BORHES HORHE Luis -PEŠČANA KNJIGA

El libro de arena

© Maria Codama and Emecé Editores

Izdavač PAIDEIA, Beograd

Generalni direktor PETAR ŽIVADINOVIĆ Glavni i odgovorni urednik

HORHE

Luis

BORHES

PEŠČANA KNJIGA

D A L I B O R S O L D A T I Ć

DVOJNIK

Događaj se odigrao meseca februara 1969. godine, severno od Bostona, u Kembridžu. Nisam ga odmah zabeležio jer mi pr­ vobitna namera bese da ga zaboravim, kako ne bih izgubio ra­ zum. Sada, 1972. godine, mislim da će ga drugi čitati kao pripovetku, ako ga zapišem, a, sa godinama, možda će to isto biti i za mene.

Znam da je bio skoro grozan dok se odigravao i još više tokom besanih noći koje su usledile. To ne znači da bi priča mogla uzbuditi nekog trećeg.

Bilo oko deset sati izjutra. Sedeo sam oslonjen na klupi, preko puta reke Čarls. Na nekih petsto metara desno od mene nalazila se neka visoka zgrada, čije ime nikada nisam saznao. Siva je voda nosila velike gromade leda. Reka me je neodoljivo navela da pomislim na vreme. Hiljadugodišnja slika Heraklita. Dobro sam spavao; moj čas prethodnog popodneva uspeo je da zain-teresuje studente. Nije bilo ni duše na vidiku.

Iznenada stekoh utisak (koji prema psiholozima odgovara stanju zamora) da sam već bio doživeo taj trenutak. Neko je seo na drugi kraj moje klupe. Više bih voleo da sam ostao sam. Ali nisam hteo da ustajem odmah, kako ne bih ispao nekulturan. Drugi je počeo da zviždi. Tada mi pade na pamet prvi od brojnih

poteza tog jutra. Zviždao je, a to što je pokušavao da zviždi (ni­ kada nisam imao mnogo sluha), bila je La tapera Elijasa Regule-sa u kreolskom stilu. Vratio me je u sećanje na jedno dvorište, koje je nestalo, i Alvaru Melijanu Lafinuru, koji je preminuo pre toliko godina. Zatim uslediše reči. One behu iz deseterca sa po­ četka. Glas nije bio Alvarov, ali hteo je da bude nalik na Alvarov. Prepoznah ga sa užasom.

Prišao sam mu i rekao:

- Gospodine, da li ste vi Urugvajac ili Argentinac? Argentinac, ali od četrnaeste godine živim u Zenevi -glasio je odgovor.

Usledilo je dugo čutanje. Upitah ga:

- U broju sedamnaest Malagnou, preko puta ruske crkve? Odgovori mi potvrdno.

- U tom slučaju - rekoh mu odlučno - vi se zovete Horhe Luis Borhes. Ja sam, takođe, Horhe Luis Borhes. Ovo je 1969. godina, u gradu Kembridžu.

- Ne - odgovori mi mojim sopstvenim, malo udaljenim glasom.

Posle izvesnog vremena insistirao je:

- Ovde sam, u Ženevi, na jednoj klupi, na nekoliko koraka od Rone. Ono što je čudno jeste činjenica da ličimo, ali vi ste mnogo stariji, sede kose.

Odgovorili mu:

- Mogu ti dokazati da ne lažem. Reči ću ti stvari koje ne može znati neko nepoznat. U kući ima srebrna posuda za mate

sa zmijskim nožicama koju je naš pradeda doneo iz Perua. Takođe ima srebrni lavor koji je visio o drvenu kuku. U ormanu u tvojoj sobi postoje dva reda knjiga. Tri toma Hiljadu ijedne

noći Lejna sa gravurama u čeliku i beleškama štampanim ma­ njim slovima između dva poglavlja, Kišeratov rečnik latinskog, Tacitova Germania na latinskom i u Gordonovom prevodu i Don

Kihotu izdanju kuće Garnije, Krvave daske Rivere Indartea, sa autorovom posvetom, Sartor Resartus Karlajla, biografija Ami-jela i, sakrivena iza ostalih, jedna knjiga u tvrdom povezu o sek­ sualnim običajima balkanskih naroda. Nisam zaboravio ni jedno poslepodne na prvom spratu na trgu Diburg.

- Difur - ispravio me je.

- U redu. Difur. Je li to dovoljno?

- Ne - odgovorio je. - Ti dokazi ništa ne dokazuju. Ako to ja sanjam, prirodno je da znate ono što znam. Vaš obimni katalog je u potpunosti uzaludan.

Primedba je bila na mestu. Odgovorih mu:

- Ako su ovo jutro i ovaj susret snovi, svako od nas mora da misli kako je on taj koji sanja. Možda prestanemo da sanja­ mo, a možda ne. Naša očigledna obaveza, u međuvremenu, jeste da prihvatimo san, kao što smo prihvatili univerzum, da smo bi­ li začeti i da gledamo očima i da dišemo.

- Hoće li ovaj san trajati? - upita on nespokojno.

Da bi ga umirio i da bi smirio sebe, glumio sam opuštenost koju, svakako, nisam osećao. Rekoh mu:

kraje-va, kada se seća, nema osobe koja se ne susreće sa samom sobom. To je to što nam se dešava u ovom času, sem što smo dvojica.

- Želiš li da znaš nešto o mojoj prošlosti, koja je ujedno i budućnost koja te očekuje?

Prihvatio je bez reči. Ja nastavih, pomalo izgubljen:

- Majka je zdrava i dobro je u svojoj kući na Čarkasu i Majpu, u Buenos Ajresu, ali je otac umro pre nekih trideset go­ dina. Umro je od srca. Dokrajčila ga je hemipleksija: leva ruka preko desne ruke bila je kao ruka deteta na ruci džina. Umro je sa nestrpljenjem da umre, bez reči. Naša je baka umrla u istoj kući. Nekoliko dana pred kraj, sve nas je pozvala i rekla nam: „Znam da sam veoma stara žena, koja umire veoma sporo. Neka se niko ne uznemiri zbog jedne tako obične i uobičajene stvari". Nora, tvoja sestra, udala se i ima dvoje dece. Kad smo kod toga, kod kuće, kako su?

- Dobro. Otac uvek sa njegovim šalama protiv vere. Sinoć je rekao da je Isus kao gauči koji ne žele da se angažuju i da je zbog toga propovedao u parabolama.

Oklevao je i upitao me: - A vi?

- Nije mi poznat broj knjiga koje ćeš napisati, ali,znam da ih je previše. Pisaćeš pesme koje će ti pružiti neuzvraćeno zado­ voljstvo i pripovetke fantastične vrste. Predavaćeš kao i tvoj otac i kao toliki drugi iz naše porodice.

Dopadalo mi se to što me nije pitao ništa o neuspehu ili us-pehu knjiga. Promenio sam ton i nastavio:

- Što se istorije tiče... Bio je drugi rat, skoro među istim protivnicima. Francuska je brzo kapitulirala; Engleska i Amerika su vodile cikličnu bitku kod Vaterloa protiv jednog nemačkog diktatora koji se zvao Hitler,. Buenos Ajres, oko hiljadu devetsto četrdeset i šeste, stvorio je drugog rosasa, dosta nalik na našeg rođaka. Pedeset i pete spasila nas je provincija Kordoba, kao ranije Entre Rios. Sada stvari loše stoje. Rusija preuzima u svoje ruke planetu; Amerika se, sputana praznoverjem demokratije, ne odlučuje da bude imperija. Svakim danom što prolazi naša zemlja postaje sve više provincijalna. Dakle, sve više provincijalna i sve više nadmena, kao da zatvara oči. Ne bi me iznenadilo da se umesto latinskog uči jezik guarani.

Primetih da mi je jedva poklanjao pažnju. Plašio ga je os­ novni strah od nemogućega, međutim, istinitog. Ja, koji nisam bio otac, osetih izliv ljubavi prema tom jadnom momku, koji mi je bio bliži od rođenog deteta. Video sam kako steže u rukama neku knjigu. Upitah ga koja je.

- Opsednuti ili, kako verujem, Demoni Fjodora Dostojev-skog - odgovorio mi je pomalo gordo.

- Zametnula mi se u sećanju. Kakva je? - Kako ga izrekoh, osetio sam da je pitanje već samo po sebi pogrdno.

- Ruski majstor - ocenio je - ušao je više od svih ostalih u lavirinte slavenske duše.

Taj retorički pokušaj učini mi se kao dokaz da se smirio. Upitah ga koje je druge knjige majstora iščitao.

li prilikom čitanja razlikuje dobre likove, kao u slučaju Jozefa Konrada, i da li namerava da nastavi izučavanje celokupnog delà.

- Uistinu, ne - odgovorio mi je pomalo iznenađen.

Upitah ga šta piše. Reče mi da sprema knjigu pesama pod naslovom Crvene himne. Takođe je razmišljao o Crvenim rit­

movima.

- Zašto da ne? - rekoh -. Moći ćeš da navedeš dobre pret­ hodnike. Plavi stih Rubena Darija i Verlenovu sivu pesmu.

Ne obraćajući pažnju na mene, objasnio mi j eda će njego­ va knjiga pevati o bratstvu među svim ljudima. Pesnik našeg vre­ mena ne može okrenuti leđa svojm dobu.

Razmišljao sam i upitah ga da li se doista oseća bratom svih. Na primer: svih grobara, svih poštara, svih ronilaca, svih koji žive na strani parnih brojeva ulice, svih onih bez glasa itd. Reče mi da se njegova knjiga odnosi na veliku masu potlačenih i parija.

Tvoja masa potlačenih i parija odgovorio sam mu -puka je apstrakcija. Postoje samo pojedinci, ako neko uopšte po­ stoji. Jučerašnji čovek nije današnji čovek, izrekao je neki Grk. Nas dvojica, na ovoj klupi u Ženevi ili Kembridžu, možda smo dokaz.

Izuzev na strogim stranicama istorije, značajni događaji li-šeni su značajnih rečenica koje se pamte. Covek na samrti hoće da se seti grafike, viđene uzgred u detinjstvu; vojnici pred stupanje u boj razgovaraju o blatu ili o naredniku. Naša je situacija bila jedinstvena i, da budem iskren, nismo bili spremni. Razgovarali smo, neizbežno, o književnosti; bojim se da nisam rekao ništa

drugo od onog što obično kažem novinarima. Moj alter ego je verovao u izmišljanje ili otkrivanje novih metafora; ja u one koje odgovaraju intimnim i poznatim sklonostima i koje je naša mašta već prihvatila. Starost ljudi i suton, snovi i život, proticanje vre­ mena i vode. Izložio sam mu ovo mišljenje, koje ću, zatim, izložiti u jednoj knjizi nekoliko godina kasnije.

Skoro i da me nije slušao. Iznenada reče:

- Ako ste vi bili ja, kako objasniti da ste zaboravili vaš su­ sret sa jednim starijim gospodinom koji vam je 1918. godine re­ kao da je on takođe Borhes.

Nisam razmišljao o toj poteškoći. Odgovorih mu neube-dljivo:

- Možda je taj događaj bio tako čudan da sam pokušao da ga zaboravim.

Stidljivo se usudio da pita: - Kako stojite sa pamćenjem?

Shvatio sam da je za momka koji još nije napunio dvadeset godina čovek sa više od šezdeset godina skoro mrtvac. Odgovorih mu:

- Obično je nalik na zaborav, ali još uvek pronalazi ono što mu traže. Studiram anglosaksonski i nisam poslednji u klasi.

Naš razgovor je već dovoljno trajao da bi pripadao snovi­ ma. Iznenada mi pade na pamet ideja.

- Mogu ti odmah dokazati - rekoh mu - da me ne sanjaš. Slušaj pažljivo ovaj stih koji, koliko se sećam, nikada nisi čitao.

L'hydre - univers tordant son corps écaillé d'astres.

Osetio sam njegovo skoro bojažljivo zaprepaštenje. Pono­ vio ga je tiho, uživajući u svakoj blistavoj reči.

- Istina je - promucao je - ja nikada neću moći da napi­ šem redak kao taj.

Ugo nas je spojio.

Pre toga, sada se sećam, sa žarom je ponavljao, onaj kratki odlomak u kom se Volt Vitmen seća jedne noći koju je proveo udvoje pred morem i u kojoj je doista bio srećan.

- Ako ju je Vitmen ispevao - primetih - to je zato što je doista želeo, a nije se desilo. Pesma dobija na vrednosti ako po­ godimo da je ispoljavanje jedne težnje, a ne istorija jednog do­ gađaja. Posmatrao me je.

- Vi ga ne poznajete! - uzviknuo je. - Vitmen nije u stanju da laže.

Pola veka ne prolazi uzalud. Iz našeg razgovora osoba raz­ novrsne lektire i različitog ukusa, shvatio sam da se ne možemo razumeti. Bili smo odviše različiti i isuviše slični. Nismo mogli da se varamo, što otežava dijalog. Svaki od dvojice bio je karikatu-ralna replika onog drugog. Situacija je bila isuviše abnormalna da bi mogla duže da traje. Savetovati ili raspravljati bilo je uzaludno jer je njegova neizbežna sudbina bila da bude ono što sam ja.

Odjednom se prisetih jedne Kolridžove maštarije. Neko sanja da prolazi kroz raj i da mu kao dokaz toga daju cvet. Kada se probudio, cvet je bio tu.

- Slušaj - rekoh mu - imaš li nešto para?

- Da - odgovori mi. - Imam oko dvadeset franaka. Večeras sam pozvao Simona Hičlinskog u Krokodil.

- Kaži Simonu da će se baviti medicinom u Karužu i da će učiniti mnogo dobra... sada mi daj jedan od tvojih novčića.

Izvadio je tri srebrna eskuda i nešto sitnine. Bez razume-vanja, pružio mi je jedan od prvih.

Ja mu pružih jednu od onih nepromišljenih američkih nov­ čanica koje su različite vrednosti, a iste veličine. Posmatrao ju je pohlepno.

- Nije moguće - uzviknuo je. - Na njoj je datum hiljadu devetsto sedamdeset četvrta.

(Nekoliko meseci kasnije neko mi je rekao da novčanice nemaju datum).

- Sve je to čudno - uspio je da izgovori - a ono što je ču­ dno uliva strah. Svedoci Lazarovog uskrsnuća mora da su ostali užasnuti.

Ništa se nismo promenili, pomislih. I dalje knjiške refe­ rence.

Rasparao je novčanicu i zadržao novčić.

Odlučih da ga bacim u reku. Luk srebrnog, grba koji se gubi u srebrnoj reci, dao bi mojoj priči živopisnu sliku, ali sudbina nije tako htela.

Odgovorih da natprirodno, ako se događa dva puta, presta­ je da zastrašuje. Predložih mu da se nađemo narednog dana, od te

Prihvatio je odmah i rekao mi, ne gledajući na sat da mu je kasno. Obojica smo lagali i svako je od nas znao da ga sago-vornik laže. Rekoh mu da dolaze po mene.

- Po vas? - upita me.

- Da. Kada dođeš u moje godine skoro ćeš potpuno izgu­ biti vid. Videćeš žutu boju i senke i svetlost. Ne brini. Postepeno slepilo nije tragično. To je kao sporo letnje predvečerje.

Pozdravismo se bez dodira. Narednog dana nisam otišao. Ni onaj drugi, verovatno, nije došao.

Razmišljao sam mnogo o tom susretu, koji nikome nisam ispričao. Mislim da sam otkrio ključ. Susret je bio stvaran, ali je drugi razgovarao samnom u snu i tako je mogao da me zaboravi; ja sam sa njim razgovarao na javi i još uvek me uznemirava sećanje.

Drugi me je sanja, ali me nije dosledno sanjao. Sanjao je, sada to shvatam, nemoguć datum na dolaru.

ULRIKA

Hann tekr sverthit Gram ok leggr i methal theira bert

Volsunga Saga, 27

Moja će priča verno odraziti stvarnost ili, u svakom sluča­ ju, moje lično sećanje na stvarnost, što je isto. Događaji su se odi­ grali skoro, ali znam, da je u književnosti običaj takođe, da se ubacuju nebitne pojedinosti i da se naglase akcenti. Želim da ispričam moj susret sa Ulrikom (nisam saznao njeno prezime i možda ga nikada ni neću saznati) u gradu Njujorku. Hronika će pokriti jednu noć i jedno jutro.

Ništa me ne bi koštalo da izvestim kako sam je prvi put vi­ deo pored Pet sestara iz Jorka, onih čistih vitraža što prikazuju čitavu figuru koje su poštovali Kromvelovi ikonoborci, ali je či­ njenica da smo se upoznali u maloj sali gostionice Northern Inn, koja se nalazi sa druge strane zidina. Bilo nas je nekolicina i ona je stajala okrenuta leđima. Neko joj je ponudio piće, a ona ga je odbila.

- Ja sam feministkinja - rekla je. - Ne želim da ispravljam muškarce. Ne dopadaju mi se njihov duvan i njihov alkohol.

nije izgovarala po prvi put. Kasnije sam saznao da joj nije bila svojstvena, ali ono što kažemo ne dolikuje nam uvek.

Rekla je da je stigla sa zakašnjenjem u muzej, ali da su joj dozvolili da uđe kad su saznali da je Norvežanka.

Jedan od prisutnih je prokomentarisao:

- Nije to prvi put da Norvežani ulaze u Njujork.

- Tako je - reče ona. - Engleska je bila naša pa smo je izgu­ bili, ako se uopšte može imati nešto ili se nešto može izgubiti.

Tad je pogledah. Jedan redak Vilijama Blejka govori o de-vojkama nežnog srebra ili silovitog zlata. Bila je lagana i visoka, oštrih crta i sivih očiju. Manje od lica, na mene je ostavio utisak njen stav mirne tajanstvenosti. Bila je obučena u crno, što je retkost u severnim zemljama. One obično pokušavaju da uvesele bojama zagašenost sredine.

Govorila je engleski čisto i precizno i pri tom naglašavala lagano glas r. Nisam od onih što sve primete; te sam stvari otkri­ vao postepeno.

Predstavili su nas. Rekoh joj da sam profesor na Univerzi­ tetu u Andima, u Bogoti. Objasnio sam da sam Kolumbijac.

Upitala me je zamišljeno: - Šta znači biti Kolumbijac?

- Ne znam - odgovorih joj. - To je autodafé. - Kao biti Norvežanka - potvrdila je.

Ne mogu se setiti ničeg više od onog što je izgovorila te noći. Sledećeg dana sišao sam rano u trpezariju. Kroz prozore sam video da je pao sneg. Pustara se gubila kroz jutro. Nije bilo

nikoga više. Ulrika me pozvala za svoj sto. Rekla mi je da izađe u šetnju sama.

Setih se jedne Šopenhauerove šale i odgovorih: -1 ja. Možemo izaći zajedno.

Udaljismo se od kuće, po svežem snegu. Na poljima nije bilo žive duše. Predložio sam joj da odemo do Torgejta, koji se nalazi na nekoliko milja niz reku. Znam da sam već bio zalju­ bljen u Ulriku; ne bih poželeo pored sebe nijednu drugu osobu.

Iznenada čuh u daljini zavijanje vuka. Nikada nisam čuo vučje zavijanje, ali znam da je u pitanju bio vuk. Ulrika se nije pomerila.

Posle izvesnog vremena reče kao da glasno razmišlja: - Malobrojne i jadne sablje koje sam videla juče u kate­ drali u Jorku uzbudile su me više od velikih brodova iz Muzeja u Oslu.

Naši su se putevi ukrštali. Ulrika je tog popodneva trebalo da nastavi put za London; ja za Edimburg.

- U Oksford Stritu - reče mi - ponoviću kretanje De Kvi-sinija, koji je tragao za svojom Anom izgubljenoj u gužvi u Lon­ donu.

- De Kvinsi je - odgovorih - prestao da je traži. Ja, tokom vremena, tražim je i dalje.

- Možda si je našao - reče mi tihim glasom.

Shvatih da mi nešto neočekivano nije zabranjeno i polju­ bili joj usta i oči. Odgurnula me nežnom odlučnošću, a zatim iz­ javila:

- Biću tvoja u gostionici u Torgejtu. U međuvremenu tra­ žim od tebe da me ne dodiruješ. Bolje je da tako i bude.

Za samca koji je zašao u godine ponuđena ljubav je dar koji se ne očekuje. Čudo ima pravo da nameće uslove. Pomislih na svoje detinjstvo u Popajanu i na devojku iz Teksasa, svetlu i vitku kao Ulrika, koja je odbila moju ljubav.

Nisam upao u grešku daje pitam da li me voli. Shvatio sam da nisam prvi i da neću biti poslednji. Ta će avantura, meni možda i poslednja, ovoj sjajnoj i odlučnoj Ibzenovoj sledbenici, biti jedna od mnogih .

Produžili smo dalje držeći se za ruke.

- Sve je ovo kao san - rekoh - a ja nikada ne sanjam. - Kao onaj kralj - odgovori Ulrika - koji nije sanjao sve dok ga nije uspavao jedan vrač u nekoj izbi.

Zatim je dodala:

- Poslušaj dobro. Jedna će ptica upravo zapevati. Malo kasnije čuli smo pesmu.

- U ovim krajevima - rekoh - misle da onaj koji treba da umre predviđa budućnost.

- A ja ću uskoro umreti - reče ona. Pogledao sam je zabezeknuto.

- Presecimo put kroz šumu - ubedih je. - Stići ćemo pre u Torgejt.

- Suma je opasna - uzvrati ona. Nastavili smo kroz pustaru.

- Zauvek je reč koja nije dozvoljena ljudima - tvrdila je Ul­ rika i, da bi ublažila preterivanje u tonu, tražila od mene da joj ponovim ime koje nije dobro čula.

- Havier Otarola - rekoh.

Htela je da ga ponovi, ali nije uspela. Ja sam, takođe, bio neuspešan sa imenom Ulrike.

- Zvaču te Sigurd - izjavila je sa osmehom.

- Ako sam ja Sigurd - uzvratih - ti ćeš biti Brunhilda. Usporila je korak.

- Poznaješ sagu? - upitah je.

- Naravno - reče ona. - Tragična priča koju su Nemci up­ ropastili sa svojim okasnelim Nibelunzima.

Nisam hteo da raspravljam i odgovorih joj: '

- Brunhilda, hodaš kao da želiš da između nas dvoje stoji mač u ležaju.

Iznenada se nađosmo ispred konačišta. Nije me iznenadilo to što se zvalo, kao i drugo, Northern Inn.

Sa vrha stepeništa Ulrika mi je uzviknula:

- Je si li čuo vuka? Nema više vukova u Engleskoj. Požuri! Kada se popeh na gornji sprat, primetih da su zidovi pre­ kriveni tapetima u stilu Vilijama Morisa, žarko crvene boje, sa is­ prepletenim voćem i pticama. Ulrika je ušla prva. Mračna prostorija bila je niska, sa stropom na dve vode. Očekivani ležaj udvostručio se u mutnom ogledalu, a zatamnjeni mahagoni podsetio me na Sveto pismo. Ulrika se već svukla. Dozvala me je pravim imenom, Havier. Osetih da sneg oštrije pada. Nije više bilo ni nameštaja ni

ogledala. Nije bilo mačka između nas dvoje. Kao pesak oticalo je vreme. Vekovna u tmini, potkela je ljubav, i po prvi i poslednji put imao sam lik Ulrike.

KONGRES

Ils s'acheminèrent vers un château immense, au frontispice duquel on lisait: „Je n'appartiens à personne et j'appartiens à tout le monde. Vous y étiez

avant que d'y entrer, et vous y serez encore quand vous en sortirez """

Diderot: Jacques le Fataliste et son Maître (1769)

Zovem se Alehandro Feri. Ima u tom imenu ratničkih

odjeka, ali ni trube slave ni velika senka Makedonca - rečenica pripada autoru Mermera, čijim sam prijateljstvom bio počastvo-van, ne priliče skromnom sivom čoveku koji plete ove redove, na gornjem spratu hotela, u ulici Santijago del Esteri, na jugu koji više nije jug. Za koji trenutak napuniču sedamdeset i nešto godi­ na; i dalje držim časove engleskog nekolicini učenika. Nisam se ženio zbog neodlučnosti ili nemara ili iz nekog drugog razloga i sada sam sâm. Ne boli me usamljenost; dovoljno je napora potrebno da čovek trpi samog sebe sa svojim hirovima. Pri-mećujem da starim; pouzdan simptom jeste činjenica da me ne zanimaju ili iznenađuju novosti, možda zato što primećujem da u njima nema ništa suštinski novog i da nisu ništa više od stidljivih

varijacija. Dok sam bio mlad, privlačila su me predvečerja, pe­ riferija i nevolje; sada jutra u centru grada i mir. Više ne izigra­ vam Hamleta. Učlanio sam se u konzervativnu partiju i u jedan šahovski klub, u koji obično idem u svojstvu posmatrača, ponekad rastresen. Neko znatiželjan može iskopati sa neke mračne police Nacionalne biblioteke u ulici Mehiko primerak moje knjige

Kratko razmatranje analitičkog jezika Džona Vilkinsa, delo koje bi zahtevalo drugo izdanje, ako ništa onda barem da se isprave ili ublaže njene brojne greške. Novi upravnik biblioteke je, kako mi kažu, književnik koji se posvetio izučavanju klasičnih jezika, kao da moderni nisu dovoljno rudimentni, i demagoškom veličanju imaginarnog Buenos Ajresa ubica. Nikada nisam hteo da ga upo­ znam. Ja sam u ovaj grad stigao 1899. godine i samo me je jed­ nom slučajnost suočila sa jednim ubicom ili likom koga je bio takav glas. Kasnije ću, ako se pruži prilika, ispričati tu epizodu.

Već sam rekao da sam sam; prošlih dana, neko iz susedne sobe, koji beše čuo kako govorim o Ferminu Egurenu, reče mi da je ovaj preminuo u Punti del Este.

Smrt tog čoveka, koji, svakako, nikada nije bio moj prija­ telj, zaintačila se da me rastuži. Znam da sam sam; na zemlji sam jedini čuvar tog događaja - Kongresa, uspomene koju neću moći da delim. Sada sam poslednji učesnik Kongresa. Istina je da su svi ljudi članovi Kongresa, da ne postoji biće na planeti koje to nije, ali ja sam to na drugačiji način. Znam da jesam; to me čini različitim u odnosu na moje bezbrojne kolege, sadašnje i buduće. Istina je da smo se dana 7. februara 1904. godine zakleli u

naj-svetije - postoji li na zemlji nešto sveto ili nešto što to nije? - da nećemo otkriti istoriju Kongresa. Ali nije ni manje tačno daje činjenica da sam sada krivokletnik, takođe deo Kongresa. Ova je izjava nejasna, a ipak može da pobudi znatiželju mojih eventual­ nih čitalaca.

U svakom slučaju, zadatak koji sam sebi nametnuo nije lak. Nikada nisam pokušao, čak ni u epistolarnoj vrsti, da pristupim pripovedačkom žanru, a što je, bez sumnje, mnogo ozbiljnije, priča koju ću zabeležiti je neverovatna. Pero Hosea Fernandes Irale, nezasluženo zaboravljenog pesnika Mermera (Los

Mâr-moles), bilo je predodređeno za ovaj poduhvat, ali kasno. Neću namerno iskriviti činjenice, ali predosećam da će me lenjost i ne­ spretnost primorati još jednom na grešku.

Nisu važni tačni datumi. Setimo se da sam iz Santa Fea, moje rodne provincije, stigao 1899. godine. Nikada se nisam vra­ tio; privikao sam se na Buenos Ajres, grad koji me ne privlači, kao što se neko privikne na svoje telo ili na neku staru bolest. Predviđam, bez većeg zanimanja, da ću uskoro morati da umrem; moram, prema tome, da obuzdam svoje sklonosti ka digresiji i da malo izložim priču.

Godine ne menjaju našu suštinu, ako je uopšte imamo; poriv koji će me jedne noći odvesti na Kongres sveta bio je isti onaj koji me je na početku doveo u redakciju lista Poslednji čas

(Ultima Hora). Za siromašnog momka iz provincije biti novinar može značiti romantičnu budućnost, kao što neki siromašni mla­ dić iz prestonice može zamisliti da je romantična sudbina jednog

gauča ili seoskog nadničara. Ne stidim se što sam hteo da budem novinar, rutina koja mi se danas čini trivijalnom. Sečam se da sam čuo Fernandesa Iralu, mog kolegu, kako priča da novinar piše za zaborav, a daje njegova težnja bila da piše za secanje i za vreme. Već je iscizelirao (glagol je bio u opštoj upotrebi) neke od onih savršenih soneta koji će se kasnije pojaviti, sa po nekom laganom ispravkom, na stranicama Mermera.

Ne mogu utvrditi tačno kada sam prvi put čuo za Kongres. Možda je to bilo onog popodenva kada mi je računovođa isplatio mesečnu platu, a ja, da bih proslavio taj dokaz da me Buenos Ajres prihvatio, predložih Irali da ručamo zajedno. Ovaj se izvi-nio, navodeći da ne može da izostane sa Kongresa. Odmah sam shvatio da ne govori o gordoj zgradi sa kupolom, koja se nalazi na kraju bulevara koji nastanjuju Španci, već o nečem tajnovitijem i značajnijem. Ljudi su govorili o Kongresu, neki otvoreno po­ drugljivo, drugi utišavši glas, treći uzbuđeno ili sa znatiželjom; mislim da su svi govorili o njemu sa neznanjem. Posle nekoliko subota Irala me pozvao da ga pratim. Već je bio obavio, poverio mi je, neophodnu proceduru.

Bilo je negde oko devet ili deset sati uveče. U tramvaju mi reče da se preliminarni sastanci održavaju subotom i da je don Alehandro Glenkou, možda podstaknut mojim imenom, već dao svoj potpis. Ušli smo u poslastičarnicu Gas. Kongresisti, kojih je bilo petnaestak ili dvadesetak, sedeli su za jednim dugačkim sto­ lom. Ne znam da li je bilo podijuma ili ga secanje dodaje. Prepo­ znao sam odmah predsednika koga nikada ranije nisam video.

Don Alehandro beše gospodin dostojanstvenog držanja, u godi­ nama, visoka čela, sivih očiju i crvenkaste prosede brade. Uvek sam ga video u tamnom žaketu; obično je oslanjao ukrštene ruke na štap. Bio je snažan i visok. Levo od njega nalazio se mnogo mlađi čovek, također riđe kose; njegova jarka boja sugerisala je vatru a boja brade gospodina Glenkoa jesenje lišće. Desno od njega sedeo je neki momak izdužena lica i neobično visokog če­ la, obučen kao dendi. Svi su naručili kafu, a poneko pelinkovac. Prva stvar koja je privukla moju pažnju bilo je prisustvo jedne žene, same među tolikim muškarcima. Sa druge strane stola na­ lazio se dečak od deset godina, obučen u mornarsko odelo, koji je ubrzo zaspao. Bili su među njima i jedan protestantski pastor, dva nesumnjiva Jevrejina i jedan crnac sa svilenom maramicom i pri­ pijenom odećom, u stilu kicoša se ćoška. Pred crncem i dečakom stajale su dve šolje čokolade. Ne sećam se ćoška. Pred crncem i dečakom stajale su dve šolje čokolade. Ne sećam se drugih, sem gospodina Marsela del Mase, čoveka veoma ljubaznog i rafinira­ nog u razgovoru, koga nisam video više nikada. Sačuvao sam mutnu i lošu fotografiju sa jednog od sastanaka, koju neću ob­ javiti, jer bi odeća tog vremena, frizure i brkovi, dali jedan smešan

i čak siromašan izgled, koji bi iskrivio prizor. Sve grupe teže stvaranju svog dijalekta i svojih rituala. Kongres koji je za mene uvek imao nešto od sna, kao da je hteo da učesnici bez žurbe otkrivaju cilj koji traži čak i imena i prezimena ostalih kolega. Ubrzo sam shvatio da moja obaveza nije bila da postavljam pi­ tanja i uzdržao sam se da pitam Fernandesa Iralu, koji ništa nije

ni rekao. Nisam izostao ni jedne subote, ali je prošlo mesec ili dva dana pre nego što sam to shvatio. Moj sused je od drugog sas­ tanka bio Donald Vren, inženjer Južne Zeleznice, koji će mi kas­ nije držati časove engleskog.

Don Alehandro je govorio malo; drugi mu se nisu obraća­ li, ali osetio sam da govore za njega i da traže njegovo odobrava­ nje. Dovoljan je bio pokret spore ruke da bi se promenila tema rasprave. Polako sam otkrivao da se riđokosi čovek sa levé stra­ ne čudno zove Tvirl. Sećam se njegovog krhkog izgleda, svoj­ stvenog izvesnim veoma visokim osoba, kao da im visina izaziva vrtoglavicu, te ih navodi da se pogrbe. Sećam se: njegove ruke su se, obično, igrale bakrenom busolom koju je povremeno osta­ vljao na stolu. Krajem 1914. godine umro je kao vojnik pešadi-nac u irskom puku. Onaj koji je uvek zauzimao desnu stranu bio je mladić visoka čela, Fermin Eguren, predsednikov rođak. Ne verujem u metode realizma, veštačkog roda ako i postoji; više volim da odednom otkrivam ono što sam postepeno shvatao. Prethodno bih hteo da podsetim čitaoca na svoju tadašnju situ­ aciju: bio sam siromašan momak iz Kasilde, seljačko dete, koje je stiglo u Buenos Ajres i koje se iznenada našlo, osećao sam, u in­ timnom središtu Buenos Ajresa i, možda, ko li to zna, sveta. Pola je veka proteklo, a ja i dalje osećam onu prvobitnu zaslepljenost

koja, svakako, nije bila i poslednja.

Evo činjenica, ispričaću ih ukratko. Don Alehandro Glen-kou, predsednik, bio je zemljoposednik sa Istoka, vlasnik seo­ skog imanja koje se graničilo sa Brazilom. Njegov otac, poreklom

iz Aberdina, nastanio se na ovom kontinentu sredinom prošlog veka. Doneo je sa sobom nekih stotinak knjiga, jedine, usuđujem se da tvrdim, koje je don Alehandro pročitao u svom životu. (Govorim o tim raznovrsnim knjigama, koje sam držao u rukama, jer se u jednoj od njih nalazi osnova moje priče). Kada je prvi Glenkou umro, ostavio je za sobom kćerku i sina, koji če kasnije postati naš predsednik. Kćerka se udala za jednog Egurena i bila je Ferminova majka. Don Alehandro je nekoć tražio da postane poslanik, ali su mu političke vođe zatvorile vrata Kongresa Urug­ vaja. Čovek se zainatio i odlučio da osnuje drugi Kongres mnogo širih dometa. Setio se da je na jednoj od vulkanskih stranica Kar-lajla čitao o sudbini onog Anaharsisa Klutsa, pobornika boginje Razuma, koji je u ime trideset i šest stranaca govorio kao „go­ vornik ljudske vrste" pred nekom skupštinom u Parizu. Pod-staknut njegovim primerom, Don Alehandro je namerio da organizuje Kongres sveta, koji bi predstavljao sve ljude iz svih nacija. Središte prethodnih sastanaka bila je poslastičarnica Gas; svečanost otvaranja, za koju je bio predviđen rok od četiri godine, odvijala bi se na imanju don Alehandra. On, kao i toliki ljudi iz istočne provincije, nije bio pristalica Artigasa, hteo je Buenos Ajres, ali je odlučio da se Kongres okupi u njegovoj domovini. Zanimljivo je da je prvobitni rok ispoštovan skoro čarobnom tačnošću.

U početku smo naplaćivali dnevnice, koje nisu bile za pot-cenjivanje. Međutim, žar koji nas je sve obuzimao učinio je da se Fernandes Irala, koji je bio siromašan kao i ja, odrekne svojih pa

smo na isti način postupili. Ta je mera bila korisna jer je poslužila da se odvoji žito od kukolja. Broj kongresista se smanjio i samo smo ostali mi verni. Jedina plaćena funkcija bila je mesto sekre­ tarice Nore Erfjord, koja nije imala drugih sredstava za život. Njen posao bio je obiman. Organizovati instituciju koja pokriva planetu nije tričav poduhvat. Pisma su dolazila i odlazila, kao i telegrami. Stizale su pristupnice iz Perua, iz Danske i iz Indus-tana. Jedan je Bolivijac ukazao na to da njegova zemlja uopšte nema pristup moru i da bi taj žalosni nedostatak trebalo da bude tema jedne od prvih rasprava.

Tvirl, čija je inteligencija bila blistava, primetio je da Kon­ gres pretpostavlja problem filozofske prirode. Planirati skup koji će predstavljati sve ljude bilo je ravno utvrđivanju tačnog broja platonskih arhetipova, zagonetke koja je vekovima zaokupljala i zbunjivala mislilace. Predložio je da bi bez daljeg razmišljanja Don Alehandro Glenkou mogao da zastupa sve zemljoposednike, ali i Urugvajce, i velike pretke, i riđobrade ljude, i one koji sede u foteljama. Nora Erfjord bila je Norvežanka. Da li će ona zastu­ pati sekretarice ili Norvežanke ili, jednostavno, sve lepe žene? Dovoljan je bio jedan inženjer da zastupa sve inženjere, uklju­ čujući one iz Novog Zelanda?

Mislim da je tada intervenisao Fermin.

- Feri ovde zastupa strance - rekao je uz grohotan smeh. Don Alehandro ga je strogo pogledao i polako rekao: - Gospodin Feri ovde predstavlja emigraciju, čiji rad po­ diže ovu zemlju.

Fermin Eguren nikada nije mogao ni da me vidi. Bio je tašt na više stvari: na to što je Urugvajac, što je kreolac, što je pri­ vlačan za žene, što je odabrao skupog krojača, i, nikada neću sa­ znati zašto, na svoju baksijsku rasu, na svet po strani istorije koji nikada nije uradio ništa drugo sem što je muzao krave.

Naše neprijateljstvo je zapečaćeno potpuno trivijalnim in­ cidentom. Posle jedne sednice Eguren predloži da odemo do ulice Hunin. Predlog mi nije delovao privlačno, ali prihvatih, kako ne bih bio izložen njegovom ruganju. Otišli smo sa Fernandesom Iralom. Izašavši iz kuće, naiđosmo na nekog povisokog čoveka. Eguren, koji je bio pripit, gurnu ga. Ovaj, pak, zatvori nam put i reče:

- Onaj koji bude hteo da izađe, moraće da prođe preko ovog noža.

Sećam se bljeska čelika u tami kapije. Eguren ustuknu, uplašen. Ja nisam bio sasvim sabran, ali moja mržnja je bila jača od straha. Krenuo sam rukom ka džepu kao da ću izvući oružje i rekao odlučnim glasom:

- Ovo ćemo srediti na ulici.

Nepoznati mi odgovori, sada već sasvim različitim glasom: - Takve muškarce volim. Hteo sam da vas stavim na ispit, prijatelji.

Sada se već smejao ljubazno.

- To o prijateljima, to kažete Vi - odgovorih mu i izađo-smo.

da se zvao Tapia ili Paredes ili nešto tako i da ga je bio glas kav-. gadžije. Kada smo već bili na putu, Irala, koji je ostao pribran, potapša me i reče glasno:

- Među trojicom bio je jedan musketar, Salve D'Artanjan. Fermin Eguren mi nikada nije oprostio to što sam bio sve-dok njegovog kukavičluka.

Osećam da sada, tek sada, počinje priča. Već napisane stranice samo su zabeležile uslove koje su slučajnost ili sudbina postavljali da bi se desio neverovatan, možda jedinstven slučaj u čitavom mom životu. Don Alehandro Glenkou je uvek bio jedino središte zapleta, ali smo postepeno osetili, ne bez čuđenja i zabri­ nutosti, da je pravi predsednik bio Tvirl. Ova čudna osoba bli­ stavih brkova laskala je Glenkou pa čak i Ferminu Egurenu, ali na tako preteran način da je moglo da prođe kao šala, a pri tom nije dovođeno u pitanje njegovo dostojanstvo. Glenkou je bio tašt na svoje ogromno bogatstvo; a Tvirl je shvatio da je bila dovoljna sugestija da su troškovi preterano visoki da bi mu se nametnuo neki projekat. Na početku Kongres nije bio ništa više do, pret­ postavljam, jedan neodređen naziv. Tvirl je predlagao stalna proširenja, koja je Don Alehandro rado prihvatao. Bilo je to kao da se nalazite usred rastućeg kruga, koji se beskrajno uvećava, udaljujući se. Izjavio je, na primer, da Kongres ne može bez bibli­ oteke sa priručnicima. Nirenštajn, koji je radio u jednoj knjižari, polako nam je nabavio atlase Justusa Perta, kao i razne i obimne enciklopedije, od Plinijeve Historia Naturalis i Boveovog Specu­

Fer-nandesa Irale) čuvenih francuskih enciklopedista, Britanike Piera Larusa, Brokhausa, Larsena i Montanera i Simona. Sećam se da sam uz strahopoštovanje milovao svilenkaste tomove izvesne ki­ neske enciklopedije, čija su mi se slova, kičicom dobro nacrtana, činila još tajanstvenijim od mrlja na krznu leoparda. Neću još reći kako su završile, što ne žalim ni malo.

Don Alehandro nas je zavoleo, Fernandesa Iralu i mene, možda zato što smo bili jedini koji nisu pokušavali da mu se ula­ guju. Pozvao nas je da provedemo nekoliko dana na imanju La Kaledonija, gde su već radili zidari.

Posle duže plovidbe uzvodno rekom i pošto smo je prešli splavom, u zoru smo nogom kročili na drugu obalu. Zatim smo morali da provedemo noći u sirotinjskim krčmama i da otvara­ mo i zatvaramo mnoga vrata na ogradama u predelu Kučilje Negre. Putovali smo dvokolicom; polja su mi se činila većim i samotnijim od imanja na kojem sam se rodio.

Još uvek čuvam u sećanju dve slike imanja: onu koju sam predvideo i onu koju su ugledale moje oči na kraju. Apsurdno sam zamislio, kao u nekom snu, nemoguću kombinaciju ravnice Santa Fea i Palate u Aguas Korientes; Kaledonija beše široka kuća, od cigala, sa tremom i slamnatim krovom na dve vode. Učinilo mi se da je izgrađena za oštru zimu i da dugo traje. Grubi zidovi bili su skoro lakat debeli a vrata uzana. Nikome nije palo na pamet da za­ sadi drvo. Prvi i poslednji zraci sunca podjednako su je udarali. Obori su sagrađeni od kamena; bilo je dosta mršave i rogate stoke, a ispleteni repovi konja dosezali su do tla. Prvi put sam osetio ukus

tek zaklane životinje. Doneli su kese s dvopekom. Nadzornik mi je, nekoliko dana kasnije, rekao, da nije probao hieb u životu svom. Irala upita gde se nalazi kupatilo; don Alejandro širokim pokre­ tom pokaza na kontinent. Noć beše osvetljena mesečinom; izašao sam da napravim jedan krug i iznenada ga spazih dok je pored njega bdeo jedan njandu (američki noj).

Vrućina, koju noć nije ublažila, bila je neizdrživa tako da su svi priželjkivali osveženje. Bilo je mnogo soba sa niskim stopom, ali su mi se činile zapuštenim: dali su nam jednu koja je gledala na jug, u kojoj su se nalazila dva poljska kreveta i jedna komoda sa lavorom i krčagom od srebra. Pod je bio zemljani.

Sledećeg dana sam naišao na biblioteku i Karlajlove knji­ ge. Potražih stranice posvećene glasogovorniku ljudske vrste, Anaharsisu Klutsu, koji me je doveo do tog jutra i do te usamlje­ nosti. Posle doručka, istovetnog sa ručkom, Don Alehandro nam pokaza građevinske radove. Prešli smo milju između polja na konju. Irala čija je jahačka veština bila zastrašujuća, doživeo je nezgodu! Nadzornik je primetio bez osmeha:

- Ovaj iz Buenos Ajresa ume da sjaše veoma dobro. Iz daljine smo ugledali građevinu. Nekih dvadesetak ljudi podiglo je neku vrstu raskomadanog amfiteatra. Sećam se neka­ kvih skela i tribina kroz koje su se nazirali nebeski prostori.

U više navrata pokušao sam da razgovaram sa gaučima, ali su moji pokušaji bili uzaludni. Na neki način znali su da su različiti. Za međusobno sporazumevanje koristili su škrto znanje nekakvog unjkavog španskog pod brazilskim uticajem. Nema

sumnje da su u njihovim žilama tekle indijanska i crnačka krv. Bili su snažni i niskog rasta; u Kaledoniji sam ja bio visok čo­ vek, tako nešto mi se nije ranije desilo. Skoro svi su koristili kožne navlake za jahanje, a poneki i široke pantalone. Imali su malo ili ništa zajedničkog sa bolnim likovima Ernandesa ili Ra-faela Obligada. Pod uticajem alkohola subotom su lako postajali nasilni. Nije bilo nijedne žene i nikada gitare.

Više negoli ljudi iz granične zone, zanimala me potpuna promena koju je doživeo don Alehandro. U Buenos Ajresu bio je to ljubazan i odmeren čovek; u Kaledoniji, strogi vođa klana, kao njegovi stariji. Nedeljom izjutra čitao je Sveto pismo radnicima koji nisu shvatali ni jednu reč. Jedne večeri nadzornik, momak koji je taj položaj nasledio od oca, obavestio nas je da su se neki nadničar i radnik zakačili noževima. Don Alehandro ustade bez žurbe. Stigao je do kruga, skinuo pištolj koji je obično nosio, dao ga nadzorniku koji mi je delovao uplašeno i prokrčio sebi put između sečiva. Odmah sam čuo zapovest:

- Ostavite nož, momci.

Istim mirnim glasom dodao je:

- Sada pružite jedan drugom ruku i dobro se vladajte. Ovde neću gužvu.

Obojica poslušaše. Sledečeg dana saznao sam da je Don Alehandro otpustio nadzornika.

Osetio sam da me pritiska usamljenost. Uplašio sam se da se nikada neću vratiti u Buenos Ajres. Ne znam da li je i Fernan-des Irala delio taj strah, ali smo mnogo razgovarali o Argentini i

o tome šta ćemo raditi po povratku. Čeznuo sam za lavovima na kapiji ulice Huhuj, blizu trga Once, ili svetlom izvesne radnje neo­ dređene topografije, a ne za uobičajenim mestima. Uvek sam bio dobar jahač; navikao sam da odlazim u šetnje na konju i da prelazim velike razdaljine. Još uvek se sećam onog vranca kojeg bih, obično, osedlao i koji je, verovatno već uginuo. Možda sam nekog popodneva ili neke večeri bio u Brazilu jer granica nije bila ništa drugo do linija zacrtana graničnim kamenjem.

Već sam naučio da ne brojim dana kada nas na kraju je­ dnog dana, kao i svi drugi, don Alehandro upozori:

- Sada idemo na spavanje. Sutra krećemo u prvim jutar­ njim satima.

Kada smo već bili odmakli nizvodno osetio sam se tako srećnim te sam mogao da s ljubavlju mislim na Kaledoniju.

Obnovili smo subotnje sastanke. Na prvom je Tvirl zatra­ žio reč. Rekao je, sa uobičajenim retoričkim figurama, da biblio­ teka Kongresa sveta ne može da se ograniči na priručnike i da su klasična delà svih nacija i jezika pravo svedočanstvo koje nismo smeli zanemariti bez opasnosti. Izlaganje je usvojeno u isti mah: Fernandes Irala i doktor Krus, profesor latinskog, prihvatiše se zadatka da odaberu potrebne tekstove. Tviril je o tome već bio razgovarao sa Nirenštajnom.

U to vreme nije bilo ni jednog Argentinca čija Utopija nije bio grad Pariz. Možda je najnestrpljiviji među nama bio Fermin Eguren; sledio je za njim Fernandes Irala, iz sasvim različitih ra­ zloga. Za pesnika Mermera, Pariz je bio Verlen i Lekont d Lil; za

Egurena poboljšani nastavak ulice Hunin. Sumnjam da se bio do­ govorio sa Tvirlom. Ovaj je na drugom sastanku raspravljao o jeziku koji će koristiti učesnici kongresa i o potrebi da dva de­

legata odu u London i Pariz, da prikupe dokumenaciju. Da bi se pravio nepristrasan, predložio je prvo moje ime, a zatim, posle laganog oklevanja, ime svog prijatelja Egurena. Don Alehandro je, kao i uvek, pristao.

Mislim da sam već napisao da me je Vren u zamenu za ča­ sove italijanskog uputio u učenje beskrajnog engleskog jezika. Koliko je bilo moguće, izostavio je gramatiku i rečenice sklop­ ljene za učenje i ušli smo neposredno u poeziju, čije forme za-htevaju kratkoću. Moj prvi dodir sa jezikom, koji će nastaniti moj život, beše hrabri Stivensonov Requiem; posle su usledile balade koje je Persi otkrio kićenom osamnaestom veku. Neposredno pred polazak za Pariz upoznao sam blistavost Svinberna, koji me je doveo do sumnje, kao neko ko je nešto skrivio, u uzvišenost Iralinih aleksandrinaca.

U London sam pristigao početkom januara hiljadu devesto druge: sećam se milovanja snega, koji nikada ranije nisam video i na čemu sam bio zahvalan. Srećom, nije mi dopalo da putujem sa Egurenom. Smestio sam se u skromnom pansionu iza Britan­ skog muzeja, u čiju sam biblioteku odlazio svakog jutra i popo-dneva u potrazi za jezikom dostojnim Kongresa sveta. Nisam zanemario svetske jezike; privirio sam i esperanto - koji je Sen­

timentalni kalendar smatrao „ujednačenim, jednostavnim i ekonomičnim" - i u Volapuk, koji želi da istraži sve jezičke

mogućnosti sa deklinacijama glagola i konjugacijama imenica. Razmotrio sam argumente pro i contra da se vaskrsne latinski, za kojim nije tokom vekova prestala da opstaje nostalgija. Zadržao sam se isto tako na razmatranju analitičkog jezika Džona Vil-kinsa, u kom se definicija svake reči nalazi u slovima koja je čine. Pod visokim svodom te dvorane upoznao sam Beatris.

Ovo je opšta istorija Kongresa sveta, a ne Alehandra Feri-ja, moja sopstvena. Prva sadrži drugu, kao i sve ostale. Beatris je

bila visoka, vitka, čistih crta, riđe kose, mogla je da me podseti, mada nikada nije, na kosu pogurenog Tvirla. Nije još bila na­ punila dvadeset godina. Napustila je jednu od severnih grofovija da bi studirala književnost na univerzitetu. Bila je, kao i ja, skromnog porekla. Biti italijanske loze u Buenos Ajresu bilo je sramota; u Londonu sam otkrio da je za mnoge čak romantičan atribut. Trebalo nam je nekoliko popodneva da postanemo lju­ bavnici; tražio sam da se uda za mene, ali Beatris Frost, kao No­ ra Erfjord, bila je sledbenica vere koju je propovedao Ibzen i nije želela da se vezuje ni za koga. Iz njenih se ustija rodila reč koju se ja nisam usuđivao da izgovorim. O noči, o podeljena i mlaka tmino, o ljubavi što teče u senci kao tajanstvena reka, o trenutku sreće u kom je svako oboje, o nevinosti i bezazlenosti sreće, o vezo u kojoj smo se gubili da bi se zatim izgubili u snu, o prve svetlosti dana i ja koji je posmatram!

Na surovoj granici sa Brazilom pritiskala me nostalgija; nije bilo tako u crvenom lavirintu Londona, koji mi je pružio tolike stvari. Uprkos izgovorima koje sam smislio da bi odložio odlazak,

morao sam da se vratim krajem godine; zajedno smo proslavili Božić. Obećao sam joj da će je Don Alehandro pozvati da bude član Kongresa; odgovorila mi je na neodređen način da bi je za­ nimalo da poseti južnu poluloptu i da se jedan njen rođak, zubar, nastanio u Tasmaniji. Beatris nije htela da gleda brod; oproštaj je, po njenom shvatanju, predstavljao izveštačenu svečanost, nera­

zumno slavljenje nesreće, a ona je mrzila izveštačene svečanosti. Oprostili smo se u biblioteci gde smo se upoznali prethodne zime. Ja sam kukavica nisam joj ostavio adresu, da bih izbegao teskobu iščekivanja pisama.

Primetio sam da putovanja na povratku traju manje od onih na odlasku, ali prelazak Atlantika, opterećen uspomenama i opa­ snostima, učini mi se veoma dugačkim. Ništa me nije bolelo to­ liko koliko da mislim, o tome kako će uporedo sa mojim životom, Beatris živeti svoj. Minut po minut i noć za noć. Napisao sam pismo od mnogo stranica, koje sam iscepao kada smo isplovili iz Montevidea. Stigao sam u domovinu jednog četvrtka; Irala me čekao u pristaništu. Vratio sam se u moj stari smeštaj u ulici Čile; taj i naredni dan proveli smo razgovarajući i hodajući. Želeo sam da povratim Buenos Ajres. Sa olakšanjem sam saznao da je Fer-min Eguren i dalje u Parizu; činjenica da sam se vratio pre njega ublažiće na izvestan način moje dugo odsustvo.

Irala je bio obeshrabren. Fermin je u Evropi nemilice trošio goleme svote novca i u više navrata se oglušio o naređenje da se smesta vrati. To se moglo predvideti. Više su me uznemirile druge vesti; Tvirl se, uprkos protivljenju Irale i Krusa, pozvao na

Plini-ja Mlađeg, po kom nema tako loše knjige koPlini-ja ne sadrži nešto dobro i predložio da se kupe bez biranja zbirke La Prensa, tri hi­ ljade četiri stotine primeraka Don Kihota različitog formata, Balmesova prepiska, univerzitetske teze, računi, bilteni i po-zorišni programi. Sve je svedočanstvo, rekao je. Nirenštajn ga je podržao; don Alehandro je „nakon tri zvučne subote", odobrio predlog. Nora Erfjord je dala ostavku na svoj položaj sekretarice; zamenio ju je novi član, Karlinski, koji je bio Tvirlovo oruđe. Ogromni paketi gomilali su se u sobama u dnu kuće i podrumu kućerine don Alehandra, sada, bez kataloga, bez kartoteke. Po­ četkom jula Irala je proveo nedelju dana u Kaledoniji; zidari su prekinuli posao. Nadzornik je na pitanje odgovorio da je tako odlučio gazda i da, što se vremena tiče, ima dana na pretek.

Ja sam u Londonu napisao izveštaj, ali sada nije trenutak da podsećam na njega; u petak sam otišao da pozdravim don Ale­ handra i da mu predam moj tekst. Pratio me Fernades Irala. Bilo je poslepodne i u kuću je prodirao vetar sa pampe. Ispred kapije u ulici Alsina čekala je kočija sa tri konja. Sećam se pogurenih ljudi koji su iskrcavali pakete u stražnje dvorište; Tvirl im je za-povednički izdavao naređenje. Tamo su se nalazili, kao da nešto predosećaju Nora Efjordi Nirenštajn i Krus i Donald Vren i još jedan ili dvoje kongresista. Nora me zagrlila i poljubila i taj za­ grljaj i taj poljubac me podsetiše na druge. Crnac, dobričina i sre­ tan, poljubio mi je ruku.

U jednoj od soba nalazila su se četvrtasta vrata za podrum; nekoliko grubih stepenika gubilo se u mraku.

Odjednom začusmo korake. Pre nego što sam ga ugledao, znao sam da ulazi don Alehandro. Stigao je kao daje skoro trčao. Glas mu je bio različit; nije to bio glas odmerenog gospo­ dina koji je predsedavao našim subotnjim sastancima, ni feuda­ lnog veleposednika koji zabranjuje dvoboj noževima i koji propoveda svojim gaučima Božju reč, mada je više ličio na ovog drugog.

Ne pogledavši nikoga, naredio je:

- Vadite sve što je nagomilano dole. Da ne ostane u po­ drumu nijedna knjiga.

Posao je trajao skoro sat vremena. Nagomilali smo u dvo­ rištu gomilu višu od najviših. Svi smo dolazili i odlazili; jedini koji se nije pomerio bio je don Alehandro.

Zatim je usledio nalog:

- Sada zapalite sve ove pakete.

Tvirl je bio veoma bled. Nirenštajn je uspeo da promrmlja: - Kongres sveta ne može bez tih vrednih pomagala koje sam odabrao sa toliko ljubavi.

- Kongres sveta? - upita don Alehandro. Smejao se ironi­ čno, a ja ga nikada nisam čuo da se smeje.

Postoji neko tajanstveno zadovoljstvo u uništavanju; pla­ menovi su pucketali u blesku, a ljudi su se povukli do zidova ili u sobe. Noć, pepeo i miris na izgorelo ostadoše u dvorištu. Se­ ćam se izgubljenih stranica koje se spasiše, belih na tlu. Nora Er­ fjord, koja je prema Don Alehandru gajila ljubav koju mlade žene obično osećaju za starije ljude, rekla je nerazumno:

- Don Alehandro zna šta radi.

Irala, veran književnosti, pokušao je da izusti rečenicu: - Periodično, svakih nekoliko vekova treba spaljivati Alek-sandrijsku biblioteku.

Zatim nam stiže otkrovenje:

- Četiri godine mi je trebalo da shvatim ono što vam sada kažem. Poduhvat kojeg smo se latili je tako velik da obuhvata -sada to znam - ceo svet. Nisje u pitanju nekoliko šarlatana koji zadivljuju pod nadstrešnicama nekog izgubljenog imanja. Kon­ gres sveta započeo je sa prvim trenutkom nastanka sveta i nasta-viče kada mi budemo prah. Nema mesta na kom se ne nalazi. Kongres su knjige koje smo spalili. Kongres su Keldoncijci koji su porazili cezarske legije. Kongres je Jov na đubrištu i Hristos na krstu. Kongres je onaj beskorisni momak koji traci moje imanje sa droljama.

Nisam mogao da se uzdržim i prekinuh ga:

- Don Alehandro, ja sam, takođe, krivac. Završio sam izveštaj koji vam donosim, a produžio sam boravak u Engleskoj i trošio vaš novac zbog ljubavi jedne žene.

Don Alehandro nastavi:

- To sam i pretpostavio, Feri. Kongres su moji bikovi. Kon­ gres su bikovi koje sam prodao i milje polja koje nisu moje.

Neki zaprepašćeni glas se uzdigao; bio je to Tvirl. - Nećete nam reći da ste prodali Kaledoniju? Don Alehandro odgovori bez žurbe:

ali me ne boli moja propast jer sada to shvatam. Možda se više ne­ ćemo videti, jer nismo potrebni kongresu, ali ove poslednje ve­ čeri ćemo izaći svi da posmatramo Kongres.

Bio je opijen pobedom. Preplavili su nas njegova čvrsti-na i vera.

Niko nije pomislio ni za tren da je lud.

Na trgu smo zaustavili otvorenu kočiju. Ja sam se smestio na prednjem sedištu, pored kočijaša i don Alehandro naredi:

- Majstori, obići ćemo grad. Vozite nas kud hoćete. Crnac, uzdignut u papučici, neprestano se smejao. Nikada neću saznati da li je nešto shvatio.

Reči su simboli koji zahtevaju zajedničko secanje. Ono što sada želim da ispričam je samo moje; oni koji su ga sa mnom delili su umrli. Mistici prizivaju ružu, poljubac, pticu koja pred­ stavlja sve ptice, sunce koje predstavlja sve zvezde i sunce, kr­ čag vina, vrt ili seksualni čin. Nijedna od tih metafora mi ne služi za tu dugu noć slavlja koja nas je ostavila, umorne i srećne, u osvit zore. Skoro da i nismo pričali dok su točkovi i kopita odzvanjali po kamenu. Pre zore, blizu neke tamne i jadne vode, koja možda beše Maldonado ili čak Rijačuelo, visoki glas Nore Erfjord zape-vao je baladu Patrika Spensa i don Alehandro je tiho pevušio poneki stih, van tona. Engleske reči donese mi sliku Beatris. Iza mojih leđe Tvirl je mrmljao:

- Hteo sam da činim zlo, a činim dobro.

Nešto od onog što smo usput videli još uvek stoji - cr­ venkasti zid Rekolete, žuta zidina zatvora, par ljudi koji igraju na

jednom okrnjenom ćošku, atrijum podeljen rešetkom na kocke, pragovi železničke pruge, moja kuća, tržnica, neprobojna i vlažna noć, ali nijedna od tih nepostojanih stvari, koje su možda bile drugačije, ne znači ništa. Znači to da smo osetili da je naš plan, kom smo se u više navrata rugali, stvarno i tajno postojao i da je bio univerzum i mi. Bez veće nade, tražio sam tokom godina ukus te noći; ponekad sam mislio da sam je povratio kroz muziku, kroz ljubav, kroz neodređeno osećanje, ali se nije vratila, izuzev jednog jedinog jutra, u snu. Kada smo se zakleli da nećemo nikome ništa reći, već je bilo subotnje jutro.

Nikada ih više nisam video, izuzev Irale. Nikada nismo ko-mentarisali priču; bilo koja naša reč predstavljala bi skrnavljenje. Don Alehandro Glenkou umro je 1914. godine i sahranjen je u Montevideu. Irala je umrla prethodne godine.

Sa Nirenštajnom sam se mimoišao na ulici Lima jednom i pravili smo se da se nismo videli.

THERE ARE MORE THINGS

U znak sećanja na Hauarda P. Lovkrafta Uoči polaganja poslednjeg ispita na Univerzitetu u Teksa-su, u Ostinu, saznao sam da je moj stric Edvin Arnet umro od aneurizme, na udaljenom kraju kontinenta. Osetio sam ono što osečamo kada neko umre: već beskorisnu tugu da nas ništa ne bi koštalo da smo bili bolji. Čovek zaboravlja daje mrtvac koji raz­ govara sa mrtvima. Predmet koji sam slušao bila je filozofija; setio sam se da mi je moj stric, bez da je naveo jedno jedino lič­ no ime, otkrio svoje lepe dileme, tamo u Crvenoj kući, blizu Lo-masa. Jedna od pomorandži iz deserta bila je njegovo oruđe da me uvede u Berklijev idealizam; šahovska tabla mu je bila do­ voljna za elejske paradokse. Nekoliko godina kasnije pozajmio je Hintonove traktate, koji žele da dokažu stvarnost jedne četvr­

te dimenzije svemira. Čitalac je može naslutiti putem složenih vežbi sa kockama u boji. Neću zaboraviti prizme i piramide slo­ žene na podu kancelarije.

Moj stric je bio inženjer. Pre nego što se penzionisao iz službe na železnici, odlučio je da se nastani u Turderi, koja mu je pružala prednosti osame, kao u divljini i blizini Buenos Ajresa.

Ništa nije predvidljivije do činjenice da mu je arhitekta bio nje­ gov intimni prijatelj Aleksander Muir. Ovaj strogi čovek zago­ varao je kruto Knoksovo učenje; moj, stric, u maniru skoro sve gospode tog doba, bio je slobodni mislilac ili, bolje rečeno, ag­ nostik, ali se zanimao za teologiju, kao što su ga zanimale var­ ljive Hintonove kocke ili dobro usaglašene mere mladog Velsa. Voleo je pse; imao je jednog velikog ovčara kome je dao nadi­ mak Samjuela Džonsona u znak sećanja na Ličfild, svoje daleko rodno selo.

Crvena kuća nalazila se na uzvišenju, ograđenom na Zapa­ du močvarnim zemljištem. Sa druge strane ograde araukarije joj nisu ublažavale težak izgled. Umesto terasa imala je krovove od škriljaca na dve vode i četvrtasti toranj sa satom, koji kao da su pritiskali zidove i škrte prozore. Kao dete, prihvatao sam i ru-žnoću, kao što se prihvataju neusaglašene stvari koje sam iz či­ njenice da koegzistiraju nose ime univerzuma.

U domovinu sam se vratio 1921. godine. Da bi izbegli sporove, prodali su kuću na licitaciji; kupio je neki stranac Maks Pretorijus, koji je uplatio dvostruki iznos od najbolje ponude. Kada su potpisani papiri, pojavio se predveče sa dva pomoćnika i bacili su na đubrište, nedaleko od Vojnog druma, sav nameštaj, sve knjige i sve kućne potrepštine. (Sa tugom sam se setio dija­ grama iz Hintonovih knjiga i velikog globusa). Drugog dana, otišao je na razgovor sa Muijrom i predložio mu izvesne pre-pravke, koje je ovaj odbio sa ogorčenjem. Stolari iz kraja su odbili da iznova prave nameštaj za kuću; izvesni Marijani, iz Glua,

pri-hvatio je, na kraju uslove koje mu je nametnuo Pretorius. Tokom dve nedelje morao je da radi noc'u, iza zatvorenih vrata. Isto tako se jedne noći uselio u Crvenu kuc'u novi stanar. Prozori se nisu otvorili, ali su se u tami nazirale pukotine svetla. Mlekadžija je nabasao jednog jutra na uginulog ovčara na pločniku, bez glave i osakaćenog. U toku zime su isekli araukarije. Niko nije više video Pretorijusa, koji je, kako izgleda, ubrzo napustio zemlju.

Takve su me vesti, kako se može pretpostaviti, uznemirile. Znam da mi je najočiglednija osobina radoznalost i da me je jed­ nom dovela do veze sa ženom koja mi beše strana u svakom pogledu, samo da bih saznao ko je i kakva je, da pribegavam upotrebi (bez ishoda koji bi se mogao ceniti) laudanuma, da istražujem beskonačne brojeve i da me je pokrenula u groznu pus­ tolovinu koju ču izložiti. Nesrećno sam odlučio da istražim stvar.

Prvi potez bio je da odem da posetim Aleksandera Muira. Sećam ga se uspravnog držanja, tamne kose, mršavosti koja nije isključivala snagu; sada su ga godine bile pogrbile, a crna brada bila je siva. Primio me u svojoj kući u Temperliju, koja je, kao što se i moglo pretpostaviti, ličila na stričevu, pošto su obe odgova­ rale solidnim normama dobrog pesnika i lošeg graditelja Vilijema Morisa.

Dijalog je bio škrt; nije slučajno simbol Škotske stričak. Naslutio sam, međutim, da su jak cejlonski čaj i izjednačena zdela za kiflice (koje je moj domaćin lomio na dva delà i mazao

maslacem, kao da sam ja još uvek dete) predstavljali, u stvari, skromnu kalvinističku gozbu, posvećenu rođaku njegovog

prija-telja. Njegove teološke razmirice sa mojim stricem bile su jedna duga partija šaha, koja je zahtevala od svakog igrača saradnju pro­ tivnika.

Proticalo je vreme, a ja se nisam približavao svojoj temi. Došlo je do neudobne tišine i Muir mi se obratio:

- Mladiću (Young man) - reče - niste dolazili dovde da bismo razgovarali o Edvinu ili o Sjedinjenim Državama, zemlji koja me ne zanima. Vama san oduzima prodaja Crvene kuće i taj čudni kupac. Meni takođe. Iskreno, priča mi se ne dopada, ali ću vam reći šta mogu. Nema mnogo toga.

Zatim je nastavio bez žurbe:

- Pre nego što je Edvin umro, pozvao me je u svoju kance­ lariju gradonačelnik. Bio je tamo sa parohijskim popom. Predlo­ žili su mi da izradim nacrte za jednu katoličku kapelu. Dobro bi nagradili moj rad. Odgovorio sam im odmah da ne pristajem. Ja sam sluga Božji i ne mogu da počinim svetogrđe izgradnjom ol­ tara za idole.

Tu je zastao.

- Je li to sve? - usudio sam se da pitam.

- Ne. Jevrejin Pretorijus hteo je da uništim svoje delo i da umesto toga skiciram nešto čudovišno. Grozota ima razne oblike.

Izgovorio je te reči ozbiljno i ustao.

Kada sam zašao iza ćoška, približio mi se Danijel Ibera. Poznavali smo se kao što se ljudi poznaju po selima. Predložio mi je da se vratimo peške. Nikada me nisu zanimali zlobnici i predvideo sam čitav niz gnusnih priča iz prodavnice, manje više

apokrifnih i brutalnih, ali sam se pomirio i prihvatio. Skoro je bila noć. Kada je ugledao na daljini od nekoliko blokova Crvenu kuću na uzvišici, Ibera je skrenuo. Pitao sam ga zašto. Njegov odgovor bio je neočekivan.

- Ja sam desna ruka don Felipea. Niko mi nije rekao da sam lenj. Sećaš li se onog momka Urgoitija koji je došao da me traži iz Merloa i kako se proveo. Pazi. Pre neku noć, vraćao sam se sa neke lumperajke. Na nekih stotinak metara od vile, videh nešto. Šarac mi se uplašio i da mu nisam pritegao uzde i skrenuo uličicom, možda nè bih sada pričao ovu priču. Ono što sam ugledao više nego opravdava tako nešto.

Veoma ljut, dodao je psovku.

Te noći nisam spavao. U zoru sam sanjao gravuru u stilu Piranezija, koju nikada nisam video ili koju sam video i zabora­ vio, a koja je predstavljala lavirint. Bio je to amfiteatar od kame­ na, oivičen čempresima i viši od krošnji čempresa. Nije imao ni vrata ni prozore, ali jeste jedan beskrajni red okomitih i uskih pukotina. Uz pomoć stakla koje uvećava pokušavao sam da vi­ dim minotaura. Na kraju ga ugledah. Bio je čudovište nad čudo­ vištima; ličio je manje na bika, a više na bizona i ispruženo ljudsko telo na zemlji, izgledalo je kao da spava i nešto sanja.

Tog poslepodneva prošao sam pored Kuće. Rešetkasta kapija bila je zatvorena, a neke šipke bejahu iskrivljene. Ono što nekada beše vrt sada je bilo šipražje. Na desno se nalazio plitak jarak sa izgaženim ivicama.

dani-ma, ne samo zato što sam ga smatrao u potpunosti uzaludnim, već što bi me odvukao do neizbežnog, do poslednjeg.

Bez veće nade otišao sam u Glu. Marijani, stolar, beše je­ dan debeli rumeni Italijan, zašao u godine, prost i srdačan. Do­ voljno mi je bilo da ga vidim pa da odbacim sve lukavštine koje sam smislio prethodne večeri. Uručio sam mu svoju vizitkartu, koju je pompezno glasno sricao, sa izvesnim zastajkivanjem iz poštovanja kada je došao do doktor. Rekoh mu da me zanima nameštaj koji je on napravio za imanje koje je pripadalo mom stricu, u Turderi. On je govorio i govorio. Neću pokušati da pre­ nesem njegove brojne i gestikulisane reči, ali mi je izjavio da je njegov moto zadovoljiti sve zahteve mušterije, ma koliko eks­ travagantni oni bili i da je on svoj posao obavio doslovce. Pošto je prekopao razne ladice, pokazao mi je neke papire koje nisam razumeo, potpisane od strane neuhvatljivog Pretorijusa. (Nema sumnje da me je smatrao advokatom). Kada smo se pozdravljali, poverio mi je da za svo zlato ovog sveta ne bi više kročio u Tur-deru, a još manje u kuću. Dodao je da mušterija jeste svetinja, ali daje, po njegovom skromnom mišljenju, gospodin Pretorijus lud. Zatim je zaćutao, kajući se. Ništa više nisam mogao da mu izvučem.

Bio sam predvideo takav neuspeh, ali jedno je predvideti nešto, a drugo da se to stvarno i dogodi.

U više navrata rekoh samom sebi da nema druge zagonetke od vremena, tog beskonačnog spleta sačinjenog od juče, danas, budućnosti, uvek i nikada. Ta misaona razmišljanja ispala su

beskorisna kada sam posvetio jedno popodne izučavanju Šopen-hauera ili Rojsa, ja sam obilazio, iz noći u noć, zemljanim pute-vima koji je okružuju, Crvenu kuću. U više navrata uočio sam gore neko veoma belo svetio; drugih mi se učinilo da čujem je­ canje. Tako sve do devetnaestog januara.

Beše jedan od onih dana u Buenos Ajresu kada se čovek oseća ne samo izmrcvaren i naružen letom, već i ponižen. Bilo je oko jedanaest uveče kada se sručila oluja. Prvo južni vetark, a zatim pljusak. Lutao sam tražeći neko drvo. Pod naglim svetlom munje našao sam se na nekoliko koraka od ograde. Ne znam da li sa strahom ili nadom, probao sam da otvorim kapiju. Neočeki­ vano, popustila je. Ušao sam teran olujom. Nebo i zemlja su mi pretili. A kućna vrata su bila odškrinuta. Nalet kiše mi zapljusnu lice i uđoh.

Unutra su skinuli pločice i gazio sam po čupav oj travi. Ne­ kakav sladunjavi miris koji je izazivao mučninu ulazio je u kuću. Na levo ili na desno, ne znam dobro, naišao sam na kamenu kos­ inu. Žurno sam se peo. Skoro nenamerno okrenuh prekidač za svetio.

Trpezarija i biblioteka mojih sećanja sada su činili, kada je srušen zid koji ih je razdvajao, jednu jedinu veliku neuređenu prostoriju, sa po nekim komadom nameštaja. Neću pokušati da ih opišem, jer nisam siguran da sam ih video, uprkos nemilosrd­ nom belom svetlu. Objasniću. Da bi se nešto videlo treba shvatiti. Fotelja pretpostavlja ljudsko telo, njegove zglobove i delove; makaze, čin presecanja. Šta reći o nekoj lampi ili vozilu? Divljak

SEKTA TRIDESETORICE

Originalni rukopis može se pogledati u biblioteci Univer­ ziteta u Lajdenu; pisan je na latinskom, ali po nekim helenizam opravdava sumnju da je preveden sa grčkog. Prema Lajsgangu iz četvrtog je veka naše ere. Gibon ga pominje, u prolazu, u jednoj od beležaka petnaestog poglavlja njegovog Decline and Fall. Anonimni autor piše:

„... Sekta nikada nije bila brojna i sada su njeni sledbenici retki. Desetkovani mačem i ognjem spavaju pored drumova ili u ruševinama što im je rat oprostio, pošto im je zabranjeno da gra­ de naseobine. Obično idu goli. Događaji, koje je zabeležilo moje pero, svima su poznati; moja je sadašnja namera da ostavim za­ pisano ono što sam mogao da otkrijem o njihovom učenju i nji­ hovim običajima. Dugo sam raspravljao sa njihovim učiteljima i nisam uspeo da ih preobrazim u veru Gospoda.

„Prvo što je privuklo moju pažnju bila je raznovrsnost nji­ hovih stavova po pitanju mrtvih. Najmanje učeni shvataju da su duhovi onih koji su napustili ovaj život dužni da ih sahrane; dru­ gi, koji se ne pridržavaju doslovno, izjavljuju da Isusovo upozo­ renje: Prepusti mrtvima da sahrane svoje mrtve, osuđuje kičenu ispraznost naših pogrebnih obreda.

„Svi slede strogo savet da se proda ono što se ima i da se da siromašnima; prvi korisnici predaju drugima, a ovi trećima. To objašnjenje je dovoljno za njihovo siromaštvo i golotinju, koje ih približava, takođe, rajskom stanju. Sa žarom ponavljaju reči:

pogledajte gavranove, koji niti seju niti žanju, koji nemaju ni am-bare ni silose a Bog ih hrani. Koliko ste vredniji poštovanja vi od ptica?Tekst zabranjuje štednju. Ako Bog tako oblači travu, koja

je danas u polju, a sutra je bačena u peć, zar neće rađe vas, malo-verne ljude? Vi se, dakle, nemojte truditi da imate šta da jedete, ili da imate šta da pijete; niti budite u nespokojnoj zbunjenosti.

„Sud Ko posmatra ženu požudno, već je izvršio preljubu sa

njom u srcu svom predstavlja pouzdan savet čistote. Međutim, brojni su sektaši koji podučavaju da smo svi počinili preljubu, ako pod nebesima nema muškarca koji nije požudno gledao jednu ženu. Pošto želja nije manje grešna od samog čina, pravedni se mogu prepustiti bez bojazni najrazuzdanijoj pohoti.

„Sekta izbegava crkve; njeni učitelji propovedaju pod ve­ drim nebom, sa brežuljka ili zida ili, ponekad, sa čamca na obali.

„Ime sekte izazvalo je uporna nagađanja. Neki kažu daje to broj na koji su svedeni vernici, stoje smešno, mada proročanski, jer je Sekta, s obzirom na svoje izopačeno učenje, predodređena na smrt. Drugi ga izvode iz visine kovčega, koja je iznosila trideset lakata; treči koji iskrivljuju astronomiju, iz broja noći, koje su zbir svakog lunarnog meseca; drugi, iz krštenja Spasite­ lja; drugi, iz Adamovih godina, kada je iskrsao iz crvene prašine. Sva su podjednako lažna. Nije manje lažan ni katalog trideset

božanstava ili prestola, od kojih je jedno Abraksas, predstavljen sa petlovom glavom, rukama i trupom muškarca sa sklupčanom zmijom iznad.

„Znam istinu, ali ne mogu da osmišljam istinu. Neproce-njiv dar saopštavanja Istine mi nije dat. Neka drugi, srecniji od mene, spašavaju sektaše recima ili ognjem. Bolje je biti pogu­ bljen nego ubiti sam sebe. Ograničiću se na izlaganje odurnog krivoverja.

„Reč se učini telom da bi postala čovek među ljudima, ko­ ji će ga razapeti na krstu i biti iskupljeni od Njega. Rodio se iz utrobe jedne žene, iz odabranog naroda, ne samo da bi propove-dao Ljubav, već da bi trpeo mučeništvo.

„Bilo je potrebno da stvari budu nezaboravne. Nije bila do­ voljna smrt jednog ljudskog bića mačem ili kukutom da bi se povredila ljudska mašta do poslednjeg dana. Gospod je raspore­ dio događaje na patetičan način. To je objašnjenje poslednje ve­ čere, Isusovih reči koje nagoveštavaju izdaju, ponovljenog znaka jednom od učenika, blagosiljanja hleba i vina, Petrovih zakletvi, usamljenog bdenja u Getsemaniju, sna dvanaestorice, ljudske molitve Sina, znoja kao krvi, mačeva, poljupca koji izdaje, Pilata koji pere ruke, bičevanja, ruganja, trnja, purpure i žezla od trske, sirćeta sa žuči, Krsta na vrhu brežuljka, obećanja dobrom lopovu, zemlje koja se trese i tmine.

„Božansko milosrđe, kom dugujem tolike milosti, omogu­ ćilo mi je da otkrijem pravi i tajni razlog imena Sekte. U Kerio-tu, gde se verovatno rodio, održao se manastir koji se zove

Trideset Dinara. To je ime prvobitno i daje nam ključ. U tragediji Krsta - pišem sa dužnim poštovanjem - bilo je svesnih i nesve-snih učesnika, svi neophodni, svi kobni. Nesvesni behu svešte-nici koji su predali srebrnjake, nesvestan je bio narod koji je odabrao Barabasa, nesvestan beše namesnik Judeje, nesvesni behu Rimljani koji podigoše Krst Njegovog mučeništva i zaku-caše klinove i kockaše se. Svesna su bila samo dvojica: Otkupi­ telj i Juda. Ovaj je bacio trideset novčića koji su predstavljali cenu spasenja duša i odmah se obesio. Imao je tada trideset i tri go­ dine, kao i Čovekov Sin. Sekta ih obožava podjednako i oprašta grehe ostalima.

„Ne postoji samo jedan krivac; nema ko nije, svesno ili ne, izvršilac plana koji je zacrtala Mudrost. Svi dele sada Slavu.

„Moja ruka pruža otpor pisanju druge gnusobe. Prosvećeni se, kada napune naznačene godine starosti, izlažu poruzi i daju da ih razapnu na krst na vrh brda, da bi sledili primer svojih učitelja. Ovo zločinačko krštenje pete zapovesti mora se spreča­ vati strogošću koju su uvek zahtevali zakoni ljudski i božanski. Neka prokletstva Nebesa, neka mržnja anđela..."

NOĆ DAROVA

Priču smo čuli u staroj poslastičarnici Orao, u ulici Florida, u visini ulice Piedad.

Raspravljalo se o problemu spoznaje. Neko je pomenuo pla­ tonsku tezu da smo već sve videli u prethodnom svetu, tako daje spoznaja prepoznavanje; moj otac je, mislim, rekao daje Bejkon napisao: ako je učenje secanje, onda je neznanje, u stvari, zabo­ rav. Drugi sagovornik, gospodin u godinama, koji mora daje bio malo izgubljen u toj metafizici, odlučio je da uzme reč. Reče sa sporom sigurnošću:

- Nikako da shvatim do kraja to o platonovskim arhetipo­ vima. Niko se ne seća kada je prvi put video žuto ili crno, ili pr­ vog puta kada mu se svidelo neko voće, možda zato što je bio mali i nije mogao da zna da započinje veoma dugačak niz. Nara­ vno, postoje i drugi „prvi put" koje niko ne zaboravlja. Mogao bih vam ispričati ono što mi ostavi izvesna noć koju nosim u se-ćanju, tridesetog aprila 74. godine.

Leta su ranije bila duža, ali ne znam zašto smo ostali do tog datuma u lokalu naših rođaka, Dornaovih, na nekoliko milja od Lobosa. U to doba, jedan od radnika, Rufino, učio me je seoskim poslovima. Ja sam skoro napunio trinaest godina; on je bio dosta stariji i bio ga je glas da je odlučan. Bio je veoma vest; kada su se igrale igre, pobeđen je uvek bio onaj drugi. Jednog petka mi