Pasifajina deca sa Minojem bila su Akakalida, Arijadna, Androgej, Katrej, Glauk i Fajdra.1 Ona je
zatim rodila i Kidona sa Hermesom i libijskog Amona sa Zeusom.2
b) Arjadnu je prvo voleo Tesej, a potom Dionis, i ona je rodila mnogo slavne dece. Katreja, koji je Minoja nasledio na prestolu, ubio je rođeni sin na ostrvu Rod. Fajdra se udala za Teseja i bila čuvena po nesrećnoj ljubavi prema svom pastorku Hipolitu. Akakalida je bila Apolonova prva ljubav. On je Akakalidu sreo i zaveo u Karmanorovom domu u Tari, gde su on i njegova sestra Artemida, s ostrva Ajgijale, došli da se očiste od greha. Minoj se uvredio i prognao je Akakalidu u Libiju, gde je, po jednima, rodila Garamanta, dok drugi tvrde da je Garamant prvi čovek koji se uopšte rodio.3
c) Glauk se još kao dete, igrao jednog dana loptom u dvoru u Knosu, a možda je lovio i miša, kad je iznenada nestao. Minoj i Pasifaja su ga tražili na sve strane, pa kako nisu mogli da ga nađu, obratiše se proročištu u Delfima. Tamo im saopštiše da će izgubljenog naći onaj koji bude našao najbolje poređenje za nedavno kobno rođenje na Kreti. Minoj se raspita i saznade da je jedna krava iz njegovog krda otelila tele koje menja boju tri puta dnevno — od bele u crvenu i od crvene u crnu. On sazva sve svoje proroke i vrače u dvor, ali nijedan nije mogao da smisli poređenje, dok Argivac Poliejd, Melampov potomak, ne reče: »Ovo tele me najviše podseća na sazrevanje kupine (ili rudice).« Minoj mu odmah zapovedi da nađe Glauka.4
d) Poliejd poče da luta po lavirintima dvorca, dok ne naiđe na buljinu koja je sedela na ulazu u podrum i terala roj pčela, i to shvati kao neobično predskazanje. I zaista, u podrumu nađe poveliki ćup meda i Glauka glavačke udavljenog u njemu. Kad Minoju saopštiše šta se dogodilo, on se posavetova sa kuretima, pa prihvatajući njihovo mišljenje, reče Poliejdu: »Sad kad si našao telo moga sina, moraš ga povratiti u život!« Poliejd se branio i objašnjavao da on ne može oživljavati mrtve, budući da nije Asklepije. »A! Znam šta ću učiniti. Zatvoriću te u grobnicu sa Glaukovim telom i mačem, i tamo ćeš ostati dok ne izvršiš moje naređenje«, odluči Minoj.
e) Kad se Poliejd privikao na mrak u grobnici, on ugleda zmiju kako se približava dečakovom telu, pa dograbi mač i ubije je. Ne prođe dugo kad dopuzi druga zmija. Videvši da joj je drugarica mrtva, ona se povuče, ali se ubrzo vrati sa čarobnom travkom u ustima, koju stavi na uginulu zmiju. Zmija ožive.
f) Poliejd se zaprepasti, ali zadrža prisustvo duha, te i on stavi travku na Glaukovo telo i čudo se ponovi. Tada on i Glauk počeše glasno da viču u pomoć, dok ih prolaznici nisu čuli i pozvali Minoja. Minoj, veoma obradovan, otvori grobnicu i nađe sina živog. On obasu Poliejda poklonima, ali ne htede da ga pusti da se vrati u Arg dok ne nauči Glauka veštini predskazivanja. Poliejd je to nerado učinio, pa je stoga, kad se već spremao da otplovi kući, rekao Glauku: »Dečače, pljuni mi u usta!« Glauk učini što mu je rečeno i smesta zaboravi sve što je naučio.5
g) Kasnije je Glauk krenuo u pohod na zapad i zatražio kraljevstvo od Italijana; međutim oni su ga prezirali jer nije uspeo da dostigne veličinu svog oca; ipak on je uveo kretske vojne opasače i štitove u Italiji, i tako dobio ime Labik, što znači »opasan pojasom».6
h) Androgej je pohodio Atenu i pobedio u svim disciplinama na sveatenskim igrama. Ali kralj Ajgej, kome je bilo poznato Androgejevo prijateljstvo sa pedeset buntovnih Palamtovih sinova, poboja se da bi Androgej mogao nagovoriti svog oca Minoja da im pomogne i to neraspoloženje pretvori u otvorenu pobunu, te skova zaveru sa Megaranima i dogovori se da Androgeja sačekaju u zasedi kod Ojnoje, na putu za Tebu, kuda se Androgej uputio na takmičenje na nekim pogrebnim igrama. Androgej se hrabro branio i bitka je bila žestoka ali ga najzad ipak ubiše.7
i) Vest o Androgejovoj smrti zatekla je Minoja kako na ostrvu Par prinosi žrtvu Gracijama. On zbaci vence i zapovedi da prestanu sa svirkom na flauti. Obred je ipak obavio, te su se otada na Paru Gracijama prinosile žrtve bez muzike i cveća.8
j) Glauka, Minojevog sina, često zamenjuju sa antadonjanskim Glaukom, sinom Antadonovim, ili Posejdonovim, koji je jedanput nadgledao vraćanje bespravno oduzete trave, koju je, po predanju, u
Zlatnom veku kosio Kron. Tom prilikom on ugleda kako iznenada ožive jedna mrtva riba (a neki kažu divlji zec), bačena na tu travu. On takođe okusi travu i posta besmrtan, skoči u more i posta morsko božanstvo čuveno po ljubavnim zgodama. Njegov podvodni dom nalazio se nedaleko od ostrva Del i svake godine posećivao je on, proričući, grčke luke i ostrva, a mornari i ribari su ga veoma poštovali — sam Apolon opisivan je kao Glaukov učenik.8
1. Pausanija: VIII, 53, 2; Diodor sa Sicilije: IV, 60; Apolodor: III, 1, 2; 2. Pausanija: loc. cit.; Plutarh: Agis 9;
3. Plutarh: Tesej 20; Apolodor: III, 2, 1—2; Euripid: Hipolit; Pausanija: II, 7, 7; Apolonlje sa Roda: IV, 1493;
5. Apolodor: loc. cit.; Higin: loc. cit.; 6. Servije uz Vergilijevu Ajneidu VII, 796;
7. Diodor sa Sicilije: IV, 60, 4: Apolodor: III, 15, 7; Servije uz Vergilijevu Ajneidu VI, 14; Higin: Fabula 41:
8. Apolodor: III, 15, 7;
9. Atenaj: VII, 48; Ceces: O Likofronu 754; Ovidije: Metamorfoze XIII 924: Pausanija: IX, 22, 6; Servije uz Vergilijeve Georgike: I, 437.
*
1. Pasifaja, Mesec (vidi 51, h), imala je mnogo sinova: Kidon je heroj po kome je nazvan Kidon u blizini Tege i kodinske kolonije na Kreti; Galuk je korintski heroj mora (vidi 71, 4); u čast Androgeja, u Keramiku su svake godine održavane igre a Atenjani su ga obožavali kao »Eurigija« (»onaj koji kruži dolinama«), to jest kao duha sunčane godine (Hesihije sub Androgej); Amon, proročki heroj Amon-Oziris, kasnije je izjednačen sa Zeusom; a najmlađi sin bio joj je Katrej, čije je ime, izgleda, bio oblik muškog roda od Katarhoja, što znači Mesec, darodavac kiše. Njene kćerke Arijadna i Fajdra su ponavljanje nje same; Arijadna je, iako joj se ime čitalo kao Ariagne, »najčistija«, izgleda, sumersko ime, Ar-ri-an-de, »majka visokorodnog ječma«; Fajdra se javlja u južnopalestinskim natpisima kao Pdri.
2. Mit o Akakalidi (»neograđena«) izgleda da priča o tome kako su Heleni iz Ajgijale osvojili zapadnokretski grad Taru, koji kao ni ostali kretski gradovi, nije bio utvrđen zidinama (vidi 98, 1); najviđeniji stanovnici grada pobegli su u Libiju, gde su postali vladari neratobornih Garamanta.
3. Belo, crveno i crno, boje Minojeve junice, bile su boje Ije, Mesečeve krave (vidi 56, 1); zatim i boje Augejevih svetih bikova (vidi 127, 1), a na kretskim vazama (Monumenti Inediti VI—VII. str. 77) i Minojevog bika, koji je odneo Europu. Štaviše i tronošci od ilovače ili gipsa, posvećeni kretskoj boginji, koji su nađeni u Nino Kani, kao i tronožac nađen u Mikeni, bili su obojeni belo, crveno i crno, a prema Ktesijevoj Indica, to su bile i boje roga obilja koji kao kalendarski simbol predstavlja Boginju Mesec kako vlada nad pet godišnjih doba Ozirisove godine; što je Glauk jurio za mišem, ukazuje na sukob između atenskih obožavalaca Atene koji su imali sovu (glaux) kao uobičajeni znak, i poštovalaca Apolona
Smitijskog (»Apolon mišji«). Međutim moglo se desiti i da je Minoj dao Glauku da pojede miša u medu, jer su tim odvratnim lekom u staro vreme lečili bolesnu decu na istočnom delu Sredozemlja. Glaukovo
davljenje u medu se, verovatno, odnosi na običaj da se med upotrebljava kao tečnost za balzamovanje — na Kreti je nađeno dosta dečjih ukopnih ćupova u kućama — a sova je bila ptica smrti. Pojava pčela u mitu verovatno se može objasniti pogrešnim tumačenjem nekih gravira na dragom kamenju (Weiseler: Denkmale der Alten Kunst II, 252), na kojima se mogao videti Hermes kako vadi mrtvace iz jednog ćupa, dok njihove duše lebde unaokolo kao pčele (vidi 39, 8 i 82, 4).
4. Poliejd je i nešto izmenjen Zagrej (vidi 30, a) i polubog Asklepije, koji je, izgleda, imelom vraćao život umrlima (vidi 50, 2). U vavilonskoj legendi o Gilgamešu postoji slična priča o oživljavanju zmije.
Gilgamešu je biljku večnog života ukrala zmija i ona se od tada podmlađuje presvlačeći svoju košuljicu; Gilgameš se, nemoćan da povrati travku, predaje smrti. Gilgamešova biljka je, po opisu, slična pasjakovini, biljci koju su Grci upotrebljavali radi očišćenja od greha pre nego što će pristupiti činodejstvovanju u misterijama.
5. Poliejdova naredba Glauku da mu pljune u usta podseća na sličan Apolonov postupak prema Kasandri, koja je propustila da mu plati za dar proricanja; ali rezultat nije bio isti, jer Kasandra nije izgubila dar, nego joj samo niko nije verovao (vidi 158, q).
6. Boginje kojima je Minoj prineo žrtve bez uobičajenog cveća i muzičke pratnje kad je čuo da mu je sin mrtav, bile su Parije ili Starice (vidi 89, a), bez sumnje tri Suđaje, koje su, kad bi hteli da im ublaže ime,
povod sukoba Krete i Atene (vidi 98, c), a verovatno je za osnovu čitavoj priči poslužilo neko beznačajno ubistvo u Ojnoji.
7. Proročki dar antedonjanskog Glauka, njegovo ime, ljubavne zgode, od kojih jedna sa Skilom (vidi 170, t), navode na to da je on kod Krećana bio personifikacija siline mora. I Minoj, koji je svoja proročanstva dobijao od Zeusa, i Posejdon, zaštitnik saveza kretskih država (vidi 39, 7), provodili su ljubav sa Skilom (vidi 91, 2); a Antadon (»onaj koji se raduje cveću») je, po svoj prilici, ime kretskog heroja prolećnog cveta koji se ponovo rađao u svakom poznijem minojskom kralju Minoju (vidi 85, 2). Izgleda da se kralj Knosa svetim obredima venčanja vezivao sa svim državama članicama kretskog saveza (vidi 89, 1); odatle i Glaukova ljubavnička reputacija. Po svoj prilici predstavnik Knosa je jedanput godišnje obilazio sve
prekomorske oblasti potčinjene Kreti, objašnjavajući, poput Tala (vidi 92, 7), najnovije proročke edikte. Del je bio kretsko ostrvo i verovatno i centar iz kojeg su se raznosila proročanstva što su stizala iz Diktinske pećine u Knosu. Ali antadonjanski Glauk takođe podseća i na Proteja proročkog morskog boga, kretskog Fara (vidi 169, 6) i Melikerta, morskog boga Korinta, a poistovećuju ga i sa jednim drugim Glaukom (vidi 71, 4). Kronova trava iz Zlatnog doba mogla bi da bude čarobna herbe d'or Druida.
8. O jednoj verziji mita o Glauku govori Plinije, uzimajući kao izvor lidijskog istoričara Ksanta (Istorija prirode XXV, 14) i Non (Dionysiaca XXV, 451—551), a trag o ovom mitu ostao je i na kovanom novcu iz Sardisa. Kad je heroja Tilona ili Tila (»čvor ili falus«) smrtonosno ujela zmija u petu (vidi 117, 1). njegova sestra Mojra (''sudbina'') zamolila je diva Damasena (''ukrotitelja'') da ga osveti. Utom neka druga zmija nađe »Zeusov cvet« u šumi i stavi ga na usta svojoj mrtvoj drugarici, koja odmah ožive; sledeći njen primer, Mojra je na isti način povratila Tila u žlvot.