Pobesneli od gneva što je Zeus zatvorio njihovu braću Titane u Tartar, neki veoma visoki i strašni džinovi, sa dugačkim uvojcima i bradama i zmijastim repovima umesto nogu, zaverili su se i napali Nebo. Njih dvadeset četvoricu rodila je Majka Zemlja u tračkoj Flegri.1
b) Bez ikakve opomene, oni dohvatiše stenje i jelove baklje i, stojeći na planinskim vrhovima, zavitlaše ih ka nebu, te tako dovedoše Olimpljane u veoma težak položaj. Hera je zloslutno prorekla da nijedan od bogova neće biti kadar da ubije ijednog džina; džinove može pobiti samo smrtnik, obučen u lavlju
kožu, i to pod uslovom da ih preduhitri i ne dopusti da nađu izvesnu travu od koje se postaje neranljiv, a koja raste na nekim tajnim skrovitim mestima na zemlji. Zeus se odmah posavetovao sa Atenom, poslao ju je Heraklu u lavljoj koži, na koga je po svoj prilici, Hera mislila. Atena obavesti Herakla kako stvari stoje, a Zeus zabrani Eoji i Heliju da svetle za izvesno vreme. Pri slaboj treperavoj svetlosti zvezda, Zeus je u krajevima koje je Atena naznačila, počeo da pipa po zemlji, te tako nađe travu i srećno je donese na nebo. c) Sad su Olimpljani mogli da se upuste u boj protiv džinova. Herakle je odapeo prvu strelu na Alkioneja, neprijateljskog vođu. Alkionej se sruši, ali se ponovo diže živ na noge, jer beše pao na svoju rodnu grudu u Flegri. »Požuri, hrabri Herakle!« vikala je Atena. »Odvuci ga negde u neku drugu zemlju!« Herakle dohvati Alkioneja na pleća i odvuče ga preko tračke granice, te ga tamo dokrajči svojom batinom. d) Porfirion skoči na nebo sa jedne velike stene koja je strčala uvis, a koju su napravili sami džinovi i svi se bogovi razbežaše. Jedino je Atena zauzela odbrambeni stav. Projurivši pored nje, Porfirion se uputi Heri i pokuša da je zadavi; ali u tom trenutku Erot ga svojom strelom rani u jetru, njegov bes se pretvori u požudu, te poče da kida Herinu sjajnu odeždu. Zeus, videći da će mu žena biti silovana, potrča napred i u
ljubomornom besu obori Porfiriona svojim gromom. Porfirion ga odmah podiže, ali ga Herakle, koji se utom vratio iz Flegre, za tren oka smrtno rani svojom strelom. U međuvremenu se Efijalt okomio na Areja i potukao ga do nogu; Apolon je ipak uspeo da ustreli prokletnika u levo oko i pozove Herakla, koji smesta posla drugu strelu u desno oko. Tako je umro Efijalt.
njega kutlaču usijanog metala, a Atena prignječila pohlepnog Palanta kamenom. Miroljubive boginje Hestija i Demetra nisu uzimale učešća u sukobu, već su stajale po strani i, zbunjene, kršile ruke; Suđaje su, međutim, bacale gvozdene tučkove i to s dobrim rezultatima.2
f) Ostali džinovi, obeshrabreni, nagoše se da beže nazad na zemlju, a Olimpljani počeše da ih gone. Atena se baci kamenom za Enkeladom, kamen prignječi džina i surva ga u more: tako je postala Sicilija. Posejdon otkide deo ostrva Kosa svojim trozupcem i baci se njime na Polibuta; tako je u blizini Sicilije nastalo ostrvce Nisir, ispog koga leži Polibut.3
g) Ostali džinovi pružiše poslednji otpor kod Bata, u blizini Trapeza u Arkadiji, gde zemljište još uvek gori, a orači izoravaju kosti džinova. Hermes je pozajmio od Hada njegov nevidljivi šlem i pogodio
Hipolita, a Artemida je probola strelom Grationa; tučkovi Suđaja porazbijali su glave Agriju i Toantu; Arej, svojim kopljem, i Zeus, svojom munjom, izađoše na kraj sa ostalima, tako su morali da zovu Herakla da bi dokrajčio svakog palog džina. Ima ih koji tvrde da je bitka bila na Flegrajskom polju, nedaleko od Kumaje u Italiji.4
h) Silen, na zemlji rođeni satir, tvrdio je za sebe da je učestvovao u ovoj bici na strani svog učenika Dionisa, i pripomogao pogibiji Enkelada time što je širio paniku među džinovima njačući kao magarac; ali Silen je obično pijan i ne razlikuje istinu od laži.5
1. Apolodor: I, 6, 1; Higin: Fabule, predgovor; 2. Apolodor: I, 6, 2;
3. Apolodor: loc. cit.; Strabon: X, 5, 16;
4. Pausanija: vm, 29, 1—2; Apolodor: loc. cit.; Diodor sa Sicilije: IV, 21; 5. Euripid: Kiklopi 8.
*
1. Ova priča, nastala posle Homera, sačuvana je u nepotpunoj verziji; Erot i Dionis, koji su učestvovali u borbi, kasnije su došli na Olimp (vidi 15, 1—2 i 27, 5), a i Herakle je stigao na Olimp pre nego što je proglašen za boga na brdu Ojta (vidi 142, h). Ova priča služi da objasni odakle potiču mamutove kosti koje su nalazili kod Trapeza (koje se i danas mogu videti po mesnim muzejima); da objasni vulkanski plamen na Batu, zatim u Arkadiji, u tračkoj Paleni, i na Kumiru, i najzad postanak ostrva Sicilije i Nisira, ispod kojih su, kako priča kaže, Atena i Posejdon sahranili dva džina.
2. Istorijski događaj iz kojeg proističe ovaj mit, kao i mit o pobuni Aloida (vidi 37, 6), za koji se smatra da je dvojnik ovom mitu — izgleda da je bio koncentrisani pokušaj nehelenskih brđana da osvoje neka helenska utvrđenja. Mitom je obuhvaćeno i povlačenje napadača koje su Heleni odbili uz pomoć nekih svojih saveznika. Ali nemoć i kukavičluk bogova u poređenju sa hrabrošću nepobedivog Herakla, i tok bitke opisan sa elementima farse, govore o tome da je ovo pre omiljena pripovest negoli mit.
3. Ipak, u priči postoje i skriveni religiozni elementi. Džinovi nisu od krvi i mesa, već duhovi rođeni iz zemlje; to označavaju njihovi zmijoliki repovi; s njima se može izaći na kraj samo pomoću čarobne trave. Nijedan mitograf ne pominje o kojoj se biljci radi, ali to je verovatno ephialtion, lek protiv snoviđenja i košmara. Efijalt, ime vođe džinova, bukvalno znači »onaj koji skače na« (incibus — na latinskom); a pokušaj Porfiriona da zadavi i napastvuje Heru i pokušaj Palanta da siluje Atenu ukazuju da je cilj priče pouka da u slučaju erotičnih košmara, u bilo kome trenu u toku 24 časa, treba prizvati u pomoć Herakla Spasioca.
4. Alkionej (»moćni magarac«) verovatno je duh vetra koji se zove šiloko (jugo) — dah divljeg magarca, ili Tifon (vidi 36, 1) — koji donosi ružne snove i razgara sklonosti i požudu; zato Silen i tvrdi da je džinove naterao u bekstvo njačući kao magarac, što priču čini još komičnijom (vidi 20, b). Ime Mimant
drevna vremena snovi pripisivali boginji sa kobiljom glavom. Na severu su oni što su patili od strašnih snova dozivali boga Odina, dok ga kasnije nije zamenio sveti Svithold.
5. Kako je Herakle upotrebio čarobnu travu može se zaključiti iz vavilonskog mita o kosmičkoj borbi starih i novih bogova. Tamo Marduk, Heraklov parnjak, drži travku u svojim nozdrvama, da bi se sačuvao od škodljivog mirisa boginje Tijamat; u ovom mitu trebalo je suprotstaviti se Alkionejevom zadahu.
36 TIFON
Iz osvete što su uništeni džinovi, Majka Zemlja se podade Tartaru, i uskoro u Korikskoj pećini na Kilikiji rodi svoje najmlađe dete, Tifona: najveće čudovište koje se ikad rodilo.1 Od bedara naniže Tifon je bio samo
ogroman splet zmijurina, a njegove su ruke, koje bi, kad ih ispruži, dosezale stotinu morskih milja u oba pravca, imale bezbroj zmijskih glava umesto šaka. Njegova gruba magareća glava dodirivala je zvezde, a ogromna krila su pomračivala sunce, vatra mu je izbijala iz očiju a užarene kamenčuge kuljale su mu iz čeljusti. Kad je Tifon krenuo ka Olimpu, bogovi u strahu pobegoše čak u Egipat i tu se prerušiše u životinje: Zeus je postao ovan; Apolon vrana, Dionis koza, Hera bela krava; Artemida mačka; Afrodita riba; Arej vepar; Herakle se pretvorio u pticu Ibis, i tako dalje.
b) Jedino Atena osta na položaju i poče oštro koriti Zeusa zbog kukavičluka, dok on ponovo ne uze svoj pravi lik i pusti munju na Tifona, a istovremeno zamahnu svojim kremenim srpom kojim se poslužio da kastrira svoga oca Urana. Ranjen, Tifon urlajući odlete na planinu Kasiju, koja se pomalja na severu iznad Sirije i tamo se njih dvojica uhvatiše ukoštac. Tifon se mnogostruko obavio oko Zeusa, razoružao ga otevši mu srp, i pošto mu je prekinuo žile na rukama i nogama, odvukao ga u koriksku pećinu. Zeus je besmrtan, ali tad nije mogao ni prstom da makne, a pored toga Tifon je sakrio žile u medveđu kožu. Njegova sestra Delfina, takođe čudovište sa zmijskim repom čuvala je stražu.
c) Vest o Zeusovom porazu prožela je bogove strahom i užasom, ali Hermes i Pan otidoše potajno u pećinu i tu Pan uplaši Delfinu iznenadnim strašnim poklicima, dok Hermes vešto izvuče žile i ubaci ih ponovo u Zeusove udove.2
d) Ali neki kažu da je Kadmo izvukao žile od Delfine rekavši joj da su mu potrebne kao žice za liru na kojoj će joj svirati najdivniju muziku; tek tada je Apolon svojom nepogrešivom strelom ustrelio Delfinu.3
e) Zeus se vratio na Olimp, popeo se u kočije koje su vukli krilati konji i još jedanput pošao gromom na Tifona. Ovaj je otišao na planinu Nisa, gde su ga Suđaje ponudile lažnim voćem, govoreći da će mu ono povratiti snagu, iako su ga, u stvari, time osudile na sigurnu smrt. On je uspeo da dođe do planine Hajme u Trakiji, pa je, dižući čitave planine, počeo njima da se baca na Zeusa; Zeus bi pred svaku isprečio grom, tako da su se odbijale i vraćale nazad na čudovište i strahovito ga izranjavile. Potoci Tifonove krvi dadoše ime planini Hajm, a on pobeže prema Siciliji, gde Zeus okonča borbu time što je na džina srušio planinu Etnu, te vatra i danas kulja iz njenog grotla.4
1. Hesiod: Teogonija 819; Pindar: Pitijske ode, I, 15; Higin: Fabula 182; 2. Apolodor: I, 6, 3;
3. Non: Dionysiaca 1, 481; Apolonije sa Roda: loc, cit; Pindar: loc. cit; 4. Apolodor: loc. cit; Pindar: loc. cit.
*
1. ''Korikski'', kažu, znači »od kožne vreće«; ta reč se verovatno odnosi na staro verovanje da se vetrovi drže u vreći, odakle ih pušta Ajol (vidi 170, g), dok je tu ulogu praznoverje u srednjem veku pripisivalo
vešticama. U jednoj drugoj pećini, u Delfima, Delfinin zmijoliki sadrug zvao se Piton a ne Tifon (''zmija''). Piton personifikuje rušilački severni vetar — vetrovi su obično slikovito predstavljeni sa zmijskim repovima i sjuruju se dole na Siriju sa planine Kasije, a na Grčku sa planine Haim (vidi 21, 2). Tifon, s druge strane, znači ''ubitačni dim koji guš'', što se naravno odnosi na erupciju; tako postaje razumljivo kako Zeus savlađuje Tifona prignječivši ga Etnom. Ali ime »Tifon« značilo je još i vetar zvani ''šiloko'', koji duva iz
lave: Egipćani su ovaj vetar predstavljali kao pustinjskog magarca (vidi 35, 4 i 83, 2). Bog Set, čiji je dah po predanju bio Tifon, osakatio je Ozirisa na gotovo isti način kao i Tifon Zeusa, ali su obojica na kraju ipak bili pobeđeni, a ova podudarnost je izazvala pometnju oko imena Piton i Tifon.
2. Bekstvo bogova u Egipat, kako Lukijan primećuje (''O žrtvama'' 14), izmišljeno je kao aluzija na račun Egipćana, koji su bogove predstavljali u obliku životinja: Zeus—Amon kao ovan (vidi 133, j), Hermes— Tot kao ibis ili ždral (vidi 52, 6). Hera— Izida kao krava (vidi 56, 2), Artemida—Pašt kao mačka i tako dalje; međutim bekstvo bogova može se odnositi i na istorijsko bekstvo zaplašenih sveštenika i sveštenica sa egejskog arhipelaga, kad je vulkanska erupcija zatrpala polovinu prostranog ostrva Tera, otprilike 2000 godina pre naše ere. Mačke nisu bile odomaćene u klasičnoj Grčkoj. Osnovni izvor ove legende izgleda da je bio vavilonski ep o stvaranju sveta, ''Enuma Elish'', po kome su, kako Damaskije veli u ranijoj verziji, boginja Tijamat, njen suprug Apsu i njegov sin Mumi (»zbrka«) pustili na slobodu Kingua i hordu drugih čudovišta i nahuškali ih na tek rođeno trojstvo bogova: Ea, Anu i Bela. Sve troje je u prvi mah naglo u panično bekstvo, ali ubrzo Bel poče da se podsmeva svojoj braći, preuze komandu i potuče snage Tijamate, a njoj samoj smrska glavu batinom i raspoluti je nadvoje »kao pljosnatu ribu«.
3. Mit o Zeusu, Delfini i medveđoj koži priča o Zeusovom poniženju pred Velikom Boginjom, koju su poštovali kao medvedicu, čije je glavno svetilište bilo u Delfima; istorijski razvoj događaja nije nam poznat, ali su Kadmenjani iz Bojotije, izgleda, bili zainteresovani da sačuvaju Zeusov kult. ''Voće'' koje su Tifonu ponudile tri Suđaje biće svakako dobro poznata jabuka smrti (vidi 18, 4; 32, 4; 33, 7 itd.). Prema jednoj protohetitskoj verziji ovog mita zmija Ilijunka pobeđuje boga nepogode i oduzima mu oči i srce, koje on nanovo dobija ratnim lukavstvom. Evo kako: boginja Inara tada je sazvala savet bogova i oni se dogovoriše kako da se osvete. Bogovi su pozvali na gozbu Ilijunku. Ilijunka je toliko jela da je počela da se davi, tada joj je boginja žicom probola oči i oslepila je, a dokrajčio je bog nepogode.
4. Gora Kasija (sada se zove Džebel el Akra) je brdo Hazi koje se pominje u hetitskoj priči o Ulikumiju. To je priča o džinu od kamena koji je, rastući, dostigao neobičnu visinu i kome je njegov otac Kumarbi naredio da uništi sedamdeset bogova na Nebu. Ni bog nepogode i oluje, ni bog sunca, ni boginja lepote, ni svi ostali njihovi božanski sadruzi nisu uspeli da ubiju Ulikumija, dok Ea, bog Mudrosti, nije nožem koji je poslužio da se odvoji Nebo od Zemlje odsekao stopala čudovištu i strovalio ga u more. Elementi ove priče pojavljuju se u mitu o Tifonu kao i u mitu o Aloeidima (vidi 37, b). Izgleda da su Kadmenjani ovu legendu doneli u Grčku iz Male Azije (vidi 6, 1).
37 ALOEIDI
Efijalt i Ot su bili kopilad Ifimedeje, Triopove kćeri. Ona se zaljubila u Posejdona i imala je običaj da, čučeći na obali mora, rukama skuplja talase i sipa ih sebi u krilo; tako je i zatrudnela. Efijalt i Ot su se ipak zvali Aloeidi, jer se Ifimedeja uskoro udala za Aloeja, koga je njegov otac Helije učinio kraljem bojotijske Asopije. Aloeidi su rasli lakat u širinu i šest stopa u visinu svake godine i kad su napunili devet godina, bili su devet lakata široki i 54 stope visoki. Oni tada objaviše rat Olimpljanima. Efijalt se zakle rekom Stig da će silovati Heru, a Ot da će napastvovati Artemidu.1
b) Odlučivši da prvo zarobe Areja, boga rata, oni odoše u Trakiju, razoružaše ga i zatvoriše u bronzanu posudu i sakriše je u kući svoje maćehe Eriboje, pošto njihova majka Ifimedeja više nije bila među živima. Tako je počela njihova opsada Olimpa; napravili su uzvišenje sa koga su nameravali da izvrše napad na taj način što bi planinu Pelion popeli na planinu Osu, pa zapretili da će baciti planine u more sve dok ono ne postane suvo kao zemlja. Njihovo samopouzdanje bilo je ogromno, jer je prorečeno da nikakav živi čovek, pa čak ni bog, ne može da ih ubije.
c) Po savetu Apolona, Artemida je poslala poruku Aloeidima: ako obustave opsadu, ona će doći na ostrvo Naks da se sretne s njima i preda Otu u zagrijaj. Ot je bio presrećan, ali Efijalt postade ljubomoran i ljut, jer nije primio sličnu poruku od Here. Zbog toga na ostrvu Naks među njima izbi žestoka svađa. Efijalt je
zahtevao ili da odbiju uslove, ili da se on, kao stariji, prvi nauživa s Afroditom. Rasprava je dostigla
vrhunac kad se pojavila Afrodita u obliku košute i oba se Aloeida mašiše za svoje džilite, svaki spreman da dokaže kako je baš on dostojan ljubavi. Afrodita prolete između njih kao vetar, a oni, osvrnuvši se na nju, probodeše jedan drugog. Tako su obojica pali, i tako se obistinilo proročanstvo da ih ne mogu ubiti ni ljudi ni bogovi. Tela su im vratili u bojotijski Antedon da ih sahrane: narod sa Naksa ih još poštuje. Poštuju ih i kao osnivače bojotijske Askre, a i kao prve smrtnike koji su poštovali helikonske Muse.2
d) Pošto je prestala opsada Olimpa, Hermes je pošao da potraži Areja, pa je primorao Eriboju da ga polumrtvog oslobodi iz bronzane posude. Duše Aloeida sišle su u Tartar, gde su ih čvrsto privezali uz stub konopcima koje su vezivali čvorovima od živih zmija otrovnica. Tako oni sede okrenuti jedan drugom leđima. a nimfa iz reke Stig mrzovoljno čuči na vrhu stuba i opominje ih na neispunjene zakletve.3
1. Apolodor: I, 7, 4; Pausanija: II, 3, 8; Pindar: Pitijske ode IV, 88—92; 2. Homer: Odiseja XI, 305—20; Ilijada V, 385—90; Pausanija: IX, 29, 1—2; 3 Apolodor: I, 7, 4; Higin: Fabulo 28.
*
1. Ovo je druga, takođe prilično poznata verzija pobune džinova (vidi 35, b). Ime Efijalt, napad na Olimp, pretnja Heri i proročanstvo o neranjivosti, pojavljuju se u obe verzije. Efijalt i Ot »sinovi gumna« sa »onom koja snaži genitalije«, unuci »one sa tri lica«, naime Hekate, i poklonici divljih Musa, oličavaju moru ili orgastički košmar koji žene ponekad doživljavaju u snu. Kao i »Nightmare« (»Snoviđenja«) u britanskim legendama, oni se vezuju uz broj devet. Mit se zapliće maglovitom istorijskom epizodom koju priča Diodor sa Sicilije (V, 50). On kaže da je Tesalijac Aloej poslao svoje sinove da oslobode svoju majku Ifimedeju i sestru Pankratidu (»opšta snaga«) od Tračana, koji su ih odveli na ostrvo Naks; njihov poduhvat je uspeo, ali su se posvađali oko deobe ostrva i ubili jedan drugog. Iako Stefan Vizantijski beleži da je grad Aloeja u Tesaliji dobio ime po Aloeidima, rani mitografi ih smatraju Bojoćanima.
2. Uzajamno ubistvo blizanaca podseća na večno rivalstvo svetoga kralja i njegovog naslednika u ljubavi prema Beloj Boginji, i oni naizmenično sreću smrt od suparničke ruke. To što se Aloeidi zovu »sinovi gumna» i što su izbegli Zeusovoj munji, podatak je da pripadaju pre žitnom nego hrastovom kultu. Kazna u Tartaru, kao i Tesejeva i Pejritojeva (vidi 103, c), izgleda da se oblikovala prema drevnom kalendarskom simbolu koji prikazuje blizance vezane za stub i okrenute potiljkom u potiljak, kako sede na stolici zaborava. Stub na kome stoji boginja Smrti u životu obeležava dužinu letnjeg godišnjeg doba; kad ono istekne, završava se vladavina svetog kralja a počinje vladavina njegovog naslednika. U Italiji je ovaj simbol predstavljen kao dvoglavi Janus; ali italijanska Nova godina padala je zimi u januaru, a ne leti, kao u sunčanoj godini helijatska egipatska od 365 1/2 dana, koja je počinjala rađanjem dvoglavog Sirijusa (vidi 34, 3).
3. Arejevo zatočeništvo od trinaest meseci mitski je fragment nepouzdanog datuma, koji se odnosi verovatno na primirje od godine dana — pelašku godinu od trinaest meseci — koje su zaključili Tesalo- Bojoćani i Tračani, s tim što su ratničke zaloge obe zaraćene strane stavile u bronzani sud i pohranile u hram Here i Eriboje. Helion, Osa i Olimp su planine istočno od Tesalije, s čijih vrhova puca vidik čak do tračkog poluostrva, gde se, izgleda, i vodio rat završen ovim primirjem.