Stari_vek_istorijski_izvori_-_tacit.pdf

Xegan Marija

KORNELIJE TACIT (55 - 116/120)

sine ira et studio

ivot

O ivotu Kornelija Tacita znamo veoma malo. Najznaqajnije podatke prua sam pisac, ali su ti podaci oskudni. Veruje se da je roen 55. godine u Umbriji. Politiqku karijeru je zapoqeo pod Vespazijanom. Visoke dravne poloaje je zauzimao pod Vespazijanom, Titom, Domicijem, Nervom i Trajanom. Pretor je bio 88., propretor 93. (u Germaniji?), konzul 97., a prokonzul u provinciji Aziji 112. godine. Uqexe u javnom ivotu omoguilo mu je jasan uvid u dravniqke poslove. Sa qetrdeset godina poqeo se baviti literarnom delatnoxu. Svoje radove objavljuje tek posle Domicijanove smrti (96). Tacit je iveo do oko 116/120. godine.

Dela

Kao najranije Tacitovo delo pominje se spis Dijalog o besednicima, a koje je objavljeno 98. godine. U ovome spisu Tacit objaxnjava propast rimske reqitosti, a o kojoj se u to vreme dosta raspravljalo.

Iste godine, 98., Tacit je objavio ivotopis Agrikole. U ovome spisu Tacit slavi svog tasta, a quvenog vojskovou Flavijevaca i osvajaqa Britanije — Agrikolu. Tekst sadri kritiku Domicijanove vlade.

Kao sledei poznat Tacitov spis pominje se Germanija. U ovoj monografiji Tacit pripoveda o starim Germanima, njihovom poreklu, kao i o prostoru koji su naseljavali. Za sastavljanje spisa koristio se delima Cezara, Plinija i kazivanjima putnika. Spis ima za cilj da pokae sve vei uticaj zapadnoevrop-skih naroda na dalju sudbinu rimske drave. Romantiqki opisuje superiornost primitivnih plemena i njihovog prirodnog naqina ivota.

Istorija— U periodu izmeu 100. i 110. godine Tacit je objavio jedan spis pod nazivom Istorija. Istorija je obuhvatala qetrnaest knjiga, a bila je posveena periodu od 69. do smrti Domicijanove, do 96. godine. Od celokupnog dela saquvane su prve qetiri knjige i deo pete ili prikaz dogaaja od 69. do 70. — sukob Galbe, Otona i Vitelija, poqetak Vespazijanove vlade i pohod Tita na Jerusalim.

Anali — Pred kraj svog ivota Tacit je objavio spis Godixnjice od smrti boanskog Avgusta, a koji je danas poznat pod naslovom Anali. Spis je obuh-vatao xesnaest knjiga, a bio je posveen periodu od Avgustove smrti, od 14., do graanskog rata 69. godine. Od dela danas su izgubljene peta i deo xeste knjige ili prikaz godina 29., 30. i 31., zatim knjige od 7. do 10. i deo 11. ili prikaz godina od 37. do 47. (period Kaliguline vlade i deo Klaudijeve) i napokon kraj Anala ili dogaaji od 66. do 69. godine.

Zadatak — Spis poqinje dolaskom Avgusta na vlast jer su dotadaxnji pisci svedoqili ili lano iz straha dok su Avgust, Tiberije i dr. bili ivi ili iz

mrnje kada su isti preminuli. Tacit je nameravao pisati bez pristrasnosti jer je to vremenom daleko od njega.

Nekadaxnje uspone i krize rimskog naroda opisali su slavni pisci [Tacit misli na Tit Livija], a i za prikazivanje Augustovog doba naxlo se sjajnih talenata, dok ih nije za-straxilo poltronstvo koje je sve vixe otimalo maha. Vla-davina Tiberijeva i Gajeva, Klaudijeva i Neronova, lano je prikazana: iz straha dok su bili u moi, iz jox svee mrnje, kada su ve bili mrtvi. Stoga nameravam samo ukratko da gov-orim o Augustu, i to o poslednjim njegovim godinama, a zatim da preem na Tiberijev principat i ostale, i prikaem ih bez stranaqke strasti i pristrasnosti, jer ono xto je te strasti razbuktavalo, vremenski je daleko od mene...

(Tacit, Anali I, 1)1 Tacit se pre svega interesuje za vodee liqnosti drave, za cara i carski dvor. Hronologija — Dogaaje izlae iz godinu u godinu; koristi tzv. analistiqki princip. U Analima svaku godinu deli na dve manje celine. Jednu posveuje caru i carskim provincijama, a jednu Senatu i senatorskim provincijama. Ponekad napuxta ovakav naqin izlaganja, pa na jednom mestu govori o dogaima raznih godina.

Godinu oznaqava imenima dvojice konzula. Ponekad godinu zavrxava pominjanjem onih uglednih graana koji su te godine preminuli.

Izvori— O izvorima koje je Tacit koristio u modernoj istoriografiji se dosta raspravlja. Sam Tacit o svojim izvorima pixe oskudno i neodreeno. Znamo da se koristio narativnim izvorima, dokumentima (govori, pisma, senatske od-luke), kazivanjima, a pomoglo mu je i liqno iskustvo.

Neki primeri za izvore koje je koristio — Poznato je da se koristio istori-jskom knjievnoxu. Na primer, Tacit navodi da je za opis Germanikovog vo-jnog pohoda protiv Germana (14/15) koristio istoriqara germanskih ratova Gaj Plinija, za opis Neronove vlade pominje Kluvija Rufa, zatim Fabija Rustika, Plinija Mlaeg.

Tacit je koristio i memoarsku knjievnost. Pominje memoare Agripine Mlae, majke Neronove, kao i memoare Domicija Korbulona, Klaudijevog vojskovoe. Pored narativnih izvora koristi jox govore: Germanikov govor pobunjenim vo-jnicima u Germaniji, poxto je porodicu iz straha poslao varvarima ili govor Germanina Segesta o svojoj savezniqkoj lojalnosti prema Rimu ili govor cara Klaudija odranog u Lugdunumu 48. godine...

Zatim pisma: Tiberijevo pismo ustanicima u Panoniji, koje je proqitao Druz ili predsmrtno pismo Kalpurnija Pizona upueno Tiberiju...

Sluila su mu kazivanja drugih ljudi, na primer, Tacit sam pripoveda da je kod starijih ljudi sluxao kako su u vreme suenja viali Pizona sa nekakvim papirima, navodno Tiberijevim pismima sa upuctvima protiv Germanika Da su mu i novine sluile kao izvor svedoqi Tacitova reqenica Tacit da ni kod istoriqara ni u dnevnim novinama nije naxao pomena da je Germanikova majka Antonija imala bilo kakvu ulogu u sinovljevoj pogrebnoj sveqanosti.

Pisac o znaqaju svog dela — O znaqaju Anala sam Tacit je rekao: ...moji Anali ne bi se smeli porediti sa delima onih koji su pisali staru istoriju rimskoga naroda. Oni su mogli 1

da pixu o velikim ratovima... ili, kada bi se okrenuli un-utraxnjoj situaciji, mogli su... da pixu o razmiricama izmeu konzula i tribuna, o agrarnim i itnim zakonima... Moja je materija ograniqena, manje slavna, manje slavan e biti i moj napor...

(Tacit, Anali IV, 32)

Tacitovo poimanje istorije

Tacit smatra da jedan analista treba da prua primere dobrih i loxih ljudi, da dobre hvali, loxe kudi i time poduqava qitaoce.

...Glavni je zadatak analiste, mislim, da ne pree u-tke preko plemenitih osobina i postupaka, a da onima koji zlo govore i tvore ulije strah od zla glasa kod potomstva...

(Tacit, Anali III, 65) Prema Tacitu, analista treba da pixe samo o najvanijim dogaajima, a ostalo je materijal za dnevne novine. Quvena je njegova istoriqarska deviza o nepris-trasnosti, sine ira et studio — bez mrnje i naklonosti, koje se sam nije striktno pridravao.

Prednosti i mane Tacita kao istoriqara

Bez Tacita naxe poznavanje perioda posle Avgustove vlade bilo bi daleko skromnije. Zahvaljujui njemu upoznajemo se sa nekim izvorima koji su u meuvremenu izgubljeni.

Kada govorimo o objektivnosti Tacita na umu moramo imati tri stvari: vre-mensku udaljenost od dogaaja o kojima pixe, zadatak koji je sam sebi postavio i politiqku opredeljenost. Tacit pixe o vrlini ljudi i to odreenog kruga ljudi. U nameri da razotkrije dublje uzroke istorijskih zbivanja, Tacit je nastojao da ukae na presudnu mo ljudskih strasti i time je doprineo da se u istorijskim delima javi ozbiljna psiholoxka analiza postupaka glavnih aktera dogaaja. Meutim njegov sud o vodeim ljudima nije uvek objektivan, jer je prema nekim liqnostima pun srbe. Mada pripoveda o provincijama, rimskom plebsu, insti-tucijama, tome ne posveuje posebnu panju. Dalje, Tacit je poreklom iz sena-torske aristokratije. Principat smatra najgorim oblikom vladavine. Qak xta vixe, principat naziva monarhijom, a znamo da je sama pomisao na kraljevinu u Rimljanina izazivala muqninu. Mada je teio istini, u delu provejava ubeenje koje se koreni u njegovu aristokratskom poreklu.1

Kritiqari rimske knjievnosti Tacita hvale kao izuzetnog dramaturga i trag-iqara, kao i njegov pesniqki jezik.

Literatura

— Lj. Crepajac, Predgovor, Anali, Beograd 1970.

— M. Budimir, M. Flaxar, Pregled rimske knjievnosti, De auctoribus Romanis_{, Beograd 1986}3

.

— V. Buhvald, A. Holveg, O. Princ, Reqnik grqkih i latinskih pisaca antike i srednjeg veka, Beograd 1984.

— . Stankovi, Lj. Dimi, Istoriografija pod nadzorom I, Beograd 1996.

1

Dodatak

Xta je na autora teksta ostavilo ustiak iz Tacitovih Anala Tacitov odnos prema principatu:

[Avgust] je uzeo vlast nad celom zemljom... i dao toj vlasti naziv: principat... Sa promenom poretka u dravi nije ostalo nixta od starih i vrednih normi: lixeni jednakosti, svi su ixqekivali princepsove zapovesti...

(Tacit, Anali I, 1) Po Avgustovoj smrti, a uoqi Tiberijevog izbora za cara, mnogi ugledni Ri-mljani pourili su da qestitaju novom vladaru nadajui se u budunosti kakvoj njegovoj milosti. Tacit o ovome pripoveda:

...A u Rimu srljali su u ropstvo konzuli, senatori, vitezovi. Onima najuglednijima najvixe se i urilo, lice-merima. Udexavali su izraz na licu da ne izgledaju ni suvixe radosni zbog smrti Augustove, ni odve alosni zbog Tiberi-jeva stupanja na vlast, pa su u isti mah plakali i radovali se, tugovali i ulagivali se...

(Tacit, Anali I, 7) Godine 15. u xumama i moqvarama nedaleko od Rajne rimski vojskovoa Cecina imao je mnogo muka u borbama protiv domorodaca koje je predvodio Arminije, pobednik nad Varom u Teutobruxkoj xumi. Koliko su Germani znali iscrpeti rimske vojnike svedoqi sledea epizoda koja nam je saquvana kod Tacita:

...No bez pokoja na obema stranama. Ali kakva raz-lika! Kod varvara sveqan pir, ori se dolina od vesele pesme i divlje vike, odjekuju xume. Kod Rimljana slabaxne vatre, isprekidani glasovi. Vojnici lee tu i tamo na nasipu, ili lutaju izmeu xatora, nee ih san, ali to nije ni svesno bdenje. I vou prestraxi uasan san: Kvintilija Vara, sveg u krvi, kako izranja iz moqvare. Quje kao da ga zove, ali ga on ne sluxa i odguruje pruenu mu ruku...

(Tacit, Anali I, 65) Germanski voa Arminije i njegov brat Flav svoje vojne karijere su zapoqeli kao najamnici u rimskim pomonim trupama. Mada e kasnije Arminije dezer-tirati i dii ustanak protiv rimske prevlasti, Flav sve vreme ostaje veran Rimljanima. Godine 16. u vreme novog rata Rima i Germana dva brata koja su ratovala na suparniqkim stranama ponovo se sreu:

...Flav stupi napred, a Arminije ga pozdravi. Zatim otpusti svoju pratnju i zatrai da se udalje naxi strelci ras-poreeni na obali. Kada se ovi povuku, zapita brata gde mu je lice unakaeno. Ovaj navede mesto i bitku. Arminije je dalje hteo da sazna kakvu je nagradu za to dobio. Flav pomene veu platu, ogrlicu, venac i druga vojniqka odlikovanja. Arminije se stane podsmevati jeftinoj nagradi za ropstvo.

Polete reqi i s jedne i druge strane: Flav je isti-cao rimsku veliqinu, Cezarevu mo, texke kazne za pobeene, blagost prema onima koji se predaju... Arminije je govorio

o dunostima prema otabini, o iskonskoj slobodi, o bogov-ima germanskog naroda, o majci koja se pridruuje njegovim, Arminijevim molbama: zar hoe radije da bude izdajnik... Ma-lo-pomalo doe do svae. Ni reka xto je tekla izmeu njih ne bi ih spreqila da se dohvate da nije pritrqao Stertinije i zadrao Flava, koji je, pun srbe, traio oruje i konja. Na drugoj obali mogao se videti Arminije kako, s preteim izra-zom na licu, najavljuje Rimljanima rat. Sa germanskim mexao je mnoge latinske reqi...

(Tacit, Anali II, 9–10) Godine 16. u jednoj velikoj bici koja se odigrala negde izmeu Rajne i Elbe, Rimljani su porazili Germane. Ipak germanski voa Arminije uspeo se spasiti:

Meu njima se isticao Arminije: iako ranjen, glasom je pokuxavao da odri borbu... Krajnjim naporom, zahvaljujui samo svom silovitom konju, probio se umazavxi lice sopstvenom krvlju da ga ne bi prepoznali...

(Tacit, Anali II, 17) Govorei o Tiberijevoj promeni Papija-Popejevog zakona, Tacit rexava da se za trenutak zaustavi i kae nexto vixe o poreklu prava i uzrocima koji su doveli do pojave velikog broja raznih zakona. U ovom delu teksta ,,jasno izbija Tacitov stav rimskog aristokrate i senatora”2

.

U najstarija vremena ljudi jox nisu znali za zlo, zlo-qinstvo i prestup. Tako su iveli bez kazni, bez prinuda... Ali kada je nestalo jednakosti... pojavile su se tiranide. Drugi narodi su... odabrali zakone. Ti zakoni su u poqetku bili jednostavni, kao xto su jednostavni duhom bili i ti ljudi. Slavni su zakoni koje je Krianima propisao Minoj, Spar-tancima Likurg... Atinjanima Solon... Kod nas je Romul imao neograniqenu vlast. Potom je Numa dao narodu religijsko i boansko pravo... Ali glavni zakonodavac bio je Servije Tuli-je. On je doneo zakone kojima su i kraljevi bili duni da se pokoravaju.

Posle proterivanja Tarkvinija, plebejci donesu celi niz odredaba uperenih protiv senatora, s ciljem da osiguraju slobodu i uqvrste jedinstvo. Izabrani su decemviri koji su iz svih dotadaxnjih zakona uzeli one koji su bili najbolji i sastavili Zakone dvanaest tablica — najvixi izraz ravno-pravnosti. Zakoni potonjeg doba... donoxeni su silom da bi predstavnicima naroda otvorili put ka dotada nepristupaqnim poloajima, da bi prognali istaknute ljude, ili postigli sli-qne naopake ciljeve. Otuda pojavi ljudi kao xto su Grasi i Sat-urnini, podbunjivaqi naroda, i Drus, demagog senatske stra-nke...

(Tacit, Anali III, 26–27) Godine 21. na zahtev Tiberija, koji se ve tada nalazio u Kampaniji, odrana je jedna sednica Senata. Senatori su imali zadatak izabrati novog namesnika Afrike, koja je bila zahvaena ustankom. Tom prilikom jedan senator (Sever Cecina) ne obazirui se na pravi predmet rasprave, predlae da se namesnicima provincija zabrani da sobom vode svoje ene:

2

...U prisustvu ena ima neqeg xto ometa mir, unosei u njega raskox, i rat, unosei strah... ene nisu samo slabe i nesposobne za napore, ve i okrutne, qastoljubive i vlasto-ljubive ako im se da sloboda... A naredbe koje izdaju ene, qesto su ogledalo njihove jogunaste udi, nedostatka samokon-trole...

Ovaj predmet odobravao je samo mali broj ljudi. Da ne bude prihvaen doprineo je govor jednog drugog senatora (Valerija Mesalina):

...potrebe ena iste su kao i potrebe njihovih mueva... Neke su, velix, qastoljubive i pohlepne! Pa xta! A zar i sami magistrati nisu robovi raznih strasti?... Kaex: mueve qesto iskvare njihove rave ene, a zar su svi neoenjeni ljudi poxteni?... Uzalud pokuxavamo da naxe slabosti nazivamo drugim imenima: muxkarac je kriv ako ena pree granice... nema nikakvog smisla... da... bia koja su po prirodi slaba na-pustimo i prena-pustimo njihovoj sklonosti ka raskoxi i poudi drugih ljudi...

(Tacit, Anali III, 33–34) Izvor

Dodatak

Druga knjiga— Knjiga obuhvata pregled dogaaja od kraja 16. do kraja 19. godine: Drugu knjigu Tacit poqinje sagledavanjem partsko-rimskih odnosa u periodu od 55. p. n. e. do 16. n. e.

(17)

— kraj Germanikovih operacija u Germaniji i proslavu trijumfa (16 - 17) — ustanak Takfarinata u Africi

— Tiberije na pet godina oslobaa poreske obaveze one gradove u Aziji, kao npr Sard, koje pogodio zemljotres, raste broj optubi po zakonu o uvredi veliqanstva

(18)

— Germanikov drugi konzulat, odlazak na Istok, postavljanje novog kralja Jermenije, obnavljanje saveza sa Partijom

— Kapadokija i Komagena postaju rimske provincije (19)

— Germanikova poseta Egiptu, sukob sa Pizonom, namesnikom Sirije, i smrt u Antiohiji

— Druz uspexno ratuje u Germaniji

— senat Druzu i Germaniku dodeljuje trijumf — Tiberije sreuje prilike u Trakiji

Trea knjiga— Knjiga obuhvata pregled dogaaja od kraja 20. do kraja 22. godine: (20)

— Agripinin povratak u Rim. Germanikova sahrana

— Pizonov povratak u Rim. Suenje Pizonu. Pizonova smrt

— ustanak Takfarinata u Africi. Bles namesnik od 22. Pozdravljen kao imperator (20 – 22)

— raste broj optubi po zakonu o uvredi veliqanstva. Tiberije ublauje Papija-Popejev zakon.

— Tacitov eskurs o rimskim zakonima. (21)

— Tiberijev odlazak u Kampaniju. Druz vrxi konzulsko zvanje — bezuspexan ustanak Gala pod vostvom Sakrovara

(22)

— Tiberije poverava edilima razmatranje predloga o ograniqavanju luk-suza. Tiberije poverava senatu spor o pravu azila u aziskim gradovima — bolest Livije Avguste i Tiberijev povratak u Rim

Qetvrta knjiga— Knjiga obuhvata pregled dogaaja od 23. do 28. godine. Tacit smatra da 23. godina predstavlja prekretnicu u Tiberijevoj vladi. Naime, od smrti sina Druza on ispoljava svoju okrutnost ili povlauje okrutnosti drugih. Uzrok i povod tome bio je Elije Sejan.

(23)

— Sejan zavodi Druzovu enu Liviju. Druzova smrt. Druzova sahrana — eskurs o vojsci i dravnoj administraciji do 23. godine

— u periodu od 23. do 28. raste broj otpuba o uvredi veliqanstva. Cveta delatnost potkazivaqa, koji zaxtitu nalaze kod Sejana i Tiberija

(24)

— Dolabela guxi ustanak Takfarinata u Africi (25)

— optuba protiv Kremucija Korda poxto u svojim Analima odao hvalu Brutu, a Gaj Kasija nazvao poslednjim Rimljaninom. Kord je gladovanjem sebi oduzeo ivot. Edili su spalili njegove spise. Kordova erka je saquvala jedan, koji je objavljen u vreme Kaliguline vlade.

— Tacit neblagonaklono gleda na Tiberijevo odbijanje da bude poxtovan kao bog. Smatra da oni koji ne cene slavu, ne cene ni prave vrednosti. (26)

— Sabin guxi pobunu u Trakiji

— podignuta optuba protiv Agripinine sestre. Zaoxtravaju se odnosi izmeu Tiberija i Agripine. Verujui da car eli da je otruje, Agrip-ina na jednoj veqeri u carskom dvoru odbila da jede. Tacit svedoqi da podatke o Agripini naxao u memoarima Agripine Mlae.

— Senat pre Smirni nego Sardu dao pravo da podigne jedan hram Tiberiju — Tiberije se povlaqi u Kampaniju. Tacit kao razlog carevog napuxtanja Rima navodi Sejanove smisalice, zatim da da oduxka svojim porocima i napokon bekstvo od ambiciozne majke. Pisac tvrdi da Tiberije ve tada odluqio da se ne vraa u Rim.

— Sejan radi protiv Germanikove porodice. (27)

— Sruxio se amfiteatar u Fideni. Poginulo 50 000 ljudi. — Poar zahvatio Celij

— Tiberije povlaqi na Kaprej gde se odao tajnim zadovoljstvima i opakoj dokolici

(28)

— optube o uvredi veliqanstva

Peta knjiga — Knjiga obuhvata pregled dogaaja od 28. do 29. godine. Deo pete knjige koji obuhvata 29., 30., i 31. godinu je izgubljen.

(29)

— smrt Livije Avguste. Tiberije navodno poslovima spreqen da doe na sahranu. Nije dozvolio da joj se daju boanske poqasti, navodno po njenoj elji.

— Tiberije xalje pismo senatu u kome Agripinu optuuje za nadmenost i prkos, a njenog sina Nerona za ljubav prema mladiima i nemoral. Xesta knjiga — Knjiga obuhvata pregled dogaaja od 31. do 37. godine. (31 - 32)

— straxna sudbina Sejanove porodice i njegovih pristalica — prvi ljudi u senatu bavili potkazivanjima najnie vrste. (33)

— zelenaxtvo: odluka da dunici u xto kraem roku poveriocima vrate 2/3 duga, a poverioci da taj dug uloe u razvoj italske zemlje, tj. u zemlju dunika

— od gladi u zatoqenixtvu umiru Agripina Starija i njen sin Druz, koji poslednjih dana jeo groznu hranu — vunu iz duxeka. Svaki dan Druzova zatoqenixtva, njegovi izrazi lica, reqi su beleeni. Te belexke je po Druzovoj smrti Tiberije dao da se proqitaju u senatu.

— pojava ptice Feniks u Egiptu; verovalo se boanska ptica koja samu sebe spaljuje i vaskrsava iz svog pepela.

— u Rimu ubistvo za ubistvom (35 - 36)

— unutraxnji sukobi u Partiji koje Rim podstrekava — izgoreo Cirk i Aventin. Tiberije pomae unesreene (37)

— Tiberijeva smrt. Tacit optuuje Makrona. (37 — 47)

Pregled dogaaja od 37. do 47. ili knjige VII, VIII, IX, X i deo XI ili pregled Kaliguline i dela Klaudijeve vlade je izgubljen.

Jedanaesta knjiga— Poqetak knjige je izgubljen, a saquvano govori o dogaajima od 47. do 48. godine.

(47)

— Klaudije priredio stoletne igre

— Mesalina zaljubljuje u mladog i lepog senatora Gaj Silana, koji stupa u vezu sa caricom. Car pak zauzet dravnim poslovima ne sumnja u enu. — Klaudije kao kralja Heruska postavlja sina Flava, brata Arminija — Domicije Korbulon guxi ustanak germanskog plemena Hauka

(48)

— Klaudije u senat uvodi Gale, u prvom redu Edue koji su se jedini od Gala nazivali braom Rimljana

— Klaudije zauzet poslovima u Ostiji. Mesala udaje za Silana. Silan us-vaja Britanika i Oktaviju i tei vrhovnoj vlasti. Car od osloboenika (Palanta, Narcisa i Kalista) i nalonica obavexten o Mesalininom qinu. Povratak u Rim. Silan priznao krivicu, a Mesalina sklonila iz Rima i molila da joj se sudi i da prilika da se opravda. Klaudije bio spreman povinovati se Mesalininoj molbi, ali ova ubijena po na-logu Narcisa. Vest o eninoj smrti Klaudije primio za veqerom, nije izustio ni req i nastavio je da jede.

Dvanaesta knjiga— Knjiga obuhvata pregled dogaaja od 48. do 54. godine. (48)

— osloboenici trae enu Klaudiju. Narcis predlae bivxu carevu enu Eliju Petinu, Kalist Loliju Paulinu, a Palant carevu bratanicu Agripinu Mlau.

(49)

— Vitelije predloio da se dozvoli brak izmeu strica i bratanice, senat njegovu odluku odobrio. Klaudije se eni Agripinom. Tacit pripoveda da od trenutka kada je Agripina postala Klaudijevom enom, sve se u dravi izmenilo. Svi su nju sluxali, a njoj vlast nije sluila za zabavu... (XII, 7)

— Agripina vraa Seneku iz progonstva i poverava mu svog sina Domicija na poduqavanje.

— zaruke Domicija, Agripininog sina, i Oktavije, Klaudijeve erke — Agripina izradila da Lolija bude okrivljena za uvredu veliqanstva, a

jedna ena ugledna roda proterana samo zato xto je Klaudije rekao da je lepa.

— Klaudije pomerio granice pomeriuma (50)

— Klaudije usinio Domicija, koji od sada naziva Neron. Agripina dobija titulu Avgusta

— nemiri u Germaniji i Britaniji. Ostorije uguxio pobunu britanskih plemena koje predvodio Karatak. Karatak zarobljen i odveden u Rim. Klaudije mu je poxtedeo ivot.

(51)

— Neron obukao muevnu togu.

— Agripina na mesto prefekta pretorija dovodi Bura Afranija. — partski kralj Vologes prodire u Jermeniju

(52)

— posle 11 godina zavrxen poduhvat odvoenje vode iz Fuscinskog jezera u reku Liris. U tu qast car priredio bitku na jezeru i gladijatorske borbe.

(53)

— Neron se eni Oktavijom (54)

— Agripina otrovala cara

— pretorijanci kao novog cara pozdravili Nerona Izvor

Dodatak

Prekucano iz jedne rukom pisane skripte nepoznatog autora, koja je do mene doxla zahvaljujui naporima i istraivaqkim sklonostima koleginice Simi Mirjane.

Sadraj I knjige

Tacit pripoveda da pisac moe da pixe istinito samo ako ne pixe pod uticajem ljubavi ili mrnje. Vreme koje opisuje je bogato nesreama. Qetiri cara su ubijena maqem, qetiri graanska rata, spoljni ratovi... Ipak, i u takvoj situaciji postoje primeri vrline.

Tacit opisuje vreme koje je nastupilo posle Neronove smrti. Carstvom se pronela vest da carem moe postati i onaj ko nije u Rimu.

Oton je kao deqak ivot proveo lakomisleno, mladost raskalaxno i zato je bio drag Neronu u takmiqenju u razvratu. Poxto je izbio ustanak u Germaniji i poxto je Galba u Senatu izjavio da usvaja Pizona po primeru boanskog Avgusta, kod Otona se javila mrnja prema Galbi i zavist prema Pizonu. Vojska je Otona predlagala za cara. Kada je Galba saznao za zaveru vojnika ponudio je da isplati sve one darove koje je obeavao a to nije uqinio. Meutim, i Galba i Pizon bili su ubijeni. Kae se da nijednu vest Oton nije primio sa takvim veseljem kao onu o ubistvu Pizona u hramu Veste. Glave ubijenih bile su nataknute na koplja, koja su zaverenici nosili po gradu pri tom pokazujui svoje krvave ruke. Qitav dan protekao je u zloqinima da bi na kraju bilo organizovano veselje. Otonu je bila dodeljena tribunska vlast, zvanje Avgusta, kao i druge vladarske poqasti. U daljem tekstu Tacit izlae svoja zapaanja o Pizonu i Galbi. Pizon je bio boljeg glasa nego sudbine. Galba je sa svojim novcem xkrtario, dok nije bio eljan tueg. Sa prijateljima i osloboenicima bio je blag, a ako bi bili zli bio je slep sve do prestupa. Dok je bio u usponu snage naroqito se istakao vojniqkom slavom u Germaniji. Kao prokonzul je upravljao Afrikom, kao stariji Ovostranom Hispanijom.

Otonu su se na vernost zaklele legije Dalmacije, Panonije i Mezije. Vitelije pak sve vixe jaqa u Germaniji.

Sadraj II knjige

Narbonska Galija se zaklela na vernost Viteliju. Sukob Vitelija i Otona. Rat se postepeno prenosio na Italiju. Deo Italije izmeu Alpa i Pada drala je Vitelijeva vojska. Poxto su se snage Vitelija sve vixe poveavale, Oton se dvoumio da li da odugovlaqi sa ratom ili da okuxa sreu. Vitelije je bio svestan da Otonu vojska iz provincije nee priskoqiti u pomo. Bri-tanske legije zaokupljivali su lokalni neprijatelji, a razdvajalo ih je i more. Hispanija nije raspolagala sa dovoljno oruanih snaga. U 37. godini Oton se samoubio. Traio je da se skromno sahrani. Telo su ponele pretorijanske ko-horte sa pohvalama i suzama, ljubei njegove rane i ruke. Neki od vojnika su se ubili kraj lomaqe, ne zbog krivice ili straha, ve zbog nadmetanja u junaxtvu i zbog ljubavi prema vladaru. Otonu je podignuta skromna grobnica. Otonov otac bio je konzul, a deda pretor. Rod njegove majke nije bio ugledan.

Vojnici Vitelija, koji su bili svuda rasuti po municipijama i kolonijama, poqeli su da plene, otimaju, da qine nasilja i obexqaxenja. Kada je bilo javljeno za smrt Otona, gradski prefekt je zakletvom obavezao vojnike u gradu na vernost Viteliju. U meuvremenu, poxto Vitelije jox nije bio saznao za Otonovu smrt, sakupljao je vojsku u Germaniji. Poxto je Vitelije naredio da se ubiju najugledniji centurioni otonovaca, raste nezadovoljstvo legija prema njemu. Isto taki mnogi su zavideli poloaju germanskih legija.

Vespazijan se pripremao za rat, ali je imao u vidu snagu germanske vojske, koja mu je bila poznata kao starom ratniku. Njegove legije nisu bile iskusile

graanski rat, Vitelijeve su bile pobednici, dok je kod pobeenih bilo vixe meusobnih optubi nego snage. Protiv Vitelija ustali su i pretorijanci. Dok se Vespazijan kolebao, ostali vojnici i prijatelji su ga hrabrili. Neki su qak hteli da ga ubede odgovorima proroka i kretanjima zvezda. Vespazijan nije bio podloan tim praznovericama, jer je i sam drao nekog proroka i vraqa. Poqetak prenosa vlasti na Vespazijana poqeo je u Aleksandriji. Taj dan je kas-nije slavljen kao prvi dan principata. Vojska ga je pozdravila kao cara. Tako se strah pretvorio u sreu. U Vespazijanu nije bilo niqeg oholog, obesnog ili neo-biqnog. Postepeno su i ostale legije prelazile na stranu Vespazijana. To je bio sluqaj sa sirskom vojskom, vojskom u Aziji, panonskom vojskom. Udruenje panon-skih i mezijpanon-skih vojnika sobom je povelo i dalmatske legije. Poloaj Vitelija bivao je iz dana u dan sve nesigurniji, a meu vojnicima bio je sve vixe prezren. Kada se saznalo o provali Vespazijanovih pristalica, Cecini i Valensu, Vite-lijevim vojskovoama, nareeno je da se spremaju za rat. Germanska vojska je bila troma, nije podnosila sunce, praxinu i nevreme... s druge strane bila je spremna za prevrat. Cecina se nadao raskoxi i sanjao je o izdaji. Vespazijan e pri tom pristati na sve uslove za prelazak na njegovu stranu. Mrnja Cecina prema Valensu dovela je do toga da bude zapostavljen kod Vitelija, pa je nastojao da dobije milost novog vladara — Vespazijana.

Sadraj III knjige

Viteliju je jedino veran ostao Valens. Meu vojnicima Vitelijeva odvanost je bila sve slabija. Kako je ko bio vixi po qinu tako se klonio nesree. Jedino je obiqan vojnik ostao uporan. Navodi se i smrt Junija Bleza zbog koje je osobito bio zadovoljan Vitelija. Meutim, Tacit kae da je Blez, izuzev izuzetnog rada i otmenog ponaxanja, bio i nepokolebljive vernosti (a ne kao Cecina i drugi Vitleijevi prvaci).

Valens je bio zarobljen i u zatvoru ubijen. Galija nije oklevala, a i Britanija se priklonila Vespazijanu. Na kraju je u skupxtini meu svojim vojnicima pa i pred enama Vitelija odrao kratak govor kojim se odrekao vlasti radi mira u dravi. Neka zadre samo uspomenu na njega, neka budu milostivi prema bratu i eni i nedunoj deci. Sada je qitava drava predata vlasti Vespazijana. Sadraj IV knjige

Tacit kae da je ubistvom Vitelija vixe prestao rat nego xto je za-poqeo mir. Naoruani pobednici su sa mrnjom proganjali pobeene. To je bio trenutak uspostavljanja vlasti Flavijevaca. U Rimu je Senat dodelio Vespazi-janu sve xto je za vladare uobiqajeno. Dodelio mu je konzulat sa sinom Titom, Domicijanu je dodeljena pretura i konzulska vlast.

Tacit govori o nezadovoljstvu Galije i Germanije. Kae da sa njima Rim ne postupa kao sa saveznicima, ve kao sa robovima. Prepuxteni su prefektima i centurionima. U Galiji je posvedoqen Civilisov ustanak, a vodeu ulogu u ustanku imali su Batavci.

Vespazijan je operacije u Judeji poverio svom sinu Titu. Sadraj V knjige

Pre nego xto e pisati o poslednjim danima Jerusalima, Tacit je od-luqio da prvo pixe o poqetku. Judejci, kao begunci sa ostrva Krita, naselili su krajnje delove Libije. Kada se u Egiptu pojavila kuga, Amonovo proroqixte je zahtevalo da se jevreji proteraju u druge zemlje. Na qelu sa Mojsijem krenuli su na put. Poxto su imali problema sa vodom i ve su bili na ivici propasti, kada ih je krdo magaraca dovelo do izvora. Napokon doxli su do mesta gde su sagradili grad i posvetili hram. Mojsije je uveo nove verske propise. Zatim Tacit pixe o poloaju grada.

Od Rimljana Judejce je prvi pokorio Gnej Pompej i uxao je u hram. Po nareenju Nerona, Vepsazijanu je poveren rat u Judeji. Uspeo je da osvoji sve gradove osim Jerusalima. Vespazijan je kasnije opsadu Jerusalima poverio svom sinu Titu. Ostale knjige danas nisu saquvane.