1 Ontologija: predavanja 2008/2009; IV semestar Professor: Dragan Prole
11.02.2009
Kant – Pojam metafizike
Na prvi pogleda Kant je taj koji raskida sa metafizikom i uvodi naučno filozofiranje kao ključno i pritom to naučno povezuje sa kritičkim, to je jedna vrsta modernog mišljenja par exellance, ontologija kritike počiva na ideji da fikcije mogu propasti used činjenica, moderno doba, počiva na ideji da iznoseći činjenice protiv fikcija te fikcije same propadaju, to je ideja kritike.
Snaga činjenice naspram fikcije je takva da činjenica pobeđuje, istina pobeđuje. Mi danas živimo u svetu koji više ne veruje u kritiku, javlja se simulacija, simulacrum je nešto što je samoreferencijalno, nema spregu između činjenica i stvarnosti, već predstavlja jednu vrstu postojećeg sveta marketinga, reklama, menadžmenta I svega ostalog što se ne zasniva ni na čemu već je samoreferencijalno. I u tom smislu je ovo doba sasvim drugačije od kantovog. Danas i činjenice mogu propasti usled fikcija, i činjenica i istina se mogu interpretirati kao uspela fikcija.
Kritika kao termin potiče od grč reči crisis suditi, ne znači osuditi, odbaciti, znači suditi u smislu koji Kant donosi na nov način, prosuđujem u njegovim pozitivnim I negativnim dimenzijama, kritika podrazumeva distancu, pleonazam kritička distanca, kritikovati, znači biti neutralan, neopredeljen, ne stati unapred ni na jednu stranu, neopredeljen, izvesti stvari onakve kakve jesu, biti kritičar znači biti ontolog. Sa kantovim pojmom kritike ontologija doživljava itekako jednu vrstu osnaživanja, radikalne promene koja se pre svega odnosi na jednu konstalaciju u kojoj kant naziva ontologiju “drsko”, govori o drskom imenu ontologije. Anmas, drskost, neumeren, prekomere, zanemaruje meru, previđa bitnost mere, ontolog je drzak čovek jer njegove ambicije nemaju meru, a šta nam daje meru, meru nam daju kapaciteti našeg vlastitog spoznovanja, posao koji radi ontolog ne obazire se na meru koju nam daje naša moć spoznavanja.
Drskost ontologije nam govori o tome da Kant želi da raskine sa ontologijom. U nemačkom idealizmu ontologija je ad acta..manir koji kreće od Kantovog vremena.. Kant s jedne strane ontologiju zove drskom a s druge strane u naslove dela stavlja metafiziku, iako je naziva drskom, Kant je metafizičar i priznaje metafiziku ali ne priznaje njenu fundamentalnu disciplinu, ne priznaje ontologiju. Šta je to što kantu najviše smeta u ontologiji? Nije da je tu reč o najvišim principima uma već je tu reč o tome čemu korespondiranju ti najviši principi uma (on he on Ar ili ontos on PL, kod Volfa ens genere). Dakle, Kant ima problem sa mogućnošću naučne artikulacije središnjeg ontološkog pitanja, samo to pitanje je neka vrsta neumerenosti, ontologija se kreće u pogrešnom horizontu pitanja, pitanje koje ona sebi postavlja nije pitanje na koje može odgovoriti, s druge strane postoji nekakva nužnost tog pitanja: nije slučajno što je to pitanje postavljeno, pitanje koje on zaoštrava u terminu
2
naturanlagen, vezuje uz prirodu, metafizika ima veze sa čovekovom prirodom, sa prirodom njegovog uma, metafizika i priroda bivaju u ovom smislu prvi put u istom sklopu mišljenja, kod čoveka postoji prirodna sklonost da teži da sazna ono što ne može da sazna, da sistematizuje svoja saznanja (bez obzira što pri tome brka ono što je prividno I ono što je stvarno), kod čoveka postoji prirodna sklonost ka fikciji, skolonst da prividno saznanje proglašava istinskim saznanjem, prirodna sklonost za iluzijom, hraneći tu sklonost mi kreiramo iluziju (suprotno od aristotola).
Kant objašnjava u pismu kritički period, “ono što sam radio jeste metafizika metafike”, dakle, kritika čistog uma jeste metafizika metafizike zbog toga što ona na metafizičan način problematizuje šta to hoće, šta to radi, sa Kantom je tek metafizika postala sama svoj problem. Tek nakon Kanta i zahvaljujući kantu je moguće devalviranje metafizike. Tek sa kantom imamo jednu situaciju u kojoj metafizika stoji sasvim drugačije nego ranije, zbog toga što više nije samorazumljiva najviša nauka, neupitna, suverena.
Akademija nauka raspisuje temu o naprecima metafizike nakon Lajbnicovog i Volfovog vremena, nije dobio nagradu jer podriva iznutra mogućnost napretka. Kant kaže: Hajde da vidimo da li su mogući naprecima metafizike sa njima smatralo se da su LV vrhunac metaf, prvo treba videti šta to treba da bude metafizika pa tek onda videti da li je moguć napredak.
Volfov i Lajnicov ideal su ideal naučnosti par exellance. Ono što je ontologiji bilo suđeno istorijski jeste jedna vrsta ekstremno nestabilnog statusa, ontologija odnosno metafizika su najnestabilnije od svih filozofskih disciplina zbog toga što imamo sa L V jednu vrstu diskontinuiteteta u odnosu na predhodnu priču. Taj diskontinuitet se uspostavio kao kontinuitet svega pola veka I to Kant ponovo ruši, nakon Kanta autori neće više ni pokazivati veru u ontologiju, metafiziku. Ono što radi ontologija i metafizika će potpuno preimenovati, otuda kod kantovih sledbenika nemate ni jednoga koji će u naslov svog dela staviti metafiziku. Niko više ne koristi termine metafizika, već naučnost, metafizičar postaje naučnik, ono metafizičar neka otpadne , kod Š naglasak na sistemu, kod H nauka logike, enciklopedija fil nauka, dakle, nauka je svuda a metafizika nigde.
Oni koji su post Hegelovska priča govore o Hegelovoj metafizici, oni zapravo istim sredstvima koje Hegel koristi protiv prošlosti, koriste i pokušavaju da se obračunaju sa hegelom.
Kant govori o stvari po sebi, postoje 2 krila u neokantovstvu, vaše najbolje uvide iskoriste protiv vas, Kant uvodi nekakvu vrstu logike ontološkog mišljenja, I ta logika istorijski posmatrana ide sledom dogmatizam, skepticizam, kriticizam, one su nešto više od istorijskog sleda, kant tu misli na jednu vrstu procesa koji se dešava u okviru naturanlagen - prirodna je sklonost ljudskog uma ka dogmatizmu, dogmatizam je svako stanovnište koje se zasniva kao drsko, koje nije inherenta kritika, sklonost uma da neupitno veruje da njegove misaone odredbe odgovaraju odredbama samih stvari kakve su po sebi, istina koja se mislila kroz teoriju korespondencije, istina je onda kada postoji korespodencija između mog mišljenja i samih stvari, za kanta teorija korespodencije uzeta sama po sebi je dogmatička. To naivno verovanje da odredbe našeg mišljenja mogu biti odredbe samih stvari. I postoji nešto što tu
3
sklonost dovodi u pitanje - skepticizam za kanta nije izraz jalovog negodovanja već je skepticizam autentično ispoljavanja uma, dekartov koncept sumnje je proširio izvan ličnog intimnog meditirajućeg subjekta, da li ja zaista mislim to što mislim -kant kaže hajde da idemo izvan toga I da pogledamo taj skepticizam u pogledu onoga što je sama potencija, naša prirodna sklonost, skepticizam je ta vrsta negativnosti unutar naše moći spoznavanja. Skepticizam je jedna vrsta alarma da mi grešimo, ne ja kao ja, (u tome je razlika između D I K, D nije prosvetitelj u onom smislu u kojem je Kant), Kant veruje da postoji neka vrsta sklonosti spoznajne koja je identična kod svih ljudi (dekart se takvim temama uopšte ne bavi), kant veruje u zajedničke ljudske moći spoznavanja (dekart – lično iskustvo, solipsizam).
Dekart misli o svom cogitu dok Kant misli o cogitu kao cogitu, cogito an sich, stvar po sebi, moć ljudskog spoznavanja kao takva, to je nešto što je zaostavština cele te price. Kant je uveren da istorijski, kulturni, lični momenat nemaju nikakve veze sa spoznavanjem (to je nešto što će vrlo brzo biti demaskirano kao opasna zabluda). Kant je uveren da svi ljudi principijelno imaju iste strukture, bez prosvetiteljskih predhodnika takva ideja nije moguća. U tom smislu skepticizam kod Kanta nije lični stav već je izraz te prirodne sklonosti da samu sebe dovede u pitanje, da stavi znak pitanja pred samim sobom, funkcija skepticizma se tu završava, taj dogmatski karakter prirodne sklonosti nije baš toliko dogmatiski, nije beslovesno dogmatski, već postoji u umu klica koja će da ga dovede u pitanje.
Kod kanta se u nekoj klici pojavljuje ideja prevladavanja, to je jedna od ključnih modernih ideja, to je jedna od ključnih ideja sa kojom se sada reaguje na kapitalizam I na njegove probleme. Kapitalizam u svom sistemu ima načine da izađe iz problema koje je sam kreirao. Kapitalizam u samoj svojoj strukturi ima rešenja I ima mogućnosti da prevlada krize koje sam kreira – to je logika prevladavanja, sami smo iz sebe došli u neku negativnu fazu ali I sami u sebe imamo I načine da to prevladamo. To korespondira sa idejom o refleksivnoj moderni nemačkog sociologa urliha beka. On govori o dve moderne, o drugoj koja je savremena upravo u tom smislu kao jednoj vrsti kreiranja odgovora na probleme koji smo sami stvorili. Taj koncept prevladavanja je nešto što kant inicira, ali ga nije tako imenovao, ali je to nešto što je jedna vrsta potencije ljudskog uma da sam leči rane koje je sebi zadao, a zadao je usled sklonosti ka celini, ka sistemu, ka jedinstvu, ka nadilaženju onoga što je neposredno vidljivo i zalaženje u tajne nevidljivog u težnji da dođe do opštosti, nužnih struktura vlastitog komosa, on je time zapravo duboko zagazio u sferu privida, u sferu fikcije, iluzije, samoobmane. Skepticizam je u tom pogledu jedno lekovito stanovište i sa etičke pozicije.
Kant govori o tome da je zaljubljen u metafiziku, on očekuje od metafizike mnogo, “moja sudbina je da sam zaljubljen u metafiziku premda sam od nje samo retko dobijao znakove naklonosti”. Dve prednosti metafizike: udovoljava zadatku koji postavlja istražujuća duševnost (ne govori duša, nego istražujuća duševnost!) das Gemucht (duševnost, ukupnost u onom smislu u kojem je za dekarta cogito ukupnost), duševnost - jedinstvo spoznajnog i emotivnog, to jedinstvo je desupstancijalizovano (u tome je razlika između duše I duševnosti), jednistvo koje nema supstancijalnu pozadinu, zato kant govori o istražujućoj duševnosti, kad istražujemo duševnost je ta koja je u igri. Premda će tu liniju prosvetiteljstva kant
4
izdati, tu liniju prosvetiteljstva će herder nastaviti - nema spoznaje bez emocija. Za nas danas kant jeste jedan restriktivni idealista ali pod idealizmom Kant je mislio nešto drugo, on sebe nikada ne bi nazvao idealistom. S tim u vezi u kritici čistog uma ima jedno poglavlje koje se zove “pobijanje idealizma”, pod njim misli 2 solucije Dekartovu i Berklijevu, D je idealista jer ne veruje u mogućnost dokazivanja spoljašnjeg sveta, B je idealiste jer veruje da je objektivna egzistencija prostora fiktivna i otuda su sve stvari koje takođe postoje u tom prostoru fiktivne. Kant govori, da prostor jeste subjektivna potencija ljudskog uma, prostor i vreme jesu intuicije apriori koji usmeravaju i oblikuju načine na koji mi mislimo, vidimo, doživljavamo. Dakle oba se stanovišta svode na isto: pojam idealizma je kod kanta negativno obojen, biti idealista znači ne biti u stanju za odgovor o ključnom filozofskom pitanju, a to ključno filozofsko pitanje jeste naučna artikulacija spoznaja objektivne realnosti, idealizam je stanovište koje tvrdi da je nemoguća spoznaja, znači nešto sasvim drugo nego što mi danas mislimo o idealizmu. A to što mi mislimo pod idealizmom su doneli kantovi sledbenici ali I kritčari pošto je postalo prirodno biti filozof a u isti mah I kritičar, da bismo bili filozofi moramo biti i kritičari, pa se to primenilo I na kanta. Sve to govorim zbog ovoga, skepticizam kao kantova ideja se primenila I na njega smoga. Na šta se odnosio? Upravo na ovaj termin ..(?).. dve prve reakcije na kantovu filozofiju vezane su upravo za skepticizam, za prvo veliko jevrejsko ime u filozfiju nakon spinoze, solomona majmona. U tom smislu se dve stvari mogu istorijski ustanoviti, prva je da kant smatrao da je kriticizam izlaz iz dogmatizma, da on sam biva proglašen dogmatom, a druga stvar: njegovi sledbenici njega inetrpetiraju u smislu jedne suspenzije uma, kant je za fihtea, hegela taj koji suspenduje um, sputava ga i stavlja na mnogo manji stepen obrtaja nego što je to moguće, suzbija, suspenduje um. Drugi (haman I herder) ga smatraju kao hipeidealistu. Kantov pojam čistog uma kod mnogih je izazvao niz negativnih reakcija, zato što su I oni bili prosvetitelji kao I kant a jedna od stubova prosvetitelja je ideja o simultanom i kompatibilnog razvoja čovekove čulnosti i čovekove umnosti, Ruso civilizacija upropaštava čoveka, što se puderiše, folira, što deformiše vlastitu ljudskost, nasuprot izveštačenosti prosvetitelji traže prirodnost, divljak i dete, osnovna ideja prosvetiteljstva je ideja pedagogije jer je najveći problem sa civilizacijom njena pogrešna pedagogija, pedagogija od čoveka pravi monstruma, hladnu mašinu. U tom smislu su argumenti prosvetiteljstva danas itekako aktuelni. Dakle, herder I ostala ekipa hoće saučešće čulnosti I razuma, ukidanje hijerarhije, I onda njihov kolega (kant) kod koga je herder studirao kaže: “uveren sam da istinsko I trajno dobro ljudskog roda zavisi od metafizike” kant 1768. U svom pismu herderu. Kant želi da konačno uspostavimo metafiziku kao nauku, od toga zavisi istinsko I trajno dobro ljudskog roda. U nameri da to učini on promoviše pojam čistog uma. Metafizika više nije jedna vrsta saznanja koja je iz umnosti usmerena direktno u same stvari. Postoje dva dela transcedentalne filozofije.
Prvi deo: kriitika čistog uma drugi deo: ontologija
Kritika čistog uma je ovde neka vrsta propedeutike, uvođenja, iniciranja, prvog nezaobilaznog dela, za ono što je prava stvar a to je ontologiju.
5
“Metafizika spekulativnog uma (teorijski um, spekulativni jednako teorijski) je ono što se naziva metafizikom u užem smislu reči”. Imamo metafiziku prirode, Kantova kritika čistog uma jeste predvorje metaf prirode, Kant je Njutnov đak - metafizika prirode ispituje sve ukoliko jeste iz pojmova apriori. Metafizika morala razmatra sve ukoliko treba da bude, upotreba uma u teorijskom pogledu i u praktičkom pogledu, teorijska upotreba je neka vrsta odnosa spam onog što jeste, a praktička jeste jedna vrsta principijelnog nezadovoljstva onom što jeste I neku vrstu davanja alternative, činjenja.
Metafizika prirode se sastoji: iz transcedentalne filozofije i fiziologije čistog uma, trans filozofija razmatra razum i um u sistemu pojmova i načela koji se odnosi na predmete uopšte, na uslov mogućnosti saznanja predmeta, a fiziologija razmatra celokupnost datih predmeta. Ono što je ta fiziologija čistog uma jeste ono što se odnosi na saznanje datih predmeta, mi u datim predmetima ne saznajemo ono što su oni po sebi. Tu je kantova restirkcija. Dakle, nauka koja ispituje te sisteme pojmova I načela (transc filoz) je nam je utvrdila demarkacionu liniju u tim predmetima uopšte. Ta demarkaciona linija se odnosi na tačku razgraničavanja između fenomena i noumena, odnosi se ono što je na samom predmetu pristupačno mojoj stukturi saznavanja, mi na predmetima saznajemo fenomenalni deo, celokupnost datih predmata podrazumeva fenomenologiju, podrazumeva da je ta ontologija koja se vezuje za celokupnost datih predmeta zapravo fenomenologija. Time je za kanta fenomenologija naučno saznanje apriori fenomenalnih datosti predmeta ili fenomena.
Kant prvi put u istoriji filozofije daje afirmativnu konotaciju pojmu fenomena. Fenomen se smatrao za nešto površno, za prostu manifestaciju, pojavnu sliku stvari Kant je ozbiljno razmišljao da kritiku čistog uma nazove fenomenologijom, nije to učinio iz sistemskih razloga, iz razloga koje je sam uviđao kao osobenost ljudskog uma, to je njegova sklonost ka sistemu. Da bi on svoj vlastiti sistem zaokružio bilo mu je mnogo uputnije da formuliše tri različite kritike. Ono što je nama važno za kantovo shvatanje ontologije jeste da ontologija postaje fenomenologija, ali ta ontologija ne iscrpljuje celokupno saznanje, kad bi sve bila fenomenologija ne bi bilo filozofije. Zbog čega? Zbog toga što mi imamo svuda naglasak na ovoj propedeutičkoj ulozi koju igra kritika čistog uma, koju igra transc filozofija. A njihov učinak je u tome da nam istraživanjem određenog koncepta znanja, kanta ne interesuje znanje kao znanje nego jedno kako?znanje, znanje apriori, to je pravo znanje. U tom smislu ukoliko se odreknemo kritike čistog uma dolazimo u istu situaciju kao i dogmatska metafizika. Zbog toga što kao što je neka dogmatska metafizika počivala na tome što je verovala u identite naših misaonih sa odredbama samih stvari, tako ćemo I mi doći u isti grešku pošto ćemo naše misaone odredbe povezivati sa pojavnošću samih stvari, onda ćemo gubiti demarkacionu liniju koja odeljuje privid od fenomena, dakle, pojava je opštiji pojam od privida i fenomena, unutar pojavnosti se razlijukuju sfere onoga što je prividna i onoga što je istinska pojava.
Fenomen je pojava kao pojava, a privid je neka vrsta lažnog uvida. Dakle, kao što se nekada unutar dogmatske metafizike dolazilo do zaključaka koji naprosto umu nisu
6
pristupačni pa su bili fiktivni a oni koji su ih donosili su bili uvereni da su u posedu prave stvari, tako I sada je potrebna jedna vrsta demarkacione linije, jedna vrsta upozorenja koje će da nam razdvoji ono što je privid I ono što je fenomen u pravom smislu te reči.
18.02.2009
Kantov pojam bivstvovanja
Kant metafiziku shvata kao jednu vrstu invertara koji se odnosi na naša saznanja stečena posredstvom uma. Um kao onaj koji saznaje se razlikuje od razuma. Kant prvi uvodi tu distinkciju koja će u idealizmu biti snažno prihvaćena, dok kod Dekarta I uopšte francuza nemamo tu vrstu distinkcije: um – razum, kao nečega što je heterogeno, kao nečega što su fundamentalno različite spoznajne moći i one se odnose čak na fundamentalno različite svetove. Kod kanta imamo tu veliku inovaciju, u čemu se ona sastoji? Sastoji se u tome što kant uviđa jednu vrstu nesklada ili suprotnosti između onoga što je svet metfizike i svet logike, logika i metfizika se ne mogu harmonizovati, logika se ne pita za šta, a ono što se ne pita za šta ne može imati status nauke. U tom kontekstu Kantovo otkriće da je moguće formalno logički korektno misliti a doći do sasvim suprotstavljenih metafizičkih zaključaka (to je novo!), formalna logika ima formalnu manjkavost, od Kanta logika mora postati kanon, moramo pronaći novu, transcendentalnu logiku,moramo pronaći logiku V.
Kantov pojam bivstvovanja. (kontinuitet izmđu prekritičkog I kritičkog perioda).
U prekritičkom periodu u spisu iz 1763.dolazi do nečega što je ostalo više-manje nepromenjeno tokom čitavog filozofskog rada. Njegovo osnovno pitanje jeste: kako je moguća metafizika kao nauka. A u kontekstu tog pitanja on tematizuje ovaj pojam. Kod njega postoji čuveno određenje da bivstvovanje ili Sein nije realan predikat. Ono što je uz to važno jeste da postoji kod njega dva određenja Sein-a:
1. apsolutni 2. relativni,
Sein on pre svega misli kao Serscung (lat.positio), stavljanje Sercung može biti relativan i apsolutan, DASEIN apsolutno stavljanje je DASein ,koje će kant takođe asocirati sa pojmom egzisten ili postojanje. Treba razlikovati apsolutno i relativno stavljanje, apsolutno i relativno bivstvovanje. Relativno bivstvovanje se vezuje pre svega za kopulu u sudu, za čiste kategorijalne upotrebe. Šta se time misli?
7
Kant prevashodno vodi računa o tome što je ključna manjkavosti Volfove metfizike, ta manjkavost sastoji u neupitnoj nattur alleigen mefizike prirodna sklonost čoveka određenja samog mišljenja i mišljenja stvarnosti , kada čisto mislimo bivstvovanje dolazimo do nečeg što se predstavlja opšti okvir našeg empirijskog saznanja sveta ali ne inplicira ništa više od toga. Dakle, kada čisto mislimo bivstvovanje iz našeg kapaciteta uma ,mi dolazimo do nečeg što bi se moglo dovesti u vezu sa pojmom mogućnosti, mi ne komuniciramo sa nečim što ima veze sa stvarnošću. Kada mislimo bivstvovanje kao takvo mi zapravo ne dolazimo do nečega što je konkretno proširivanje naše spoznaje, mi dolazimo do nečega što se može uklopiti ex hipotesis u registar naše spoznaje. Mi nismo došli do sfere postojanja I do sfere postojećeg – mi smo došli do sfere mogućeg. Drugim rečima, ne postoji ni jedan razlog zbog kojeg bismo mi verovali metafizičarima kada oni, poput lajbnica, govore o izvornoj sili, kao nečemu što je u temelju sveta, kao nečemu što je apsolut u smislu svega onoga što zovemo postojeće, nešto što uslovljava postojanje kao takvo, mi nemamo ni jednog razloga da poverujemo u to. U ovome počiva kantova kritička suspenzija (koja ima za cilj da nam na neki način uspostavi komunikaciju sa onim što je dasein ili egzistancija).
Po kantu filozofija mimoilazi realan svet (u tome je skandal filozofije), ona nije uspostavila komunikaciju sa postojećim,. Kantov zadatak je da pokaže na koji način možemo da komuniciramo sa das Sein ili egzistencija.
Iz pojma neke stvari ne proizlazi njegovo postojanje. Kant lomi tu korespodenciju pojma I bivstvovanja, iz pojma neke stvari dolazimo samo do relativnog bivstvovanja, dolazimo samo do toga da kažemo da nešto jeste, ali nismo došli do toga da kažemo da to nešto postoji. Identitet mišljenja i bivstvovanja je slomljen , u smislu mogućeg uklapanja u registar naših spoznaja, ali ne i kao u temelje spoznaje, tu distinkciju kant strogo povlači. I zbog toga mi sad imamo posla sa načinom na koji se može misliti stvarnost, i realnost. Ti pojmovi - stvarnost i realnost su bitni momenti njegovog mišljenja.
Bvstvovanje ili Sein nije realan predikat, nije pojam bilo čega što bi moglo da pridođe nekoj stvari, bvstvovanje je puka pozicija same stvari, ili izvesnih određenja po njima samima. U tom smislu empirijsko postojanje stvari treba razlikovati od njenog pukog pojma. Posredstvom pojma neka stvar se može iskazati kao saglasna sa opštim uslovima empirijskog saznanja. To osnovni horizont kantovog načina mišljenja o ovim problemima.
A što se tiče pojma postojanja – on je mišljen u kontekstu konkretnog iskustva. Dakle, sa pojmom bvstvovanja mi smo u sferi saglasnosti sa emirijskim uslovima spoznavanja, sa pojmom postojanja mi smo u kontekstu konkretnog iskustva. Time je pojam iskustva postavljen više od nakakvif apstrakcija, spekulacija. Dakle, dasein u tom smislu ima primat u odnosu na sein, zobg toga što postojanje podrazumeva jednu vrstu predpostavke za stavljanje u horizont konkretnog saznavanja I sticanje konkretnih spoznaja. Drugim rečima, za sintetičke spoznaje, za nekakvo inteziviranje same nauke. Ta distinkcija je predpostavka za dalje jačenje pojma iskustva.
Kod kanta postoji ta vrsta opreznosti da kakav god bio sadržaj nekog pojma, mi moramo izaći iz tog sadržaja da bismo došli do postojanja a, na koji način ću izaći iz sadržaja, pa tako što ću ih povezivati sa konkretnim iskustvenim opažajem, tu vidimo taj prelaz koji kant traži od metafizike. izaći iz sadržaja, iz čistog kategorijalnog mišljenja, napustit svet autarkičke apstrakcije, dok je Dekart pak tvrdio da je apsolut nešto čemu nije potrebno nikakvo drugo biće da bi postojao, pa samim tim I svest u nekakvoj svojoj samodovoljnosti nije joj potrebno ništa da bi ona sama postojala, dok kant, koliko god ostajao u filozfiji svesti, traži izlaz Iz te filozofije
8
svesti. Dokle god smo u uverenju da je naša intimna subjektivnost autarkična I da joj za postojanje nije potrebno ni jedno drugo biće (kojeg će zamisliti, znači da svest može zamisliti nešto iako tog nečega nema) – takvu vrstu odnosa kant pokušava da potkopa tražeći za svest jednu vrstu izlaska iz te čiste pojmovnosti ka onome što je konkretni opažaj, ka onome što je nama jedini kontakt sa dasein-om
Dakle, ono što njegova skrivena teza jeste da bivstvovanje izvan horizonta konkretnog iskustva jeste moguće ali ja o tome ne mogu imati nikakvo saznanje, ako želim teorijsko saznanje moram izaći iz autarkije svesti, ako želim naučno saznanje a ne literarno, moram izaći iz autarkije dekartove svesti. Otuda će njegovi pojmovi stvarnosti i realnosti imati nešto što je sasvim vezano uz konkretno iskustvo.
Njegov pojam realnosti strateški spada u kategoriju kvaliteta, realnost kao kvalitet vezuje suštinski za ono što je intuicija vremena. Kada kant govori o subjektivnoj realnosti on misli na vreme kao formu predstavljanja. Nasuprot tome jeste apsolutna realnost. Ovde se radi o tome da naša svest o realnosti biva posredovana našom intuicijom vremena, realno bi bilo neko vremensko postojanje stvari a budući da je naša svest vremena sve drugo samo ne apsolutna time ona ne može imati karakter apsoluta. Kada bismo imali drugačiju intuiciju vremena mi bismo realnost doživljavali sasvim drugačije. Otuda u tom pogledu postoji jedna fina veza između kanta I hajdegera.
Kantovo određenje: “realnost u čistim pojmovima razuma jeste ono što korespondira jednom osećaju uopšte”, realnost ne možemo da izvedeno čisto pojmovno, naše pojmovne konstrukcije su uvek nerealne, one postaju onda kada se dovede u vezu korespondencija sa osećajem uopšte, ono čiji pojam sam po sebi ukazuje na bivstvovanje u vremenu to je realnost. Tu vidimo vezu između pojma realnosti i pojma vremena. Relnost je uvek jedna konkretnom svešću vremena ili konkretnom intuicijom vremnea proizvedena kategorija. Ukinmo li učešće intuicije vremennu gubimo realnost. U tom smislu se I mnogo psiho-patološke pojave vezuju uz jednu vrstu poremećene intuicije vremena, poremećene svesti o vremenu, poremećaj intuicije vremena daje fundamentalno promenjnei doživljaj vremena, način na koji mi doživljavamo realnost je vezan sa intuicijom vremena.
suprotnost od pojma realnosti kod kanta jeste negacija,
“ono što u empirijskom intuiranju korespondira osećaju u smislu produkta inticije vremena jeste raelitas phenomenon, a ono što odgovara nedostatku tog osećaja jeste negacija”,. Dakle, kantov pojam negacije u ontološkom smislu se temelji na nedostatku osećaja koji je produkt iz naše empirijske intuicije vremena. Ta empirijska realnost ima veze sa onim do čega je kantu najviše stalo a to je objektivno važenje, objektivno važenje se izvodi iz ovog koncepta.
Nasuprot te subjektivne realnost jeste apsolutna ili transcedentna realnost, nešto što se odnosi na puštanje naših principijelnih mogućnosti iskustva. To je kantovo ili – ili, ili subjektivna realnost ili transcedentna idealnost. Transcedentna idealnost za njega, iz naučne perspektive, ima karakter mogućnosti, ništa više. Mi ne možemo da dođemo do teorijskog ili naučnog saznanja tog što je transcedentna idealnost. Drugim rečima, ne možemo steći objektivno važenje. Objektivno važenje je moguće tek iz subjektivne realnosti. Time kant spaja ono što na prvi pogled nije korektno spojiti, on traži objektivno važenje tamo gde na delu sfera konačnih, subjektivno određenih, relativnih entiteta. Ali objektivno važenje treba uvek pažljivo razlikovati od apsolutnog važenja, ono što će hteti idealizam nakon kanta jeste apsolutno važenje.
9
Stvarnost, zbiljnost (Wirklichkeit) ne treba vezati za stvar, već ono ima funkciju koja se vezuje za dasein ili egzistencija. A ukoliko pitamo o realnom mi smo u sferi važenja, on ima dimnziju koja se kod kanta izvodi iz vremena a stvarnost se izvodi iz intuicije prostora – to je nešto konkretno postojeće, dasein I u tom smislu kant govori za stvarnost ono što je povezano sa materijalnim uslovima iskustva jeste stvar. To podrazumeva konkretan opažaj, konkretnu materiju. Dakle, opažaj koji daje materijal (sadržaj) pojmu jeste jedini oslonac stvarnosti. U oba pojma relanost – stvarnost, mi vidimo fundamentalnu funkciju konkretnog iskustva.
Šta se događa sa kantovim pojmom bivstvovanja, zobg ččega je pojam zetcung tako bitan … Sistem kod Kanta je način na koji se ta saznjanja stvaljaju u sistem mora biti vođen jednom idejom, forma uma u celini, sistem nije rapsodija nego je uređen pod jednom idejom. Koja je to ideja? Kant ima 3 ideje (po romantičarima..): krika čistog uma donosi samosvest, kao tu ideju koja okuplja sve oko sebe, kritika praktičkog uma donosi slobodu, kritika moći suđenja donosi refleksivnu moć suđenja, ali one među sobom ne mogu da se harmonizuju. U tom smislu je kritika kantove filozofije pokušaj dalje sistematizacije kantovog mišljenja.
Sein i ding ansich relacija koji je jakobi povukao, Kant to ne povezuje. Po jakobiju stvar po sebi implicira bivstvovanje, fenomen implicira nešto što je fenomenalni pojavni prikaz bivstvovanja. Ono što jakobi tvrdi jeste jedna vrsta nemogućnosti da prihvatimo da postoji fundamentalna razlika između za nas i po sebi – to je ono što kod K postoji kao nešto što se mora striktno odvojiti, ono što je sfera za nas ne odnosi na bivstvovanje, ono što je po sebi jeste izraz bivstvovanja. Po Jakobiju Kant predstavlja najgrublji idealizam u istoriji filozofije, zobg toga Kant I ne uspeva da reši skandal filozofije, ali nam nudi prikaz samoimanencije subjekta 8koja govoreći o svetu govori jedino o samoj sebi), kant je onaj koji potkopava realnost, podriva filozofiju, sve dok razlikujemo pojavu i bivstvovanje, za nas i po sebi ne možemo na pravi nečin izaći iz Dekartove autarkične subjektivnosti, sve što se proklamuje kao spoljašnjost jeste samo izraz našeg unutrašnjeg nalaza. Dakle, ono što jakobi želi da napadne jeste ontološka paradigma koja potencira jaz između noumenalnih I fenomenalnih entiteta.
noumenon i phenomen ne smeju biti nepremostivo odvojeni, mora biti posredovanja, pri čemu tu sada nastaje problem ukoliko odbacimo ding ansich (koji je naslednik on he on), koji jeste kod kanta principijelno objektivni korelat naših subjektivnih moći saznanja. Postoji nešto što je naša subjektivnost, posoji nešto što je naša subjektivna realnost, mi ne možemo subjektivno realnost proglasiti apsolutnom realnošću a ukoliko ne možemo proglasiti apsolutnom realnošću to znači da je konseventno predpostaviti konplementarnu stranu subjektivne realnosti koja se očituje u apsolutnosti onoga što je stvar sama po sebi. Ono gde problem sada nastaje jeste odnos između noumena I fenomena. Kant izričito govori da mi imamo samo jedan objekat koji se shvata u dva značenja:
kao pojava i kao stvar po sebi
u tom smislu se postavlja pitanje odnosa između stvari po sebi I onoga što je za nas. Ukoliko postoji samo jedan objekat u dva značenja, na koji način komuniciramo sa ta dva značenja, šta je ta pojava u odnosu na sammu stvar. Da li tu ima nekog kauzaliteta, da li je stvar po sebi uzrok a fenomeni posledica?
nema kauzalnosti, ne smemo Kantovu kauzalnost primenjivati na noumenon, u tome je problem. Ukoliko kažemo da nema stvari po sebi nego da postoje samo predstave, miniramo svet, miniramo ono čega su predstave, pojava mora biti pojava nečega, pojava nema autonomiju, nema samostalnost, danas pojava ima
10
samostalnost, pojava nije isto što i privid. Za kanta , za jakobija pojava mora imati supstrat, mora postojati ono x što se obelodanilo u pojavi. Dakle, ukliko ukinemo stvar po sebi mi naprosto imamo problem sa pojavama budući da nemamo više pojave nego iamamo sablasti. U tom smilsu jakobi dolazi do zaključka koji je u njegovo vreme bio čuven: “bez te predpostavke (stvar po sebi) ne mogu stupiti u kantov sistem a sa njom ne mogu ostati u njemu”.
Nasuprot tome, helderlinovo određenje sein-a kao nečega što je jedinstveni pratemelj teorije I prakse, prirode I duha. Na koji način iz kantovog registra misliti tu jedinstvenu ideju koja će sad da okupi oko sebe celinu, pa na taj način što ćemo izgraditi drugi koncept znanja, kao utemeljene predstave, kao nečega što je naša konkretna veza sa iskustvanim svetom, a opet je kategorijalnim formama I našim transcedentalnim mišljenjem utemeljeno otpada. Pojam znanja se mora intenzivirati da bismo mogli rešiti problem kantove filozofije. Drugim rečima, kao što je kant tražio izlazak iz imanencije svesti da bismo dospeli do stvarnosti sad njegovi sledbenici traže izlazak iz njegovog koncepta znanja da bi se rešio problem koji kantova filozofija postavlja. Dakle, kroz taj uvid su se pojavili u idealizmu termini koji su kantu potpuno tuđi:
pojam neuslovljenog, sekularizovani pojam apsoluta, pojam neuslovljenog objedinjuje praktičku i teorijsku sferu (jakobi).
04.03.2009
Hegel – pojam objektivnosti
Tekst “tri stava misli prema objektivnosti” je u celini pisan za enciklopediju filozofski znanaosti (koji nedostaje u našem prevodu). Tu se nalazi nešto što bi se moglo rezimirati kao Hegelov pojam ontologije odnosno jedna vrsta male unutrašnje istorije novovekovne ontologije. Nečega što hegelu služi kao neka vrsta uvoda u određenje pojma nauke logike.
On tu govori o nečemu što je uzeto kao termin: stellung - …misao I nešto što je pozicija, štelung, može se reći da je reč o različitim perspektivama misli spram objektiviteta, pri čemu je objektivitet ovde nešto što bi možda trebali prevesti kao stvarnost, u kojoj nema te razlomljenosti na subjekt I objekt. Tu sad imamo neke načina na koje se misao određuje spram nečega što joj je spolja, imamo objektivnost koja je na neki način spoljašnje I imamo mišljenje koje može da se na ovakav ili onakav način stavi na ono što je spolja..
11
Hegel ne želi niti stellung niti objektivnost. Predhodnici objektivnost shvataju kao nešto što je naspramno I nešto što biva dostupno u izvesnom smislu sa određenog stellunga sa određene pozicije, prespektive. Kada imamo u vidu šta hegel misli pod objektivnošću, tu imamo pre svega određenje da je tu pojam koji je prešao u stvarnost, da imamo nešto što je sama stvar, bivstvujuća po sebi I za sebe I imamo treće određenje da je to realni pojam koji je istupio iz unutrašnjosti I prešao u spoljašnjost. To su tri ključna određenja koja sam ja identifikovao u njegovim tekstovima ali ono što nam je vžno da vidmo da objektivnost kod hegela ima uprevo ovu karakteristiku koju nema niti u stanovištima koji su karakteristični za njegove predhodnike I onda nije po sebi nešto što je distancirano, naspremno, spoljašnje već jeste u prvom određenju pojam koji je prešao u stvarnost, prelaz kao ključna crta objektivnosti, prelaz kao izlazak iz sfere apstrakcije u nešto što je konkretntno, imamo samu stvar koja bivstvuje po sebi I za sebe, dakle u tom smislu ova objektivnost nije ništa objektivno ništa manje nego što je subjektivno. Drugim rečima, sva određenja objektivnosti hegela su s’ onu stranu distinkcije subjektivnog I objektivnog.
Hegelov pojam objektivnosti ukida objekt I takođe ukida ono što je razlika između unutra spolja, ono što je fenomen – noumen, ono što je stvar po sebi I pojava. Naprosto, takav pojam objektivnosti više to u sebi nema.
Zvog čega hegel u tekstu nije govorio o ansiht nego o stellung, zbog čega nije govorio o virglichait nego o objectivitet?
Prvi stav koji on imenuje kao nešto što je prvi štelun objektivnosti je štelung koji se odnosi na volfovu metafiziku. Ono što je kod ove hegelove teze bitno znati jeste da taj štelung podrazumeva jednu vrstu bliskosti između misli I onoga što ona izražava, dakle, uslovno rečeno bića. Dakle, postoji jedna vrsta principijelnog poverenja u to da mi mišljenjem možemo izraziti ono što je predmet mišljenja, da mišljenje I bivstvovanje imaju neku izvornu korelaciju, da mi misleći neki predmet naprosto izražavamo taj predmet. Ono što je po meni spektakularno bitno a nedovoljno uočeno od strane interpretatora je stav da takvu vrstu poverenja, takav stellung ne gaji samo volfova metafizika već I nauke I svakidašnji stav. To govori o principijelnom dogmatskom karakteru našeg odnosa prema svetu. Tu se radi o tome da postoji neka vrsta apstraktnog razuma. Ono je aktuelno I dan danas (a ne samo u volfovo vreme). To je svakidašnji stav! Kakav je postupak tog štelunga, on je takav da ima jednu vrstu funkcionisanja koja je apstraktnog razuma. A šta bi to bio apstraktni razum?
12 11.03.2009
Hegel – osnovne strukture logike;
Pojmovi beskonačnosti, čistog
Hegelova nauka logike se može čitati kao jedinstvo prikaza metafizike I kritike metafizike. I u tom smeru su išli mnogi intrpretatori (kroner).
Kod kanta je neoboriva činjenica da su forme mišljenja nešto što je heterogeno sadržaju mišljenja I zbog toga je nama potrebno nešto što će ih povezati a povezaće ih jedna disciplina koja se bavi načinom na koji ja smem da te forme povezujem sa sadržajem, povezaće ih teorija saznanja, povezaće ih kritika čistog uma kao saznajna teorija. Dakle, stav teorija saznanja jeste stav koji predpostavlja rascepljenost logike I metafizike. Zbog čega aristotel nama teoriju saznanja? Zbog toga što kod njega logika I metafizika nisu rascepljene, logika je jedna vrsta polaganja računa o osnovnim kategorijama koje se itekako mogu naći I u metafizici. U čemu je tu kantov doprinos? Pa on je otkrio ono što nikome do njega nije palo na pamet: da je moguće logički konkretno misliti a doći do metafizički pogrešnih rezultata. Nauka logike kod kanta nije moguća zbog toga što kant polazi od predpostavke da njegova filozofija ne može uticati na formalnu logiku. Zbog toga kod kanta ostaju da se bore dve logike, formalna logika I transcendentalna logika. Kod hegela postoji samo jedna logika. To je logika koja će biti jedna vrsta integirisanog poimanja forme I sadržaja. Kad hegel napada predstavljačko mišljenje
13
njemu je pre svega tu stalo do tog pomirenja. Stalo mu je da prevlada to mišljenje I utoliko je njegova ontologija jedna vrsta odgovora na uočene nedostatke I jedna vrsta smelosti da se integriše logika I metafizika, da se forme ljudskog mišljenja dovedu u kontakt sa najtežim I najvišim sadržajima ali ne na način koji predpostavlja njihov identitet već na način koji poima njihov identitet. Otuda je hegelovo određenje logike tu malo zbonjujuće. To je ono određenje gde je logika prikaz boga, onakvog kakav je on u svojoj večnoj suštini pre stvaranja prirode I konačnog duha – to nam nagoveštava da je nauka logike nešto što je prvo, što je fundamentalno, što je status koji je ontologija imala kod volfa, nagoveštava nam da je filozofija prirode druga I nagoveštava nam da je filozofija duha treća. Drugim rečima, celokupni sistem filozofije je dat u ovoj definiciji, koji započinje sa ontologijom koja ovaj put nije metafizica generalis nego metafizica specialis (kod volfa imamo jednu vrstu ontologije kao nauke o prvim pojmovima I principima sveg našeg saznanja)..
Kod hegela teologija se javlja, na neobičan način, kao fundament nauke logike, a danas ću vam izložiti zobg čega je to tako. Mi ne možemo ovo shvatiti boz naglaska na helovom pojmu čisto I beskonačno a treća ključna reč je Jakobi. Jakobi je imamo krajnje zanimljivo istorijsko – filozofsku I ontološku situaciju da nam treći stav misli o objektivnosti, koji govori o neposrednom znanju referiše upravo na Jkobia. Zato što mu je kod jakobia zanimljivo nešto što je paradigmatičnije iskazano nego kod fihteao I šelinga a to je upravo jedna vrsta nezadovoljstva kantovom kritičkom filozofijom koja je naprosto I dovela do neke vrste konstituisanja učenja o nauci I sistema transc.idealizma u onom smilu koji govori o nezadovoljstvu postignutim u pogledu jedinstva kantovog sistema u pogledu njegove nemogućnosti da progovori o onome što je neuslovljeno. Drugim rečima, fundament filozofksog znanja koji rajhold donosi kao ključan uslov mogućnosti daljeg napredovanja filozofije, taj fundament mora biti neuslovljen I na taj način rajhold pokušava da artikuliše ono o čemu govori jakobi iskazujući jednu vrstu stava koji bi se mogao oblikovati na sledeći način: mi imamo jedno obećanje o filozofije da čemo morati govoriti o tom neuslovljenom sa druge strane ta filozofije I nauka uopšte ne ispunjavaju to obećanje. Jer gde god mi potražimo apsolut nailazimo samo na uslovljenost, drugim rečima filozofsko znanje jeste jedno znanje koje je posredovanje od konačnog ka konačnom – to je teza. Za tu tezu će se romantičari vezati, I oni koji pokušavaju uz filozofiju da sačuvaju hrišćansku veru, jakobi je tu jedna od najuticajnijih ljudi. On kaže sledeće: “filozofija nas suočava sa neminovnošću da naša čežnje za beskonačnosti, naša čežnja za onim što je apsolutno biva moguća za realizaciju jedino posredstvom vere” – I to je ono što je u središtu tema maldog hegela. Tu imamo suprotnost mišljenja I verovanja, imamo supretnost nečega što je znanje I što je intuicija.
Sa filozofijom je moguće nastaviti na pravi način jedino ako se ograničenosti kantove filozofije prevaziđu ukoaliko filozofija postane jedna vrsta znanje koje u sebi nije samo konačno. Jer ukoliko ostane pri konačnim određenjima ona ne može ponuditi istinu. To je ključno, jer čime se bavi filozofija? Pa istinom.
Misliti istinu kao nešto što je jedinstvo konačnog I beskonačnog, nešto što je jedinstvo posredovanja I neposrednosti, kao nešto što se izdiže iznad predstavljačkog mišljenja, iznad reprezentacije I svih njenih određenja I predstavlja nekakvu vrstu slobodnog poimanja I nekakvog čistog mišljenja. Čisto je – izlaganje
14
koje jeste samoizlaganje, samokretanje samih odredbi mišljenja. Šta je bivstvovanje kod hegela? Ono je mišljeno kao nešto što nije ništa eksplicitno, nije ništa posebno. Hegelova nauka logike utoliko nije potraga za bivstvovanjem kao bivstvovanjem, ona je nešto sasvim drugo, ona je nešto što predstavlja izlaganje čistog mišljenja u smislu jedne smelosti da se ispita ono mislivo kao mislivo. Dakle, ovde mi stalo do veze tog čistog sa pojmom beskonačnosti I sa pojmom negacije, zbog toga što je jakobi bio uverene da mi moramo negirati mišljenje da bismo došli do istine. To je stav koji osigurava paralelnost filozofije I hrišćanstva.
Ono što hegel hoće jeste jedno mišljenje koje se negira ali na jedan specifičan način, negira se na logički način. U tome je čistota mišljenja, negacija mišljenja ne vodi nikuda izvan mišljenja, onaj ko misli da je bog izvan logike taj je relativista – to je hegelovo stanovište. Dakle, bog u ovom određenju nije ni malo slučajno tu. Dakle, hegel nećeda renovira tu neku teologiju, da je stavlja na mesto ontologije. Ovo helevo određenje je direktan odgovor na izazov jakobijeve filozofije. Dakle, mi ćemo da negiramo mišljenje u njemu samom I mišljenje je samo po sebi negacija – samonegacija, I utoliko jedna vrsta permanentnog ukidanja vlastitih konačnih dostignuća I time nešto što je I beskonačno.
Time se hoće reći da je pojam negacije taj koji nam kod hegela omogućava da uvidimo rezultat napora da se logika I metafizika pomire. Zobg čega? Zbog toga što poozitivan dokaz pozicije uopšte, tezis, zetcung, jesu nešto što proističe iz stava koji predpostavlja odvojenost logike I metafizike.
Ukoliko su forme mišljenja nešt što je odvojeno od sadržaja onda mi je potrebno nešto da me pokrene da bi se te forme mišljenja uopšte kretle. Drugim rečima, negacija je pojam koji je logički I ontološki superiorniji od pozicije. Zbog čega? Zbog toga što pozicija počiva na sebi samoj ali ona ne zna kuda će sa sobom, njoj je potrebno nešto spolja da je pokrene, drugim rečima, formalna logika je opasna utoliko što ona predpostavlja jednu psihološki I biološki fundiranog subjekta (psihologizam u logici). Katedra za psihologiju je jedna vrsta pobede psihologizma u pogledu logičkih kompetencija uma.
Poenta negacije je u tome da ona ima suprotnost u samoj sebi, njoj ne treba da pridođe ništa spolja zobg toga što negacija jeste jedinstvo pozicije I negacije. U tom smislu kod hegela jeste reč o određenoj negaciji – to je jedna vrsta hoda koji je hod negativnog dokaza (pozitivan dokaz je ili-ili). Ono što hegel hoće to je mišljenje koje ne zastaje na ili-ili.
“ono što istrajava u svom bivstvovanju mora propasti” gete, faust.
Dakle, nije poenta u istrajavanju u bivstvovanju već je poenta u nekakvom samoporicanju, unuttrašnjem negiranju. Na koji način se ono rukovodi u fenomenologiji duha? Pa na taj način što imamo neku vrstu dvostrukog kretanja koje je I dvosmerno u smislu ispitivane svesti I ispitujuće svesti. Ispitivana svest je ona koja ima…. A ispitujuća svest je ono za nas, za nas kao filozofe. Ispitivana svest se izlaže unapred. Ispitujuća svest ide unatrag, ona ide u temelj sebe same, ide od svog pozicioniranja u susretu sa neposrednom svešću do svog pozicioniranja na terenu gde ona više nije ni svest kao svest već je apsolutno znanje, dakle, u toj tački se one
15
susreću. U tom smislu negativno dokazivanje jeste s jedne strane jeste opovrgavanje, neka vrsta kretanja koje izlazi iz nečega, transcendrianje pozitivnog sadržaja ali transcendiranje koje je njegovo vlastito utemeljenje. Taj koncept utemeljenja kod negativnog dokaza jeste nešto što predstavlja najveća dostignuća I najteža ujedno, hegelovog mišljenja.
Sa stavom o negaciji koji jeste samonegacija mišljenja, mišljenje kad je mišljenje uvej je negacija vlastitih dostignuća, uvek je jedna vrsta jedinstva posredovanja I neposrednosti, konačnog I beskonačnog.
Neposredno znanje kao stav misli prema obejktivnosti nije stanovište je stanovište jakobija koji istinu vidi kao rezultat samoukidanja mišljenja, koji negaciju vidi kao afirmaciju, ali negaciju konačnih određenja mišljenja zamenjuje sa beskonačnom istinom beskonačnog. Hegelovo sučeljavanje sa jakobijem je ovde više nego interesantno. Kad hegel govori o jakobiju I o neposrednom znanju on zaobilazi svoje neposredne konkrurente I vraća se na dekarta. Teza mu je da je jakobi samo bespotrebno uzaludno ponavljanje stanovišta do kojeg je došla dekartova filozofija. Hegel prvo tvrdi da jakobi ima na umu uspehe egzaktnih nauka u saznanju prirodnih sila I zakona, međutim na tom tlu se ne mogu naći dokazi za beskonačno, a kao poslednji rezultat tu se uspostavlja opštost u smislu neodređenog agregata spoljašnjeg konačnog. On tu govori o unbestilge agregat (?).. to je dosta gruba hegelova kritika naučnosti uopšte, nauka. Naučni rezultati su neodređeni agregat spoljašnjeg, konačnog.
Šta je hegelova teza u pogredu dekarta? Teza je ta da je stav cogito ergo sum zapravo nije stav mišljenja. Već je to stav neposrednog znanja. Da bi cogito erog sum bio stav mišljenja on mora biti jedna vrsta posredovanog zaključka koji u svojoj predpostavci ima sve što postoji, da sve što misli postoji. A ono to nema. Drugim rečima, dekartov stav pre israsta iz intuicije nego iz mišljenja. U tom pogledu, kaže hegel, moderni stavovi jakobija I drugih samo su suvišna ponavljanja a problem je u tome što dekartova filozofija traži fundamentum inconcusum (?), neoborivi temelj, nešto što je garant celokupne istine. Da bismo nešto dokazali da bismo došli do istinitog uvida mi moramo imati fundamentum incocusum – a to je neposredno znanje. Na taj način je dekart zapravo dao jakobiu u ruke argument da filozofija ne samo da treba da bude osuđena kao jalova zobg toga što uposredovanjem biva odvedena od jednog konačnog znanja ka drugom konačnom znanju, na samo to, nego štaviše se isključivanjem posredovanja uviđa prevo saznanje. Isključivanjem posredovanja mi smo u intuiciji, u nekakovm stavu koji obećava istinu.
(posredovanje kod hegela – polazeći od jednog doalzi se do drugog, nije sredina.) U tom smislu jakobijeva filozofjia uspostevlja ili-ili u tom smislu suprostavljenosti između posredovanog saznanja i neposrednog saznanja. Neposredno saznanje obećava istinu, posredno saznanje obećava samo konačnost, mi ćemo naravno birati neposredno saznaje. Po hegelu je taj stav poguban u oba smisla, on uvodi jednu vrstu mizologije tj štaće nam napor saznavanje i naučki i filozofski ukoliko smo tu u kontaktu sa nečim što je nesavršeno što je konačno, nikad nas takvo znanje ne može zadovoljiti, zašto da se trudimo oko toga kad se već možemo prepustiti veri i intuiciji kao nekom kontaktu sa beskonačnim s jedne strane, a sa druge strane u moralnom
16
smislu je pogrešno, to je ono što je zanimljivo, to je ta veza između etike i ontologije kod hegela – ovakav stav nam je poguban u moralnom smislu zbog toga što donosi jednu vrstu proizvoljnosti subjektivne svesti. Kakvu vrstu? Hegel u svom textu o jakobiju kaže sledeće: „ tek uverenje da umno onakvo kakvo treba da bude može sačinjavati osnovu za praktičko, puko trebanje , subjektivni pojam bez objektivnosti je upravo toliko bezduhovan poput pukog bivstvovanje bez pojma koje u sebi nema svoj seinsollen“ (povezivanje trebanja sa ključnim pojmom ontologije). Seinsollen podrazumeva da bivstvovanje nikada nije onakvo kakvo bi trebalo da bude, ali to trebanje je u njegovim strukturama, nije njemu spoljašnje. To on hoće da promoviše kao odgovor na jakobija. Ukoliko ja u tim konačnim sferama ne vidim ništa umsko ja onda time postuliram nešto što joj je spolja, što nema nikakve šanse za ostvarenje. Po hegelu, romantičari su rezultat tog stava, oni će uvek pre postulirati veličanstvenu (preziranje onog što je svakidašnjica) individuu nego pravnog subjekta, plemenitost u odnosu na moralnost. Da bismo se suočili sa stvarnošću mi moramo verovati u njenu unutrašnju umnost i u njene kapacitete da tu umnost ostvari, koji su integralno prisutni u njoj. U tom smislu hegelov pojam stvarnosti ima itekakve veze i sa ontologijom i sa praktičkom filozofijom.
Odatle krećemo na jednu vrstu hegelove refleksije između sličnostima i razlikama jakobija i dekarta. Jakobi svoju slavu gradi na potenciranju mana dekartove filozofije. Razlike između jakobija i dekarta:
Dekart ide od nedokazanog ka razvijenom saznanju. „ na taj način dekart daje putokaz naukama novog doba“ hegel. To je put moderne nauke.
Jakobi - konačno saznanje samo konačno i otuda ne dopire do istine. S druge strane jakobi sledi dekartovu metodu pošto ne poznaje drugu ali s druge strane svakoj metodi jakobi zamera da ne dopire do beskonačnog.
Šta je kod hegela metoda? Metoda bi bila način na koji sebe mišljenje održava ustvari, samokretanje predmeta a način na koji sebe mišljenje održava u stvarima nije jednokratan nije neposredan, nije nešto što se zadovoljava predstavom predmeta (konačnim rezultatima), kod hegela filozofija počinje onda kada prestaje predstava. Način na koji mišljenje sebe održava u stvarima nije konačan već je beskonačan otuda je vrlo teško govoriti o hegelovoj metodi na konačan način.
Konstitucija nauke logike. Sa čim nauka treba da započne? Da li je taj početak nešto neposredno ili nešto posredno. Hegel odbacuje ili-ili, očigledno je da su oba rešenja pogrešna. Nama treba jedna vrsta neodređenog neposrednog izlaganja čistog mišljenja a čisto je utoliko što ono za početak nema ništa da ponudi osim tog neodređenog neposrednog. Šta je bivstvovanje kod hegela – pa neodređeno neposredno a ono se razvija u daljim negacijama na taj način što prava knjiga jeste ta knjiga o bivstvovanju a druga je o pojmu, knjiga o suštini ima upravo tu ulogu da posreduje da napravi vezu između bivstvovanja i pojma između onoga što je metafizika i između onoga što je logika.
17
Niče
Čovek sa kojim završava metafizika. Sa 20v dolazimo u postmetafizičko doba. Vitenštajn – „svet je sve što je slučaj“
U tom smislu se može govoriti o jednom širem kontekstu o nečemu šte je epohalno događanje, važno za ontologoiju po tome što njeni ključni pojmovi, bivstvovanja, ideje, nužnosti..bivaju odbačeni u ime nekih drugih. Svi stubovi ontološkog mišljenja bivaju prognani u ime afirmacije privida u ime afirmacije slučaja, iluzije, perspektive. Šopenhauer – primat intuicije u odnosu na pojam, neposredan odnos prema svetu (što je za hegela besmislica). Istinska saznanja nikad nisu pojmovno strukturirana, istinska saznanja su uvek intuitivna saznanja, prava saznanja su saznanja bez reči (kada mi zaćutimo). Pojmovi su neka vrsta naše informacije o stvarima koji nam ne donose istinu stvari. Mišljenje koje odbacuje spoznaju, mišljnje.
Kod Diltaja umesto mišljenja imamo doživljaj. Mišljenje i pojam jesu filozofski relevantni ali mišljenje ukoliko se fundira samo na sebi, ukoliko barata sa pojmovima zapravo promašuje onu temeljnu dimenziju iz koje se samo hrani a to je doživljaj. Mišljenje je kod diltaja jedna vrsta artikulacije doživljaja, jedna vrsta konceptualizacije doživljaja, jdna vrsta oblikovanja našeg unutrašnjeg iskustva svesti. Drugim rečima, ontološki posmatrano pojam realnosti se u potpunosti transformiše, realnost se subjektivira do krajnjih granica. Doživljaj je jedina realnost. Saznanje ne može zaći iza doživljaja. Postoji dubinska struktura koja je zapravo izvornija od mišljenja, od pojmovnosti a to je dubinska struktura doživljaja. Prava realnost jeste realnost doživljaja. Kod ničea će taj momenat takođe biti izuzetno važan. Dakle, nema referencijalnosti…
Diltaj smatra da se sa ničeom desila drugačija konfiguracija metafizičkih pojmova. Tu nije rač samo o tome da nice tumači drugačije pojam bivstvovanja, suštine, istine već je reč o tome da te pojmove kod ničea ne treba uopšte tražiti na metafizičkim mestima. Drugim rečima, pravi nice je tamo gde govori o kulturi, o moralu, umetnosti, drugim rečima metafizika se tu preselila. Reč je o tome da se ti pomovi metafizike dovode u kontekste I tumeče u okviru određenih pojmovnih struktura koje ranije za njih nisu bile vezive.
Ničeov esej “istine I laži u izvanmoralnom smislu”. Isitina I laž su nešto što povezuje ontologiju I etiku, a do ničea se to tako nije razmatralo.
“kako je istinski svet postao bajka” relacija između… wolfovoski motiv..u tom procesu nice vidi nešto napokon, vidi nešto što treba dočekati sa zadovoljstvom I oduševljenjem. Kulminaciona tačka čovečanstva, ukinuli smo pravi svet ali zajedno sa njim ukinuli smo I prividni svet. Stara vrsta suprotnosi između istine I privida kod ničea biva demontirana (tu suprotnost demontira I hegel).
18
Istinski svet je naizad postao bajka, I tu je taj gubitak referencijalnosti. Ukoliko je svet kao svet slučaj onda imamo tu vezu između vitgenštajna I ničea. Dijagnoza je da ne postoji istinski svet, da je svet sve što je slučaj. Niče će reći, niti ima stvari po sebi niti ima naših pojmova u njima, sve su interpretacije! Tu je reč o tumačenju, kada sa stvari skinemo nanose tumačenja ne dolazimo ni do čega po sebi nego opet do novih tumačenja, ne postoji izvorna inteligiblinost stvari. Niče nam zabranjuje da govorimo da postoji izvornost, izvorni smisao nečega, što je stvar sama po sebi. On je u tom smislu konsekvetan promoter te spoznaje da nema više privida i suštine i da nema te istine koja je skrivena u stvarnosti već imamo nekakvu istinu koju više ne možemo vezivati na način koji se do tada vezivao zbog toga što kod ničea teorija saznanja biva jedna vrsta neminovnosti suočavanja sa obmanom. Naša struktura umnosti, struktura sklonosti ka misaonoj sintezi je principijelno falsifikatorska. Na čemu se zasniva taj njegov stav? Pa na jednoj strukturi koja zapravo pokazuje da postoji dubinska veza između novokantovaca i ničea.
Izvesnost kao fundamentalna kategorija novovekovne filozofije biva potisnuta od strane vrednosti zbog toga što je vrednost nešto što je primarnije od izvesnosti. Zbog čega? Zbog toga što je izvesnost jedna vrsta posledice teorijskog stava, teorijski stav nije primaran ljudski stav, primaran ljudski stav jeste jedna vrsta neophodnosti samoartikulacije života. Vrednost jeste nešto što je nemoguće govoriti u supstantivu nešto što ne postoji kao jedno. Vrednost nastaje tumačenje (piše po tabli). Istina i izvesnost više nemaju tu auru fundamentalnog filozofski zadatka, vrednost je, dakle, jednako i smisao (jer se ne pita o smislu).
Vrednosti nastaju uvek kao spontanitet svesti (spontanitet svesti kod ničea nastaje kao posledica artikulacije života).
Svakidašnja svest je dogmatičkog karaktera a taj dogmatizam se sastoji u tome da čovek najčešće ne zna za to svoje postavljanje vrednosti. Naš odnos prema svetu je takav da smo mi jedna vrsta neprestanog tumača, neprestanog interpretatora, neprestane artikulacije tih svojih predstava ali mi najčešće za tu interpretaciju ne znamo i zbog toga je uzimamo kao spolja postavljenu. Drugim rečima mi nismo spontani u onom smislu, u vlastitom odnosu prema svetu u kojem bismo morali da budemo. Dakle, to postavljanje vrednosti se najčešće dešava spolja, čovek interiorizuje moralni zakon kao nešto što njemu zapravo služi kao jedna vrsta prevodioca, jedna vrsta kategorijalnog aparata. U tom smislu, sve vrste vrednosti o kojima najčešće govorimo za njega su sholastika vrednosti. Pojam sholastike vrednosti se odnosi na sve ono što je lažno bivstvovanje po sebi, sve ono što je stabilna struktura, sve ono što je sfera idealnosti, sve ono što je sfera koja upravo raskida taj vitalistički momenat našeg življanja i filozofiranja koji ne bi smeo odvajati ne bi smeo raskidati sve to je za ničea nešto što spada u pojam sholastike vrednosti. Dakle, kada imamo to u vidu onda je potrebno da se vratimo njegovoj tezi koju je izneo u eseju „ o saznajno teorijskom..“ a koja je osnovna teza tog teksta i jadna od fundamentalnih stavova u ontologiji vezano za ničea? To je da su istine iluzije za koje smo zaboravili šta su – u tom stavu se krije ničeov motiv genealogije a ona je jedna vrsta povratnog koraka koji zapravo pokušava da izvrši jedno kretanje koje više nije refleksivno, nije više utemeljenje u onom smislu nego pokušava da posmatra genezu izvesnog fenomena, u ovom smislu fenomena istine. Šta je to što je kod ničea jedna
19
vrsta fenomenologije duha uslovno rečeno? Prva crta je ona koja donosi pragmatičko svetlo (o koristi i šteti..).
Natčovek je jedan fihteanski vitalistički raspoložen subjektivan tip, koji više nije idealista ali veruje u taj zadatak stavljanja.
Treći korak fenomenologije duha bi bio darvinovski momenat samoodržanja kao nečega što je u funkciji uspinjanja života. Imamo još dva momenta: imamo perspektivu i privid. Privid ima dva smisla, privid je nešto što bi bila umetnička artikulacija realnosti, igrajući i pevajući čovek pripada višoj zajednici. Perspektiva je najdinamičnije kategorija kod ničea, o promeni perspektive se radi (u obrazovanju recimo), ima mesto u psihoanalizi (reč je o resentimanu), ljudi se svete drugima zato što imamju problem sa sopstvenom perspektivom, sa vlastitim životom. I kada je reč o konstrukciji filozofa i tu ima nečega što je resentiman, asketski ideal. Asketski ideal predstavlja jednu vrstu iskustva koju smo svi mi prošli, jednu tačku rađanja refleksije kao nešto što je izvorno filozofsko iskustvo koje nas sve povezuje – niče u tome vidi jedan sadistički odnos prema životu. Nemoguće je živeti i voditi refleksiju tog života, to je za ničea ili – ili. Refleksije jeste jedan momenat sublimacije kojom se svetimo životu.
25.03.2009
Huserl
Huserlova misao je obeležila 20v.
Za huserla logika istražuje ono što spada u domen pojma nauke, dakle ono kantovo pitnaje naučnog karaktera filozofije, kako je moguće da metafizika bude nauka još uvek biva na snazi s tim što huserl pokušava da to pitanje postavi u jednom drugačijem ključu. Dakle, 20v počinje sa logičkim istraživanjima, sa delom koje u svom temelju ima pitanje nauke, pitanje naučnosti i u tom smislu huserl jeste jedna vrsta tradicionalnog filozofa, filozofa koji veruje u mathasis univerzalis.
Pojam krize kod huserla i hegela 6 – 12
Ontologija je ejdetska nauka koja istražuje formalnu izgradnju predmeta i apriornih suštinskih zakonitosti na kojima se on temelji. Dakle, imamo jedno tvrdo logičko određenje. Ejdetsko je termin koji huserl uvodi koji imamo u psihologiji (ejdetsko pamćenje).
20
Razlika između tradicionalnog pojma ontologije i huserlovog pojma jeste razlika koja se oslanja na pojam mogućnosti (relacije wolf huserl).
Pojam horizonta koji je korelativan sa pojmom omogućavanja – stvaran svet je aktualizacija onog potencijalnog. Mi stvarnom svetu pristupamo iz pojma horizonta pri čemu to što nam se pokazuje kao aktuelno mi dajemo jednu vrstu potenciranja na daljoj aktualizaciji i na onome što nam je iz tog horizonta omogućeno, u tom smislu su oni korelati.
Pojam ejdetske varijacije. Do te formalne izgradnje predmeta mi uvek dolazimo u neposrednom kontaktu. To je ono što će huserla razlikovati od svih idealističkih filozofa. To je epoha koja ide ka produbljivanju subjektivnosti, ka neposrednosti kontakta. Pojam doživljaja. Pojam predpojmovno (ono što je uslov mogućnosti logike). U tom smislu se ejdetska varijacija prema onome što varira, a ono što varira je uvek neki konkretan predmet s tim što se za taj konkretan predmet mi ne držimo čvrsto već mi tražimo ono invarijantno, ono što je jedno u mnogome. Poenta je u tome, šta je invarijanta u onom variranom – to je taj pojam mogućnosti.
Šta huserl traži u toj ejdetskoj varijaciji? On počevši od nekog konkretnog predmeta i u toj konkretnoj zamisli mi pokušavamo da variramo tu, da menjamo tu konkretnu zamisao da je promišljamo i postavljamo u drugačije konstalacije i pokušavamo u svemu tome da nađemo ono što je a priorna zakonitost. Šta bi to bilo a priorna suštinska zakonitost? Pa to bi bilo upravo to što ja zovem klasičarsko metafizičarski, platonovski, jedno u mnogome – to bi bila ta a priorna suštinska zakonitost.
Kod huserla je nonsense govor o formalnom a prioriju, njega zanima pre svega materijalni a priori, a priori je uvek a priori predmeta, on traži u predmetu ono što je a priorno a ne u svojoj svesti, to je ono što je ogromna razlika u odnosu na kanta. Predmet sam ima svoj a priori.
Ego cogito cogitatum – ja mislim mišljeno. Dvostruki je smer istraživanja u fenomenologiji. S jedne strane istražujemo akte svesti ili noesu i cogitatum ili mišljeno će za njega biti noema. Mi uvek moramo da imamo taj dvostruki pogled. (promenimo li viđenje predmeta menja se i sam predmet).
Huserl kaže da u običajenom stavu mi imamo neko viđenje ali ne vidimo samo to viđenje. Uobičajeni prirodni stav jeste jedna vrsta naivnosti u kojoj smo mi položeni u svakidašnjem postojanju. Hegel će govoriti o dogmatičnosti tog prirodnog stava, huserl će govoriti o naivnosti. I filozofija i jeste jedna vrsta sučeljavanja sa tom naivnosti.
Svoju poziciju od 1929 definiše kao transcedentalni idealizam. Huserl je insistirao da dolazimo sami do svojih rešenja, da se ne oslanjamo na autoritete. Mi treba da pođemo od samih stvari a ne od nasleđenih rešenja. To je pokušaj („ka samim stvarima“) da se reši pitanje idealističkog problema znanja. To nije metodska preambula.
S jedne strane imamo huserlovu ideju da je neposrednost merodavna, da je jedna vrsta intuicije nešto što se ispostavlja kao nezaobilazan fundament saznanja, sa druge strane imamo nešto što je univerzalnost saznanja.
21
Osnovna razlika između logike i ontologije i nečega što je osnovna konstelacija odnosa prema metafizici. Ono što je za huserla presudno jeste da ontologija nije čista logika, nije nauka logike. Za huserla se logika temelji na ontologiji i nije moguća bez nje, tek putem znanja o mogućim predmetnostima i o mogućim stanjima stvari postaju zamisliva i pojedina poglavlja logike. Bez ontoloških znanja nemamo ni fundamentalne logičke zakone, dakle, mi moramo imati znanja o mogućoj predmetnosti.
S druge strane imamo ideju da treba razlikovati jedno od spornih tačaka huserlovog mišljenja, treba razlikovati formalnu i materijalnu ontologiju. Formalna ontologija se bavi formalnim kategorijama i sa osnovnim crtama predmeta koji bi mogli da odgovoraju svim mogućim suštinama (intuicija nije dar sa neba nije neposredni uvid, pojam intuicije se ne bazira na suprotnosti diskurzivno ne diskurzivno već na suprotnosti načina datosti, to je jedan od ključnih termina fenomenologije to je suprotnost onoga što huserl zove deficijentan način datosti i punina datosti – to je za njega intuicija, dakle, intuicija je jedna vrsta opredmećivanja nepredmetnog a u apriornoj je vezi sa onim što je predmetno). Nema suština tamo gde nisu na delu procesi ideacije, generalizacije u tom smislu huserlov projekat suštine i intuicije je u vezi..mi ćemo da zadržimo neposredni odnos ali ćemo pokušati da u tom uopštavanju zadržimo neposredni odnos. Ideja da nikad ne napustimo tu bliskost sa onim što ideiramo, drugim rečima huserl ne veruje u apstrakciju kao samostalnu delatnost, mišljenje kao spekulativno mišljenje koje se oslanja na sebe samog jeste za huserla konstrukcija.
Formalna ontologija je često kod poistovećivana sa transcedentalnom ontologijom. Materijalna ontologija se bavi najvišim rodovima ili regionima empirijske predmetnosti.
U fenomenologiji huserl pokušava da pokaže kako je moguće da ne napustimo bliskost i neposrednost sa onim što ideiramo.
Huserlove zamerke kantu:
Dekart i kant su mislioci na koje se huserl najviše oslanja.
Filozofija je za huserla istraživanje, filozofija nije poimanje već je deskripcija, poimanje kao deskripcija. Deskripcija kao pokušaj da se izbegne bilo šta što je konstruktivno u saznjanju, bilo šta što je deformisanje određenog stanja stvari.
Prvi prigovor kantu: ne vredi filozofirati od gore nego od (U) konkretnosti. Spekulativna, deduktivna metoda otpada. Drugi prigovor: odbacivanje racionalističkog pojma saznanja (kod racionalizma, govoreći o stvarima mi govorimo o samima sebi, o svojim sadržajima koje stavljamo u predmet), alternativa bi bio pojam saznanja koji dopušta stvarima da govore same (samodavanje). Što manje mi sebe u spoznaji dajemo, što manje mi aktiviramo te svoje moći to imamo više saznanja (to je i hrišćanski motiv). Kod huserla nije reč o nikakvom misticizmu.
Huserl govori o metodologiji pluralizma saznajnih moći nasuprot tome on će govoriti o struji svesti..
22 22.04.2009
Huserl – pojam fenomenologije
Grčka – korpus fenomenalnog je istisnut iz korpusa ontološkog, kada je kod aristotela interes ontologije prepoznat u onom on he on (u biću kao biću, u onom istakunutom biću) samim tim su fenomeni izgubili mogućnost da budu ozbiljno shvatani kao filozofski predmet. Kada aristotel kaže fenomen, on pre sevega misli na sofiste, oni se bave fenomenima oni se bave onim što je pojavni svet. Ta vrsta distinkcije će dugo trajati. Ime koje će u izvesnom smisli te stvari promeniti se zove johan lambert (kantov savremenik), fizičar i filozof, raspravlja o tome na koji način treba tačno utvrditi razliku između istinitog i prividnog..
Kant razmislja o tome da svoju kritiku čistog uma nazove fenomenologija.. fenomen kod kanta više nije identičan sa prividom, to je taj ogroman pomak..
Kod hegela se iz osnova menja situacija fenomenologije u tom smislu što više nije reč o fenomnenologiji bića po sebi (ontos on) nije više reč o fenomenologiji stvari po sebi, već je reč o fenomenologiji duha. A to zanči da nije više biće to koje se pojavljuje već je svest ta koja se pojavljuje. Svest ima po svojoj prirodi osobinu da samu sebe transcendira. (iskustvo je onda kada se uspostavlja novi fenomen svesti)... sve dok sam na stanovištu svesti ja mogu da govorim o fenomenologiji svesti a kad dađem na stanovište duha (uma) fenomenologija se ukida....
Huserl dovodi čitav filozofski projekat do jednog sasvim drugačijeg oblika. Huserl pokušava (nesvesno) da pomiri stanovišta kanta i hegela. Na pitanje šta je ono što se pojavljuje, kod huserla imamo jedan složen odgovor – on će načelno reći da je i svest ono što je pojavljuje i da je i biće ono što se pojavljuje. Huserl odbacuje svaku pomisao ne subjektivne filozofije, on govori da je fenomenologija ontologija transcendentalnog iskustva koja zajedno sa kantom odbacije prazni ontologizam pojmova.
Ideja kategorijalne intuicije – ono što je među njima zajedničko jeste da su apriorne forme ali a priorne forme principijelno drugačijih saznajnih moći.
Huserl pokušava da proširi pojam bića i na pojam mogućnosti, pojam stvarnog ne svodi na realno, stvarno uključuje i ono moguće.. Njega interesuje jedna vrsta ontologije koja crpi iz transcedentalnog iskustva.
