P O J A M H U M A N I Z M A I R E N E S A N S E •Pojam humanizma•
Prvi oblik renesanse u Francuskoj jeste humanizam.. Latinska reč humanitas, iz koje je nastao naziv humanizam, prvobitno je označavala obrazovanje na grčko-rimskim obrascima. Tada su, naime, počeli da se izučavaju grčki i latinski jezik, antička književnost i slično. To su tzv. disciplinae humaniores. Kasnije se, međutim, to značenje širi i reč označava jedan novi pogled na svet, novu filozofiju života, a humanistima se nazivaju ljudi koji se odlikuju tim novim osobinama i duhom.
Humanizam je značajni naučni, kulturni, filozofski, a pre svega filološki pokret koji je karakterističan po svom delovanju na više planova, polazeći od filološkog izučavanja starih tekstova, traganja za originalnim antičkim spisima, do aktivnog uticaja na religiju, etiku i politiku.
Dve suštinske komponente humanizma kao pokreta su erudicija i savršeno poznavanje antičkog sveta, koje je u službi boljeg razumevanja modernog sveta.
Humanisti se odlikuju kosmopolitskim karakterom. To su intelektualci koji, nezavisno jedni od drugih dolaze do istih ideja, proučavaju iste jezike i nastoje da, svaki u svojoj sredini, izvrše sličan društveni uticaj. Njih zanima čovek u svoj njegovoj veličini i kao totalitet, dakle čovek kao jedinstvo duha i tela. Oni su ti koji su prvi probudili oduševljenje za stare pisce i postavili Kult antike za ideju vodilju čitave renesanse.
Osnovni zahtev koji humanisti postavljaju jeste sloboda pristupa antičkim spisima na njihovom izvornom jeziku, dakle u originalnoj verziji, u obliku koji nije deformisan i preopterećen tumačenjima i prerađivanjima tokom vekova. Njihova osnovna aktivnost usmerena je na uspostavljanje autentične forme drevnih spisa, kako bi se na naučnoj osnovi vršila dalja istraživanja, kako na religijskom planu, tako i na svim planovima koje religija neposredno dotiče, na planu mitologije, istorije, filosofije, poezije, nauke i sl.
Humanizam i renesansa se obično vezuju za istorijske događaje. Jedan od značajnih i presudnih događaja jeste zauzeće Carigrada od strane Muhameda II 1453.godine, jer to ujedno predstavlja i kraj Istočnog Rimskog Carstva. Istočnjaci beže iz carigrada u Italiju i u Italiji šire helenski duh. S druge strane pronalazak štamparije omogućava umnožavanje antičkih tekstova. Iz Italije, renesansni duh prodire u Francusku, a tome doprinose i ratovi sa Italijom vođeni u XV i XVI veku. Karlo VIII osvaja Napulj, zatim Luj XII osvaja Milano, a u XVI veku ratuje i Fransoa I koji dosta vremena provodi u Italiji.
Težnja za obnovom klasičnih dela najizraženija je za vreme vladavine kralja Fransoa I, koji je i sam bio ljubitelj književnosti i koji se trudio da humanistička znanja proširi i u svojoj zemlji. •Odlike humanizma
Reč humanizam potiče od latinskog prideva humanus što znači ljudski. Pored toga ova reč povezana je sa terminom studia humana (ljudske studije) nasuprot terminu studia divina (božanske studije). Božanske studije postojale su u srednjem veku na Sorboni, koju je 1252. godine osnovao Rober de Sorbon. One se od ljudskih studija razlikuju po tome što je sve bilo tumačeno u funkciji hrišćanske religije, dok ljudske studije u prvom planu imaju čoveka i sve izučavaju sa njegovog stanovišta. U srednjem veku antički tekstovi nisu bili poznati u svom izvorom obliku, već preko arapskih prevoda. Humanisti izražavaju zahtev ka vraćanju originalnim antičkim tekstovima. Kako bi bili u stanju da ih proučavaju, morali su da poznaju filologiju. Učili su tri antička jezika: grčki, hebrejski i latinski. Pored jezičke autentičnosti, humaniste zanima i autentičnost misli, oni žele pravilno da protumače ono što je dato u tekstu. Oni pokušavaju da nezavisno od hrišćanske dogme tumače smisao teksta, pa su pomalo i filozofi, i književnici, i prevodioci i tumači.
U vreme humanizma počinju da se objavljuju prevodi mnogih dela. Žak Amio (Jascques Amyot) prevodi dela grčkih pisaca, poput Heliodorovog dela “Teagen i Harikleja”, Longusovo delo “Dafnes i Kloe”, Plutarhove “Živote slavnih ljudi”. To prevođenje podsticao je i sam Fransoa I. On je bio taj koji je od Amioa tražio da prevede Plutarha. Ovaj prevod se i danas čuva u kraljevskoj biblioteci u Fontenblou. Fransoa I je prihvatio i predlog Gijom Bidea da 1530.godine osnuje Collège des lecteurs royaux, novi intelektualni centar, stvoren kako bi bio pandan Sorboni i kako bi se suprotstavio njenim okoštalim sholastičkim koncepcijama. U XVII veku naziv se menja u Collège royal de France, a posle revolucije on glasi Collège de France. Ova institucija koja postoji i dan danas, stvorena je po uzoru na španske i italijanske institucije Pravi se razlika između duhovnog i religijskog pokreta, jer religijski pokret definiše svoj cilj kao kalvinizam, a humanizam kao proučavanje čoveka.
Stav humanista prema samoj religiji veoma je različit. Većina humanista nije dovodila u pitanje ispravnost hrišćanske vere i njenih istina zasnovanih na otkrovenju. Jedni tako nešto nisu ni pomišljali, drugi su se trudili da to prikriju, a samo mali broj njih je propovedao ateizam. Jedan od ateista bio je Etjen Dole (Etienne Dolet), koji će život završiti na lomači. Neki humanisti slediće Kalvina, ali će najveći broj ipak ostati veran tradicionalnoj religiji – katoličanstvu.
U vezi sa humanizmom postavlja se problem jezika. U srednjem veku učeni ljudi pisali su na latinskom. I sami humanisti bili su oduševljeni antikom, a samim tim i latinskim jezikom. Francuski jezik bio je dosta ugrožen zbog težnje da se sve piše na latinskom. Međutim, ova težnja ostala je samo težnja ekstremnih humanista. U XVI veku javlja se težnja za afirmacjom francuskog jezika i mnogi istaknuti humanisti, kao i sam Fransoa I rade na tome.
Fransoa I 1539. godine donosi uredbu da se svi akti i pravna dokumenta pišu na francuskom jeziku.
Žan Kalvin doprinosi afirmaciji francuskog jezika tako što piše prvo teološko delo na francuskom jeziku. Delo je nastalo 1536. godine i prvobitno bilo napisano na latinskom pod nazivom “Institutio christianne religionis”. Kalvin ga je 1541. godine preveo na francuski i tom prilikom stvorio francusku teološku terminologiju.
Anri Etjen (Henri Etienne) branio je francuski jezik ukazujući na njegovu sličnost sa grčkim. Zaključuje de je francuski bolji jezik od svih savremenih jezika, pa i od latinskog, jer je bliži grčkom od svih njih. 1565. godine, on je objavio svoje delo“Conformités de la langue française avec la grecque” (Podudarnost francuskog jezika sa
grčkim).
Pesnici Plejade svojim manifestom iz 1549. godine, čiji je autor Di Bele, a koji nosi naziv Défense et illustration de la langue française (U odbranu i slavu francuskog jezika) daju svoje viđenje odbrane i afirmacije francuskog jezika.
•Pojam renesanse•
Pokret Renesanse, nastao u Evropi na bazi novih društveno-političkih odnosa u XV i XVI veku. To je, po rečima Engelsa, bio najveći progresivni prevrat koji je čovečanstvo do tada doživelo, doba koje je zahtevalo džinove i rađalo džinove, džinove po moći mišljenja, po strasnosti i karakteru, mnogostranosti i učenosti. Francuska renesansa, svojom širinom i dubinom, svojim književnim, umetničkim i naučnim dostignućima, mada zaostaje za italijanskom renesansom, zauzima jedno od prvih mesta u Evropi.
Reansa u Francuskoj počinje u XVI veku, dakle čitav vek kasnije u odnosu na Italiju.
Smatra se da je razdoblje renesanse započelo onim velikim otkrićima i zbivanjima koja su na istovetan način okončala hiljadugodišnju epohu srednjeg veka. Između srednjeg veka i renesanse nije bilo oštrijeg vremenskog prekida. Ove dve epohe dugo su se prožimale, i dok se jedna lagano gasila, druga je izrastala iz nje. Različiti faktori doprineli su nastanku renesanse.
•Istorijski događaji i naučna otkrića
Ulazak Muhameda II u Konstantinopolj, čime je srušeno Istočno Rimsko Carstvo i izmenjena mapa ondašnjeg sveta. Istočnjaci beže iz Carigrada u Italiju i u Italiji šire helenski duh.
Kolumbovo otkriće Amerike 1492.godine Vasko de Gama otkriva Indiju 1498.godine Magelan prvi put oplovljava svet 1519. godine
Epohalno Gutenbergovo otkriće procesa štampanja knjige i prvi primerak Biblije, od 42 reda, iz 1455. godine Kopernikovo otkriće heliocentričnog sistema •Uticaj Italije i njene kulture
Prilika za prve dodire Francuske sa Italijom bili su tzv. Italijanski ratovi, Karlo VIII osvaja Napulj, zatim Luj XII osvaja Milano . a u ratovima učestvuje i kralj Fransoa I, koji dosta vremena provodi u Italiji. Zahvaljujući tim ratovima renesansni duh prodire u Francusku. Naime, 1494. godine neobrazovani francuski vojnici ušli su u raskošne italijanske gradove,koji su se nalazili u punom sjaju renesanse. Susrevši se sa lepotom umetnosti i Francuzi su poželeli da je poseduju, pa su sa sobom poveli sve velike italijanske umetnike i umetnička dela
Ovde treba pomenuti da su mnogi mladi Francuzi išli u Italiju da studiraju.•Opšti faktori koji se ne mogu vremenski odrediti, ali koji su sa svoje strane takođe doprineli nastanku renesanse
Jačanje država
Osnivajne i razvijanje gradova Razvijanje manufaktura Zasnivanje bankarstva
Pustolovna putovanja koja su prerastala u kolonijalna osvajanja i donosila ogromna bogatstva Individualno preduzetništvo koje dovodi do individualnog bogaćenja
U nastanku i razvoju renesanse u Francuskoj veoma značajnu ulogu odigrali su i kralj Fransoa I i njegova sestra Margerita Navarska. U to vreme, pored Francuske i druge evropske zemlje, poput Španije i Engleske, postaju apsolutne monarhije sa jakom kraljevskom vlašću, čija politička i ekonomska moć sve više raste. Sledeci svoje italijanske uzore, evropski vladari postajali su zaštitnici nove kulture i umetnosti. Oni počinju da grade raskošne palate, naručuju slikarska i vajarska dela, a na svojim dvorovima okupljaju učene humaniste, pesnike i umetnike.
Što se tiče samog naziva renesansa on, u značenju u kom se danas upotrebljava, ne potiče iz XVI veka, već je nastao kasnije. Francuski istoričar Žil Mišle (Jules Michelet) nazvao je ovu epohu “renesansnom”, od glagola renaître, jer je to na neki način bilo ponovno rađanje čoveka i njegovog sveta. U XVI veku u upotrebi su bila dva termina. Jedan je postliminium, što je latinski izraz koji doslovno znači “pravo povratka u zavičaj”, a ovde označava da se jezici i književnost vraćaju iz izgnanstva. Drugi termin je restauracija, a odnosio se na obnovu izučavanja starih jezika i antičke književnosti.
Period renesanse shvaćene u širem smislu odnosi se na celokupno razdoblje XVI veka i obuhvata:
period renesanse u užem smislu (to je preporod u umetnosti, s posebno u književnosti)
humanizam (preporod u oblasti nauke i učenosti, pre svega preporod u filološkimnaukama)
reformaciju (preporod u oblasti religije) .• Reformacija i evangelizam •
Reformacija je verski pokret nastao u XVI veku koji je bio uperen protiv suprematije papske vlasti i srednjevekovne katoličke crkve i koji predstavlja preporod u oblasti religije i crkvenog života.
Reformacija počinje u Nemačkoj sa Martinom Luterom. 1510.godine, Luter, koji je do tada živeo u jednoj sasvim skromnoj sredini, odlazi u Rim koji se tada nalazio u punom bljesku svoje slave. Na čelu katoličke crkve u to vreme bio je papa Aleksandar Bordžija koji je na papski dvor uveo raskalašan duh i vrlo raskošan život. Tu praksu je nastavio i sledeći papa Leon X Mediči. Raskošan život zahtevao je dosta novca, a da bi se došlo do njega crkva je uvela prodavanje indulgencija odn. oproštajnica grehova. Zgrožen situacijom koju je zatekao u Rimu, Martin Luter je 1517. godine na vratima crkve u Vitenbergu objavio 95 teza protiv indulgencija. Iz tog protesta nastao je protestantizam koji se suprotstavio takvoj crkvi i koji je težio da se vrati prvobitnom hrišćanstvu i jevanđelju kakvo je predstavljeno u Svetom pismu.
Humanizam je u velikoj meri pripremio reformaciju, mada je Luter imao i protivnike među humanistima, npr. Erazma Roterdamskog.
Protestantizam je želo i da iz svog učenja ukloni sholastiku, odn. da oslobodi religiju od sholastike i teologije koje je udaljavaju od izvornog hrišćanstva. Na individualnom planu čovekove ličnosti, oni se zalažu za oslobađanje misli od tiranije vekovnih autoriteta, za razvijanje ljubavi prema obrazovanju i umetnosti, kao i za usavršavanje čovekove prirode. Oni se suprotstavljaju utapanju pojedinca u kolektiv i stvaranju uniformne misli. Protive se urođenom strahu od životne radosti, kao i potpunoj potčinjenosti jedinke struktuiranom sistemu.
Protestentizam se raširio i na teritoriji Francuske, mada u nešto drugačijem obliku. U početku je reformacija u Francuskoj imala istu osnovu kao i humanizam, a to je vraćanje autentičnim i originalnim tekstovima Biblije. Jevanđelja su smatrana za jedini pravi i autentični izvor hrišćanske vere, za razliku od katoličke crkve koja je uzimala u obzir i učenja “svetih otaca”. Razvoj reformacije u Francuskoj može da se podeli na dva perioda:
Period pre pojave Kalvina, do 1534. godine Period posle pojave Kalvina, nakon 1534. godine
Pre Kalvina ovaj pokret ima oblik evangelizma, odn. traganja za originalnim tekstovima. Tu možemo videti vezu između reformacije i humanizma. Tada nastaje prevod Biblije koji je uradio Lefevr D’Etapl, kao i Maroov prevod Psalama, što dovodi do oštrih reakcija i osude, kako od strane Sorbone, tako i od strane rimokatoličke crkve.
Fransoa I i njegova sestra Margerita Navarska podržavaju humaniste sve do 1534. godine i Afere sa objavama. Ovaj skandal Fransoa I doživljava kao ličnu uvredu i od tada prestaje da štiti humaniste. Upravo u to vreme Kalvin je formulisao svoj pokret, a humanizam nastavlja svojim putem.
Ova 1534. godina važna je još po nečemu. Posle Afere sa objavama, dolazi do represija, obnavlja se crkveni sud-inkvizicija, ljudi se odvode na lomaču, a u pravu prvi put mora da se dokaže krivica, doduše najčešće preko iznuđenog priznanja.
Nakon 1534. pokret reformacije u Francuskoj dobija oblik kalvinizma, po svom utemeljivaču Žanu Kalvinu. Kalvinizam je u suštini teocentrična doktrina, a od drugih protestantskih doktrina razlikuje se svojim učenjem o predestinaciji i o neodoljivoj blagodati. Kalvinizam želi da uspostavi jednostavnost prvobitnog hrišćanstva, svete tajne su svedene na krštenje i pričest (euharistiju). Kalvinovi sledbenici u Francuskoj bili su hugenoti, a u Engleskoj puritanci. Reformacija je doprinela jačanju novonastalih evropskih država, stvaranju nacionalnih crkava i njihovom potčinjavanju državnoj vlasti čime je srušen dotadašnji opšti i svemoćan položaj katoličke crkve.
•Kontrareformacija (contreréforme)
Renesansni duh je tokom jednog veka svog postojanja na tlu Francuske vremenom izgubio svoje oduševljenje i polet, svoju veru u ideale. Hedonizam i slobodoumlje ustupili su mesto iznova probuđenom strahu pred životnim problemima i časom smrti, a preovlađuju intelektualna obeshrabrenost i psihički zamor. Konačan udarac zadala je crkva, uspostavljajući ponovo vlast nad vernicima i organizujući kontrolu njihovog intelektualnog života. Dovršetak procesa kontrareformacije označio je i kraj razdoblja renesanse.
Kontrareformacija javlja se kao katolička reakcija na reformaciju. Naziv se odnosi na nazadne i često nasilne mere, pomoću kojih je katolička crkva u XVI i XVII veku pokušala da suzbije protestantizam.
Borba protiv protestanata formulisana je odlukama Tridentskog koncila koji je trajao od 1545. do 1563. godine. Tada se katolička crkva organizovala radi borbe protiv protestanata. U toj borbi učestvovali su posebni crkveni redovi jezuiti, odn. isusovci, dok su u Španiji to dominikanci. Obnavlja se inkvizicuja i uvodi se indeks zabranjenih knjiga – index librorum prohibitorum.
Reformacija je dovela do izbijanja verskih ratova, budući da se katoličanstvo uporno suprotstavljalo otcepljenim protestantima i njihovom učenju o Svetom pismu kao jedinom izvoru vere, učenju o slobodi savesti, jednakosti vernika i zahtevu za ukidanjem crkvene hijerarhije. U Francuskoj se u ovo doba odigravaju građanski ratovi, koji se nazivaju Verski ratovi. Pokolj protestanata u Versaju odigrao se 1562. dogine, a u noći između 24. i 25. avgusta 1572. godine dešava se Bartolomejska noć. Stvaraju se dva tabora, na jednoj strani je Sveta liga na čelu sa porodicom Gize (Guise,) a na drugoj su Burboni i Anri Navarski, koji će postati kralj Anri IV. 1598. godine donešen je Nantski edikt (L’Edit de Nantes), koji je protestantima dao neka prava, ali im je zabranio pravo na pobunu. Verski ratovi okončani su Vestfalskim mirom 1648. godine.
• V E L I K I R E T O R I Č A R I •
Imenom Veliki retoričari (Les Grands Rhétoriqueurs) naziva se grupa pesnika iz druge polovine XV i s početka XVI veka koji predstavljaju prelaz između Šarla Orleanskog i Klemana Maroa.
Po svojoj poetici Veliki Retoričari pripadaju pre srednjem nego šesnaestom veku jer neguju one pesničke forme koje su se negovale i u srednjem veku – balada, rondo, oda, elegija, poslanica i idila. Oni takođe stvaraju i jednu novu pesničku vrstu – sonet, nastalu od italijanskog oblika stramboto.
Reč rhétoriqueur sa jedne strane potiče od izraza un rhétorique ili un rhétoeicien koji u ono vreme označava pesnika, a sa druge strane od izraza art de seconde rhétorique1 koji u ono vreme označava pesništvo.
Oni produžavaju tendencije koje su se pojavile u XIV veku. Naime, u srednjem veku pojavljuju se tzv. poésies en formes fixes (pesme sa utvrđenim oblikom). U ovim pesmama tačno se zna koliko ima strofa, stihova, kakve su rime, gde se nalazi cezura. Najpoznatije poésies en formes fixes su balada i rondo.
Pesnici dokazuju svoj dar tako što se podređuju zahtevima te forme.Težnju da se poezija podredi strogim zahtevima fiksirane forme Veliki retoričari dovode do krajnosti. Više nije toliko važan talenat već umeće kojim pesnik savlađuje teškoće koje mu nameće ovakva forma. Pesnik pokazuje svoju veličinu kroz način na koji savlađuje te teškoće. Pesnik je virtuoz reči. On nije nadahnut od strane bogova već se oslanja na svoju veštinu.2
Glavni predstavniciove škole su:
1.
Jean Lemaire de Belges (najpoznatji veliki retoričar)2.
Jean Marot (otac Clément Marot-a)3. Jean Molinet
4. Otovien de Saint – Gelais 5. Guillaume Crétin
6.
Georges ChastellainU osnovi njihove poetike je briga za formom. Oni ne predstavljaju novinu u odnosu na svoje prethodnike već se na njih ugledaju. Za pesnika nije bitno da bude inventivan, već da poštuje norme. Veliki retoričari se ugledaju na “Roman o ruži”, srednjevekovno didaktičko-alegorično delo. U ovom delu pesnik sanja kako odlazi u neki vrt u kome treba da nađe svoju ružu odn. voljenu ženu. Da bi ispunio taj cilj, on prvo mora da savlada niz prepreka koje su u stvari personifikovane ljudske osobine. Glavna tema ovog romana je alegorično izražena ljubav, ali i način kako doći do predmeta ljubavi i kako ga osvojiti (ars amandi – veština voljenja). Ovaj roman ima dva autora. Prvi je Guillaume de Lorrice, koji je pripadao kurtoaznoj tradiciji koja neguje kult žene i u kojoj se žena veliča, a drugi je Jean de Meung koji pripada galskoj tradiciji u kojoj se žena ne veliča. Ovaj roman je bio inspiracija za mnoge, pa i za Velike retoričare koji pišu ljbavnu poeziju. Sledeći kurtoaznu tradiciju oni veličaju ženu. Ne traže originalnost – njihova pesnička materija obuhvata neka sasvim opšta mesta: ljubavne, religijske, moralne i političke teme. Osim toga u njihovoj poeziji često se oseća moralizatorski ton.
Međutim u osnovi svega nalazi se briga za formom. Pesnik se brine o doteranosti forme, o njenoj eleganciji i skladu pa neguje ukrase koji će tome doprineti – alegoriju, mitologiju, simboličku predstavu (snovi, voćnjaci, vrtovi, hramovi, vrline), igre reči, efekte ritma i rime, latinizme. Pomoću ovih sredstava pesnik razvija svoju virtuoznost.
Veliki retoričari bili su ponosni na svoja ostvarenja, smatrali su da su njima dostigli sam vrh poezije, te su na ovaj način oni svojevrsna preteča pesnika koji su imali izraženu svest kako o svojoj tako i o veličini svog dela.
1 Prva retorika (Art de première rhétorique) je nauka o besedništvu. Besedništvo je svoj
vrhunac dostiglo u zlatno doba Atine, kada su se njime služili političari kako bi lepim rečima zadobili pažnju i poverenje građana. Upravo kroz želju da im govor bude što dopadljiviji, oni su stvarali stilske i govorne figure. Po ugledu na njih i pesnik mora da koristi što više figura kako bi njegovo delo bilo što lepše.
2 U doba Velikih retoričara postavlja se takođe i pitanje izvora stvaranja. Kao odgovor na ovo
pitanje javljaju se tri teorije. Prva je teorija o pesniku nadahnutom od strane Boga (nju podržava platon). Druga teorija ne priznaje značaj nadahnuća, već smatra da se sve postiže radom (nju podržavaju Veliki retoričari). Treća teorija miri prve dve i smatra da je izvor stvaralaštva sinteza rada i talenta.
Škola Velikih retoričara imala je uspeha sve do 1565. godine. Činjenica da se, kao npr. u ovoj školi tako dugo neguju pesnički oblici srednjeg veka, još je jedan od dokaza da su novine, koje su sa sobom doneli humanizam i renesansa, sporo prolazile. U svoje vreme Veliki retoričari uživali su veliko divljenje publike, iako su danas gotovo zaboravljeni.
•C L É M E N T M A R O T•
Clément Marot rođen je 1496. godine, a umro je 1544. godine, u vreme delovanja Lionske škole. Svoje pesme objedinio je u zbirci “Adolescence Clémentine”, koju je objavio 1532. godine. Kako je ova zbirka doživela veliki uspeh, dve godine kasnije, 1534. objavio je njen nastavak pod nazivom “Suite de l’adolescence”
Najpoznatija dela:
•
Le temple de Cupido (1515.g.)•
Petite épître au Rois (1518.g.)•
À Madame d’Alencon (1518.g)•
À son ami Lion (1527.g.)•
Deploration de la mort de Florimand Robertet (1527.g.)•
Au roi pour avoir été dérobé (1531.g.)Kleman Maro bio je sin Žana Maroa (Jean Marot), velikog retoričara. Odgajan je na dvoru jer je njegov otac postao sekretar Anne de Bretagne. Mladom Marou odgovarao je život na dvoru tako da je i sam kasnije postao dvorski pesnik. Kada je na vlast došao François I, sastavljao je poslanice njemu i njegovoj sestri. 1519. godine postao je sekretar Margerite Navarske i dvorski pesnik.
Maro je imao jednu osobinu koja ga je krasila još od detinjstva, naime nije se podređivao autoritetima. U to vreme autoritet je bila Crkva koju je ismevao, kao i Sorbonu, sudove itd. Vodio je žučne verske rasprave, što nije bilo previše čudno s obzirom na to da je živeo na dvoru Margerite Navarske, gde se negovao jedan prečišćeni katolicizam. Maro je to prihvatio, pa nije čudo što je ubrzo došao u sukob sa Crkvom. Svoje stavove pokazivao je nepažljivo a često i drsko. Tako je 1526. na javnom mestu jeo slaninu za vreme velikog posta. Baš u to vreme Margerita Navarska bila je u Španiji, u Madridu, gde je pregovarala o otkupu svog brata koga su zarobili Španci. Maroa nije imao ko da zaštiti, pa su ga uhapsili. Naravno, po povratku Margerite Navarske i Fransoa I, oslobođen je na njihovu intervenciju.
Ovo iskustvo pesnik je transponovao u svoju pesmu “À son ami lion.”3 On se u naslovu poigrava rečima i u stvari transponuje Lafontenovu basnu o mišu i lavu.4 Maro je miš koji je hteo
da jede pa je uhapšen. Sada traži od svog prijatelja Liona da ga oslobodi, pa će mu on to jednog dana vratiti. Ovo je jedna njegova duhovita i lepršava pesma. Međutim nisu sve takve. Pisao je i satirične pesme uperene protiv katoličke crkve. Tako npr. u pesmi “Déploration de la mort de Florimand Robertet” izražava gnev i jad uperen protiv katoličke crkve.
Tako je pisao dok je uživao zaštitu kralja i njegove sestre. Međutim čuvena Afera sa objavama ( Affaire des placards) iz 1534. godine, bitno menja stvari. Jednog jutra u kraljevom dvorcu u Amboazu ( Ambois) osvnuli su leci kojima se vređa crkva, pa i sam papa. Kralj je to shvatio kao ličnu uvredu, te je stoga otkazao zaštitu evangelistima, od kojih su mnogi kažnjeni tako što su spaljivani na lomačama. Maro shvata da se i njemu sprema opasnost, budući da su mu
3 Lion je ime Maroovog prijatelja, ali i generičko ima za lava
4 Miš upada u mišolovku i moli lava da mu pomogne da izađe. Lav to odbija, ali miš i bez
njegove pomoći uspeva da se izvuče. Nedugo zatim, lav se našao u situaciji da zamoli miša za uslugu. Na njega je pala mreža i on moli miša da je izgrize. Miš je pomogao lavu i spasao ga. Naravoučenije basne je da i mali mogu da spasu velike.
se knjige našle na ozloglašenom Index librorum prohibitorum, pa beži iz Francuske i odlazi u Italiju kod René de France, ćerka Luja XII. U međuvremenu saznaje da će moći da se vrati ako pristane da se javno odrekne svojih uverenja i da bude javno išiban. Pristao je na to, 1537. godine se vratio u Pariz i ponovo postao blistav dvorski pesnik.
U to doba već ozbiljno radi na prevođenju Davidovih psalama. Prvi prevod sa 30 psalama objavljuje 1541. godine. Taj prevod, koji je bio luteranski obojen, postiže veliki uspeh. Njim su se oduševili kako Fransoa I, tako i francuski reformisti koji su ga prihvatili, što je Marou koji je i bez toga bio na stalnom oku inkvizicije, donelo samo nevolje. Luteranci su 1542. godine bili izloženi velikim progonima u Francuskoj, pa Maro beži u Ženevu, centar protestantizma. Tu 1543. objavljuje novu zbirku prevedenih psalama koja sadrži ukupno 50 psalama – 30 starih i još 20 novih. Sorbona oštro osuđuje ovaj prevod i Maro shvata da se više nikad neće vratiti u Francusku. Umire u Torinu 1544. godine.
•Maroovo delo
Maroovo delo, koje nije tako raznovrsno kao npr. Ronsarovo, ima više aspekata (uticaja). 1.aspekt – Nasleđe velikih retoričara
Maro je bio sin i učenik Žana Maroa, jednog od najpoznatijih velikih retoričara, ali se postepeno oslobodio njegovog uticaja. Tome su u najvećoj meri doprineli život na dvoru i evangelizam. Maroovom ličnom razvoju doprineli su boravak u Italiji i uticaj Margerite Navarske. Za njega se može reći da je poslednji srednjevekovni pesnik i to je ono što ga vezuje za srednjevekovnu poeziju. Za velike retoričare vezuje ga sklonost ka čvrstoj formi, podela na rodove i vrste, određeni pesnički postupci. Danas, kada se ima na umu Maroova poezija, sve te njene osobine mahom se zanemaruju, a ono što privlači pažnju jeste njegova sklonost ka verbalnoj virtuoznosti.
2.aspekt – Uticaj dvorskog života
Maro je bio dvorski pesnik, imao je titulu valet de chambre odn. bio je kraljev lični sekretar. Na dvoru se osećao veoma prijatno i takav život mu je zaista odgovarao. Bio je prisan sa najvećim ličnostima svog doba, sa Fransoa I, Margeritom Navarskom, René de France. Na te velikaše je mislio kada je pisao svoje prigodne pesme – to su bili epitafi pisani povodom smrti nekog velikaša, povodom rođenja prinčeva i princeza ili povodom povratka kraljevih sinova iz zarobljeništva. Imao je prirodan dar da se dopadne velikašima, bio je izuzetno duhovit i vrlo otmen. Inspirisali su ga različiti događaji iz dvorskog života, te upravo dela sa ovom tematikom čine najveći deo njegovog stvaralaštva. Dvorski život doprineo je Maroovom oslobađanju od uticaja Velikih retoričara.
3.aspekt – Humanistički uticaj
Maro je poznavao mnoge humaniste među kojima su svakako najpoznatiji Fransoa Rable i Gijom Bide. Divio se njihovom obrazovanju, mada sam nije bio toliko učen.5 Najveći broj
humanista upoznao je tokom svog boravka u Italiji u gradu Ferari, kada je bio u poseti kod René de France. Humanistički aspekt ogleda se u činjenici da je on slavio Collège des lecteurs royaux, osnovan 1530. na inicijativu Gijom Bide-a. Naziva ga La trilangue et noble académie, jer su se u njemu izučavala tri jezika: latinski, grčki i hebrejski. Ova institucija predstavljala je pandan Sorboni i na njoj studije nisu bile podložne teologiji, već su same sebi bile cilj – studia humana nasuprot studia divina. Pa ipak, mnogo više nego antički, Maroova poezija nam otkriva svoj italijanski uticaj. Tokom njegovog boravka u Ferari njom su vladali petrarkisti. Maro se inspirisao
pesničkom formom stramboto od koje će nastati sonet. On je, takođe, i autor prvog soneta francuske književnosti, mada ih nije napisao mnogo, tek desetak.
4. aspekt – Uticaj evangelizma
Maro je zbog evangelizma doživeo najviše nevolja, ali mu je on,sa druge strane, pružio i novu inspiraciju – satiru, koju Maro razvija u svojim epitafima uperenim protiv katoličke crkve. Napadao je sveštenstvo, pohlepne i licemerne kaluđere, ali kako su u to vreme ovakvi napadi bili uobičajeni, Maro odlazi još dalje. On ne kritikuje samo kaluđere, već i okoštale teologe sa Sorbone. Tu vidimo njegov reformistički duh koji se suprotstavlja dogmatizmu glavnog telološkog fakulteta. Na ove teologe naročito se okomio kada su oni luterancima zabranili da prevode Sveto pismo sa grčkog. Naime, postojao je jedan prevod Svetog pisma koji je katolička crkva koristila jer je odgovarao njenim dogmama, ali je to bio prevod sa latinskog. To je bio razlog zbog kojeg je crkva strogo zabranjivala bilo kakvo ponovno prevođenje svetih knjiga. Maro je, naravno, bio na strani reformista i Collège des lecteurs royaux. Poznata je njegova satirična poema “Déploration de la mort de Florimand Robertet” u kojoj napada katoličku crkvu, koja zajedno sa smrću, predvodi povorku sa devizom: “Le feu à qui en grogne”, odn. “Pakao onome koji gunđa”. Maro je u Svetom pismu našao elemente čije reminescencije nalazimo u mnogim njegovim pesmama (intertekstualni sloj). Uticaju evangelizma duguje i prevod Psalama. Taj prevod, koji će usvojiti Kalvinisti, imao je 27 izdanja počev od 1541. godine, pa narednih deset godina.
Čitavim Maroovim delom provejava nafinija duhovitost u kojoj se ogleda njegov talenat i koja ga čini specifičnim. Zahvaljujući njoj njegove prigodne pesme nisu banalne. Maro je inače bio sklon banalnim temama. Predmet njegovih pesama je i ono što se njemu samom događa – žali se na besparicu, opisuje svoju bedu, priča kako ga je pokrao sluga Gaskonjac. Međutim, Maro ume i da se našali na svoj račun. On je jedan od najzajedljivijih pisaca svog vremena, ismeva kaluđere kao i žene. Odredio je ton satiričkog epigrama u kojem se smenjuju sa jedne strane bes, a sa druge duhovitost. Od jedne konvencionalne vrste kakva je poslanica, načinio je vrstu punu prefinjenosti i duha. To je tzv. style marotique, stil koji se odlikuje prefinjenim humorom, delikatnošću i igrama reči. Taj humor usvojilli su mnogi pesnici, te tako nastaje ono što nazivamo école de Marot.
Zbog svega ovoga, Maro će vladati francuskom poezijom sve do pojave Ronsara. Maroovu slavu pomutiće Plejada, ali će pesnici XVII veka veoma ceniti i njega i njegovu duhovitost.
•L I O N S K A Š K O L A• L’École lyonnaise
Posle Maroa, u francuskoj Književnosti XVI veka dolazi Lionska škola, koja deluje četrdesetih godina XVI veka. Kao što joj samo ime kaže, ona nastaje u Lionu, što pokazuje da Pariz nije bio jedini i apsolutni centar dog doba. Može se, čak reći da je po mnogo čemu u prvoj polovini XVI veka, Lion napredniji od Pariza.
Postoji više razloga zbog kojih je Lion, a ne Pariz, bio grad koji se prvi otvorio novinama. 1. razlog
Još od vremena stogodišnjeg rata vladari su odlazili iz Pariza u oblasti oko reke Loare. Tamo su gradili svoje zamkove, provodili dosta vremena sa svojom svitom i samim tim širili kulturu i umetnost. Isto tako, prisustvo štamparije stvorilo je izvanrednu kulturnu atmosferu i omogućilo da dela dođu u ruke obrazovane publike.
2. razlog
Drugi razlog je posebno povoljan geografski položaj Liona. On se nalazi na raskrsnici puteva između Italije, Švajcarske i Nemačke. Ovaj povoljan položaj, uz vrlo razvijenu industriju proizvodnje svile, doprineo je razvoju trgovine koja je sa svoje strane doprinela bogaćenju stanovništva. Bogatstvo je omogućilo da se razvije salonski život i kultura.
3. razlog
U salonskom životu odlučujuću ulogu imaju žene, pa se i literatura koja se negovala u salonima podređuje ženskom ukusu. Pišu se ljubavne pesme i neguje se kult žene.
Lionska škola ne odbacuje srednjovekovno nasleđe, ali prihvata i novine. Uključuje se u nove tokove sa osećanjem mere, a glavna odlika poezije njenih pripadnika jesu platonistički i petrarkistički uticaji. Ovaj dvostruki uticaj vidljiv je i kod najznačajnijeg predstavnika Lionske škole, Morisa Seva. U njegovoj poeziji može se uočiti i srednjevekovno nasleđe ali i petrarkistički uticaji. Sev je čak učestvovao u traženju i iskopavanju Laurinog groba 1533. u Avinjonu.
Pesnici Lionske Škole gaje kult prema Petrarki koji je jednako jak kao kult Plejade prema Antici. Petrarka je pisao pesme Lauri u kojima je veliča. Međutim, njihova ljubav je ostala neostvarena jer je Laura umrla mlada. Po ugledu na Petrarku, pesnici Lionske škole obnavljaju ideju neostvarene, uzvišene ljubavi. Mnogi od njih, takođe po uzoru na Petrarku, veličaju svoju gospu – la dame, kojoj daju različita imena i koja je mogla biti stvarna ili izmišljena. Osnovna tema pesnika Lionske škole je ljubav čija je glavna odlika njena neostvarivost, a pošto je neostvariva, ona se idealizuje i spiritualizuje.
Osećanje ljubavi prolazi kroz tri faze: 1.faza - FAZA POŽUDE
Ova faza opisuje trenutak kada je pesnik ugledao ženu, ljubav svog života, koja ga je zadivila svojom lepotom. Naravno u pitanju je coup de foudre – ljubav na prvi pogled. U ovoj fazi ljubav nailazi na prepreku – pesnika voljena gospa ili odbija, ili ne može da prihvati njegovu ljubav jer je udata, ili ona na kraju umire.
2.faza - PETRARKISTIČKA FAZA
U ovoj fazi ljubav prelazi u snove. Pesnik idealizuje svoju draganu koja postaje oličenje najvećih vrlina, koje pesnik obožava. Žena ovde još uvek ne gubi svoje fizičko obeležje.
3.faza - PLATONISTIČKA FAZA6
Pesnik se sve više udaljava od predmeta svoje ljubavi. Usredsređuje se na sliku voljenog objekta koju ima u sebi, te žena polako gubi svoja fizička svojstva. Ona je inkarnacija ideje ljubavi, a pesnikova ljubav je obožavanje te ideje7.
Lionskoj školi pripadali su pesnici koji su nastojali da uspostave vezu odn. da ostvare sponu između Lionske škole i Plejade, najveće pesničke škole XVI veka. Kako su se ovi pesnici
6 Nezaobilazan je uticaj Platonove filosofije odn.njegovog shvatanja sveta, a naročito ljubavi.
Platon smatra da su prvo postojale ideje, a tek posle njih stvari kao odraz ideja. Tako i lepota postoji prvo kao ideja, a onda i kao pojava u mnogobrojnim inkarnacijama te ideje.
7 Moris Sev u svojoj zbirci Délie, objet de plus haute vertu (Delija, uzor čiste vrline) , u imenu
gospe kojoj je posvećena zbirka (Délie) krije anagram reči idée. Karakterističan naslov ima još jedna zbirka pesama –Antoine Héroet –“ La parfaite amie”.
formirali u Lionskoj školi, logično je da tu sponu čine platonizam i petrarkizam. Objavljivanje mainifesta Plejade i Di Beleove zbirke Olive, 1549.godine, samo su učvrstile tu vezu.
Pontus de Tyard (1521- 1605)
Svoju ljubavnu poeziju u platonističkom i petrarkističkom stilu “Erreurs amoureuses” (Ljubavne zablude), objavljuje 1549. godine, nekoliko nedelja nakon izlaska Di Beleove zbirke Olive, čime se približava Plejadi. Dve godine kasnije, 1551. objavljuje “Continuation des erreurs amoureuses”. Svoju treću knjigu “Vers lyriques”, kojom se sasvim priklanja Plejadi, objavljuje 1555. U ovoj zbirci nalaze se ode pisane sasvim u Ronsarovom stilu.
Guillaume des Autelz (1529-1581)
Bio je Pontisov rođak. Svoju pesničku aktivnost započeo je kao veliki ljubitelj i podražavalac Maroa, ali i svog rođaka. Taj dvostruki uticaj dolazi do izražaja u njegovom delu “Repos de plus grand traval”, izdatom 1550. godine. Tada već počinje da se divi pesnicima Plejade. Taj novi duh uočljiv je u delu “Amoureux repos” , objavljenom 1553. godine, u kome imitira Ronsara i Pontisa.
Jacques Pelletier (1517-1582)
Rano je počeo da se interesuje za antičke pisce i teoretičare. 1541. godine objavljuje prevod Horacijeve poetike. Tu unosi i jedan svoj tekst u kome brani francuski jezik od latinskog, i kaže da treba pisati na francuskom i unaprediti ga. Po tome je on pravi preteča Plejade čiji su predstavnici za temu svog manifesta uzeli taj isti problem. 1547. godine objavljuje zbirku pesama “Oeuvres poetiques”, u kojoj daje praktičnu primenu svojih znanja.
Pored ovih pesnika Lionskoj školi pripada i nekolko žena, što je u skladu sa činjenicom da ova poezija odgovara ženskom duhu i osećajnosti.
Luise Labé (1522-1566)
Luise Labé imala je burnu mladost.. Bila je lepa i inteligentna. Pisala je stihove na latinskom i na francuskom. Preobučena u muškarca učestvovala je u opsadi Perpinjana. Kasnije se udala za bogatog užarskog trgovca koji joj je ostavio slobodu druženja sa drugim pesnicima. Odatle potiče njen nadimak la belle cordière – lepa užarka.
Glavna tema njene poezije je ljubav i to pre svega ljubav prema pesniku koji se zvao Olivier de Magny. Mada je pisala u okviru petrarkističke tradicije, izlazila je iz njenih okvira jer je slavila ljubav koja je donekle bila čulna i recipročna. Njeno delo nije veliko, sačinjavaju ga 3 elegije, 24 soneta i jedan prozni tekst koji se zove “Débats de folie et d’amour”. Sva njena dela sakupljena su u knjizi pod nazivom “Oeuvres de Luise Labé” koja je objavljena 1555.godine.
Pernette de Guillet (1520?-1545)
Ona je bila pesnikinja, ali i glavna inspiracija i predmet ljubavi pesnika Morisa Seva.8 Piše
pesme u platonističkom i petrarkističkom stilu slaveći uzvišenu i čednu ljubav, ali manje kao teoretičar, a više kao žena. Svoju zbirku pesama pod nazivom “Rimes” objavila je 1545. godine.
•M A U R I C E S C È V E• (1500?-1562?)
Najpoznatija dela Morisa Seva su :
-Délie, objet de plus haute vertu – 1544. godina -Le Microcosme – 1562. godina
O životu Morisa Seva ne zna se mnogo. Godine 1533. u Avinjonu učestvovao je u iskopavanju jednog groba za koji se mislilo da je Laurin, što utiče na njegovo petrarkističko usmerenje. Studirao je na nekoliko univerziteta u Italiji, družio se sa Italijanima, održavao veze sa humanističkim krugovima, sretao se sa Maroom, Rableom, a kasnije i sa Di Beleom. Od 1536. godine uživa veliki ugled jer pobedjuje na takmičenju u pisanju blazona koje se održavalo svake godine. Sevov blazon nosio je naziv “Blason de sourcil”. Zbog njegove slave usled pobede Margerita Navarska mu je poverila da upravlja ceremonijom organizovanom u Lionu povodom dočeka Anrija II i Katarine Mediči. Neposredno pre toga umro je kraljević François le Dauphin, pa je trebalo napisati posmrtnu pesmu – le tombeau. Tim povodom Sev piše eklogu Arion i u ovaj tradicionalni žanr unosi elemente Antike.
Ono što Morisa Seva izdvaja od ostalih pesnika njegove vrste jeste odsustvo dvorske poezije u njegovom delu. Njegova poezija je lična, hermetična i zato se ponekad teško razume. Jedan je od prvih pesnika koji koristi simbole i stilske figure, pa se smatra dalekim pretečom simbolista.. Sevovo glavno delo, “Délie, objet de plus haute vertu” sadrži 449 pesama koje imaju isti oblik – sadrže po deset stihova napisanih u desetercu. Takva pesma zove se le dizain tj. decima. Zbog toga se smatra da Sev naročito voli da se oslanjana simboliku brojeva. Prisutan je i određen broj rima u svakoj decimi i to abba (obgrljrena) bc cdcd (ukrštena). Novina je to što je, po uzoru na Petrarkin kanconijer, ova zbirka posvećena jednoj ženi, Deliji.
U ovoj zbirci kritičari su našli, sa jedne strane, tragove srednjevekovne poezije, Velikih retoričara, Romana o Ruži, kurtoazne lirike odn. trubadura i truvera, a sa druge strane jednu renesansnu crtu – prožetost petrarkizmom i platonizmom. Sev se ovde pojavljuje kao jedan od primera kako prihvatanje određene tradicije ne mora da priguši jaku pesničku ličnost, nego joj čak može pomoći da nađe pravi put. Stihovi u Sevovoj poeziji nisu samo ljubavni već predstavljaju i jedno neprekidno traganje i duhovnu pustolovinu, pa čak i traganje za večnošću. Saopštavanje poruke vrši se kroz određeni raspored pesama. Isto tako jedna decima, sama za sebe, teško je razumljiva i teško ju je protumačiti; međutim u sledu decima otkriva se njihov dublji smisao – po etapama otkriva se duhovna pustolovina, neprekidna borba između svetla i tame, što je česta interakcija. Ta borba se razrešava u uzlaznom kretanju – uzdiže se od čulne ljubavi, koja je inspiracija, ka večnosti.
Ovo delo Morisa Seva ima čvrstu unutrašnju strukturu. Neki elementi ovog dela vide se i u naslovu. Ime Délie može biti posmatrano i kao anagram reči idée, ali Delija je takođe i ime Apolonove sestre, boginje sa grčkog ostrva Delos. Ova boginja javlja se u tri suprotna vida – kao Hekata,boginja noći i tmine, boginja mesečine i boginja neba i svetlosti Dijana. Dakle, prikaz raznovrsnih i protivrečnih lica jeste, zapravo,slika pesnikove sudbine budući da je on raspet između protivrečnih težnji, tačnije između čulnog i duhovnog, što nastoji da prevaziđe.
Ovde je reč o saznajnoj pustolovini, a glavni element je ljubav. Pesnik najpre govori kako se zaljubio u svoju gospu, kako je doživeo coup de foudre. Lepota žene predstavlja odraz više duhovne i idealne lepote. Ova lepota deluje uglavnom na čulo vida i sluha, ali i na druga čula. U prvom planu je objašnjenje te ljubavi – najpre se opeva gospino telo, potom njene osobine, da bi na kraju pesnik prešao na subjektivna osećanja. Jedini način da se ova nemoguća ljubav ostvari jeste preko pogleda. Česte su reči poput l’oeil, voir itd. Percepcija je ovde jako važna, jer zaljubljeni pesnik preko pogleda ostvaruje prvi kontakt sa voljenom ženom. Taj prvi kontakt opisan je kao fatale. Njene oči su za njega izvor svetlosti i deluju kao Amorova strela. Druga tema je tema ogledala, jer se lepota voljenog bića odražava, poput lika u ogledalu, u pesmi zaljubljenog pesnika. Sa druge strane, u toj lepoti se odražava čitav svet.
Pesnik stalno žudi da se približi voljenoj ženi, a pošto ga ona odbija, on pati. Sve su ovo nužni elementi. Ipak njegovo osećanje je dvosmisleno – iako je nesrećan, sama pojava voljenog bića u njemu izaziva radost. Ovaj stil se zbog toga naziva le style doux–amer (gorko-slatki stil), tj. to je polaritet tame i svetlosti. Ta suprotnost se pojavljuje kao varijacija suprotnosti koju je prvi izrazio Platon u delima “Fedar ili o lepoti” i “Gozba ili o ljubavi”. Naime, on kaže da dušu vuku dva konja crni i beli, crni vuče dušu ka ponoru, a beli ka idealu. Ova antiteza simboliše borbu materije i duha. Potom se nadovezuje niz drugih platonističkih antiteza, na primer varijacija vatre i leda – pesnik gori u vatri, dok ga njegova gospa hladno odbija. Važna je i suprotnost smrt – život. Pesnik umire pateći za voljenom gospom, a onda, pri susretu sa njom, ponovo oživljava, srećan što je u njenom prisustvu. Zaljubljeno biće, koje neprekidno umire da bi oživljavalo, može se uporediti sa Feniksom, koji se podiže i ponovo rađa iz svog sopstvenog pepela.
Predmet pesnikove ljubavi je stvarna žena, Pernet de Gije i njena konkretnost se ne gubi iz vida. Ljubav mu, ipak, nije u prvom planu, jer postoji nešto što je prevazilazi, a to je traganje za apsolutnim. Osećanje se sve više prečišćava, spiritualizuje i uzdiže do čiste ljubavi i mirne kontemplacije lepote. To je pobeda duha nad čulima. Ovaj deo ima platonistički smisao. Sev u nekim pesmama identifikuje Deliju sa nekim ličnostima iz “Fedra”. U “Fedru” se pojavljuje Diotima koja Sokratu pokazuje put ka idealnoj lepoti. Delija se poistovećuje sa Diotimom. Ova zbirka pesama završava se mišlju o smrti kao obnovitelju i mišlju o konačnoj pobedi duha i njegovoj besmrtnosti.
Cela zbirka je komponovana u skladu sa platonovskim usponom od čulne želje do čiste ideje. Ta čista ideja je večna, a njene inkarnacije su prolazne.
Posle toga, razvija se ideja o pesnikovoj besmrtnosti, koju je prvi razvio De Belž (De Belge). Pesnika besmrtnim čini njegova poezija. Iako u ovoj zbirci Sev sledi platonistički razvoj ljubavi, ona se ipak razlikuje od drugih platonističkih zbirki tog vremena.
Moris Sev svoju misao izražava na eliptičan način, tako da je ona često nejasna. Razlog te nejasnoće nalazi se u jednoj tradiciji koja je postojala kod Italijana, a koja počiva na verovanju da pesnik treba da izrazi najveće tajne sveta pomoću alegorije i simbola. Pošto je to u prvom planu, poezija treba da bude slika i muzika. Sevov stil je prvi u francuskoj poeziji u kom se harmoniji i ritmu daje vrednost nezavisno od smisla, a pesma sama po sebi ima smisao po muzikalnosti. Zbog nejasnosti svoje poezije, Sev je izazivao protivrečne reakcije. Tako Di Bele, na primer, shvata veličinu ove veštine, ali mu smeta nejasnost, pa je zbog toga kritikuje. I Ronsaru smeta Sevovo misaono sanjarenje. Svi oni osećaju njegovu vrednost, ali njihov zdrav razum je više voleo jasnost. Zato su mu se divili, ali sa određenim odstojanjem.
Međutim, nakon drugog izdanja zbirke “Délie, objet de plus haute vertu”, njegovo ime pada u zaborav, jer ga, svojom žestokom poezijom, potiskuje Agripa D’Obinje. Kasnije će ga iz zaborava izvući Sen – Bev (Saint-Beuve), svojim delom “Tableaux de la poésie française au XVI siècle”. Međutim, u tom delu više se govori o Ronsaru i Di Beleu. Novu afirmaciju će doživeti sa simbolizmom, krajem XIX veka. Pristalice ovog pravca uzimaju ga za preteču, a njihovi protivnici na njegovom primeru pokazuju simbolistima da oni nisu prvi koji su izmislili hermetičnost poezije.
Pored ove zbirke, Sev je 1562. godine objavio i delo “Le microcosme”. To je filosofska poema u tri toma, koja ima 3000 stihova u dvanaestercu (aleksandrincu). Ona je izraz renesansne tradicije da se predstavi suma ljudskog znanja i ljudski duh koji vodi poreklo od Boga, ali i sam ima veličinu i moć da osvoji svet. Ovo veličanje uočljivo je i kod Rablea. Sev pokušava da predstavi to znanje kroz jednog čoveka9, Adama, koji u sebi sažima celokupnu istoriju
čovečanstva. On proročki otkriva veličinu čoveka koji se kreće ka izmirenju sa Bogom i večnosti. Ova tema anticipira čuvenu Igoovu “Legendu vekova” (La légende des siècles”), koja će se pojaviti u XIX veku, a koja predstavlja zbirku epskih pesama u kojima se pokazuje hod čoveka od tame ka svetlosti.
Pošto se ovo Sevovo delo pojavljuje u doba kada opada vera renesanse u čovekove moći i kada se u haosu verskih ratova ruši humanistički ideal, za njega se može reći da je anahronično. Period između 1560. i 1596. godine, sav je u znaku verskih ratova, koji traju do 1598. godine kada je Anri IV doneo Nantski edikt.
•L A P L É I A D E•
Plejadu čini grupa pesnika okupljenih oko humaniste Žana Doraa (Jean Dorat) koji su imali određeni pesnički program. Želeli su da proslave francuski jezik pisanjem velikih pesničkih dela. U osnovi njihove poetike jeste vera u veličinu poezije. Ovaj pesnički ponos dokazuje i ime koje su sebi dali. Plejada je sazvežđe od sedam zvezda koje su dobile ime po sedam kćeri boga Atlanta Plejadi su pripadali sledeći pesnici:
• Jean Dorat
• Pierre Ronsard
• Joachim du Bellay
• Jean Antoine de Baif
• Remy Belleau
• Guillaume des Autelz
•
Jacques Pelletier• Etienne Jodelle
•
Pontus de Tyard• Jean de la Pérouse
Istorija Plejade počinje 1543. godine kada su se neki od ovih pesnika sreli. Te godine, na sahrani kardinala Gijom di Belea, oca Žoakim di Belea sreću se kardinalov sekretar Žak Peltje, Ronsar i Di Bele. Otkrivaju da imaju neka zajednička shvatanja i iste ideje, između njih se prvo rađa prijateljstvo, a potom i pesnička škola koja je nosila i svežinu mladosti, ali i ozbiljnost mladih ljudi koji žele da postanu slavni.
1547. godine Peletje objavljuje knjigu “Oeuvres poétiques” u koju svrstava prve Di Beleove i Ronsarove pesme. Pre toga Ronsar je upoznao Antoana de Baif-a sa kojim je učio kod Žana Dora-a. Kada je dora postao direktor Collège de Coqueret-a u Parizu, poveo je sa sobom dva
svoja učenika – Ronsara i De Baif-a. Tako se formira grupa koja se zove Brigada. Ovim imenom ističe se duh grupe koja se borila za nova pesnička načela. Tek kasnije grupa dobija naziv Plejada, ime koje označava pesnički ponos. Centar grupe je Collège de Coqueret.
1549. godine Du Bellay piše manifest plejade naslovljen “Défense et illustration de la langue française” odn. “U odbranu i slavu francuskog jezika”. Kao što sam njegov naslov najavljuje, ovo delo predstavlja odbranu narodnog francuskog jezika od ekstremnih humanista, koji su ga prezirali smatravši ga isuviše siromašnim da bi se na njemu izrazila složena osećanja i koji su preporučivali da se pise na latinskom. Sa druge strane ovaj tekst je kritika starijih francuskih pesnika koji po mišljenju Plejade i Di Bele-a nisu uspeli da proslave francuski jezik. Manifest Plejade ima polemički karakter jer se javlja kao reakcija na delo “L’art poétique” koje je 1548. godine napisao Toma Sebije (Tomas Sebillet). U ovom tekstu, koji u sebi sadrži teorijska razmatranja književnog stvaranja, Sebije pledira za tradicionalne pesničke vrste, veliča srednjevekovnu poeziju, a za uzor pesničke veštine preporučuje Maro-a. Pesnici Plejade reaguju na ovo veličanje srednjevekovne poezije tako što je odbacuju, a Di Bele dobija zadatak da napiše pamflet u kom će opovrgnuti Sebijeove stavove.
Da bi ostvarili svoj cilj odn. da bi unapredili poeziju, pesnici Plejade smatrali su da treba da učine isto što i Italijani. Kod Italijana su pronašli kult nacionalnog jezika i kult Antike. Ova dva kulta povezala su dve ideje, prva je negovanje francuskog jezika, a druga je imitiranje antičkih pisaca. Otuda potiče podela manifesta na dva dela, sa jedne strane na odbranu,a sa druge na proslavljenje francuskog jezika.
•Odbrana francuskog jezika
Francuski jezik najviše se brani od latinskog jezika koji se mnogo upotrebljavao, naročito u kulturi, književnosti i obrazovanju. Na latinskom su pisana i teološka i filozofska dela, što je štetilo razvoju nacionalnog jezika. Latinski je bio jezik nauke, predavanja su se održavala na latinskom kako na Sorboni, tako i na Collège des lecteurs royaux, koji je osnovan u vreme najvećeg procvata humanističkih ideja. Na sve to nadovezuje se težnja pojedinih humanista da latinski jezik postane i jezik poezije, a to je pretilo da francusku poeziju pretvori u bezvrednu imitaciju antičke. Zbog svega ovoga Plejada je ustala u odbranu francuskog jezika. U tom nastojanju ona je imala i prethodnike. Sam Fransoa I radi na afirmaciji francuskog jezika – 1539. godine izdaje naredbu da se sva administracija vodi na francuskom jeziku, a 1549. postavio je svog štampara za dela na francuskom jeziku. Ovde treba napomenuti i doprinos reformacije i evangelizma čiji su predstavnici stimulisali prevođenje Svetog pisma na francuski. Maro prevodi Psalme, a humanista Žak Lefevr d’Etapl (Jacques Lefèvre D’Etaples) prevodi sa originala Bibiliju na francuski odbacujući tom prilikom komentare i glose (tumačenja tekstova). Žan Kalvin je objavio delo “Institutio christiane religionis”, prvo teološko delo koje izražava reformističke tendencije. On je ovo delo prvo objavio na latinskom, a zatim ga je 1541. preveo i objavio na francuskom pod nazivom “Institution de la religion chrétienne” – “Ustanova hrišćanske religije”. Ovo delo je naročito značajno jer je to prvo teološko delo na francuskom, pa je Kalvin tom prilikom stvorio francusku teološku terminologiju
Pledirajući za upotrebu francuskog jezika u poeziji, pesnici Plejade istovremeno pokazuju i kritički stav prema tom jeziku. Svesni su da on još uvek nije dovoljno razvijen pa daju uputstva kako da se obogati. Oni smatraju da se francuski jezik može obogatiti tako što će se u njega unositi reči iz jezika koji su mu bliski, iz latinskog, italijanskog, španskog, potom upotrebom arhaizama, neologizama, stručnih termina, pretvaranjem glagola u imenice i imenica u glagole itd.
Ovaj prvi deo manifesta prevazilazli tehnička pitanja i pored toga predstavlja izraz težnje da se prekine sa srednjevekovnom tradicijom da bi se stvorila jedna nova tradicija koja se oslanja na Antiku.
•Proslavljanje francuskog jezika
Pesnici Plejade smatrali su da francuski jezik treba proslaviti stvaranjem velikih dela u kojima bi se podražavali antički i donekle italijanski pisci. Stvaralački princip je princip imitacije. Di Bele se u manifestu poziva na Rimljane koji su svoj jezik obogatili tako što su insistirali na imitaciji i preuzimali reči od grčkih pisaca.
Publika voli ono što je poznato, pa otud i činjenica da se u poeziji i umetnosti uopšte, ne traži novina već vrednost. Ovo će biti svojstveno umetnosti sve do XIX veka, odnosno do pojave romantizma koji će proklamovati novinu.
Uzevši sve ovo u obzir postavlja se pitanje gde tražiti originalnost ovih pesama?
Originalnost treba tražiti na nivou strukture i u načinu na koji ovi pesnici usklađuju formu i svoju pesničku inspiraciju.
Imitiranje antičkih pisaca povlači za sobom i napuštanje srednjevekovnih rodova i vrsta kao što su rondo, balade i virle i njihovo zamenjivanje novim pesničkim vrstama preuzetim od antičkih pisaca. Vrste i rodove poput epigrama, satire i ekloge, Di Bele naziva malim rodovima. On smatra da će francusku poeziju proslaviti veliki rodovi koji se dele u tri velike kategorije: 1. LIRIKA
2. EPIKA 3. DRAMA Tako razlikujemo tri roda:
1. Lirska poezija – oda i sonet
Oda je antički rod, a sonet je došao iz italijanske književnosti 2. Epska poezija - epopeja
Epopeja je antički rod, a najpoznatije su Ilijada, Odiseja i Vergilijeva Eneida 3. Dramska poezija – tragedija i komedija
Iako su ovo suštinski odvojeni rodovi, glavni predstavnik dramske Etjen Žodel pisao je sa uspehom i tragedije i komedije.
Pošto je tako postavio poeziju u njenoj suštini, Di Bele govori o ukrasima jezika, stila i rime. Pesnik treba da koristi jezik trudeći se da ga što više obogati koristeći arhaizme, neologizme, provincijalizme, lokalizme, latinizme. Kada govori o pitanjima stila, preporučuje negovanje stilskih figura poput alegorije, metafore, poređenja, antiteze, perifraze. Ritam mora biti raznovrstan, a rima bogata za uho. Ovakva detaljna razmatranja jezika, stila i ritma nam pokazuju da pesnici Plejade smatraju da svi elementi koji čine jednu pesmu moraju da doprinesu obogaćenju nenog značenja i smisla.
U osnovi ovog manifesta nalazi se vera u veličinu i dostojanstvo pesnika, vera u poeziju. Pesnici Plejade suprotstavljaju se onima koji poeziju smatraju zabavom ili sredstvom pomoću koga se može uspeti na dvoru. Oni smatraju da je poezija božji dar koji vodi ka besmrtnosti, ne samo pesnika, već i predmet njegovog pevanja i od ovog stava ne odstupaju ni onda kada stavljaju svoje pero u službu velikaša. Oni su elitisti – bitnije im je da imaju uspeha kod duhovne elite, nego kod prostih ljudi.
Značenje ovog teksta počiva na jednoj protivrečnosti. Sa jedne strane slavi se francuski jezik, a sa druge se pledira za podražavanje antičkih pisaca. Ipak najvažnija je vera u poeziju, a podražavanje antičkih pesnika, kada su u pitanju veliki pesnici, nije ugušilo njihovu ličnost, jer su oni podražvali antičke pesnike prvenstveno da bi ih dostigli, pa i prevazišli po vrednosti.
•J O A C H I M D U B E L L A Y• (1522 – 1560)
Najpoznatija Di Beleova dela su :
Défense et illustration de la langue française iz 1549. godine
Olive iz 1549. godine
Les Antiquités de Rome iz 1558. godine
Les Regrets iz 1558. godineŽoaken di Bele potiče iz anžujske plemićke porodice. Rano je ostao siroče tako da brigu o njemu preuzima stariji brat. Bio je slabog zdravlja, tokom jedne bolesti umalo nije ostao gluv. U detinjstvu se osećao pomalo usamljenim i napuštenim, posebno zbog toga što brat nije poklanjao mnogo pažnje njegovom obrazovanju. 1546. godine upoznao je Žaka Peltjea, od koga potiče ideja o obogaćenju i proslavljanju francuskog jezika, a godinu dana kasnije i Ronsara, koji mu priča kako je otkrio antičku poeziju od svog učitelja Žana Doraa. Te godine Dora je postao direktor Koleža Kokre (Collège de Coqueret), gde je poveo svoje učenike Žan-Antoana de Baifa i Ronsara. Di Bele im se ubrzo priključio.
U Peltjeovom delu “Oeuvres poétiques” iz 1547. godine, Di Bele objavljuje jedan svoj epigram. To je prvo njegovo delo koje je publika imala prilike da vidi. Inače, u ovom delu Peltje je definisao ono što će kasnije postati tema manifesta Plejade. U njemu govori o bogaćenju i proslavljenju francuskog jezika.
U Koležu Kokre, Di Bele upoznaje grčki jezik i književnost zahvaljujući učitelju Žanu Dorau. Svojim prijateljima, pesnicima Plejade, duguje otkriće italijanskog jezika, preko koga je i primio tako snažan petrarkistički i platonistički uticaj. Pod ovim uticajem nastala je zbirka petrarkističkih soneta, nazvana Olive.
1553. godine, kao sekretar prati svog ujaka, kardinala Žana Di Belea, na rimski dvor, gde je
kardinal radio na tome da Anriju II obezbedi papinu podršku. Po dolasku, Di bele je tu video priliku za lep diplomatski poziv, ili neki unosan sveštenički položaj. Naročito je bio oduševljen idejom da će videti čuveni antički Rim. Međutim, realnost ga je razočarala, budući da od svega toga nije bilo ništa. Njegovi poslovi bili su sasvim banalni, uglavnom finansijske prirode. Pa ipak, za vreme svog boravka, Di Bele piše pesme koje će kasnije objaviti pod nazivom “Les
Antiquités de Rome” i “Les regrets”. Takođe piše i neke pesme na latinskom koje su objavljene
pod nazivom “Poemata”. Iz Rima donosi koš jednu zbirku pesama, koja nosi naziv “Les jeux
rustiques”.
U Rimu je boravio u periodu od 1553. do 1557. i te godine naziva egzilom iako nije bio stvarno prognan, već se jednostavno osećao tako da je taj boravak doživljavao kao izgnanstvo. Po neuspešno završenoj misiji kardinala Di Belea, vraća se u Francusku. Međutim ni po dolasku u Francusku nije se osećao prijatno. Tu ga čekaju brige i nevolje zbog objavljivanja zbirke “Les Regrets” u kojoj je napadao i ismevao rimski dvor. Dolazi u nepriliku i kod kardinala Žana di Belea, koji se ljuti na njega. Na samom francuskom dvoru, sukobljava se pesnicima Maroove škole. O ovim svojim nedaćama govori u pesmi “Le poéte courtisan” koju je napisao 1559. godine. Tu govori o francuskom dvoru sa istom gorčinom sa kojom je govorio o papskom dvoru. Žoaken di Bele umire 1560. godine.
•Olive
Olive je prva zbirka pesama Žoakena di Belea. Naslov ovog dela govori dosta toga. Kritičari su pokušali da odrede na koju ženu se odnosi ime Olive. Jedni su smatrali da je to anagram imena neke gospođice koja se zvala Viola (Viole), drugi da je to bila princeza Margerita Navarska koja je na svom grbu imala maslinovu grančicu, dok su treći verovali da je zbirka posvećena nekoj
njegovoj rođaci. Međutim, da li se ovo ime odnosi na neku ženu ili ne, manje je bitno. Za pesnika je Olive izraz savršene žene, izvor njegovog nadahnuća i povod za lepe stihove. To je ime koje je Di Bele dao svom pesničkom iskustvu.
Reč Olive ima dvostruko značenje i odnosi se na maslinu kao drvo i na plod masline. Ona se i kod Di Belea pojavljuje u više značenja. Sa jedne strane kao rod i drvo, odnosno simbol mira, a sa druge kao atribut boginje Minerve, boginje mudrosti. Smisao masline nagovešten je u jednom od soneta iz ove zbirke, koji ima programski karakter, budući da u njemu pesnik objašnjava svoj cilj i program. Taj program, koji proklamuje da poezija treba da bude učena, u skladu je sa atributima boginje Minerve. Pesnik ovde govori o različitim biljkama i sve vreme peva pozivajući se na vegetalne simbole. On kaže da ne traži lovorov venac, koji je Apolonov venac i simbol je velike poezije kao što je npr. Ronsarova. Ne traži ni venac od bršljana, Bahov odnosno Dionisov venac, simbol vinske poezije, kao ni venac od mirte, Venerin venac, simbol erotske poezije. Drugim rečima, njegova poezija neće nagoveštavati velike poetske teme koje simboliše lovorov venac, niti vinske teme koje simboliše venac od bršljana, kao ni erotske teme koje simboliše venac od mirte, već će negovati poeziju koja će biti u skladu sa Minervinim atributima, koja će biti uzvišena i učena. Di Bele želi da taj maslinov venac po slavi i po vrednosti izjednači sa Petrarkinim lovorom.10 On definiše svoju poeziju kao petrarkističku, a Petrarka je simbol za
ljubavnu poeziju u kojoj se ljubavno iskustvo prepliće sa saznajnim, moralnim iskustvom. Na taj način, Di Bele prihvata jedan određeni ljubavni i pesnički kod u čijim okvirima izražava sopstveno iskustvo.
Ova zbirka predstavlja izraz petrarkizma i platonizma koji se nadovezuju na srednjevekovnu kurtoaznu tradiciju, koja je dosta uticala na književnost tog vremena. Soneti iz ove zbirke predstavljaju varijaciju dve osnovne teme koje se ujedinjuju u temi ljubavi, a to su lepota žene i pesnikova ljubav.
Kako pesnik prikazuje voljenu ženu?
U početnom, programskom sonetu pesnik prihvata maslinov venac, simbol intelektualne i učene poezije. Ta poezija nije označena rečju žena ili devojka, već se opisno i perifrastično naziva tige heureux11, odnosno srećna grančica, stabljika.
U početku se reč olive pojavljuje kao vegetalna metafora: ona je u isto vreme i ideja i poezija i žena. Ponekad je označena i ličnom zamenicom elle. Ta elle se pojavljuje kao otelotvorenje ideja i ideala u čulnim oblicima zemaljske lepote. U jednom od soneta prikazuje se njeno rođenje koje je kosmički fenomen, jer se događa u trenutku kada more, sunce i sve ostalo blista. Na taj način ona u sebe prima sve najlepše vidove sveta. Kako bi opisao njenu lepotu, pesnik koristi niz metafora uobičajenih za petrarkističku poeziju – kosa od zlata, usne kao ruže, pogled od sunčevih zraka itd. Njeni atributi se poistovećuju sa onim što je u prirodi najdragocenije, sa zlatom, cvećem – ružama, karanfilima, ljiljanima, talasima Loare, mermerom, alabasterom12. Ove slike su opšta mesta petrarkističke poezije. Di Beleova originalnost stoga ne leži u izboru slika, već u njihovom komponovanju u strukturu celine.
Za pesnika Oliva je novi centar sveta, koji pesnik poistovećuje sa Suncem. Svaki element prirode je emanacija njene lepote. Oliva takođe postaje i neka vrsta ogledala sveta, svet se ogleda u njoj i ona se ogleda u svetu. Međutim, ona nije samo ogledalo prirode već i nosilac božanske svetlosti, neka vrsta novog Sunca koje zrači sopstvenom svetlošću, svetlošću koja prevazilazi svetlost prirodnog Sunca. Njegov bljesak je tako jak da zaslepljuje pesnika. U 6. sonetu Di Bele peva kako je Olivino lice blještavo poput svetlosti i kako on ne sme da je gleda jer se plaši da će ga silina svetlosti, kojom ona zrači, oslepeti. Ova hiperboličnost još više dolazi do izražaja u 83.
10 Laurier - fr. lovor ⇒ Laure
11 Obratiti pažnju na muški rod prideva
sonetu. Na prvi pogled to je pesma o prirodi, jer prva dva katrena prikazuju rađanje dana u prirodi. Međutim, u tercinama koje slede, pesnik pokazuje da Olivina lepota predstavlja novu zoru i Sunce sjajnije od prirodnog Sunca. Voljena žena nije nosilac samo najlepših darova ovozemaljskog, čulnog sveta, već i njen duh potiče direktno od bogova koji su ga učinili besmrtnim. Ovde je uočljiva antiteza između večnosti duhovne vrednosti i prolaznosti tela.
•Tema prolaznosti je veoma česta u Di Beleovim sonetima.Ona anticipira romantizam. Pojavljuje se i kod Ronsara koji, međitim ima sasvim drugačiji odnos prema prolaznosti. Ronsar se bori protiv nje, dok je Di Bele samo konstatuje. Di Bele se, sa druge strane, protiv prolaznosti bori kroz traganje za idealnom, besmrtnom lepotom, lepotom duha koja se ispoljava u poeziji. Kao ogledalo sveta, Oliva postaje novo sunce čiji zraci, tj. njene oči, obasjavaju svet svojom svetlošću.
•Tema ljubavi odnosi se na subjektivnu ljubav pesnika, koja ima svoj tok, razvoj i definicije. Ona se pojavljuje prema platonističkoj shemi kao put koji vodi idealnoj lepoti. Pesnik prvo ugleda lepu ženu, doživljava coup de foudre i ona ga vodi ka idealu. Ova ljubav je iznenadna, sudbonosna i fatalna. Ona počiva na prepoznavanju idealnog u njegovim čulnim oblicima, odnosno u ženskoj lepoti. Ovo prepoznavanje nosi u sebi platonističku konotaciju. Sa jedne strane, duša u čulnim oblicima prepoznaje odraz duhovnog ideala, a sa druge strane reč prepoznavanje ima još jedno platonističko značenje. Uporedo sa temama ljubavi i lepote koje razvija u svojim delima “Gozba ili o ljubavi” i “Fedar ili o lepoti”, Platon razvija i mit o androginima – dvopolnim bićima. Androgin predstavlja totalitet, savršenstvo muškog i ženskog, kompletno biće. Po Platonu, nekad su pored muškaraca i žena postojali i androgini. Međutim, kako su bili jako uobrženi, bogovi su odlučili da ih kazne tako što će ih rastaviti na njihov muški i ženski deo. Otada, svako biće čezne i traga za svojom drugom polovinom, ali pošto je ona samo jedna, teško ju je pronaći. Ipak, kada biće naiđe na svoju polovinu, ono je prepoznaje. Platonistička ljubav je iznenadna i počiva na prepoznavanju.
Pogled voljene žene poredi se sa Amorovom strelicom koja probija pesnikovo srce. On postaje ranjeni zarobljenik, okovan ljubavlju, koji u srcu nosi ljubavni plamen. Pogled voljene žene pored toga predstavlja i sunce, svetlost i vatru.
Uočljiva je ambivalentnost slike vatre. Vatra je, dakle, i ženski pogled, ali i čulna želja koja teži svom ostvarenju. U 62. sonetu, Di Bele eksplicitno govori o čulnoj strani ljubavi, tačnije o poljupcima koji raspaljuju njegovu želju. Međutim, voljena žena odbija pesnika, pa se njegov ljubavni oganj pretvara u patnju. Sa jedne strane pesnik pati, ali sa druge, on uživa u toj patnji, voli vatru koja ga sažiže i okove koji ga stežu. To je ono što se naziva gorko-slatki stil.
Ljubavni jadi su izvor naslade na kojoj Di Bele insistira u 58. sonetu. U njemu kaže kako su mu slatke suze koje lije, slatka mu je smrt, jer obožavanje Olivine lepote podstiče krila njegovog duha da se vinu do središta ideja. Tako ljubav koja ne može da se ostvari prelazi u zonu snova. Ta ljubav želi da prevaziđe razočarenje i da se uzdigne u svet ideja koji izmiče relativnostima ovog života. Vatra ljubavi postaje vatra očišćenja.
Pesnik razlikuje dve vatre:
Crna vatra predstavlja oganj, to je transpozicija Platonovog crnog konja i vatra čulne ljubavi
Bela vatra je božanska vatra koja prevazilazi čulnu želju i vodi pročišćenju, to je transpozicija Platonovog belog konja, ona se na kraju pretvara u svetlostSublimacija ljubavi izražena je pretvaranjem vatre u svetlost, a uporedo stim, Oliva kao žena od krvi i mesa, sve više ustupa mesto ideji o lepoti koja se izjednačava sa principima božanskog dobra (čuveni 113. sonet).
