© 2011 by the Serbian Psychological Association DOI: 10.2298/PSI1102097D
Psihološke karakteristike budućih pomagača:
empatičnost i vezanost studenata psihologije
Aleksandar Dimitrijević1, Nataša Hanak2 i Sonja Milojević1
1 Odeljenje za psihologiju, Filozofski fakultet, Univerzitet u Beogradu, Srbija 2 Fakultet za specijalnu edukaciju i rehabilitaciju, Univerzitet u Beogradu, Srbija
Ovim istraživanjem smo proverili da li se studenti psihologije razlikuju od studenata koji se ne školuju za pomagačke delatnosti po osobinama ličnosti značajnim za pomagački rad – kvalitetu vezanosti i kapacitetu za empatiju.
Uzorak su činili studenti psihologije iz Beograda i Novog Sada (N=452) i oni koji se na više fakulteta Beogradskog Univerziteta pripremaju za nepomagačke profesije (N=402). Za procenu dimenzija i obrazaca vezanosti korišćena je revidirana verzija Upitnika za procenu afektivnog vezivanja, dok je kao mera empatičnosti upotrebljen Koeficijent empatičnosti.
Rezultati su potvrdili pretpostavke o tome da su budući pomagači češće sigurno vezani, empatičniji, imaju razvijeniji kapacitet za mentalizaciju i pozitivniji model drugih. Oni se po ovim osobinama razlikuju od nepomagača već na prvoj godini studija, bez obzira na pol.
Zaključeno je da psihologiju upisuju osobe motivisanije i sposobnije za bavljenje pomagačkim poslom. Iako devojke brojčano daleko nadmašuju mladiće, posebno u poduzorku studenata psihologije, razlike između budućih pomagača i nepomagača ne mogu u potpunosti biti objašnjene polnom strukturom studenata ovih grupacija, pre svega zato što pomagači imaju bolje rezultate od nepomagačica.
Ključne reči: studenti psihologije, pomagačke profesije, empatija, vezanost, mentalizacija
Čitav niz delatnosti i zanimanja posvećen je pružanju pomoći drugima. Posao lekara, medicinskih sestara, psihologa, psihoterapeuta ili socijalnih radnika trebalo bi da bude usmeren na podsticanje razvoja različitih aspekata lične dobrobiti njihovih klijenata. Ove profesije nazivamo pomagačkim i u njih uključujemo i nastavnike i vaspitače.
Veliki broj mladih ljudi odlučuje se za studije psihologije iz želje da pomognu drugima i doživljavaju psihologiju kao pomažuću profesiju, često previđajući njenu naučnu ili istraživačku dimenziju. Mnogi psiholozi rade u kliničkom, zdravstvenom ili obrazovnom okruženju, gde su njihovi zadaci gotovo isključivo pomagačkog tipa.
Osnovna pitanja koja postavljamo u ovom tekstu jesu: da li se studenti psihologije, kao budući pomagači, po relevatnim psihološkim karakteristikama razlikuju od studenata koji se ne pripremaju za pomagačka zanimanja; drugo, ako takve razlike postoje, da li se one pojavljuju već u trenutku izbora fakulteta ili tek pod uticajem studija; konačno, interesovalo nas je koje bi bile obrazovne implikacije nalaza istraživanja o osobinama pomagača – to jest, da li je moguće zasnovati kurikulum budućih psihologa na empirijski dobijenim podacima umesto na administrativnim odredbama.
Pri ispitivanju psiholoških svojstava pripadnika pomagačkih profesija izabrali smo dva indikatora: obrasce i dimenzije vezanosti1 i empatičnost. Ove karakteristike spadaju među vrlo važne kvalitete koje korisnici vrednuju kod psihologa, njihov značaj za delotvornost pomaganja se sve više empirijski istražuje, a u obrazovanju psihologa ovim dvema temama se najčešće posvećuje nedovoljno pažnje: konceptualno malo, a praktično gotovo nimalo.
Presudan razvojni značaj vezanosti danas je opšteprihvaćen, a ona se posmatra kao sistem putem kojeg se ostvaruju ključni zadaci u psihološkom razvoju jedinke – razvoj selfa i njegovih mehanizama regulacije, a pre svega kapaciteta za mentalizaciju (Fonagy, Gergely, Jurist, & Target, 2002; Mikulincer, Shaver, & Pereg, 2003; Schore, 2003). Izgradnja odnosa vezanosti u prvoj godini života predstavlja centralni događaj za dalji razvoj jer se unutar sigurnog odnosa vezanosti ostvaruju optimalni uslovi za sazrevanje specifičnih nervnih struktura koje su zadužene za afektivnu kontrolu i posreduju u svim interpersonalnim i intrapsihičkim aspektima budućih socioemocionalnih funkcija (Schore, 2003).
Obrasci vezanosti definišu se kao organizacije osećanja, kognitivnih procesa dispozicija i ponašanja osobe u odnosima koji obezbeđuju osećaj sigurnosti i pripadanja, a kad su u pitanju adolescenti i odrasli najčešća je kategorizacija na siguran, odnosno autonomni obrazac i tri tipa nesigurnih obrazaca – odbacujući, preokupirani i bojažljivi/nerazrešeni u pogledu gubitka/ traume. Sigurno vezane osobe osećaju se udobno u bliskim vezama, iz njih crpu doživljaj sigurnosti, imaju visoko samopoštovanje, poverenje u druge ljude i efikasnu regulaciju afekata. Doživljaj samopoštovanja preokupirano vezanih osoba preterano zavisi od bliskih odnosa i one zbog toga brinu da će biti ostavljene, dok je za odbacujuće vezane osobe karakteristično upravo suprotno: one teže tome da se oslanjanju samo na sebe. Bojažljivo vezane osobe veoma su vulnerabilne i nestabilne u svom interpersonalnom funkcionisanju. One nemaju
samodovoljnost osoba odbacujućeg obrasca, niti su izgradile strategiju korišćenja drugih kao spoljašnjeg regulatora svojih mentalnih stanja poput preokupiranih, što ih često ostavlja bespomoćnim, uplašenim i usamljenim (za detalje videti Mirić i Dimitrijević, 2005). U meta-analitičkoj studiji koja je uključila nekliničke uzorke majki ispitanih u SAD i Kanadi, uz upotrebu „Intervjua za ispitivanje obrazaca vezanosti odraslih“, utvrđena je sledeća distribucija obrazaca vezanosti: 58% sigurnih, 23% odbacujućih i 19% preokupiranih kad se koristi klasifikacija s tri kategorije, dok se u primeni četiri kategorije pojavljuje 18% nerazrešenih u pogledu gubitka/traume (Bakermans-Kranenburg & van IJzendoorn, 2009).
Istraživanja jednoglasno potvrđuju da je sigurna vezanost povezana s brojnim indikatorima subjektivne dobrobiti i mentalnog zdravlja: boljom adaptacijom i psihosocijalnim funkcionisanjem – manje stresa i manjom usamljenošću, većim zadovoljstvom akademskim postignućem (Moore & Leung, 2002); učestalijim pozitivnim osećanjima u svakodnevnim socijalnim interakcijama (za pregled vidi Mikulincer & Shaver, 2007); višim vrednovanjem sebe, skladnijim odnosima s drugim važnim osobama, kvalitetnijim prijateljskim odnosima, većom prihvaćenošću od strane vršnjaka, otvorenijim odnosima s roditeljima (Allen, Moore, Kuperminc, & Bell, 1998; Sroufe, Egeland, Carlson, & Collins, 2005).
Istraživanja takođe pokazuju da psihoterapija čini da mnoge odrasle osobe ‘pređu’ iz nesigurnih u sigurne obrasce vezivanja (Hesse, 2008). Osim toga, osnovano se može pretpostaviti da su osobe sigurne vezanosti efikasnije kao pomagači, pošto ih odlikuju bazično poverenje i altruizam, pa su samim tim motivisanije za uspostavljanje odnosa s ljudima (imaju razvijeniji pozitivni unutrašnji radni model drugog), efikasnije u proceni unutrašnjih stanja drugih osoba i spremnije da ponude pomoć. Za razliku od njih, osobe nesigurnih obrazaca međuljudskim odnosima pristupaju s prenaglašavanjem ili zanemarivanjem, pa je njihova briga o drugima najčešće neadekvatna. Takođe, kao što traumatizovanoj deci bolje pomažu majke koje su uspele da prevaziđu neku traumu ili gubitak nego one koje se s njima nikad nisu suočile (Coates, 1998), može se očekivati da klijenti imaju veće koristi od razmena s pomagačima koji su i sami jednom bili izloženi traumi i uspeli da je integrišu u svoje iskustvo.
Jednak ovome je i značaj koji za pomagačke profesije imaju kapacitet za empatičnost i empatijski stav prema klijentima: empatija pomaže da se uspostavi komunikacija i istinsko razumevanje pacijenta u procesu postavljanja dijagnoze, pri formulisanju predloga tretmana ili odlučivanju o psihoterapijskim intervencijama; empatičnost se, takođe, smatra najpoželjnijim stavom nastavnika prema detetu sa ometenošću (Dimoski, 2006). A kako je Kohut (1982) isticao „[...] empatija sama po sebi, samo prisustvo empatije, takođe ima pozitivan, u širokom smislu, terapijski efekat – i u kliničkoj situaciji i u ljudskom životu uopšte“. Ljudi se osećaju bolje čim imaju doživljaj da ih neko razume; ponekad je razumevanje i jedino za čim tragaju.
Pregled radova objavljenih između 1992. i 2000. godine pokazao je da se koristi pet različitih konceptualizacija empatije: empatija kao osobina ličnosti, empatija kao profesionalno stanje, empatija kao proces komunikacije, empatija kao briga i empatija kao poseban vid odnosa (Kunyk & Olson, 2001). Jedna od starih i još prisutnih podela među istraživačima jeste na one koji naglašavaju afektivnu i na one koji ističu kognitivnu prirodu empatije. Pobornici afektivnog pristupa smatraju da je empatija „primeren emocionalni odgovor posmatrača na afektivno stanje druge osobe“ (Baron-Cohen & Wheelwright, 2004). Kognitivni pristup svodi empatiju na razumevanje osećanja drugih ljudi, opisujući je kao složen proces koji može da uključuje decentraciju, zauzimanje perspektive drugoga, primenu „teorije uma“ prilikom tumačenja i predviđanja njihovog ponašanja (Doherty, 2009). Kao i sve više savremenih autora i mi ćemo u ovom radu empatiju posmatrati kao proces komunikacije koji neizbežno obuhvata i mišljenje i osećanja (Baron-Cohen & Wheelwright, 2004; Cliffordson, 2002; Monica, 1981).
Postoje istraživački nalazi o pozitivnoj vezi emocionalne komponente empatije i pomagačkog ponašanja u različitim pomagačkim delatnostima. Jedno ispitivanje koje je obuhvatilo 120 nastavnika i bezmalo tri i po hiljade učenika osnovnih i srednjih škola pokazalo je da postoji značajna pozitivna povezanost afektivne komponente nastavničke empatičnosti sa afektivnim i motivacionim pokazateljima uspečnosti učenika (Bjekić, 2000). Takođe se pokazalo da je empatija posebno važna u početnim fazama psihoterapije ili savetovanja, odnosno tokom razvoja radnog saveza (Trusty, Ng, & Watts, 2005).
Uprkos značaju koji taj fenomen ima, mnoga istraživanja pokazuju da je situacija u ovoj oblasti alarmantna: na različitim uzorcima, u Srbiji i inostranstvu, ispostavljalo se da pomagači nisu empatičniji od članova kontrolnih grupa. Sažeto rečeno, ni nastavnici ni zdravstveni radnici nisu empatičniji od administrativnih radnika.
da nastavnici ispoljavaju osećanja egocentrično i nerealistično, službenici alocentrično i prosocijalno; četvrto, da nastavnička krutost, nespontanost i ranjivost stoje naspram prijateljske nastrojenosti i lagodnosti službenika.
U drugom ispitivanju upoređeno je po šezdesetoro socijalnih radnika i pripadnika nepomagačkih profesija (Žegarac, 1997). Pokazalo se da statistički značajna razlika u korist pomagačkih profesija postoji samo na dimenziji „zauzimanje tuđeg stanovišta“, a optimistični zaključci koji se iznose u tekstu zasnivaju se na razlikama koje nisu statistički značajne.
Istraživanje u kome su poređeni zdravstveni i administrativni radnici (Mitić, 2007) pokazalo je da pomagači ne ostvaruju više skorove na merama empatičnosti, sposobnosti zauzimanja tuđeg stanovišta i empatijskoj zabrinutosti, dok su na ostalim dimenzijama (fantazija i lična nelagodnost, na Indeksu interpersonalne reaktivnosti) izraženije razlike po stručnoj spremi nego po vrsti zanimanja (lekari imaju bolje rezultate nego srednje medicinsko osoblje).
Šezdesetih godina prošlog veka pojavile su se prve studije empatičnosti studenata pomagačkih fakulteta. Pored nekoliko studija o budućim medicinskim sestrama i tehničarima, pokazalo se i da studenti psihologije pokazuju skoro potpuni nedostatak uvida u tuđa osećanja i iskustva (prema Reynolds & Scott, 2000). U skladu s ovim su i rezultati praćenja 125 studenata medicine ispitanih na početku studija i na kraju treće godine, kojim je utvrđeno da postoji smanjenje rezultata na merama empatičnosti konstruisanim baš za ispitivanje reagovanja u bolničkim situacijama (Hojat et al., 2004). Koliko nam je poznato u našoj sredini nisu izvođena istraživanja empatičnosti studenata pomagačkih fakulteta.
Naše istraživanje ima za cilj: a) da utvrdi razlike između studenata psihologije, kao predstavnika pomagačkih profesija, i studenata drugih studijskih grupa koji se ne školuju za pomagačke profesije, u pogledu empatičnosti, dimenzija i obrazaca vezanosti; b) da ispita da li razlike postoje neposredno po upisu na fakultete, što bi govorilo u prilog razlikama u sklopu ličnosti mladih ljudi koji se opredeljuju za pomagačke odnosno nepomagačke profesije; c) da utvrdi da li postoje razlike među studentima psihologije s različitih godina studija u pogledu empatičnosti, dimenzija i obrazaca vezanosti i time nagovesti eventualni podsticajni efekat studija na menjanje ličnosti u pravcu koji je poželjan za buduće pomagače; i d) da proveri polne razlike u kvalitetu vezanosti i empatičnosti, kao i interakcije pola s vrstom studija.
Metod
Uzorak: U istraživanju su učestvovali studenti psihologije Filozofskog fakulteta u Beogradu i Novom Sadu (N = 452), kao predstavnici budućih pomagača, i oni koji se na Beogradskom univerzitetu školuju za nepomagačke profesije (studenti hemije, matematike, biologije, mašinstva, istorije umetnosti, istorije i političkih nauka – politikolozi i žurnalisti, N = 402). Devojke su zastupljenije od mladića u oba poduzorka, što odražava trenutnu situaciju na odabranim studijskim grupama. Ipak, u poduzorku pomagača razlika u broju studentkinja i studenata je veća nego u poduzorku nepomagača (87,4% devojaka naspram 12,6% mladića kod studenata psihologije, odnosno 79,1% devojaka naspram 20,9% mladića kod ostalih studenata nepomagača) i ova razlika je statistički značajna (χ2(1) = 39,103; p =,000). Struktura uzorka prema polu i godini studija data je u Tabeli 1.
Tabela1. Frekvencija i procenat studenata pomagača i nepomagača prema polu i godini studija
Godina studija
Grupa Ukupno
Pomagači Nepomagači
Pol f % Pol f % Pol f %
M Ž M Ž M Ž
Prva 23 119 142 31,4 48 72 120 29,9 71 191 262 30,7 Druga 11 96 107 23,7 29 60 89 22,1 40 156 196 23,0 Treća 14 104 118 26,1 16 63 79 19,7 30 167 197 23,1 Četvrta 9 76 89 18,8 24 90 114 28,4 33 166 199 23,3 Ukupno 57 395 452 100 117 285 402 100 174 680 854 100
Postupak: Podaci su prikupljani za vreme predavanja na fakultetima, tokom prvog semestra školske godine 2009/10, u okviru većeg istraživanja, te su ovi instrumenti bili deo šire baterije testova. Prosečno vreme popunjavanja cele baterije iznosilo je 45 minuta. Pre podele upitnika, studenti su informisani o istraživanju, načinu zaštite anonimnosti podataka ispitanika, nakon čega su potpisivali saglasnost o učešću u istraživanju.
Varijable i instrumenti: Nezavisna varijabla je nazvana „pomagači/nepomagači“. „Pomagači“
su studenti psihologije, dok grupu „nepomagača“ čine studenti onih studija koje ne pripremaju za poziv koji podrazumeva pomaganje drugim osobama. Kontrolne varijable su godina studija i pol. Zavisne varijable su vezanost i empatičnost.
Za procenu dimenzija i obrazaca vezanosti korišćena je revidirana verzija Upitnika za procenu afektivnog vezivanja – UPIPAV-R (Hanak, 2004; Hanak, 2010a). UPIPAV-R ispituje bazične aspekte vezanosti, ustanovljene kroz analizu teorije i postojećih instrumenata za procenu vezanosti na nivou mentalnih reprezentacija. Revidirana verzija instrumenta ima ukupno 77 stavki, raspodeljenih u sedam skala. Stepen slaganja sa stavkama se izražava na skali od 1 do 7. Unutrašnja konzistentnost instrumenta u celini je visoka (alfa =,891). Nazivi skala i njihove pouzdanosti na ovom uzorku, izražene preko alfa koeficijenta, jesu sledeće:
▪ Negativan radni model selfa (alfa =,874) ▪ Negativan radni model drugih (alfa =,885) ▪ Slaba regulacija besa (alfa =,819) ▪ Kapacitet za mentalizaciju (alfa =,790)
Iako se pojedini istraživači argumentovano zalažu za dimenzionalni pristup proceni vezanosti umesto kategorijalnog (vidi npr. Fraley & Waller, 1998; Trusty, Ng & Watts, 2005), obrasci, stilovi ili kategorije vezanosti su daleko najrašireniji modalitet opisivanja individualnih razlika u pogledu vezanosti, pa je i u ovom istraživanju utvrđena pripadnost obrascima vezanosti. Za razliku od većine upitnika i skala za procenu vezanosti kojima se procenjuje kvalitet vezanosti za određene figure (roditelje, prijatelje, partnera), instrument koji smo koristili omogućava da se utvrdi opšti obrazac koji je, prema teoriji, odraz „stanja uma u pogledu vezivanja“ (Hesse, 2008; Main, Kaplan, & Cassidy, 1985), odnosno reprezentacionog sveta jedinke. Kategorizacija je izvršena pomoću klaster analize skorova na skalama, metodom k proseka. Rešenje s četiri klastera pokazalo se kao najoptimalnije, kao i u drugim
istaživanjima s ovim instrumentom, na različitim uzorcima (Hanak, 2004; Hanak, 2010a; Vukosavljević-Gvozden i Hanak, 2007; Vukčević, 2010). Slika 1 prikazuje profile klastera vezanosti na skalama UPIPAV-R. U ovom istraživanju ustanovljena je sledeća distribucija obrazaca: sigurni 32,2%, preokupirani 28,3%, odbacujući 21,8% i bojažljivi 17,7%.
Slika 1. Profili klastera vezanosti na skalama UPIPAV-R
20 služe tome da odvuku pažnju ispitanika od preteranog fokusiranja na predmet merenja. Na našem uzorku studenata EQ je pokazao zadovoljavajuću pouzdanost (alfa =,824).
Rezultati
Osnovna pretpostavka istraživanja o razlikama između studenata pomagača i nepomagača proverena je primenom kanoničke diskriminacione analize. Izdvojena je jedna diskriminaciona funkcija koja statistički značajno razlikuje dve grupe ispitanika (vidi Tabelu 2). Njena kanonička korelacija sa varijablom „pomagači/nepomagači“ iznosi 0,493. U Tabeli 3 prikazana je struktura diskriminacione funkcije.
Tabela 2. Svojstvena vrednost, objašnjena varijansa, kanonička korelacija i značajnost diskriminaciome funkcije
Funkcija Svojstvena vrednost varijanse% Kanonička korelacija Wilksova lambda Hi kvadrat df p
1 0,321 100 0,493 ,757 238,639 9 ,000
Tabela 3: Matrica strukture kanoničke diskriminacione funkcije
Skale Diskriminacionafunkcija
Kapacitet za mentalizaciju 0,749 Negativni model drugih -0,563
Empatičnost 0,562
Pol 0,384
Korišćenje spoljašnje baze sigurnosti 0,216 Negativni model selfa -0,191 Slaba regulacija besa -0,158 Nerazrešena porodična traumatizacija -0,103 Strah od gubitka spoljašnje baze sigurnosti 0,003
Iz Tabele 3 vidimo da diskriminaciona funkcija najveću korelaciju ostvaruje sa skalom Kapacitet za mentalizaciju, a potom sa skalama Negativni model drugih i Empatičnost, dok se varijabla Pol nalazi na četvrtom mestu.
Slika 2. Distribucija obrazaca vezanosti na uzorcima pomagača i nepomagača
Pretpostavku o tome da razlike u ispitivanim odlikama ličnosti budućih pomagača i nepomagača postoje pre ulaska u proces obrazovanja za određen profesionalni profil i početka sticanja profesionalnog identiteta, proverili smo ispitivanjem razlika među studentima prve godine pomagačkih (N = 142) i nepomagačkih struka (N = 120). Studenti pomagači dobili su značajno više skorove na skalama Kapacitet za mentalizaciju (F(1, 260) = 60,394; p =,000) i Empatičnost (F(1, 260) = 22,198, p =,000), i značajno niže skorove na skali Negativni model drugih (F(1, 260) = 10,255, p =,002). Potvrđena je i razlika ustanovljena na uzorku u celini koja pokazuje da je među pomagačima najučestaliji sigurni obrazac vezanosti, dok je u grupi nepomagača najviše ispitanika s odbacujućim obrascem (χ2(3) = 13, 091; p =,004).
Izvršeno je i poređenje studenata različitih godina na odeljenjima za psihologiju u Beogradu i Novom Sadu. Razlike na dimenzijama vezanosti i na empatičnosti ispitane su putem univarijacione jednosmerne analize varijanse. Rezultati (vidi Tabelu 4) ukazuju na to da studenti starijih godina imaju niže skorove na skalama Nerazrešena porodična traumatizacija, Strah od gubitka spoljašnje baze sigurnosti, Negativni model drugih, Negativni model selfa i Slaba regulacija besa, i više skorove na skalama Korišćenje spoljašnje baze sigurnosti i Empatičnost. Dodatne analize pokazale su da sličan trend postoji i na uzorku nepomagača gde rezultati s godinama studija rastu na skalama Kapacitet za mentalizaciju (F(4, 397) = 6, 313; p =,000), Empatičnost (F(4, 397) = 5, 281; p =,000), i Korišćenje spoljašnje baze sigurnosti (F(4, 397) = 3, 331; p =,011), a opadaju na skalama Negativni model drugih (F(4, 397) = 3, 045; p =,017) i Slaba regulacija besa (F(4, 397) = 2, 506; p =,042).
.0% 5.0% 10.0% 15.0% 20.0% 25.0% 30.0% 35.0% 40.0% 45.0% 50.0%
Pomagači Nepomagači
Tabela 4. F-statistici i značajnost razlika na skalama instrumenata po godinama studija pomagača
Skale F (3, 448) p
Nerazrešena porodična traumatizacija 4,188 ,006 Strah od gubitka spoljašnje baze sigurnosti 3,876 ,009 Negativni model drugih 14,263 ,000 Kapacitet za mentalizaciju ,198 ,898 Negativni model selfa 6,979 ,000 Korišćenje spoljašnje baze sigurnosti 5,843 ,001 Slaba regulacija besa 3,935 ,029
Empatičnost 4,871 ,002
Distribucija obrazaca (Slika 3) ukazuje na smanjenje zastupljenosti nesigurnih obrazaca i veću zastupljenost sigurnog obrasca s godinama studija (χ2 = 39,121; p =,004).
Slika 3. Distribucija obrazaca vezanosti pomagača po godinama studija
Očekivano, na uzorku svih studenata utvrđene su značajne polne razlike na svim skalama, pri čemu su devojke ostvarile više skorove na Korišćenju spoljašnje baze sigurnosti (F (1, 852) = 158,714; p =,000), Strahu od gubitka spoljašnje baze sigurnosti (F (1, 852) = 85,164; p =,000), Empatičnosti (F (1,
.0% 10.0% 20.0% 30.0% 40.0% 50.0% 60.0% 70.0%
prva druga treća četvrta
852) = 44,946; p =,000) i Kapacitetu za mentalizaciju (F (1, 852) = 15,778; p =,000), dok su muškarci više skorove dobili na Negativnom modelu drugih (F (1, 852) = 16,738; p=,000), Negativnom modelu selfa (F (1, 852) = 6,635; p =,010), Nerazrešenoj porodičnoj traumatizaciji (F (1, 852) = 4,483; p =,035) i Slaboj regulaciji besa (F (1, 852) = 4,010; p =,046). Na nivou obrazaca vezanosti, mladići i devojke se razlikuju u učestalosti preokupiranog i odbacujućeg obrasca (χ2 (3) = 128,986; p =,000), pri čemu je preokupiran obrazac učestaliji kod devojaka, a odbacujući kod mladića. S obzirom na to da su kod žena izrazitije sve tri ključne dimenzije po kojima se pomagači razlikuju od nepomagača – Kapacitet za mentalizaciju, pozitivniji Model drugih i Empatičnost, urađene su dodatne analize na poduzorcima u kojima je pol bila kontrolna varijabla. Rezultati su prikazani u Tabeli 5.
Tabela 5. Razlike u AS na skalama instrumenata u odnosu na vrstu fakulteta i pol
Skale
Žene Muškarci
Razlike
u AS (1, 172)F p Razlikeu AS (1, 172)F p
Nerazrešena porodična
traumatizacija -,198 6,741 ,010 ,376 5,532 ,020 Strah od gubitka spoljašnje
baze sigurnosti -,116 2,747 ,098 -,204 1,785 ,183 Negativni model drugih -,604 67,716 ,000 -,456 8,193 ,005
Mentalizacija ,661 94,262 ,000 1,139 46,198 ,000
Negativni model selfa -,177 5,794 ,016 -,204 1,159 ,283 Korišćenje spoljašnje baze
sigurnosti ,120 2,929 ,087 -,111 0,774 ,380 Slaba regulacija besa -,182 6,018 ,014 -,032 0,015 ,903
Empatija ,504 50,548 ,000 ,639 13,439 .000
• Pozitivan predznak – više skorove ostvaruju pomagači
Nerazrešene porodične traumatizacije ostaje značajna (F (1, 340) = 4,760; p =,030), a ispostavlja se i da pomagači imaju razvijeniji kapacitet za mentalizaciju (F (1, 340) = 31,269; p =,000) i pozitivniji model drugih (F (1, 340) = 5,564; p =,019).
DISKUSIJA I ZAKLJUČAK
Za razliku od nalaza nekoliko istraživanja koja smo izložili u uvodnom delu teksta (Hojat et al., 2004; Mitić, 2007; Radovanović, 1991, 1993; Žegarac, 1997), ovde izneti rezultati mogu se smatrati ohrabrujućim. Naime, studenti psihologije ostvaruju bolje rezultate od studenata nepomagača na merama nekoliko dimenzija koje mogu biti od centralnog značaja za buduće pomagače praktičare.
Prvo, studenti psihologije imaju viši kapacitet za mentalizaciju, drugim rečima, imaju razvijeniju sposobnost da sopstveno i tuđe ponašanje razumeju i objasne u terminima mentalnih stanja; mogu da misle o unutrašnjim stanjima i u bliskim odnosima ili kad su osećanja jaka; imaju jaču motivaciju i veću usmerenost na bavljenje psihološkim sadržajima.
Drugo, za buduće pomagače karakterističan je i pozitivniji model drugih (Bolbi, u štampi; Bretherton & Munholland, 2008). To znači da studenti psihologije imaju, u poređenju sa studentima drugih fakulteta, jači doživljaj da su socijalni odnosi važni, te da donose nešto dobro i podsticajno; druge ljude smatraju vrednim pažnje i brige i imaju veće poverenje u ljude; otvoreniji su za nova iskustva, za upoznavanje drugih osoba i sebe (Rodžers, 1985).
Treće, budući pomagači superiorniji su i u empatičnosti. Studenti psihologije su ispoljili izraženiju sposobnost da zauzmu tuđe gledište i zamisle i dožive osećanja druge osobe; imaju bolji kapacitet za toleranciju velike privremene bliskosti s drugom osobom, bez istovremenog gubitka uvida u sopstvena unutrašnja stanja.
Najzad, među budućim pomagačima ustanovljena je i veća učestalost sigurnog obrasca vezanosti što u celini govori o njihovom boljem kapacitetu da traže, prihvate i ponude utehu, kao i o većoj spremnosti za istraživanje, pa i u oblasti mentalnih sadržaja (Weinfield, Sroufe, Egeland, & Carlson, 2008).
Shaw, Baker, Baron-Cohen, & David, 2004). Čini nam se verovatnijim da razlike potiču iz toga što su u ranijim studijama uzorak činili profesionalci dok su naši ispitanici bili studenti, a bilo bi logično očekivati da emocionalna komponenta empatičnosti opada s godinama bavljenja pomagačkim poslom. Ipak, konačan odgovor mogla bi da pruži tek studija koja bi uporedila rezultate studenata, profesionalaca na početku karijere i pomagača s višegodišnjim stažom.
Dobijeni rezultati pokazuju da su studenti psihologije pripremljeniji i motivisaniji za rad s ljudima, što može biti primenjeno u različitim profesionalnim odnosima i okolnostima. Važno je, takođe, obratiti pažnju na to da ove razlike nisu samo rezultat uticaja studija psihologije, specifične obuke i razvijanja željenih kapaciteta pomagača, pošto su ustanovljene i na poduzorcima brucoša. Iz toga možemo da zaključimo da studije psihologije, a možda i drugih fakulteta koji pripremaju za pomagačke profesije, privlače mlade osobe koje već u sebi nose motivaciju i sposobnost da se bave sopstvenim i tuđim mentalnim stanjima.
Iako razlike između studenata pomagača i nepomagača postoje pre višegodišnjeg, sistematskog delovanja obuke za buduću profesiju, i uprkos nalazima da studije medicine deluju negativno na empatičnost (Hojat et al., 2004), postoji nagoveštaj da tokom studija dolazi do pozitivne promene u gorepomenutim kapacitetima. Radi se o nalazu da studenti starijih godina imaju sve pozitivniji doživljaj sebe i više poverenja u druge; da više i bolje koriste druge kao bazu sigurnosti; da uspevaju bolje da prorade i integrišu rana negativna iskustva u porodici; da su manje anksiozni u pogledu gubitka ili narušavanja bliskih odnosa; i da uspešnije regulišu negativna osećanja, pre svega bes. Takođe su prema „organizaciji osećanja, kognitivnih dispozicija i ponašanja osobe u odnosima koji obezbeđuju osećaj sigurnosti i pripadanja“ u većem procentu svrstani u sigurne (autonomne).
Neobičan je nalaz da se empatičnost studenata povećava, a da se kapacitet za mentalizaciju ne menja, iako su ove dve dimenzije međusobno visoko povezane (r =,542; p =,000). Verovatno se radi o tome da studenti lakše prepoznaju predmet merenja na upitniku empatičnosti i da im je važno da se prikažu u skladu sa slikom koju imaju o profesionalnom identitetu psihologa, dok im je to verovatno teže sa subskalom mentalizacije koja predstavlja jedan deo složenijeg instrumenta.
našeg uzorka ne omogućava da to tvrdimo sa sigurnošću. Ovu dilemu moglo bi da razreši samo longitudinalno istraživanje koje bi iste grupe studenata (pri čemu bi svi nepomagači bili s istog fakulteta) pratilo tokom nekoliko godina. Osim toga, u njemu bi trebalo koristiti i instrumente koji objektivno utvrđuju i uspešnost u prepoznavanju osećanja: široko korišćeni Reading the Mind in the Eyes, na kome je potrebno tačno proceniti koja osećanja odaju određeni izrazi očiju (Baron-Cohen, Wheelwright, Hill, Raste, & Plumb, 2001) ili MSCEIT (test emocionalne inteligencije kao sposobnosti), koji pored percepcije emocija na osnovu izraza lica procenjuje i razumevanje značenja emocija i složenih obrazaca emocionalnog funkcionisanja, a koji je u prvom istraživanju na našoj populaciji pokazao dobru konvergentno-diskriminativnu valjanost (Altaras Dimitrijević i Jolić Marjanović, 2010).
Istraživanje je potvrdilo nalaze o polnim razlikama u empatičnosti i vezanosti koji se prilično dosledno replikuju u istraživanjima u svetu i kod nas. Naime, devojke imaju veći kapacitet za mentalizaciju i empatičnije su od mladića (vidi npr. Harton & Lyons, 2003; Rueckert & Naybar, 2008; Trusty, Ng, & Watts, 2005; Vukosavljević-Gvozden & Hanak, 2007). One više i uspešnije koriste bliske osobe kao izvor sigurnosti i utehe, ali osećaju veći strah od gubitka ili narušavanja bliskih odnosa, što se odražava i u većoj učestalosti preokupiranog obrasca vezanosti kod devojaka, ustanovljenom na našem uzorku. S druge strane, mladići imaju negativniji model drugih, slabiju regulaciju besa i manje izraženu anksioznost u bliskim odnosima, što se odražava u većoj zastupljenosti odbacujućeg obrasca u muškoj populaciji (za pregled nalaza o polnim razlikama u vezanosti videti na primer Nikić i Travica, 2007).
Mada se pomagačke profesije često vezuju za ženski pol, kao biološki i/ili socijalno naklonjeniji negovanju odnosa, brižnosti prema drugima i altruizmu, a što ilustruje neuporedivo veća zastupljenost devojaka na fakultetima koji pripremaju za pomagačke profesije, naši rezultati pokazuju da pol ne objašnjava u dovoljnoj meri razlike između pomagača i nepomagača. Prvo, devojke s nepomagačkih fakulteta imaju niže skorove na ispitivanim varijablama od devojaka s pomagačkih fakulteta, isto kao što mladići s pomagačkih imaju više skorove od mladića s nepomagačkih, a posebno je važno to da pomagači bolje mentalizuju i druge opažaju pozitivnije nego nepomagačice. Osim toga, razlike na drugim dimenzijama su izrazitije, pa je pol u matrici strukture diskriminacione funkcije tek na četvrtom mestu.
je pod uticajem svoje rane koja nikad ne može potpuno da zaceli (Trusty, Ng, & Watts, 2005).
Ograničenja ovog rada postoje u nekoliko oblasti: prvo, uzorak studenata nepomagača je vrlo heterogen, pošto nismo uspeli da ispitamo studente različitih generacija istog fakulteta, zbog čega nije izvesno da su nalazi o razlikama studenata prve i četvrte godine nepomagačkih fakulteta potpuno pouzdan odraz stvarnih razlika u populaciji; drugo, iako je procenat mladića među studentima psihologije mali, on odgovara realnoj situaciji, mada ne bismo mogli da tvrdimo da je zastupljenost mladića u poduzorku nepomagača reprezentativna za Univerzitet; treće, koristili smo jedan od poznatijih upitnika za ispitivanje empatičnosti koji se primenjuje širom sveta i široko upotrebljavani domaći instrument za ispitivanje vezanosti, koji su i u ovom istraživanju pokazali dobre metrijske karaktiristike, ali je moguće da bi drugačiji izbor instrumenata doveo do drugačijih rezultata; konačno, u ovom istraživanju utvrđen je niži procenat sigurno vezanih ispitanika od onog dobijenog u inostranstvu, ali treba imati u vidu da smo mi koristili skalu samoprocene dok su u meta-analitičku studiju bili uključeni podaci dobijeni „Intervjuom za utvrđivanje obrazaca vezanosti odraslih“ (Bakermans-Kranenburg & Van IJzendoorn, 2009), kao i da distribucije obrazaca variraju u zavisnosti od ispitivane populacije (vidi npr. Hanak, 2010b; Stein et al., 2002). Konačno, na distribuciju obrazaca na instrumentu UPIPAV-R može da utiče i izbor vrste klaster analize.
LITERATURA:
Allen, J. P., Moore, C. M., Kuperminc, G. P., & Bell, K. L. (1998). Attachment and adolescent psychosocial functioning. Child Development, 69, 1406–1419.
Allen, J. P. & Fonagy, P. (Eds.). (2006). Handbook of Mentalization-Based Treatment.
Chichester, UK:John Wiley & Sons, Ltd.
Altaras Dimitrijević, A. i Jolić Marjanović, Z. (2010). Test emocionalne inteligencije Majera, Saloveja i Karuza: provera metrijskih karakteristika srpske verzije MSCEIT-a. Psihologija, 43(4), 411–426.
Bakermans-Kranenburg, M. & van IJzendoorn, M. H. (2009). The First 10,000 Adult Attachment Interviews: distributions of adult attachment representations in clinical and non-clinical groups. Attachment & Human Development, 11, 223–263.
Baron-Cohen, S., & Wheelwright, S. (2004). The Empathy Quotient (EQ). An investigation of adults with Asperger Syndrome or High Functioning Autism, and normal sex differences.
Journal of Autism and Developmental Disorders, 34, 163–175.
Baron-Cohen, S., Wheelwright, S., Hill, J., Raste, Y., & Plumb, I. (2001). The ‘Reading the Mind in the Eyes’ Test Revised Version: A Study with Normal Adults, and Adults with Asperger Syndrome or High-functioning Autism. Journal of Child Psychology and Psychiatry, 42(2), 241–251.
Bateman, A. & Fonagy, P. (2004). Psychotherapy for Borderline Personality Disorder: Mentalization Based Treatment. Oxford: Oxford University Press.
Berthoz, S., Wessa, M., Kedia, G., Wicker, B., & Grezes, J. (2008). Cross-cultural Validation of the Empathy in a French-speaking Sample. Canadian Journal of Psychiatry, 53(7),
469–477.
Bjekić, D. (2000). Uspešnost u nastavi i empatija nastavnika. Psihologija,3–4, 499–520.
Bolbi, Dž. (u štampi). Sigurna baza. Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva.
Bretherton, I., & Munholland, K. A. (2008). Internal Working Models in Attachment Relationships. Elaborating a Central Concept in Attachment Theory. In J. Cassidy & P. R. Shaver (Eds.), Handbook of Attachment. Theory, Research, and Clinical Application (pp. 102–127). New York: The Guilford Press.
Cliffordson, C. (2002). The hierarchical structure of empathy: Dimensional organization and relations to social functioning. Scandinavian Journal of Psychology, 43, 49–59.
Coates, S. (1998). Having a Mind of One’s Own and Holding the other in Mind: Commentary on Paper by Peter Fonagy and Mary Target (1998). Psychoanalytic Dialogues, 8, 115–148.
Dimoski, S. (2006). Uloga ličnosti nastavnika u svetlu psihodinamskih shvatanja. Pedagogija, 61(2), 176–179.
Doherty, M. J. (2009). Theory of Mind. How Children Understand Others’ Thoughts and Feelings. Hove – New York: Psychology Press.
Fonagy, P., Gergely, G., Jurist, E., & Target, M. (2002). Affect Regulation, Mentalization, and the Development of the Self. New York: Other Press.
Fraley, R. C., & Waller, N. G. (1998). Adult attachment patterns: A test of the typological model. In J. A. Simpson & W. S. Rholes (Eds.), Attachment theory and close relationships
(pp. 77–114). New York: Guilford Press.
Hanak, N. (2004). Konstruisanje novog instrumenta za procenu afektivnog vezivanja kod odraslih i adolescenata – UPIPAV. Psihologija,37(1), 123–141.
Hanak, N., i Dimitrijević, A. (2007). Predgovor. U N. Hanak i A. Dimitrijević (Ur.), Afektivno vezivanje. Teorija, istraživanja, psihoterapija (pp. xy-xy). Beograd: Fakultet za specijalnu
Hanak, N. (2010a). Razlike između trudnica sigurnog i nesigurnih obrazaca afektivne vezanosti u pogledu tranzicije ka materinstvu. Psihološka istraživanja, 13(1), 131–147.
Hanak, N. (2010b). Činioci koji utiču na emocionalnu vezanost trudnica za fetus. Doktorska disertacija. Beograd: Filozofski fakultet Univeziteta u Beogradu.
Harton, H. C., & Lyons, P. C. (2003). Gender, Empathy, and the Choice of the Psychology Major. Teaching of Psychology, 30(1), 19–24.
Hesse, E. (2008). The Adult Attachment Interview. Protocol, Method of Analysis, and Empirical Studies. In J. Cassidy & P. R. Shaver (Eds.), Handbook of Attachment. Theory, Research, and Clinical Applications (pp. 552–598). New York, London: The Gulford Press.
Hojat, M., Mangione, S., Nasca, T. J., Rattner, S., Erdmann, J. B., Gonnella, J. S. & Magee, M. (2004). An empirical study of decline in empathy in medical school. Medical Education, 38(9), 934 – 941.
Kim J., & Lee, S. J. (2010). Reliability and Validity of the Korean Version of the Empathy Quotient Scale. Psychiatry Investigation, 7(1), 24–30.
Kohut, H. (1982). Introspection, Empathy, and the Semicircle of Mental Health. International Journal of Psychoanalysis, 63, 395–407.
Kunyk, D., & Olson, J. K. (2001). Clarification of conceptualizations of empathy. Journal of Advanced Nursing, 35(3), 317–325.
Lawrence, E. J., Shaw, P., Baker, D., Baron-Cohen, S., & David, A. S. (2004). Measuring empathy: reliability and validity of the Empathy Quotient. Psychological Medicine, 34,
911–924.
Main, M., Kaplan, N., & Cassidy, J. (1985). Security in infancy, childhood, and adulthood: A move to the level of representation. In: I. Bretherton & E. Waters (Eds.), Growing points of attachment theory and research. Monographs of the Society for Research in Child Development, 50, 66–104.
Mikulincer, M., & Shaver, P. R. (2007). Attachment in adulthood: Structure, dynamics, and change. New York: Guilford Press.
Mikulincer, M., Shaver, P. R., & Pereg, D. (2003). Attachment theory and affect regulation: The dynamics, development and cognitive consequences of attachment-related strategies.
Motivation and Emotion, 27(2), 77–102.
Mirić, J., i Dimitrijević, A. (Ur.). (2005). Afektivno vezivanje. Eksperimentalni i klinički pristupi. Beograd: Centar za primenjenu psihologiju.
Mitić, M. (2007). Empatičnost i samopoštovanje zdravstvenih i administrativnih radnika.
Neobjavljen diplomski rad. Departman za psihologiju Univerziteta u Nišu.
Monica, E. L. L. (1981). Construct validity of an empathy instrument. Research in Nursing & Health, 4, 389–400.
Moore, S., & Leung, C. (2002). Young people’s romantic attachment styles and their association with well-being. Journal of Adolescence, 25, 243–255.
Nikić, G. i Travica, V. (2007). Primena teorije afektivnog vezivanja u proučavanju partnerskih odnosa. U N. Hanak i A. Dimitrijević (Ur.), Afektivno vezivanje: teorija, istraživanja, psihoterapija (str. 133–148). Beograd: Fakultet za specijalnu edukaciju i rehabilitaciju.
Preti, A., Vellante, M., Baron-Cohen, S., Zucca, G., Petretto, D. R. & Masala, C. (2011). The Empathy Quotient: a cross-cultural comparison of the Italian version. Cognitive Neuropsychiatry, 16(1), 50–70.
Radovanović, V. (1991). Empatija kao veština i podsticajni činilac profesija koje pružaju pomoć. U Pravci razvoja teorije i prakse obrazovanja odraslih (str. 159–173). Beograd:
Institut za pedagogiju i andragogiju Filozofskog fakulteta.
Rodžers, K. (1985). Kako postati ličnost? Beograd: Nolit.
Reynolds, W. J., & Scott, B. (2000). Do nurses and other professional helpers normally display much empathy? Journal of Advanced Nursing, 31(1), 226–234.
Rueckert, L., & Naybar, N. (2008). Gender differences in empathy: The role of the right hemisphere. Brain and Cognition,67, 162–167.
Schore, A. N. (2003). Affect Regulation and the Repair of the Self. New York: W. W. Norton
& Company.
Sroufe, L. A., Egeland, B., Carlson, E., & Collins, W. A. (2005). The development of the person: The Minnesota Study of Risk and Adaptation from Birth to Adulthood. New York: Guilford Press.
Stein, H., Koontz, A. D., Fonagy, P., Allen J. G., Fultz, J., Brethour, J. R., Allen, D., & Evans, R. B. (2002). Adult attachment: What are the underlying dimensions? Psychology and Psychotherapy: Theory, Research and Practice, 75, 77–91.
Trusty, J., Ng, K., & Watts, R. E. (2005). Model of Effects of Adult Attachment on Emotional Empathy of Counseling Students. Journal of Counseling & Development, 83, 66–73.
Vukčević, B. (2010). Delovanje komponenti afektivne vezanosti na razvoj formalno-operacionalnog mišljenja. Psihologija, 43(3), 315–327.
Vukosavljević-Gvozden, T., i Hanak, N. (2007). Kapacitet za empatiju različitih organizacija afektivnog vezivanja odraslih. U N. Hanak i A. Dimitrijević (Ur.), Afektivno vezivanje: teorija, istraživanja, psihoterapija (str. 183–206). Beograd: Fakultet za specijalnu edukaciju i rehabilitaciju.
Weinfield, N. S., Sroufe, L. A., Egeland, B., & Carlson, E. (2008). Individual Differences in Infant-Caregiver Attachment. Conceptual and Empirical Aspects of Security. In J. Cassidy & P. R. Shaver (Eds.) Handbook of Attachment. Theory, Research, and Clinical Application (pp. 880–904). New York: The Guilford Press.
Psychological Characteristics of Future Helping Professionals:
Empathy and Attachment of Psychology Students
Aleksandar Dimitrijević1, Nataša Hanak2 and Sonja Milojević
1 Department for Psychology, Faculty of Philosophy, University of Belgrade, Serbia 2 Faculty of Special Education and Rehabilitation, University of Belgrade, Serbia
In this study we investigated whether psychology students differ than students who have chosen non-helping professions in psychological features important for helping activities: attachment and empathy.
The sample consisted of psychology students from Belgrade and Novi Sad (N=452) and students from several Belgrade University faculties for non-helping professions. The revised version of Attachment Questionnaire was used for assessment of attachment, while
empathy was assessed by Empathy Quotient.
The results confirmed hypotheses about the greater prevalence of secure attachment pattern, higher empathic capacity, better mentalizing, and more positive model of the other among the future helpers. These differences between student groups are present at the enrolment, with gender controlled. Finally, the prevalence of the secure attachment pattern and high empathy scores rises with the years spent at studying psychology.
We concluded that psychology studies are chosen by persons with higher motivation and capacities for helping professions. Although women outnumber men, differences between the future helping professionals and others cannot be explained by the gender structure of the sample, since men in the helping professions have better results than women in the non-helping ones.
