Lujza Kole. Čitavog života, izuzev poslednjih osam godina, Mme Flober zagrižljivo pazi na njega i kroji njegove planove putovanja. Postepeno, tokom više decenija, njeno zdravlje postaje slabije od njegovog: u trenutku kad on gotovo da prestaje da predstavlja brigu za nju, ona njemu pada na teret.

1846. Gistavu umire otac, a ubrzo potom i voljena sestra Karolina (u dvadeset prvoj godini), što mu nameće obavezu da se brine o njenoj kćerki. Tokom celog života pogađaju ga smrti bliskih ljudi. A postoje i drugi načini da mu prijatelj umre: u junu se ženi Alfred le Poatven. Gistav oseća da je to treća žalost te godine: „To što činiš nije normalno”, žali se Gistav. Iste godine piše Maksimu di Kanu: „Suze su srcu što i ribi voda.” Da li je uteha to što se te godine upoznaje sa Lujzom Kole? Pedanterija i tvrdoglavost se ne slažu sa neumerenošću i posesivnošću. Jedva da je prošlo šest dana kako mu je postala ljubavnica, a već je utvrđen model njihovih uzajamnih odnosa: „Obuzdaj svoje suze!” žali joj se u pismu.

knjigoteka

„One me muče. Šta hoćeš od mene? Da ostavim sve i preselim se u Pariz? Nemoguće!” Ova nemoguća veza otegnuće se ipak osam godina; Lujza je začuđujuće nesposobna da shvati da Gistav može da je voli, a da ne želi da se viđa sa njom svaki dan. „Da sam ja žena”, piše on posle šest godina, „nikada ne bih poželeo sebe za ljubavnika. Za provod jedne noći, to da; ali za intiman život, nikako.”

1848. Umire Alfred le Poatven, u svojoj trideset drugoj godini. „Mislim da nikada nikog - ni ženu ni muškarca - nisam tako voleo kao njega.” Dvadeset pet godina kasnije napisaće: „Ne prođe ni jedan dan da ne pomislim na njega.”

1849. Gistav čita svoje prvo celovito delo napisano u zrelim godinama, La tentation de saint Antoine, dvojici svojih najboljih prijatelja, Bujeu i Di Kanu. Čitanje traje četiri dana, po osam časova dnevno. Posle nelagodnog savetovanja, prijatelji mu preporučuju da rukopis spali.

1850. U Egiptu Gistav dobija sifilis. Kosa mu opada i deblja se. Mme Flober, sastajući se sledeće godine s njim u Rimu, jedva ga prepoznaje i uviđa da je postao vrlo prost. Ulazi u srednje godine. „Tek što se čovek rodi, a sa njega već počinju da otpadaju komadići.” Tokom godina ispašće mu svi zubi osim jednog, a pljuvačka će mu stalno biti crna zbog korišćenja živinih preparata.

1851-57. Madame Bovary. Stvaranje je mukotrpno - „Dok pišem ovu knjigu, osećam se kao čovek koji svira klavir s olovnim kuglama privezanim za zglobove na prstima” - a sudski proces užasavajući. U kasnijim godinama Flober će biti kivan na prekomernu slavu svog remek-dela, koje je postiglo to da ga svi vide kao autora jedne knjige. Di Kanu kaže da bi, u slučaju da ima sreće na berzi, pokupovao „po svaku cenu” sve preostale primerke Madame Bovary koji su u prodaji; „Sve bih ih bacio u vatru da nikada više ne čujem za njih.”

knjigoteka

1862. Eliza Šlezinger završava u bolnici za duševne bolesti; dijagnoza: „akutna melanholija”. Posle objavljivanja romana Salammbô Flober počinje sve više da se druži sa bogatim prijateljima. Ali u finansijskim poslovima ostaje detinjasto naivan: njegova majka mora da rasprodaje imovinu da bi otplatila njegove dugove. Godine 1867. potajno poverava vođenje svojih finansija mužu svoje sestričine Ernestu Komanvilu. U sledećih trinaest godina, zbog rasipnosti, lošeg vođenja poslova i nedostatka sreće, Flober ostaje bez novca.

1869. Umire Luj Buje, koga je jednom prilikom nazvao „selcer vodom koja mi pomaže da svarim život”. „Gubitkom Bujea, izgubio sam svoju babicu, čoveka koji je dublje prozirno moje misli od mene sâmog.” Umire i Sent-Bev. „Još jedan manje! Naše malo društvo se osipa! Sa kim da se sada razgovara o književnosti?” Objavljuje L’Education sentimentale; neuspeh i kod kritike i kod publike. Od sto i pedeset besplatnih primeraka razaslatih prijateljima i poznanicima, jedva da je njih trideset potvrdilo prijem.

1870. Umire Žil de Gonkur: sada su preostala još samo trojica od sedmorice prijatelja koji su 1862. ustanovili redovne večere kod Manjija. Tokom francusko-pruskog rata neprijatelj okupira Kruase. Postiđen zbog toga što je Francuz, Flober prestaje da nosi Légion d’honneur i odlučuje se da pita Turgenjeva šta treba da uradi da bi dobio rusko državljanstvo.

1872. Umire Mme Flober: „Za ove dve nedelje shvatio sam da je moja sirota draga stara majka bila osoba koju sam voleo najviše na svetu. Baš kao da mi je neko iščupao deo utrobe.” Umire i Gotje. „Sa njim je otišao i poslednji od mojih prisnih prijatelja. Lista je zaključena.”

1874. Floberov pozorišni debi sa dramom Le Candidat. Potpuni fijasko; glumci napuštaju pozornicu sa suzama u očima. Posle četiri predstave komad je skinut sa repertoara. Objavljuje roman La tentation de saint Antoine. „Sasekli su me na komade”, zapisuje Flober, „svi, od Le Figaroa do Revue des Deux Mondes... Ono što me iznenađuje, to je mržnja koja

knjigoteka

izbija iz nekih od tih kritika - mržnja prema meni, prema mojoj ličnosti - svesno ocrnjivanje... Ova lavina gluposti me zaista rastužuje.”

1875. Finansijski krah Ernesta Komanvila povlači za sobom i Flobera. Prodaje imanje u Dovilu; prinuđen je da zamoli sestričinu da ga ne izbaci iz Kruasea. Ona i Komanvil nazivaju ga „rasipnikom”. Godine 1879. primoran je da prihvati državnu penziju koju su mu izdejstvovali prijatelji.

1876. Umire Lujza Kole. Umire Žorž Sand. „Moje srce postaje nekropola.” Gistavove poslednje godine su puste i usamljeničke. Poverava se sestričini da mu je žao što se nikada nije oženio.

1880. Osiromašen, usamljen i iscrpljen, Gistav Flober umire. Zola u nekrologu tvrdi da ga četiri petine stanovnika Ruana nije poznavalo, a preostala petina da ga nije podnosila. Za sobom ostavlja nedovršeni roman Bouvard et Pécuchet. Neki kažu da ga je ubio rad na tom delu; još pre nego što je započeo da ga piše, Turgenjev mu je savetovao da bi bilo bolje da napiše pripovetku na tu temu. Posle sprovoda, grupa ožalošćenih, među kojima i pesnici Fransoa Kope i Teodor de Banvil, večerala je zajedno u Ruanu u čast preminulog pisca. Kad su zaposeli svoja mesta za stolom, shvatili su da ih ima trinaest. Sujeverni Banvil zahteva da pozovu još nekog, pa šalju Gotjeovog zeta Emila Beržera da dovede bilo koga sa ulice. Pošto ga je nekoliko prolaznika odbilo, doveo je nekog vojnika koji je bio na dopustu. Vojnik nikad nije čuo za Flobera, ali žudi da upozna Kopea.

knjigoteka

1842. Ja i moje knjige u istom stanu: poput krastavca u tegli sa sirćetom.

1846. Dok sam još bio sasvim mlad, imao sam potpuno predosećanje života. To je bilo nešto kao odvratni miris kuvanja koji izlazi kroz otvor u kuhinji: nisi morao da ga okusiš da bi saznao da ćeš od toga povraćati.

1846. Uradio sam ti ono što sam već uradio onima koje sam najviše voleo: pokazao sam im dno vreće, a oštra prašina koja se odatle podigla ih je zagušila.

1846. Moj život je prikovan za jedan drugi život (Mme Flober) i tako će ostati dok god bude tog drugog života. Kao morska alga koja se povija na vetru, pridržavam se za stenu jednom jedinom žilavom niti. Ako ona pukne, gde će odleteti ova jadna, beskorisna biljka?

1846. Ti bi da potkrešeš drvo. Njegove jogunaste grane bogate lišćem izvijaju se na sve strane ne bi li se domogle vazduha i sunca. A ti bi da od mene napraviš uzornu voćku koja se proteže uza zid i rađa obilnim plodovima koje i dete može ubrati bez merdevina.

1846. Nemoj ni da pomisliš da sam od onog vulgarnog soja muškaraca koji osećaju gađenje posle uživanja i za koje je ljubav samo požuda. Ne, ono što se u meni uzdigne ne splašnjava tako lako. Čim su građevine u mom srcu sagrađene, prekriva ih mahovina, ali treba vremena da propadnu, ako ikada propadnu do kraja.

knjigoteka

1846. Među onima koji brode morima ima onih koji otkrivaju svetove, pridodaju zemlji nove zemlje i nebesima zvezde: to su učitelji, velikani, večne zublje. Potom tu su i oni koji topovima sa svojih brodova seju strah, pljačkaju, bogate se i debljaju. A ima i onih koji se prepuštaju potrazi za zlatom i svilom pod tuđim nebom, i onih koji love losose za izjelice i bakalare za sirotinju. Ja sam neugledni i strpljivi lovac na bisere koji se spušta u morske dubine i izranja praznih ruku i pomodrelog lica. Neka kobna privlačnost mami me u ponore misli, u one najdublje zakutke koji nikada ne prestaju da opčinjavaju jake. Provešću čitav život zureći u okean umetnosti po kome drugi putuju i bore se; a s vremena na vreme zabavljaću se roneći u potrazi za onim zlatnim i žutim školjkama do kojih nikome nije stalo. Tako ću ih zadržati za sebe i obložiću njima zidove svoje kolibe.

1846. Ja sam samo književni gušter koji se po vasceli dan baškari pod velikim suncem Lepote. I to je sve.

1846. Duboko u sebi nosim radikalnu, intimnu, gorku i neprekidnu dosadu, koja me sprečava da uživam u bilo čemu i koja mi smućuje dušu. Javlja se bilo kojim povodom, baš kao što i naduveni leševi utopljenih pasa isplivaju na površinu uprkos kamenju koje im je vezano oko vrata.

1847. Ljudi su poput pojedinih jela. Mnogo je buržuja koji me podsećaju na kuvanu govedinu: mnogo pare ali bez soka i ukusa (na brzinu se nakljukaš, a uglavnom to jede prost svet). Drugi su poput belih vešalica, slatkovodne ribe, tankih jegulja iz rečnog mulja, ostriga (manje ili više slanih), telećih glava i zaslađene kaše. A ja? Ja sam poput ljigavih, smrdljivih makarona sa sirom, koje nebrojeno puta moraš da pokušaš pre nego što počnu da ti prijaju. Na kraju ti se i dopadnu, ali tek pošto si dopustio da ti se bezbroj puta prevrne želudac.

knjigoteka

ali tvrdo srce. Ja sam poput kokosovog oraha čije je mleko zatvoreno u drvenaste naslage. Potrebna ti je sekira da ga otvoriš, a šta se u njemu obično nađe? Nešto kao zgrušana pavlaka.

1947. Nadala si se da ćeš u meni pronaći vatru koja žeže, plamti i obasjava sve; koja rasipa veselu svetlost oko sebe, suši vlažnu drvenu oplatu, pročišćava vazduh i obnavlja život. Ali, jao! Ja sam tek bedni noćni lampion čiji crveni fitilj tinja u jezeru lošeg ulja punog vode i prašine.

1851. Moje prijateljstvo je kao kamila: kad jednom krene, ne može se zaustaviti.

1852. Kad ostariš, sa srca ti opada lišće, kao sa drveta. Ne možeš da podneseš nalete nekih vetrova. Svakog dana ti otkinu po neki list, a onda oluja najednom slomi i po nekoliko grana. Ali dok se zelenilo na drvetu nanovo obnavlja u proleće, ono oko srca više se nikad ne vraća.

1852. Kako je samo život grozan, zar ne? Život je kao supa sa puno dlaka na površini. Pa ipak ga moraš pokušati.

1852. Smejem se svemu, čak i onome što najviše volim. Nema ni jedne stvari, predmeta, osećanja ni osobe preko koje nisam bezbrižno prešao svojim lakrdijašenjem kao pegla što glačanjem daje sjaj odelu.

1852. Volim svoj posao fanatičnom i nastranom ljubavlju kao što asketa voli košulju od kostreti koja mu grebe trbuh.

knjigoteka

1853. Što se tiče toga da se odmah preselim u Pariz, moraćemo to da odložimo, ili, još bolje, hajde da to raščistimo jednom za svagda. To je za sada nemoguće... Poznajem ja dobro sebe, izgubio bih celu zimu, a možda i čitavu knjigu. Buje može da priča da je srećan da piše bilo gde; on ionako već čitavu deceniju neprestano radi uprkos stalnim ometanjima... Ali, ja sam kao posude sa mlekom: ako želiš da se nakupi kajmak, moraš ih ostaviti tamo gde jesu.

1853. Zapanjen sam lakoćom s kojom radiš. Za deset dana napisaćeš deset priča! Ja to ne razumem... Ja sam poput jednog od onih starih akvadukta: toliko je otpada po obodu mojih misli da one sporo teku i cede se s vrha mog pera kap po kap.

1853. Doveo sam u red svoj život i sve držim na svom mestu; pun sam ladica i pregrada kao stari putni kovčeg, sav uvezan i opasan sa tri debela kožna remena.

1854. Tražiš od mene ljubav, žališ se da ti ne šaljem cveće? Cveće, ma nemoj! Ako je to ono što želiš, pronađi sebi nekog žutokljunca sa lepim manirima i ispravnim idejama. Ja sam kao tigar koji na vrhu glavića ima čekinje kojima razdire ženku.

1857. Knjige se ne prave kao deca nego kao piramide. Polazište je dobro promišljen plan, a potom se veliki kameni blokovi polažu jedan na drugi, što je mukotrpan posao koji iziskuje mnogo vremena i znoja. A sve to ničemu ne služi! Stoji tek tako u pustinji. Jedino što sve uokolo čudesno nadvisuje. Šakali joj zapišavaju podnožje, a buržuji se penju na njen vrh, itd. Nastavi ovo poređenje!

1857. Ima jedna latinska izreka koja otprilike glasi ovako: „Pokupiti zubima novčić iz govana”. Bila je to retorička figura koja se odnosi na škrtice. Ja sam kao i oni: ništa me neće

knjigoteka

1867. Tačno je da zbog mnogo čega pobesnim. Onog dana kada prestanem da se srdim, pašću na nos poput lutke kojoj su izmakli oslonac.

1872. Moje srce je netaknuto, ali mi se osećanja s jedne strane izoštravaju, a s druge otupljuju poput starog noža koji je prečesto oštren, koji je okrnjen i lako se lomi.

1872. Nikada se duhovnost nije tako malo cenila. Nikada mržnja prema svemu velikom - preziranje Lepote, odvratnost prema književnosti - nije bila tako izražena. Oduvek sam pokušavao da živim u kuli od slonove kosti, ali plima govana udara o njene zidove preteči da je potkopa.

1873. Ja i dalje pravim rečenice kao što buržuj na strugu u svom potkrovlju pravi kolutove za peškire. Time se i ja nečim bavim, a to mi pruža lično zadovoljstvo.

1875. Uprkos tvom savetu, nikako ne mogu da „otvrdnem”... Čula su mi preosetljiva -nervi i mozak su mi bolesni, teško bolesni, osećam to... Ali, opet sam počeo da se jadam, a ne bih želeo da te rastužim. Zadržaću se na tvom poređenju sa „stenom”. Znaj, onda, da se i vrlo star granit ponekad pretvara u gomilu ilovače.

1875. Osećam se iskorenjenim, poput gomile mrtvih morskih algi koje talasi nose na sve strane.

1880. Kada ću da završim knjigu? To je pitanje. Da bi se pojavila sledeće zime, ne smem više ni časa da časim. Ali, naiđu tako časovi umora da osećam kako curim poput starog

knjigoteka

knjigoteka

3

Ko pre devojci, njemu i devojka

Mreža se može definisati na dva načina, zavisno od tačke gledišta. Obično se kaže da je to sprava sa ukrštenim nitima namenjena ribolovu. Ali slika može da se, bez velikog unošenja o logiku, preokrene i da se mreža definiše kao što je jedanput neki duhoviti leksikograf zaista i učinio: nazvao ju je zbirkom rupa povezanih nitima u jednu celinu.

Isto se može odnositi i na biografiju. Zabačena mreža se puni, potom je biograf izvlači, sortira ulov, odbacuje, istresa, čisti i prodaje. Ali, pomislite na ono što nije ulovio: toga je uvek daleko više. Biografija stoji na polici debela i sva važna kao neki hvalisavi i sabrani građanin: biografija za šiling ponudiće vam sve činjenice, a ona za deset funti i sve pretpostavke. Ali, pomislite na sve ono što je izmaklo, što je iščezlo sa poslednjim izdisajem na samrtnoj postelji čoveka o kome je reč. Kakve su šanse i najoštroumnijeg biografa pred osobom koja ga je videla kako dolazi i odlučila da se zabavi?

Prvi put sam se sreo sa Edom Vintertonom kada je stavio svoju ruku na moju u hotelu Evropa. Mala šala, iako je to istina sreli smo se na provincijskom sajmu knjiga gde sam malo brže od njega dohvatio primerak Turgenjevljeve knjige Književna sećanja. Kratki dodir nas je potakao da se brzo izvirimo jedan drugom, obojica podjednako zbunjeni. Kada smo shvatili da je bibliofilska strast bila i jedina strast koja nas je navela na ovaj dodir, Ed je promrmljao:

- Hajdemo napolje da porazgovaramo.

Uz običnu šolju čaja otkrili smo naše različite puteve do iste knjige. Ja sam njemu kazao za Flobera, a on je meni ispričao o svom interesovanju za Gosea18 _{i za englesku} književnost s kraja prošlog veka. Imao sam prilike da se upoznam sa nekolicinom američkih

knjigoteka

profesora i bio sam prijatno iznenađen što ovaj nije tako dosadan kao blumzburijevci i što rado prepušta modernistički pokret mlađim i ambicioznijim kolegama. Međutim, Ed Vinterton je voleo da se predstavlja kao neuspeo čovek. Bio je u ranim četrdesetim, proćelav, ćosavog i rumenog lica, sa četvrtastim naočarima bez okvira - bankarski tip profesora, oprezan i moralan čovek. Kupovao je engleska odela, a da uopšte nije izgledao kao Englez. Ostao je jedan od onih Amerikanaca koji u Londonu uvek nose kišni mantil zato što znaju da u tom gradu kiša pada iz vedra neba. Nosio ga je čak i u predvorju hotela Evropa.

Njegovo držanje neuspelog čoveka nije odavalo da je zbog toga očajan; pre bi se moglo reći da to držanje potiče iz pomirenosti sa spoznajom da nije predodređen za uspeh i da je zato njegova dužnost da se pobrine da ne uspe na korektan i prihvatljiv način. U jednom trenutku, kada je govorio o tome da verovatno nikada neće dovršiti biografiju Gosea, a kamoli je objaviti, zastao je u govoru i snizio glas:

- Ali, bilo kako bilo, ponekad se pitam da li bi gospodin Gose uopšte odobrio ovo što ja radim.

- Mislite... - Znao sam vrlo malo o Goseu, a u mojim razrogačenim očima možda su se isuviše jasno odražavale gole pralje, nepriznati naslednici i raskomadana tela.

- Ama, ne, ne, ne; nego sama pomisao na pisanje o njemu. Mogao bi da pomisli da je to... nizak udarac.

Naravno da sam mu prepustio Turgenjeva, ako ni zbog čega drugog, a ono da izbegnem razgovor o moralnosti posedovanja. Nisam shvatao kakve veze ima etika sa vlasništvom stare knjige, ali Ed jeste. Obećao je da će se javiti ako ikad naleti na drugi primerak iste knjige. Potom smo poveli kratku raspravu o tome da li je ispravno to što ga častim čajem.

Nisam očekivao da će se ponovo javiti, a pogotovo ne iz razloga zbog koga mi je napisao pismo otprilike godinu dana kasnije: „Da li vas možda zanima Džulijet Herbert? Izgleda da je njihova veza bila fascinantna, sudeći bar prema materijalu. Biću u Londonu u avgustu, ako vas stvar zanima. Zauvek vaš, Ed (Vinterton).”

knjigoteka

nisam pitao svoju ženu, a sada je već kasno. Ili, šta je osećao Flober dok je iščekivao zoru na vrhu Velike piramide i kad je konačno ugledao tračak zlatnog sjaja na purpurnom baršunu noći? Zaprepaštenje, strahopoštovanje i velika radost obuzeli su mi srce kad sam pročitao te dve reči u Edovom pismu. Ne, ne „Džulijet Herbert”, već druge dve: prvu, „fascinantna” i drugu, „materijal”. A iza radosti, a isto tako i mukotrpnog rada, da li je bilo još nečega? Možda neka nedostojna pomisao na počasni doktorat?

Džulijet Herbert je velika rupa povezana nitima. Postala je guvernanta Floberovoj sestričini Karolini negde sredinom šeste decenije prošlog veka, zadržala se u Kruaseu nekoliko godina, ne zna se tačno koliko, a potom se vratila u London. Flober joj je pisao, i ona je pisala njemu; često su se posećivali. Osim ovoga, ništa više ne znamo. Ni jedno jedino pismo, ni njegovo ni njezino, nije sačuvano. Ne znamo gotovo ništa ni o njenoj porodici. Ne znamo čak ni kako je izgledala. Nije očuvan nikakav opis, a nijedan od Floberovih prijatelja nije ni pomislio da je pomene posle njegove smrti, kad je većina drugih važnih žena njegovog života bila ovekovečena.

Biografi se ne slažu kad je reč o Džulijet Herbert. Za neke od njih, nedostatak građe o njoj pokazuje da je imala beznačajnu ulogu u Floberovom životu, drugi iz toga izvlače sasvim suprotan zaključak i tvrde da je zagonetna guvernanta sigurno bila jedna od piščevih ljubavnica, verovatno Velika Nepoznata Strast njegovog života, a možda čak i njegova verenica! Pretpostavke su u direktnoj vezi sa temperamentom biografa. Možemo li da zaključimo da je Gistav voleo Džulijet Herbert po tome što je svog hrta nazvao Julije? Neki mogu. Meni se to čini pomalo nategnutim. Ako tako zaključujemo, šta onda da zaključimo iz činjenice da Gistav u više pisama oslovljava svoju sestričinu sa „Lulu”, imenom koje je posle dao Felisitinom papagaju? Ili iz činjenice da je Žorž Sand imala ovna koji se zvao Gistav?

Flober izričito spominje Džulijet Herbert samo jedanput, u pismu Bujeu, napisanom neposredno posle Bujeove posete Kruaseu:

„Otkada sam video da te je guvernanta uzbudila, i ja sam se uzbudio. Za stolom drage volje posmatram blagi nagib njenih grudi. Verujem da je i ona to primetila, jer pet do šest puta za ručkom ili večerom žmirka kao da joj sunce udara u oči. Kakvo lepo poređenje bi

knjigoteka

moglo da se napravi između tog nagiba i grudobrana tvrđave! Amori se motaju po njemu dok se obrušavaju na citadelu. (Kako bi to rekao naš Šeik): ’E pa, ja bih bogami znao kojim bih se artiljerijskim oružjem tu poslužio’.”

Treba li da prenaglimo sa zaključcima? Istini za volju, ovako se Flober uvek hvalisao i razmetao u pismima svojim muškim prijateljima. Meni to izgleda neuverljivo: prava strast se ne pretvara tako lako u metaforu. Ali, s druge strane, svi biografi nastoje da uključe i usmere seksualni život svojih junaka; tako da i mene morate da procenite koliko i Flobera.

Da li je Ed zaista pronašao nekakav materijal o Džulijet Herbert? Priznajem da se u meni unapred probudilo nekakvo posedničko osećanje. Zamišljao sam kako ću da objavim to otkriće u nekom od važnijih književnih glasila; možda u Tajmsovom nedeljnom dodatku? „Džulijet Herbert: razrešena misterija.” Napisao Džefri Brajtvajt. Tekst ilustrovan jednom od onih fotografija na kojima se teško razaznaje rukopis. Jedino me je zabrinjavala pomisao da se Ed ne izlane pred kolegama o svom otkriću i naivno ustupi materijal nekom ambicioznom romanisti sa astronautskom frizurom. Ali sve su to bila nedostojna i, nadam se, netipična osećanja za mene. Uglavnom, bio sam uzbuđen pri pomisli da ću otkriti tajnu odnosa Gistava i Džulijet (šta je drugo mogla da znači reč „fascinantna” u Edovom pismu?). Bio sam uzbuđen i zato što mi taj materijal može pomoći da još tačnije zamislim kakav je Flober bio čovek. Mreža se stezala. Hoćemo li, na primer, saznati kako se pisac ponašao u Londonu?

To je bilo posebno zanimljivo. Kulturna razmena između Engleske i Francuske u devetnaestom veku bila je u najboljem slučaju pragmatična. Francuski pisci nisu prelazili Kanal da bi raspravljali o estetici sa svojim engleskim kolegama; uglavnom su bežali od sudskih progona ili su bili u potrazi za poslom. Igo i Zola došli su u Englesku kao prognanici, Verlen i Malarme kao nastavnici. Vilije de Lil-Adam, hronično siromašan ali praktičan do ludila, došao je u Englesku u potrazi za bogatom naslednicom. Jedan pariški bračni posrednik snabdeo ga je za taj put krznenim kaputom, ručnim satom na navijanje i novom veštačkom vilicom, što je sve pisac trebalo da otplati kad se dokopa nasledničinog miraza. Ali Vilije, preispoljni baksuz, zapetljao je stvar sa prosidbom. Naslednica ga je odbila, posrednik je došao po svoj kaput i sat, a odbijeni prosac je ostao u Londonu prepušten sudbini, sa puno

knjigoteka

Kako stvari stoje sa Floberom? Vrlo malo znamo o njegove četiri posete Engleskoj. Znamo da je Velika izložba 1851. godine naišla na njegovo neočekivano odobravanje - „vrlo dobra, uprkos tome što joj se svi dive” - ali njegovi zapisi o toj prvoj poseti broje tek sedam strana: dve o Britanskom muzeju, a pet o kineskom i indijskom izložbenom prostoru u Kristal Palasu. Kakvi su bili njegovi prvi utisci o nama? Mora da je to rekao Džulijet. Da li smo opravdali ono što je zapisao o nama u Dictionnaire des idées reçues (ENGLEZI: Svi bogati. ENGLESKINJE: Treba se čuditi što rađaju lepu decu.)?

A kako stvari stoje sa ostalim posetama, kad je već postao autor čuvene Madame Bovary? Da li je potražio nekog engleskog pisca? Da li je potražio neki engleski burdelj? Ili je radije ostao kod kuće sa Džulijet zureći u nju za večerom i osvajajući potom njenu tvrđavu? Ili su možda bili (uzdao sam se delimično u to) samo prijatelji? Da li je Flober tek natucao engleski, kao što može da se zaključi iz njegovih pisama? Da li je govorio samo šekspirovski engleski? I da li se mnogo žalio na maglu?

Kad sam se susreo sa Edom u restoranu, delovao je još neuspešnije nego pre. Napričao mi je o kresanju budžeta, o okrutnom svetu i o tome kako nema dovoljno objavljenih radova. Više sam zaključio nego što mi je on to rekao da je ostao bez posla. Objasnio mi je u čemu je ironija njegovog otkaza: dobio ga je zato što je bio previše predan svom poslu, što nije bio voljan da Goseu nanese nepravdu predstavljajući ga svetu u nepovoljnom svetlu. Pretpostavljeni na univerzitetu posavetovali su ga da otalja taj posao. E pa, on to neće da učini. On isuviše poštuje pisce i njihov rad da bi tako nešto učinio. „Hoću da kažem, zar mi ne dugujemo tim mangupima nešto zauzvrat?” zaključio je na kraju.

Možda sam iskazao nešto manje saosećanja nego što je očekivao. Ali, može li čovek da preokrene točak sreće? Konačno je jednom sreća bila i na mojoj strani. Na brzinu sam naručio večeru gotovo ne vodeći računa šta ću da jedem; Ed je proučavao jelovnik kao da je Verlen kome treba da donesu prvo pošteno jelo posle nekoliko meseci. Dok sam slušao Edove dosadne žalopojke nad samim sobom i dok sam ga posmatrao kako lagano jede sitnu belu ribu, bio sam već na ivici strpljenja, ali ni to nije umanjivalo moje uzbuđenje.

knjigoteka

O da reče on. Mogao sam da uvidim da će možda biti potrebno i da ga podbadam. -To je čudna priča.

- Verujem.

- Da. - Činilo se da je Edu malo neprijatno, kao da je u neprilici. - E pa, bio sam ovde u Engleskoj pre nekih šest meseci tragajući za jednom daljom rođakom gospodina Gosea. Nije da sam se nadao da ću nešto naći. Stvar je bila u tome da sa dotičnom gospođom, koliko sam ja znao, niko još nije razgovarao, pa sam mislio da je moja... dužnost da je potražim. Možda je neka porodična legenda koja je meni promakla doprla do nje.

- I?

I? Ah ne, nije. Ne, zaista nije bila od neke pomoći. Ipak, bio je to lep dan. U Kentu. -Ponovo mi se učinilo da mu je neprijatno; činilo se kao da mu nedostaje kišni mantil koji mu je konobar nemilosrdno oduzeo. - Ah, shvatam šta vas zanima. Ono što jeste doprlo do nje su pisma. Nego, idemo redom: ispravićete me, nadam se, ako pogrešim. Džulijet Herbert je umrla 1909. godine, ili tako nekako? Dobro. Imala je sestričinu. Dobro. E sad, ta žena je pronašla pisma i odnela ih gospodinu Goseu da ga pita koliko vrede. Gospodin Gose je pomislio da je njoj stalo samo do para te joj je rekao da su pisma zanimljiva, ali da ništa ne vrede. Našta mu je ona, izgleda, jednostavno uručila ta pisma i rekla: „Ako ne vrede ništa, onda ih zadržite.” Što je on i učinio.

- Otkud znate sve to?

- Pa, bilo je tu i jedno pismo napisano rukom gospodina Gosea. - I onda?

- I onda su ta pisma dospela u ruke te gospođe. Iz Kenta. Na žalost, i meni je postavila isto pitanje. Vrede li nešto ta pisma? Žalim što sam se poneo prilično nemoralno. Rekao sam joj da su vredela nešto kada ih je Gose proučavao, ali da sad vrede mnogo manje. Rekao sam joj da su još uvek prilično zanimljiva, ali da ne vrede mnogo zato što je pola njih na francuskom. Zatim sam ih otkupio za pedeset funti.

- Blagi Bože! - Nije ni čudo što izgleda tako prepredeno.

knjigoteka

postupak; iako mi je činjenica da je i sam gospodin Gose slagao da bi ih pribavio pobrkala kriterijume. Zar ne mislite da to prerasta u zanimljivo etičko pitanje? Činjenica je da sam bio veoma potišten zato što sam ostao bez posla, pa sam pomislio da ponesem pisma kući i prodam ih i tako omogućim sebi nastavak rada na knjizi.

- Koliko ih ima?

- Oko sedamdeset pet. Svako je napisao po otprilike tri tuceta pisama. Na osnovu toga smo i utvrdili cenu - po funtu za svako pismo na engleskom, a po pola funte za pisma na francuskom.

- Blagi Bože! - Pitao sam se koliko stvarno vrede. Možda hiljadu puta više nego što ih je platio? Možda i više?

- Da.

- Nastavite samo, recite mi sve o njima.

- Ah. - Napravio je pauzu i dobacio mi pogled za koji bi moglo da se kaže da je lopovski da inače nije bio tako krotak i pedantan tip. Verovatno je uživao u mom uzbuđenju. -Pa, da počnemo. Šta želite da znate?

- Pročitali ste ih? - O, da.

- I, i... - Nisam znao šta da ga pitam. Ed je zaista uživao u ovoj situaciji. - I... jesu li bili ljubavnici? Jesu, zar ne?

- Ah, pa naravno.

- A kad je to među njima počelo? Neposredno po njenom dolasku u Kruase? - O da, sasvim neposredno.

Pa, to razrešava Floberovo pismo Bujeu: Flober se zezao praveći se da i on ima isto toliko mnogo, odnosno isto toliko malo izgleda kod guvernante koliko i njegov prijatelj, a u stvari...

knjigoteka

- I onda kada je on došao u Englesku? - Da, i onda.

- A je li mu bila verenica?

- Teško je reći. Pretpostavljam da je bila tako nešto. Ima nekih aluzija na tu temu, uglavnom šaljive prirode, i u njegovim i u njezinim pismima. Zapažanja o tome da je mala engleska guvernanta upecala slavnog francuskog književnika; o tome šta će ona uraditi ako ga ponovo zatvore zbog povrede javnog morala, i slične stvari...

- Tako, dakle. A da li sada znamo kakva je bila? - Kakva je bila? Ah, mislite kako je izgledala?

- Da. Ima li... Ima li... - naslutio je moju nadu - ... neke fotografije?

- Fotografije? Da, u stvari, nekoliko, snimljenih u nekoj radnji u Čelziju, na debelom kartonu. Mora da ju je on zamolio da mu ih pošalje. Mislite da je to zanimljivo?

- To je neverovatno. Kako je izgledala?

- Sasvim lepo, ali ne tako da biste je zapamtili. Crna kosa, jaka vilica, pravilan nos. Nisam je dobro pogledao; u stvari, nije moj tip.

- A da li su se dobro slagali? - Jedva da sam znao šta još da ga pitam. Floberova engleska verenica, mislio sam u sebi. Napisao Džefri Brajtvajt.

- O da, izgleda da jesu. Izgleda da su se puno voleli. Na kraju je naučio popriličan broj engleskih reči od milja.

- Dakle, ipak je znao engleski?

- O da, ima u njegovim pismima i nekoliko dugih pasusa na engleskom. - A da li mu se dopao London?

- Dopao mu se. Kako i ne bi? Bio je to grad u kome je živela njegova verenica.

Stari dobri Gistav, promrmljao sam za sebe; osetio sam pravu nežnost prema njemu. Bio je ovde, u ovom gradu, pre stotinu i više godina, s mojom zemljakinjom koja mu je

knjigoteka

- Da li se žalio na maglu?

- Naravno. Napisao je nešto kao; „Kako možete da živite u toj magli? U trenutku kad neki gospodin prepozna damu koja mu dolazi u susret izlazeći iz magle, već je prekasno da skine šešir. Čudim se što ovaj narod nije izumro kad ovdašnje prilike toliko otežavaju običnu pristojnost.”

O da, to je bio ton - elegantan, podsmešljiv, pomalo raspojasan.

- A šta je sa Velikom izložbom? Da li ju je podrobnije opisao? Kladim se da mu se prilično dopala?

- I jeste. Naravno, izložba je bila postavljena nekoliko godina pre nego što su se upoznali, ali on je spominje pomalo sentimentalno - pita se da nije možda i ne znajući prošao pored nje u onoj gužvi. Smatrao je da je izložba bila pomalo odvratna, ali isto tako i zaista sjajna. Izgleda da je na sve eksponate gledao kao na veliku izvornu građu koja je bila tu samo zbog njega.

- A, ovaj... - Pa, a zašto da ne pitam? - Pretpostavljam da nije išao u burdelje? Ed me je pogledao popreko.

- Pa valjda je pisao svojoj devojci? Teško da bi se time pohvalio pred njom.

- Ma naravno da ne bi. - Postideo sam se. Svejedno, bio sam ushićen. Moja pisma. Moja pisma. Vinterton je valjda nameravao da mi dopusti da ih objavim?

- Pa, kada mogu da ih pogledam. Poneli ste ih sa sobom, zar ne? - Ne, nisam.

- Niste? - Pa, besumnje je razumno što ih sve čuva na sigurnom mestu. Putovanja sobom nose razne opasnosti. Osim ako... osim ako ga nisam dobro razumeo. Možda... možda je hteo novac? Odjednom sam shvatio da ne znam ama baš ništa o Edu Vintertonu, izuzev da je vlasnik mog primerka Turgenjevljevih Književnih uspomena. - Niste poneli sa sobom baš nijedno pismo?